Претражи Живе Речи Утехе

Патријарх Порфирије: Ниједно занимање или брига нису важнији од темеља нашег живота – Христа У Недељу праотаца Христових по телу, 26. децембра 2021. године, у народом испуњеном Катедралном храму Преображења Господњег у Загребу, Божанствену Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Саслуживало је загребачко свештенство уз појање хора Саборне цркве којим је дириговала Олена Циглењак. По отпусту свете Литургије Патријарх је честитао Божић свим хришћанима који празник Рођења Христовог славе по грегоријанском календару. Беседу Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија доносимо у целости: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево нас пред тајном Божића. Данашња недеља је посвећена у нашем предању мајкама, а следећа оцима, као што је претходна била посвећена деци. Дакле, данашња недеља се у народу назива именом Материце и обичај је да везујемо мајке како би се оне одвезале дајући нам неки поклон. Највећи поклон који је људски род могао да добије јесте мајка, пре свега Мајка Сина Божјег, Она која је у име читавог људског рода рекла смирено „да“, принела себе у име свих људи као Пречиста и Преблагословена да се кроз Њу деси људскоме роду спасење, да кроз Њу и у Њој ми сви људи имамо приступ Живоме Богу и не само приступ посредно, него директан, непосредан приступ Живоме Богу. Пресвета Богородица као узор и као пример свим мајкама, истовремено и као покровитељ свих мајки, свих жена, јесте истовремено повод да кроз Њу и у Њој препознамо достојанство и назначење и значај мајке, жене уопште. Колико је само светих мајки у историји људског рода и у историји Цркве било? Да није било многих светих жена, светих мајки, вероватно ни ми не бисмо имали толико блиставих, сјајних примера светитеља Божјих, отаца и учитеља Цркве, од Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог, Блаженог Августина, па све до Светог Саве и светитеља Божјих из нашег рода. Свакоме од великих имена учитеља и отаца Цркве претходила је света мајка, жена светога живота, која је и својим личним примером и својом љубављу, али истовремено, пре свега и изнад свега, својим молитвама Богу утиснула печат чежње за Христом, печат глади за Истином, који су касније носили ти велики мудри оци и учитељи Цркве. Данас смо чули причу из Јенвађеља по Луки где имамо једног господара, богатог човека који позива људе да дођу у његов дом да учествују у свадби, то јест у вечери, трпези љубави које је наменио многима. То многи претворило се у све. И ово није ништа друго, као и многе друге приче из Јеванђеља, него ли слика односа Бога према нама људима и нашега односа према Њему. Ми често, иако знамо да нас Бог зове и призива, говоримо себи и другима да има времена и да најпре морамо да обавимо неке друге послове који су важни, а остаће времена да посветимо и део себе, део својих снага Богу. Наравно, безброј пута у Јеванђељу Господ нас је подсетио кроз приче које нам је изговарао да ми нисмо господари времена, да заправо не знамо када ћемо отићи из овога света. Може бити да се бавимо пословима који јесу важни, веома важни, али који ипак нису толико важни да бисмо оставили свој однос са Богом по страни, који нису заправо важнији од тога да се бринемо о својим духовним потребама, о духовној храни, и не само то, него и ти други послови ма колико су важни ако хоћемо да их решавамо до краја, ваљано и како треба, у потпуности, не можемо их решити без наше заједнице са Богом, без молитве, без промисла Његовог. Тако и ова прича јасно казује да у дому Бога Живога не да само има места за све, него су сви људи позвани да уђу у Царство Божје, да уђу у наручје и у загрљај Божји, али да то да ли ћемо ући у просторе слободе Божје, слободе Христове, зависи у истој мери и од љубави и благодати Божје, од нашег слободног опредељења, зависи од тога шта ми желимо. Најпре је важно да имамо жељу, да имао спознају потребе за Богом. Ако то постоји онда ће засигурно бити довољно снаге да кренемо у наручје Божје, а кад се то деси, кад учинимо тај корак, Господ је већ обема рукама загрлио читаво наше биће - и не само то - Он је посејао и семе жеље у наше душе, али најчешће ми заузети многим важним пословима семе жеље, семе вере које је засађено у нашој души затрпавамо разним важним, веома важним пословима, понекад и неважним, али ниједним толико важним да је тај посао и занимање, брига ако хоћете, важнија од извора, темеља нашег живота. Господ је дакле љубав и не гледа ни на социјални статус, не гледа на то ко је из којег рода, не гледа ко је колико учен. Као што видимо у овој причи, Он позива све. Позива и оне који су богати и оне који су сиромашни и оне који имају јачу и слабију веру. Позива и оне који мисле да припадају дому Његовом и формално и споља испуњавају некаква правила и законе и мисле да је то довољно да пројаве жељу и потребу за Богом, мисле да спољашњим придржавањем и држањем заповести и Божјих закона без унутарњег преображаја, без истинске и праве љубави, која јесте жртва, мисле да могу да буду препознати као слуге Божје. Није довољно да споља будемо хришћани и да имамо мирну савест и осећање да смо бољи и вреднији од других. Није довољно да мислимо - да се тако изразим - да ми имамо Бога у џепу, да ми имамо Њега у својој шаци и руци и да ми уз помоћ Њега проверавамо и оцењујемо друге. Неопходно је да уђемо у дом Његов, да одговоримо на Његов позив, да се препустимо Његовој вољи и Његовом промислу са поверењем да када смо у Његовом наручју, ма шта се дешавало у нашој свакодневници, ми смо не само на сигурном путу, него већ овде и сада предокушамо оно што нас очекује у вечности. То је нераскидиво јединство нас са Господом нашим, али и наше јединство међусобно, толико да се сви осећамо и доживљавамо као једно међусобно и са Њим, и да сви заједно славимо Њега живога, Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Светом архијерејском Литургијом и благосиљањем славског колача на Цетињу данас, 31. октобра, торжествено је прослављен празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског Чудотворца, који је слава Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског. Звучни запис беседе Светом службом Божијом началствовао је Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија и Преосвећене господе епископа: полошко-кумановског Јоакима, рашко-призренског Теодосија, пакрачко-славонског Јована, буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, марчанског Саве, викара Патријарха српског Порфирија, свештенства и свештеномонаштва из више епархија наше Цркве и молитвено учешће вјерног народа. У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом, честитајући празник и славу, казао је да се и данас, када славимо успомену на Светога Петра Цетињскога, потврђују ријечи Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев, јер се Господ управо и може препознати само преко светих Божијих угодника, како у Старом тако и у Новом завјету. “Јер је Бог увијек испитивао и срце и ум, и све оно што је човјек, да би га онда послао да буде слуга народа, као што је испитивао и Мојсија који се отимао и није хтио да прихвати службу. И сви свети пророци су нерадо прихватали да буду вође народне, тражили су увијек оправдање и изговор да не буду баш они ти који ће ићи испред свог народа. Господ који испитује, истражује срца људска, Он је препознао Светога оца нашега Петра још док је био дијете, док је био мали, и довео га је управо овдје у ову светињу да се припрема, као некада Богородица у јерусалимском храму, да послужи Тајни спасења”, бесједио је Митрополит Хризостом, закључивши да је Свети Петар Цетињски Чудотворац дошао да се у овој светињи припреми да буде архипастир, светитељ, просветитељ. Даље је објаснио да се Свети Петар припремао да буде онај који ће ићи испред свог народа у тешка времена борби против Турака, али и других који су атаковали да окупирају Црну Гору, која је у то вријеме била мала, да је отму и покоре те да је управо он служио да сачува остатак остатака српства: “Ми знамо када су Османлије окупирале сав балкански простор, највећи отпор му је пружио Ђорђе Кастриотић у данашњој Албанији, а потом српски народ Црне Горе, који се борио и сачувао дио слободне српске земље тада, да је Османлије не окупирају. И то је био тај благословени остатак остатака наше слободе коју је Свети Петар морао да сачува”, казао је Митрополит дабробосански и објаснио да је требало да буде сачувана та светиња и тај квасац слободе који ће усквасати и довести до ослобођења. По његовим ријечима томе је требао да послужи не само Свети Петар већ сви прије и послије њега, да буду преводитељи свога народа, не само физички, не само материјално, већ прије свега да брину о спасењу нашег народа. “И данас у црквеним пјесмама посвећеним Светом Петру чујемо прије свега, да он се бори за спасење свога народа у Христу Господу, да његов народ спозна Господа Христа и то је онда остварење Царства небеског. Нема другог царства осим Христа Господа, Он је то Царство небеско које требамо да нађемо, да освојимо и будемо једно са Њиме и Он са нама, и ми у Њему и Он у нама. То је оно за шта се Свети Петар борио, да своју паству, свој народ охристови, да буде Христово царство Божије”, рекао је владика Хризостом. Објаснивши да се Свети Петар борио и за физичку слободу свог народа, али прије свега за духовну слободу, слободу мисли и срца, слободу бића свог народа, те да је све муке и патње свога народа носио, Високопреосвећени је нагласио да је духовна борба коју је светитељ носио много тежа од физичке коју је водио против непријатеља: “Требало је да смири, уједини, сједини у Христу Господу узнемирена и несложна племена, људе ових простора. Господ му је дао снаге и мудрости да то колико-толико постигне. Зато данас када стојимо пред његовим моштимам будимо срећни и задовољни да нам је Господ дао таквог архијереја преко којега можемо да препознамо Господа који се брине о спасењу свога народа увијек и у свако вријеме.” Поучио је сабране да Господ када је најтеже пошаље слугу свога кога је изабрао да послужи народу, Цркви, и да се то десило и Св. Петру и свима послије њега до данашњега Митрополита Јоаникија, коме је пожелио да као и Свети Петар Цетињски води свој народ и Цркву ка јединству са Христом Господом. Поручио је да ако смо са Христом Господом једно, онда смо и међусобно једно, ако смо далеко од Бога онда смо далеко једни од других, јер Бог је тај који нас сједињује и уједињује са собом и у себи. “Драги владико, нека буде срећно и благословено, нека Господ молитвама Светога Петра Цетињског Чудотворца благослови тебе, твоје сараднике, који ће заједно са тобом бити на истом дјелу Цркве Божије овдје у Црној Гори. Посебно желим да честитам нашим професорима и ученицима Цетињске богословије њихов дан, славу Светог Петра”, казао је Митропилит, истичући да мало ко у историји наше Цркве има ту привилегију као ученици Богословије Светог Петра Цетињског, да стоје сваки дан пред светитељем Божијим, цјеливају његове мошти и ту се уче страху Божијем. “Нека Господ благослови све професоре и ученике и утврди их да се увијек угледају на Светог Петра и онда када је најтеже нека знају да је он побиједио сва искушења и да се показао побједником свих невоља зато што је био слуга Божији. И ми учећи се од њега требамо да ојачамо своју вјеру, труд, рад, молитву и подвиг. Нека буде срећна крсна слава, како ове свете обитељ,и тако цијеле Митрополије и Црне Горе, али и наше Богословије. Да буде срећно и благословено, да се радујемо и веселимо данас сви, јер је заиста велики дан и за ову светињу и за нашу Богословију и нашу Цркву”, закључио је Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом. На крају Свете службе Божије освештани су славски приноси и пререзан славски колач. Честитајући славу братству Цетињског манастира и ђацима и професорима Богословије Светог Петра Цетињског, Митрополит црногорско-приморски Јоаникије је казао да овај свети дан много значи и за ову свету обитељ и за наше богословско училиште, за овај град и за цијелу Црну Гору, али и за цијело православље. “Данас прослављамо спомен Светога оца нашега Петра Цетињског Чудотворца. Сабрали смо се око његовога ћивота, око његових светих моштију, да се заједно помолимо Богу, да душе своје испунимо духовног миомира од његових светих моштију, да излијечимо своје душевне и тјелесне немоћи”, казао је владика. Подсјетио је да је он био поштован и у вријеме свога земаљског живота док је ходио по Црној Гори као свети човјек, као апостол Христов, те да је својим упокојењем на дан Светог апостола Луке посвједочио да је вршио апостолску службу. Иако је био поштован од народа као свети човјек није му било са народом лако, па је морао често да заклиње, а понекад и проклиње како би обуздао самовољу народну. “Што су му се више противили, показивало се да је он заиста од Бога послат, јер они који су му се противили лоше су пролазили. Били су изобличени и посрамљени врло брзо од Господа Бога, који суди и живима и мртвима. Имао је живу ријеч Божију у себи и његова ријеч за оне који су га слушали била је закон и просветљавала њихове путеве, упућивала их на спасење. Он је свој народ, као Христов и Божији човјек, приводио Господу Исусу Христу, сједињавао са Христом причешћујићи народ Светим тајнама Христовим, учећи их богонадахнуто мудрости Божијој и свему ономе што је потребно души људској да се научи.” Говорећи о томе да је Свети Петар у вријеме свога земаљскога живота био ослонац цијелом народу, али и цијелом свештенству, посебно своме наследнику Светом Петру Другоме Ловћенском Тајновидцу, казао је да када читамо Његоша видимо да је то мудрост коју је наслиједио од Светога Петра те да не можемо замислити величину владике Рада без Светога Петра Цетињскога. По његовом мишљењу примјер Светога Петра је био ослонац свима онима који су размишљали и живјели по вјери. Говорећи о Богословији Светога Петра исказао је сагласност са ријечима Високопреосвећеног Митрополита Хризостома, да ђаци и професори Богословије имају ту повластицу да се моле пред ћивотом Светога Петра и клањају десници Светога Јована Крститеља и честици Часнога крста свакодневно те да се по томе ова Богословија помало одликује и разликује од других: “Показало се да су ученици ове Богословије, који су се прихватали свештеничкога чина, добри, вјерни и ревноси свештеници, и то је сигурно благослов Светога Петра Цетињскога. Хвала Богу из наше Богословије данас имамо велики број свештеника на свим меридијанима и свим просторима Српске православне цркве. Имамо епископа, а ево најмлађи епископ који је завршио ову Богословију, а касније се школовао на високим богословским школама, је отац и владика Сава марчански који је недавно постао архијереј. Имамо ту радост да дочекујемо архијереје који су потекли из ове Свете обитељи, као и архијереје који су свршили Цетињску богословију. Све је то благослов Светога Петра Цетињскога. Нека тај благослов буде на свима вама и онима који приступају са вјером и надом и љубављу његовом светоме ћивоту”, казао је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и заблагодарио свим архијерјима који дошли овим поводом, али и поводом годишњег помена нашег блаженопочившега Митрополита Амфилохија. Прослава Светог Петра Цетињског, славе Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског, почела је синоћ, у навечерје празника, празничним бденијем у Цркви Рођења Пресвете Богородице у Цетињском манастиру, а биће настављена вечерас у Подгорици, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења, у 19 часова, Духовном академијом у организацији Богословије Св. Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Живот Митрополита Амфилохија, коме данас служимо годишњи помен, био је испуњен жарким служењем Господу и Његовој Светој Цркви. Све своје, од Бога дароване, таленте, сву своју снагу и енергију, он је посветио том ревносном служењу, а у очима свих нас који смо ово земно време делили са њим показао се истинским Виноградаром Господњим, истинским наследником Христових апостола. Као лучоноша нашег светосавског бића, Митрополит Амфилохије је целог живота речима Духа Светога препорађао све и свакога са киме је долазио у сусрет. Зато се и ми данас са непресахлом молитвеном љубављу сећамо Митрополита Амфилохија. Извор: Инстаграм налог Патријарха српског г. Порфирија

"Данас, када су деценије и године планирања, изградње - заправо величанствених грађевинских подвига са маестралним технолошим иновацијама - уз неизвесност око финансирања радова иза нас, а при сваком доласку до Спомен-храма Светог Саве и уласку у храм дивимо се његовој грандиозној лепоти, сјају мозаика, уживамо у благољепију и торжеству богослужења, не смемо заборавити оне који су за то најзаслужнији, у првом реду блаженог спомена патријарха српског Германа и професора Бранка Пешића. Вечерас се у УК Пароброд отвара изложба посвећена професору Пешићу што је фини начин да се сећамо ових наших великана." Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је презвитер Александар Јовановић, парох при Световазнесенском храму у Жаркову. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, отац Александар је говорио о односу Православља и снова. Говорећи о сновима који често могу да буду духовна замка нечастивог, отац Александар је поучио како да препознамо наведену духовну девијацију, и истакао: Демони тачно знају психологију човека, знају шта га узбуђује и шта он силно жели, али и чега се плаши. И тачно на међи између страха и жеље он прави "сценарио" кроз сан где човек има осећај да је победник и да је његова жеља остварена. На све наведено гост овонедељне емисије "Врлинослов" дао је јасну поруку гледаоцима: Потребно је да стекнемо искуствен ум, да не верујемо свему што нам се дешава изнутра, већ да своју вољу и свој ум саобразимо уму Христовом и вољи Његовој. Да проверавамо себе кроз ближње, кроз духовнике, а у одређеним ситуацијама сходно потреби, и кроз психијатра. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Чудесима Твојим као светлошћу неугасивом просветљава се отаџбина наша и сви који прилазе кивоту Твоме, молећи исцељења и утеху души: Радуј се светитељу, чудотворче! Имајући на уму и срцу ове речи из Акатиста светом Василију чудотворцу Острошком, верни народ из Ветерника, Стапара и Товаришева, у организацији Службе за поклоничка путовања Епархије бачке Светињама у походе ходио је, од 10. до 12. јуна 2021. године, путем великог чудотворца Острошког, походећи његову кршевиту Херцеговину, како би на крају целивали његове мошти у острошкој светињи. Предвођени протопрезвитером Предрагом Билићем, презвитером Ђуром Родићем и ђаконом Мирославом Стојановићем, првог дана група поклоника посетила је Светоуспенски манастир у Чајничу, где су се поклонили чудотворној икони Пресвете Богородице Чајничке, молећи њен благослов и молитвено покровитељство. Поклоници су укрепљени чињеницом да се у манастирском храму поред чајничке Краснице, чува икона светог Георгија са дванаест сцена које илуструју његово житије, затим икона светог Николаја, рад Андрије Раичевића из 17. века, као и икона Свете Тројице, рад непознатог војвођанског сликара, која је манастиру дарована 1848. године. Свештена обитељ манастира Тврдош, место монашког пострига Светога Василија, као и седиште његове митрополије, групу поклоника је примила у своје окриље. Надахнути древном светињом чији је камен натопљен молитвеним сузама светог Василија, свештенство са верним народом посетило је гроб недавно упокојеног епископа умировљеног захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића). Ходећи путем светог Василија, од Тврдоша поклоници су кренули ка Острогу, том вековном путањом која је омеђена благословом светитеља чије се име не спомиње, а да се не устане и не изговори „Слава му и милостˮ. Као верна чеда светитеља који љубављу својом греје хладне острошке стене, поклоници из Ветерника, Стапара и Товаришева, целивали су мошти чудотворца острошког и посетили острошку светињу коју називамо новом бањом Витездом. Радост посете била је усугубљена чињеницом да се ове године навршава 350 година од упокојења Светога Василија. После Литургије у острошкој светињи, са острошке горе свештенство је повело верни народ у Немањин град – Подгорицу, где су посетили велелепни храм Христова Васкрсења, који сведочи о васкрсењу духовног живота у Митрополији црногорско-приморској. У крипти ове светиње поклонили су се гробу блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија, који је тридесет година од гора до мора ширио реч љубави Божје на овим просторима, бивајући истински сведок и проповедник Васкрсења. Путовање је настављено посетом древне немањићке светиње – манастира Морача, који је један од најмонументалнијих српских средњовековних споменика на простору Црне Горе. Овде су целивали руку светог свештеномученика Харалампија, и надахнули се предивним природним амбијентом, особито водопадом Светигора, који се налази у подножју манастира. Поклоничко путешествије крунисано је посетом дома Спасовог – манастира Милешева, где су приступили гробу Светога Саве понављајући речи: Радуј се, Свети Саво, први пастиру и учитељу српски! Катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке

ПОСЛАНИЦА МИТРОПОЛИТА МОРФСКОГ ЊЕГОВОЈ ПАСТВИ ПОВОДОМ ВЛАДИНИХ МЕРА У ВЕЗИ СА ЦРКВЕНИМ БОГОСЛУЖЕЊИМА И СВЕШТЕНИМ ТАЈНАМА СВИМ ХРИШЋАНИМА МИТРОПОЛИЈЕ МОРФСКЕ Чеда у Христу возљубљена, Радујте се увек у Господу! ТЕМА: Вршење свештених богослужења и тајни у нашим храмовима након нових мера против вируса корона које је објавила кипарска Влада Поводом нових ограничавајућих мера, које је наша Влада објавила данас 9.12.2020. због примећеног повећања оболелих од заразне болести изазване вирусом корона на Кипру, а које су биле οчекиване, желели бисмо да вам саопштимо следеће. Јуче (8.12.2020.) у свом јавном обраћању Председнику и члановима кипарске Владе др Елпидофорос Сотириадис, редовни професор епидемиологије и јавног здравља на Отвореном универзитету Кипра, пише: „После осам месеци искуства са ширењем вируса корона међу становништвом Кипра и након доношења десетина разних мера контроле, налазимо се отприлике у истом стању. Дакле, видимо да се наставља ширење вируса корона међу становништвом, што се уосталом догађа у целом свету. Ова појава није необична јер, у суштини, какве год мере да предузмемо, вирус ће наставити да се шири међу становништвом, посебно сада у зимском периоду када временске прилике погодују његовом преношењу.“ Ово што примећује кипарски специјалиста епидемиолог, потврђују и други међународни научници специјализовани у тој области, као што је др Јоанис Јоанидис, професор на Универзитету Станфорд у Америци, који је пореклом из Грчке. Ми смо у својим беседама и проповедима током ове „страшне године“ 2020. више пута понављали да су горе поменуте ограничавајуће мере предодређене да буду неуспешне да би се народ постепено довео до очајања, друштво увело у хаос, а да би систематски развијани страх прогнао веру. Све ово су усмеравали људи Новог светског поретка тако да народ доведу до тога да преклиње за „чудотворну вакцину“, коју су припремили исти они који су и створели цело ово стање. Међутим, многи научници из светске научне заједнице сугеришу нам да не примамао те вакцине које садрже вештачки генетски материјал јер њихова нежељена дејства, пре или касније, показаће се као трагична пошто нису испитане као остале вакцине за разне заразне болести. Други разлог зашто их не треба прихватити је тај што ће оне представљати „електронску личну карту“ – према дефиницији самих њихових проналазача из Новог светског поретка – која ће служити као средство за потпуну контролу целокупног живота вакцинисаних. На тај начин савремени човек постаје експериментална животиња Новог светског поретка, чији је циљ, између осталог, драстично смањење броја становника на земљи... Да бисмо јасније схватили, навешћемо и то да довитљиви Енглези одвраћају труднице као и све оне који желе да остваре потомство у будућности да не примају ове вакцине. С друге стране, недавно је на самиту Г20 председник Кине, који је напредни припадник Новог светског поретка, предложио увођење QR кодова као личног печата становника у његовој многољудној земљи са циљем олакшане директне и опште контроле над њима. Пошто се усуђујемо да говоримо о овим темама, неки нас називају „теоретичарима завере“. Ако смо ми теоретичари завере, ко су онда завереници против слободе коју је Бог подарио својој икони – човеку? Посебно смо затечени горе наведеним одлукама Владе којима се изједначава простор за православно богослужење са џамијама, баровима, кафанама, ресторанима и другим угоститељским објектима, где се забрањује приступ грађанима. Наравно да сматрамо да ће ове мере убрзати повећање незапослености, сиромаштва, додатно отежати психопатолошко стање грађана, а већ почиње да се назире пророкована несташица хране, основних производа и горива. Није усвојено оно што су клир и верни народ у агонији предлагали, него нажалост сасвим супротно ономе што „црквеност“ подразумева у појмовном, богословском и еклисиолошком смислу – а то је сабирање за то специјализованог клира и верног народа да би се славословио Бог – сада се намеће да се обавља „без присуства верника“. Поврх свега, то се догађа у току поста када се верници нарочито духовно подвизавају и желе да буду у цркви и да се редовније причешћују Пречистим Тајнама. Тако остављамо душе да атрофирају ради спорне заштите телесног здравља, коју нису обезбедиле мере Владе и њених саветника епидемиолога. За такво наше понашање ћемо дати одговор Богу. Изабрали смо „хигијенску логику“ овога света, а оставили смо дела вере, Свете Црквене Тајне, да их исмејавају научници и новинари. Да нагласимо и то да мрачне сатанске силе пошто не желе да свет буде духовно и телесно јак, за циљ напада су поставиле између осталог и Свету Тајну Евхаристије. Они не желе да се верници причешћују јер знају да духовна снага верника пар екселанс јесте у причешћивању животворним Христовим Телом и Крвљу. Света Литургија, односно Света Тајна Литургије, али и свака друга Тајна Православне Цркве која се обавља уз сабирање верника у оквиру богослужења једином Истинитом Тројичном Богу, следећи Христову заповест: „Ово (Тајну Евхаристије) чините у мој спомен“ као и Црквену литургијску праксу одвајкада, не могу да се потцењују и сматрају обичним окупљањем људи. Божанско Причешће, односно Тело и Крв нашег Христа, које се тајинствено али стварно жртвује ради верника на свакој Светој Литургији, не само да није могуће да пренесе било коју заразну болест или епидемију, него онима који му прилазе са вером и одговарајућом припремом дарује здравље душе и тела и постаје „на отпуштење грехова и живот вечни“. Такође, наглашавамо очинске речи нашег Господа које су упућене болеснима и здравима, грешнима и праведнима: „Онога који долази мени нећу избацити напоље“ (Јн 6,37). Господ никога не изгони из своје Цркве, него прима све који му долазе. Ова реч Господња важи заувек за црквене пастире и наследнике Светих Апостола, а посебно за нас епископе Православне Цркве. Због свега горе наведеног, као надлежни Митрополит обавештавам да ће унутар граница Митрополије морфске наши свети храмови наставити да несметано богослуже и да се неће затварати на било који начин. Другим речима, и Света Богослужења и Свете Литургије, као и Свете Тајне ће се обављати редовно. Неће бити обележавања столица тракама да би се на њима забранило седење, нити ће било који свештеник или председник црквеног одбора имати право да одређује број верника који улазе у храм, нити право да им забрањује улазак у време Богослужења. Ако држава поставља законе ради чувања телесног здравља грађана, као што сматра да чини, Православна Црква има сопствено Свето Предање и сопствене законе и каноне већ две хиљаде година да би осигурала и сачувала психосоматско здравље верника. У том случају истичемо древни правни обичај азила у светим храмовима, богослужбеном простору, који се не може бити претворити у простор полицијског надзора над верницима, а нарочито зато што су ту светињу и азил поштовали вековима и иноверни, и неверници, и освајачи... Напомињемо и то да се овај азил у богослужбеном простору поштује у свим религијама. Утолико више треба да се поштује у православним храмовима једне државе која је Православна Хришћанска већ две хиљаде година. Уколико се горе наведено неометано функционисање наших храмова буде сматрало као супротстављање одговарајућим Владиним наредбама, одговорност неће сносити нити свештеници, нити ђакони, нити председници црквених одбора, него у потпуности је преузимам, пред Богом и пред законом, лично ја, ваш Митрополит. Спреман сам да се зарад неометаног функционисања наших храмова и вршења наших Богослужења и Тајни појавим пред судовима овога света. Са очинском у Христу љубављу и Божићним благословима, Митрополит морфски Неофит Епископија Евриху, 9. децембра 2020. Даје се на знање: Преосвећеном Архиепископу Кипра г. Хризостому другом и архијерејима-члановима Светог Синода Цркве Кипра. Извор: ΕΓΚΥΚΛΙΟΣ ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΟΥ ΜΟΡΦΟΥ ΠΡΟΣ ΤΟ ΠΟΙΜΝΙΟ ΤΟΥ ΓΙΑ ΑΚΟΛΟΥΘΙΕΣ ΚΑΙ ΜΥΣΤΗΡΙΑ ΚΑΤΟΠΙΝ ΚΥΒΕΡΝΗΤΙΚΩΝ ΜΕΤΡΩΝ (09.12.2020) WWW.IMMORFOU.ORG.CY Ιερά Μητρόπολη Μόρφου Са грчког превела: Валентина Аврамовић

Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Паканич), управитељ администрације и организације Украјинске Православне Цркве, о блаженопочившем Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију: Данас је Владика црногорско-приморски отишао Господу. За сваког хришћанина смрт није само прелазак у други свет. То је такође резимирање. И овде би се могло рећи пуно добрих ствари о покојном Владици. Али сада бих желео да нагласим можда најважнију особину Владике Амфилохија — оданост. Оданост Господу и Његовој Цркви. Оданост црквеним канонима. Оданост својоj пастви. И, коначно, оданост овој речи — особина која многим људима заиста недостаје у наше немирне дане. Данас се молимо за упокојење Владике Амфилохија и молимо Господа да га прими у своjу обитељ, где нема бола, ни туге, ни уздисања, но где је живот бесконачни. И такође се молимо за даривање снаге и стрпљења осиротелој црногорској пастви у овако тешком времену искушења. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У београдском "Сава" Центру, вечерас је одржана свечана академија у част великог јубилеја Српске Православне Цркве - 800. година аутокефалије. На почетку свечаности, благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ нишки Арсеније прочитао је поруке патријарха Иринеја из посланице поводом обележавања 800. година аутокефалности СПЦ. Свечана академија одржава се у оквиру централне прославе јубилеја Српске Православне Цркве, а на њој у песми, слици, драми су дочарани важни догађаји везани за добијање аутокефалности и за сам живот Светога Саве, првог српског архиепископа. На предлог Његовог Високопреосвештенства Митрополита даборобосанског Хризостома, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, одликовао је Његову Светост Патријарха српског Иринеја, највишим одликовањем Српске Православне Цркве - орденом Светог Саве првог степена. За дугогодишњи предани архипастирски рад, мудрост и одговорност показану на трону предстојатеља Српске Православне Цркве, ово високо одликовање Првојерарху српске Цркве, у својству члана Светог Архијерејског Синода, уручио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански Хризостом. Орден Светог Саве установљен у време његове светости блажене успомене патријарха српског Германа и подељен је на три степена који се међусобно разликују по бојама ленти и самих инсигнија: први који је беле боје, други црвене, а трећи степен је плаве боје. Орденом првог реда до сада су одликовани сви патријарси Српске Православне Цркве, а између осталих и руски патријарх Алексеј Други, руски председник и премијер Владимир Путин И Дмитриј Медведев, писац Александар Солжењицин, српски академици Дејан Медаковић, Матија Бећковић, редитељ Емир Кустурица, спортисти Новак Ђоковић, Дејан Бодирога, Владе Дивац, француски хуманитарац Арне Гујон... Орден Светог Саве додељује се од 1882. године, угледним личностима и институцијама које су својим делањем, трудом и учинком допринеле угледу и бољитку српског народа и српске православне цркве.

Празник Успења Пресвете Богородице евхаристијски и свечано је прослављен у храму Светог Архангела Михаила у Дољанима. Звучни запис беседе Уочи причешћа Светим Тајнама, многобројном народу сабраном у дољанској цркви, надлежни парох отац Бранко Тапушковић обратио се бесједом у којој је напоменуо спасоност ријечи Пресвете Богородице којима она исказује беспоговорно послушање вољи Господњој, а на коју су призвани и позвани сви Православни Хришћани. То послушање се одражава и у нашем свакодневном послушању ближњима, те, како отац Бранко наглашава, послушањем ближњима, ми вршимо послушање вољи Господњој у неком иконичном смислу. Извор: Радио Светигора

Породица се већ више од десет година бори за Милошево здравље. Милош је имао прву операцију 13. октобра 2004. године на Kлиници за максилофацијалну хирургију на ВМА у Београду, када му је одстрањен тумор са једне стране вилице. У марту 2013. му је дијагностикован тумор и на другој страни вилице. Због тога је имао и другу операцију, а има и проблеме с коштано-зглобним системом због чега је имао и операцију колена. Данас тешко хода, и константно трпи јаке болове који му онемогућавају нормално функционисање. Према речима његове мајке, којој је Милош син јединац, вилица му крвари, боле га кости услед неадекватне хране и услова за живот. Kости су му се проредиле због чега се тешко креће. Из финансијских разлога није био ни на контролама за вилицу и ногу, као ни на терапијама за ногу које му је докторка препоруцила. – Нас троје једе пола хлеба и то је све што можемо да купимо. Новца више немамо – испричао је Милошев отац Горан Стојановић који, како каже, „гребе рукама и ногама“ да обезбеди и основне потребе. Kако трпи болове због болести, Милош трпи и глад. Његови родитељи немају новца како би му обезбедили нормалан живот, али ни довољно хране. Милош је био одличан ђак и завршио је Техничку школу у Прокупљу и то смер за компјутерско конструисање. Kако би му се макар мало смањили болови неопходно му је бањско лечење, али његови родитељи тренутно о томе могу само да сањају. Ако сте у стуацију да помогнете овој породици, то можете да урадите уплатом на један од рачуна: Жиро-рачун за помоћ Милошу Стојановићу: Агрицоле банка: 330-4700100324934-62 За уплате из иностранства Инструцтионс фор цустомер трансферс ЕУР цорресподент ис: АГРИФПП-Цредит Агрицоле Парис Ацц. Wитх Институтион: 57А МЕБАРС22 ЦРЕДИТ АГРИЦОЛЕ СРБИЈА АД, Нови Сад ИБАН: РС35330473020129756036 Милос Стојановић Доња Kоњуша ББ Сербиа Уколико сте у могућности помозите Милошу како не би добио тумор коже, а више информација можете добити ОВДЕ

Нова 2019. година по јулијанском календару свечано је дочекана у свим градским храмовима Епархије милешевске, уз служење молепствија за благословен почетак, традиционални ватромет и послужење. Звучни запис беседе Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је на прелазу из старе у нову годину, 13. јануара, молепствије у Саборном храму Светог Василија Острошког у Пријепољу, уз саслужење братства храма и учешће великог броја верника Пријепоља и његове околине. Честитајући повереној му пастви наступајуће 2019. лето Господње Владика је рекао да је важно најпре заблагодарити Богу на Његовој доброти, на томе што нам је дао да учествујемо у овом животу и времену, што се грејемо на Његовом сунцу, удишемо Његов ваздух, на свему што нам је даровао из Његове непотрошиве ризнице добара. Сутрадан, Преосвећени Владика je био предстојатељ литургијског сабрања и молепствија за благословен почетак Нове године Господње по јулијанском календару у параклису Преподобне Касијане у манастиру Милешеви, 14. јануара 2019. године. Саслуживали су архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић, док су за певницом одговарале милешевске сестре са игуманијом мати Аквилином. Након Литургије служено је молепствије за благословен почетак Нове године. Честитајући сабранима ново лето Господње, Владика је рекао да смо 2019. годину започели молитвом, да смо добро почели корачати у Новој години и да Господ управи кораке наше у предстојећих дванаест месеци. Преосвећени је такође подсетио и на прочитано расуђивање на данашњи дан из Охридског пролога, у коме се говори о томе какав треба да буде наш однос према греху и грешнику, односно какав однос треба да буде хришћанина према злу: – Ми се трудимо, управо по заповести Светих отаца, да расуђујемо као и они, умом Христовим, и да непрестано расуђујемо, сагледавамо умом својим тајну живота, али сагледавамо и све учеснике живота, све на позорници живота. Чинећи то увиђамо да зло не постоји само од себе, нити постоји негде издвојено, већ зло увек постоји у некоме, на некоме, зло захтева да има свог носиоца, свог извршиоца. Постоји увек носилац зла, нажалост поред демона, то су онда највише људи. Људи су увек носиоци зла, људи су носиоци благодати, врлине, поседоваоци Бога, могу бити испуњени Богом, али могу бити испуњени присуством нечастивога. И речено је у Созерцању да треба мрзети зло а имати саосећање са грешником који од тог зла пати, имати љубави према њему. Овај одељак захтева највеће расуђивање, највећу пажњу и опрезност, јер често се зло тако камуфлира да би смо у сажаљењу према грешнику прихватили и зло, и оно онда буде као припремљено оружје које човека може уништити. Затим су милешевске сестре уприличиле празнични ручак, а Преосвећени Владика је захваљујући се на трпези љубави, похвалио сестре за њихов труд и рад који улажу у производњи домаће хране која се нашла на трпези. Извор: Епархија милешевска

У овај свештени дан Божића и Богојављења, прослављамо највећи Принос дат човечанству, дар Самога Господа и дар Вечнога живота. Бог Отац је даровао Сина Љубљенога, а Син је Себе принео да бисмо ми били васпостављени у живот и заједницу ради које смо и створени. Поклањајући се благодарно Источнику Живота, принесимо слободно бића своја Његовој Слави, причешћујући се животом и миром y Цркви која је трајно Богојављење. И док изнова ишчекујемо Синце Правде, радосно кличући Дођи, Господе! молимо се да Вас безгранична милост Божија обасја Христовим миром Који је рођен у овај дан ради нашега спасења. Божићна порука у пдф формату Из божићне поруке Епископа западноамеричког Максима Извор: Епархија западноамеричка

Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја: Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Чин устоличења Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској Литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду. Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење своје браће архијереја, свештеника и ђакона, као и представника Руске и Грчке Цркве. Извор: Радио Слово љубве

По светој Литургији, освећена је мозаичка икона изнад улаза у манастирски храм, преломљен славски колач и одслужен помен упокојеном игуману манастира Лелић, архимандриту Авакуму (Ђукановићу). Свечаност је заокружена славском трпезом, коју су вредна лелићка братија, предвођена оцем Георгијем, приредила за све госте. -Назван је Нови Златоуст због говорничког дара, каквим су били украшени ранохришћански пастири. Попут апостола, путовао је широм планете, проповедао Реч Божју и сведочио Васкрслог Христа подвигом, трудољубљем, често и страдањем, каквима су испуњена житија Спаситељевих савременика. Како међу православним народима, тако и међу онима који се хришћанским именом не зову… Господ га је светитељском славом овенчао, подаривши нам га као светило и образац јеванђељског живљења и молитвеника пред престолом Својим. Свети владика Николај био је истински, одани и предани слуга Господа Христа. О томе сведоче његове мошти, око којих се ми данас сабирамо, а он је то показао још у младим годинама, када је одбранио докторску дисертацију „Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве, казао је у празничној проповеди умировљени Епископ средњоевропски г. Константин. Заблагодаривши Епископу ваљевском г. Милутину на части да предводи литургијско славље, владика Константин подсетио је на јеванђељску причу, читану протекле недеље, о исцељењу болесника у бањи Витезди, које је учинио Господ Христос. У Синаксару за Недељу раслабљеног говори се да је тај човек, када је Господу суђено, пришао и ударио му шамар, заборављајући доброчинство које му је Господ учинио. Свесно или несвесно, и ми често Господу не узвраћамо благодарношћу, указао је Владика Константин. -И ми често ропћемо на име Божје, а очекујемо да нам Господ увек чини оно што ми мислимо да нам је добро, а Господ зна далеко више и боље од нас шта нам је на корист, на добро и спасење. Прослављајући овај дан, сетили смо се у својим молитвама и блаженоупокојеног архимандрита Авакума, који је овде годинама приносио своје молитве. Верујем да се сада пред престолом Свевишњега радује са Светим Владиком Николајем што се православни српски народ окупља око његове светиње. Радује се што не заборавља речи Светог Владике Николаја, који се назива и Петим Јеванђелистом, јер је он семе Христове науке по примеру Светог Саве ширио и у Србији и по свим крајевима где Срби живе. Он је сведочио веру у Васкрсење Христово и пред онима који нису православни, који нису ни хришћани – рекао је Епископ Константин, благосиљајући учеснике литургијског сабрања у манастиру Лелић. Епископ Константин са свештенослужитељима осветио је мозаичку икону изнад улаза у манастирску цркву, на којој су представљени Господ Христос, Пресвета Богородица и Свети Николај Мирликијски, чијем је Преносу моштију посвећена задужбина Владике Николаја и његовог оца Драгомира у родном Лелићу. Потом је преломљен славски колач и одслужен помен архимандриту Авакуму. Сабрање је завршено агапама у трпезарији и дворишту манастира. Овогодишњи домаћини славе били су протојереј Бранимир Петковић, старешина Светотројичног храма у Цириху, и Лелићани Саша Крстић и Зоран Радосављевић са породицама. Домаћини славе за наредну годину биће свештенослужитељи Храма Васкрсења Христовог у Ваљеву са верним народом Ваљева и Цириха. Извор: Епархија ваљевска

„Препустили смо Божјој вољи, а Господ уређује све. Тамо где се живот рађа, рађа се све: и здраље и материјално благостање“, каже за Југмедиу Далибор, који је, иначе, први парох у храму Свете мученице Параскеве у Бошњацу. Далибора и његову супругу Тамару (29) из Жедника код Суботице, спојила је најпре музика, а потом и традиционалан начин живота, научен од малих ногу. Упознали су се у Сремским Карловцима певајући у црквеним хоровима, па је Војвођанка убрзо кренула за својим изабраником. Сада њихов веома скормно опремљен парохијски дом красе петоро веселих главица са коврџавим косама, а Тамара је, чак, недавно постала дипломирани психолог, прекидајући учење само док деца не напуне пар месеци. Крала сам време док су деца спавала“, каже. Упркос хармоничном браку пуном љубави, Стефановићи су се ослонили и на „сервис“ баке Зорице и деке Зорана. „Свако наредно дете је некако било мирније, питомије. Старија деца чувају млађу. Некако, као да су зрелији од вршњака. То је вероватно резултат живота у вишечланим породицама, где су бака и дека додатна подршка и стабилност“, објашњава отац Далибор. Деца одрастају у споља прелепом парохијском дому, унутра у собама где је Далибор једва наговрио Тамару да простре тепих макар у дневној соби. Клинци и клинцезе овде не гледају телевизор јер телевизор једноставно не постоји у Дому овог брачног пара. „То је наша заједничка одлука. Старија деца користе дозирано интернет и нису необавештена, али смо против тога да време троше гледајући по цео дан у екран. Ми читамо, причамо, певамо духовне и изворне песме и израђујемо предмете по њиховом избору. Не дозвољавамо да нам телевизија диктира живот. Једноставно, пратимо дечје таленте“, објашњава брачни пар. Парох Далибор често држи проповеде о неопходности рађања и одгоју деце. Његов и став његове супруге је да би сваки брачни пар требало да има макар троје деце. „Превише се сада калкулише, а измиче нам оно што је битно и што је лепо, па тако остане оно што не испуњава. Истина је да више деце представља велики терет, али остаје и велика пуноћа у души, па ја мислим да је троје деце онај минимум коме треба да тежи сваки брачни пар, онај ко нема пробелма са зачећем“, мишљења је Тамара. Многочлане породице упућују на блискост и међусобну помоћ, додаје Далибор, који оцењује да је у српском друштви завладао индивидуализам. „Родитељи желе једно дете како би били у стању да му обезбеде баш све услове. А када се усмеримо том циљу, он некако измиче. Треба да нас воде виши циљеви, служба Богу и народу коме прети нестајање. Једно дете је – себичност, двоје – завист, а где су троје ту је већ љубав. Јер, у вишечланим породицама је здравији амбијент, атмосфера за њихово ментално и физичко напредовање“, мишљења је Далибор, који на констатацију да многи његови пријатељи имају само по једно или двоје деце, каже да „мора да се сведочи примером“. Далибор је унук познатог лесковачког свештеника Саве Аврамовића, син његове најстарије ћерке Зорице, па је и нормално што он рађање и решење евентуалних проблема са зачећем, везује за исповедање и духовну равнотежу. „Проблеми нерађања нису само материјане природе. Разлози су у духовној сфери, све се негде ту најпре одигра. То видим из исповедничког искуства“. А онда говори, наглашава, као свештеник. „Тамо где се абортусима уништавао живот, потомци, као по правилу, имају проблема са потомством. Зато је важно иповедање, опуштање. То се негде одрази. Имао сам такво искуство где су током исповедања брачни парови доживели духовни преображај и без лечења добили децу, јер се то духовно стање одрази и на физичко“, прича отац петоро деце и свештеник Далибор Стефановић, чију сваку изговорену реч подржава и допуњује Тамара. Остављамо Стефановићеве у њиховом малом рају, осећајући да је сувишно питање о шестом детету, готово уверени да би уследио одговор о Божјој вољи. Милица Ивановић Изворник: http://jugmedia.rs/se-zivot-radja-zdravlje-blagostanje/