Претражи Живе Речи Утехе

Добра дела и лоши мотиви Свако од нас из Јеванђеља зна какав треба да буде наш начин деловања у односу на људе око себе. У неким случајевима можда не разумемо шта тачно наш ближњи жели и очекује од нас, али имамо заповест да поступамо са другима онако како бисмо желели да они поступају са нама. И свако од нас је савршено свестан шта би желео: желимо да будемо вољени, да нас подржавају, да нас поштују, да буду пажљиви према нама. Oчигледно је да смо на све ово позвани у односу на друге људе. То је оно што је Богу угодно и што свакако мора бити присутно. Осим тога, морамо имати на уму да је угађање људима нешто што можемо да видимо у себи, и то само у себи, јер је то нешто што је одређено унутрашњим мотивима човека, често познатим само њему и Богу. Где почиње угађање људима? Онo почиње тамо где основни узрок човекових поступака, које други сматрају добрим, није дужност хришћанске љубави, већ неки спољни фактори. Две од њих преовлађују: страх и профит. Штавише, уопште није неопходно да због страха од друге особе или нечега у вези са том особом чинимо дела која су лажна, сама по себи погрешна. То могу бити објективно добра дела, па и неке жртве са наше стране – али не ради Христа, већ ради наше гордости, нашег кукавичлука. Исто је и са сопственим интересом: можемо учинити нешто што је заиста потребно и добро, али са рачуницом – и неће имати исту цену пред Богом као оно што се ради Њега ради. Нека узрок пати? У вези са овом темом, понекад се поставља питање: шта да радимо ако видимо да човек, из поноса, из илузорне идеје о себи, чини нешто неразумно? Да ли је вредно покушати да га задржимо? Ако немо посматрамо његове грешке, да се не бисмо посвађали с њим, зар то не би био грех угађања његовим страстима? Рецимо, ако се човек осећа веома лоше из дана у дан, али не жели да иде код лекара, покушаћу да га отерам тамо свим расположивим средствима. И да, у многим случајевима ћу изгубити мир са њим на неко време – али ово је боље него касније схватити да сада особа заправо умире, а нисам инсистирао на његовом прегледу у право време. А у једноставнијим, свакодневним ситуацијама постоји и извесна градација: једно је ако мајстор још више раздрма неку расклиману столицу, а друго, ако се попео на неку електричну инсталацију и ускоро га удари струја. И у неким случајевима вреди оставити човека на миру како не би претворили своје животе у непрекидан ток коментарисања, али у другим га можете, фигуративно речено, везати за руке и ноге и у томе неће бити греха. О ласкању и комплиментима Многи верници много чешће коментаришу него што изговарају било какву пријатну реч другима, а то је делом и због чињенице да у комплиментима опет виде грех човекоугађања. Да ли је ово заиста истина? Заправо не, али опет све зависи од намере. Ако човеку говоримо о нечему што је заиста добро у њему, онда је то једноставно констатација чињенице и у томе нема ничег грешног - осим ако, наравно, не очекујемо да ћемо тако изгледати боље у његовим очима. Понекад можете похвалити особу чак и за оно што у одређеној мери има потенцијал да уради. Ову добру ствар можете нагласити да бисте је ојачали, подржали, угодили јој, и у томе неће бити преваре или самообмане. Када истичемо нешто у односу на особу што она уопште не поседује, то је превара, и то није само грех угађања људима, већ и грех ласкања. Такву лаж не може да диктира брига – неке друге мотиве треба тражити у себи. И треба имати на уму да нормалан, психички здрав човек увек устукне од ласкања – то не може да му послужи да га ојача, да га утеши, јер му је просто непријатно. А особи која је похлепна на ласкање, могу помоћи две ствари да то одбаци: разумевање да, ако вам ласкају, то значи да вас сматрају не баш добром особом, и сазнање о томе колико брзо ласкање, ако је прихваћено, ствара зависност у човеку: ако верујеш једном, поверујеш два пута, три пута - и заиста ће ти бити потребни они који ти ласкају. И то се у животу може приметити врло често: човек прво формира своје окружење које се састоји од ласкавца, а затим га ова средина потпуно обликује. А понекад неко остане у овом заточеништву до краја живота - и не упозна своје право "ја", не може доћи до њега. игуман Нектариј (Морозов) https://pravoslavie.ru

– Да ли се дар прве благодати даје само људима у Цркви или свима? – Мислим да Бог у једном тренутку посети сваког човека. Када читамо Свето писмо, видимо да је највећа посета коју је ико икада имао била посета коју је примио свети апостол Павле док је био на путу за Дамаск. У том тренутку свети Павле је прогонио хришћане и Бог га је посетио на путу за Дамаск. Други пример је Корнелије. Као што је описано у Делима апостолским, био је незнабожац, али га је Бог посетио и чак заповедио свом највећем апостолу Петру да му служи. Бог посећује сваког човека, предвиђајући његову реакцију у будућности. Ако види да ће човек одбацити Његову благодат, неће га више посетити због Његове доброте, да човек не би добио већу осуду. Ако пажљиво читамо Јеванђеља, а посебно њихова последња поглавља, видећемо да, док је Исус ишао на Своје страдање на Голготу, није престајао да открива Своје Божанство да би људи около – ако су желели – могли да поверују. На пример, када су у Гетсиманском врту прогонитељи пришли да Га ухвате, они су прво одступили и пали на земљу. Када је Господ био изведен пред Пилата, у том тренутку Пилатова жена, која је страшно сањала, пришла му је и рекла му: „Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега." (Мт. 27:19) Када је Христос био разапет и умро на крсту, то је био највећи тренутак у људској историји. Ово је тренутак када се пројављује Његова слава. И шта се дешава? Од људи који су стајали унаоколо, поверовао је само капетан - "А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији." (Мт. 27:54). Тако видимо да је Бог проповедао добру вест чак и својим убицама, и гле, један од њих је спашен. У књизи Откривења је речено - "Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном."(Откр. 3,20). Али Писмо такође каже да је „много званих, а мало изабраних“ (Мт. 20:16). Зато, живимо тако да се удостојимо да будемо међу изабранима. архимандрит Захарија https://zadrugata.com

Богојављење Припремај се Завулоне, украшавај Нефталиме, Јордане ријеко стани и прими, са узигравањем, Владику који долази да се крсти. Весели се Адаме с Праматером. Не кријте себе као некад у рају, јер Онај који вас је некад видио наге, сада се Сам обнажио да се обуче у првобитну одежду; Христос долази сву твар да обнови. Ријечима тропара, који пјевамо пред Богојављење, открива се најдубља тајна наше вјере, тајна да се твар радује Господу који долази. Ријека Јордан остаје у усхићењу знајући да долази Онај који ју је створио, а сва твар пјева очекујући Онога који ће вратити првобитни образ нашој палој природи. Долази Онај који се Сам обнажио ради крштења, да би васпоставио ону првобитну љепоту људског лика на коју је човјек призван и која је његово једино благо. Тај првобитни, непатворени, неоштећени образ, каквим је Бог створио Адама у рају, покварен нашим падом, иако још увијек има своју слику, више није исти и тражи искупљење и враћање у своје првобитно стање. Господ је доласком на Јордан и силаском у воду крштења на себе примио људске гријехе да их очисти. Он који је безгрешан, примио је наше гријехе да би нас ослободио гријеха. Зато се сва твар весели гледајући Господа који долази, јер зна да људска историја има два дијела, један до доласка Христовог на земљу, други од Његовог доласка.Својим силаском у воду Јордана и почетком проповиједи, Христос нам је дао могућност да се вратимо свом првобитном назначењу. Господ није насилник, Он предлаже спасење: Ко хоће за Мном да иде, нека пође – нека се наслађује вјечних добара Мојих, учествујући у Моме лику онако како Ја учествујем у људској природи. Узевши на себе људску природу, Господ нам даје могућност узлажења до Себе, које се никада не завршава и траје у вјечности. Како рече један од дивних православних отаца наших дана: човјеково усавршавање у Христу има један крај, а то је бескрај. Наше усавршавање не престаје ни у вјечности а залог којим улазимо у ту тајну мали је: Ко хоће да иде за Мном нека узме крст свој, и пође за мном. Мали је залог који Бог тражи од нас, а велика су обећања која даје, јер Он зна слабости наше, да је дух срчан а тијело слабо, да је људска природа подложна трулежности и да, у младости, ум човјечји стреми ка злу. Зато предлаже путеве спасења које је Сам створио за све који су у Њему, радујући се, више од нас самих, нашем спасењу. Таква је љубав Господња, такав је Господ – Његова је природа љубав. Господ се, иако необјашњив, ипак може објаснити ријечју Љубав. Господ показуjе колико му је стало до нас, јер нас није створио из било ког другог разлога осим из превелике љубави Своје, која се излила на нас толико да Он све што има дијели са човјеком. Дијели чак и човјечанску природу, у коју улази, да је освешта изнутра и прикаже Богу Оцу непатвореном и чистом у лику Своме. На Богојављење се поздрављамо радосним поздравом: Бог се јави! Ваистину се јави! Ваистину се јави спасоносна благодат послата свим људима – јединородни Син Оца нашег, који сиђе међу нас да понесе гријехе наше, да нас изнутра исцијели примивши крштење од слугу. Они који се крштавају показују да имају господара, а Господ сишавши у људску природу показа да она за господара има Бога, који сишавши међу нас постаде једно са нама. Бог је сишао да би нам омогућио да учествујемо у слави Његовој. Исус долази, бива једно са нама да би нас учинио једнакима Себи, да би сва она дивна, превелика и предрагоцјена обећања нашем роду била дарована кроз отпуштење гријехова и причислење Светом Имену Његовом у тајни Светог крштења. Примајући Свето крштење, примајући на себе печат Христов, дар усиновљења с висине, Бог свима нама који Га признајемо за Бога и Господа свога, омогућава да пођемо путем заповијести Његових. Сишавши у воде Јордана, Бог нам је показао да људско бивствовање није без смисла, и да има за циљ да стигне до свог Творца. Људима на земљи није могуће стићи ни до величина земаљских, а наш Господар, Бог Творац свих свјетова, омогућава нам да стигнемо баш до Њега – не до пролазних земаљских величина већ до Онога који је Творац свјетова, Васкрситељ и Искупитељ наш. Својим силаском, прије двије хиљаде година, у воде Јордана, Господ је учинио да кроз воде јорданске благодат Божија вјечно бруји. На празник Богојављења, Господ сваке године силази на воду коју Му приносимо како бисмо је учинили истовјетном оној води у коју је Превјечни Син Божји сишао. Због тога вршимо Велико водоосвећење, да бисмо још једном призвали благодат Божју да сиђе међу нас и сједини нас све са собом и једне са другима у тајни Великог водоосвећења. Сабор Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Сјутрадан по Богојављењу славимо богогласну трубу, анђела пустиње, крај Старог и почетак Новог завјета, Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, који богогласно говори: Покајте се јер се приближи Царство небеско. Приближи се, не само временски, него је ту, скоро на дохват руке, јер у Јордан силази Творац свјетова да прими крштење од слугу, да призна да је људски род слуга и уђе у људску природу. Славимо празник највећег рођеног од жене, за кога и сама нелажна уста Господња посвједочише да на земљи није било већег. Свети Јован је највећи рођени од жене и по томе што предсказује долазак Господа нашег Исуса Христа. Он се удостојио да буде тај, тиме што у плану није имао ништа своје, осим тијела, толико изможденог постом да није ни личило на нормално људско тијело. Живио је у пустињи са анђелима, напајан благодаћу Божјом, и очекујући Онога који ће доћи. Свети Јован није имао својих земаљских планова зато га је, како рече Светитељ наших дана, старац Пајсије, Бог укључио у свој план. Није било ни дјелића његовог срца које није било окренуто Господу и служби Тајне спасења. Предодређен за служење Богу још у утроби матере, он Му је служио свецијелим својим бићем. Претеча Господњи долазак Господа осјетио је још када је Света Јелисавета примила Пресвету Богородицу, а он заиграо од радости у њеној утроби као војник који поздравља свог Војсковођу, као звијезда која поздравља долазак незалазног Сунца. Иако на земљи није било достојнијег човјека за велику и Свету тајну крштења Исусовог, крштавајући Га, Свети Јован сматра себе недостојним да положи руку на Спаситеља. Пророк, Претеча и Крститељ Господњи, громогласна труба која позива на преображај цјелокупног људског бића, својим животом показује да је овај свијет ништа, да многе маске које сакривају нашу Небеску отаџбину падају пред истинским животом и пред доласком истинитог лика човјечјег у лицу Исуса Христа, Богочовјека. У том истинском лику сви се ми огледамо и проналазимо своје мане и слабости, мјеста која треба да поправимо да бисмо се саобразили лику који није за овај свијет већ за непролазне вјекове. Достигавши онај лик, каквим нас Бог хоће, каквим Господ жели да изгледамо, Свети Јован има слободу и смјелост да позива на покајање, преумљење и потпуни преображај људског бића. Да ли покајање значи стално кајање за гријехе нас људи, који смо слабе природе? Ми се кајемо за своје гријехе, али пошто не можемо стално на њих мислити, треба да знамо да је покајање нешто више од тога. Живот у покајању значи живот по заповијестима Господњим, у којем човјек једноставно није пријемчив за гријех. Оно што човјек мрзи и чега се не дотиче, не може ни да овлада њиме. Живот у покајању значи живот далеко од гријеха, његовох узрока и жеље за њим. То је потпуни преображај бића, на који човјека једино сила Христова може да призове. Једино силом Христовом човјек може бити способан да спроведе покајање, да се у њему одржи и засвијетли свјетлошћу будућег вијека, под којом су свјетла овог нашег земаљског живота само обичне блиједе свјетиљке, које се гасе када сине сунце. Свети Јован је показао какав човјек треба да буде, гдје треба да буду његова хтјења и какав треба да буде његов однос према Богу и ближњем. Свети Јован зато каже: Ти треба да растеш а ја да се умањујем – ја сам о Теби проповиједао, а сада када си дошао, ја се склањам у страну као онај пријатељ жеников, који стоји на свадби и радује се гласу женикову, пуштајући ипак да он буде у средишту догађаја. Ријечима да није достојан да одријеши обућу Христову, Свети Јован нам у ствари показује како ми треба да се односимо према Богу. Зато што нијесмо заживјели покајањем, ми мислимо да Христос треба да служи нама а не ми Њему. Није ријеч само о испуњавању наших молби и жеља, већ ми врло често заборављамо, да Богу служимо само ако понесемо Крст који је Он понио на Голготу. Бог нас је створио, даровавши нам велику и неизрециву тајну вјере. Преобразивши Своје биће, Он је помогао спасењу свијета, спроводећи то прво над Собом Самим и оставио нама да благовијестимо и другима о силаску Бога у свијет и могућности Његовог достизања кроз ове велике и свете тајне: покајање, молитву и упијање Бога у себе. Велика је тајна на коју Свети Јован призива. То је тајна покајања, преображаја, преумљења, стављања читавог свог живота у њедра Спасова, да би нас даље Он водио, не дозвољавајући нам да идемо нашим лудим путевима људским. Треба да ходимо ка Богу, да наш пут буде богоусмјерен, Богом вођен, узводећи нас ка Творцу, који нас смјерно, а не насилно, призива: Покајте се, јер се приближило Царство небеско, и не пропустите огромну шансу која вам је дата. Свети Јован Пророк, Претеча и Крститељ Господњи је наша веза са Старим завјетом, он је крај и печат Старог завјета Господњег који је Бог направио са изабраним народом јеврејским. Он је и наша веза са Новим завјетом јер дочекује Оног којем, како сам каже, није достојан ни ремена на обуће да одријеши. Дивне црквене пјесме које пјевамо у ове празничне дане показују ту огромну тајну Богојављења, силаска Бога у тијело, у воде јорданске, Његово крштење, устезање Светог Јована да руку стави на Створитеља свог и очисти Њега коме није било потребно очишћење, али је очишћен ради гријехова људских, да будући један од нас по благоизвољењу и својој огромној љубави прими очишћење крштењем, које свако од нас треба да прими. Имамо изузетну част да је Свети Јован ту са нама, у Цетињском манастиру, да нас његова десна рука благосиља, води и указује на пут ка Царству небеском. Имајући Светог Јована, звијезду пустиње, овдје међу нама у Цетињском манастиру, имамо заиста велики благослов да ближе приђемо Спаситељу нашем и кроз његов примјер, у свом срцу, чујемо позив Господњи за свецијело служење, позив да битно одвојимо од небитног, да спасење наше одвојимо од земаљских страсти и пожуда и видимо да се и у људском тијелу може живјети анђелски. Свети Јован је на иконама представљен са анђелским крилима како би се показало да је његов живот био равноангелски и овдје на земљи. Сваки анђео је сав око, сав ум и сав служење, а такав је био и Свети Јован, Пророк, Претеча и Крститељ Господњи. Његовим молитвама нека се сви ми удостојимо непролазних и умом несазнајних блага која је Господ припремио за оне који Га љубе. Њему нека је слава у Светима Његовим. Амин! Блаженопочивши архимандрит Лука (Анић) https://mitropolija.com/2024/01/18/blazenopocivsi-arhimandrit-luka-anic-vaistinu-se-javi-spasonosna-blagodat-poslata-svim-ljudima/

Ако пажљиво погледамо живот око нас, не можемо а да не уочимо занимљиву и значајну законитост – наш однос и осећања према Богу се преносе и одјекују у нашем односу према људима. Онај ко верује у Бога обично има поверења у своје ближње; ко воли Бога, воли ближње своје. Ако човек држи заповести Божије, он испуњава и законе људске; ако поштује Бога, поштује све људе; ако је његова душа испуњена осећањем захвалности Богу за Његове безбројне милости према нама грешним људима, он никада не заборавља да захвали и људима за услуге које су му учињене, ма колико оне мале биле. Ово оплемењујуће и васпитно дејство које вера има на нас је једна од њених највећих снага. Људи су некада живели веома близу Бога. Осећали су Његово присуство не само у свету око себе, већ и дубоко у својим душама, које су биле испуњене не само страхом и страхопоштовањем према Његовом величанству, већ и захвалношћу за Његову љубав и благодат. Осећај света древног човека био је прожет осећањем синовске захвалности према Оцу Небеском, Који људима – и добрима и злима – дарује безбројне користи и милости. И ово осећање захвалности Свевишњем учинило је човекову душу меком и добром, дало му је осећај оне сигурности коју дете има када пружи руку родитељу да га води. Колико смо ми људи данас различити! Наши преци су мало познавали свет и уживали су у делићу његових благодати, али њихова срца су била преплављена великом захвалношћу Свемогућем Богу. А ми, савремени људи, открили смо многе тајне природе и грабежљиво и непромишљено користимо огроман део њеног богатства, али у нашим срцима нема ни трунке захвалности Ономе који је створио све видљиво и невидљиво и који нас је поставио да управљамо Земљом и да будемо њени добри господари. Незахвалност је толико дубоко усађена у нама да је постала наша друга природа. Мислимо да смо све сами постигли, а не пада нам на памет да се некоме за нешто захвалимо. Не схватамо да све што смо постигли, што имамо и што јесмо - дугујемо само Богу. Јер нас је Он створио и унео у нас чежњу за светлошћу и тежњу ка савршенству; Он нас је даровао душом (лик Божији у нама) и слободном вољом, вечно трагајућим умом и незаситном радозналошћу. Наша незахвалност Богу најбоље се показује у јеванђелском читању о десеторици губавих (Лк. 17,12-19). На једном од Његових путовања, Христа је једном срело десет људи који су боловали од тешке и неизлечиве болести губе. Издалека су вапили ка Господу, молећи Га за милост и исцељење. Христос им је рекао: „Идите и покажите се свештеницима“, пошто су само ови могли да потврде да ли је неко већ заиста исцељен. Губавци су кренули и на путу осетили да су већ здрави. Али само се један од њих вратио и, славећи Бога, пао ничице пред Исуса и топло му захвалио за његову велику милост. А Христос тужно упита: „Десет се очисти; а где су деветорица?“ Захвалност је једна од најлепших манифестација људске душе. У осећању захвалности леже извори доброчинства. И обрнуто – незахвалност је једна од најружнијих људских мана. Не будимо незахвални. Увек захваљујмо свима за добро које су нам учинили. И не заборавимо да са искреним синовским осећањем заблагодаримо Свемилостивом Богу за безбројне доброте којима нас је тако великодушно подарио. Захвалимо Му и што нам је дао срећу да живимо искре из Његовог безграничног и дивног универзума. о.Александар Лашков https://hristianstvo.bg

У свету постоје два проблема независно један од другог. Први је да је живот неправедан. Ова неправда има много аспеката, али се један директно тиче ове ситуације. Она лежи у томе што од ближњег увек очекујемо реципроцитет. На пример, ако се трудим да не покажем иритацију, од других ћу очекивати уздржаност. Или ако се трудим да будем поуздан, онда ћу управо ту поузданост захтевати од свог ближњег. Као резултат тога, испада да су наша очекивања од наших ближњих увек донекле превисока. Не у свему, наравно, али у ономе што нам је важно – свакако. Наравно, лоше је када нас људи разочарају, а ако је узрок разочарања очигледан грех, онда још више. Међутим, као што знате, сви људи су различити. А различити људи имају различите грехе. Међу гресима има и оних који, иако наносе штету души власника, уопште не могу да нашкоде другима. На пример, човек је шкрт. Квалитет је, наравно, одвратан. Али ближњи, који не зависе од њега, уопште не маре. Постоје и пороци који штете и наносе бол не само самом грешнику, већ и онима око њега. Издаја је управо из ове категорије. Не само да је човек сам по себи подао, подмукао, већ успева и да отрује живот ближњем. Ово је свакако веома лоше. Међутим, ова особа је таква и није у нашој моћи да је променимо. Због тога, наравно, не треба очекивати да ће према нама поступати по принципу реципроцитета. То је неправедно, погрешно је, не би требало да је овако, али то је тако. То је неправда живота. И колико год нам било болно, колико год нам било тешко да прихватимо ту чињеницу, мора се прихватити оно што се не може променити. Дакле, ако је сам живот неправедан, не треба очекивати правду од људи или претпостављати да ће се неко опходити према нама пазећи на наше расположење, поверење или добра дела. Други проблем је формулисао псалмиста: „сваки је човек лаж“ (Пс. 115). Вероватно сви из животног искуства знају да од људи не треба очекивати оно што нам они не могу дати. На пример, глупо је покушавати да увучете интроверта у разговор о било чему. Бескорисно је очекивати од некога ко је праволинијски по природи да ће нешто тражити два пута. Уздржана особа неће насилно показивати осећања, а чврста и јака особа неће лити сузе. То су очигледне ствари и оне нам помажу да изградимо коректне и међусобно пријатне односе са људима. Ништа мање очигледно је да нико од нас не зна шта да очекује у тешкој ситуацији, не само од некога, већ ни од себе. Који је тачан одговор на питање: „Како бисте се понашали да...”? Не знам. Не знам док не дођем у ту ситуацију. Јер под утицајем разних фактора, под утицајем страха, стреса, беса или јаке жеље, понекад смо способни за ствари на које никада не бисмо помислили. Али на крају крајева, све за шта сам ја способан, способан је било ко други. Обећајте особи велику корист, изложите је озбиљној опасности - и видећете да сте до сада познавали сасвим другу особу. Ово је све, колико очигледно толико и непријатно. Истина, ретко прихватамо ову чињеницу. Кад бисмо се стално сећали да је сваки човек лаж, видите, не бисмо се у људима преварили, не бисмо разочарали, не бисмо били заведени њиховим поступцима. Сада да извучемо закључке. Прво, сви морају да се носе са издајом, и пошто је сам живот веома неправедан, не треба се чудити нити жалити. Друго, људи су способни за издају. Чак и вољене особе. Вреди научити веровати људима узевши у обзир личне карактеристике свакога: добре особине својствене особи, лоше склоности и пороке, предности и слабости. И на основу тога градите комуникацију не захтевајући од ближњег више него што он може. Ако се сетите ове две једноставне ствари, онда је лакше не изгубити поверење које већ имате. Они који су навикли да верују настојаће да то учине поново, чак и ако нема разлога за поверење. Може бити, када време прође и душа се смири, да се разлози појаве. Само треба да престанеш да гајиш у себи незадовољство, и да сакријеш сећање на непристојне поступке својих ближњих колико год је то могуће. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org

Дешава се да сусрет са особом која емитује порицање може да нас узнемири. Његов говор постаје узрок забуне и такве унутрашње буре да је потребно време, позитивне мисли и призивање помоћи одозго да се смири. Зашто? Шта је погрешно што човек може да поремети мир и спокој наших срца? Лако је кривити друге за сопствена „погрешна дела“. Али то нам заправо не помаже, већ нас оставља неизлечивим, отврдњава нас против њих и самооправдава нас – што одбија нашу промену. Поремећај који може изазвати нечије присуство или говор показује рањивост нас самих, која крије себичност и друге страсти. Уравнотежено унутрашње стање је плод благодати Божије, као резултат духовне борбе. Односно, онај ко вежба на начин који предлаже Црква, који се срдачно моли, који са љубављу учествује у божанском општењу, који несебично служи ближњему, доживљава нормално стање. Не покрећу га ирационалне жеље, не живи без контроле, не „дише“ без љубави. Различити вируси и микроби који постоје око нас утичу на рањиве организме и чине их болеснима. А то показују симптоми: грозница, дрхтавица, итд. Јаки организми прихватају вирусе и микробе, али их не потискују. Из наведеног примера јасно је да сметња изазвана понашањем, говором или присуством неких људи показује рањивост нашег духовног стања. Ко има понизност, сматрајући себе нижим од других, а друге бољим од њега, прихватајући њихову равнодушност или одбацивање као средство личног исправљања, не узнемирава се. Он се узда у промисао свог Господа, који тихо и тајно развија његову зрелост кроз догађаје које дозвољава да се догоде. Дакле, не потцењујући особу која се, заиста, може понашати другачије од онога што очекујемо, он види „токсичног човека“ као средство да се открије ономе ко нема љубави, који се није понизио понижењем Христовим, који не трпи братову тешкоћу. Наш сусрет - редовно или повремено - са "токсичним људима" може се манифестовати на следећи начин: Боримо се са њима, понашајући се као они – „око за око“. Презиремо их, укључујући тврдоћу наших срца. Прилазимо им са расположењем љубави, увидевши болест коју имају и самим тим скривени бол кроз који пролазе као и усамљеност коју доживљавају. Прва два приступа нас удаљавају. Трећи нас спаја и тако нам даје радост и слободу деце Божије. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/p-andreas-agathokleoys-i-synantisi-mas-me-toxikoys-anthropoys/#

Реткост је да се према људима понашамо онако како бисмо желели да се они понашају према нама. Очекујемо да нас други поштују а ми сами их понижавамо, желимо да нам помогну када нам је потребно, а сами никада не размишљамо како да помогнемо ближњем. Зашто је то тако? Зашто се не понашамо према људима на начин на који желимо да се они опходе према нама? Не третирамо исто све људе. Према нашим најближим рођацима, према људима које волимо, према својој жени, према нашој деци, према оцу и мајци, понашамо се како Христос каже у својим заповестима, волимо их као себе и не чинимо им оно што би за нас било непријатно када би нам то други учинили. Свака мајка свим срцем воли своје дете и пружа му сву љубав и нежност коју има, чак би за њега дала и свој живот. Тако следи закон Христов. Међутим, оне које називамо комшијама, али их у стварности сматрамо странцима, не третирамо на исти начин. Шта нас спречава да се према њима понашамо исто као и према онима које волимо? Наша себичност, јер волимо само себе. Зато смо љубазни према ближњима, јер их волимо, а хладни према другима, јер их не волимо. Водимо рачуна и волимо себе али не волимо људе око себе, често се огорчимо и вређамо их. А оно што Господ тражи од нас је тако природно, тако чисто и тако свето - „И као што хоћете да људи вама чине, тако чините ви њима“. И онда каже: „ И ако чините добро онима који вама чине добро, каква вам је хвала?” - “A ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне.” Господ Исус Христос од нас тражи тешку ствар. Он жели да волимо своје непријатеље. Да воле своје непријатеље уче се они који имају чисто срце, који љубе Бога свим срцем својим и држе његове заповести, они у којима обитава Дух Свети, дух смирења, они чије је цело биће прожето љубављу. Они који су научили да воле своје непријатеље и људе који су их мрзели, љубављу су победили своје противнике. Својом љубављу гомилали су запаљени угаљ на главама својих непријатеља, запалили њихова срца и на тај начин непријатеље претворили у пријатеље. Господ нам каже да не очекујемо ништа заузврат за добро које чинимо другима и обећава нам велику награду, обећава нам вечну радост и весеље и каже да ћемо постати синови Свевишњег. „Будите, дакле, милостиви као и Отац наш што је милостив“... „јер је он благ и незахвалнима и злима“. Он шаље кишу свим људима, и добрим и лошим, и заповеда сунцу да обасја цео свет. Где је корен милосрђа? Корен милосрђа је саосећање. Саосећање је најкарактеристичнија особина љубави. Где је љубав ту је и саосећање, јер се не може волети и не саосећати. Човек не може а да не помогне онима којима је помоћ потребна. И то ради не очекујући ништа заузврат. Из чисте љубави извире милост, она нас тера да извршавамо ове Христове заповести. Знате ли шта Господ Исус Христос каже о страшном Суду, зашто ће праведници бити оправдани? Само због њихове љубави и због дела љубави која су чинили. Они ће се звати синовима Свевишњега и засијаће као звезде небеске. А они који нису имали љубави и нису чинили дела милосрђа, назваће се синовима ђавола и делиће са њим вечну патњу. Од Светог Јована Богослова, великог апостола љубави, научили смо да је љубав испуњење свега закона. Милосрђе је такође сав закон Христов, јер и оно извире из љубави. Дакле, шта треба да урадимо да бисмо добили љубав? Ох, то је велика ствар, то је сврха нашег постојања, целог нашег живота. Зато нас је Бог створио, да се приближимо Њему. Зато живимо, да бисмо постали синови Свевишњега, да бисмо се усавршавали и желели Га. Којим путем треба да идемо? Морамо проћи кроз уска врата, трновит пут, без страха од туге и бола зато што је то почетак добра. Морамо следити пут туге, примењујући у свом животу Христове заповести. Неуморном молитвом и постом морамо тражити блиску заједницу са Богом. Љубав су стекли они који су се, попут Светог Серафима Саровског, молили даноноћно и живели у уздржаности. Господ чисти срца таквих људи од сваке нечистоте, јер Дух Свети може пребивати само у смиреном срцу. Морамо стећи кротост и понизност и тада ће доћи божанска љубав. Потребно је много молитви да би се задобило покајање и опроштај грехова. Али наша прва молба мора бити да Господ очисти наша срца од злобе и подари нам врлине, кротост, смирење и Божанску љубав. Никада не заборавимо најкориснију молитву, ону у којој молимо за љубав. Молите се и својим речима, док вас Бог просветљује. Молите се, на пример, на следећи начин: „Господе, дај ми Божанску љубав, научи ме да волим све људе, и грубе и дрске, чак и безумне и безбожне, као што Ти, Господе, волиш све нас, залутале и грешне људе". Свети Лука, Архиепископ Кримски https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-loykas-giati-den-feromaste-stoys-anthropoys-opos-theloyme-na-mas-ferontai-aytoi/#

У време тешких искушења увек има оних који оптужују Цркву да је наводно кренула погрешним путем, оних који одмах захтевају неку промену за коју сматрају да је корисна за Цркву и друштво, оних који инсистирају на служењу духу овог века. И шта год да ради Црква, какве год одлуке јерархија доноси, ти људи никада нису задовољни. Није чудо. Уосталом, Црква живи у вечности и само делимично обитава у палом свету, ограниченом простором и временом. Да, земаљска Црква се састоји од живих људи који такође могу да греше, али није ограничена својом земаљском страном: нераскидива веза са Христом спасава Цркву од скретања. Истовремено, огромну грешку чине они који самоуверено и категорички верују да управо они знају куда Црква треба да се креће. Ово је знак озбиљне духовне болести - гордости. На крају крајева, ако човек озбиљно мисли да је паметнији од Цркве, онда је то озбиљан разлог за размишљање: да ли сам у заблуди? И иако се понекад чини да је глас оних који најгласније на друштвеним мрежама вичу глас црквеног народа, не треба заборавити да многи чланови Цркве, и свештеници и мирjани, једноставно нису склони гласним изјавама и страсним тренутним покретима. Ови људи смирено и без сувишних речи, без саморекламирања, без афектираног држања, раде свој посао на свом месту. Угађати првима од њих, значи издати друге. Следити грешника, иако искрено, значи грешити против истине. То би значило да бригу о пастви треба заменити задовољавањем људи. „Ако угађате људима, онда можете увредити Бога“, каже свети Кипријан Картагински. И то је то. Уосталом, Црква није политичка партија, није јавна организација, она је Тело Христово. Сваки пут подсећамо да је сврха Цркве да води људе Христу. То је најважније. Све остало, ма колико високо изгледало, споредно је. Све остало је само последица главног циља. И сада, када су сви наши духовни пориви на испиту, ми, више него икада раније, морамо да се ујединимо око своје јерархије, да се трудимо да заборавимо све свађе и неспоразуме, да оставимо све своје светске погледе ван црквеног прага и да идемо за Христом са својом Црквом. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkva-se-ne-bavi-ugadjanjem-ljudima

У септембарско-октобарском 381. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са младом уметницом Даницом Крстић, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила. *Драга Данице, потичете из честите и побожне породице, а често истичете да сте се правим вредностима и врлинама научили у својој породици која је домаћа црква. Поделите са нашим читаоцима те важне детаље о породици као темељу свега доброг и честитог? – Сматрам да је дете у већини случајева слика породице. Породично васпитање (култура), љубав и традиција је нешто што свако дете понесе са собом када стаса и одметне се у авантуру која се зове „живот“. Ја сам имала предивно детињство, одрастала сам окружена породицом која је увек била брижна, пуна љубави, а онда када сам кренула да се бавим певањем, породица ми је била и остала највећа подршка. То су ствари које су мене обликовале као особу каква сам данас, наравно када се одвојите од породице посао је тај који вас даље формира, васпитава и учи, али праве моралне вредности које вам породица усади никада се не изгубе колико год да је невреме јако или вас је олуја однела на другу страну, човек увек осећа шта је исправно и у целом том мраку успе да нађе своју звезду водиљу (што би била породица, вера, снага, љубав) и да се врати на прави пут. *Прва школа побожности био Вам је родитељски дом, а затим и часови верске наставе. Каква су Ваша сећања на то узрастање уз породицу и верску наставу? – Верска настава у основној школи је по мом мишљењу право време да се код деце поставе основна знања о нашој вери, иако деца не разумеју већину ствари која им се пласира. Добро је да млади имају са киме да причају о недоумицама, јер се дешава да код куће деца гледају слављење славе, Божића или било ког хришћанског празника, али да никада не причају са породицом зашто се то ради или и ако деца питају, породица не зна да дâ адекватно објашњење. Тако да би заједништво породице и образовног система требало да буде нераскидиво при подизању деце. Моје искуство је такво, да сам се интересовала, поштовала, али нисам разумела, требало ми је времена да сазрим и да водим дугачке разговоре са разним особама да бих схватила суштину. *Да ли бисте поделили неку анегдоту или лепо сећања са неког од часова верске наставе? – Није било неких посебних анегдота, али у средњој школи је веронаука попримила потпуно другачији облик, тако да је сваки час веронауке у средњој школи био наш простор за ширење видика, размишљање о озбиљним темама, па чак и размишљање на глас! Наш професор је имао потпуно другачији приступ, јер је био свестан да ради са децом која су музичари, што би значило да су у питању адолесценти који су додатно раздражљиви, обично се младе особе први пут сусрећу са неразумевањем или неодобравањем неких личних ставова од стране средине у којој живе, тако да је био свестан да је он тај који нам може помоћи да схватимо сами себе и како да се носимо са свим стварима које нас тек чекају у животу. Час смо почињали и завршавали молитвом, али градиво никада није bило сувопарно. Организовао нам је певање Литургије у главној цркви, излете, хуманитарне акције и кроз то нас је едуковао како да постанемо добри и поштени људи. Реченица коју ћу памтити до краја живота, која уједно савршено описује и његов приступ нама је: „Децо, ако постите, постите због себе! Немојте да идете по улици и да причате како постите да би вам се људи дивили, него у сред поста залепите себи јаје на чело па се шетајте по улици, јер прави хришћанин је СКРОМАН!“ *Када се и како појавила Ваша љубав према певању? – Када сам први пут наступила, нико није ни знао да знам да певам, иако сам стално нешто певушила по кући. Тата и мама су то повезивали са КУД-ом у коме сам играла и проводила доста времена слушајући и гледајући и њихове пробе. Онда се десио тренутак када смо сви схватили да знам да певам захваљујући захваљујући Биљани Крстић, коју сам упознала са шест година на њеном концерту у Крагујевцу. Родитељи су ме одвели пре концерта да ми дâ аутограм и Биља ме је питала да ли знам нешто да певам од њених песама. Рекла сам јој да знам све, тако да сам јој отпевала цео њен албум... Жена је била у шоку и онда је кренула да се убеђује са мојим родитељима да ја знам да певам и питала их је да ли би ми допустили да отпевам једну песму те вечери на њеном концерту. Родитељи су чврсто тврдили да ја не знам да певам, али свакако не би забранили детету да доживи такво искуство, и сад доста година касније ево мене на музичкој сцени са разним титулама и наградама иза себе, а искрено да вам кажем што се тиче певања била је то љубав на први поглед. *Ни један почетак није лак, али у Вашем случају љубав је та покретачка снага која Вас увек и изнова чини да будете на висини задатка. Вођени личним примером реците нам колико је важно да препознамо дар којим нас је Бог благословио? Хришћански етос нас учи да нема веће радости за човека, него када умножава дарове и тако прославља Бога. Уверен сам да и Ви личним примером сведочите о томе? – У претходном одговору сте имали прилику да прочитате о томе како сам почела да се бавим певањем, тако да сам сигурна да је то била воља Свевишњег. У том тренутку се могло учинити као случајност, али после толико година на сцени ја то могу да схватим као пут који ми је Он подарио. Није било лако, нити је, али Бог нам даје онолико колико можемо да изнесемо на плећима, из искушења учимо, излазимо још јачи и као бољи људи. *Да ли је наш народ свестан уметничког и културног богатства које имамо? – Чини ми се да многи јесу свесни, али да у тој већини нема довољно учених људи на битним позицијама који би могли да донесу осетну промену у земљи. Доста се потенцира на поистовећивању са Западом, али не у добром смислу, чини се као да се трудимо да идемо у корак са временом, али да се уједно јако ради и на губљењу српског културног идентитета. *Често учествујете на духовно-културним сабрањима која се одржавају у окриљу наше Свете Цркве. Једном приликом сте изјавили да Вас окриље Цркве надахњује и побуђује да још усрдније делате на пољу уметности и културе, знајући да права и истинска култура увек проистиче из култа, тј. богослужења. – Заправо су светиње места у којима ја налазим смирење и ума и душе, јер уметници знају доста да лете у мислима, да стижу до других планета и универзума. Понекад то постане контрапродуктивно, па у тим ситуацијама како бих се сабрала и дошла к себи одем у цркву, манастир, прочитам молитву и нађем свој мир, тако да након тога могу нормално да функционишем. *Шта бисте поручили младим људима? – Да истрају пре свега, да се не предају, јер сваки предан рад и труд на крају резултира позитивно. Живот је пун искушења, тако да би требало паметно да бирају, ко стоји уз њих јер када падну ти које су изабрали ко ће им пружити руку да устану и наставе даље? То је живот, пут пун успона и падова, али као што сам поменула, не предајте се лако и следите своје снове. *Која би била Ваша порука читаоцима Православног мисионара? – Да буду срећни, да уживају у радостима живота које нам Бог свакодневно пружа, да не забораве да се добро добрим враћа. *У име наше Редакције, као и у своје лично име, благодарим Вам на овом разговору и желим Вам свако добро од Господа и пуно успеха у даљем раду. *Објављено у септембарско-октобарском 381. броју "Православног мисионара" (стр. 48-51) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Након синоћње премијере у Београду филма заснованог на животу Светог Нектарија Егинског, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је на инстаграм профилу поручио: „Заиста је изванредан утисак на мене оставио филм "Божји човек". У времену егоизма, оптерећени нарцисоидношћу и у потпуној конфузији због површности, као и због одсуства критеријума филм "Божји човек" о Светом Нектарију је управо оно што нам је било потребно. Светитељи Божији због јединства са Христом постају беспочетни, али они немају ни краја, припадају свим временима и припадају свим људима. Светитељи Божији су универзални људи који надилазе и свој простор, своју породицу, своје време, па чак и своју Цркву. Што значи да сваки човек који се светитељима Божијим обраћа, а сведоци смо и многи од нас, управо људи који се обраћају Светом Нектарију, независно од тога одакле су и ко су, ако му се обраћају са поверењем - сила Божија је увек целебна и увек помаже ономе ко се са вером и једноставношћу и отвореном срцу обраћа Светом Нектарију и другим светитељима Божијим. И то је оно што нам овај филм својом причом поручује и што га препоручује гледаоцима“, поручио је Патријарх Порфирије. Извор: Рorfirije_patrijarh

У дану који је у календару светих Српске Православне Цркве посвећен Светом Јовану Богослову у манастиру Лелић принете су молитве за душу имењака му и једног од најистакнутијих богослова новог доба – архимандриту Јовану Радосављевићу, од чије се земаљске кончине данас навршило шест месеци. У манастирском храму Свету Архијерејску Литургију и парастос одслужио је Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање игумана Георгија, старешине манастира Лелић, архијерејског намесника првог ваљевског протонамесника Дарка Ђурђевића и игумана Германа, старешине манастир Рача, чији је сабрат последњих година био архимандрит Јован. Данашње окупљање у задужбини Светог Владике Николаја, уз кога је ратни четрдесетих година свој црноризачки пут започео дечак Милисав из Лелића, потоњи архимандрит Јован, прослава је монашког дара служења у Цркви Божјој. Његови телесни остаци почивају у светој лелићкој пустињи, у загрљају духовног му оца Светог Владике Николаја. Тај велики монах нашег времена, како је у његову част беседио Владика Исихије, најпросветљенији је монах кога смо упознали и чије присуство и данас осећамо. Осећамо његову блажену и господствену личност, којом нас је све обасјавао у свом животу. Потпуно ненаметљиво, благо и човекољубиво. Осећамо и даље његово присуство и смело му се обраћамо да нас заступа пред Господом славе. Пред Господом његовим, Коме је читав живот посветио и пред којим сада, по нашој вери обитава – део је дирљивог слова Епископа Исихија у част великог теолога, молитвеника и страдалника за веру Христову. Вера којом се отварамо за Господа означила је живот оца Јована више него било шта друго. Он је, нагласио је Владика Исихије, заиста слушао реч Божју и можемо бити уверени да није изашао на суд, него у живот вечни. Монаси, који испуњавају образ тог подвига, превазилазе смрт у греху, јер се у највећој мери уподобљавају Господу, лику Божјем који је у свима нама. Осуђују грех у себи и чисте се од њега, а тиме осуђују и смрт и чисте се од ње. Они када умиру, умиру као праведници, којих се сећамо са похвалом. Сви смо ми познавали оца Јована и имали смо лични однос са њим. Сви смо могли да се осведочимо његовом монашком лику, дубоком смиреноумљу које га је красило, као и огромном поштовању и љубави које је имао за сваког човека и твар Божју. Био је узор свим монасима и свим верним људима, који су могли у њему да имају учитеља, старца и благог исповедника коме могу да се обрате и отворе своје срце, у коме могу да доживе истинску љубавну утеху у Господу – закључио је Владика Исихије, узмоливши оца Јована да се моли за све нас како бисмо се уподобили Господу и прослављали Га вечним славословљем у Царству небеском. Молитва за душу архимандрита Јована принета је и крај његовог споменика на манастирском гробљу, где почива у непосредној близини првог игумана лелићке светиње архимандрита Авакума, такође великог духовника наше Цркве савременог доба. У име братства манастира, игуман Георгије даривао је панагијом Владику Исихија, за успомену на данашњи дан и његово прво служење у задужбини Светог Владике Николаја, духовног горостаса крај ког је стасао отац Јован, а чији пастирски лик до данас надахњује многи који су на служење Богу и свом народу призвани. Извор: Епархија ваљевска

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“ У име Оца и Сина и Светога Духа, Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“. Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како! Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима. Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода. Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити. За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја. Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ. Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где! Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја! Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископ бачки Иринеј: „Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на бојишту.” На празник Видовдан, у понедељак, 15/28. јуна 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење свештеног братства Саборног храма и новосадских ђакона. После прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени владика Иринеј је у својој беседи указао на суштину молитвеног прослављања празника Видовдана. „Данас прослављамо велики празник који се посебно свечано слави у нашој помесној Цркви – Српској Цркви – јер је повод за његов настанак био један пресудни, јединствени догађај у историји нашега народа. То је бој на Косову и данас управо зато прослављамо светога кнеза Лазара, мученика косовскога, и све оне који су заједно са њим дали свој живот не само за слободу или само за територију, за неке овоземаљске циљеве него, пре свега и изнад свега, за очување православне хришћанске вере. У предугачком низу светих мученика – сведокâ верности Христу и љубави према Христу – један од највећих у нашој историји је свети кнез Лазар. Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на том бојишту. Нажалост, кроз сву нашу историју до данас тај бој траје. По људској, пролазној логици, његов исход је неизвестан; многи чак мисле да је трагичан по нас, да губимо све, да смо поражена страна у том многовековном Косовском боју. Али, то је врло кратковидо тумачење смисла ових догађаја које прослављамо и ових светих личности које прослављамо зато што је, поред страдања и жртве и делимичног падања у ропство под немилосрдним туђинима, настао и такозвани Косовски Завет или косовско опредељење у нашем народу. То значи да када дође до тренутка у којем треба изабрати или пошто-пото биолошки опстанак и неки друштвени прихватљиви статус или пак – ради непролазних, вечних вредности, а првенствено ради ближњих својих, ради других људи – страдати, ако треба и до краја, онда је избор онај који је учинио свети кнез Лазар. Зато је он, како народни песник каже, изабрао Царство небеско које је вечно, а запоставио, занемарио и заборавио царство земаљско, јер је, каже исти народни песник, царство земаљско кратковеко, замалена, пролазно. Тим заветом, који није ништа друго него примена Христовог Новог Завета на биће и на историју нашег народа, ми смо се и одржали кроз векове, поред свих огромних страдања. Та идеја мучеништва није идеја величања смрти: да је боље погинути него не погинути. Напротив. Али ако треба жртвовати себе ради других – као што је Господ Христос жртвовао Себе ради свих, ради спасења свега света, свих људи, свеколике творевине – то, када околности захтевају, треба да буду спремни да учине и хришћани. Зато данас, слушајући Јеванђеље по Јовану, чујемо речи Христове да као што је Он био прогоњен и страдао, тако ће бити и онима који верују у Њега. Али је додао: Не бојте се, јер сам Ја надвладао свет и смрт. Стога и ми, браћо и сестре, данас, када је наш Патријарх на Газиместану, на месту Косовске битке, и када сви наши храмови свечано прослављају – негде уз велике тешкоће и ограничења, почевши од самога Косова Поља, а негде без тих тешкоћа – увек имамо исто искуство: и страдања и мучеништва, и победе добра над злом; и Крста и Васкрсења у којем учествујемо”, нагласио је Епископ бачки г. Иринеј. После заамвоне молитве, Преосвећени владика Иринеј је служио парастос свим нашим војводама и војницима који су свој живот положили за веру и отаџбину, од Косовског боја до данас. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У пету недељу Часног Поста, када се наша Српска Православна Црква молитвено сјећа Свете Марије Египћанке, богослужио је наш Преосвећени Епископ Фотије у храму Воздвижења Часног Крста у Лончарима, архијерејско намјесништво брчанско. Ово је прва канонска посјета Епископа Фотија од како је у парохију лончарско-вучиловачку дошао нови парох, протојереј ставрофор Никола Пекић, али истине ради, треба нагласити да су Лончарци увијек са великом радошћу дочекивали свог Епископа. У Христовој оданости и братској љубави Епископу Фотију су саслуживали протојереј-ставрофор Драган Ћирковић; архијерејски намјесник брачански, протојереј-ставрофор Илија Филиповић - свештеник који је 26 година службовао на овој парохији прије оца Николе, а сада је, по потреби службе, на парохији у брчанском насељу Српска Варош - и протођакон Богдан Стјепановић. ''Житије свете Марије Египатске, којој је посвећена ова 5. Недеља Часног поста је заиста чудесно.Треба га читати и учити се из њега. Поготово, рекао бих, наше генерације би могле много да науче. Људи смо. Слаби смо. Грешни смо. Несавршени смо. И што се човек више пење на лествици духовног живота, он себе види мање савршеним, јер се огледа у Богу а ми други се огледамо у људима. Зато су свети људи смирени. Смирени су јер они непрестано имају пред собом Божија савршенства – колико је Бог добар, милостив, свемоћан, свеправедан и свесвети. Загледани у лице Божије они виде своје несавршености.'' Својим благољепијем уљепшали су ово свето сабрање и наше гошће Хилда и Ивана, које су појале на Светој Литургији, а иначе су дио етно пјевачке скупине ''Дар'' из Бањалуке коју води управо Хилда Хрекес, иначе родом из Алепа, Сирија. Захваљује се вјерни народ Лончара, на челу са протом Николом, свом духовном оцу, Епископу Фотију, што нас у ова смутна времена не заборавља и што је својом посјетом и молитвама које је узнио Свеблагом Господу окријепио народ овог краја – На многаја љета Преосвећни Владико! Извор: Епархија зворничко-тузланска

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије дочекао је синоћ помоћ Града Београда која је упућена Петрињи, а за Танјуг каже да је потребно људима који су у земљотресу изгубили кров над главом обезбедити да се сместе и да преспавају. Наводи да је потребно још монтажних кућа, јер је велики број људи у земљотресу остао без домова. -Има доста старијих. Ноћи проводе у аутомобилима и то не само они којима су домови срушени, него и они где би се можда и могло преспавати, али због страха од сталних понављања земљотреса не усуђују се да проведу ноћ у домовима, рекао је митрополит Порфирије. Помоћ Града Београда се састоји од 22 монтажне куће намењене породицама које су након разорног земљотреса остале без својих домова и без смештаја у Глини и Петрињи, а митрополит Порфирије је изразио захвалност Српске Православне Цркве Граду Београду и другим институцијама и појединцима на помоћи. Kаже да је до сада укупно довезено око 40 контејнера, да је остало још око 20, а да у међуврему стижу и друге донације, као што је донација Покрајине Војводине, али и приватне донације. -Сад покушавамо да оно што је најургентније обезбедимо и допринесемо општој акцији државе Хрватске у рессавању најосновнијих потреба, рекао је митрополит Порфирије. Очекује да ће Црква испоручити укупно око 100 контејнера. Навео је да ће поред контејнера, бити потребно још помоћи за народ у земљотресом погођеном подручју. -Биће потребно, када се буду градили домови, да и ту Црква и друге српске институције притекну у помоћ колико је могуће. Очекујемо да ће највећи терет заправо поднети држава, рекао је митрополит Порфирије. Он је рекао да је важно да представници Цркве посете људе у местима погођеним земљотресом како би их охрабрили и како би им показали бригу и то да неће бити препуштени сами себи. -Kао што пандемија, тако и земљотрес као елементарна природна непогода не зна ко је ко, не бира и не дели људе по начину на који се моле Богу, којој Цркви припадају и ком народу, све се јединствено третира. Тако се и ми у овом тренутку трудимо да будемо отворени за све којима је помоћ потребна", поручио је митроплит Порфирије. Додао је да ће им у овом тренутку бити ипак већа брига православни верници и православни Срби, али и да никога неће прескочити у пружању помоћи. Описујући ситуацију у Петрињи и местима погођеним земљотресом, митрополит Порфирије каже да све делује врло драматично, као библијска катаклизма. -Дођете у та села и све око вас је порушсено. Људима су порушени домови, штале, остали су неки без ичега. Сви спавају по аутомобилима или у нечем импровизованом, навео је митрополит Порфирије. Kаже и да је много храмова који су до темеља порушени у земљотресу. -Сматрамо да у овом тренутку треба да помогнемо људима, а када се живот врати у нормалне токове градићемо храмове, каже митрополит Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Aкатист Господу Богу за мир и узајамну љубав међу људима.pdf Кондак 1 Изабрани Војводо и Саздатељу света, услиши нас грешне који се молимо Теби, Творцу и Промислитељу нашем, погледај са висине светога стана Твога на усахла од мржње срца наша, и обнови их благодаћу Пресветога Твога Духа, да би и ми клицали Добротвору и Владару живота нашега: Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Икос 1 Творче Анђела, велики и Свемогући Боже наш, Ти си покорио под ноге Твоје све стихије, Ти си једном речју Својом запретио бури и заповедио да буде тишина на Генисаретском језеру. Дивећи се таквоме Твоме свемогућству, Теби Владару кличемо: Изворе мира и љубави, угаси мржњу и завист међу људима Твојим! Изворе мира и љубави, ороси капима благодати Светога Духа Твога немилосрдно охладнела срца наше! Изворе мира и љубави, учини да узрасте у срцима људи Твојих врлине кротости и смирења! Изворе мира и љубави, искорени у нама разнолико лукавство и лицемерје! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 2 Сведржитељу и Спаситељу наш, не остави нас сироте, но чуј молитву нашу коју Ти са вером певамо: Алилуја! Икос 2 Рече Господ својим ученицима: “Заповест нову вам дајем: да љубите једни друге, као што и ја вас љубих,да и и ви љубите једни друге“ (Јн.13,34). И ми са умиљењем Ти кличемо: Изворе мира и љубави, пошаљи људима Твојим анђела мирна верног наставника! Изворе мира и љубави, загреј огњем благодатне љубави и мира душе и срца наша! Боже, Изворе мира и љубави усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 3 Свети ученици и апостоли Твоји обучени силом свише, ишавши по свету и проповедаше свето Јеванђеље Твоје о љубави и миру, радосно Ти певаху: Алилуја! Икос 3 Имајући богатство љубави и неисказаног милосрђа, Господе Боже наш, одврати од нас који призивамо свето име Твоје раздоре и подај брзо помирење људима Твојим. Испуни срца наша топлотом љубави твоје, да и ми због славе Светог имена Твога, Теби Спаситељу и Богу нашему приносимо ово: Изворе мира и љубави, покрени нас ка братољубљу и смирењу! Изворе мира и љубави, избави нас од зависти, гнева и мржње према ближњима! Изворе мира и љубави, благодат Господа нашег Исуса Христа, и љубав Бога и Оца да буде са свима нама! Изворе мира и љубави, умири живот наш, пошаљи мир Твој, и помилуј нас! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 4 Буру гнева и негодовања отерај од нас, и научи нас да једним устима и једним срцем певамо Теби: Алилуја! Икос 4 Чувши свети ученици Твоји, Господе, речи из пречистих уста Твојих: “Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби, а који мене љуби, тога ће љубити Отац мој“ (Јн. 14,21), дивљаху се неисказаној љубави Твoјој, смело Ти певамо овако: Изворе мира и љубави, очисти од грехова наших, нас усахле искреном љубављу! Изворе мира и љубави, који си воду из камена у пустињи источио, источи из срдаца наших покајање за своје грехе, човекољубље и милосрђе! Изворе мира и љубави, сачувај нас неповређенима од свих душепропадљивих страсти! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 5 Ти си Бог мира и љубави, мир Твој оставио си људима Твојим, посети и нас, наслеђе Твоје миром, да Ти свим срцем благодарано певамо: Алилуја! Икос 5 Владару неба и земље, Свемогући Боже, Творче неба и земље, Оче милосрђа и милости, неисцрпни Изворе човекољубља, који си све премудро саздао, у Твојој руци је дух свих живих. Тебе слушају звезде; Ти, дакле Боже, Сунце света и љубави, погледај на људе Твоје који Ти из дубине душе кличу: Изворе мира и љубави, подај нам да волимо један другог речју, делом и истином! Изворе мира и љубави, умири наша непокорна срца! Изворе мира и љубави, подај нам да Те заволимо свим срцем својим и свом душом својом! Изворе мира и љубави, дај нам да у љубави и побожности поживимо у свим даним живота нашега! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 6 Помилуј нас, Господе, помилуј нас, који се молимо Теби за мир свега света и кличемо Ти: Алилуја! Икос 6 Свемогући Боже мој, Ти си тако заволео свет, да си и Сина Свога Јединороднога дао да свако ко верује у Њега и творi вољу Његову не погине, него да има живот вечни. Звог тога и ми недостојни, уздајуће се милосрђе и у бесконачну љубав Твоју, певамо Ти овако: Извор мира и љубави, одузми од нас завист, гордост и помисли о злу! Изворе мира и љубави, искорени у намa угњежњену погибао самољубља, корен многих зала и овенчај нас тихим познањем човекољубља! Изворе мира и љубави, дај нам да свагда видимо наша сагрешења пред Тобом и ближњима, смирујући тако себе, и да никада не осуђујемо брата него да га волимо као самога себе! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 7 Хвалите име Господње,хвалите слуге Господа!Прими,Господе,молитве оних који Те величају и кличу Ти:Алилуја! Икос 7 Господе Исусе Христе, Сине Божији, величамо Твоју неисказану љубав према нама и певамо Ти овако: Изворе мира и љубави, који си свезао апостоле Твоје свезом мира и љубави, сједини и нас савезом нелицемерне љубави једних са другима! Изворе мира и љубави, загреј топлотом према Теби срда наше, Христе Боже наш, да чистим срцем и добром мишљу и свом снагом нашом заволимо Тебе и ближњега свога као самога себе! Изворе мира и љубави, према врлинском животу упути нас у љубави Твојој! Изворе мира и љубави, Боже наш, учини да у сагласном једномислију славимо Тебе, Човекољупче! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубаву срцима нашим! Кондак 8 Учини са нама, Господе, знак на корист и да виде они који нас мрзе, и нека се постиде, јер си Ти Господе, помагао нам и утешио нас. Теби, Промислитељу нашем и Даваоцу вечних добара, кличемо: Алилуја! Икос 8 Волим Те, Господе, снаго моја, Господ је утврђење моје и прибежиште моје, Теби Богу моме истинитој Светлости певам овако: Изворе мира и љубави, ороси нас росом милосрђа Твога и развесели срца наша! Изворе мира и љубави, пробуди савест која спава у нама и укрепи глас њен! Изворе мира и љубави, дај нам да познамо силу љубави Твоје према паломе човечанству! Изворе мира и љубави, умудри нас да будемо проповедници љубави Твоје према ближњима Твојим! Изворе мира и љубави, украси нас плодовима добрих опажања! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашима! Кондак 9 Заволимо један другога да би Ти једном мишљу клицали: Алилуја! Икос 9 Многоречити говорници су као безгласне рибе, јер не могу казати речи Твоје, Боже: “Ако заповести Моје одржите остаћете у љубави мојој, као што сам ја одржао заповести Оца Мог и остајем у љубави Његовој (Јн.15,10). Ми пак, певамо песму љубави Твојој: Извор мира и љубави, подари нам свима мир Твој, Милосрдни! Изворе мира и љубави, не трпиш непријатељство, помири нас да у свету будемо у радости Твојој! Изворе мира и љубави, Ти си наситио у пустињи пет хиљада људи са пет хлебова, насити и нас жељеним миром и светом љубављу! Изворе мира и љубави, Ти си претворио воду у вино на свадби у Кани Галилејској, претвори у свету мржњу у љубав која је у очима нашим! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 10 Спаси Боже људе Твоје и благослови наслеђе Твоје које Тебо пева: Алилуја! Икос 10 Царе сила, чистоте и целомудрености, Исусе Христе, росом са висине угаси пламен страсти наших, да би чистим срцем и чистим устима певали Теби ову похвалну песму: Изворе мира и љубави, руком нашег анђела чувар одстрани од нас духа гордости и зависти! Изворе мира и љубави, очисти у срцима нашим зле похоте и лукаве помисли! Изворе мира и љубави, огради нас светим анђелима Твојим и крепком заштитом њиховом! Изворе мира и љубави, одузми од нас камено и лукаво срце које је у нашем телу, и подај нам ново срце, добро које гори љубављу према Теби и ближњима нашим! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 11 Приклони, Господе, уво Твоје и чуј нас који Ти из дубине срдаца наших певамо: Алилуја! Икос 11 Слава на висини Богу и на земљи мир, и међу људима добра воља, певали су анђели Теби, који си се родио у Витлејемској пећини, Царе мира и љубави; спаси душе наше да Ти певамо: Изворе мира и љубави, Човекољупче Господе, који си росу из пламена источио, источи росу љубави из срдаца наших! Изворе мира и љубави, подари нам мир и тишину живота нашега! Изворе мира и љубави, Ти си рекао ученицима својим: Мир вам (Јн. 20,19), пошаљи и нама Твој спаситељни и жељени мир! Изворе мира и љубави, пошаљи нам вечно текуће струје љубави Твоје у срцима нашим! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 12 Благослови, Боже, људе Твоје који Ти у миру певају: Алилуја! Икос 12 Прву и најбољу заповест дао си нам, Боже, да волимо Тебе, Бога и Творца нашег, из све душе и свом мишљу и снагом нашом. И другу сличну њој: да волимо ближње као саме себе. И на ове две заповести стоји сав акон и пророци. И ми чувши срцем велику благодат речи Твојих, овако кличемо: Изворе мира и љубави, који си нас удостојио да познамо највећу заповест о љубави, дај нам да познамо да је мржња највећи и најтежи грех! Изворе мира и љубави, угаси пламен мржње и свађа наших! Изворе мира и љубави, опери губу узајамног непријатељства и очисти срца наша! Боже, Изворе мира и љубави, усади мир и љубав у срцима нашим! Кондак 13 О, Свемогући Боже, Промислитељу наш, Изворе мира и љубави, даваоче живота и добара, прими из свег срца ове молбе, које Ти приносимо, услиши Боже, молитву нашу и умири раздоре, непријатељство, мржњу и завист према ближњима у срцима нашим и подари нам мир, тишину, љубав, помирење, да радосно Теби нашем Извору свега кличемо: Алилуја! Овај кондак чита се три пута,а потом икос 1 и кондак 1 Молитва Владару неба и земље, Оче милости и милострђа, неисцрпна пучино љубави, Ти својим промислом држиш сву твар, приклони милосрђе Своје према молби нашој, обнови срца наша љубављу Твојом и удружи мир и радост и весеље у животу нашем. О, истинити Боже, просвети ум наш и исцели од лукавих и греховних поммисли, од свих безакоња наших. Упути нас на пут истинског смирења, кротости и љубави да изливамо мир, љубави милосрђе према ближњима. Сачувај у врлини Боже, душе наше, даруј мир свету Твоме, Господе, и умири живот наш, Господе, помилуј нас и спаси душе наше, као благ и милосрдан и човекољубив. Амин! Превео: протонамесник Животије Милојевић Извор: pouke.org Издање: Акафист-Издатељство миссионарског отдела Лавовске епархије Украјинске Православне Цркве, Лавов, 2002. Оригинал: http://akafist.narod.ru/B/Gospodu_Bogu.htm

Драга ми духовна децо у Богочовеку Христу, посматрајући како се страх и паника шири око новонасталог вируса, не штедећи ни Хришћане, имали смо потребу да се из очинске бриге и одговорности обратимо вама, својој богољубивој пастви, са кратком беседом и поуком. У времену када је светом завладао велики страх и паника, као Хришћани смо позвани да трезвено стојимо на чврстом Камену Вере и Наде наше, Који је Господ Христос. Посматрајући, читајући и слушајући оно што се дешава у свету и око нас, страх обузима човеково срце, и уколико неконтролисано, прелази у оптшу панику и борбу по сваку цену за свој голи живот. Овакав страх је плод подсвесног хоминизираног уздања само у силу и моћ људску, у спасење које долази од човека и човеком; разгонећи у нама Царство Мира Божијег које нам је дато у Христу и Христом, од којега се неће збуњивати и бојати срце наше (Јн. 14, 27). Да ли смо се у целој овој паници сетили Господа Христа? Како ћемо Га се сетити када и поред вела страха који је покрио човечанство, ових дана Православни Хришћани слушају и читају како се из богослужбеног простора појединих хришћанских богомоља избацује света водица због бојазни од заразе?! Каква је то света вода од које се човек може заразити?! Зар није она на исцељење и освећење? Са Светим Причешћем уводе се мере и рестрикције?! Какав је то Христос у Чаши? Је ли то Онај исти који победи свет - смрт, грех и ђавола, или неки други? Зато данас, можда више него икада, Православље треба да непоколебљиво стоји на стражи вере, да будемо трезвени и да бдијемо, да се молимо за цео свет. Свака криза је прилика дата нама људима да се замислимо над својим животом, над тиме где стојимо наспрам вечног живота, наспрам Јеванђеља Богочовека Христа. Стојећи пред смрти, сећајући се исте свакога дана, са надом на Васкрсење и Живот Вечни, била је и остала свакодневница трезвеноумног монаштва и светог Хришћанства. Вирус са којим смо се суочили јесте баш прави тренутак да застанемо и да помислимо, да ли смо спремни да изађемо пред Господа Христа? Какав је то наш живот који живимо? Kакав нам је систем вредности? Да ли смо у срца деце посејали семе вере или коров пролазности? Шта ако нас Господ позове данас, какви ћемо се обрести пред Њим? Имајући ово у виду, као Хришћани треба да смо увек спремни, да живимо у вери и нади и љубави, да се молимо за цео свет, особито за оне који су оболели, а и оне који брину о болнима, неизостављајући при том Јеванђелску Истину која нас учи, да човеку ни длака са главе не може пропасти без Божијег знања и допуштења (Лк. 12, 7). Поред превентивних мера које предузимамо по саветима здравствених стручњака и државних органа, призвани смо као Хришћани да овога Часног Поста са још већим усрђем, исповеђени, испитавши своја срца, приступамо што редовније са страхом Божјим и вером Светим Тајнама. Свето Причешће јесте сам Богочовек Христос – Извор Живота и Лекар од свих болести, Који се усељава у нас, разгонећи сваку болест, сваку смрт, сваки мрак и овоземаљски страх. Поред Светог Причешћа, имамо браћо и сестре, и Свету Богојављенску воду и нафору, коју требамо уз прописне молитве код куће током седмице свакога дана да узимамо. Треба да нам домови замиришу светим тамјаном, да палимо кандило пред својим иконама, да се молимо, да читамо молитве пред сваким оброком благосиљајући своју трпезу. Нека се деца наша, поучени примером својих родитеља, охрабре вером и надом у силу, моћ и љубав Богочовека Христа који победи свет. Учинивши са наше стране што можемо, полажемо сву своју наду на Господа, предајући се вољи Божијој која увек све чини на спасење човека. У Христу вас целивајући и благосиљајући, са очинском љубављу, +Еп. Силуан, Епископ аустралијско-новозеландски Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Људи се обично називају мудрима, услед неправилне употребе ове речи. Није мудар онај који је научио изреке и дела древних мудраца, већ онај чија је душа мудра, који може да расуђује шта је добро, а шта зло; који се укљањаја од злог и штетног по душу, а брине се за добро и душекорисно и чини ово са великом благодарношћу према Богу. Само се такви људи могу назвати истински мудри. *** Истински мудар човек има само једну бригу, да се свом душом повинује и на сваки начин угађа Богу. Томе и само томе поучава овај човек душу своју, како да угоди Богу, благодарећи Му за Његов добар промисао, у ма каквим животним околностима се налазио. Јер, неумесно је не захваљивати лекарима за оздрављење тела, чак и онда када дају горке и непријатне лекове. Исто тако је неумесно не благодарити Богу јер нам се не чини радосним, не схватајући да све се одвија по Његовом промислу и нама на корист. У таквом промишљању, у таквој вери у Бога је спасење и покој души. *** Мудар човек, преиспитујући самог себе, спознаје шта му је потребно и корисно да чини, шта је блиско и спасоносно за његову душу, а шта јој је страно и погубно. На овај начин избегава оно што штети души, као нешто страно. *** Мудра и добродетељна душа открива се у погледу, поступцима, гласу, осмеху, разговорима и обраћању. У таквој души се све променило и задобило достојанствен изглед. Њен богољубиви ум, као снажни вратар, затвара пролазе срамним и злим помислима. *** Мудра душа се труди да се избави од беспућа, надмености, гордости, саблазни, зависти, крађа и свега у чему се састоји суштина демонских дела и злих казивања. Ово, при марљивом труду и пажљивом созерцању, успева да сврши човек чије жеље нису устремљене на ниска задовољства. *** Квалитатвна мудрост у нама, само делима нас чини достојним да се називамо људима; без ове мудрости, од бесловесних бића бисмо се разликовали физиономијом и даром говора. Дакле, да позна разуман човек да је бесмртан; и да омрзне сваку срамну похоту, која је људима узрок смрти. *** Мудрим људима није потребно да слушају разне беседе, већ само оне које доносе корист, које воде ка познању воље Божје; јер је она пут, којим се опет људи враћају у живот и у вечну светлост. *** Нема никакве користи од изучавања науке, ако душа не живи добрим и богоугодним животом. Узрок свих зала је заблуда, прелест и мржња према Богу. *** У разговорима не треба да буде присутна грубост; мудре људе обично, више него девице, красе скромност и целомудрије. *** Непостојани и необразовани не треба да кушају мудре људе. Мудар је онај ко Богу угађа и безмолствује, или, уколико говори, говори мало, и само оно што је неопходно и Богу угодно. *** Не може се одједном постати добар и мудар; ова два се задобијају пажљивим расуђивањем, вежбањем, искуством, дугим подвигом и (најважније) јаком жељом за чињењем добрих дела. Добри и богољубиви човек, који је истински спознао Бога, не да себи мира, радећи све, без изузетка, што је угодно Богу. Такви мужеви се ретко срећу. *** Муж мудри, размишљајући о пребивању и разговору са Божанством, никада се не везује ни за шта земаљско и ниско, већ управља ум свој ка небеском и вечном, свестан да воља Божја – кривац сваког добра и извор вечних блага за људе, – јесте она која спасава човека. *** Ум није душа, већ дар Божији који спасава душу. Богоугодни ум тече испред душе и саветује је да презре привремено, тварно и пролазно, а заволи вечна, нетрулежна и непролазна блага. Тако, да би човек док живи у телу, умом замишљао и созерцавао небеско и Божанско. На овај начин, богољубиви ум је благодетељ и спаситељ људској души. *** Мудра и душекорисна реч је дар Божји; супротно, реч празна, жељна да одреди меру и растојање неба и земље, и величину сунца и звезда, јесте изум човека који се забадава стара, као да жели да ситом захвати воду, и по испразној таштини тражи оно што му никако не доноси корист, будући да нема могућности ово да пронађе. *** Ко поседује ум, тај је свестан да је управо он, – човек пролазни. Онај који позна себе, зна и да је све творевина Божја дата на спасење човеку. У власти човека је да све добро разуме и исправно верује у то. Такав муж чврсто зна да само неколицина поседује врлину да омрзне овоземаљска блага, и да се утеха и вечни покој задобијају од Бога по смрти. *** Целомудрена душа, држећи се непоколебљиво у својој доброј намери, попут коња обуздава гнев и похоту – ове неразумне страсти, и зато што се бори са њима, укроћује их и преовлађује, биће увенчана и удостојена пребивања на небесима, а задобиће ово од свог створитеља Бога, као награду за сетву и труд. *** Истински мудра душа, гледајући на срећу злих и благостање недостојних, не жалости се мислима о њиховим насладама у овом животу, као што то бива са људима неразумним. Таква душа је јасно свесна несталности среће, непознанице пребивања овде, краткотрајности овог живота и страхоте суда, и верује да Бог брине о томе шта јој је потребно за живот. *** Целомудрена душа, презире материјално сакупљање добара и краткотрајни живот, избира небеску утеху и живот вечни, који ће добити од Бога за благочестивост. *** Ум који се налази у чистој и богољубивој души, истински гледа у Бога – нествореног, невидљивог, неизреченог – Јединог Чистог за чиста срца. Извор: Православие.ру

У четвртак 23. јануара 2020. године, у Катедралном храму Светог Преображења Господњег у Загребу, загребачка Црквена општина била је домаћин шесте вечери овогодишње молитвене осмине. Молитвена осмина је период од осам дана, током ког се хришћани различитих деноминација једног града окупљају, свако вече у другој цркви, молећи се притом за јединство хришћана. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Молитвена осмина у испуњеном загребачком православном храму, почела је служењем празничног вечерња, у спомен Преподобног Теодосија Великог, оснивача општежића, уз торжествено појање хора храма Светог Преображења. Вечерњу су присуствовали домаћин, Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, апостолски нунције у Републици Хрватској, надбискуп Ђорђо Лингва, загребачки надбискуп кардинал Јосип Бозанић, бискуп Евангеличке цркве у Републици Хрватској Бранко Берић и предсједник савеза баптистичких цркава у Републици Хрватској пастор Ивица Хорват. Након завршетка богослужења услиједила је молитва за јединство хришћана и обраћање представника Цркава. Митрополит Порфирије је, у свом обраћању, између осталог, рекао да је Господ створио богатство различитости: ”Те различитости су дар Божији људима и израз Његовог човјекољубља, да бисмо ми, имајући свако своју посебност као свој посебни дар, имали шта да дарујемо једни другима. Дајући и примајући, добили смо могућност да обогаћујемо друге и да бивамо обогаћени њима.” Додао је да је ”Господ и Царство небеско довео у нашу везу са другима, називајући сваког другог нашим ближњим. Подсјетио нас је да смо сваки пут, када смо нахранили гладног, посјетили болесног или оног у тамници, то учинили Њему.” Митрополит је нагласио да је у наше дане, понајвише потребно човјекољубље: ”Човјекољубље није апстрактан појам, нити је, као што ми често чинимо, исказивање љубави према онима који су далеко од нас. Човјекољубљу се учимо у свом свакодневном животу, показујући да једни друге препознајемо као браћу, али, и више од тога, показујући и практичну љубав једни према другима”. Кардинал Јосип Бозанић истакао је у свом обраћању да се, током молитвених осмина, окупља свети Божији народ, сабран из различитих народа. Нагласио је да „сви заједно припадамо истом Господу, те да не можемо бити хришћани ако се не прикључимо Исусовој молитви, у којој се молио Оцу, да сви буду једно“. Рекао је и да је „наше заједништво у Христу изнад свих подјела. Христос не укида подјеле и разлике, али оплемењује“. Кардинал је додао и да је прво човјекољубље исказао Бог, по Исусу Христу, показавши нам пут до себе. Бискуп Бранко Берић рекао је да је ”молитвена осмина врло важан тренутак у животу наших Цркава, због чега треба често да се молимо, како би се васкрсли Христос показао присутним на сваком сусрету хришћана и донио плодове Духа”. Према његовим ријечима, ”познавати се, значи ући у срце другог, схватити ране које је историја оставила у међусобним односима различитих Цркава и исцијелити те ране, снагом љубави тражећи дар Духа Светог”. Пастор Ивица Хорват је, говорећи о уском путу који води у вјечни живот и широком срцу, на које су позвани сви хришћани, и реферишући се на чињеницу да често тешко прихватамо једни друге, истакао да на уском путу морамо један другога прихватити и да на њему нема национализма. Говорећи о актуелном проблему емиграната који потреса Европу, пастор је додао да, иако велике економске силе нама сугеришу да су емигранти непријатељи, ”ми као хришћани, немамо право на такво размишљање. Ми морамо, ако је човјек у потреби, да поставимо себи питање шта Христос тражи од нас и шта би он учинио у тој ситуацији”. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Бесједа јеромонаха Макарија игумана Савинског изговорена на Светој литургији коју је служио у манастиру Савина у недјељу 29. децембра, на 28. недјељу по Духовима, недјељу Праотаца када наша Црква слави празник Материце. Звучни запис беседе Тумачећи ријечи Светог апостола Павла: Радујте се, браћо, када упаднете у различита искушења, отац Макарије је подсјетио да увијек, у ма какво искушење да упаднемо, у својим срцима треба да имамо мир и љубав према свим људима јер су то плодови наше вјере Православне. Извор: Радио Светигора

У четвртак, 19. децембра 2019. године, када наша Црква слави светог Николаја Архиепископа мирликијског Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио свету Литургију у манастиру Грнчарици, поводом славе ове свете обитељи. Епископу су саслуживали: протојереј - ставрофор Милан Борота, протојереј - ставрофор Спасоје Јанковић, протојереј Милан Благојевић и протођакон Иван Гашић. Звучни запис беседе После прочитаног Јеванђеља, Епископ је беседио и истакао да славити светог Николаја значи молити се уз принос жита и колача, као и знати тропар овог светитеља који је ништа друго до препричано житије светог Николаја. “Тога ради, наш долазак у Цркву, као тело Христово, као дом Божији, треба да буде испуњен вером, али оном јеванђелском вером. Управо свети Николај био је образац и путоказ вере и као такав он нам даје пример како да живимо, како да се спасавамо, због чега га ми и славимо као светога. У таквом примеру ми видимо да треба најпре да иштемо Царство Небеско и правду његову, а све ће нам се друго додати. Кроз ту молитву и смирење, милосрђе и милостињу, свети Николај је угодио Богу на небесима али и људима на земљи. То се јасно види и у његовом житију, види се да је узвисивао Бога због чега нам је постао молитвеник и посредник. Највећа врлина светог Николаја је милостиња, која и нама треба да буде пример. Тако ће и нас Бог помиловати, јер ако нема милости Божије, онда нема ни нама спасења. А Господ је милостив и човекољувив и хоће да се ми спасемо, али не на свој начин него у Цркви. Јер мудрост овога света није спасоносна. Мудар је онај који живи по речима Божијим и испуњава их. Зато је правило вере, образ кротости и учитељ уздржања био свети Николај. Другим речима, за спасење потребна је јака вера, кротост и уздржање. Поред ове три врлине битно нам је смирење, јер ако имамо смирење ми ћемо слушати Бога и спашћемо се. Данашње Јеванђеље говори о томе и његове речи казују нам да онај који научи прво себе и изврши речи Јеванђеља, пребиваће у Царству Божијем. Зато треба да читамо Јеванђеље да би по њему живели. Зато нам је дао Бог и Цркву и свете оце који нам помажу да Јеванђеље разумемо и применимо, да га применимо као и свети Николај који је држао најпре оне две Господње заповести - љуби Господа свога и ближњега свога. Кроз ове две заповести поштују се и остале. Свети Николај је поштовао обе тако што је до Бога долазио преко човека. Његово чињење добра ближњима било је пројава љубави према Богу. Зато је толико слављен и зато га и Срби воле”, поучио је Владика Јован. При крају своје проповеди Владика је заблагодарио Господу што нам је дао такве светитеље да живе међу нама и да се ми можемо угледати на њихов живот. Владика је нагласио да и данас има светих људи само је на нама да ли ћемо их препознати и признати. На самом крају Преосвећени се помолио да молитвама наших светих и светог Николаја и ми добијемо Царство Небеско које прво мора бити у нама самима. Прослава славе настављена је трпезом љубави коју је уприличила високопреподобна игуманија Домника са својим у Христу сестрама. Извор: Епархија шумадијска

Ми људи смо као на једном гумну. Уз помоћ коња или волова, пшеница се одваја од класа. Слама се одваја на једну страну, а пшеница и плева на другу. Када буде погодан ветар, не прејак, пшеница и плева се заједно лопатама бацају увис. Пшеница пада тежином својом на земљу, а плеву носи ветар. Неко може да се жали да га је ветар учинио плевом, али Ориген каже да ветар нема ту моћ да пшеницу претвори у плеву. Он је само показао плеви да је празна. Потрудимо се да будемо пшеница Божија, па ћемо одолети ветровима који дувају са свих страна да нас однесу. Извор: Епархија жичка

Торжественим архијерејским литургијским сабрањем прослављена је храмовна слава Саборног храма Рођења Пресвете Богородице и слава града Зајечара. Светом архијерејском литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион уз саслужење свештенослужитеља Епархије тимочке, протојереја-ставрофора Јована Илића из Епархије нишке и војних свештеника јереја Ђорђа Димића и Ивана Ганића. Литургији су присуствовали градоначелник Зајечара г. Бошко Ничић са сарадницима, председник општине Мајданпек г. Драган Ппоповић, начелник зајечарског управног округа г. Владан Пауновић, представници Војске Србије, Полиције, Ватрогасне бригаде, градских институција. Мноштво верног народа окупљено на светом литургијском сабрању, прославило је празник Пресвете Богомајке, која се сматра заштитницом града Зајечара. Домаћин црквене славе био је г. Милан Станковић, помоћник градоначелника Зајечара. Владика Иларион је у надахнутој празничној беседи поздравио представнике града Зајечара и Мајданпека, часно свештенство и монаштво епархије, војне свештенике и све сабране, честитајући свима храмовну и градску славу. Владика је позвао на јединство у Господу, да заједничком молитвом изграђујемо себе у Цркви Божијој, да живимо и напредујемо у духовном и душевном, а потом и телесном здрављу, да јачамо у вери доласком у свете храмове, јер се само тако можемо одржати и опстати као народ Божији, народ Светосавски. Владика је подсетио на чудесно рођење Пресвете Богородице од тада бездетних родитеља светих Јоакима и Ане, чије је молитве Бог услишио, показавши да Он увек чује молитве чистог срца и оних који му се са вером обраћају. Пресвета Богомајка је омогућила да се нама људима јави Благовест о рођењу Господа Исуса Христа, и она је била то „прво-прото Јеванђеље“ објављено роду људском. Она нас својим животом учи многим врлинама, молитви, послушности, стрпљењу и неизмерној љубави према Господу, а то највише недостаје у данашње време, јер нашем народу недостаје управо те духовне хране. Нека би наше молитве биле уједињене у данашњем сабрању, да бисмо били пример, светионик осталима и тако као војска Христова издржимо сва искушења овога света. Проблем недостатка подмлатка, недостатка деце у нашем граду и нашој земљи је произашао управо из тога што се наш народ удаљио од цркава које су полупразне, од молитве и испуњавања Божијих заповести, а притом се много брине и говори о све мањем наталитету, нагласио је владика. Зато се данас молитвено обраћамо Господу и његовој светој Мајци за просвећење нашег народа, да би нам Господ услишио молитве заступништвом Пресвете Богородице, да нас она чува, води и руководи и упућује у ономе што је добро и корисно. Потом је владика још једном поздравио уважене госте, свештенство и све сабране, са молитвеном жељом да се још много година окупљамо и славимо у миру. Свечана славска литија са Епископом Иларионом и градоначелником на челу прошла је улицама града. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке