Претражи Живе Речи Утехе

Малула је град који заузима посебно место на целом Блиском Истоку. Име града на арамејском језику значи „улаз” и указује на положај насеља у кланцу уског планинског превоја. Велики део овдашњег становништва су хришћани који и данас говоре арамејски језик, говорни језик Исуса Христа. Град, значајан по древној архитектури, чува важне светиње хришћанског света, од којих се посебно издаваја Манастир Свете равноапостолне Текле, у којем се налазе мошти те верне ученице Светог апостола Павла. Света првомученица Текла је позната као покровитељка и заштитница не само Малуле, већ и многих градова и села широм света, као што су Осимо и Есте у Италији, Таркона и Сиџес у Шпанији. Манастир Свете Текле у Малули је поклоничко место које привлачи мноштво верујућих људи из Сирије и суседних земаља. Ова обитељ се налази на 65 километара од Дамаска ка североистоку, у области Каламун. Манастир је ставропигијални, непосредно потчињен Антиохијској патријаршији у Дамаску, а њиме управља игуманија Пелагија (Сајаф). У манастиру се подвизава седам монахиња. Као и у другим православним обитељима, молитва је основа живота монахиња. Свака монахиња свакодневно испуњава своје молитвено правило, а заједничка молитва врши се три пута недељно. Пошто је Манастир Свете Текле светиња коју посећују многи хришћани Блиског Истока, монахиње су увек спремне да срдачно приме посетиоце који долазе на богослужења и традиционалне литије око манастира. Обитељ опслужују свештеници који редовно недељом и празницима врше службе. Монахиње заједно одржавају поредак у манастирским здањима и старају се око имања, а брига о пећинској Цркви Свете Текле, по типику манастира, поверена је најстаријој сестри. По локалном предању, теснац – пећина се појавила по молитви Свете Текле, када су се стене размакле како би јој омогућиле склониште од римских војника који су је прогонили. Сада се у тој цркви чувају њене свете мошти. Поред дужности одржавања манастира, монахиње практикују и рукодеље, шивење, вез, израду бројаница и икона украшених бисерима. За време мати Пелагије у манастиру је било отворено и сиротиште. Монахиње не напуштају манастир, осим због обављања пољопривредних радова на оближњим пољима или због одласка у Дамаск по послушањима. Почетком децембра 2013. године терористичка организација Фронт „Ан-Нусра” је заједно са другим групацијама напала Малулу и том приликом отела четрнаест монахиња и три искушенице. Терористи су украли сву имовину манастира немерљиве верске и историјске вредности, јединствене иконе, крстове, звона, књиге и рукописе. Монахиње Малуле су биле ослобођене после годину дана уз посредовање Уједињених нација. Приликом напада, који су осудиле међународне хуманитарне и културне организације, убијени су многобројни мирни становници града. У окупираном граду цркве и манастири били су затворени неколико година. У последње време многа црквена здања су обновљена, али иконе које сада стоје окачене на зидовима само су копије оригинала поклоњене манастиру. Манастир Свете првомученице Текле поново је отворен за посете крајем 2019. године, када су после завршетка радова поклоници добили могућност да се поклоне његовим светињама. Пре рата у Малули је живело 5.000 људи, а данас око 3.000, али град, манастири и цркве испуњени су током године хиљадама гостију и поклоницима, а посебно на празник Воздвижења Часног крста Господњег. Када је Часни крст, на којем је био распет Господ Исус Христос у Јерусалиму, пронађен од стране царице Јелене, како би обавестили о томе цара Константина који се налазио у Константинопољу, хришћани су запалили ломаче на врховима планина које се простиру између Јерусалима и Константинопоља, а врх планине Малула био је један од њих. Традиција паљења ватре на велики празник сачувао се до данашњег времена. Важни догађаји за град су такође и празници Свете Текле и Светих Сергија и Вакха. Црква посвећена тим светитељима налазила се на стратешки важном месту, на врху једне од високих планина одакле се отвара поглед на град, у потпуности је разрушена током ратних дејстава. Данас, после трагичних догађаја, у празничне дане спомена Светих Сергија и Вакха мноштво свештеника, житеља града и поклоника са свих страна долази на то место како би обновили и наставили духовни живот и вековну традицију. Извор: Каленић 6/2021

-Мирјана Миловановић и катихета Бранислав Илић: Свети Василије Острошки нас позива на љубав према свима- Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке био је катихета Бранислав Илић, аутор новообјављеног документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења". У оквиру емисије "Живоносни источник", у среду 15. септембра 2021. лета Господњег, катихета Бранислав Илић је говорио о документарном филму који је настао поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког. Разговор је водила Мирјана Миловановић, новинар Телевизије Храм. У уводном делу разговора катихета Бранислав се осврнуо на недавно одржано премијерно приказивање документарног филма чије ауторство потписује, посебно истакавши велику љубав, доброту и свецели труд учесника трибине на којој се говорило о филму посвећеном Светом Василију Острошком. Надам се да љубав коју смо пројавили на премијери филма никада неће бити поколебана, већ увек све јача и снажнија чиме ћемо потврдити да све меримо правом мером, а то је мера узрастања у Христу, истакао је гост емисије. Свако од нас свакога дана поставља себи питање смисла живота, а за нас је смисао живљења да се љубављу Божјом покажемо као достојни наследници угодника Божјих, па и Светога Василија који је целог свог живота био онај који је попут једне свеће светлио свима онима који су у тами, нагласио је катихета Бранислав Илић, и додао: Често смо и ми у тами греха, у тами незнања или тами смутње која нас са свих страна обасипа, али нам љубав Божја и светлост угодника Божјих не дозвољава да се изгубимо у том мраку. Говорећи о свом ауторском документарном филму новосадски катихета је истакао да настанак овог филма можемо сагледавати као једно чудо Светог Василија Острошког. Овај филм је саборно дело и као такав научио нас је да у животу ништа не можемо сами, већ је увек све лепше и Богу угодније када чинимо у заједници једни са другима, тиме ћемо показати и да смо верна чеда Светог Василија Острошког, светитеља који нас непрестано својим омофором закриљује, а непрестано молитвено бди над нама, рекао је Бранислав Илић. Гост Мирјане Миловановић је на крају упутио поруку гледаоцима Телевизије Храм: Призвани смо да следимо пример Светог Василија, његову молитвеност, његову бистрину ума, његову чистоту срца, његову спремност да и зле и добре води ка љубави Божијој, да свакога човека узводи у меру раста висине Христове, и да свагда будемо настављачи тог животног етоса Светог Василија острошког, али и свих угодника Божјих из рода нашега. Своју срдачну и искрену поруку гледаоцима једине црквене телевизије у Српској Цркви, катихета Бранислав је употпунио речима благодарности које је упутио свим члановима хора Преподобне мати Ангелине из Никшића, између осталог рекавши: Хор Преподобне мати Ангелине и прота Слободан Јокић из Никшића, били су ми највећа подршка у овом богоугодном делу. Дирнут сам њиховом љубављу и спремношћу да свецело служе Цркви, све у њиховом делу је чудесно. Желим им да наставе да ходе тим путем којим су до сада пуних двадесет година ходили, да надахнуће добијају из крушедолске светиње са кивота Преподобне мати Ангелине, а ја их уверавам да ће они, као и до сада, бити у мојим молитвама, да ће љубав и пријатељство моје бити са њима као и до сада. А њих молим да мене и све нас никада не заборављају, него да се што чешће срећемо, да заједничаримо и изграђујемо мостове љубави, и да у правом смислу покажемо да за нас хришћане не постоје никаква ограничења нити границе, закључио је катихета Бранислав Илић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У педесети дан од Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник Силаска Светога Духа на апостоле – Света Педесетница, празник који васељенски радио „Светигораˮ прославља као своју славу. О богослужбеним особености наведеног празника, као и о његовом смислу и значају разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. Звучни запис разговора *Будући да празник Свете Педесетнице своје коријене налази у Старом Завету, упознајте нас са старозаветном Педесетницом. Ако је Празник над празницима – Васкрс круна и испуњење оних духовних и спасоносних најава старозаветне Пасхе, да Јагњетова крв спасава од смрти и изводи из поробљености у слободу, онда је Тројичиндан (Духовдан) испуњење и остварење оног сабрања ког је Израиљ имао на Синају, у педесети дан после Изласка. Као и празник Пасхе, празник Свете Педесетнице своје корене и почетке темељи у истоименом Старозаветном празнику. У педесети дан након јеврејске Пасхе у Старом Завету прослављан је „празник седмицаˮ, јер се прослављао у седмој недељи (седмици) по Пасхи и он је био празник почетка жетве пшенице. У Синаксару Свете Педесетнице стоји записано: „И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодноˮ. Старозаветна и новозаветна Педесетница нераскидиво су повезане јер и Старозаветна и Новозаветна Педесетница свој врхунац добијају у завршетку оснивања Цркве Христове. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолским. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница била рођендан Хришћанске цркве. Црква Христова као жива Богочовечанска заједница може се окарактерисати као вечна Педесетница јер Дух Свети благодаћу својом „дише где хоћеˮ и богатим даром благодати своје укрепљује Цркву своју. Силазак Светог Духа на Апостоле можемо окарактерисати као својеврсну антиципацију другог доласка Христовог, јер је Педестнички доживљај Цркве дубоко повезан са тајном Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа. *У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светог Духа на Апостоле – Света Педесетница. Замолила бих Вас да приближите суштину и спасоносни значај овог пресветлог празника? Бог ствара свет и човека из љубави са циљем да човек постане што сличнији Њему, да се обожи и да сву творевину приведе Творцу како би се спасао и задобио вечни живот. У овој тајни спасења света и човека учествују сва Три Лица Свете Тројице – Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух. Дела апостолска нам доносе конкретно сведочанство о свештеном догађају Силаска Светога Духа на Апостоле. Празник који претходи догађају Педесетнице је Вазнесење Господа нашег Исуса Христа – дан када се Господ вазнео на небо. Христос управо тада, пре свога Вазнесења, најављује ученицима Свој одлазак речима „…ако Ја не одем, Утешитељ неће доћи“, а затим и „Умолићу Оца да вам дâ другог Утешитеља који ће бити са вама заувек“. Десети дан након Вазнесења, апостоли су окупљени у јерусалимској горњици (у којој је Спаситељ пред своје добровољно страдање и животворну смрт савршио Тајну вечеру, установивши Свету Евхаристију), и чује се шум и хука ветра и огњени језици се спуштају на сваког од ученика. Дух Свети силази у виду огњених језика, Дух Утешитељ којег је Христос најављивао се свима подједнако раздаје. Тада ученици почињу да говоре другим језицима које до тад нису разумевали. Све ово се дешава за време јеврејског празника Педесетнице, када су многи људи из дијаспоре дошли, те су и они изненађени када су чули проповед апостолâ, сваки на свом језику. На овај начин Господ шаље апостоле да проповедају и благовесте реч Еванђеља Његовог по васцелом свету, свим народима. После Вазнесења, Дух Свети нас сабира у једно Тело. Ученике Господње – Дух Свети је учинио причасницима Једног Тела. Учинио их је члановима, честицама Једног мистичног Тела Цркве, односно Тела Христовог. Управо у свему наведеном налази се тајна празника, тајна овог свештеног и спасоносног догађаја који се историјски једном догодио, али се увек и изнова понавља, он је непрестано на свакој Светој Литургији делатан. *Каже се да је празник Силаска Светога Духа на апостоле рођендан Цркве Христове. Шта то значи? Црква Христова није музеј, а свештеници и верни народ нису некакви кустоси… Црква Христова је живи организам, она је богочовечански организам који је увек жив, делатан, благодатан и спасоносан. Формулација „рођендана Цркве” није поетска слика, већ суштинска, а можемо рећи и догматска порука, она благословена порука да Црква почиње тамо где су људи сабрани око свога Господа и загледани у Небо. *Рекли сте да је педесетнички доживљај срж литургијског живота, шта ово конкретно значи? Свети Григорије Богослов у једној од својих беседа на празник Свете Педестнице, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле – све са циљем да људи узиђу к Богу и да настане заједница Бога са људима. Ова дубока мисао великог Светог Григорија Богослова указује да свака Литургија, као Тајна над тајнама представља Педесетничку и Светодуховску реалност. Два основна литургијска тока први анамнетички – спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог; и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини истински могућим. У Цркви Христовој готово да нема прошлости која није истовремено садашњост, али са друге стране, нема садашњости која већ није сагледана очима вечности и будућега века. Конкретно речено, нешто што се некада збило (нпр. Рођење Христово), и нешто што ће се тек збити (нпр. Други долазак Христов), у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати и опитно заједничарити. *Које су богослужбене особености празника Свете Педесетнице? После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном химнографијом, али и јединственим особеностима. Најстарија сведочанства о Педесетничком богослужењу потичу из седмог века и налазимо их у јерусалимском канонару, и посебан моменат овог богослужења чине литије које спомиње и Етерија. Већ у осмом и деветом веку налазимо кристалније богослужење са много богатијом химнографијом, као и потпуни поредак богослужења који налазимо у богослужбеном уставу Велике Цркве. Једна од посебних богослужбених особености јесте такозвано вечерње Свете Педесетнице. На овом вечерњем у великој јектенији се додаје шест нарочитих прозби. Након вечерњег входа и великог прокимена читају се три Духовске молитве које обилују песничком лепотом. У вечерњим стихирама на стиховње црквени песник изражава усхићење душе која се испунила благодаћу Духа Светога, истом оном Светодуховском благодаћу која је у дан Свете Педесетнице богато изливена на апостоле. Завршавајући духовним усхићењем ову духовну радост црквени песник наставља веома лепом стихиром, која је међу нашим појцима једна од омиљенијих, а то је чувена стихира Лава Мудрог: „Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству …ˮ Ходите, народи, поклонимо се троипостасному божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Јер Отац ван времена роди Сина, вечна са њим и са њим на престолу. И Дух Свети беше у Оцу, слављен са Сином. Једна је сила, једно биће, једно божанство. Клањамо се пред њим и велимо сви: свети Боже који све сагради кроз Сина делањем Светог Духа; свети Силни, којим познајемо Оца и Дух Свети дође у свет; Свети бесмртни, Душе Утешитељу, који исходиш од Оца и у Сину почиваш. Тројице, слава теби! (Слава и ниње на стиховње) *Зашто се на празник Педесетнице уноси трава у храм и зашто плетемо венце? Доношење траве и цвећа у свети храм на дан свете Педесетнице, представља нашу радост пред Господом, ону вечну радост којом је озарена васколика створена природа кроз човека, као и потврда благословене истине да човек као боголико, али у исто време и материјално биће, заједно са васцелом природом ступа у заједницу са Богом. Кроз овај принос траве и цвећа изражава се наша делатна литургијска свест, овим приносима ми узносимо благодарност Господу како за духовне дарове који врхуне у животу вечном, тако и за овоземаљска добра којима нас Господ свакодневно изобилно дарује. Преплитање траве и снопова, као наше међусобно преплитање и јединство различитости у Цркви, које се везује у нераскидив сноп. Венац који правимо од траве и цвећа је слика Божије благодати која долази одозго (свише). Овај венац представља награду за мучеништво, али и благодатни Божији дар и подршку. На крају, како је једном приликом отац Гојко Перовић рекао: Вијенац – као Његошев ”Горски вијенац”, као најљепша ријеч српског језика која изражава потпуни украс и посао довршен Божијом руком. Духовски понедељак слава васељенског радија „Светигораˮ Поштована и драга Слободанка, дозволите ми да Вама и Вашем дивном уредништву заблагодарим на указаној части и Светодуховској радости да будем Ваш гост баш на дан када Ваш радио прославља славу и двадесет и две године свога постојања. Ова празнична радост и част коју сте ми указали је већа јер се њоме продубљује истина да је наша вишегодишња сарадња дело љубави Божије и да је свако моје ново гостовање на таласима – где звук постаје Логос – увек нова радост. Ваш радио више од две деценије сведочи Христа Бога и Његову вечну и увек нову реч, актуализујући ону заповест коју је Спаситељ упутио апостолима пославши их да васцелом свету проповедају реч љубави Божије. Оно што не може увек свештеник на парохији, то чини Црква као брижна мајка путем својих медија, а радио Светигора је ову чињеницу пре свега потврдила састрадавајући са својим народом у најтежим данима, али и бивајући уз свој народ и у данима великих духовних радости. Иако смо километрима удаљени ја се данас у Светодуховској радости ипак осећам као гост на Вашој слави радија, осећам се као део Ваше неуморне медијске породице која сведочи да прегаоцима Бог даје махове, и користим прилику да Вашем уреднику драгом проти Николи Пејовићу, али и свим медијским делатницима радио Светигоре упутим речи празничне молитвене честитке: Следујући дивном савету великог Апостола Павла који громогласно саветује да се свагда „радујемо са онима који се радујуˮ, и ја се данас драги моји радујем са Вама и честитам Вам празник Силаска Светог Духа на Апостоле, празник који са љубављу прослављате као славу радија. Протопрезвитеру-ставрофору Далибору Милаковићу (директору радија), протопрезвитеру Николи Пејовићу (уреднику радија) и свим сарадницима и сатрудницима радио Светигоре, желим свако добро духовно и телесно, молећи се Господу нашем да Вас благодат Пресветога Духа свагда надахњује, да напредујете из славе у славу, из силе у силу, изграђујући и себе и Ваше верно слушалаштво у меру раста висине Христове! Остајем у братској љубави и радости са свима Вама, увек се у срцу своме осећајући као Ваш скромни брат у Христу и сарадник. Остајем са Вама делатној хришћанској љубави коју ћемо уз помоћ Тројединог Господа умножити дивном сарадњом на пољу ширења речи Божје! НА МНОГА И БЛАГА ЛЕТА! Разговарала: Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије служио је, на празник Обрезања Господњег, у четвртак 14. јануара 2021. Свету Архијерејску Литургију, у манастиру Ђурђеви Ступови. После читања светог Јеванђења, вјерном народу се ријечима поуке обратио јеромонах Павле (Пајић). „Чули смо у светом Јеванђељу да су Пресвета Дјева Марија и Праведни Јосиф донијели Христа Богомладенца као осмодневно дијете у јерусалимски храм да се над Њим изврши обрезање, што је било по јеврејском закону. Тај закон потиче из старине када се Господ јавио Авраму, праоцу јеврејског народа и учинио завјет. Тада је Господ одредио да обрезање у осми дан буде видљиви знак јединства и оданости изабраног народа“. „Господ пристаје, када је осми дан по свом рођењу донијет у храм, да буде обрезан и, како каже црквена пјесма, Он трпи обрезање да би одсјекао гријехе људске. Он пристаје, иако је Сведржитељ, иако цио свијет држи у својим рукама и влада свиме, да буде и Он подрвгнут закону. Зато сам за себе каже: Ја нијесам дошао да укинем закон, него да га испуним“, казао је о. Павле. На крају Свете Литургије служен је Молебан благодарења на почетку Новог љета доброте Господње. Епископ Јоаникије је вјерницима честитао Ново љето доброте Господње, поучивши их ријечима архипастирског слова. „Као што смо уобичајили, сваке године до сада, на поноћ смо вршили Молебан за почетак Нове године, али ове године због ових мјера и због полицијског часа, ми смо овај Молебан, ову свету службу благодарења служили после свете Литургије Светог Василија Великог, чији спомен данас славимо, да заблогадаримо Богу за сва она неизбројна, видљива и невидљива доброчинства, која нам је даровао у прошлој години. Било је и доста искушења, а могло је бити и много више с обзиром на то у каквом свијету живимо и до којег степена смо дошли, али нас је Бог миловао, подизао и кријепио. Ево нас, данас, овдје, сабраних да заблагодаримо Господу за Његову милост, за Његова доброчинства, за молитве Светих које су нас држале и кријепиле“, рекао је Владика. У исто вријеме, навео је Његово Преосвештенство, молимо се Богу да нам дарује снаге у будућим данима, да вршимо Његову вољу и да се трудимо да испуњавамо Његове свете заповијести. „Понајвише, да из свог срца изгонимо сваку завист, пакост, мржњу, да превазилазимо искушења која нас сналазе, да љубимо једни друге и да што више добра чинимо ближњима, свом народу, својој држави и својој Цркви. Нека свима буде на радост овај велики, дивни празник, посебно, честитамо свечарима, који славе Светог Василија Великог по коме је наш Свети Василије Острошки добио име, који прослављају данашњу славу као своје крсно име. Нека им буде на здравље и на спасење и на многа љета“, поручио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Дана 29.12.2018. године, када наша Света Црква слави светог пророка Агеја и свету царицу Теофанију, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и бањањски г. Херувим је принео бескрвну жртву од свих и за све у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. Његовом Преосвештенству су саслуживали: протојереј-ставрофор Душан Марковић, умировљени парох, протонамесник Немања Клајић, парох мирковачки, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Предраг Јелић из Даља. Епископ је по отпусту поучио верни народ: - У Име Оца и Сина и Светога Духа! Часни Оци, драги народе Божији и децо Божија, нека је на здравље и спасење данашњи дан милости, љубави и радости Божије која се излила на нашу зједницу у Трпињи. Принели смо Господу бескрвну жртву од свих и за све. Принели смо жртву Ономе који је због нас људи Страдао и Васкрсао, те нам поново омогућио заједницу у радости и љубави. Благословен је данашњи дан, већина вас је приступила Светој Тајни Причешћа. Свето Причешће је залог вечности у нашега живота у Цркви Божијој и ка том залогу увек требамо ићи. Свето Причешће нама отвара Двери Небескога Царства. Као Народ Божији требамо увек да ходимо путем подвига и Јеванђеља Господњег. Јеванђеље нам је дато као смерница којим путем требамо ићи и као закон према којем требамо да се владамо. Јеванђеље није закон који нас гони, присиљава и удаљује од заједнице, него је то онај закон који нам открива слободу и љубав. Тај закон није у овоземаљским оквирима , то је закон љубави Божије – закон слободе. Он нас увек враћа у наручје Божије, у наручје Онога који је због нас људи страдао, био погребен и васкрсао. Наша православна вера није вера туге него љубави, наде и радости. На Светим Службама осетимо радост Божију, Његову љубав и милост. Наши подвижници који су ходили овим светом знали су да једино љубављу према Богу и пребивајући у заједници са Богом могу задобити небеске врлине. Остао нам је пример ка којем требамо да стремимо. Много је примера из наше богате историје кроз коју су људи подвигом и љубављу угодили Творцу и задобили венац вечне славе. Требамо се угледати на такве људе почевши од Светога Саве и целог Немањићког рода. Све до данашњих дана много је било људи који су живели за народ и за Цркву Божију. Као небески народ требамо да следујемо таквим примерима. Подвигом и крстом који су носили били су сведоци Васрксења и радости која се излила на целокупно човечанство. У данашњем прокимену апостола могли смо да чујемо стих „Зарадоваће се праведник у Господу и уздаће се у Њега“ – јер је праведност пут врлине, љубави и милости Божије. У првим временима хришћанства људи који су сведочили веру су страдали, нису се одрицали Бога. Сакривали су се, али су и упркос тескоби носили Крст Господњи сведочећи Васкрсење. Као народ требамо и у овим временима да носимо Крст Господњи. Можда су наша времена лакша, али су свакако бременита и тешка. Печат вере увек треба да носимо у нашим срцима. Нека је благословен данашњи дан и нека сте благословени народе Божији и децо Божија, нека се наша заједница у Трпињи сачува и умножи и нека је Господ благослови од сада и кроз сву вечност. Амин. Радост заједничарења настављена је у парохијском дому за трпезом коју су са љубављу припремили парох трпињски отац Марко Шукунда и чланови одбора ЦО Трпиња. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

На летњу славу, празник Сабор светог архистратига Гаврила, у четвртак, 26. јула 2018. године, свету архијерејску Литургију је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, а саслуживао је Епископ мохачки г. Исихије, који је и настојатељ Светоархангелске обитељи, монаштво и свештенство Епархије бачке. У беседи по прочитаној јеванђелској перикопи, Митрополит Порфирије је истакао важност послушања Богу, које се, како Високопреосвештени истиче, потврђује у нашим појединачним животима као послушање Цркви. Да би извршавање воље Божје могло да буде као послушање Богу, неопходно је да имамо живу веру која није ништа друго него поверење у Бога, у Његову љубав према нама, али зато је уз веру потребно да имамо и ми љубав према Богу. Без послушања вољи Божјој немогуће је служити, али послушање не значи слепо вршење правилâ и законâ који постоје у Цркви. Да би вера била жива и да би се пројавила наша љубав према Богу и та љубав постала стил нашега живота, потврђујући се у односу на друге, потребно је придружити и молитву, навео је Митрополит, уз поруку да је потребно да почнемо да живимо својом вером. Свој допринос празничном сабрању пружили су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођакона Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. У току свете Литургије, владика Исихије је у свештени ђаконски чин рукоположио катихету Мирка Божића из Бачке Паланке. Епископ Исихије је, заједно са братством свештене ковиљске обитељи, за све оне који су дошли да увеличају празнично славље, припремио трпезу љубави у манастирској порти. Извор: Епархија бачка

Приликом овогодишње прославе извршен је напад на локалног свештеника јереја Стевана Марковића пароха осојанског и окупљене Србе. Други напад на оца Стевана, извршен је неколико дана касније када се, заједно са својом породицом, враћао са Светог богослужења из манастира Пећка Патријаршија. Са оцем Стеваном смо разговарали о овом немилим догађајима и томе како данас живе Срби на нашем Косову и Метохији. Извор: Радио Светигора