Претражи Живе Речи Утехе

У понедељак ујутру после Литургије у манастиру је тихо. Птице настављају да певају у паузама између служби како би помогле уморним људима. Окружен шумом, Драганац заиста изгледа као велико, топло гнездо. Гнездо у које се враћају птице и људи – посебно млади Срби, који у манастир све чешће долазе издалека или из оближњих преосталих српских села. Са оцем Христифором смо разговарали о томе шта Драганац значи за људе, зашто га толико воле косовски православци, да ли манастир има исто значење за све или свако има своје значење. – Сви осећају светињу, видим. Али свако на свој начин, наравно. Они који долазе издалека су вероватно отворенији и одмах примећују неке разлике. Увек је овако: ако је човек на новом месту, пажљивији је и брже ће говорити о својим осећањима. Свако такво откровење за мене лично је још један доказ доброг чуда које се не може објаснити нашим земаљским језиком. То је немогуће објаснити, нити разумети – само се радујте. Да, наравно, манастир се придржава правила традиционалног монашког гостопримства – овде је сваки гост добродошао, сви ће бити дочекани и нахрањени, разговарати и молити се – ово је овде од памтивека. Али има и нешто што се не може објаснити само љубазним односом према људима. Добра тајна су и млади из околних српских села који стално долазе или дођу у Драганац, они ужурбано помажу у разним пословима, више ћуте него причају, десет пута размисле пре него што нешто кажу – тако су васпитани. Долазе из разних села: Шилово, Кусце, Коретиште, Прилужје, Пасјан… Али долазе некако код куће, са бригом о родном манастиру, и та брига је за њих природна. Према томе, у њима нећете видети спољашњу сласт – постоји радост тихог, смиреног рада за вашу светињу. – Прилично је чудно: у наше време пуног подругљиве „критике” свега, наше цркве су пуне младих људи, а све више младих ходочасника долази на Косово. Како се ово може објаснити? Шта млади траже? – Да, генерално, у Србији су цркве пуне младих. И да, у праву сте: све више људи долази на Косово и Метохију. Људи траже смисао. Шта је смисао Србина без Косова? Тако је својевремено било и са мном: овде немам родбине, али осећам да је ово моје. Косово и Метохија је у том смислу нешто потпуно надземаљски, необјашњиво, постоји дух добре непослушности, поштовање завета, живи осећај да постоји нешто много више, важније него што смо, можда, навикли да мислимо. Оно што је изнад нас, али оно без чега се не можемо осећати људима: Свети цар Лазар, Милош Обилић, Милан Топлица, Косовка девојка, Свети краљ Стефан Дечански, Грачаница, Свети краљ Милутин. Косово некако зове нас, људе 21. века, изгубљене у хаосу ужурбаног и љутог света. Косово нам помаже да пробијемо овај зли хаос, помаже нам да видимо извор истинске светлости. Осетивши то, почећете да схватате да сте се вратили – себи. Све остало, што савремени свет може да нам понуди, (и упорно нуди) одише смрћу. Све је тако споредно, сав тај друштвени напредак, пројекти, „како до духовности“, „борба за права и једнакост“, сва та непосредност, уздигнута у култ, не даје и никада неће дати одговор на главно питање за које идемо у цркву: „Зашто живим?“ Схвативши ово, заиста ћете чути поруку Цркве о Христу, о нечему невиђеном и незапамћеном у историји – доласку Божијем у свет ради нашег спасења. О распетом Богу, о Истини – да Васкрсење не бива без смрти, да нема радости без голготе. Ово је парадокс, али дубоко у нашим срцима сви осећамо да је у праву. А када упознамо Цркву, када идемо у цркву, схватамо да смо нашли оно што смо тражили, чак, можда, и не умејући још да јасно формулишемо питање. Јер човек је сложено створење: кад би могао себи да објасни шта тражи, отишао би у прву продавницу и купио шта му је потребно. Само, испоставило се, ми немамо такве продавнице. И хвала Богу да није. – Већ сам говорио о несхватљивим добрим чудима која се никако не могу објаснити, а можда и не треба објашњавати. Мислим да је то дејство Божје милости, а објашњавање „механизма њеног деловања“ је помало самоуверена активност. Рецимо овако: Драганац је „обично“ чудо Божије. Да: мали, скромни манастир негде у шумама и брдима Косовског Поморавја је чудо Божије. С друге стране, не заборавимо да и човек мора нешто да уради. Говорио сам о гостопримству које је познато нашим манастирима, о способности и жељи да се упознамо и утешимо људе, да им помогнемо. Како је рекао Свети Николај Српски, „ако су Срби нешто научили од Христа, то је гостопримство“. Ово је вероватно истина. Ми, сабрани у Драганцу, ништавни монаси, никако не можемо да служимо за пример духовног живота, ми нисмо свети старци, ни преосвећени по којима је позната наша Црква. Ми нисмо велики молитвеници – како кажу Руси, „од моје молитве умиру кокошке“. Али уз све ово, чини ми се да имамо прилику да угодимо и утешимо људе: људи виде нашу радост јер нас је Господ довео да живимо и молимо се овде, на Косову и Метохији. Такав живот заиста заувек мења душу. Људи виде ову нашу радост и сами се радују. То значи много. Сарадња такође много значи. Не грандиозни пројекти, већ једноставнији, рецимо, сакупљање ораха, љуштење лука, метење манастирске двориште… Велико у малом: са каквом радошћу људи причају о манастиру када се сете да су овде сви заједно радили то и то. „Кад смо љуштили лук, сећаш ли се – цео манастир је плакао! Кад би бар толико плакали о гресима!“ – „Сећаш ли се како смо ишли на фарму?“ – „Опет идемо у Драганац?“ – “Питај!” Када сви раде заједно, страхови нестају, најчешће ирационални – о послу, о животу. Људска природа је занимљива: оно што дајемо другима је наше. То је посебно уочљиво у манастиру. – За неколико дана почиње Велики пост. Како превазићи те стрепње које „штрче“ из свих вести, како бити мирни у нашим немирним временима? – Мир мора бити у срцу, без обзира на све спољашње. Морамо тражити овај мир, жудети за њим. Људи су ми често говорили: отишао си у манастир, и тамо ти је тихо и мирно… Искрено говорећи, што се тиче спољашњег мира и тишине, мени је било много тише и мирније док сам још живео у свету. И живео сам сасвим удобно, имао посла са много мање људи, бирао са ким да се сретнем, шта да радим – потпуно задовољство, пријатно место, по светским стандардима. Али такав удобан свет (ја га зовем спољашњим) није оно што би требало да буде наш циљ. Мир у свету и мир у манастиру су две различите ствари. Осетио сам прави мир овде у Драганцу јер сам ту нашао смисао свог постојања. У манастиру имате доста својих тестова и искушења: ми смо различити људи, свако са својом биографијом, својим мислима, идејама, недостацима, послушањима, различити људи стално долазе. Колико сам пута хтео да одустанем од свега и одем, но осећао сам да ми срце говори да то није у реду, да нема Божијег благослова, да не треба да ропћем. Тада сам схватио да је, упркос свим искушењима, овде прави мир и спокој. Мој савет би могао бити следећи: човек мора да се избори за мир у себи. Постоји књига „Отац Арсеније“, често је читам, сећам се прича одатле. Руски страстотерпец свештеник који је био затворен у бољшевичком Гулагу доживео је страхоте совјетског безбожништва. Али какав је мир био у његовом срцу, који је спасао и њега и људе око њега! Мислим да човек када чита ову књигу схвата да је мир у срцу – питање личног избора, личног опредељења за Христа. Да ропћете, проклињете или се борите за мир у свом срцу – ту је избор. Без патње, лишавања удобности, неће успети. Дела апостолска говоре да кроз многе невоље нам ваља ући у Царство Божије (Дела ап. 14; 22). Нико на овој земљи нам није обећао „комфор“ или благостање, о чему би телевизори громко трештали – све је управо супротно. Све обилује тугом, патњом, ратовима, а ко зна колико ће их бити! – ово не можемо да видимо, и добро је што не можемо. Али оно што можемо видети је Христос пред нама. И ако се држимо Њега, бићемо спасени овде на земљи. Не кад одемо, већ овде – Св. причешћем, исповешћу… Држите се Христа, молим вас. Могу вам дати један сасвим скорашњи пример, из времена пандемије, таквог следовања Христу упркос свему. Бака Стојанка из села Горње Кусце, наша парохијанка, ишла је пешке кроз шуме, преко брда до Драганца, заобилазећи полицијске кордоне, да би донела свежу салату у манастир. А то је око 10 километара. Дошла је, спустила салату, помолила се у храму и отишла. У повратку је, како смо касније сазнали, ископала и бразде на нашим парцелама. Само тако, сама. Никоме није рекла ни реч – дошла је, помолила се и урадила. Зар ово није подвиг? Ето од кога треба да се учимо верности Христу! Такве су наше баке. Међутим, не само баке и деке: Ваша добротворна организација „Косовско Поморавље“ је такође веома добар пример очувања или неговања љубави према ближњем. Млади којима је делатана љубав важнија од каријере или бесплодног сањарења – чини ми се да су будућност Србије. Ово је лепота наше земље. Имамо са ким и за кога да се молимо, са ким да прославимо распетог, али васкрслог Христа. Са јерођаконом Христифором из манастира Драганац разговарала Марија Васић Приредио Петар Давидов,12. марта 2024. године Извор: Православие.ру

Вероватно је неко од вас бар једном у животу чуо речи оних око себе: „Волео бих да могу да користим твоју енергију у мирољубиве сврхе“. Овај иронични узвик обично значи да особа, којој је упућен, не ради оно што би требало да ради. Али у овој иронији има истине. На шта људи троше енергију: стално листање наслова вести, бесконачно гледање ТВ серија (или, још горе, празних и глупих видео снимака на ТикТок-у), сати компјутерских борби са виртуелним тенковима... И немојте да мислите да је све ово део незрелих тинејџера; сада су одрасли заузети овим. Понекад сво слободно време проведу на таквим „активностима“, а онда се испостави да ништа није урађено по кући, пропуштени су важни радни задаци, не обраћа се пажња на породицу и пријатеље и, што је најважније, нема времена ни енергије за молитву. На крају крајева, све ове празне ствари нису само губљење времена, већ и губитак енергије, губитак виталности. Онда долази време Великог поста, људи се свесно одричу празних и сујетних забава - и, чини се, треба да имају и времена и снаге за добра дела и молитву. Али, авај, човек се често осећа празним, преоптерећеним и уморним. Како то? На крају крајева, елиминишу се непотребни ометајући стимуланси. И зашто је за време поста лакше одустати од брзе хране него баш ових спољашњих иритатора? Разлог је унутрашња празнина. Човек је створен од Бога да се бескрајно усавршава. Зато људи у почетку имају жеђ за знањем, жеђ за развојем. Међутим, истинско знање, истински развој је увек рад, а пала људска природа не воли да ради. И тако жеђ за знањем гаси сурогат: управо спољашњи подстицаји о којима говоримо. У међувремену, они само имитирају знање. Делује као да нешто читамо, учимо нешто ново, али се на крају испостави да је то имитација, празно дејство на нерве. Али, празнину треба попунити. За хришћанина је, пре свега, то молитва, реч Божија. И како је понекад тешко лењој души која је изгубила вештину промишљеног читања, лежерног и дубоког конзумирања озбиљних информација. Овде долазимо до прве фазе образовања душе. Да бисте прихватили духовност, прво морате образовати своју душу. Како душа, која није негована уз помоћ вредних примера људске културе, може стећи духовност? Начитана, образована особа мање је у опасности да напуни душу јефтиним сурогатом. И напротив: човек који је затровао своју свест информативним глупостима, ће са великом муком моћи да сагледа и молитву и реч Божију. Хајде да пазимо шта упражњавамо. Као што је нездрава храна штетна за тело, тако су штетни утисци лоши за душу. Ово вреди разумети и прихватити. А пост је вероватно најбоље време да почнете да побољшавате свој живот и да не трошите енергију на празне ствари. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru

Изгледи за прекид нормалних животних активности су застрашујући и изгледају као нешто ненормално. Заиста, подсвесно људи осећају да је смрт феномен који је апсолутно супротан људској природи. Али из неког разлога, савременик прикован за материју не успева да изведе из ове мисли аксиом да је особа у ствари бесмртна. А ако и успе, онда само на трансхуманистички начин, у фантазијама о стицању физичке бесмртности овде на Земљи, зарад вечне среће тела. Али лек против смрти још није измишљен, па људи радије узимају све од живота. Као резултат тога, најчешће сам живот одузима „све“ људима са таквим ставом, лишава их здравља, мира, ствара све више и више нових проблема, крадући најдрагоценији ресурс - време. У потрази за златним телетом, људи унаказују у себи лик Божији како кроз учвршћивање грешних навика, тако и кроз немаран однос према свом духовном здрављу. Мисли о смрти и апстрактном Страшном суду су идентичне. Јер неприпремљенима одају дух језиве неповратности. Заиста, физичка смрт ставља тачку на земаљски живот, а Страшни суд... тражи од човека да положи рачун о томе како је провео свој живот. Дубоке мисли о постхумној судбини су ретке у модерној култури. Обично се говори да душа после смрти наставља да живи међу ближњима. Мало људи говори о сусрету са Богом, самим собом, својим мислима, жељама, речима и поступцима, као и њиховим последицама. Живот се данас генерално не доживљава као период припреме за вечност. Припрема може бити тешка, нетачна и чак досадна реч. Боље је рећи да Царство Небеско већ почиње на земљи, а хришћанин се једноставно учи да живи у њему, дружи се, развија се по његовим високим принципима и настоји да буде грађанин Неба који поштује закон. Питање је за коју стварност је човек више везан. Ако је за материјалну, логично је да ће му се живот (како он бар мисли) завршити последњим дахом. А онда... онда постаје страшно. Јер подсвесно не можете да се помирите са смрћу, а мисли о загробном животу су застрашујуће. Не без разлога. Негде у дубини душе вреба и осећај да ћете морати да одговарате за све. Да, и хришћанин се на свој начин боји смрти. На крају крајева, он јасније схвата да ће „изван гроба“ морати да да одговор, а одмазда може постати највећа лична трагедија, и буквално вечна. Зато Христос упозорава да се целог живота мора чувати срце од греха и сваког тренутка бити спреман да напусти земаљски свет. „А о том дану и часу нико не зна, ни анђели небески, него само Отац мој“ (Матеј 24:36). Растанак са телом зауставља све трудове душе и лишава је могућности да стваралачки ради на себи у интеракцији са Богом. Доживотни радни дан ће се завршити, а Власник ће прихватити извештај о резултатима рада. Људи воле да се препуштају својим емоцијама, одвлаче се од суштине ствари разним фантазијама и питају се, на пример, када ће доћи време Страшног суда. Разоткривање датума и времена је из неког разлога интересантније него питање сопствене спремности за овај догађај. У сваком случају, Спаситељ ће посетити свакога. Апокалиптични догађаји се могу десити током нашег живота, или се могу догодити много касније. Не можемо знати тајминг краја времена, нити можемо знати тајминг када ће наше лично време доћи до краја. Али можемо остати будни у складу са Христовим заветом, трудећи се марљиво да стекнемо Светог Духа у нашим срцима. Владимир Басенков https://pravlife.org/ru/

Свештеник Михаил Васиљев: Прво, зато што је то тешко. Друго, зато што је то неугодно за савременог човека који је веома прагматичан по свом погледу на свет. Треба губити своје сопствено време - савремени човек живи у илузији да нема довољно времена, иако му то не смета да га губи например поред телевизора. И човек све време живи тим временом које у ствари често узалуд губи. Он стоји у Цркви и чини му се да има много неодложних послова, и да треба негде да жури. И заиста - то су знали још древни подвижници благочестивости - тешко је и необично остати сам са собом, а камоли прићи Богу и бити с Богом, у Кога можда и верујеш, али још не видиш довољно. Наравно, све то заједно доводи до тога да савремени човек бесциљно провод значајан део свог живота, и не може да нађе времена да буде или одстоји, или бојим се чак и да изговорим ту реч - да се помоли на Богослужењу. Игуман Петар (Мешчеринов): Један од узрока због кога људи не схватају хришћанство и удаљују се од Цркве је тај што су Јеванђеље - у буквалном преводу “блага вест”- заменили неком злом вешћу. Основа наше вере - Васкрсли Христос, васкршња радост коју може да осети сваки човек - се замењује проповеди о светској масонској завери, о скором доласку антихриста, о злим духовима, аду и вечним мукама. Христос представља само средство за избегевање истог - и то не сам Христос, већ спољашња оцрковљеност, испуњавање обреда, механичко стајање на васкршњим службама. Резултат тога је да се религиозне душевне потребе не задовољавају. И зато се многи људи који искрено траже Бога држе подаље од такве Цркве. Она им се чини као нека чудна установа у којој су људи помешани на тајном масонству и са злим духовима. Наравно да постоје и зли духови, и “тајна bezzakonja”, као и антихрист који ће се и појавити напоселтку. Али није то страшно, већ је страшно то што све горе наведено представља основу проповеди и из неког разлога се назива Православљем. Свештеник Александар Лаврин: Мислим да овде узрок није у атеизму. Данас нема много атеиста, а и раније убеђених није било много. Људима је по правилу својственија религиозна равнодушност. И када се после пада атеистичке идеологије показало да многима није страно постојање духовног света постао је јасан озбиљан узрок због кога људи не иду у Цркву: само по себи то признање “оностраног” ништа не мења у човековом животу. Прави религиозни живот почиње онда када човек зажели да Бог буде на првом месту у његовом животу. А то није увек једноставно и захтева напоре од човека: тражење и труд. Не смемо да заобидејмо ни споредну и за нас црквене људе горку истину. Многи људи не иду у Цркву зато што ми хришћани сами за то дајемо повода. У религиозном животу је постојао велики прекид, многе традиције су изгубљене, а пре свега - традиције трпљења и смирења. И људи често нажалост не налазе у хришћанима пример јеванђељског живота. И ми свештеници, пастири такође томе доприносимо. Изашли смо из средине “религиозне заборавнсоти” и такође се учимо хришћанском животу. Али цена наших грешака је далеко већа од цене грешака парохијана, онда када ми не пружамо срдачну топлину и разумевање. Ја то добро знам, примећујући понекад на себи небратски и пристрасан однос - на исповести, у разговору са људима ... Зато данашња Црква не представља толико место духовног подвижништва, колико болницу, која прима болеснике и инвалиде. Значи у њу и одлази онај ко је признао своју болест и жели да се лечи. Свештеник Николај Емељанов Најзадивљујуће је то што људи иду у Цркву, јер се у Русији после целе епохе гоњења, религиозне некултуре и неписмености савремени човек рекло би се није у могућности да пронађе традиционалну духовну културу и веру. Савремена мода, масовна култура, страшна пропаганда, па понекад чак и данашња државна политика представљају препреку за то. Међутим упркос свему многи проналазе ту духовну културу или јој веома теже. То је увек процес веома личан и веома тежак. Он захтева рад на себи, много смирења и покајања, што никоме никада није било једноставно. Господ у Јеванђељу, обраћајући се ученицима, назива их “со земљи”. Со је значајан и веома стар религиозни симбол. Поред других, она има и веома једноставан може се рећи суштински смисао. У храну се увек ставља мало соли - једна кашичица на велики лонац -али је храна без ње безукусна. Та “со” су они који само не “гледају издалека” или чак “одлазе у Цркву”, већ живе по вери црквеним животом, - таквих људи је увек било и биће мало. С друге стране, од самог друштва па чак умногоме и од државе зависи, хоће ли оно бити окренуто ка високој духовној култури или ће његов живот изгубити своју “со”, постати “безукусан” и бесмислен. Јеромонах Макарије (Маркиш): Ја сам петанест година морао да живим и радим далеко од Русје, у америчкој држави Масачусетс. У Сједињеним Државама тешко се може замислити да човек који себе назива православним није редовно у Цркви. То се једнако односи и на оне који су примили Православље, као и на оне који су се у свом зрелом узрасту вратили својим националним и културним коренима. И наравно на оне који су слично трговцу из јеванђељске приче, који је пронашао бисер непроцењиве вредности, пришли у Православље “споља”. Приметите да је и за једне и друге и треће карактеристично интересовање за религију уопште а посебно за Православље. Нека незнање и доминира на културно-друштвеној сцени, али људи га савлађују и долазе у Цркву. А ако се уопштеније одговори на питање ... Примењено на људски живот, питање “Зашто” даје огроман простор за одговор, и шта год да се одговори биће у већој или мањој мери истина: зато што не желе, што нису навикли, што немају времена, што немају потребе за тим, зато што им је тамо тесно, хладно, вруће, загушљиво, досадно и сл. Коренити узрок је наша слабост, несаборност, раслабљеност, неодговорност, равнодушност. Наш грех. Ако би се питање прецизирало на следећи начин: “Укажите нам разлог који је данас најреалнији”, онда бих ја одговорио: незнање. Да би се оно одстранило, потребно је омогућити просвећивање у школама и мисионарску проповед по местима и у СМИ-а, у чему ће нам Господ помоћи. Свештеник Јован Охлобистин: Када је тек почињало поновно рађање Православља, сами верујући људи и свештеници су ненамерно радили много тога што људе може да одврати од Цркве. Као на пример старице које су викале на младе девојке које су први пут ушле у Цркву у панталонама, сви ти млади старци и младе старице са својим “пророчанствима” и полупаганским “поукама”, као и чудна хистерична литература која се назива “православном”. Па затим сва та засташивања од стране свештеника да сте сви ви страшни грешници, неваљалци. Одмах разделите сву своју имовину, а сами падните на колена и идите у планине. И без обизра на све неће вам бити опроштено ... Просто ме језа пролази кад се сетим свега тога. Дошло је до тога да је сам Свјатијејши Патријарх морао да се умеша. Многи људи који су први пут ушли у Цркву и сусрели се с таквим односом према себи су помислили: боље да одем негде у будизам, тамо није све тако мрачно. Наравно временом су се додале теме за критику, а међу њима и поседовање телефона и аутомобила од стране свештеника (интересантно, а како без тога знати да ли треба посетити неког болесног парохијана?) и тако даље. На срећу, постепено се изглађују сва та изобличавања у односима између светских људи и Цркве. Престали су да застрашују народ, а све више људи долази у Цркву. Сада можемо верницима да пружимо оно што је најважније - љубав, а не строгост, јер Бог и јесте Љубав. Свештеник Дионисије Подзњајев: Мислим да су узроци различити. Постоје просто људи који не верују у Бога - ту нема никаквог коментара. Сећам се једне старије даме која је говорећи о црквеној служби упоређивала је са позориштем: “Два-три пута се може ићи на представу, али не и више од тога ...а истоветне службе из дана у дан - то је страшно, мора да је једнообразно и досадно!” Ту је очигледно присутно незнање мољења у Цркви, непознавање службе, несхватање смисла онога што се дешава. За многе је тај језик, који је најбогатији и најлепши, потпуно недоступан. Треба се више говорити о смислу Богослужења, и омогућити људима да схвате да се у Цркви могу сједнити са небеским, и постати већ на земљи причасници Неба. У ствари људи не умеју да у Цркви пронађу оно најважније - опит Неба. Због чега? Због тога што понекад траже нешто друго. И онда то не налазе и разочаравају се. Можда њима и није потребан тај опит Неба ... Али све остало је другоразредно. Многи не могу да себе приморају да практикују духовни живот - као што је Господ рекао: “Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају” (Мт. 11, 12). - а људи су лењи да се моле, тешко им је да посте, ум се није навикао да буде усредсређен, стиде се да се исповедају! То су главни разлози. А ако се говори о више спољњем поретку, онда је то - заузетост свештеника, њихова понекад хладна пажња, ... Понекад је то - грубост парохијана, данас тако распрострањен примитивизам ... То је највећи проблем за оне који стоје на црквеном прагу и надају се да виде Лик у њеним чедима. Протојереј Игор Пелинцев: Невоља је наравно у томе што у народу постоји одређена религиозна самодовољност - скоро 80% Руса себе сматрају православним хришћанима. “Ми смо крштени...”, “ми ништа не одричемо...”, а такође “истина, ту нешто има ...”Ако се тим тврдњама дода још и то да многи људи заиста dolaye у Цркву само једном или двапут годишње (на Васкрс да упале свећу ...) онда се може закључити зашто је такав црквени живот у народу. Неки се чак причешћују (једном годишње или чак једном у неколико година) не знајући да узимају учешће у великој Тајни. Правим црквеним животом живи само 1-3% Руса. Сагласно томе, наш православни народ представља главног потрошача масовне “духовне” културе - активно обновљениг паганства с његовим уобичајеним атрибутима - хороскопима, гатањем, исцелитељима и религиозном равнодушношћу и прихватањем свега. Црквени живот није тако занимљив као савремени “мистицизам на дивану” - и зато се нема потреба за њим. Црковност треба учити, али то не налази одзив у души савременог човека, који је навикао да користи “духовну фаст-фуд” (духовну брзу храну). С друге стране је очигледно да наша драга и многострадална Црква још не налази у себи довољно снаге да крене у сусрет народу. Неки свештеници и неки мирјани сматрају да Црква не треба да снисходи савременом човеку, већ да га издиже изнасд света који гине. То је тачно по смислу али не и по тактици. Ти људи сматрају да не треба нигде ићи - коме треба, доћиће у Цркву сам и ми ћемо их свему научити (чак штавише под “свим” се подразумевају спољње ствари - како се крстити, како стојати на служби, итд, а богословље - оно је за богослове). Треба нешто рећи и о православној “фаст-фуд”. Постоје заједнице које шпекулишу са мистичним осећајима савременог човека, која су често затрована неопаганством, и они својим члановима у замену за праву диховну храну дају сумњиву храну. Уопштен назив таквих заједница је: “Како избећи крај света и остати са својима”. Пут таквих заједница је секташки и супротан Цркви и здравом разуму, али он неке људе веома привлачи одвраћајући их од праве православне црковности. Велику улогу у расцрковљавању неоцрковљених играју наравно и СМИ-а. Она с једне стране уносе нове (а у ствари - старе) паганске вредности, а с друге стране прљају обновљено Православље, приказујући друштву Цркву и Њене слижитеље крајње негативно. И резултат тога је да народ бојажљиво тапка у месту и пролази поред, а свештеници са верним парохијанима извирују иза црквених врата у нади да ће још неко свратити код њих, и да ће их свему научити. Јеромонах Сергеј (Рибко): Прави узрок је у томе што човек просто нема посебну жељу да иде у Цркву. Док је млад и пун оптимизма, њему није до тога. Он гледа на живот кроз ружичасте наочаре, кује своју светлу будућност ... И тек кад одрасте и суочи се са животном реалношћу, почиње да размишља и да се упознаје са хришћанским вредностима - и често као резултат тога долази у Цркву. То су обично људи зреле доби, старији од 40 година. Поред свега, срећу се млади људи који су од младости посветили себе Богу. Они су или рано преживели неке трагедије, или су се разочарали у овоземаљске вредности, или су то чисте душе које је Бог призвао. Ја сам такве људе често сретао иако је такав човек у данашње време - право чудо. Дешава се да се неко оцркови са тридесет или чак и са двадесет година иако за то не постоји неки видљиви узрок - несрећна љубав, животне трагедије, и сл, - не. Ко има отворено срце - њему Бог прилази раније. Протојереј Александар Сорокин Уопштено говорећи људи долазе у Цркву, додуше ретко. Ако желите да кратко одговорим узрок је наравно у самим људима. Притом, како у онима који не иду у Цркву, тако и у онима који иду. Не треба доказивати да је сваки човек религиозан по својој природи, и он ту своју религиозност изражава на разне начине и у разној мери. Али проценат оних који своју веру исказују јавно и свесно као веру у Бога, о Коме учи Библија - није тако велик. А још мање их је међу онима који одлазе у Цркву. То је због тога што многима ни до дан-данас није јасно шта је то Црква и зашто је човеку без Ње тешко и лоше. Опште прихваћено мишљење о Цркви се толико укоренило у свести већине људи, да они не могу да схвате да је Црква нешто сасвим друго, сем бригама преоптерећени свештеници и малодушни мирјани. Многи Цркву поистовећују само са свештеничком јерархијом, то јест сматрају је као неку организацију, која врши одређене функције. А новозаветно учење о Цркви као хришћанској заједници, окупљеној око Васкрслог Христа, је мало познато већем броју људи. И невоља је у томе што многи људи и у самој Цркви не долазе одмах до тога сазнања па тиме не доприносе приласку Цркви других људи који зато у Њу ни не долазе. Протојереј Аркадије Шатов: Људи не иду у Цркву из разних разлога. Неки зато што мисле да је хришћански Бог исти као и сами недостојни хришћани. Неки не иду зато што их привлачи овај свет, и важнији им је спољашњи лажни сјај, као што су за дивљаке важнији стаклени бисери, него грумен злата. Неки не иду због лењости, а неки зато што их Бог још није призвао. Неки од тих људи који не иду у Цркву су поседнути злим дусима, неки су - глупи ...Неки други опет не долазе у Цркву јер су издали Бога. Људи не иду у Цркву јер како каже Јеванђеље један је купио њиву, коју треба да обрађује, други волове које треба да упреже, а трећи се недавно оженио. Зато они не долазе на брачну гозбу (Лк. 14:1). Јеромонах Калистрат Романенко: Као прво, људи ипак не иду Цркву, па ни у моју, иако не сви и не често. Али за ову годину дана откако сам ја овде, нема ниједног човека из станичне експедиције који је пропустио неку службу. И то не екскурзију, већ управо службу, Божанствену Литургију. Постоје људи који одлазе у Цркву али не тако често. Они су без обзира на то верујући и православни. Ја не могу да кажем да је њихова вера лошија од моје, иако сам ја свештеник и служим Божанствену Литургију. Други опет не иду у Цркву зато што не знају да је то Божији Дом. То су просто непросвећени људи, који не схватају зашто треба стајати два сата на служби и слушати неразумљиве песме и молитве. Али то је обично само дотле док "печени петао не клоне". Тада почињу да питају: “Шта ја треба да урадим да би ме Бог услишио?” А неки људи не долазе зато што виде како свештеник живи - користољубивије и похотљивије од других неверјућих људи. Знао сам једног човека који је у већини ствари испуњавао јеванђељске заповести (притом ниједном не прочитавши Јеванђеље), али није почео да одлази у Цркву, због тога што се свештеник није баш најбоље понашао. Од свештеника се данас захтева да мирно, корак по корак васпитавају и оне који ретко долазе у Цркву показујући им живот у Богу. Треба проповедати, и то пре свега сопственим животом а не речима, испуњавајући речи Светог Писма: “Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра д‌јела и прославе Оца вашега Који је на небесима” (Мт. 5:16). http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=468

Аутор: архимандрит Павел Пападопулос Људи данас говоре о љубави. Али за коју љубав, када љубав за њих значи само тело? Ако човек не зарони у себе да види одсуство жртве и самоодрицања које се храни његовим егоцентричним ставом, никада неће моћи да разуме шта је љубав. Супружници се разводе и питају се: "Где смо погрешили?", "За шта сам ја крив?". Када у вези покушавамо да апсолутизујемо своје потребе, пожуде, захтеве, гурајући оне другог у ћошак, онда као природна последица долази до распада тог односа, који је био заснован на телесном задовољству, а не на општењу међу појединцима. Љубав није хедонистички плотски став који производи и задовољава нека друга особа. Љубав је чежња за другим као особом, као бићем. То је безусловно давање, ваша понуда другом без "осигурања". Односно, заједништво између појединаца где нема страха од издаје, где нема места сумњи, где се злоба не афирмише, где опрост никада не нестаје. Данас људи говоре о љубави, али мисле о нечем другом - о страсти свог тела, о његовој незадовољеној изопачености, о рекламираној опсесији сексом. Нигде нема ни речи о поштовању и међусобном прожимању. Постали смо жртве псеудо-културе секса и разврата, плиткости флертовања. И зато људи јесу и осећају се усамљени – јер су изопачили љубав. Они су упрљали везу. Онај који воли живи кроз другог, а не од другог. Разлика је огромна. Немојмо љубављу назвати све оно што нам, уместо рајским, живот чини баналним. Љубав је поезија, то је позив да се живи не као обично биће, већ као став. Разумевање Бога може се постићи развијањем нашег односа са Њим, а не интелектуалним и легалистичким поступцима. Љубав је превише света да би о њој толико говорило. . . простака. *** Трошимо своје време да анализирамо ствари. Покушавамо да проникнемо у сва питања која нам наша мисао поставља. Наш ум лута истим стварима, изнова и изнова. Ако не радимо ништа телесно, умарамо се, постајемо лешеви мисли. Немамо "добру" равнодушност . Рецимо: „Не занима ме шта се десило, зашто се то догодило, да ли ми је и колико то нанело неправду." Дивно је прећи преко питања "зашто" и остати заљубљен. Говорећи: „Ту сам за тебе, није ме брига ни за шта друго, шта год да се деси, прихватићу." То је оно што Бог чини за нас. То је истина Божија, Његова љубав. Бог не анализира нашу издају и наш грех. Господ нам каже: „Ту сам због вас, волим вас, чак и када Ме разапнете, убијете Ме, али нећу вас питати зашто то радите, јер ја вас волим“. Наравно, понекад треба размислити зашто се некоме нешто десило да би се исправио, да би увидео своје грешке, а не да би провео време свог живота тражећи самооправдање. Нема сврхе да седим и разматрам своје мисли, преиспитујем ко је у криву а ко у праву, већ да волим другога, да срушим свој его зарад другог. Мудар човек – колико више духовни човек – игнорише своје услове гледајући и крећући се напред; не да га не дотичу стања и понашања других, него се њима не заноси. Поента је да видимо нашу ману, наше страствено понашање (што вероватно одбијамо да признамо), одсуство љубави у нашим животима. Љубав значи прихватити друге у свом срцу као особе, а не као скуп њихових понашања или као огледало наших „жеља“. Када волите, равнодушни сте, али не понижавањем другог, већ супротно. На све остало си равнодушан, на споредне ствари (које обично привлаче нашу пажњу: како нам говори, како нас гледа) и остајеш у другом кога волиш, нудећи му се без претензија. *** Ми хришћани се лако уморимо од свега што има везе са духовним радом. С друге стране, све овоземаљске ствари, без обзира колико рада укључују, радимо. Јуримо за богатством, славом, друштвеном валидацијом. Не умарамо се трагањем за задовољством и грехом. Неуморно пратимо спектакле, гозбе, срамне приче, трачеве. Ове ствари нас не умарају, него нас одмарају. Међутим, потрага за Богом нас замара. И пошто смо уморни од божанске потраге, на крају заборављамо Бога. Ми терамо Бога из наших живота. И ако икада сретнемо некога ко јури за Богом, ми га одбацујемо, називамо ретроградним и досадним - заиста се „залепио” за Бога. Међутим, то је оно што нас одваја од сујете овога света, што нас одваја од потраге за грехом и уводи у други простор – где се све прихвата са стрпљењем јер се веома дубоко разуме. А ово је простор благодати. Јер, трагајући за Богом, користиш себи , твоје унутрашње биће се мења, твој ум се просветљује, твоје срце се радује. Трагати за Богом значи трагати за Животом. Живети без зависности од материјалних ствари, од краткотрајног богатства, од ефемерне среће. Срећан сам због свега, али не зависим од њега. Ако је у мом животу, (кажем) хвала Богу , ако престане да постоји, опет хвала Богу . Уморни смо од бављења Богом, јер у нашим срцима још живе пожуде и чежње у којима Бога нема. Заљубљени смо у нашу блуд, у своју световност. Од љубави према греху морамо прећи на љубав према Богу. Једну љубав побеђује само друга љубав *** Морамо коначно схватити да Црква не припада ниједној нацији или друштвеној групи, нити тражи гомиле следбеника да би демонстрирала моћ. Црква припада путу покајања и смирења, праштања и љубави. Дакле, у Цркви има места за све – девственике и расипнице, уздржане и пијанице, монахе и венчане, необразоване и образоване. Јер Црква није удружење које захтева одређене квалитете да би се у њу уписало, већ болница у коју сви улазе да би се излечили. Само једна група људи (тако ја мислим) није Црква - ти формалисти без љубави који "кастрирају" живот у име спољашњег достојанства и етоса , који мере дужину сукње или панталона када иду у кревет и када устају , који свуда виде грех... чак и у пољупцу двоје љубавника. https://pavelpapadopulos.wordpress.com

Зар заиста нема потпуног јединства у Цркви? У ове дане, када улазимо у Велики пост и сећамо се изгона Адама из Раја, и познавајући себе у Адамовом вапају, желео бих да говорим о несавршености црквеног јединства у овом свету. Нећу да говорим ни о чему радикално новом, али бих пре свега желео да поставим неколико питања. Можда имате, или ваши пријатељи, одрасло дете или тинејџера који више не иде у цркву? Ја лично имам неколико таквих пријатеља. Можда имате познанике са којима сте се дружили у детињству који више не кроче са вама у Куп? На пример, због разлика у календару или због уније са Москвом, као што је случај у мојој цркви. Због тога су многи парохијани напустили моју цркву. Имамо ли ово јединство? Или да поставите питање о некој другој категорији људи. Сви знамо људе који никада нису били православци и припадају другој заједници. Чинећи то, они воде побожан живот и одани су чланови својих заједница. Није ли Православна Црква током векова бринула о оним члановима који су били одвојени од њеног Тела? Када људи напуштају Цркву, они не само да напуштају организацију, већ се одвајају од ње и остаје рана која нас боли. Мислим да ми као чланови Цркве треба да саосећамо са овим болом. Погледајмо сада да ли се променио однос Цркве према онима који су се од ње одвојили, ма када се то догодило. Зашто се не сетимо параболе о изгубљеној овци коју нам је Бог рекао? Добри пастир оставља 99 оваца да пронађе изгубљену. Да ли је Бог забринут за оне који су се отцепили од Цркве? Мислим да је тако. А шта на ову тему кажу Свети Оци? На пример, у нашој свима омиљеној књизи „Пидалион“ (Компендијум канона Православне Цркве са тумачењима преп. Никодима Светогорца). С једне стране, ми верујемо у Јединствену, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. А ми исповедамо једно крштење за опроштење грехова, зар не? Да. Али зар нисмо, током многих векова, примили, крстили и оне који су крштени у јересима? Ми смо их прихватили. Ово је 7. канон Другог васељенског сабора. На Другом васељенском сабору аријанци и Македонци су поново примљени у Цркву без поновног крштења. Да ли је то имало смисла? На крају крајева, ово су добро познате јереси Тринитарија. И данас у текстовима који круже у тзв „Православни интернет“ поводом овог канона изјављује да нико од оних који припадају тројичним јересима не може бити поново примљен без поновног крштења. Да, али тамо је све написано црно-бело. А сада да се подсетимо првог правила Светог Василија Великог. Он каже да се не слаже са епископима азијским који су одлучили да неке расколнике приме без поновног крштења. И свети Василије и свештеномученик Кипријан Картагински, који је живео век раније, веровали су да јеретици и расколници морају бити поново крштени. Али ипак Свети Василије каже да ће због „икономије“ у икономији спасења (јер „икономија“ није само метод тумачења канона, већ циљ свих канона, како нам показује Свети Василије), прихватиће тај одговор. Постоји ли дакле само један начин да се канони тумаче и примењују? Не. Што да не? Јер ми смо Црква Духа Светога и служба свих наших јерараха, као и служба свих чланова Цркве, јесте служба Духа, како нас подсећа апостол Павле у својој 2. посланици Коринћанима. , стих 3:6: „Он нам је омогућио да будемо службеници Новог завета, не слова, него духа; јер слово убија, а дух оживљава.' Ево шта морамо да размотримо. Свети канони никако нису окови који су током многих векова везали Цркву. Насупрот томе, Црква слободно примењује каноне, што садржи и слободу Духа. Данас, започињући Велики пост са Недељом опроштења и сећајући се Адамовог вапаја, желео бих да апелујем на све да схвате да је овај почетак поста подсећање на наше слабости. Заиста смо слаби. Настављамо са употребом речи „цркве“ која се користи са црквеном пасторалном мудрошћу и у дипломатском контексту (ако немате ништа против) уместо да само почнемо да водимо дијалог љубави. Ако седнемо за сто са гркокатолицима, на пример, да ли ћемо их звати унијатима? „– Здраво унијати!“ Да ли је ово добар почетак дијалога? Зар сваки здрав разуман, цивилизован човек не схвата да тако не треба да се води дијалог? Ми људе зовемо како они себе зову. Зато, мислим да Православна Црква треба само да настави у Духу Господа нашег Исуса Христа да брине и улаже све напоре да ту изгубљену овцу врати у тор, чак и ако то чини јадним осталих 99. монахиња Васа Ларина https://zadrugata.com

Зла судбина наша почиње управо са мишљењем да су лоши ђаци неуспели људи. А то је тако, тако погрешно Сваки просветни радник је помало и родитељ, и васпитач, и учитељ, и ратник на првом фронту, и адвокат, и судија, и само је дотле велики докле схвата да школа не даје апсолутна и непогрешива мерила, нити има последњу реч. Некада се то сазнање јави као одмазда, „освета лоших ђака“, а некада као морални и узвишени тријумф оних које није добро проценила. Сретнете ли посвећену мајку троје деце која није у школи радила домаће задатке, али тако подвижнички ради најважнији, схватићете истину бар на једном нивоу, у једној мери. Гоњене тим осећајем, неке колеге зато посежу само за петицама и четворкама, а то је опет погрешно: лажна крила узрок су пада. Гледајући тиху патњу ђака за (не)заслуженим оценама, имам потребу да им испричам, да та оцена, како год примана, са похвалом, поносом, уз надимање груди или са сузом у оку и осећајем ускраћености, није никакав коначан суд, већ тренутна степеница, која се већ у наредним данима може прекорачити, а тек у животу… Храст, кажу, не даје жиреве док не напуни педесет година и ово свето словенско дрво учи нас да за неке „плодове“ треба доста времена. Маркетинг је, с друге стране, веома учинковит и брз, а невоља је што је све око нас постало маркетинг. Јавно, сви имају само успехе, ретко ко проблеме, али то је већ друга прича… Школа је важна, често открива, подиже и промовише праве прометеје, што у живот уносе светлост, без које би, чини се, читав свет згаснуо. Али школа није непогрешива! Није ли генијални Нушић понављао разред, Андрић био у истој ситуацији, па и Момо Kапор. Сем тога, кажу, Андрић је факултет завршио тек накнадно, и то да би могао да настави са дипломатским службовањем. Шта је онда открило генија? Његове савршене приче у којима су обухваћене безмало све наше балканске појаве, па и савршени ђаци, који су понекад као Мићо Латас: упорни у амбицијама, послушни коме треба, а тешки за овај свет са својом сујетом и презривошћу. С друге стране, Алберт Ајнштајн и многи други дивотници без проблема су ушли у „Енциклопедију лоших ђака“. Зла судбина наша почиње управо са мишљењем да су лоши ђаци неуспели људи, што је тако, тако погрешно, али и са претпоставком појединих интелектуалаца да су се школом доказали и да је за њих свако друго доказивање излишно: доказивање кроз искуство, кроз поштовање етичког и професионалног кодекса, понекад кроз побуну, доказивање хуманошћу, доказивање примером и животом. Узалуд су све петице и све десетке света, ако се у некој лабораторији ради на усавршавању оружја, ако се не улази у операциону салу без „додатне мотивације“ или се уз ту мотивацију и професорско знање некоме „сричу“ семинарски радови. Kад бисмо схватили да је цео живот састављен од полугодишта, различитих испита и семестара, онда не би било периодичне јагме за оценама, већ бисмо у себи вечито снажили оно најбоље и поштовали образ, па образовање – овим редом! Ја и данас ево читам дела тих што нису били вуковци и сјајни студенти, читам Нушића, који је увек актуелан, данас више него икада, и верујем у добре људе, а не у добре ђаке. Аутор: Драгана Глишић, проф. српског језика и књижевности https://zelenaucionica.com/zla-sudbina-nasa-pocinje-upravo-sa-misljenjem-da-su-losi-djaci-neuspeli-ljudi-a-to-je-tako-tako-pogresno/

-Како можемо да објаснимо ову истину људима ван Цркве? Многи људи мисле да је живот супермаркет где можеш нешто брзо да купиш. Они упале свећу и очекују да ће Бог одмах да излечи рак, да им помогне да нађу одговарајући посао... -Ми нисмо Божји адвокати. Ми не морамо увек да објаснимо оно што Бог чини сваком човеку. Ми морамо да учимо људе да воле Бога као што га деца воле, не као купци у супермаркету. Ми треба да верујемо Богу и Његовој Вољи. Бог ће пронаћи пут до срца сваког човека и ми не треба да бринемо шта ће се догодити са светом и људима у њему. Христос је Спаситељ света. Он је био разапет за људе и Он неће бити неправедан према људима. Бог ће да сагледа срце сваког човека када је потребно. Ако Бог не одговара и ми нећемо одговарати. Сви морају да предају своје душе Вољи Божјој. Понекад, да би осетио Бога у свом срцу, мораш да прођеш многе туге, искушења, и неразумевања. Да ли се сећате шта се догодоло Јову који је дуго страдао. Бог је дозволио да прође кроз многа искушења и јавио му се тек на самом крају. Бог зна када је време да се обрати човеком срцу. Морамо се уздати у Бога и у Његову љубав према целом свету. Када видимо да је некоме потребан Бог треба да се молимо за ту особу и Бог ће сигурно дотаћи њено срце. -Како онда Црква да имплементује своју мисију? Кажете да не треба да бринемо шта се дешава са светом и да ће се Бог сваком човеку обратити. Ово може да значи да не треба да бринемо да ли ће и када ће људи да крену у Цркву. Ипак, ми треба да урадимо нешто да привучемо људе у Цркву. Ми треба да будемо мисија Цркве? -Сејач сеје семе на њиви, онда се моли Богу да то семе израсте и више не брине о томе. Слично овоме, ми морамо да сејемо и да заливамо, али не треба да бринемо да ли ће порасти. -До којих размера можемо да утичемо на свет? Руска Црква је дуго разматрала која су права средстtва за мисионарски рад. На рпимер, да ли свештеници могу да иду на рок концерте, да играју фудбал... Да ли ове методе могу да се користе да би људи дошли у Цркву? Мислим, да ми свету нисмо потребни на рок концертима или фудбалским мечевима. Требало би да будемо тамо где нас људи могу наћи - то јест у Цркви. Ми треба да исповедамо људе и да им будемо доступни за духовни разговор. Људи треба од нас да чују Реч Божију. Треба да их примимо љубазно и са љубављу. Не треба да идемо на фудбалску утакмицу или да пијемо алкохол у дискотеци или клубу. -Често чујемо да људи говоре шта монаси могу да знају о породичном животу? Човек треба да се загледа испод површине и увидеће да је основа иста. Текстови аскетских монаха нас уче да превазиђемо егоизам и страсти и да избацимо "старог себе" да би могли да комуницирамо унутар себе, са другим људима, и најважније са Богом. Људи у браку морају да читају Патерик(Отачник) да би научили како да изграде добру породицу, јер та књига садржи одговоре на проблеме које сусрећемо у нашим животима. -Ваше Преосвештенство, као Владика велике епархије, и као духовни отац и Игуман многих манастира, да ли имате времена да исповедате и духовно водите мирјане? -Свуда где се Грчки језик говори, не само на Кипру, владике одвајају доста времена да би исповедали мирјане. Наш начин исповедања је другачији од оног у Русији. Колико ја знам имате мало времена да кажете своје грехе. Док код нас исповест може да траје неколико сати јер људи говоре о својим гресима и проблемима, постављају питања, и говоре о свему што их мучи. Пре неколико дана, млађи учитељ је дошао код мене на исповест. Стигао је у пет сати поподне, а отишао у шест сати ујутро следећег дана. Хвала Богу што је он био једини. -Ако чујете исповести толико великог броја људи, знаћете стање душа својих парохијана. Који грехови су типични за време у коме живимо? -Један од разлога што ја лично исповедам је то што не желим да изгубим контакт са људима, не желим да седим у канцеларији и да будем као менаџер. Исповест је наједноставнији начин да се схвати о чему људи размишљају и да се разуме шта су њихове бриге и који их проблеми муче. Веома сам срећан када људи гледају на свог Владику као на свог оца и када ме људи нађу у цркви и повере ми своје проблеме. Одлазим у своју епархијску канцеларију једном или двапут месечно. Тамо се осећам као мајор, па због тога више волим да будем у цркви. Црква је природно место где Владика треба да буде. -По вашем мишљењу који је највећи духовни проблем нашег времена? -Видите, назив греха (убиство, абортус) није битно. Суштина греха је важна, а то је одступништво од Бога. На Грчком, реч грех значи промашити мету. Када су стари Грци гађали стрелом мету и када би промашили рекли би - згрешио сам. Када људи немају Христа у срцу онда доносе погрешне одлуке. Још као млад сам постао духовни отац, када сам почео да исповедам људе док сам живео на Атосу. Једном сам питао Старца Пајсија шта треба да питам људе који долазе на исповест. Рекао ми је да избегавам да постављам питања, али ако људи инсистирају онда прво питање треба да буде да ли волите Бога, а друго какав је ваш однос са Богом. Онда их питај да ли воле људе око себе и да ли воле себе и ситуацију у којој су. Након тога их можеш питати о осталим стварима. Због тога Бог каже да је највећа заповест љубав према Богу свим својим срцем, а остало ће да следи. -Поменули сте Старца Пајсија. Вероватно се сећате учења Старца Пајсија, Старца Порфирија, и Старца Јосифа. -Тачно. По Божјој промисли срео сам многе данашње свете људе још док сам био веома млад. Познавао сам два Старца Атанасија из два Манастира. Касније сам се упознао са Старцем Јефремом, Старцем Харалампијем из Манастира Дионисијат. Такође сам упознао Старца Јефрема који сада живи у Аризони, старца Јосифа који је био мој духовни отац и који ме је замонашио. Бог ме је благословио да упознам Старца Порфирија, Старца Јакова, Старца Филотеја, Старца Софронија, Старца Емилијана из Манастира Симоно-Петра и многе друге мање познате старце. Од сваког од њих сам чуо духовне поуке. Општи утисак који сам добио из разговора са њима је да их Божја благодат одржава да буду духовно и психолошки здрави. Нису имали недостатака. Нису били претерано стриктни. Старци су били благи, разумни и тактични. Били су пуни љубави према Богу и према људима. Били су веома срећни људи такође. Када би погледали на било ког од њих, помислили би да је ово човек какав га је Бог створио, јер су имали лик Божји у срцима и личили на Небеског Оца. Сви су били деца Цркве. Увек су говорили да будемо повезани са Црквом и да имамо мир у души без обзира на околности у нашим животима и да на све гледамо кроз Христа. Могао бих о њима да говорим сатима. -Сигурно да постоје неке духовне поуке којих се чешће сећате и које употребљавате у разговорима. -Старац Пајсије је увек говорио људима да буду вредни да Бог не би био разочаран. Такође је говорио да зна да заслужује пакао али да не жели да иде тамо јер би тако разочарао Исуса. Старац Јефрем Катунакијски је увек говорио да испуњавање послушања је све за монахе. Старац Порфирије је обично говорио да је Бог све, да смо увек срећни када смо са Христом и да ћемо ићи где год да и Он иде. Чак и да одемо у пакао бићемо срећни ако је Христос са нама. Животи ових светаца су имали једну заједничку ствар - они су сви живели Христом. Сећам се када је Старац Јосиф једном јео са нама и када је чуо да се Христос помиње одмах је почео да плаче и није могао да једе. -Ваше Преосвештенство, хвала вам много за овај поучан разговор. Као епилог, да ли би сте рекли нешто за оне који ће ово читати. -Не могу да кажем ништа своје. Све ове проповеди су издали наша браћа Руси, којима сам веома захвалан. Али чак и то није од њих. Ја само могу да кажем да сви треба да волимо Христа, и ако га имамо у нашим срцима све ће бити у реду. А ако га немамо све ће се распасти. митрополит Атанасије лимасолски http://www.manastir-lepavina.org

-Ваше Преосвештенство, да ли имате осећај да живимо у не нормалном времену? Знам да звучим чудно, поготово што се људи увек жале да је раније било боље, да је трава била зеленија и да су људи били љубазнији. Ипак, данас многи људи, не само Хришћани, имају општи осећај нелагодности и стреса. -Мислим да смо остарели и да је то разлог што идеализујемо прошлост и мислимо да је била боља садашњости. Очигледно, свет иде ка последњем времену. Ипак, за Хришћане, не постоји "јуче" и "сутра". Постоји само "данас", које се живи у присуству Божјем кроз Свете Тајне Цркве и кроз Свету Литургију. Када славимо Црквене празнике, ми кажемо: "Данас је Христос Рођен", "Данас је Христос Крштен", или "Данас је Христос Разапет". На тај начин живимо у данашњости и Царству Небеском које ће доћи на крају. Мислим, драги моји, да морамо да будемо захвални Богу за Царство Небеско. Старац Пајсије је говорио, што више проблема кроз које пролазимо то више благослова Божјих. -Значи, не постоји "јуче" и "сутра" у Цркви, али чудне се ствари догађају у свету ван Цркве: бракови хомосексуалаца се легализују, еутаназија се легализује, грех и блуд се пропагира на сваком кораку, пред нашим очима свакодневно видимо безакоње и неправду. Зар нисмо у праву кад кажемо да је наш свет другачији од оног пре 50 година? Штета је што наша браћа не знају Свето Јеванђеље и раде ствари које сте ви описали. Молимо се за њих и за цео свет. Услови су увек били тешки за нашу Цркву. Размислите о овоме што сам рекао, да су услови увек били тешки за нашу Цркву. Основана је у време идолопоклонства. Вековима је била гоњена. Сетите се шта се догодоли у Русији у прошлом веку. И поред свега тога, наша црква опстаје. Ми не очајавамо већ захваљујемо Богу који нас је увео Цркву и молимо се да останемо у Цркви. Молимо се и за људе који су ван Цркве, да би та наша браћа искусила Бога, јер је и то наша одговорност. Ми знамо да је ђаво принц света ван Цркве. Али ће Христос победити ђавола, а они који траже Христа ће увек бити са Христом. Највећа одговорност људи у Цркви је да проповедају истину Јеванђеља онима који то желе да чују. -Током 1990, Русија је доживела колосални духовни напредак, али данас видимо да су људи све мање заинтересовани за Веру. Ово значи да су људи који треба да буду "Деца Небеског Царства" одабрали потпуно друго царство са другим господарем, а не Христа. Како треба Хришћани да задрже своју ревност? -Људски пад и одвајање од Христа је увек разлог за жалост Хришћана, али такође постаје мотивација за показивање љубави кроз молитву за оне који су ван Хришћанства. Треба да се односимо према њима са великом љубављу и жалошћу. У Јеванђељу нам Христос каже да треба наше светиљке да сијају пред људима да би они спознали Бога. Наша је грешка што има људи који не знају Христа. Морамо да осећамо огромну одговорност за душе таквих људи. Ако постанемо свеци онда ће мо привући људе Христу. Наш проблем је мањак светости у нама. Због тога нисмо фер према својој браћи, јер не виде светост у нама и због тога нису привучени Јеванђељу. Из свега тога следи да нам је у ствари потребна светост и свеци у Цркви. -Моје питање је било мало другачије. Шта се може искористити да би се сачувала Хришћанска Вера и стремљење ка светости ако је наша заинтеросованост за Веру све мања. Видимо да се трагедије догађају чак и у свештеничким породицама. Жена свештеника, кога сам знао, га је оставила. Такође, неки студент на богословији, кога сам познавао, је прошао кроз развод. Лоше ствари се дешавају тамо где не очекујемо и где мислимо да не могу да се догоде. На шта да се модерни Хришћани фокусирају да им се ово не би догађало? -Наравно, наш живот ће увек бити пун искушења. И сигурно ће ова искушења покушати да умање нашу љубав према Богу. Уз будност и активност у нашим животима, веома је важно за људе који желе да сачувају топлину у својим срцима да имају праведног и искусног духовног оца коме могу да се обрате у тешким периодима искушења. Вођен Благодаћу Духа Светога, духовни отац може помоћи да сачувамо љубав Божју у нашим срцима. Такође морамо неговати наше душе тако што ће мо се молити Богу и читати духовне књиге. Тако ће мо уз помоћ духовног оца успети да пребродимо све своје проблеме и проблеме у свету. -Рекли сте да је добро имати духовног оца, али данас у Русији има много младих свештеника који једноставно немају искуство или посебне дарове. Шта би требало већина Хришћана, који немају искусног духовног оца, да ради? Старац Пајсије је говорио када нема помоћи од човека тада долази велика помоћ од Бога. Али оно што кажете је веома логично. Ипак, није по Божјој логици. Богу нисам потребан ни ја ни било ко други, чак не ни Старац Порфирије или Старац Пајсије. Бог може сам да имплементира Своју Вољу у срцима људи и због тога никада не треба да очајавамо. Бог је присутан у Цркви у овоме свету. Ако би сте пришли Старцу Пајсију без вере уопште не би имали никакве користи, али и супротно је истинито. Ако приђете свом духовном оцу побожно и са вером у име Христово, добићете одговор који ће бити по вољи Божјој. На Светој Гори сам чуо причу о монаху коме се духовни отац упокојио. Овај монах је обукао одећу свог духовног оца и рекао: пошто немам духовног оца онда ћу питати ово дрво, и добио је одговор да не треба нешто да уради. Бог одговара по нашој вери. Ја те добро разумем, али ћемо бити у невољи ако очекујемо помоћ од људи, а не од Бога. Чак и у Грчкој, многи људи нису знали за Старца Пајсија и Старца Порфирија, иако су њих двојица били посебни свети људи. Оно што је важно је да Црква Христова настави своју мисију. -Ако је твоја вера жива и волиш Бога, онда ти ништа друго не треба осим Бога и Његове Цркве. Али, како се спасити ако твоја вера и ревност опадају и ако ти је потребан овај свет који по речима Апостола лежи у злу. -Такви Хришћани треба да ураде исто што је Апостол Петар урадио када је почео да се дави. Повикао је и молио Бога да му помогне. И Бог је пружио своју руку и спасио га. Христос је жив! Он је увек близу. И свакоме, ко му се обрати за помоћ, ће помоћи. -Шта да радимо ако се молимо и не добијамо одговор од Бога? Ако чекаш резултате молитве, никада их нећеш видети, јер је почетак такве молитве погрешан. Не молим се да бих добио резултате већ се молим да ми Бог опрости грехе и да се смилује на мене. Бог нам даје Своје Свето Тело и Крв, опрашта нам грехе и кроз Цркву нам даје благодат Светог Духа. Тако да је једино потребно да се молимо Богу за Његову милост на смирен и једноставан начин. Човек који је стекао смирење се узда у Бога и не сумња да га Бог чује. Ако желиш да видиш резултате своје молитве, то значи да сумњаш. Пошто Бог не жели да нас наша гордост повреди, Он крије плодове наше молитве. Највероватније, Он ће нам их показати када стекнемо смирење и тада ће мо моћи да уживамо у плодовима молитве, на необјашњив начин. Један старац је рекао монаху који је увек тражио да види плодове своје молитве да је он као особа која стави семе у земљу и сваког дана га ископава да види да ли је семе пустило корење. Остави семе у земљи, заливај га и бди над њим, и онда ће порасти само по себи. митрополит Атанасије лимасолски http://www.manastir-lepavina.org

Не буди као раздражени Јона У књизи пророка Јоне можете прочитати како му је Бог заповедио да каже становницима Ниниве да ће за четрдесет дана град бити уништен. Становници су се покајали, „И Бог видје дјела њихова, гдје се вратише са злога пута својега; и раскаја се Бог ода зла које рече да им учини, и не учини. “ ( Јн. 3:10). Јона је био узнемирен што грешници нису кажњени, и био је веома изнервиран. На срећу, Бог га је просветлио. Сетио сам се ове епизоде Старог завета због чињенице да многи од нас понекад веома подсећају на Јону: бринемо о гресима других и желимо правичну казну грешницима. Али да ли греси других људи утичу на нас? Зашто људи сада не умиру од смртних грехова? Ово нас не би требало да брине. Морамо да се фокусирамо на још један аспект: сви смо под јурисдикцијом, свако од нас је одговоран за своје личне грехе. Ми немамо задатак да исправљамо друге, ми смо позвани да исправљамо себе. То је најважније и најтеже, јер су у борби против себе снаге са непријатељем увек једнаке. Зашто је ова борба увек тешка? Јер треба стално анализирати и исправљати свој живот, своје грешне вештине и навике, а све је то озбиљан, обиман посао, дело целог живота. Како је било током Старог завета? Концепт смртних грехова потиче из Старог завета – о њима се говори у књигама Изласка и Левитског закона. У то време, овај концепт је имао врло специфично значење: смртни греси су били они за које је изрицана смртна казна. Било их је само четири: хула на Бога, убиство, разврат и непоштовање родитеља. Људи који су се огрешили о ове заповести једноставно су извођени и каменовани, а сведоци греха су такође пребијани. То није била чак ни егзекуција, већ дезинфекција старозаветног друштва од духовне заразе која је могла да поквари и уништи изабрани народ Божији. Требало га је сачувати бар у релативној моралној чистоти, чврстини и вери у Једног Истинитог Бога, јер је био окружен углавном паганским народима, са својим култовима, чудним обичајима и верским традицијама. Шта се променило доласком Христовим? У Новом завету Господ нам каже: „Не мислите да сам ја дошао да покварим закон или пророке: нијесам дошао да покварим, него да испуним.“ (Матеј 5:17). Тумачи кажу да је једно од значења речи „испунити“ испунити до врха, испунити новим садржајем и открити дубоко значење ових заповести. Тако се Стари завет у Новом завету отвара и нуди нијансиранији поглед на духовни живот. Више нам се не каже „не убиј“, већ „... сваки који се гњеви на брата својега ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату својему: рака! биће крив скупштини; а ко рече: будало! биће крив паклу огњеном. “ (Матеј 5:22); не „не чини прељубу“, него „сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу својему.“ (Матеј 5:28). Значајан случај био је када је Христу приведена блудница, којa је по закону требало да буде каменована за своје грехе. Фарисеји су гледали на Његову реакцију, желећи да „искушају“ Његову верност у испуњавању Закона. Сетимо се шта је Спаситељ урадио: нацртао је нешто у песку, „и када су они наставили да га питају, устао је и рекао им: „Ко је међу вама безгрешан, нека први баци камен на њу“ (Јован 8:7). Када су се тужитељи разишли, Христос је пустио жену речима: „Иди и не греши више“ (Јован 8:11). Само о једном страшном и неопростивом греху се говори у Новом Завету – хули на Духа Светога : „Зато вам кажем: сваки гријех и хула опростиће се људима; а на Духа светога хула неће се опростити људима. И ако ко рече ријеч на сина човјечијега, опростиће му се; а који рече ријеч на Духа светога, неће му се опростити ни на овоме свијету ни на ономе.“ (Матеј 12:31-32). Реч је о апсолутном безверју, свесном богохуљењу, тврдоглавом отпору Богу, сатанизму, окорелом стању проклетства – односно немогућности покајања. Ово је стање када се човек претвара у демона у телу, постаје не личност, већ неко друго створење. Ова заповест постоји не зато што је Бог сувише строг, већ зато што је покајање немогуће за човека који је у измењеном стању. Савест му је већ спаљена, искварио се до крајности. Биће тешко, али не можете се препустити малодушју Апостол Павле пише: „Јер је плата за гријех смрт, а дар Божиј је живот вјечни у Христу Исусу Господу нашему. “ (Рим. 6:23). Свеједно је да ли ће вам окачити камен о врат или врећу песка – све ће потонути на дно, односно и мањи греси, које човек не доживљава као нешто за осуду, и озбиљан велики грех, за који се није покајао, опасни су за човека. Исход је само један: са Христом постоји живот, без Њега је смрт, а треће опције нема. Наш задатак, наша главна жеља је да будемо са својим Спаситељем, а ако то желимо, онда ћемо настојати да се ослободимо грехова . Немогуће је да се човек потпуно ослободи грехова, али жеља да се они превазиђу је од велике важности. На овом путу, важно је да се не обесхрабрите . Свети Оци пишу о стањима окамењене неосетљивости и телесне мудрости, која се морају избегавати по сваку цену. У овим стањима човек губи жељу да нешто промени, одустаје, престаје да се бори, а жеља да победи себе нестаје. У Патерикону је познат случај када је младић дошао старцу и питао: „Згрешио сам, покајао се, па опет сагрешио – и опет се покајао. Колико дуго, оче? "До смрти, дете моје!" – одговори старац. Ово је цео пут хришћанина: пао је, устао, кренуо даље. Ако поново паднеш, устани поново. Нажалост, човек нема другог начина. Веома је важно устати и отићи Богу. Како је учио свети Серафим Саровски, на овом путу се највише мора плашити дух малодушности и очајања, јер је у овом стању човек потпуно парализован и неспособан за покајање и за самоусавршавање. протојереј Константин Лисњак https://gorlovka-eparhia.com.ua

”Спољна политика Америке нема пуно везе са људима који живе у овој земљи” – рече ми пријатељ који je тамо провео живот. Био је то одговор на моје питање како је могућ толики несклад између онога што човјек види и доживи унутар Сједињених Америчких Држава, и онога што та држава производи изван својих граница? Да не буде забуне и нагађања, негативна конотација америчке спољне политике везана је за праксу кршења свих могућих принципа и позитивних међународних прописа онда када тренутном интересу и голој моћи ти принципи и прописи чине препреку. Много прије стравичног украјинског крвопролића које нам се одвија пред очима, а не толико давно да се не би сјећали, имали смо смјену легитимних предсједника држава широм свијета попут лова на дивљач (посљедња и најпотреснија је ликвидација Гадафија у Либији ). Знамо и за спаљивање држава и народа на њиховој територији (послије холивудски ”опјеваног” Вијетнама, добили смо сличан хорор – филм у сопственом дворишту 1999.г.). И, кад смо већ код филма, ненадмашни Оливер Стоун дао нам је увјерљиву сугестију да је иста та (америчка спољна) политика, најпрецизније метке испалила у сопственом дворишту, у главу свог предсједника тачно прије 60 година. Можда је баш Кенедијево убиство и перцепција америчког јавног мнења о неувјерљивости налаза Воренове комисије, најбољи доказ дихотомије између америчког ”унутрашњег раја” и оног пакла којег, с времена на вријеме, успостави америчка војна или обавјештајна сила, изван њених граница, или граница НАТО савеза. Јер, да је то једно те исто, нити би грађани САД икада изабрали предсједника који ”не воли рат” (и који је касније тражио и нашао мир у тзв. Кубанској кризи), нити би на таласу општенародне жалости за убијеним Кенедијем, у сред САД, могла настати читава култура трагања за истином, па ни овај генијални Стоунов филм, кога гледам бар једном годишње, са несмањеним одушевљењем. Само, мотив за ово моје данашње писање није слојевита прича о америчком империјализму који, као и сваки други, има мноштво непринципијелних и злочиначких лица, него управо сагледање унутрашњег живота САД које сам формирао на основу једномјесечног боравка тамо. Знам да ми се може замјерити зашто пишем о нечему што сам тек површно разгледао? Међутим, теми приступам из легитимне перспективе пролазника и путописца а не сталног житеља. Наиме, имао сам Божији благослов да на позив тамошњих православних парохија, обиђем десетак градова у САД, с краја на крај ове лијепе и уређене државе. Од Флориде до Сијетла. И да видим једну културу људске љубазности и сусретљивости која је, рекао бих, један степен изнад европске. Прва помисао ми је да Европа са својим вишемиленијумским искуством друштвеног живота, теже излази на крај са заоставштином сукоба и нетрпељивости, него америчка држава која је прављена ”са голе ледине” и која је искористила прилику да ресетује европске подјеле до те мјере, да данас, унутар ње мирно живе и сарађују припадници народа који на својим родним грудама још увјек међусобно ратују. Колумбово откриће није само отворило нове мајдане сировина које ће крцкати Европљани, него и могућност да се друштвени и политички живот човјека обликује изнова, ”од нуле”. И гледајући амерички друштвени живот, човјек стиче утисак да је та могућност искоришћена. Појам ”новог свијета” (боље рећи: свјетова) не тиче се само нових физичких пространстава, него и нове свијести модерног човјека о безграничним могућностима његових истраживања и открића (како ће то оштроумно дефинисати Хана Арент у својој ”Conditio humana” ). Слика тих безграничних могућности, или бар идеала јесте и астронаутска база НАСА на Флориди. Унутар својих граница САД дјелују као успјели пројекат, бар у оној мјери колико споља остављају тужну слику блиједе копије древних империја и тиранија већих над мањима. Али, да се држим задате теме. Унутар америчких граница. Земља реда и развијене друштвене културе. Такве и толике да су бројни наши преци и рођаци, прогнани одваде или од сиромаштва или од идеолошког једноумља, тамо нашли лијепу кору хљеба и достојанствену слободу говора и постојања. До те мјере да су не само тамо стали на сопствене ноге, него и зарадили могућност да и нама овдје помогну у обнови цркава, развоју културних пројеката и просветних дјелатности. Маниром старозавјетне античке дијаспоре која је, ма гдје се налазила од Вавилона до Александрије или Рима, помагала живот Јерусалимског храма, и ова дијаспора новозавјетног Израиља, тј. хришћанске цркве у Америци обилато је помагала опстанак духовног живота хришћана у Европи, па и овдје код нас. И све то благодарећи слободи коју пружа америчко друштво, које је и самом Његошу, по ономе што је чуо о Америци у своје предсмртне дане, била идеал слободе – како нам свједочи Љуба Ненадовић у својим ”Писмима из Италије”. На мом путу по Америци видио сам градове украшене, између осталог, и бројним православним храмовима. Како оних Српске Православне Цркве, тако и црквама грчке, руске и других православних традиција. Све оне имају лијепа и богата имања, стечена трудом и духовном пажњом три или четири генерације европских исељеника, који су прије и рађе одвајали стредства за храм, него за сопствене куће. У Либертвилу крај Чикага, и у Џексону на сјеверу Калифорније, народ се данас сабира у црквама које чувају мошти два новија православна светитеља СПЦ, и цијелог православља, који су поријеклом са простора данашње Црне Горе: Светог Мардарија Ускоковића из Љешанске нахије и Светог Севастијана Дабовића из Боке. Њихови животи, мисионарски рад и култ који је настао око њиховог спомена посљедњих година, свједоче колико је Америка земља Божије ријечи, ништа мање него традиционалне библијске земље Европе, Африке и Азије. Та истина се данас најљепше види у животу и раду велељепног православног манастира Светог Антонија у близини Финикса међу кактусима и пустињским предјелима Аризоне. Бог ме удостојио да видим ту монашку обитељ, а сазнао сам да их има још 20- так широм САД и Канаде. Није ме оставила равнодушним ни протестантска хришћанска цивилизација која се види на сваком углу америчких урбаних средина. Безброј цркава евангелистичких, методистичких, баптистичких… али и велики број убијеђених хришћана без одређене деноминације, конзервативних свејтоназора који читају и тумаче Библију, који брину о томе ”куда иде овај свијет” и моле се Богу искрено и са љубављу. Стекао сам утисак да су поред свих јасних разлика између њиховог и мог доживљаја духовног живота, они заслужни за једну ствар којој се дивим. А то је људски лик и топлина односа лица које срећеш од улице, преко јавних институција до трговина и саобраћајних раскршћа. Гдје год да се задесиш, и куд год да си пошао, сусрешће те љубазно лице трговца, службеника или пролазника, који те искрено пита шта ти треба и како ти може помоћи? Поред тога, сваки од њих ти жели угодан остатак дана и готово неизоставно ”Божију помоћ и благослов”. Конобар те нуди пићем које ће свакако да наплати (да ти га прода), али то ради интонацијом која одаје бригу јеси ли жедан и шта би теби највише пријало да попијеш, а не оним начином који у први план ставља трговину. Не кажем, имамо и ми љубазних угоститеља, али ово о чему причам никада нијесам видио у Европи. Е сад, неки људи са којима сам ово коментарисао (и тамо и овдје) истичу како је то ”све вјештачки и неискрено” и како ”они то раде на силу”. Прво, дојадила ми је ова европска искреност која ти сваку муку сручи у лице, већ при првом сусрету (о нечем сличном говори Његош капетану америчког брода усидреном у Напуљу), а друго: па чак и ако је ”на силу” и ако је та љубазност ”службена”, то само говори о општем друштвеном труду да свима буде лијепо. Управо је то одлика културе и цивилизованости, да ”на силу” радиш против сопствене и урођене мрзовољности и љености. Како рече један тамошњи српски поп: све то што се упорно и континуирано ради ”на силу”, ако је добро и корисно, постаће временом дио природе и искреног опхођења. А љубазност јесте и добра и корисна. Сваку моју комуникацију са непознатим људима у Америци (службеником на аеродрому, касирком, продавачем на пумпи) завршавао сам са ријечима ”Бог те благословио”! И увјек и свуда добијао сам одговор ”Бог и тебе благословио, оче”. Осјећао сам се као код куће, или као у оној Црној Гори од прије педесетак или сто година када су се људи овдје једни другима обраћали са ”Помага Бог” – ”Бог ти помога”. Послије су нам објаснили да је то нешто заостало и да морамо да се понашамо модерно, у складу са западним вриједностима. Кад тамо, баш на Западу, посвуда оно чега се ми овдје са неким нецивилизованим презиром одричемо. Има ова америчка друштвена љепота своју високу, превисоку цијену, претходног уништења цивилизације старосједиоца, такозваних индијанских племена, који су данас сведени на резервате и на један врло тежак живот. Остали су бројни топоними у именима градова, језера и савезних држава, и различита административна рјешења која давне дошљаке из Европе подсјећају да живе на земљи коју су преотели другима. https://mitropolija.com/2023/06/20/o-gojko-perovic-amerika-zemlja-ljubaznih-ljudi/

Анксиозност не постоји сама по себи. Људи сами стварају стрес и тога морамо бити свесни. Све ствара човек својим погрешним односом према Богу. Велико зло у животу није никакво зло које нас задеси. Велико је зло ако, шта год да нам се деси, не поступимо с тим како треба. Ако се суочимо с тим као људи Божији, као са нечим што Бог зна, Бог контролише и допушта за наше добро, ако се суочимо са тим са духовним знањем које имамо, као нечим што ће нам користити, не може нам никако нашкодити и онда се не ствара анксиозност. Одрасли стичу анксиозност како мало по мало почињу да схватају одговорност коју имају за себе, своју одговорност у животу. Када се човек узда у Бога, нема бриге. И то је нешто што се може учинити. Сваки човек, без обзира на проблеме или потешкоће, може да се узда у Бога као што се мало дете узда у свог оца, јер се тако Бог брине о вама. Или, боље речено, много више! Бог много више брине о свом народу него што родитељи брину о свом детету. И много више него што се дете осећа безбрижно у наручју својих родитеља, осећа се безбрижним човек који се препусти Богу са сигурношћу да Бог све зна. То не значи да неће радити свој посао. Он ће радити свој посао, он ће мислити, знојиће се, умориће се. Није посао, није зној оно што човека изједа, није умор, уопште, оно што човека исцрпљује. Човек је исцрпљен, изједен овим стресом, који има данашњи човек. Оно што човек треба да учини је да да себе. То је оно што Бог жели. Ако себе не предамо Богу, него заповедамо, владамо и господаримо сами собом, наше ја неће наћи покоја, биће узнемирено. Морамо се препустити Богу. Он има све у својим рукама. Човек, колико год да је опрезан, колико год се трудио, увек ће се наћи у ћорсокаку. Бог је тај који има све у својим рукама и Он то уређује. Дакле, препуштате се Богу и уопште вас не изједа никаква стрепња, у случају да Бог не успе. Чак и када ствари иду толико наопако да мислите да ће сваког тренутка све бити изгубљено, још увек сте мирни са Богом. Јер за Бога не постоји ни смрт, ни ћорсокак. Човек, тек када се помири са самим собом, када се добро снађе сам са собом и може да живи сам са собом – да се дружи са самим собом бесконачно, без проблема – само тада може имати мир. Када стално јури, када се плаши да остане сам са собом, како да има мир и да не буде забринут? Ово је велико питање, велики проблем данашњег човека: он не може остати сам са собом. Зато избегава тишину, контемплацију, изолацију у добром смислу.Анксиозност произилази из чињенице да се на крају не дешава оно што ја желим; то јест, оно што мој его жели не дешава се, моје самољубље није задовољено. Скроман човек не може бити узнемирен. Отац Симеон Крагиопулос https://www.vimaorthodoxias.gr/peri-zois/p-symeon-kragiopoylos-quot-oi-anthropoi-apo-monoi-toys-dimioyrgoyn-to-agchos-chreiazetai-symfiliosi-me-ton-eayto-mas-quot/#

Пустите људе да причају – они ће увек причати и коментарисати. Не живимо да бисмо стекли добро име. Христос је разапет као разбојник. Они су били огорчени на Безгрешног, па зар неће бити огорчени и на вас? Говорили су против Христа и Блажене Дјеве Марије, па неће ли и против вас? Није важно шта свет мисли о вама. Трудиш се да будеш „истинољубив“ у животу, да имаш чисту савест да ниси погрешио, да ниси повредио, да ниси осудио, да ниси мрзео, да ниси преварио, да ниси клеветао, да се ниси светио, ниси понизио, ниси се ругао, ниси злостављао (а ако си све ово урадио, плакао си и покајао се); понудио си подршку, изашао си из своје зоне комфора ради другог, слушао си, загрлио, опраштао, служио, жртвовао, волео. Нека свет говори. Волите људе чак и ако они (тј. свет) желе да причају о вама. Људи увек оштро суде, не зато што су они праведни, а ви грешни, већ зато што свет увек тражи жртву, увек тражи људе за окривљавање да би задовољио своју бедну егоцентричност. А то је вероватно највећа болест, највећи духовни рак на целом свету. Онај ко се бави животима других показује да нема снаге, храбрости и мушкости да се избори са сопственим грешкама, ранама и мраком. Зато стално тражи нове жртве за коментарисање и осуду, обмањујући тако сопствено „кукавички ја“, да је наводно бољи од других, да је „светији“ од њих, моралнији и достојнији. Зато се меша у животе других, јер му је живот испуњен досадом и бедом, комплексима и несигурношћу. Али немојте упасти у ову замку. Немојте имитирати нешто тако деструктивно. Гледајте на свој живот поштено. Видите ко сте не покушавајући да се сакријете иза туђих грешака, иза живота познатих и непознатих. Не упадајте у замку губљења времена анализирајући туђе животе.Ви сте одговорни за свој живот, бићете срећни ако сами поправите свој живот, имаћете мир ако прихватите ко сте за друге, а ко су други за вас. Људи ће увек олако говорити, али ти ћути, праштај и воли. Не причај него живи. Живи овај дар Божији, живие га у духу захвалности, пуни љубави за живот. Ништа мање од тога. Они који тако олако коментаришу са злобом и страшћу су углавном људи који су се прогласили судијама Универзума, налазећи смисао не у животу него у смрти, налазећи радост не у љубави већ у зависти. Ако знате ко сте, онда никакве речи не могу утицати на вас. Шта год други каже, неће ти ући у срце; јер знаш ко си, прво си видео своју таму, али и светлост коју имаш у себи. Не плашите се себе, ви сте га упознали. Зато је важно да научите ко сте и прихватите оно што јесте. Ово је мера предострожности. Да знате своје добре и лоше стране. Тада речи људи неће утицати на вас. Ако познајете особу која је опседнута туђим животима и склона радозналости, осуђивању, клеветама и гневу, која лако оговара и деградира људске животе, клоните се њега и молите се за њега јер је лукав и није Божији човек. архим. Павел Пападопулос https://bigorski.org.mk/slova/pouchni/lugjeto-sekogash-kje-zboruvaat/

„Чашу спасења примам“ (Пс. 115, 4) Онима који је пију овде на земљи, Чаша Христова обећава удео у Христовом Царству благодати, припрема им седишта небеске вечне славе. Пред Чашом Христовом стојимо ћутке, на њу се не може ни жалити, ни одбацити je, јер је онај који нам је заповедио да је окусимо, сам први попио... Хришћанин прихвата Чашу када подноси земаљска искушења са духом смирења, како га учи Јеванђеље. Апостол Петар је извадио свој нож да одбрани човека Божијег, који је био окружен гомилом, али је кротки Исус рекао Петру: „Стави нож у омотач; чашу коју ми је Отац дао, нећу ли је попити. ?" (Јован 11:11) Исто тако, када сте окружени несрећом, треба се молити и крепити своју душу говорећи: „Оче, дај ми чашу, зар је нећу попити?“ Горка је чаша. Ви, међутим, ставите веру на место разума и испијте горку чашу храбро. Ваш сведобри и премудри Отац вам је нуди. „Зар да не попијем чашу коју ми је Отац поставио?“ Отац небески је свемоћан и свезнајући: он види твоје страдање и ако би нашао за потребно и корисно да одузме Чашу од тебе, сигурно би то учинио. Господ је – како сведочи Свето Писмо и историја Цркве – често допуштао тугу ближњима Својим и често је одвраћао од њих, по несагледивом Божанском Промислу. „Узимам чашу спасења“ (Пс. 115:4). Не могу да одбијем Чашу, обећање небеског и вечног добра. Апостол Христов ме учи стрпљењу када каже: „...кроз многе невоље улазимо у Царство Божије“ (Пр. ИВ’ 22). Како се може одбити Чаша која је пут да се задобије Царство и расте у њему? Примам чашу спасења – дар Божији. Добијате Чашу која изгледа да је дошла из људских руку. Шта вас брига да ли онај ко вам је даје поступа праведно или неправедно? Као Исусов следбеник, ваша брига је да се понашате врлински; да примите Чашу са захвалношћу Богу и са живом вером и храбро је испите до дна. Жива вера у Христа учи свакога да узме Чашу Христову, а Чаша Христова надахњује и даје храброст и молитву срцу. Ко пије Чашу са благодарношћу Богу и благосиљајући ближњег, прима божански покој, благодат мира Христовог. Као да сада ужива у Божијем духовном Небу... Поверите своје срце Њему који зна који део искупитељске чаше морате примити. Размишљајте често о Исусу, који стоји пред онима који су га убили и ране вашег срца биће излечене Исусовим ранама. У невољи не тражите помоћ људи, не губите драгоцено време, не трошите снагу своје душе тражећи ову немоћну помоћ. Очекујте помоћ од Бога: по Његовој заповести и када Он хоће, људи ће вам притећи у помоћ. Било да Чаша долази постепено као облаци који се постепено згушњавају, или изненада као бесни вихор, реци Богу: „Нека буде воља Твоја“. Ви сте Исусов ученик, следбеник и служитељ. Следећи га, сви изабраници Господњи пролазе путем привремених туга који води у блажену вечност. Све док над нама владају плотске насладе, немогуће је да у нама превлада духовно стање. Зато Господ непрестано нуди Своју Чашу онима које воли, да би их сачувао мртвима за свет и омогућио им да живе животом Духа. Молите се Богу да спречи туге и искушења, али када ипак дођу, немојте их се плашити, немојте мислити да су дошли случајно. Испуњени вером, снагом и великодушношћу која извире из ње, неустрашиво пливајте кроз мрачну и дивљу олују до мирне луке вечности: невидљива рука Исусова ће вас водити. „Постите и молите се да не паднете у искушење; дух је вољан, а тело је слабо“ (Мт. кст’ 41). Када сте окружени тугом молите се више, да привучете посебну милост Божију к себи... Свети Игњатије Брјанчанинов https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-ignatios-mpriantsaninof-se-kairoys-thlipseon-min-psachneis-tin-voitheia-apo-toys-anthropoys/#

Само Бог је савршен. Ниједан човек није. Има људи, који нису у манастиру, нити припадају свештеничком клиру, а преображавају се Духом Светим. То су људи вере и стрпљења, радости и наде. Чисте и транспарентне душе. Не збуњују те, не компликују, не мраче, одмараш се у њиховој близини. Али, пазите, ови људи нису савршени. Избаците ове побожне перцепције из свог ума и ослободите се лепотом и мудрошћу наших грешака. Само је Бог савршен. Ниједан човек није. Па шта су ови дивни људи? Страдалници овог живота који много воле Бога и Он воли њих. Милосрдне душе, пуне разумевања и љубави за све. Дух Божији почива на вама, обитава у вама када види смерност и једноставност. Он се гнуша себичности, духовног елитизма, фарисејства - oнда када имаш осећај да ниси као други људи и верници. Када особа има благодат Светог Духа, ми то осећамо, без да она нешто уради или каже. Човек Божији има радост, светлост у души, даје ти наду и храброст. Не плаши те и не прети ти ђаволима, демонима и антихристима. Молитва, смирење и ћутање, плод су Духа Светога. У немиру и напетости, они нестају. Била је једна таква жена у цркви. Жена која је била изнад своје ране. Свој бол није користила да би добила сажаљење. Увек разапета али у исто време са осмехом на лицу, уз добар и подржавајући разговор. Сваки сусрет са њом био је откровење. Радост, светлост, осмех, стрпљење и вера у Христа. Али најшокантнији догађај сам доживео када сам је посетио код куће у последњим данима њеног живота. Ту сам добио сјајну проповед и видео како се човек вере носи са смрћу. Била је у кревету, у последњем стадијуму тешког рака. Ушао сам у њену собу оклевајући. Узнемиреност, стид и бол заједно, отежали су ми кораке. Знате, када свештеник долази у такве посете, то баш није једноставна ствар. Јер, веома често се свештеницима упућују критички коментари од стране пацијента или његових ближњих, оштра питања о Богу који је „равнодушан”и „ћути” ... и „ко је Бог Отац? Зашто не слуша наше молитве…”итд. Па и свештеник је само човек и њему је тешко. У случају ове жене, међутим, догодило се следеће чудо. Уместо да ја, свештеник, постанем онај који пружа утеху, десило се супротно. Почела је да ми упућује речи подршке и да ме саветује. Говорила ми је о вредности стрпљења и величања Господа. „Оче, јако ме боли, али нема везе, шта год Бог хоће, слава Богу, шта год хоће наш Христос, нема везе оче, нема везе, све је добро, слава ти Боже. " Ја нисам ништа говорио, уосталом, шта да кажем и зашто када је Бог све рекао. Отац Хараламбос Ливиос Пападопулос http://plibyos.blogspot.com

Урезао ми се овај новински чланак... И јако ме је оплеменио... И утицао на мене... Да почнем да живим другачије... Чланак одговара на питање за чиме највише жале људи на самрти? Бивша медицинска сестра објавила је књигу у којој је издвојила пет ствари за којима они на самрти најчешће жале јер то нису учинили док су могли. Брони Вер, британска медицинска сестра с одељења за палијативну негу која се бринула за људе током последњих недеља њиховог живота, каже да је изненађујуће да се они на самрти кају углавном због пет врло сличних ствари. 1. Да сам барем живео како сам желео, а не како су то желели други Ово је најчешћи узрок жаљења већине особа које умиру, каже Брони. „Волео бих да сам имао храбрости да водим живот доследан самом себи, уместо што сам живео онако како су други очекивали“, рекли су јој многи на самртној постељи. Kад схвате да им се живот примиче крају и кад га јасно сагледају, лако је видети колико је снова остало неиспуњено због страха или притиска околине. „Већина људи није испунила ни половину својих снова, а умиру знајући да је то због одлука које су сами доносили или их нису доносили. Здравље доноси слободу које је мало ко свестан, све док га не изгубе.“ 2. Да барем нисам радио толико много „Ово ми је рекао сваки мушки пацијент ког сам неговала. Нису видели одрастање своје деце и толико су времена били одвојени од супруге, а на самрти жале због тих одлука. И жене знају да жале због истог разлога, али већином су то рекли старији мушкарци. Наиме, многе моје пацијенткиње биле су домаћице. А сви мушкарци које сам неговала кају се да су толико времена трошили зарађујући новац“, написала је. 3. Да сам барем имао храбрости да изразим осећања „Многи људи потискују осећања како би одржали мир с другима. То резултује животом који се може описати фразом ‘средња жалост’. Никад не постану оно што би заиста могли да постану. Многи се и разболе због огорчености и повређености коју нису никад изразили или разрешили.“ 4. Да сам барем остао у контакту с пријатељима Многе особе које умиру не схватају праву вредност старих пријатељстава све до тог тренутка, а онда често није могуће пронаћи их и ступити у контакт с њима. 5. Да сам барем допустио да будем срећнији „Ово је зачуђујуће уобичајен разлог за жаљење. Многи схвате тек на крају живота да је срећа њихов избор. Некако се навикну на навике и понашање које сматрају својим животом. Због страха од промене глуме и другима и себи да су задовољни. Међутим дубоко у себи жуде за тим да се добро насмеју и опет имају мало лудости у свом животу“, закључила је ауторка. https://www.facebook.com/drvladimirdjuric

Одступање од Бога не дешава се одjедном. Ово је последица недовршеног процеса богопознања, постепена (у почетку у малим стварима) лажна усмереност према постизању циља. Ово је нека врста препреденог самољубља. Човек, који се приближава Богу истовремено је погођен Божијом љубављу и никада је неће заменити за било каква земаљска задовољства. Сва одступања која се јављају из једног или другог спољног разлога упућују на један једини унутрашњи разлог: недостатак вере у Бога. Праве вере, која прожима све биће, а не оне, површне фантастично-романтичне. Вера је рад на себи до краја свог живота. Ово је стално, свакодневно бирање добра, свесно одбацивање зла и греха. Вера је и одмор и напоран рад. Ако неко напусти Цркву, напусти веру, жалећи се на ране које је задобио у Цркви, значи он је веровао у људе, а не у Бога. Уздање у људе, а не у Бога, неиспуњена очекивања заиста могу дубоко рањавати. Али кривица је на човеку и његовом поносу. Човек мора да се промени самостално, а ово је болан процес. Стога многи бирају „лакши“ пут. Они не гледају на своје слабости, него пажљиво испитују слабости својих суседа. Али то само погоршава ситуацију. Ране које се не лече, могу довести до гангрене. Људи се никада неће променити да нам удовоље, никада неће да испуне наша очекивања. Чак ни најбољи од људи. Очекивања увек рађају безнађе и патњу. И воде до роптања. Одступање од Бога jе роптање против Њега и тежак грех. Он паралише, убија душу, по правилу скривајући се иза потраге за највишом правдом. Ниједан спољни разлог не може да постане препрека на путу ка Богу, већ само наше страсти. И нема смисла да кривимо некога, тражимо кривце у прошлости или садашњости. Човек мора да преузме одговорност за свој живот на себе и искрено призна да још увек нема истинске вере у души, да jе све ово време плутао током, механички се кретао, веровао само формално, попуштао себи. С овим признањем започеће раст вере која није лицемерна. Није ужасан само грех, већ непокаjани грех. Ало човек жели да напусти Цркву, веру, то је сигуран знак да Господ није постао средиште његовог живота, његов Господар и Темељ. Кућа је била саграђена на песку, и први снажни ударац ветра одмах ју је срушио. https://pravlife.org/sr/content/odstupanje-od-boga-glavni-razlog

Свештеник Гојко Перовић је у изјави за Радио Светигору говорио о односу Цркве према предстојећим изборима и учешћу вјерујућих људи у њима. На дилеме вјерника везне за потребу њиховог учешћа у овом политичком процесу, отац Гојко је изнио став Цркве да спасење душе није условљено политичким животом и да не зависи од њега, те да се духовни живот хришћана може одвијати и мимо политичких процеса који их окружују. Црква у овом свијету постоји како би људе усмјерила на важност духовног живота и потврдила постојање “ствари невидљивих” по ријечима апостола Павла. И по црквеном и по државном устројству, задатак Цркве у овом свијету није њено укључивање у страначки, парламентарни живот, нити њено учешће у некој од грана земаљске власти. Све то сугерише једну дистанцу Цркве и људи у њој, у односу на политику. Међутим, на другој страни, иако их не мотивише у том правцу Црква не забрањује вјерницима да се активно укључе у политички живот, на начин који им прописује државни Устав, а то је – да бирају и да буду бирани. То би био један од начина да се испуни она Господња заповјест да човјек да “Богу Божије, а цару царево”. Учешће вјерника у изборима и у конституисању власти која ће да управља њиховим земаљским животима, не само да није гријех и није унижење духовности него се напротив, препоручује свима онима који хоће да преузму одговорности пред Богом и људима, за сопствене животе и својих ближњих. Историја Цркве је препуна примјера побожних владара, примјера молитве, подвига и поста у токовима земаљског и политичког живота. Хришћани не треба да се везују за било коју од појединачних странака а још мање за неког лидера, и да их обоготворавају, у смислу неке безусловне оданости, очарања и разочарења. Нити треба од политичара очекивати безгрешност или свемоћ, јер из таквих очекивања често излази нереалан однос људи према политици. Напротив, грађански и политички еманциповано хришћани пред сваке изборе треба да сагледају која од политика/листа и политичких личности које се нуде задовољавају њихове људске, духовне, грађанске, економске назоре и потребе. Свештеник Гојко Перовић је рекао како сматра да грађани не могу издати или изневјерити странке, јер су те странке настале и декларисале су се као оне које ће служити интересима грађама. Али, странке могу итакако издати грађане уколико не испуне своја предизборна обећања на основу којих су добили повјерење да врше власт и уживају бенефите у вези тога. По његовом мишљењу зрела грађанска друштва, нарочито она секуларна, траже од грађана, па међу њима и од вјерника, да се, колико је год то могуће, укључе у изградњу институција, да гласају, да се кандидују, преиспитујући сваки наредни пут свој претходни став, како би, на тај начин, повећали степен одговорности самих политичара и странака. Дакле, молитва може и мора без политике, али није добро да политички и друштвени живот буде без вјерујућих људи – јер би то одузело снагу и квалитет политичким процесима. https://mitropolija.com/2022/10/17/molitva-mora-bez-politike-ali-nije-dobra-politika-bez-vjerujucih-ljudi/

7. септембра сећамо се игумана Никона (1894-1963). Отац Никон (у свету Николај Николајевич Воробјов) рођен је у царској Русији. Био је сведок свих трагичних и великих догађаја XX века: револуције, неколико ратова, репресије, друштвених преврата и научних открића. Син сељака, паметан, талентован, истицао се међу шесторо браће својом озбиљношћу, посебном честитошћу, кротошћу и добродушношћу. Увек је желео да дође до суштине, да открије смисао живота. Никада није био површан човек, увек је трагао за дубинама. Ове особине отац Никон задржао је до краја свог живота. Још у детињству било му је предсказано да ће се замонашити и, замонашивши се у годинама затварања манастира и разарања цркава, до краја својих дана подвизавао се у свету, у парохији. Преживео је хапшење, затварање, прогонство у сибирске логоре. Живео је као подвижник, с највећом строгошћу према себи и с љубављу према онима око себе. Стекао је непрестану Исусову молитву и дар духовног расуђивања. Његови савети о духовном животу засновани су на личном искуству и испуњени светлошћу благодати Божије. Мир у души и са ближњима „Не одступај од Господа док ти не опрости и не подари мир твојој души. Знак опроштаја од Господа је мир у души.“ „Чувајте мир у себи, а затим и са ближњима.“ „Боље је упропастити посао, али сачувати мир са ближњим, не заборави то.“ „Покушај да живиш са свима тако да људи одлазе од тебе утешени и захваљују Господу за тебе.“ „Грех према ближњем је веома тежак за савест. Да, и Господ опрашта такве грехе само када се ми сами помиримо са ближњим.“ „По мом мишљењу, према људима се треба односити онако како се лекар односи према болеснима. Сви смо болесни од свих болести, само је код једних очигледнија једна болест, код других друга.“ „Тамо, то јест у болници, не грде некога ко је оболео од плућа, срца, стомака, не говоре: „Ах, слепи подлаче, болесних очију!“ Дакле, не треба да грдите једни друге због душевних болести, већ да трпите и сажаљевате једни друге. Носите бремена један другога и тако испуните закон Христов, каже апостол.“ Искра правог „ја“ „Људи су у суштини, дубоко у себи, бољи од манифестација које видимо у њиховим животима.“ „Сви смо затрпани смећем, али ипак искра правог „ја“ трепери испод њега.“ https://svetosavlje.org/pokusajte-da-zivite-tako-da-ljudi-odlaze-od-vas-uteseni/

Бог је Света Тројица. Тројица Јединосуштна и неразделна. Јединосуштна, тј. исто суштаство, иста природа. Тројица неразделна: никада се није одвајао Син од Оца или Дух Свети од Оца или од Сина и никада се не дели. Отац, Син и Свети Дух нису три бога, него један Бог, јер Им је иста природа, али и не само зато. И људи имају исту природу, исту суштину. Али за људе није могуће рећи да су два или три човека - исти човек, ма колико они били међусобно блиски и јединствени. Људи имају не само посебна тела него и сваки има и своју вољу, свој укус, своја расположења. Ма колико људи понекад личили и телесно и по карактеру, ипак се не дешава да им је све заједничко, да је све подједнако. А код Три лица Свете Тројице све је заједничко. Безгранична љубав Оца према Сину, Сина према Оцу и иста љубав између Њих и Светог Духа чини заједничком Њихову вољу и сва Њихова дела. Они имају исту /једну/ вољу, све Они извршавају заједно. Од чега се одвраћа Дух Свети, одвраћа се и Отац. Шта Син воли, воле и Отац и Дух Свети. Све се од Свете Тројице догађа заједно. За стварање света у Библији је речено: "И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. " Шта значи "рече", тј. рекао је? То значи да је Бог Отац стварао Својом Речју, оном Речју о којој говори Јеванђеље: "У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога и Ријеч бјеше Бог" и која је Јединородни Син Божији. Све је творио Бог Отац Својом Речју, друкчије казано, све је извршавао кроз Сина Својега. Ништа не твори Отац без Сина, као што ни Син ништа не твори без Оца. Оцу и Сину увек садејствује Свети Дух. О стварању света у Библији је речено: "И Дух Божији дизаше се над водом. " "Дизао се" над творевином, не напросто стајао над њом - реч за коју нема потпуно одговарајућег израза у старословенском језику у јеврејском оригиналу значи "покривати, загревати", као кад носиља, лежећи на јајима, њих оживотворује својом топлином и из њих се излежу жива бића. "Ријечју Господњом небеса се створише и Духом уста Његовијех сва војска њихова" (Пс. 33, 6). Све што постоји начини Бог Отац кроз Сина, и у постојање је приведено Духом Светим. Или другачије речено: све, што је пожелео и хтео Отац, одмах се испунило и испуњава од Сина и одухотворује Светим Духом. Тако је био створен свет, тако се све догодило у промисли Божијој о свету и човечанству. Да би спасао човека који кроз првобитни грех отпаде од Бога и постаде смртан, по предвечном Савету Свете Тројице покоравајући се вољи Оца Син Божији сиђе на земљу, роди се деловањем Светога Духа од Приснодјеве Марије, објави људима Истинитог Бога Оца и Његову Божанску вољу, поучи их истинском поштовању Бога, пострадавши због грехова наших, сиђе у ад и, ослободивши одатле душе умрлих, васкрсну из мртвих. Још пре страдања Свога обећао је Христос Својим апостолима, које изабра међу ученицима Својим, да ће им дати власт да везују и разрешују - да људима опраштају грехове или да им их задржавају. Овај благодатни дар после Свога Васкрсења није дао било коме од апостола посебно, него свима њима заједно: Он је створио Цркву Своју, чувара те благодати, сјединио у њој све који Га воле и у Њега верују. Обећавши апостолима да ће им дати силу вишњу, - пошто им посла Духа Светога, извршивши све ради чега је дошао на земљу, Господ Исус Христос се вазнесе на небо, задобивши и по човечанству ону част и славу, коју и пре стварања света имадијаше као Син Божији. Пошто се спусти на ученике Христове, како је обећано, Дух Свети утврди их у вери Христовој и благодаћу Својом изли на њих дарове Божије. Он их ојача ради проповедања и извршавања Христовог учења у животу, ради организације Цркве коју Христос сазда и Свети Дух учини делатном. Црквом, чији се темељ налази на земљи и глава јој је Син Божији што седи с десне стране Оца, тајанствено управља Дух Свети. Она унутарње уједињује децу своју и сједињује их са Богом. Благодатни дарови Божији, преко Цркве, изливају се на оне који настоје да иду путевима Христовим, освећују и јачају све добро у њима, очишћују од греха и нечисти сваке, чинећи их способнима да буду пребивалишта сјаја славе и сила Божијих. Кроз Цркву човечанство постаје причесник Божанске природе, ступа у најблискији однос са Светом Тројицом. Освећује се и са Богом општи не само душа него и тело људско у причешћивању Телом и Крвљу Христовом, кроз Кога се сједињује са читавом Светом Тројицом. Благодаћу Божијом, уз учешће сопствене воље и напора, човек постаје нова твар, судеоник вечнога Царства Божијег. За то Царство Божије што ће доћи припрема се и природа, ради предстојећег очишћења огњем од последица грехова људских и проклетства које је на њој. Она добија наговештаје освећења силаском Светога Духа на њу приликом богојављенског освећења воде и многих других црквених служби, да би потом постала нова земља и ново небо. То ће се догодити када се наврши време које Бог Отац одреди и Син Божији у слави дође да суди свету. Тада ће они који су љубили Бога и сјединили се са Њим заблистати од зрака Божанске Светлости и вечно ће се наслађивати нествореном светлошћу Тријединог Божанства, Јединосуштне, Животворне и Нераздељиве Тројице. Баш Њој (Тројици), Богу, Творцу и Спаситељу нашему нека је слава, част и поклоњење у векове векова: "Дођите, људи, поклонимо се триипостасном божанству, Сину и Оцу, са Светим Духом: јер Отац пре века роди Сина, који је од вечности и исте части и Дух Свети се са Сином прослави: једна сила, једно суштаство, једно Божанство. А њему се сви поклањамо говорећи: Свети Боже, који Сином све твориш, садејством Духа Светог; Свети Крепки, Кроз којега Оца познасмо и Дух Свети у свет дође; Свети Бесмртни, Душе Утехе, који од Оца излазиш и у Сину почиваш: Тројице Света, слава Теби. " https://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=119&Itemid=124

Шта о томе кажу свети оци? Често се позивају на речи Св. Теофана Пустињака о иноверним: „Не знам да ли ће се они спасити, али ја нећу бити спашен без православља“. Ова изјава не значи да је светац сумњао у нешто или није био сигуран, како то неки представљају. Теофан Пустињак каже да је одговоран само за себе, своје поступке, своју веру и речи, па не жели никога да суди, препуштајући суд Богу. Он следи Христа, одазивајући се на Његов позив: следите ме. Али то не значи да је у стању да одбрани Цркву. Познате су и друге изјаве светог Теофана на исту тему, штавише, недвосмислене и специфичне: „Католици су помутили апостолско Предање. Протестанти су преузели обавезу да поправе ствар и урадили су још горе. Католици имају једног Папу, а код протестанта сваки протестант jе скоро као што Папа“. „Божанско учење мора увек остати једно и непроменљиво, као што је и сам Бог непроменљив и вечан“. Теофан Пустињак пише: „Али постоје људи који кажу: верујте како желите, само живите добро и не бојте се ничега — као да може да се добро живи без доброг разумевања ствари саопштених правом вером. Не ласкајте себи, братиjа! Истински живот не укључује само понашање, већ и здрав начин размишљања“. Постоје друштва која покушавају да живе према моралним законима, и ово је дивно, али духовни живот који води ка спасењу је нешто сасвим друго. Морал и духовност су две различите ствари. Свеци су говорили да многи могу да живе по својој савести, али само они који дођу у православну веру и приме Крштење, који почну да живе по јеванђелским заповестима, могу бити спасени. „Нема спасења изван Цркве“, рекао је заштитник Цркве и чистоте вере, свети мученик Кипријан Картагински. Он је учио: „Немогуће је бити изван Цркве и остати хришћанин... Онај ко више не може имати Бога за оца, нема Цркву као мајку“. Свештеномученик Иларион Троицки био је убеђен: „Морамо признати истину: хришћанство је потпуно неодвојиво од Цркве и хришћанство је немогуће без Цркве“. Господ жели да се сви спасу: „... Јер је ово добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1. Тим. 2: 3-4). Сви су Божији изабраници, Господ жели спасење за свакога, води све ка њему, али не пристају сви да прихвате Његову вољу и … гину. Господ нам је одредио пут ка спасењу — Исуса Христа, оставио нам је своју Цркву, они који пребивају у њој биће спасени. „Јер један је Бог, један и посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус, који себе даде у откуп за све, свједочанство у назначена времена“ (1. Тим. 2: 5). Један jе Бог и једна jе Света Црква. https://pravlife.org/sr/content/da-li-tshe-ljudi-van-crkve-biti-spaseni