Претражи Живе Речи Утехе

Његово Блаженство патријарх Јован Х (арапски لبطريرك يوحنا العاشر‎) рођен је 1. јануара 1955. године у древном сиријском граду Лаодикији (данас Латакија). На крштењу је добио име Јухан. Одрастао је у угледној породици у којој се чувала вера, неговале хришћанске врлине, гајила љубав према писаној речи, а посебно према поезији. Његов отац, Манах Јазиги, био је учитељ арапског језика и песник, а мајка, Рози Муси, била је Либанка, родом из Триполија. Патријарх Јован има два брата и сестру која је монахиња. Једног од браће, митрополита града Алепа, Павла, заробили су џихадисти 22. априла 2013. године, заједно са епископом Сиријске јаковитске Цркве Јованом, и о њима се до данас ништа не зна. На Одељењу за грађевинарство Универзитета у Латакији млади Јухан је стекао диплому грађевинског инжењера, али се током студијâ, па и у потоњим годинама, бавио разноврсним друштвеним радом, организовањем студентских активности и оснивањем хорова, које је учио традиционалном начину појања. Основне богословске студије успешно је завршио 1978. године на Институту Светог Јована Дамаскина у Баламанду (Либан), а постдипломске студије је наставио на Аристотеловом универзитету у Солуну, где стиче научни степен доктора теологије одбранивши дисертацију под насловом „Чин светога крштења: историјско, богословско и литургијско истраживање" (1983). Уз то је студирао и црквену музику и стекао диплому Конзерваторијума византијске музике у Солуну. Митрополит лаодикијски Јован рукополаже га за јерођакона 1979. године, а за свештеномонаха 1983. године. У то време предаје литургику на Институту Светог Јована Дамаскина, на коме је у два мандата био декан. Истовремено је и духовник (1983 – 2008) Блеманског Богородичиног женског манастира у Латакији. Почев од 1993. године, обнавља монашку заједницу у ставропигијалном манастиру Светог Георгија, у Долини хришћана, у близини града Хомса, где уређује монашку и општу црквену школу и постаје њен директор. Од 2001. до 2005. године духовник је ставропигијалног Успенског манастира Баламанд у близини Триполија. Јануара 1995. године, на предлог Свештеног Синода Антиохијске Цркве, изабран је и хиротонисан за епископа Ал-Хоснског и викара Патријарха антиохијског. На заседању Светог Синода, под председништвом тадашњег патријарха Игњатија IV, 17. јула 2008. изабран је за митрополита Западне и Централне Европе. Дванаест дана након што је патријарх Игњатије уснуо у Господу, осамнаесторица архијереја изабралa су 17. децембра 2012. године митрополита Јована за сто педесет осмог Патријарха антиохијског. Његова пуна традиционална титула гласи: Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока. У Дамаск је стигао 20. децембра 2012. године, када је на благодарењу у катедралном храму Пресвете Богородице, примао честитке верних, друштвених институција и политичких власти, укључујући и високог представника председника Сирије. У обраћању присутнима патријарх Јован је осудио ангажовање западних држава у сиријском грађанском рату и изразио намеру да гради мостове помирења са муслиманима и са припадницима других вероисповести у Сирији. Апеловао је на суграђане да бране национално јединство. Десетог фебруара 2013. године Блажењејши патријарх Јован X је устоличен у Саборном храму Пресвете Дјеве Марије, најстаријем храму Дамаска. По древној пракси Антиохијске Цркве, устоличење новоизабраног првојерарха обављено је и у Либану, 17. фебруара 2013.године, у Саборном храму Светог Николе у Асфрали, најстаријој хришћанској четврти Бејрута. Свечаности су присуствовали свештенство и верници из скоро свих крајева света, председник либанске владе и патријарх Маронитске гркокатоличке (унијатске) Цркве. У беседи је патријарх Јован Х нагласио да ће се посветити неговању дијалога и сарадње са свим заједницама на основама међусобног уважавања. Такође је обећао да ће Православна Црква наставити да пружа помоћ свим породицама које су у невољи због страшног грађанског рата, а посебно женама и деци. Казујући о својој сарадњи са муслиманском заједницом, Блажењејши патријарх је нагласио: „Муслимани су наши сарадници и наше везе са њима нису тек питање пуке коегзистенције; ми са њима делимо одговорност како бисмо изграђивали бољу будућност и избегавали сукобљавања“. У априлу 2018. Блажењејши патријарх Јован је, заједно са поглаваром Сиријске Јаковитске Цркве, Мaр Игњатијем Јефремом II, издао саопштење у којем се оштро осуђује бомбардовање Сирије од стране западних сила. Истакнуто је да је бомбардовање „очигледно кршење међународног права и Повеље Уједињених нација“ и да „неправедна агресија бодри терористичке организације широм света и пружа им оправдање да могу и даље наставити са терором“. Поред посебног архипастирског старања о свим епархијама и парохијама, патријарх Јован је веома ангажован и у неговању сарадње између помесних Православних Цркава, као и међухришћанске сарадње на Блиском Истоку и на глобалном нивоу. Лично је учествовао на многим међународним конференцијама у Грчкој, Италији, Швајцарској, САД, Русији, Уједињеном Краљевству и на Кипру. Његово Блаженство је познат по свом јасном хришћанском ставу, свагда заснованом на речима Јеванђеља, на истини и правди, на ревновању да се изнађу најбоља решења када су у питању сучељавања различитих интереса и мишљења или сукоби између различитих страна. Тако је успео да уједини – или бар приближи – многе људе и заједнице друкчијих и чак супротних погледа на свет: Увек је за дијалог и помирење, са великим осећањем за пријатељство. Није само спреман да саслуша потребите него и да брзо пружи конкретну помоћ. У свим својим активностима Блажењејши патријарх Јован се показао као човек акције, жељан, пре свега, да разоткрије лепоту и постојаност Цркве Христове, и као добар сејач и проповедник речи Божје. Познат је по блискости са омладином и умећу да младе уведе у служење Цркви, друштву и народу у коме живе. Његово Блаженство патријарх Јован Х је аутор многих богословских књига, нарочито из области литургике, као и радова о образовању и црквеној музици. Припремио је за штампу богослужбене књиге Православне Цркве на арапском језику, а посебна му је заслуга што је издао богослужбене књиге намењене архијерејима, свештеницима и ђаконима. Поред овога, превео је и написао неколико студија, и одржао је много предавања по парохијама, као и на разним факултетима, народним универзитетима, трибинама и слично. Страдање народа у рату у Сирији Сиријска Арапска Република је изворно мултикултурална и мултиконфесионална заједница у којој вековима, углавном у миру, живе хришћани свих традиција и деноминација (православни, дохалкидонци, римокатолици и протестанти), муслимани (сунити, шиити и алевити), Јевреји и многе друге верске и етничке групе. Несумњива је чињеница да је прва деценија 21. века донела велики напредак, не само у економском и привредном просперитету (троструко повећање националног бруто-дохотка) већ и у општекултурном и социјалном погледу. Дамаск је 2008. године проглашен арапским градом културе. Сирија је бројала двадесет и два милиона становника. Рат у Сирији, који је избио у пролеће 2011. године, потпуно је променио изглед ове земље. Пола милиона људи је убијено, готово два милиона људи су остали инвалиди. Укупно становништво је више него преполовљено. Процене су да је шест милиона трајно расељено у оквиру Сирије, а пет милиона Сиријаца је принуђено да напусти земљу. Градови су бомбардовани, храмови спаљени, културно-историјски споменици порушени. Данас, седам година од почетка рата, процењује се да око три милиона људи живи у областима у којима је искључена и недоступна било каква хуманитарна и здравствена помоћ. Општи хаос коме је дато име грађански рат заправо је вештачки изазван сукоб у који су на различитим странама укључене и велике светске силе и политика, а који прети да се прошири и изван граница Сирије. Антиохијска Православна Црква, чији је Предстојатељ патријарх Јован Х у посети нашој Цркви и народу, хришћански, апостолским духом и вером непостидном, подноси крст и страдања која су задесила његову Цркву, отаџбину и народ. Он не само да све подноси већ и јеванђелским речима пружа утеху и подршку и свим осталим заједницама. У општој несрећи која је задесила њихов народ и државу, хришћани Антиохије и Сирије сведоче пред свим народима света једну истину и веру, веру у Господа Исуса Христа, веру у Васкрсење Његово, веру која страдању и невољама, животу уопште, па и самој смрти, даје другачији, спасоносни смисао. „Јер нас Бог не одреди за гнев него да задобијемо спасење кроз Господа нашега Исуса Христа“(Ι Сол. 5, 9). Верујући српски народ, који је и сâм током историје претрпео многа страдања и муке, схвата поруке које Господ, преко страдања Сиријаца, заправо шаље Цркви Својој и свему свету. Помолимо се и ми, православни Срби, да Господ подари мир и спасење свим народима Истока, да у миру нађу пут до Њега, у Цркви Његовој, молитвама Пречисте Матере Његове, светог Јована Претече и Крститеља Његова, светих апостола и мученика, светих Отаца и Учитеља Цркве и свих светих. Амин, Боже дај! приредио: епископ бачки Иринеј СПЦ | View full Странице

Његово блаженство Патријарх антиохијски и свег Истока Јован долази у посету Његовој Светости Патријарху српском Иринеју и СПЦ: свечана служба дочека - доксологија биће у београдској Саборној цркви у четвртак, 11. октобра у 12 часова. Патријарси ће у недељу, 14. октобра, на празник Покрова Пресвете Богородице, служити Свету Литургију у Саборној цркви, уз саслужење архијереја Српске и Антиохијске Патријаршије, са почетком у 9 часова. БЛАГОСЛОВЕН КОЈИ ДОЛАЗИ У ИМЕ ГОСПОДЊЕ! View full Странице

Зоран Ђуровић: Доцент Андреј Јефтић и његово доцирање Намера ми је да напишем само једну ноту на држање предавања Андреја Јефтића (=АЈ) са Богословског факултета из Београда, професору Здравку Пену. Шта сам имао да кажем око „плагијата“ ЗП (=Здравко Пено), рекао сам у коментарима на текст објављен на Поукама.[1] Неки увод у целу причу се има и мојим текстом о Херцеговачком клану[2]. Нота се односи на сам докторски младог и обећавајућег Јефтића, како су га окарактерисали они који су га примили најпре за асистената на БФ, а затим и промовисали у доктора теологије. Тај докторат би захтевао исцрпну анализу, али се ја тиме нећу бавити, него само неким ситним анализама, које ће чак и неупућенима бити речите. Теза (Андреј З. Јефтић, РЕЦЕПЦИЈА СВЕТИХ ОТАЦА У ДЈЕЛУ ТОМАСА Ф. ТОРЕНСА, Патристичка теологија и савремена наука, докторска дисертација, Београд, 2015) није докторски рад, него преглед, односно препричавање младог АЈ текстова које је прочитао од Торенса. Докторска теза је истраживачки рад, а не препричавање написаног. За пример узмимо Климент Александријски, 208-213. Свако може да се исподвизава и ишчита тих 5 страница, као и да их упореди са Thomas F. Torrance, Divine Meaning: Studies in Patristic Hermeneutics, 130-178. АЈ нема ниједан једини цитат из Климента који Торенс није навео. Он није читао Климента. Нека ми неко сада каже, како неко може да оцени мишљење једног аутора о другом, а да другог није читао? На основу чега АЈ може да каже да ли Торенс греши или је у праву око Климента? АЈ није ни читао издање Климента које је читао Торенс, него наводи издање Стромата, из Patrologia Graeca 8,9 (p. 308). Торенс је читао критичко издање Clemens von Alexandria: Stromata, Buch I-VI, Otto Stählin (Hrsg.), J. C. Hinrichs, 1906, Leipzig 1905-1936, Vol. 12 Griechischen christlichen Schriftsteller der ersten drei Jahrhunderte. Зато ви немате корисподенцију између Торенса и АЈ, јер други наводи по ПГ. Преписује од Торенса референце, а у изворима наводи ПГ! Свако ће узети издање из аутора тезе, а онда кад отвори то издање, неће наћи оно на шта се тај аутор позива цитирајући сасвим друго издање. Тако Торенс, p. 132 n. 17, наводи 1.6.33-35, али у ПГ осим 1, 6 нећете наћи ништа. И онда се чудите који су мишеви појели бројеве или параграфе?! Све што је млади и обећавајући теолог АЈ урадио састоји се у томе да је отачка дела, која се помињу у Торенса потражио у ПГ серији, само што је навео наслове у његовом српском преводу, да би додатно збунио људе, али и без потребних колумни из Мињовог издања. Дакле, АЈ, пошто је млад, није стигао да прочита ништа од извора. Али има времена. Доста је што је и чуо за Миња! Затим налазимо и цитат без референце (подсећам да се бавимо само Климентом): „Ослањајући се на вјеру (у прве принципе) примјеном метода истраживања долазимо до знања (ἐπιστήμη). Овај метод трага за коначним утемељењем „материјалног садржаја нашег знања“ у првим принципима који су недоказиви и о којима знање стичемо непосредно (као и код чулних опажања) и који руководе нашом вјером“ (АЈ p. 208). Добро, нема референце, иако имамо знаке навода, као и грчки текст. Неко би замерио што АЈ користи латинско принцип уместо начела, али и то да занемаримо, јер је језик одувек контаминиран, није самосвојан. Проблематично је „до знања (ἐπιστήμη)“, јер Торенс сасвим добро зна да је то научно, сигурно знање scientific knowledge (ἐπιστήμη), а не просто знање (Торенс, 130). Занемаривши чак и овај факат да не преноси верно Торенса, наилазимо на некакву херцеговачко-метафизичку изјаву: „материјалног садржаја нашег знања“. Спознао сам да је Бог нематеријалан, али имам материјалну идеју о нематеријалности Бога, односно нематеријално је материјално у мојој свести. Није ми баш јасно, али, то је херцеговачка метафизика, коју у Торенса не нађох. Како ме Нечастиви наведе да још мало нешто прочитам, наиђох и на ово препричавање Атанасија (Великог, не Херцеговачког): „Знати Бога kata physin, у складу са његовом сопственом природом, значи знати га под утицајем његове дистинктне божанске energeia-е, тј. знати га кроз живи емпиријски однос који је одређен theosis-ом“ (p. 215). У ноти Ај наводи: „TRc, 248. Као потврду оваквог схватања синтагме код Атанасија Торенс наводи: Три слова против Аријанаца, I: 27, 37, II: 2, 31, 50, 58, 65, 70, 72; III: 9, 19, 25, 34, 60, IV: 1; Писмо о саборима у Аримину и Селевкији, 52; О Дионисијевом мишљењу, 23, 26; Живот св. Атонија, 14; Писмо афричким епископима, 8, Против Аполинарија, I: 5, 9, 16, II: 9“. Ово је диван пример учитавања, а не читања текстова, јер би од Атанасија направио Паламу, а они су далеко светлосним годинама. Опет, на страну не коришћење српског (дистинктна): „знати га под утицајем његове дистинктне божанске energeia-е“, морам да признам да не знам шта АЈ хоће да каже. Но, у теолошку расправу се не бих упуштао са младим АЈ, јер он није имао времена да „прочита све Оце“, него бих скренуо пажњу на опет недопуштене фауле у науци. Не може се рећи: Три слова против Аријанаца, него само Беседе против Аријанаца, зато што 4. слово није аутентично (Торенс сам наводи IV: 1). Исто важи и за лажно дело Против Аполинарија, јер је Атанасије био пријатељ са Аполинаријем, и ниједан научник, осим шарлатана не би ово дело данас приписао Атанасију. Одавде се види да млади и перспективни АЈ нема нити критичког отклона према Торенсу, нити је поредио његове текстове са изворима. Био је само ђачић који је покушавао да преприча у свом малом шта је Торенс мислио. Плашим се да је дифракција огромнистичких размера. Живот је кратак да бих се бавио делом младог и обећавајућег АЈ, али њега на БФ у Бг нису научили никаквој научној методологији него га само искористили као топовско месо. Није он крив, али није ни без кривице, јер се ухватио у коло. Мени се често јављају докторанти са тог факултета, али и са других за помоћ. Некима се нађем при руци, друге откачим, јер њихови асистенти и професори узимају плату, а не ја. Знам да овим ништа брзо не могу да променим у Србији, јер су то интересне, а не научне заједнице, као што знам да има доста појединаца који су радом дошли до каквих-таквих позиција. Како је пак млади АЈ, који је завршио основну школу са одличним успехом, а за мене се нема доказа да сам исту завршио, помињао плагијате, питао бих га да ли то Перишић има модел за писање реферата за докторске титуле, или није плагијат кад сам себе цитира? Ево примера из Перишићевог „стручног“ осврта на његову и Вилотићеву тезу: Зоран Ђуровић Рим 9.08.2018 [1] https://pouke.org/forum/index.php?/topic/53221-здравко-пено-„на-пола-пута“-–-о-теолозима-дарвинистима-вери-и-лицемерју/& [2]

Насиље је феномен који је присутан у свим историјским епохама: од Каина и Авеља па до данас. Оно се разликује само у својим појавним облицима. У наше време, поред свих већ познатих облика насиља, све се више говори и о такозваном „електронском насиљу“. Најједноставније речено, то је онај вид насиља који се спроводи уз употребу електронских, или још прецизније, информационо-комуникационих технологија. Но ово одређење није довољно за прецизну идентификацију проблема о коме је реч и потребно је навести барем још неколико специфичних одлика тог вида насиља. Једна од таквих одлика јесу промене на пољу субјеката и „објеката“ насиља. У ранијим епохама насилници су углавном били људи који су имали јасно изражену моћ у друштвеним односима. Та моћ је могла бити брутална сила усмерена према физички слабијем од себе; могла је имати политички карактер и односити на неподобне; могла је произилазити из материјално-пословног статуса и огледати се у односу према подређенима на радном месту; или се, пак, рефлектовати унутар породичних односа између јачег и слабијег пола… Информационо-комуникационе технологије наведену парадигму донекле релативизују. Наиме, некада се догоди да људи који су духовно, интелектуално или физички инфериорни у реалном свету у виртуелној сфери малтретирају друге. Било је тога свакако и раније: дешавало се да повучени, послушни и неконфликтни службеник кући малтретира своје укућане или, супротно, да супружник недостатак свог ауторитета у кући „надомести“ насилничким понашањем према подређенима на послу. Међутим, „мета“ електронског насиља није примарно на микросоцијалном плану дома или радног места, већ је често на макросоцијалном нивоу и укључује веома моћне и утицајне људе у друштву. Ту је основна промена. Одличан пример су скорашњи случајеви бруталних претњи неким личностима из јавног живота преко друштвених мрежа. То заправо значи да информационо-комуникационе технологије уводе сасвим нове друштвене видове моћи (попут сајбер-моћи). Друга специфична одлика електронског насиља је проширен опсег метода. Наиме, електронско насиље се може спроводити кроз више различитих видова. Први, најједноставнији, јесте коришћење „класичног“ облика насиља на технолошки гледано нови начин. Примера ради, некада је актуелно било класично вербално вређање и шиканирање „лицем у лице“, а данас је то лако преточити у електронски текст и слати на електронску пошту или е-профил. Други, сложенији вид електронског насиља, јесте комбинација старих и нових метода. Рецимо, када одређена особа физички малтретира ученика у школи (класично насиље), то малтретирање сними видео камером и снимак постави на интернет (што је већ електронско насиље). И треће, постоје и потпуно нови видови насиља над личношћу у домену електронске сфере – добар пример је повреда електронске приватности, објава приватних података и у вези са тиме психичке трауме које доживљавају људи чија је интима нарушена. Још једна специфична одлика електронског насиља је његова дематеријализација и општа доступност. Насилници у ранијим епохама нису могли бити баш сви – ипак је требало имати одређене „предуслове“. У електронском свету то је омогућено готово свима и у односу према свима: свако може отворити сајт, е-групу или нешто слично и на њима покренути кампању против било ког човека, поставити његове приватне слике или слати претеће поруке. Поред тога, уколико се узме у обзир огроман број крајње поткултурних коментара на разним форумима и блоговима, насиље постаје општедоступно не само у погледу технике, већ и у погледу културе која у начелу влада на интернету (од тога нису имуни ни религијски форуми). На тај начин човек се навикава да снижава праг толеранције на насиље, па чак и да га у некој мери апсорбује. Када је реч о одговору на овај сложени проблем, он такође мора бити вишеструк. Најједноставније је поступити у случајевима отворених претњи некој личности преко е-медија – у питању је криминална радња где је главни посао за људе из безбедносних структура друштва. Други ниво решавања овог проблема јесте формирање здравих навика и културе општења у електронској сфери зарад превенције електронског насиља. Трећи вид се односи на ублажавање последица оних случајева насиља који се односе на припаднике тзв. сајбер-заједница. Дешава се, наиме, да поготово млади људи доспеју у тешка психичка стања (која могу довести до фаталног исхода) само зато што их је нека интернет-заједница којој су припадали изоловала или учинила прокаженима. Ту долазимо до сложенијег проблема који се заправо тиче идентитета личности, због чега са младим људима морамо радити на изградњи стабилних физичких идентитета који су везани за породице, школу, Цркву… а не за нека виртуелна сабрања. На тај начин, нарушавање њихових „виртуелних“ идентитета на мрежи не доводи у питање њихово биће и његове темеље. Но кључни начин за борбу против насиља уопште није системског, већ личносног карактера. Наиме, једини прави одговор на насиље је рад на светости сопственог живота свакога од нас понаособ. Један подвижник је добро приметио да појава само једног светитеља у неком времену задаје страховит ударац злу на космичком нивоу. Узмимо Светог Саву за пример. Он јесте пуно организовао и основао и уредио… али за нас је значајна пре свега светост његовог живота, његов јединствен лични пример начина живота и пожртвованости који је инспирација за толике генерације које су дошле после њега све до данас. Из његове свете личности извире не само оно што је за живота постигао, већ и оно што је вековима после њега до дана данашњег опстало. Скоро је једно дете на телевизији на питање ко је био Свети Сава дало следећи одговор: „Он је био племић, монах, наш први архиепископ, просветитељ… Он је у ствари био један веома добар човек“. Та доброта Светог Саве неодољиво плени и даје суштински ударац сваком злу и насиљу, било оно класично, „електронско“ или неко друго. Исто вреди и за оне који су Светом Сави следовали по духу – сетимо се само блаженопочившег патријарха српског Г. Павла. Како скоро рече један ђакон: можда се не можемо сетити речи, мисли, теолошких дела блаженопочившег Патријарха, али ћемо се свакако сетити његовог лика и начина на који је живео. А то је сасвим довољно да нас инспирише на добра дела и хришћански живот. Дакле, пут савлађивања свако насиља, па тако и овог „електронског“, полази савлађивања својих страсти и слабости и рада на сопственом идентитету и светости. Увек је најтеже победити насилника у себи – када то успемо, онда ће и све институционално-системске делатности на сузбијању насиља око нас дати прави плод. *Ауторизовано предавање одржано у Гимназији Свети Сава у Београду, 25. јануара 2012. године Извор: Човек и технологија View full Странице

– Начин Христовог живота овдје на земљи, треба да буде наш начин живота, јер ако је Господ онај који је дошао не да Му служе, него да служи и да живот свој полаже за ближње своје, онда и они који су Његови, не живе овдје на земљи да им служе, него да и они служе и да живот свој полажу за ближње своје, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас (6. јула) у архипастирском слову у манастиру Дуга Морачка код Подгорице гдје је са свештенством и вјерним народом служио Свету архијерејску литургију. Подсјетивши на ријеч Господњу „Нијесам дошао да ми служе, него да служим и да живот свој полажем за ближње своје“, поруку Св. апостола Павла „Обуците се у Христа“ и пјесму која се пјева приликом крштења „Ви који сте се у Христа крстили у Христа сте се обукли“, Високопреосвећени је казао да је облачење у Христа управо облачење у тај Његов начин односа према Оцу Своме небескоме и према људима. Према Оцу послушан до смрти на крсту, као јединородни Сине Његов, а према људима- приноси и жртвује Себе за живот свакога појединачно и за живот читавог свијета. – То је Његов начин постојања. Ради тога је дошао на земљу а то је онда и начин постојања оних који су Његови, који су хришћани који узимају на себе крст Његов „Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде за Мном“. То је хришћанско звање и начин живљења, понашања и мишљења – навео је митрополит истичући да је хришћанин биће христолико и боголико. Митрополит подсјећа да је хришћанин боголико биће по својој природи јер је створен по лику и подобију Божијем а христолико зато што се крштава у име Христово, што прима на себе Крст Христов, крштава се у име Оца и Сина и Духа Светога и тиме уствари прима у себе велику и свету тајну Бога као вјечне и непролазне љубави. И примајући крштењем Бога љубави, као мјерило свога живота, човјек постаје биће призвано да буде свједок те и такве божанске, Христове љубави према свима и према свакоме. – Љубави која не тражи своје, која се само жртвује, која се дарује ближњима својим на начин на који је Христос себе даровао свијету. Живећи и дишући таквом љубављу, хришћанин се управо облачи у Христа. Прима Христа као мјеру свога живота, мишљење и осјећања, свога понашања и живљења овдје на земљи, кроз које онда задобија оно вјечно и непролазно Царство Божије – истакао је митрополит Амфилохије. Наглашавајући да је звање првих ученика Христових било да буду свједоци Његови до краја земље, Архиепископ цетињски је казао да су на то призвани и сви Његови ученици до нашег времена и до краја свијета и вијека, сви они који су се крстили у име Господње, који су се обукли у Њега. – Дакле то је знање и звање сваког истинског хришћанина. А, монах шта је друго него хришћанин који призива на себе име Божије и који се предаје Христу Богу на дар свим срцем својим, свим бићем који самога себе и једни друге, и сав живот свој предаје Христу Богу на дар – закључио је у литургијској бесједи Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и додао да се предајемо на дар Ономе који није дошао да му служе него да служи, да живот свој полаже за ближње своје, да би и ми на Његов начин живјели, ходили по овој земљи и за Њим – јединим истинским путем, истином и животом. Након резања славског колача Митрополит је честитао имендан мати Јовани и казао да није лако носити ни једно име, јер је у сваком имену садржан људски живот и његов смисао. – Најтеже је носити име Светога Јована Крститеља који је живот свој жртвовао за Онога чиј је био Претеча, за правду и истину Божју, и за ближње своје. Тако да они која носи његово име су призвани да носе и живот какав је имао Свети Јована Крститељ Претеча, да се жртвују свим својим бићем, да сами себе и једни друге предају Христу Богу на дар – казао је митрополит Амфилохије и пожелио да тако буде и са нашом мати Јованом. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

-Митрополит Амфилохије и Епископ Јоаникије служили Литургију у манастиру Мајсторовина- Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служили су данас са свештенством двије епархије Свету архијерејску литургију у манастиру Мајсторовина код Бијелог Поља. Митрополит Амфилохије је началствовао данашњим литургијским сабрањем на позив вјерног народа бјелопољског краја који је желио да му изрази захвалност за сва доброчинства која им је учинио. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи Митрополит црногорско-приморски је рекао да се радује због обнове светиње манастира Мајсторовина. „Радујем се што се ова древна светиња обнавља обнављајући и нас својом обновом“, рекао је он. Он је вјерном народу испричао како је почела обнова овога манастира с голе ледине. „Прихвати се тога посла блаженопочивши отац Јоаникије (Зиндовић) и обнови се ова светиња, полако васкрсава. Гдје год нешто крене с Божјим благословом, то и напредује, нема никакве сумње. Обновљене су тако и многе друге светиње широм Црне Горе, које су биле пустолине по двјеста, триста година“, казао је Владика. Владика Амфилохије је нагласио да је та обнова била могућа благодарећи чињеници да се није била угасила вјера у нашем народу. „Вјера се била притајила, као ријека понорница. Црна Гора, споља гледано, јесте била обезбожила. Одагнат је народ од цркава Божјих, од светиња, али није се угасила та Божја свијећа у народној души. И благодарећи управо томе, било је могуће и да дође до обнове ове епархије, будимљанско-никшићке, древне светосавске епархије и онове толиких светиња по Црној Гори у ово вријеме новог страдања Цркве Божије“, објаснио је Владика Амфилохије. Подсјетио да држава Црна Гора захтијева од СПЦ да се региструје. „А ја њима кажем: ко би требао кога да региструје, Црква вас или ви Цркву? Јер, ова Црква је саградила Црну Гору, посебно благодарећи великим цетињским митрополитима. И Црква Божија је уграђена у биће Црне Горе. То што су ови наши неокомунисти то заборавили, није ни чудо. А они су од комунизма прихватили оно што је дошло главе комунизму, а то је безбожништво и отимање од других“, казао је господин Митрополит. Митрополит Амфилохије је рекао да је човјек призван да буде бесмртно биће и да је у томе његово достојанство. „Данас је Источни петак и сјећамо се и Мајке Божије која је родила Господа, подарила га тиме нама људима, Њега од Дјеве рођенога, преображенога на Гори таворској, васкрслога из мртвих и који ће опет доћи да суди живима и мртвима и Његовом царстви неће бити краја. И из свега чега се Он дотакне, чега се дотакао, и људске душе и тијела, и људи и народа, родио се нови живот“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, на крају богослужења Владика Јоаникије је рекао да је Господ својом смрћу и својим васкрсењем обновио људску природу. „Обновио је нашу савјест, наше заједништво вратио нас самима себи, вратио нас у наручје Оца нашега небескога, вратио нас једне другима. Заправо нас је уздигао и у тој радости ми се сабирамо на овај свети дан, славимо ову свијетлу седмицу сваки дан као васкрсење Христово, славимо као један дан. А у овај петак посебно помињемо чудо извора живоносног источника у Цариграду, гдје је подигнут велики храм још у петом вијеку. Ту је чудотворна вода, исцјелитељна. Заправо, наша света вјера даје исцјељење и душе и тијела од разних наших болести, немоћи, траума, мука. А оно што је најважније, наша света вјера нас обједињује у љубави“, рекао је он. Владика Јоаникије је казао да је Митрополит Амфилохије својим дјелом означио вријеме у коме живимо, цијелу једну епоху. „Зато што је Богу служио и само Богу славу узносио. Од људи је понекад био и оспораван, али ипак и помаган и подржаван. И зато што је имао такав став и опредјељење, Бог му је дао и да обиљежи ову епоху, и у Црној Гори а и шире. Зато се данас веома радујемо, драга браћо и сестре, што смо се овдје сабрали, у овој обновљеној светињи. Знамо да је први камен обнове у овој светињи положио високопреосвећени Митрополит, заједно са блаженопочившим претходним игуманом Јоаникијем“, казао је Владика. Објаснио је да је повод данашњег сабрања је жеља Бјелопољаца да се посебно захвале Митрополиту Амфилохију. „На подручју Бијелог Поља у последње вријеме су обновили четрнаест кућа. Црквена општина је покренула једну велику акцију… Помагали су Бјелопољци, али је увијек помогао и наш бисокопреосвећени Митрополит састрадавајући са сиротињом и са онима којима је милост Божија и помоћ потребна“, казо је он. Додао је да није било могуће помоћи свима. „Јер има много оних којима је потребна и наша љубав и пажња и помоћ. Али, дали смо свој допринос, а посебно желимо да се захвалимо високопреосвећеном Митрополиту који је од почетка до краја и у обнови ове светиње и осталих светиња, и нарочито за обнову кућа наше браће и сестара. Нека га Бог благослови и нека му Бог да снаге да носи своје бреме. Он носи Црну Гору на својим плећима. Није му то бреме лако, али Бог му даје снаге па издржава“, закључио је Владика Јоаникије. Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије посјетили су данас и манастир Вољавац код Бијелог Поља, као и цркву Светог Јована Крститеља у бјелопољском селу Сутиван. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Гост емисије "Сусрети" Телевизије Форум, био је Његово Преосвештенство Епископ милешевски Атанасије (Ракита). Вашој пажњи препоручујемо овај надахнути и поучни разговор са Преосвећеним владиком. Извор: Епархија милешевска View full Странице

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј је одржао предавање у свечаној дворани Огранка САНУ у Новом Саду, у среду, 22. новембра, 2017. године, на тему: „Духовни основи савремене еколошке свести“. Благодарећи Радију Беседа, Епархије бачке доносимо видео и звучни запис владикиног предавања. View full Странице

http://www.kurir.rs/crna-hronika/2923991/giskino-telo-posle-26-godina-nije-istrulilo Posmrtni ostaci Đorđa Božovića Giške, nekadašnjeg komandanta Srpske garde, i njegovih roditelja, oca Gavre i majke Milene, juče su ekshumirani na Centralnom groblju u Beogradu. Kovčeg sa telom Božovića izvađen je u devet časova, a kada je otvoren, najuža rodbina i radnici koju su izneli sanduk zaprepastili su se onim što su videli - Giškino telo nije istrulilo. Ovo je za Kurir potvrdila Božovićeva sestra Slavica, koja je objasnila da u prvom trenutku niko nije mogao da poveruje svojim očima. - Radnici su ga prvi ugledali! Onda su me pozvali da vidim. Šokirala sam se! Moj Đorđe posle 26 godina nije istrulio. Odmah su mi na pamet pale reči monahinje koja je uz oca Tadeja bila do smrti. Ona je pre nekoliko dana pozvala moju ćerku kada je saznala za ekshumaciju i rekla joj je: „Nemojte, deco, da se iznenadite kada vidite telo“ - priča Slavica Božović.

Фото: Ромфеа.гр View full Странице

Патријарх александријски г. Теодор II и Патријарх српски г. Иринеј у посети Манастиру Жичи Дана 26. 09. 2017. године у јутарњим часовима у посети Епископском двору у Краљеву били су Његово Блаженство Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, у пратњи митрополита гвинејског Георгија, митрополита пилусијског Нифонта, митрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, епископа бачког Иринеја и зворничко-тузланског Фотија, као и секретара Синода Патријаршије александријске високопреподобног архимандрита Данила. ВИДЕО: РТВ Краљево: Видео запис посвећен посети Патријарха александријског Теодора II Епархији жичкој Након посете, делегација је кренула ка Манастиру Жичи. Испред манастира је приређен дочек у коме су учествовали свештенство, монаштво и верни народ. Епископ Јустин је, као предстојатељ и домаћин Епархије жичке, увео уважене госте у простор древног манастира. Сестринство манастира је појањем пригодних црквених песама византијског напева учинило да слике и звук, кроз фрескопис и појање, оприсутне светонемањићки етос наше Помесне Цркве. На томе им је благодарност изразио Патријарх Теодор, подсећајући и на традицију египатског монаштва и светле примере монахиња, међу којима посебно место заузима сестра Светог Пахомија Великог. Изражавајући захвалност и част која је Епархији жичкој учињена овом историјском посетом, Епископ Јустин је Патријарха александријског и све Африке г. Теодора одликовао епархијским Орденом Светог Преподобног Симона Монаха, даровавши му притом и икону Светог апостола Марка, рад жичких монахиња. Иконе су дариване и Патријарху српском г. Иринеју, као и члановима пратње александријског Патријарха. У обраћању присутнима Патријарх Теодор је заблагодарио на гостопримству и даровима. Посебно је истакао радост што је после 28 година поново у Манастиру Жичи. У претходној посети је био као млад архимандрит, а сада као патријарх. Нагласио је важност монаштва за живот Цркве, јер је оно “кисеоник хришћанства“. Свети Антоније Велики је духовним руковођењем породио величанственог богослова Светог Атанасија Александријског. Када је египатски монах Теодор питао авву Памва за поуку, он му је рекао: “Имај милост према свима, тако ћеш стећи слободу пред свима“. То треба да имамо на уму и данас, мисионарећи и сведочећи Христову веру у овом свету, рекао је Патријарх Теодор. Пратња је предвођена Епископом Јустином обишла манастирски комплекс упознавши се са историјатом и драгоценостима манастира. После обиласка приређен је доручак за госте. Опростивши се са својим домаћинима, Патријарси су са пратњама отпутовали у посету косовскометохијским светињама. јереј Александар Р. Јевтић Извор: Епархија жичка Доксологија у част Патријарха александријског и све Африке г. Теодора II у Краљеву (Епархија жичка) Епархија жичка и град Краљево имали су 25. септембра 2017. године велику радост да дочекају угледне и драге госте. Испред храма Светог Саве у Краљеву приређен је дочек Његовом Блаженству Патријарху александријском и све Африке г. Теодору II и Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју. У пратњи предстојатеља древне Александријске Цркве налазили су се Митрополити гвинејски Георгије и пилусијски Нифонт, као и секретар Синода архимандрит Данило. У пратњи предстојатеља Српске Цркве налазили су се Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Епископи бачки Иринеј и зворничко-тузлански Фотије. Свечани дочек је био израз аутентичног бића Цркве. Предвођени епархијским архијерејем г. Јустином, свештенство, монаштво и верни народ су у великом броју дошли да учествују у овом историјском догађају. Припадници Војске, Полиције, културно-уметничких друштава, Свебор дружине Свети кнез Лазар учинили су призор веома живописним. У храму је служен чин доксологије којим је началствовао игуман студенички др Тихон (Ракићевић), уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије жичке. Торжествено појање је допринело осећању радости код присутних. Међу мноштвом верног народа, били су и представници из управе Града Краљева, као и представници многобројних значајних јавних институција. Поздрављајући угледне госте, епископ Јустин је напоменуо: -Храм у коме се налазимо посвећен је светитељу Сави, првом Архиепископу српском, који је на овим просторима оставио неизбрисив духовни печат. Владика је подсетио на предстојећу прославу 800-годишњице аутокефалности Српске Православне Цркве: -Сутра, у име Бога, боравићемо у светој Жичи, на врховима српске историје, на изворишту српске духовности и државности. Управо на том светом месту, пре осам векова, утемељена је Српска Црква и српска држава. Свети Сава Српски и његов брат Стефан Првовенчани, у монаштву Симон, подигли су пре осам векова Дом Спасов и украсили га светим иконама и фрескама са намером да буде седиште Српске Цркве и крунидбено место српских владара, казао је владика Јустин и подсетио: -Манастир је имао врло важну улогу у животу српског народа и Цркве. Један од најважнијих догађаја тога доба је добијање аутокефалности Српске Цркве. Наиме, међународне прилике у то време су биле врло сложене. У Цариграду је основано Латинско царство. На истоку су Арапи насртали на православне земље, Монголи на Русију, јачали су и надирали Селџуци, а Србију су потресале неслоге и династички спорови. Сава, као архимандрит студенички, одлази у Никеју 1219. године и успева да издејствује самосталност Српске Цркве. Васељенски патријарх Манојло Сарантен Харитопул и цар Теодор Први Ласкарис доделили су архимандриту Сави акт о аутокефалности Српске Цркве хиротонишући га за првог Архиепископа српског. -Жича постаје седиште првог српског Архиепископа. Одавде архиепископ Сава, надахнут мудрошћу Духа Светога и богатим духовним опитом Свете Горе Атонске, уређује живот Српске Цркве! Већ 1220. године Сава је хиротонисао осморицу епископа, основао нове епархије, рукоположио свештенике и замонашио иноке. Донео је богослужбене књиге из Свете Горе, учинио да се препишу и умноже и поделио их манастирима и црквама. На Жичком сабору 1221. године архиепископ Сава је крунисао свога брата Стефана Првовенчаног именујући га за „Краља свих српских и поморских земаља“. Тога дана, у својој беседи о Правој /Православној/ вери, која се може назвати Синодиконом Православља, Сава је потврдио пуноћу светопредањске апостолске вере и тиме заорао дубоку бразду из које су ницали свети плодови и ископао дубоки кладенац воде живе са кога се напајају поколења све до данас, поручио је Владика жички Јустин и наставио: -У Жичи су крунисани и остали владари из лозе Немањића. За првих седам краљева су отварана по једна нова врата, па се стога Жича назива седмовратом. Сава је уредио односе Цркве и државе које су дисале једним духом и једном дужношћу у служењу народу водећи га кроз земаљско ка Небеском Царству. Судбина Жиче је истоветна са судбином српскога народа. Кад је страдао народ - страдала је и Жича. Кад се подизао народ и Жича је васкрсавала из пепела. Пролазили су овуда многи завојевачи: са Запада на Исток и са Истока на Запад. А Жича је увек била на путу! Наследник Савин, архиепископ Арсеније пренео је из манастира Жиче седиште Архиепископа у Пећ године 1252. Но Жича тиме није изгубила значај. Жича ће бити седиште Српске Цркве све до пада Српске Деспотовине 1459. године под турску, османлијску окупацију, али остаје чувар националне свести и светосавске традиције. -Први српски Патријарх Јоаникије (1338-1354) украшавао је Велику цркву многочасним иконама и свештеним сасудима. Од тада је Жича живела мирно око 150 година, до пада Деспотовине. Једно време у реликвијарима манастира се чувао део Часног Крста и Десница Светог Јована Претече. За време петвековне османлијске управе Жича је више пута са својим житељима страдала. Обнављао ју је и вожд Карађорђе, али је опет после пропасти устанка почетком 19. века била разрушена. Скоро педесет година била је без крова. Нова обнова Жиче почиње 1854. године у време епископа Јоаникија Нешковића и лечење њених рана траје све до 1928. године. Најновије страдање Жича је претрпела за време Другог светског рата кад су је Немци бомбардовали и спалили. Братство је поубијано и растерано, а владика Николај је одведен у Дахау у заточеништво. Уништена је библиотека и ризница. Манастир је обнављан и изграђиван после рата, све до данашњих дана, казао је Преосвећени г. Јустин и додао: -На жичком трону су током векова столовали многи знаменити и свети архијереји, истински чувари апостолских предања, непоколебиви стубови и учитељи Православља. Такав је и новопросијавши светитељ Еепископ жички и охридски Николај који каже да је „Жича, стара српска прича“. Он још каже да је „одавде наука блистала, одавде су краљеви добијали поуке, овде су долазили краљеви, архиепископи и епископи, овде се дају велики водећи примери, који су за морал, за јединство друштва и Цркве. Затим се сабрању обратио Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II, који je заблагодарио Господу на великом дану и изразио захвалност свом домаћину eпископу Јустину на срдачном дочеку. Инспирисан препуним храмом и мноштвом деце која су са својим учитељима и вероучитељима испунила пространу галерију дуж целог наоса, бацајући латице цвећа и држећи заставице са грбом Српске Православне Цркве и крилатим лавом - грбом Александријске Патријаршије, патријарх Теодор је овај тренутак упоредио са јеванђелском сликом дочека Христа у Јерусалиму. Упознајући присутне са апостолском историјом своје Патријаршије, Блажењејши је истакао мисионарску делатност којом се светлост Христове вере и даље шири по Африци, док је присутном верном народу пожелео да светлост вере у којој пребива чува и непрестано разгорева хришћанским живљењем у Духу Светом. Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II даривао је Епископу жичком г. Јустину посебан крст са ликом Светог апостола Марка са жељом да му буде помоћник на делу вођења повереног свештенства, монаштва и верног народа ка Царству Божјем. јереј Александар Р. Јевтић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Политика: Патријарх Александријски и све Африке у Србији Патријарх Александријски и све Африке Теодор Други боравиће сљедеће недјеље у званичној посјети патријарху Иринеју и Српској православној цркви, пише Политика. Патријарх Александријски и све Африке Теодор Други (Фото:mitropolija.com) Према наводима листа, Теодор Други ће се током боравка у Србији састати с предсједником Александром Вучићем и водећим личностима политичког и друштвеног живота. Централни догађај посјете биће Света литургија коју ће патријарси с архијерејима обје цркве служити у недјељу, 24. септембра, у храму Светог Саве на Врачару. Иринеј и Теодор Други ће разговарати о проблемима с којима се суочавају двије цркве, православље и хришћанство у цјелини, као и о духовним узроцима и посљедицама сеобе и страдања народа, посебно с афричког континента. Значајна тема разговора биће бројна питања духовних узрока и посљедица актуелне и у новијој историји незабиљежене сеобе, егзодуса и страдања народа, посебно са афричког континента, наводи Политика. Патријарх Теодор Други ће, заједно са патријархом Иринејем, посјетити најзначајније српске светиње - Жичу, Студеницу и Сопоћане, Пећку патријаршију и Дечане, као и Раваницу, Ћеле-кулу и Саборни храм у Нишу. Теодор Други је за патријарха александријског и све Африке изабран 9. октобра 2004. године, након што је у паду хеликоптера близу Свете Горе погинуо патријарх Петар, а устоличен је 15 дана касније у Благовештењском храму у Александрији. Извор: БЕТА View full Странице