Претражи Живе Речи Утехе

Празник светих Врача Козме и Дамјана торжествено је прослављен 14. јула 2019. године у храму светог Николаја чудотворца у манастиру Буково. Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ тимочки Г. Иларион, уз саслужење архимандрита Козме, игумана ове свете обитељи, протосинђела Симеона, протојереја Милана Радовића и јерођакона Марка. У молитвеном сабрању, којем је присуствовао велики број верника из Епархије, имендан је прославио игуман манастира Буково, отац Козма. Славски колач је благословио и преломио са свечарем владика Иларион, узносећи молитве светим бесребреницима. Владика Иларион је у своје име и испред сабраних свештеника и верног народа честитао имендан оцу Козми, пожелевши да му свети Врачи буду помоћници и убудуће у свему ономе што је благочестиво пред Господом, како би манастир напредовао у свему, као и да се у њему настави сабрање младих људи жељних Бога и спасења. Порука коју нам даје свето Јеванђеља, поучио је владика, је да на првом месту задобијемо љубав, јер и када и све врлине стекнемо, а љубави немамо, ништа смо. Љубав треба да показујемо према свему у нашем окружењу што је слава Божија, према људима и творевини која нас окружује, јер Господ живи је дародавац свих добара. Господ је даровао свој израз човекољубља човеку и лек спасења, а то је падање и устајање. То свет не разуме, то покајање које следи након пада, и покајничко расположење којим се стиче смиреност духа и друге благодатне користи, које су пред Богом највредније, у противном би човек помисливши да је без греха, пао у гордост, и изгубио све стечано до тада. Владика је истакао да је вера у Живог Бога основ свега, али није довољно само веровати, него се и покоравати вољи Божијој. Свети Врачи су исцељивали и чинили чудеса именом Христовим, и само једно су тражили од свих, а то је да верују у Господа. Увек је потребно себи да кажемо „ Господе, ми смо слуге твоје непотребне и учинили смо онако како смо дужни да чинимо. Твојом добром вољом коју си нам дао, надахнуо си нас…“ Као што у молитви увек кажемо „Сами себе и једни друге Христу Богу предајмо.“ – Нека би нас Господ чувао и утврђивао у вери, јер је то једини прави пут ка нашем спасењу – рекао је владика. Извор: Епархија тимочка

У суботу, дана 06. јула 2019. године, свету архијерејску Литургију у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Преосвештеном Владици Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, парох друге парохије даљске, протонамесник Немања Клајић, парох први даљски, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј Синиша Мићановић, парох будимачки, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакони Предраг Јелић и Срђан Лукић. Овом приликом Владика Херувим увео је у дужност првог пароха даљског протонамесника Немању Клајића, досадашњег пароха мирковачког. У својој архипастирској беседи Владика Херувим обратио се свештенству и сабраном народу пригодном беседом . По одслуженој светој Литургији радост заједничарења пренета је за трпезу љубави. Извор: Епархија осечкопоска и барањска

Првог дана месеца јула, лета Господњег 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић и ђакон Александар Ђорђевић. За певницом су били оци: протонамесник Немања Младеновић, јереј Иван Антонијевић, и дечији хор нашег храма “Свети Сава”. На данашњи дан, наша света Црква прославља светог мученика Леонтија, који је пострадао за време цара Веспазијана у првом веку. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/aerodrom01072019.mp3 Данашње Јеванђеље нам говори о љубави између људи, коју нам је Господ заповедио. “А ово вам кажем да љубите једни друге”. О љубави Христовој Преосвећени Владика је започео своју беседу. “Човек би требао на ту љубав Божију да одговори својом хришћанском љубављу. Зашто? Зато што, браћо и сестре, не може човек да каже да воли Бога, а да мрзи човека. Човек може да се наљути на човека, да се разгневи, али то је сасвим нешто друго од мржње. Мржња не упропашћава онога кога ми мрзимо, колико нас који ту мржњу шаљемо од себе. Заиста, човеку је потребно да на Божију љубав одговори човечанском љубављу. Љубав не сме да буде себична, него она која воли свакога човека без обзира какав је тај човек. Ако волимо човека и онога ко зло чини, ми ћемо бити растерећени, а кад види и тај непријатељ да га волимо, он ће казати: ја овом човеку стално чиним зло, а он мени узвраћа љубављу, па ћемо у таквим ситуацијама сачувати и себе од мржње, а тиме и тог човека који нама зло чини”. Преосвећени се у наставку беседе дотакао питања мржње и порекла њеног: “Онај ко мрзи Бога он мрзи све оно што је божанско, а такав мрзи човека Божијега. Дакле, мржња је велико зло, и у стању је да измени човеков разум, да га доведе у такво стање, да човек и када чини зло, он је убеђен да чини добро. Како настаје зло у човеку? Зло настаје тако што горчина рађа гнев. Када ми почнемо да се гневимо, гнев тада рађа љутњу. Када се љутимо, то рађа вику, како каже један свети отац, почињемо да галамимо, а вика производи хулу. Тада почиње да човек говори погрдне речи. Зло никада не може родити добро, јер оно није пут ка добру. Зло се не гаси злом. Насупрот мржњи стоји љубав. Имамо Христа. Он је чинио све зарад човека, васкрсавао мртве, исцељивао болеснике. А како су му људи узвраћали? Злом, толико далеко да је човек дигао руку на Бога”. Владика је упоредио човеков живот са Христовим животом, страдањем и Васкрсењем, где је истакао да: “Човек васкрсава када престане да мрзи. Мржња човека у земљу сатире, а љубав га васкрсава. Зато Господ каже: Љубите и непријатеље своје. Е ту ми клецамо сви. Како да волимо онога кога мрзимо? Ту нас Господ опомиње да волимо своје непријатеље као што је и Он волео њих. Онај који је задобио љубав, задобио је Бога, а онај који је отуђен од љубави отуђен је од Бога. Само ако уистину волимо Бога, волећемо човека, јер је човек икона Божија”. Богољубље и човекољубље су неодвојиви: “Не може се доћи до Бога без човека, нити до човека без Бога. Зато Јеванђеље нам каже да је блажен човек који може сваког човека волети подједнако. Није то лако. Али може, ако човек жели, даје му моћ и окрепљује га. Онај ко воли Бога, најпре је заволео брата свога. Ко воли Бога а гњеви се на брата, личи на човека који трчи у сновима. Трчиш а не можеш да побегнеш јер си се везао а ниси побегао од сна. Да ли ми хришћани у потпуности волимо Бога и човека? Бог од нас не тражи ништа више да чинимо према Њему него што треба да чинимо према човеку”. На крају је Преосвећени закључио беседу речима: “Да се помолимо Богу да нам помогне да завлада љубав прво у нама, па да завлада љубав у породици, у селу, држави, цркви”. Извор: Епархија шумадијска

Поводом прве годишњице од упокојења игумана Савинског Архимандрита Варнаве у манастиру Савина ће у сриједу 26. јуна Свету архијерејску Литургију служити Његово преосвештенство епископ Буеносаиреско-јужноцентралноамерички Г. Кирило уз саслужење свештенства. Након Свете литургије, која ће почети у 8 часова, на гробу оца Варнаве биће служен помен, а потом уприличена трпеза љубави, рекао је у разговору за Радио ,,Светигору“ јеромонах Макарије игуман манастира Савина. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ Отац Макрије најавио је и Видовдански сабор у манастиру Савина који ће бити одржан на завјетни празник српског народа-Видовдан у петак 28. јуна. Сабор ће почети Светом литургијом у 9 часова, након које ће бити служен помен свим српским војсковођама и војницима пострадалим за вјеру и отачаство од Косовског боја до данас. На овај велики празник у манастир Савину стићи ће и мошти Светог Нектарија Егинског чудотворца, које ће бити изложене на поклоњење вјерницима од 8-16 часова 28. јуна, када се опет враћају у которску цркву Светог Николе. Он је говорио и о својим сусретима са старцем Нектаријем Виталисом, који му је причао о томе како га је исцијелио Свети Нектарије Егински, говорећи о својим осталим сусретима са њим, и поукама које је од њега добио. Манастир Савина однедавно има и свој интернет сајт који можете наћи на адреси: manastirsavina.org Отац Макарије говорио је и о духовном смислу Петровског, апостолског поста, који ће почео у понедјељак 24. јуна а трајаће до Петровдана, празника Светих апостола Петра и Павла 12. јула. Извор: Радио Светигора

Љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди! Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа. Настала су страшна времена, о којима је и Сам Господ говорио, док је указивао на знаке Свог Другог доласка. Тада је, између осталог, и ово рекао: И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога, и омрзнуће један другога... и зато ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. У ово наше време, управо то и гледамо! То је оно што изазива патњу у нашем срцу, оно због чега нам се срце цепа. Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Народи живе по законима свеопштег непријатељства, уместо по закону Христове љубави. Онај ко у новинама прати шта се у свету догађа, згрозиће се кад види како сатанска лаж и неправда тријумфују и како велике државе подстичу на политичко насиље, које је заиста за сваку осуду. Шта треба да чинимо и како да живимо? Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа. Треба сачувати љубав Христову у срцима малог стада Христовог! Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Но, како то учинити и коме се уопште љубав дарује? На дар је добија само онај ко испуњава заповести Христове и ко ходи уским путем страдања, не скрећући с тог пута, без обзира на страдања и прогоне који му прете. Треба ићи до краја крсним путем, и то без освртања. Треба ићи ка светлости Христовој! А, будемо ли упорно и без стајања ишли ка светлости, онда ћемо до ње и стићи. Како је могуће волети људе који нас мрзе? Могуће је, ако не у потпуности, а оно макар у малој мери. Размислите о томе шта је то саосећање. То је један од облика свете љубави. Нисмо ли дужни да свим срцем жалимо људе који су одбацили Христа и који ходе путем погибли? Зар нисмо сви ми дужни да се сажалимо над таквима?! Тешко је волети их потпуном и чистом љубављу, али је могуће сажалити се над њима и свим срцем туговати што се ти несрећници налазе на путу погибли. Ако их не будемо презирали и проклињали, самим тим ћемо испунити Христов закон у односу према њима. Знате ли да су великог светитеља Серафима Саровског напали разбојници, неколико људи из села које се налазило поред самог манастира? На смрт су га претукли, главу му разбили и ребра поломили, тако да је изгубио свест и неколико месеци провео у манастирској болници, све док Пресвета Богородица није дошла и исцелила га. А, како се он понео према разбојницима? Њих су похватали и на суд предали, али је преподобни Серафим са сузама молио да их не кажњавају, него да их ослободе. Светитељ Божији је плакао због њих и било му је их је жао, што значи да их је волео. Такво осећање показивали су многи, заиста многи светитељи. Они су се управо на такав начин односили према онима који су им велико зло наносили. Управо тако и Сам Бог трпи грешнике. Трпео је чак и тако страшног разбојника какав је био Варвар, разбојника који је три стотине људи убио, а потом се покајао. Богу је принео такво покајање које ми ни замислити не можемо, и Бог му је опростио и тако га силно заволео да му је и дар чудотворења даровао. Будући да је Сам Господ тако дуготрпељив у односу на тешке грешнике, како онда да се ми усудимо да их мрзимо и проклињемо? Треба с њима да саосећамо, а саосећање је један од облика љубави. Ако је могуће сажалити се чак и над убицама и злочинцима, шта онда рећи о онима чији је грех много мањи, о несрећним крадљивцима и о свима онима који су у погибељном греху? Такве треба много више жалити него што је преподобном Серафиму било жао оних који су хтели да га убију. И, нека нико од вас не каже: како могу да волим те људе који нам трују живот и који брукају цео народ. Нека их нико од вас не проклиње, него нека их жали, па ће тада љубав Христова сасвим неприметно из дана у дан све више испуњавати ваша срца. Јер, љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди, који се стално моли и тело своје смирава, човека који се труди да помогне онима око себе. Љубав Христова се улива у срце таквог човека тако да га до краја испуни, а испуни га тако да почне и на друге да се излива, као што се и код преподобног Серафима излила на хиљаде грешника који су код њега долазили. За такву љубав молите се сви речима Светог Јефрема Сирина: Господе и Владико живота мога, дух љубави даруј мени, слуги Твоме! И даће вам Бог дух љубави! Свети Лука Кримски Извор: Пријатељ Божији

У данима када се васцелим бићем радујемо небоземном радошћу Празника над празницима - Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, благословена је прилика да САМИ СЕБЕ И ЈЕДНИ ДРУГЕ, подсетимо на значај ХРИШЋАНСКЕ ЉУБАВИ према пријатељима и ближњима. Овај свештени период у коме се налазимо од нас очекује усрдније промишљање на тему нашег односа међу пријатељима, који никада не сме да остане на пуком теоретисању, већ увек и без изузетка од нас као припадника Цркве Христове очекује ДЕЛАТНО ПОКАЗАНО ПОШТОВАЊЕ И ХРИСТОЛИКУ ЉУБАВ! Поучени дивни речима "БЛИЖЊИ ЈЕ МОЈ РАЈ", спознајемо велику тајну да је сваки човек боголико биће, биће које је саздано по лику и по подобију Божјем (по слици и прилици Божјој), али и да је губитак љубави према ближњима и повређивање пријатељâ директно нарушавање наше заједнице са Господом, која је немогућа без љубави према ближњима! Осећајући насушну потребу за овом темом, уредништво портала Поуке.орг доноси неколико надахнутих и поучних текстова који ће нам на савршен и опитан начин приближити значај хришћанске љубави која се исказује у нашем односу према пријатељима. У оквиру овог прилога доносимо Вам следеће текстове: Љубав према пријатељима једнака је љубави према Богу! Хришћански и љубављу испуњен пријатељски однос никад не рањава! Свети Владика Николај: Љубав међу пријатељима нас приближава Богу! Протојереј Александар Шмеман: Милосрђе и хришћанска љубав Протопрезвитер Василије Томић: Љуби Бога и ближњега свога! Свети Григорије Палама: Љубав међу пријатељима је луча кроз коју задобијамо благодат Духа Светога! Владика Порфирије: Љубав и пажња су једини аутентични контекст нашег постојања у којем можемо да нађемо смисао живота!

По благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његово Преосвештенство епископ канадски г. Митрофан служио је Свету Архијерејску Литургију на дан Светог великомученика Георгија победоносца у храму Св. Георгија на Бановом Брду. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/6.5.2019. Mitrofan.mp3 Његовом Перосвештенству саслуживали су: Протојереји-ставрофори Милојко Топаловић, Славко Божић, Недељко Божић, јереј Никола Гаврић, протоћакон Радомир Перчевић, ђакон Саво Топаловић, уз присуство старешине храма протојереја-ставрофора Часлава Маринковића и др Милете Радојевића, директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, многобројних верника и славара. После причешћа, присутни верници предвођени свештенством обишли су храм славском литијом и поменули све преминуле браћу и сестре у Христу. Потом је уследило резања колача, који је ове године принела породица Танаскоски, после које се епископ Митрофан обратио верном народу и говорио о значају Христовог Васкрсења. Преосвећени је рекао и да следбеници Христови треба да буду спремни на страдања исто као што је и Христос пострадао за све нас. Истакавши значај љубави, која и смрт побеђује, владика је говорио о подвигу Светог Георгија и свих страдалнила за име Христово тада и данас, а нарочито на Косову и Метохији, где верни народ страда само зато што су Срби и Православци. Честитавши још једном празник, преосвећени је призвао да чувамо и имамо љубав међу собом. Извор: Радио Слово љубве

Предавање Митрополита др Порфирија (Перића) на тему "О ХРИШЋАНСКОЈ ЉУБАВИ". Значај Љубави важан је за сваког човека. Љубав, једини аутентични контекст нашег постојања у којем као људи можемо да нађемо смисао живота, што није случајно, јер сам Бог јесте Љубав. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Сви смо ми браћа, јер нас је саздао један Господар и Творац, и у том смислу смо задобили заједничког Оца. Међутим, то опште братство имамо и у односу на бесловесну, па чак и на неживу (не-осетљиву, не-одушевљену) природу. Осим тога, ми смо један другоме браћа и зато што смо сви потекли од једног, земнородног Адама, и зато што смо једино ми створени по образу Божијем. Ово је заједничко и нама и свим народима уопште. Поред тога, ми смо један другоме браћа и тиме што смо истога рода и што живимо у истом месту. Најзад, браћа смо и по богатству да имамо заједничку Мајку – Свету Цркву и благочашће (побожност), којој је Началник и Савршитељ Христос, истински Син Божији, Који не само да је наш Бог, него је благоизволео да нам буде и Брат и Отац, и не само то, него и Глава Која све нас сабира у једно Тело и чини да будемо удови један другом и Њему Самом. Када се после Свог тродневног васкрсења из мртвих јавио женама које су дошле на гроб, Господ је рекао: Идите, те јавите браћи Мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће Ме видети (Мт. 28; 10). Видите ли како нас је удостојио да Се назове нашим братом? Зато и апостол за Њега каже: Не присаједини се ангелима, него се присаједини семену Авраамову: стога је требало да у свему буде подобан браћи (Јевр. 2; 16-17). Међутим, како је Христос и наш Отац Који нас је препородио кроз свето Крштење и Својом божанском благодаћу, Он Своје ученике назива „децом“ и, одлазећи на спасоносно Страдање објављује да их неће оставити као сирочиће. Тако апостол опет каже: А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола (Јевр. 2; 14). Павле је уверен да смо сви ми у Христу једно Тело и каже: А ви сте Тело Христово и удови понаособ (1. Кор. 12; 27). И као што је тело једно а има многе удове, тако и удови имају једно тело и, премда су многи, чине (образују) једно тело. Тако је и са Христом, будући да смо у једном Духу сви крштени у једно Тело. 3. За нас је, дакле, браћо, била једна бања препорођења и рођења у Богу: једна вера, једна нада, један Бог над свима, кроз све и у свима нама, Који нас је божанском љубављу сабрао око Себе и учинио да будемо удови један другоме и Њему Самом. Међутим, дејствовањем лукавога наступила је мржња једних према другима и протерала љубав. Тачније речено, то се није догодило само једном, него се она (мржња) више пута понављала, уништавајући наше јединство у љубави једних према другима и према Богу. Она не само да заједничке удове града разлучује једне од других и чини да буду као одузети (парализовани), него те стране (странке, партије) супротставља једне другима и подстиче саплеменике не непомирљиве раздоре, пометње и нереде. Постигавши да саплеменици постану противници и учинивши да град изгледа тако као да су њиме загосподарили непријатељи, подстакла је (та мржња) град да сажаљева самога себе, да према себи самоме постане злонамеран и непријатељски расположен. Будући у том мрском положају, постао је (град) самоме себи загонетка. 4. Ко су ти што пустоше град, што понекад руше куће и отимају оно што је у кућама? Ко су ти што махнито прогоне господаре ових кућа и гаје погубна (смртоносна, убиствена) осећања према њима, немилосрдна и нечовечна? Зар то нису сами житељи овога града?! Ко су они што трпе тако велико безумље и урлике, нападе и насртаје? Зар то нису они исти житељи овога града, од којих се он (град) некада наслађивао толиким добрима? О, какво страдање! Авај, каква велика несрећа! Град војује сам са собом, заратио је са собом самим, гази се својим сопственим ногама, руши се својим сопственим рукама, одзвања својим сопственим узвицима. Оно што је код њега добро бива презрено, док оно што је неплеменито и рђаво злосрећно преовладава. Зар ова болест која вас је задесила није много гора од оне коју су имали одузети (раслабљени, парализовани) описани у Еванђељу? Колико су ова злодела гора и штетнија од њиховог неделања? 5. Ви, међутим, немојте да се срдите што ово чујете. Ја вам то не говорим зато да бих вас кудио, него да бисте, ако сада будете трезвени, познали своју болест. На тај начин ћете потражити разлог због којег сте у њу пали и пожелети оздрављење а затим се побринути и за своје исцељење, да га задобијете и сачувате када вам Бог подари и оснажи то исцељење, као што је учинио и са онима раслабљенима (парализованима, одузетима). Он их, дакле, није само исцелио, него им је дао и снагу, како би сваки од њих устао са одра на којем је лежао и несметано могао да корача. 6. Шта је био узрок болести оних раслабљених које је исцелио? Њих је било двојица: један је лежао поред Силоамске бање у Јерусалиму и други, којег су носила четворица, у Капернауму. Шта је, дакле, било узрок њихове болести (слабости)? Грех. Господ је једном од њих, видевши његову веру и пре телесног исцељења, рекао: Чедо, опраштају ти се греси твоји (Мт. 9, 2). Другоме је, нашавши га после исцељења, рекао: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14). И као што је код њих грех и из једног и из другог прогнао здравље а њих учинио одузетима (раслабљенима, парализованима), тако је и код вас заједнички грех прогнао љубав и учинио да један другоме постанете непријатељи. Који је други узрок, ако не грехољубива воља, учинио да буде нарушена ваша узајамна веза, односно, љубав према Богу и (љубав) једних према другима? Зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав мношх, каже Господ у Еванђељу (Мт. 24,12) а када се љубав потпуно охлади, не могу се одржати божанска благодат и брига. 7. Да бих вам кроз пример представио садашње страдање, рећи ћу да је душа свакога од нас слична кандилу, при чему су добра дела уље а љубав фитиљ на којем, као светлост, почива благодат божанског Духа. Када, дакле, понестане тога уља, односно добрих дела, онда нужно пресушује љубав, која као фитиљ постоји у души. Тако се светлост божанске благодати и бриге удаљује од људи који су протерали врлину и учинили да са њом буде протерана и љубав. Када пак међу њима (таквим људима) дође до међусобне пометње, Бог од њих одвраћа Своје лице, о чему пророк Давид каже: Одвратиш лице Своје, и жалосше се (Пс. 104, 29). Тако се услед греха међу нама појављују грађански ратови и нереди, доносећи са собом све видове зла и усељавајући у предводнике побуне и побуњенике началника (кнеза) зла, који их претвара у звери. Неће бити претерано ако се каже да оне у којима се настанио он (кнез таме) припрема да прихвате демонску ћуд. Тако се догађа да онај, који је од почетка човекоубица и човекомрзац, учини да и сам човек постане човекоубица и противник Животодавца Христа, а тим пре непослушан и противан земаљским царевима или духовном оцу, пастиру и учитељу. 8. Обратите се, дакле, на пут Еванђеља Христовог и чврсто га се придржавајте, како би ваше једномислије вечно цветало и било постојано, па ће се и Господ опет обратити ка вама и на вама ће, заједно са миром, отпочинути и благодат божанственог Духа. Онај раслабљени из Јерусалима лежао је поред Силоамске бање која је исцељивала болесне; тако се ни ви никада нисте у потпуности удаљили од Цркве Христове која награђује миром. Међутим, као што онај човек није имао никога ко би му помогао да прими благодат од ове бање, тако ни овде код вас није било пастира који би проповедао мир, сабирао расејане удове и састављао их једне са другима а из Тела Цркве Христове одстрањивао болест и слабост које су се појавиле услед мржње. 9. Сада смо већ ми постављени и са вама смо заједно у Христу, и у Христу вас молимо, као да вас Он Сам моли кроз нас: измирите се са Богом! Познајте своје међусобно сродство, не само по души, него и по телу, које потиче од ваших предака. Сетите се оних пређашњих мирних дана: каквим сте се добрима тада наслађивали, а сада сте их потпуно лишени. Немојте помишљати на зло и немојте пожелети да на зло узвратите злом, него зло побеђујте добром. Пригрлите узајамну љубав, да бисте стекли љубав Божију и да бисте показали своју љубав према Њему, јер они који не воле своју браћу не могу да воле ни Бога, нити могу да, као плод овога (тј. љубави), задобију Његову божанствену благодат и бригу. 10. Браћо, послушајте мене који сам вам сада дошао и који, сагласно заповести Господњој, пре свега свима вама и према свима благовестим мир. Помозите ми у томе и опростите један другом ако је неко некога увредио, као што је и Христос опростио нама, да бисте постали синови мира или, другачије речено, синови Божији. Он и јесте наш Мир који од две стране начинио једну и срушио преграду која нас је раздвајала, победивши непријатељство на Свом Крсту. Он Сам је Својим ученицима рекао – а посредством њих и нама – да, улазећи у неки град или дом, тамо објављујемо мир. У измирењу се и састоји читаво дело Његовог доласка; управо ради тога је, приклонивши небеса, Он сишао на земљу, зато је Давид за Њега и прорекао: Засијаће у дане Његове правда и мноштво мира (Пс. 71; 7); док у другом Псалму опет за Њега каже: Он изриче мир народу Својему и преподобнима Својим, и онима који се обраћају срцем к Њему (Пс. 84; 8). 11. И ангелска химна поводом Његовог Рођења показује да је Он сишао са небеса да би нам донео мир: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14). Када је извршио домострој спасења, Он је Својим ученицима у наслеђе оставио мир, говорећи им: Мир вам остављам, мир Свој дајем вам (Јн. 14; 27), Мир имајте међу собом (Мк. 9; 50) и: По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13; 35). Последња молитва коју нам је дао усходећи Своме Оцу такође утврђује узајамну љубав: Дај им, каже, да сви једно буду (Јн. 17; 21). 12. Нека, дакле, не отпаднемо од отачке молитве и нека не будемо одбачени из наследства Небеског Оца, нити лишени печата и знамења припадности Њему, као и усиновљења, благослова и учеништва, како не бисмо отпали од обећаног (вечног) живота и били удаљени од духовне брачне ложнице и стога од Самог Оца, началника (господара) мира, зачули: „Не познајем вас, идите од Мене, јер сте узроковали мржњу, непријатељство и саблазни“. Да нам се не би догодило да тако пострадамо, Он је посредством Својих светих ученика и апостола целом свету послао мир. 13. Због тога су они у својим беседама и посланицама мир ставили пре сваке друге речи, говорећи уместо увода: Благодат вам и мир од Бога. И ми смо, као служитељи у овој служби, објавили мир одмах по доласку к вама и заједно са Павлом говоримо вам: Старајте се да имате мир са свима и светост, без којих нико неће видети Господа (Јевр. 12,14). Ако без мира са свима нико неће видети Бога, зар ће онда у будућем веку видети Бога онај који није у миру чак ни са својим сународницима? Напротив, неће ли тада чути: Нека се узме безбожник, да не види славу Господњу (Ис. 26,10)?! Нека вам се не догоди да чујете те страшне речи, него се посредством мира, љубави и једномислија измирите и саберите у једно и нека, према Његовом слатком обећању, и Он буде међу вама – наш Господ Исус Христос, Који ће нам олакшати терет садашњег живота, а када дође време, подарити вечни живот, славу и Царство, 14. Којега нека се сви ми удостојимо и нека га задобијемо благодаћу и човекољубљем Дароватеља мира, Бога и Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Сваком своје. За оно што се не свиђа мени уопште не мора да значи да се неће свидети ником другом. И напротив: уопште није чињеница да ће се оно што се свиђа мени обавезно свидети и теби. Зато имамо право на слободан избор: шта да слушамо, коју емисију, шта да волимо, какву музику да слушамо. Нисмо у стању да променимо друге. Зар није тако? Међутим, постоји нешто што треба да обједини све нас, без обзира на неслагања, на различите погледе и на то што међусобно не личимо. То је љубав. И нека она не пресуши у нашим душама. Нека љубав увек буде међу нама и нека нас држи заједно као карика. Тада нећемо осећати никакав антагонизам. Нећемо ни са ким бити у непријатељским односима због било ког разлога у овом животу. Јер, обједињују нас заједнички бол и заједнички непријатељ: смрт. И заједничка тежња ка животу, ка васкрсењу, срећи и радости. Сви ми, људи, у најдубљем смислу смо повезани овим основним појмовима. Хајде да се волимо без обзира на то што смо различити. Свако има свој карактер. Али шта је Христос рекао? «По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13: 35). Није рекао, на пример: сви ће познати да сте Моји ученици ако слушате исту музику, ако сви имате исте погледе или ако исто живите. Свако од нас има свој карактер: ти имаш један, ја имам други. Јер и за време Свете литургије свако се моли на свој начин: твоја душа се радује, моја осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин. Зар није тако? Али сви ми за време Литургије осећамо љубав. «По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.» То је најтеже. Најтеже је сачувати љубав. А како? Како можемо да волимо ако то прво не научимо? Тешко је волети. Волиш ли? Волиш. Чуваш у сећању оне које волиш и кажеш: «Волим га, волим је, осећам слабост према овом или оном човеку, умрећу за тог и тог...» И то се сматра љубављу. Све то називамо једном речју — љубав. Веома је тешко рећи истински «волим те». То је подвиг. Љубав је врх. Она је превладавање, а не нешто свакодневно и уобичајено. Негде сам прочитао о једном старцу, игуману манастира. У обитељи су биле у току припреме за хиротонију једног монаха. Већ је био рукоположен за ђакона. На дан хиротоније игуман је изашао на манастирску капију да дочека почасног госта — митрополита који се спремао да дође на свечаност и друге угледне званице. Поред игумана у обитељ је улазило мноштво људи. Обични верници, монаси и други. Сутрадан, кад се све завршило, игуман је окупио братију и рекао: — Драги моји оци, треба да вас напустим за неко време. Морам да одем како бих боље видео себе. — Зашто да идете од нас? Ми вас толико волимо! — Да, али сам јуче постао свестан нечега. — Шта сте спознали, геронда? — упитали су. — Док сам стајао на капији и чекао госте који су долазили на хиротонију приметио сам да су ми, кад се приближавао угледан човек, неко званично лице, руке постајале влажне од узбуђења. А кад су улазили обични ходочасници руке су ми биле суве као обично. Различито сам реаговао на различите људе. — Да, — рекли су, — и шта ту има чудно? Зар то није природно? — Можда је то за вас природно, али ја, ваш пастир, требало је већ да научим у свом животу да све волим подједнако. И да се подједнако пријатно осећам са сваким. Да волим све и да се не плашим никога, да се не повијам пред једним и да не будем смео пред другим. Треба да будем као у срцу Бога, да пребивам у Богу. Зато ћу отићи на краће време како бих се боље загледао у себе. Овде сам, због свакодневних послова и управљања, престао да се загледам у себе. И он је на неко време отишао из обитељи како би се загледао у себе, како би пронашао у себи одговоре на питања: а да ли воли? И шта воли? Да ли је прозрачан за све? Да ли је искрен са свима? Да ли је отворен за све? На пример, кажеш: волим. Али «волим» понекад значи «потребан си ми». И тада то више није љубав због љубави. Да, заиста, неки људи су нам потребни. Али то уопште не значи да их волимо. Волети значи желети добро ономе кога волиш. Бринути се о њему. Ако видим да човек у нечему може да напредује, желим му напредак, чак и ако ми то није «од користи». Размисли: «Желим да се моје дете развија, зато што га волим, и није ми важно куда ће отићи зарад тога. Нека иде да се школује у било којој земљи света ако то жели. Јер га волим и желим му добро. А ако је за његово добро да рашири крила и да одлети од мене, поштоваћу тај корак. Зато што га волим. Али ће ми толико недостајати! Моје очи га неће видети и моје руке га неће додиривати, неће га мазити, неће га загрлити. Мој малишан, моје чедо, неће бити поред мене.» Кад волиш истински, пре свега размишљаш о ономе кога волиш, о његовом добру. То је тешко. Ево шта ми је испричао један младић. Његов отац је веома желео да се син упише на факултет. То је желео «ради синовљевог добра» (тако је сматрао). Говорио му је: «Желим да се упишеш. Волим те, дечаче мој. То ти причамо ради твог добра, бринемо се за тебе.» А младић је одговарао: «Али зар ја не чиним све што могу? Чиним. Потрудићу се. Уложићу све напоре.» Трудио се, сиромах, учио је, али је на крају пао. Није се уписао. И отац му је у нападу гнева (кад се гневимо понекад откривамо своје право лице и омакне нам се оно што заиста осећамо, показујемо какви смо заиста) рекао: «Пиши пропало! Бићеш пропалитет у животу. Како сутра да одем на посао и шта да кажем онима чија су се деца уписала? Кћерка колеге из канцеларије се уписала. Како сутра да му изађем на очи и да кажем да ниси положио.» Син је схватио његову поруку: «Отац ми је увек говорио да ме воли и сад је моја вредност пала у његовим очима. Чим се нисам уписао саопштио ми је да ме не воли. Нисам успео и он ме већ пореди с колегином кћерком и прекорева ме због тога што ће га сутра бити срамота због мене на послу.» Али зар љубав поставља услове?! «Волим те ако се упишеш,» «волим те, ако због тебе не будем морао да црвеним». «Па добро, — рећи ћете, — свеједно волимо своје дете, не претеруј.» Да, али видео си шта је рекао? «Како ћу сутра изаћи комшијама пред очи? Шта ћу рећи људима? Како ћу показати право лице своје породице? И како да кажем да се мој син ове године није уписао?» А шта се заправо десило? Зар човек вреди у зависности од тога да ли се уписао и да ли има диплому? Зар је да бисмо човека волели потребно да буде способан за изучавање наука? Не, драги мој. Ја волим човека чиме год да се бави, као што и нас Господ воли. Упитао сам једно дете: «Кад чиниш грех, како осећаш Бога?» И дете је одговорило: «Осећам да ме гледа са чуђењем, са жаљењем и да се љути на мене.» Неко други је рекао: «Осећам да ће ме Бог казнити.» А свеци су говорили: «Кад грешимо и кад смо грешили у свом животу, осећали смо да нас Бог грли још топлије, још ватреније, с већом љубављу, зато што нам је тад био још потребнији.» Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо. Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. И тада немаш вредност у Његовим очима зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Имаш вредност и идеш путем на којем се бориш и војујеш. И Бог ти не суди, зато што зна да је оно што си данас – само тренутак, извесна етапа у твом животу, а можда и искушење које превладаваш, и зна да покушаваш да се поправиш. Не успева ти, али те Бог свеједно воли. Ти си попут сликарског платна које Христос гледа и види како се трудиш да сарађујеш с Његовом благодаћу, да узмеш Његову кичицу и са сликаш Његов лик у свом срцу, лик Божији, лик Христове љубави. Али не можеш. Чиниш грешке: овде направиш мрљу на платну, овде бришеш оно што си замазао, овде све преокрећеш наглавачке. Знам да си данас погрешио. Али знам да је твоје платно још увек у процесу стварања и не доносим никакве закључке о теби. Поштујем те. Не поредим те ни са ким, — каже Бог. — Не подсећам те на то да имам свеце, анђеле и арханђеле, да је поред Мене Богородица, Која има изванредну душу и предивно срце. Не прекоревам те, не говорим: а зашто си ти овакав или онакав?» Не. Бог то не говори. Он нас не пореди. Он воли сваког. Не знам да ли си видео како уметник ствара слику, или пре икону, пролазећи кроз различите фазе? Он прво наноси основу, затим постепено додаје боје, сенке, руменило. Све се то одвија у почетним фазама рада и видљивог резултата још увек нема. Не може се одмах добити готова икона и однети у храм. Икона још није завршена. Такву икону не можеш да окачиш чак ни у својој соби. Она није завршена. Али се притом не може назвати бескорисном. Не сме се умањивати њена вредност, не сме се бацити. На основу ње се не могу донети никакви закључци (још је на путу). Али има вредност чак и у незавршеном виду. Тако нас Господ воли. Зато што види да смо људи и да се помало трудимо да личимо на Њега и да стекнемо љубав од Његове љубави, живот од Његовог живота, светлост од Његове светлости. И Он то зна, и познаје нас. Зато нас воли. Кад не волиш човека може се рећи да га не знаш. Ко зна шта се заиста дешава с другим човеком – воли га. Онај ко зна да «ми други није непријатељ, а чак и ако је непријатељ, ја сам за то крив», волеће овог човека. Волећеш ону која ти је задала неиздржив бол, која те је повредила, ако схватиш да проблем није у њему и није у њој, већ у твом унутрашњем стању које још није излечено. То је твоја отворена рана која још није зарасла. То је твој бол који још није уминуо. Ми немамо непријатеља. Нема непријатеља на којег би вредело трошити снагу и мрзети га. Нема таквог непријатеља на овом свету. Ако се загледаш у живот онога ко ти је учинио велико зло и ако покушаш да одговориш како и због чега је то учинио, какви су били његови мотиви, како се осећао, како је провео детињство, зашто је дошао до таквог стања, видећеш да ти није непријатељ и противник. Зато Христос каже: «Немојте се плашити онога ко може да вас куша споља, јер вашу душу нико неће кушати.» Нико не може да ти причини штету. Кад осећаш да ти је неко нанео штету и да га због тога мрзиш, није ти заправо он нашкодио, већ нешто друго у теби није у реду, нешто друго те искушава. У тим тренуцима упитај Бога: — Боже мој, да ли и Ти мрзиш човека којег ја мрзим? И Христос ће ти рећи: — Не. Ја сам му опростио. На Голготи. Али не само онда, Ја и сад свима опраштам и све волим. — Али како, Господе? Како можеш да га волиш? А Бог ће ти одговорити: — Ја видим и друге ствари које ти, чедо моје, још ниси увидео. Видим да и он веома пати. Видим да није поступио према теби тако зато што је рђав, већ зато што се сам плаши и брани. — Али као се плаши, Боже мој? Нанео ми је толико зла... Знаш колико патње ми је задао. Изгубио сам посао због њега. Светио ми се, повлачио ме је по судовима... — Да, — каже Господ, — али веруј, кад би могао да видиш страх у његовој души, пометњу у његовом срцу, немир његове савести, не би га мрзео. Заволео би га. Осетио би оно што се назива милосрђем. Њему је, дете моје, потребна твоја љубав. Потребна му је помоћ, а не освета. Научи да се «светиш» онако као што се Бог «свети». Он се не «свети», већ увек одговара љубављу и то разоружава. Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе. Један момак ми је рекао нешто што је на мене оставило изузетно јак утисак: — Много волим једну девојку, поштујем је, одушевљавам се њоме и веома желим да будем с њом. — И шта предузимаш? — упитао сам га. — Ништа. Она никад неће сазнати за моја осећања. — Зашто? — Зато што воли другог. А пошто је заиста волим ништа јој не говорим о својим осећањима и никад се нећу мешати у њен живот. Сад завршавамо студије и желео сам да јој се приближим, да поразговарам с њом, да јој понудим да заснујемо породицу. Али кад сам схватио да размишља о другом оставио сам је на миру. Волим је и зато не разговарам с њом. Волим је и зато је избегавам. Ето, то се зове љубав! Размишљати о добробити онога кога волиш. А пошто у овом случају добробит значи не дирати у срце, с поштовањем се односити према посебном путу којим човек жели да иде, љубав те води ка томе да чиниш незамисливе поступке, да претвараш своју љубав у сузу, у бисер, у бол, који ће источити живу воду и омити Божанском благодаћу твоје срце. И нека се чини да не испољаваш своју љубав и да је не показујеш, твоја љубав заправо постаје дубља. Човека чиниш изузетно осетљивим и истинским, поетским и часним. И једном ћеш добити награду за то. Ван сваке сумње! Архимандрит Андреј (Конанос) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Шта вреди, браћо моја, ако ја будем вечито говорио, а Бог вечито ћутао? Могу ли ја одбранити правду Божију, ако је Бог не узме под своју заштиту? Могу ли ја доказати Бога безбожницима, ако се Бог буде крио? Могу ли Га ја омилети синовима Његовим, ако је Он равнодушан према патњама њиховим? Не; ништа од свега тога ја не могу. Моје речи немају крила, да би могле уздићи Богу све пале и отпале од Бога; нити моје речи имају огња, да би загрејале охладнела срца деце према Оцу њиховом. Моје речи нису ништа, ако оне нису слаби одјек и неразговетно понављање онога, што Бог својим моћним језиком говори. Што је шуштање шљунка на обали према страховитој рици океанској, то су речи моје према језику којим говори Бог. Како ће моћи чути шуштање шљунка преливеног пеном разјарене стихије онај човек, који је глув према рици океана? Како ће видети Бога у мојим речима онај, ко не може да га види у природи и животу? Како ће једва чујне речи људске убедити некога, кога громови нису у стању убедити? Како ће се огрејати на једној варници неко, ко је оставио огањ иза себе? Не ћути Бог, браћо, но говори гласније од свих бура и громова. Не напушта Бог правду, но прати је у њеном страдању и лагано узводи на престо. Не зависи Бог ни од чије добре воље, но чини све зависним од своје добре воље. Јадан би био Бог, који би зависио од адвокатске заштите једног смртног човека. Не излазим ја пред вас да штитим Онога, чију заштиту ја тражим дан и ноћ. Не излазим ја, убожјак један, да тражим од вас, убожјака, потпору Бога и Божије ствари. Не; него, напротив, излазим с предлогом, с молбом, заиста с молбом, да сви ми потражимо потпору себе и своје ствари у Бога, једино у Бога. Није то ради Бога но ради нас. И понављам: није то ради Бога но ради нас самих. Јер Бог ће бити подједнако велики, величали Га ми или понижавали. Бог ће бити светао, ма колико таме бацали ми на Његово име. Бог ће постојати, ма цела земља кроз сва уста својих створења и кроз све вулканске кратере јекнула: нема те Боже! Постојаће Бог, светао и велики као и данас, и онда, кад зраци сунчани буду узалуд тражили и једног живог човека на земљи, и кад буду место живих миловали само гробове мртвих. Боже, вечито светли и вечито велики, буди потпора нама као што си потпора толиким Сунцима у простору! И Сунца би се угасила без Твога погледа и претворила на мах у закисла, мрачна ватришта, – како ми да светлимо без Тебе? Како ћемо ми, брaћo моћи љубити своје непријатеље без потпоре Божије? Гле, ми нисмо учинили ни први корак на том путу. Ми нисмо још научили да љубимо ни своје пријатеље. Још мање: ми нисмо још научили да љубимо ни сами себе. Како ћемо љубити своје непријатеље? Христове речи о љубави према непријатељима, ево, још лете по свету од уста до уста, но још никако не могу да нађу пута од уста до срца. Ми не љубимо своје непријатеље. Зар то није очигледно, без доказивања? Ми љубимо само оне који нас љубе, и позајмљујемо само онима који нам могу вратити, и чинимо добра само онима који нам се могу двоструко одужити. Ми љубимо себе и пријатеље своје. Ми љубимо своје ближње, своје најближње, у буквалном смислу речи. Наши даљни далеко су од наше љубави. Наше срце лепи се за оно за што и наше очи. Очи наше су путовођ и нашем срцу. Ми мислило само, да љубимо себе и пријатеље своје. Ми се и у томе варамо; јер ми себичност називамо љубављу према себи, и љубакање љубављу према својим пријатељима. У самој ствари ми не љубимо ни себе ни своје пријатеље, исто онако као ни своје непријатеље. Јер у ономе што ми љубављу називамо нема најбољих елемената љубави. А најбољи су елементи љубави: познање, поштовање и жртвовање. У нашој љубави према себи нема ни познања, ни поштовања, ни жртвовања. У нашој љубави према пријатељима нашим такође нема тога трога. Наша љубав састоји се само из својих нижих елемената. Наша љубав према себи и својима ништа друго није до појачана и покварена у исто време инстинктивна љубав животињска. А оно што љубав људску чини узвишенијом и светлијом од љубави питоме и дивље живине, то је познање, поштовање и жртвовање. Познање себе и пријатеља својих први је елеменат узвишене и светле божанске љубави. Човек, који је о себи много мислио и себе много кушао, може доћи до познања себе. Но треба бити врло опрезан у том испитивању себе. Од најмање погрешке у самопознању може доћи лажан закључак, а од лажног закључка и лажна љубав према себи. Треба се навићи рашчлањавати, анализирати. Јер од правилне анализе себе, човек ће доћи и до правилне синтезе. Свака неправилност у процени себе, свети се више него на квадрат. Шта помаже цео дан правилног и опрезног хода по Алпима, ако се предвече учини само један омашан корак над провалијом? Најважнија питања, на која један млад човек мора правилно одговорити, да би себе познао, те да би му цео будући живот био правилан и здрав, јесу: – Ко сам ја? – Колики сам ја? – За шта сам ја? Сваки човек не може се посветити философији. Но једно зрно философије потребно је сваком животу људском као со јелу. Схвати ли човек своје биће као један производ случајно заталасане материје, као бесвесну и бесциљну игру елемената, он ће имати најнижи појам о себи и о своме назначењу. А од величине појма о себи зависи и величина идеала једнога човека, величина мисли и осећања и делања његовог. Схвати ли пак човек своје биће као резултат и наставак једне уметничке целисходности и творачке мудрости општевасионске, он ће тад имати о себи највиши појам, подређен једино појму Бога. Друто питање намеће се сваком човеку: Колики сам ја? Једно клупче желатинске љигавости и слабости излази на Сунце под именом човек. Сама немоћ, сама слабост, сузе, и сањивост! Туђом помоћи то се клупче одвија, на туђим рукама диже се ка Сунцу. Без своје заслуге оно дели хлеб с осталим светом, без своје жеље оно постаје учасник животне драме и животне плате. Још малено, то клупче упија својом душом као сунђером сав свет около себе на два очна прозорчића. Но душа је његова тако малена, да му све појаве изгледају бескрајно велике. Детету се родитељ његов и сви одрасли људи чине као титани, као богови. Кад се дигне до просечне висине свих људи човек онда мења свој појам о величини. Он не тежи више за величином ма кога одраслог човека но за величином само извесног броја великих људи, који му се чине у историји као Сунца међу звездама. И сравњујући себе са великим људима и са својим идеалом величине, он себе пита једнога дана неизоставно: Колики сам ја? И ту је одмах опасност, да се не превари, да не учини омашан корак над провалијом. Оцени ли правилно своју величину, онда је пронашао и себе и пут, којим треба да иде. А не оцени ли? Већина људи не оцени правилно своју величину, те живи у оптичкој обмани. Већина види себе у много већим размерама него што је. Живећи у једној обмани такви људи чине све, да и друге обману. Не испадне ли им то за руком, – а то никад не испада за руком – они се осећају несрећним витезовима, који су се јавили не у свом времену и не у свом друштву. Као да је потребно да сви људи буду велики и генијални! Као да Богу за његову историјску драму нису потребни исто тако и мали људи! Као да би свет могао постојати без говедара и ковача и чистача улице! Бог је и поделио људима неједнаку меру даровитости, да би због те неједнакости било сталног кретања у људском животу. Нико није крив што није дошао у свет са већим даром. Но крив ће бити и љуто кажњен онај ко не види свој дар у његовој правој мери, и ко се не потруди да с тим што му је дато оправда свој опстанак и изврши своју мисију. И треће питање: За шта сам ја? То је питање о познању своје мисије у овоме свету. Сваки човек долази у овај свет с нарочитом мисијом. Како многи не верују у ово! Сви смо ми Божији посланици и посленици. Сви! Ковачки посао је једна нарочита, богодуховена мисија, као и дрводељски, и књижевнички и државнички. Без ковачког посла не би било културе, ни египатске, ни европске, нити икакве. Народна машта доделила је једном од олимпијских богова ковачки посао. Није, дакле, небу угодно само краљевање и саветниковање, но и ковање гвожђа, и стругање дасака, и плетење асура. На страшном суду неће Бог рећи: Седи ти што си носио круну мени с десне, а ти што си држао чекић мени с леве стране, но даваће првенство и награду према боље схваћеној и извршеној мисији на земљи. На жалост много је међу нама оних који целог свог века не сазнаду своју мисију. Много је малоумних, који опет осећају призив за све мисије. Много је гордих, који не радећи ниједан посао критикују све послове. Многе трпи Бог једино из милосрђа, спремајући и шаљући друге посланике и посленике за исту мисију, која је онима била намењена и на њима пропала. Много је напућених и у себе заљубљених, који једва чекају да им се постави питање: За шта си ти? – да би могли гласно рећи: За све! Много, премного је оних, који не знају ни ко су, ни колики су, ни за шта су, а који говоре о љубави према себи. Много је премного оних, који себе нису нашли, а себе заволели. Уображење своје воле они, а не себе. Илузија им је слатка, њу љубе, а не себе. Много је оних, који праве лонце, а мисле за себе да су вајари. Много је оних, који су постали државници, а требали су бити трговци. Сви они говоре о љубави према својим непријатељима, док међутим још ни себе не љубе, јер нису познали себе, нити су нашли најбољег себе. Њихова је љубав лажна, јер се односи на лаж у њима, а не на истину. Кад лончар љуби вајара у себи, његова је љубав према себи лаж. А ко љуби себе лажно, тај љуби лажно и своје пријатеље. А чија је љубав према себи и пријатељима лаж, тога је љубав према непријатељима два пут већа лаж. Но не сачињава узвишену и свету љубав само познање. Уз познање треба да дође и поштовање, други главни елеменат достојне љубави. Човек треба да уме поштовати себе и поштовати пријатеље своје. Но не може човек поштовати зло у себи; и разбојник зна да је само добро за поштовање. Не може пак човек поштовати добро у себи, ако није сазнао, шта је и где је у њему добро. Познање је, дакле, основ и поштовању. Имао неко њиву, коју није могао никад довољно искрчити од трња. Докле ћу се ја борити с тим проклетим трњем? – рече домаћин и омрзе своју њиву. С досадом копаше он ипак једнога дана жбун трња у њиви, док мотика не звекну и не одскочи од стена. Срдња домаћина према немилој му земљи још већма порасте. Но кад дознаде да су стене испод трња сребрне, прође га и срдња и досада. И поче домаћин ценити трновиту њиву више него све остале, због сребра које беше у њој. Тако и један човек може изгледати себи као њива под трњем. Па ипак он може и волети себе, премда љубав та према себи биће вазда помешана с презрењем себе. Он се може хвалисати пред људима, но у самоћи он ће сам себи бити одвратан, јер зна да је лагао људе и зна да лаже себе, љубећи на себи оно што није за љубав. Он не може поштовати себе, јер није за то нашао разлога у себи, није пронашао жицу сребра у трњаку своје душе. Тако и љубав према пријатељима, ако није заснована на поштовању, као и познању, брзо се обраћа у презрење и одвратност. Како је мало код нас праве, идеалне љубави међу пријатељима! У већини случајева пријатељство није засновано на сродности душа, на познању и поштовању, него на случајној симпатији и на себичном рачуну. Саслушајте ово писмо, које ће вам послужити као најбољи доказ овога што ја говорим, и као највернија илустрација лажне пријатељске љубави. Писмо ово, које сам добио пре два дана, гласи: – „Желео сам доћи к Вама, да Вам се лично исповедим и тражим Ваш благослов за решење пред којим стојим. За благослов! Опростите ми цинизам, који је испунио моју душу од дна до врха. Ја стојим пред самоубиством. Зато не треба благослов ни разрешење, јел’те? Уосталом мени је цео свет дао разрешење на то – одвратношћу, коју је улио у мене према свима и свему. Мени су сви људи одвратни, одвратни до смрти, и ја ево сад дишем слободније, од како сам се тврдо решио да умрем и бар код смрти нађем заштите и мира од најодвратнијих ми створења на земљи – од људи. Чудићете се, знам, јер ово што пишем стоји у потпуној контрадикцији према ономе што сам Вам лично говорио. Ја сам Вам говорио, да имам пријатеља, које ценим и волим. Говорио сам Вам зло о другим људима, но о пријатељима ништа сем похвале. Све је била лаж, сад Вам смем истину рећи. И онда кад сам Вам похвале за похвалама о својим пријатељима низао, ја сам их презирао, као што их и сад презирем, и као што цео свет презирем. – На рачуну је било засновано цело наше пријатељство. Тај рачун је био чисто материјални, новчани, без ичега моралнога и духовнога. Ми смо имали као неки клуб. Није могао проћи дан, а да се не састанемо. Ево већ 12 година! Но никад, ниједног дана – то је оно што хоћу да Вам исповедим – ни о чему се другом није говорило међу нама до о новцу, интригама, и узајамним гадним услугама у јавности и иза јавности. Ми нисмо презали од средстава, нико од нас није хтео знати за морал и милосрђе. Таквим радом ми смо стекли богатство, дошли до положаја и задобили један реноме, који смо сваки дан вешто подржавали пискарањем по новинама и узајамним хвалисањем по журовима. Неки су од нас чиновници државни: они су брзо добијали класу за класом; неки су трговци: они су добијали лиферацију за лиферацијом. Неку су народни посланици: они су добијали шта су хтели. Ухватили смо били везе свуда: са министарствима, са новинарима, са војском, са банкама, са франмасонима. Увече смо се, с планом разилазили по разним кафанама, да би чули шта се о нама говори, и да би један о другом проговорили што год похвално. Слали смо и своје жене по кућама и забавама с нарочитим задатком, да шпијунирају цео свет и да нас хвале, причајући о нашој запостављености и нашем патриотизму. Кад је избио рат ми смо највише лармали, но нико од нас није отишао тамо где се могло погинути. После рата нашли смо се опет, сви здравији и богатији него што смо пре били. И цео свет нас још увек сматра за патриотичне и честите људе. Ми смо дотле отишли на овоме лажном путу, да је повратак за нас сасвим немогућ. Моји пријатељи утолико су ми постајали одвратнији уколико су бивали готовији да ме помогну у мојим прљавим амбицијама и тежњама. Сваки је од нас надметао се са осталима у вештини интригирања и лажи. За нас је постало немогуће говорити о ма каквој идеалнијој ствари, о ма чему душевном, хуманом, општечовечанском. Само рачун, и рачун! Никад о Богу, нити о души, нити о помоћи ближњим! Никад у цркву! Уосталом нико од нас не верује у Бога. Некад сам веровао и у Бога и у душу. Сад не. Сад кад стојим пред самоубиством ја не верујем у Њега. Ах, сви су људи гадни, но од мојих пријатеља нема ништа гадније! И црви, који по ђубрету гмижу, нису ми тако несносни као моји пријатељи. Они су сасвим дотукли моју душу у замену за то, што сам ја њима помагао да и они своју дотуку. Хтео бих да одем још на један састанак. Зову ме непрестано. Пало им у очи моје одсуство. „Болестан сам“ – слагао сам их. Хтео бих да одем да им кажем истину у очи пре него што умрем. Не знам, да ли да то учиним. Колебам се. Пљунуо бих их, згазио бих их! Учинили су ме ситим и богатим, но увели су ме у један пакао лажи, саме лажи, да не могу да дишем. Имам трбух велики, но немам душе. И моја жена и деца – сви су затровани као и ја. Све је изгубљено. Ја сам свој живот прокоцкао. Ако заиста нађем нешто после смрти, што Ви зовете Богом, и ако ми се буде судило, рећи ћу истину: најео сам се, напио сам се, накрао сам се, и налагао сам се. То је сав мој живот. Осећам неодољиву потребу, да и пре смрти некоме кажем истину. Мислио сам да то кажем њима, подлацима. Али колебам се. Тешко да би имао куражи. Изабрао сам Вас. Па и Вама, ето, само овако, написмено. Ако можете одвраћајте друге од оваквог живота. А мене презрите и заборавите.“ Ништа вам речитије од овога писма не може казати шта значи љубав без поштовања. Боље је да човек живи без пријатеља него с пријатељима, које не може поштовати. Живљење с пријатељима, које човек не поштује, то је клизање на поледици, која води у понор. На поледици ухвате се деца за руке и вуку једно друго, да би се лакше и брже клизала. И пријатељство без поштовања је такво клизање по леду, које се никад не завршује друкчије до вратоломством и пропашћу. Трећи елемент узвишене и светле љубави јесте жртвовање. Љубав је олтар на коме се увек мора вршити жртвоприношење. Љубав је божанство, које тражи да увек пред лицем његовим гори жртва, те да се оно види у светлости. Права љубав, божанска љубав, односи се увек на оно што је најбоље у човеку. Ако ја љубим своје уображење, моја је љубав лаж. Ако љубим свога пријатеља због његовог порока, ја љубим лаж. Ако љубим Бога због добитка на лутрији, моја је љубав лаж. А ако ја љубим заиста лаж, ја јој морам жртвовати истину, јер и лажна љубав тражи жртве. Онај ко воли своју сујету, жртвује јој памет; и ко воли своје тело, жртвује му душу, и ко воли новац жртвује му част. И обратно: ко воли разум, жртвује овоме сујету, и ко воли душу, жртвује њој тело, и ко воли част, жртвује овој новац. И љубав према пријатељима стаје скупо. Ја говорим о правој, божанској љубави. Помагати пријатеља у добру и тражити његову помоћ за добро, – само се то зове права пријатељска љубав. Ја желим пријатеља не зато, да он ласка мојим слабостима и затрпава и оправдава моје погрешке, но зато, да ме поправља у злу и подржава у добру. Такво пријатељство је чистилиште, у коме се човек чисти од грубих и ниских навика и склоности. Пријатељство је потребније души него телу. У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице. У трпљењу видети пријатеља значи олакшање. На самртној постељи присуство пријатеља улепшава лице смрти. Пријатељство је увек животворни дах анђела, који нас прати у животу, који нас диже кад паднемо и надахњава кад онемоћамо. Какву љубав према пријатељима један човек нуди, такве ће и пријатеље наћи. Свак има онаква пријатеља каква заслужује. Према каквоћи и величини жртве налазе се и пријатељи. Ја се морам отказати свега нискога, да бих могао имати за пријатеља онога, чију висину душевну љубим. И морам се отказати себичности љубећи несебичног пријатеља. И морам се отказати грубости љубећи племенитог пријатеља. Пријатељство је једно школовање. Какво пријатељство онакво и школовање. Некога пријатељство диже к небу, некога вуче у пакао. Пријатељства, које значи заверу против добра, има доста. Таква пријатељства се снују много и у нашој средини. Пријатеље се они, који нити се познају нити поштују нити један за другог жртвују. Пријатеље се људи различите душе, не због душе, него због добити. Пријатеље се људи различитих начела, не због начела, него због богаћења. Због концесија и лиферација, због пљачке и крађе! Пријатељима се зову често привремено и они, који се из дубине душе презиру. Осмејкују се један на другог често они, који осмејцима сузбијају излив мржње један против другог. Ах, ти осмејци пријатељски! Они често значе завесу над паклом. Пријатеље се често људи из кукавичлука; често из бојазни један од друтог; често из сујете; често из досаде. То је привремено и рачунско пријатељство, – највећи коров, који на земљи расте и највећи стид људски! Је ли онда чудо што људи не љубе своје непријатеље, кад, гле, ни пријатеље своје још не умеју да љубе? Је ли чудо што дете, које није научило азбуку, не уме да чита књигу? Како ће љубити човек свога даљњега кад није научио да љуби ни свога најближега? Како ће љубити Србин Немца, кад још Србин Србина није научио да љуби? Како ће незнабошци – Јапанци љубити хришћане – Русе, кад хришћани – Руси не љубе један другог? Све донде неће моћи бити љубави, према непријатељима, док је не буде било међу пријатељима. А све донде је неће бити међу пријатељима, докле се она не сазида на узајамном познању, поштовању и жртвовању. Докле год љубав према пријатељима буде само слушкиња нижих циљева, дотле ће зло господарити светом. Хришћанска љубав иде у круговима. Прво долази љубав према себи, па љубав према пријатељима, па љубав према непријатељима, па љубав према Богу. Христос је узео љубав према себи као мерило љубави према људима и према Богу. „Као што љубиш себе самог“ – вели Христос. Кад би људи имали хришћанске љубави према себи, они би убрзо имали и хришћанске љубави према својим пријатељима, и према својим непријатељима. Но та основна љубав људи, – љубав према себи – још је у већини анимална, себична, прождрљива, нечиста, те је и свака друга љубав, којој је та љубав основ, иста таква. Но доћи ће једно боље време, кад ће се људи љубити више духом и истином, и због духа и истине, и кад ће праве љубави бити онолико колико сад има лажне љубави. Доћи ће време, кад ће пријатељ пријатељу бити свештеник и исповедник, а не само савезник у задобијању богатства и уживања овог света. Доћи ће време кад ће пријатељ пријатељу бити утешитељ и лекар, а не заводитељ и разоритељ душе. Кад дође то време, онда ће тек почети љубав међу људима. Ма како далеко било то време, оно иде и доћи ће. Љубав којом се сад људи љубе води самоубиству. Но кад дође оно време, доћи ће с њим и љубав, која води животу. Још није дошло време љубави према непријатељима, јер још није испуњена ни заповест о љубави према пријатељима. Али ће се испунити и једна и друга заповест, јер ниједна ни друга није људска но Божија. А Божија не може остати неиспуњена. Ја вас не могу, браћо, покренути мојим слабим речима, да испуните Божију заповест о љубави. Но покренуће вас на то Бог, који Сунца покреће. Не могу вам ни снаге дати за праву љубав према пријатељима, ни снаге познања, ни снаге поштовања, нити снаге жртвовања. Ту снагу ће вам дати Онај, који има свемоћ у рукама, и који покреће облаке мислима. Ствар Божија би пропала, кад би зависила од мојих речи и од ваше ћуди. Но ствар Божија ће независно од нас свију успевати и победити. Онај, чијим годинама нема броја и чијем бићу нема краја, не може оставити овај свој дом светски на произвољ нас, слабих створења својих, чији почетак и крај готово се састају у једној тачки, и чије је цело биће једна тачка. Не човек, но Бог је јемац, поуздан и веран јемац, да ће царство љубави доћи на земљу. Бог нам је јемац, да се Сунце неће пре угасити него што види синове земаљске сасвим сличне Оцу њиховом небесном. Гле, кроз кратко време за нас ће се Сунце угасити. Покривени црним плаштом смрти ми ћемо бити скривени од Сунца. Но зашто и нас не би Сунце, за нашег живота, видело као синове врло сличне Оцу нашем небесном? Задајмо реч, да ћемо учинити такво задовољство Сунцу и – о, куд и камо веће задовољство себи и пријатељима својим! Нека нам Отац наш небесни буде потпора у томе, од сад и до века. Само поред Њега пријатељство добија божански нимбус и божански жар. Само је у Њему љубав, само кроз Њега познање и поштовање, и само помоћу њега жртвовање. Слава нека је Њему на висинама, и Његова светлост с нама у низинама! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом прославе Празника над празницима, на Васкрсни уторак, 30. априла 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је служио Божанску Литургију у храму у Новом Прибоју, посвећеном Празнику Христове Свепобеде. http://media.milesevskaeparhija.rs/2019/04/Priboj-Vaskrsni-Utorak.mp3 Саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Видаковић, архијерејски намесник прибојски; протојереј-ставрофор Ранко Милинчић, старешина храма Светог Великомученика Лазара у Старом Прибоју; протојереј Спасоја Вујанић, парох новоприбојски; протођакон Никола Перковић и ђакон Мирослав Николић из Архиепископије београдско-карловачке. Пројављујући јединство Цркве у Евхаристији и у Епископу верни народ Прибоја се сабрао на овом евхаристијском сабрању учествујући у псалмима, химнама и песмама духовним, радујући се у Васкрслом Христу и наслађујући се Пречасним Тајнама, Телом и Крвљу Васкрслог Господа Свепобедитеља, јер ће тако бити саваскрсавани и саузношени са Христом. Беседећи о значају Васкрса, Владика је рекао да је Господ својим васкрсењем учинио велику промену у животу људском, створио нови однос човека према чиниоцима живота, другачију позицију на животном пољу и ратишту, успоставио другачији однос снага: – Господ је дошао да све што је било искварено поправи, и да нас постави способнијима и бољима. Он је обукао нашу природу, наш састав, и то подигао из мртвих, ово тело и ову душу, и то оживотворио. Повео је нас путем победничким и остао је и даље трајно наш предводитељ, и дао нам могућност да непрестано кушамо од те мудрости, од тог начина живота, од те снаге, од те победе. Зато смо и дошли у овај свети храм и причестили се Његовом победом, Његовим Телом и Крвљу и остајемо трајно у заједници са Њим живим. Две ствари су основне после Његове победе: прва је ова коју поменусмо, да смо јачи о односу на чиниоце живота и да можемо бити успешни, а друга је та да је Господ дао заповест да непрестано примењујемо у животу Његове принципе, Његове прописе, и да кроз то показујемо те нове плодове живота. А Његови принципи су љубав, доброта. По томе ће видети да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом, тако говори Господ. У беседи Владика се осврнуо на одржани први Васкршњи базар у порти храма на Васкрс, истакавши са поносом успех прибојске црквене заједнице а посебно њених млађих чланова и њихово угледање на Христа и разумевање Његове заповести о љубави јер су својим трудом и пожртвованошћу успели да прикупе новчана средства која су опредељена у хуманитарне сврхе. Након одслужене Литургије, Епископ је са свештеницима и представницима основних школа из Прибоја посетио Друштво за церебралну и дечију парализу и Удружење за помоћ ментално и недовољно развијеним особама у овом граду и уручио новчану помоћ прикупљену на Васкршњем базару. Извор: Епархија милешевска

Светом литургијом на празник Цвијети у Храму Светог Јована Владимира началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Зековић, а саслуживали су му протојереј Љубомир Јовановић и јереј Младен Томовић. Након што је прочитао Свето јеванђеље, отац Слободан се бесједом обратио присутним вјерницима честитајући свима срећан и благословен празник.Отац Слободан се остврнуо на протеклих шест недјеља Часнога поста које називамо Светом четрдесетицом у којој смо се трудили да кроз тај наш мали подвиг сами себе преиспитамо какво је заиста наше духовно стање. Трудећи се да у те дане из себе ишчупамо сав духовни коров и да све оне страсти у које смо запали, уз помоћ Божије благодати исправимо. Напоменувши да прослављамо два празника, Лазарево васкрсење и улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим, отац Слободан је рекао да је сада испред нас Страсна седмица страдања Господњег ради нас. „Љубав Божија свела је Бога на земљу да би нас рањене и пале уздигао Господ на небо и повратио нас у оно првобитно стање непрестанога општења и заједничарења са Богом. Врхунац љубави Божије, јесте, Његово страдање, крст и погребење. Зато да ове дане који су пред нама посветимо Господу и са љубављу да се поклонимо страдању Његовом. И да опет са радошћу прославимо Васкрсење Његово којим је свакоме од нас отворио пут Васкрсења из мртвих и живот вјечни“, истакао је у бесједи протојереј-ставрофор Слободан Зековић. Након причешћа вјерних приступило се освећењу и резању славског колача поводом славе дјеце полазника вјеронауке. Отац Слободан је искористио прилику да свој дјеци ове парохије која похађају школу вјеронауке честита празник. Такође, честитке је упутио и вјероучитељима, попадији Славици Орландић и Дејану Томовићу. Сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је 30. марта 2019. године представљању документарног филма „Доњецка Вратарница“ у амфитеатру Спортског и пословног центра Војводина у Новом Саду. За међународну премијеру филма „Доњецка вратарница” – првог филма Донбаске триологије – ауторка Наталија Батрајева је изабрала Србију јер, како истиче, њен пут као режисера у документаристику почео је управо на Косову и Метохији, око разрушеног манастира Зочишта. Радња документарног филма је о руском манастиру Иверске Богородице Вратарнице, који се нашао у вихору рата. Наталија Батрајева је три ратне године провела тамо и снимила документарни филм који је добио најпрестижније награде у Русији. Ауторка је одлучила да инострана премијера буде у марту у Србији, управо због обележавања 20-годишњице НАТО агресије на Југославију. Батрајева је објавила и потресну монографију Косово српска Голгота. -Филм је заиста потресан. Једно сведочење о страшном страдању Цркве и народа. То нас подсећа на напад на нашу отаџбину ̶ колико је било трагедија и колико је страдало светиња, болница, мостова, људи, деце. Ми верујемо да ће Бог, Правда Божја и љубав, на крају тријумфовати. Светиње ће се обновити, живот ће и даље трајати, али сви они који су замислили да злом, насиљем, крвопролићем, могу да постигну било шта, било где у свету, то ни у ком случају неће успети, навео је владика Иринеј, уз оцену да и Цркву не остављају на миру. Успели су да направе хаос и у Цркви, да покушају да закониту Цркву Украјине – која је у јединству са укупном Руском Православном Црквом – на силу претворе у неку одвојену расколничку заједницу, уз непромишљено учешће цариградског патријарха. Сада, док ми овде разговарамо, разни људи покушавају да насиљем преотму храмове, пошто огромна већина народа у читавој Украјини неће да се одвоји од своје законите Цркве. Као што је руски народ нама помагао у тешким тренуцима наше историје, и ми смо покушали оно мало што можемо. Оно што смо сви чинили у прошлости једни за друге, треба да и данас чинимо. Нико никоме ту није непријатељ, осим оних људи без савести који све то организују, поручио је Епископ бачки. Извор: Епархија бачка

Дана 14. марта 2019. године, у четвртак прве недеље Великог поста, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил служио је велико повечерје с читањем Великог покајничког канона преподобног Андреја Критског у Сретењском ставропигијалном мушком манастиру у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве је одржао проповед. „Дух же цјеломудрија, смиреномудрија, терпјенија и љубве даруј ми, рабу Твојему.“ Овим речима свети преподобни Јефрем Сирин усмерава наша срца ка Богу с молитвом за стицање набројаних врлина. Међутим, треба обратити пажњу на то да љубав, која се у низу ових врлина налази на последњем месту, ово место не заузима зато што је то најмања врлина, већ напротив, зато што је најузвишенија и највећа врлина. То је највиши степеник на лествици врлина које воде у Царство Божије. Свако на основу сопственог искуства зна колико је тешко имати љубав према ближњем у срцу. Крвно сродство и породичне везе стварају одговарајуће услове за то да човек открива своје срце ближњима. То се дешава и у животу породице, и у животу релативно малих група људи удружених заједничким идеалима, заједничким трудом, као на пример у монашкој заједници. Љубав је нешто прилично схватљиво и реално остварљиво. Али како заволети човека којег називамо ближњим, али који нам у ствари није ближњи? Где да узмемо снагу и како да учинимо да у нашем срцу заиста буде љубав, а не изнуђена жеља да волимо, иза које се заправо не крије ништа осим гордости и жеље да у очима људи стекнемо изузетно поштовање и захвалност? Да бисмо заволели човека треба да имамо добро срце. Постоји одличан начин да човек одреди да ли може да заволи другог човека, да ли љубав према ближњима може постати удео његовог живота или не. Свако може да одговори на ово питање: ако се у срцу не одазива бол другог човека, ако није могуће осећати састрадавање с другим човеком (не неким од најближих, већ с једним од оних које у црквеном животу називамо ближњима) – то значи да није могуће заволети ближњег. Свети ава Доротеј је размишљајући на ову тему рекао једноставне речи које ће можда свакоме помоћи да по милости и благодати Божијој стекне љубав према ближњима. А савет аве Доротеја гласи: „Никоме немој чинити зло.“ Ово је први и обавезан услов. Никаква љубав не може да израсте на тлу које је нађубрено злом. То није хранљиво ђубриво, већ је то отров који убија људску душу. Ако човек чини зло свом ближњем, он није у стању да воли. И други услов, који је преподобни ава Доротеј врло јасно формулисао гласи: „Научи да чиниш добро.“ Немој чинити зло, већ учи да чиниш добро. Задај себи у задатак да чиниш добра дела у оној мери у којој је то могуће за тебе. Не треба да постављаш себи неоствариве задатке – али покушај да решиш најједноставније, полазећи од оних животних ситуација у којима се налазиш. И ако будемо успели да поставимо себи реалан задатак и да га испунимо, осетићемо изузетно дубоко унутрашње задовољство. Осетићемо способност да чинимо добро, а то значи и да волимо другог човека. Зато што љубав не расте на пустом месту, она расте само на тлу које је припремљено добрим делима, делима милосрђа, која називамо делима љубави. Светоотачки свети су врло једноставни. Да бисмо их схватили не треба чак да завршавамо школске установе (иако је, наравно, добро школовати се, између осталог, у богословским школама, уколико је то могуће). Али никаква посебна знања човек не треба да има да би усвојио једноставне, али важне истине које нам преносе свети оци помажући нам да пронађемо пут ка усхођењу на највиши степен духовног савршенства – стицање у срцу љубави према нашим ближњима. Амин. Извор: Православие.ру

Светом литургијом пређеосвећених дарова, коју је служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, данас је у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици почело великопосно братско сабрање свештенства цетињског, подгоричко-даниловградског и подгоричко-колашинског протопрезвитеријата. У литургијској бесједи Митрополит Амфилохије је казао да смо у ове дане Светога и великога поста посебно призвани да се постом, молитвом и исповјешћу припремамо за Свето причешће – велику и Свету тајну сусрета са Господом. Он је посебено говорио о значају Свете тајне исповјести, истичући да је важно да се током читаве године исповједамо за своје гријехе, вољне и невољне, знане и незнане, а у исто вријеме исповједајући се и тражећи опроштај од Бога и опраштајући једни другима, приђемо Господу да се са Њим сретнемо. „Ако не опростимо ближњима својим, без обзира ко је крив, а сви смо криви, ако не опростимо брату своме, сестру својој, неће ни Бог нама опростити.“ Митрополит је нагласио и значај читања молитве Светог Јефрема Сирина за вријеме Великог поста у којој је, како је истакао, садржај свеукупног Четрдесетодневног поста, начина нашега живљења и вјере : Господе и Владико живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје гријехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у вијекове вјекова. Амин. „Лењост је најопакији отров за свако људско биће, а Бог нас није призвао на љењост, него на дјелање дјела Божијих, на вршење заповјести. Душа и тијело човјеково су призвани на непрекидно дјелање и творење врлина“, казао је владика. Додао је да је велика опасност, посебно за савременог човјека, мрзовоља, тугомора -униније, и да се зато молимо Богу да нас ослободи од тог зла. „Данас је болест човјечанства тугомора, опака болест која убија људе и плод тога су бројна самоубиства. Људи бјежећи од невоља са којима се сусрећу у животу, болести и страдања, врше самоубиство заборављајући да тиме умјесто пролазног, земаљског пакла, бирају вјечни пакао, вјечну патњу и несрећу“, казао је владика и појаснио да је самоубиство неопростиви гријех који не само да не ослобађа, него умножава страдања и то на вјечном плану. Подсјетио је Митрополит да је зато Црква одувијек свједочила да је самоубиство велики гријех пред Богом – гријех безбожништва, јер онај који изврши самоубиство значи да не вјерује да ће му Бог помоћи и да ће га обдарити, прије свега, вјечним и непролазним, бесмртним животом, због кога се и рађамо овдје на земљи. Тумачећи даље молитву Светог Јефрема Сирјанина, Високопресовећени је истакао да сви људи имају наклоност према властољубљу, гордости: „И муж према жени, и жена према мужу, дјеца према родитељима, пријатељ према пријатељима, свештеник према свештенику, епископ према свештенику, епископу…“ Говорећи о празнословљу Митрополит је упозорио да се празне, унутарње ријечи које изговарамо у срцу своме испољавају на наше спољашње празнословље. Након тога Митрополит је говорио о другим дијеловима молитве овог великог подвижника и покајника истичући да целомудреност рађа смиреноумље, а оно трпљење, а трпљење рађа праву истинску љубави према Богу и према ближњима. На крају ове дивне молитве молимо се Господу да нам да, подсјетио је Митрополит, да не осуђујемо брата и сестру своју јер је осуђивање опако и отровно, не судите да вам не буде суђено. „Мала молитва, али свесадржајна, с једне стране у њој су откривене главне врлине на које смо призвани, а с друге стране посвједочено је и зло, огријеховљеност, све оно што одваја човјека од Бога, природе његове и ближњих“, казао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и још једном нагласио важност исповјести: „Сви се исповједамо пред Господом и призивамо од Бога да нам подари мир, здравље, спасење, целомудреност, смиреноумље, трпљење, љубав и да не осуђујемо брата или сестру своју.“ По завршетку Свете службе Божије, братско сабрање свештенства цетињског, подгоричко-даниловградског и подгоричко-колашинског протопрезвитеријата је настављено разговором свештенства са Митрополитом о актуелним питањима црквеног живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У петак, 1. марта 2019. године, када наша Црква прославља и празнује Свете мученике Памфила и Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић. За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирао је г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Присутним верницима Владика је својом беседом указао на слабости људске и несавршену љубав међу људима која често није онаква какву Бог очекује да буде. “Како можеш да волиш Бога којег не видиш, а мрзиш брата којег видиш? Ту нема вере, нема ничега што је Христово. Хришћанину не приличи да мрзи, а сваки који мрзи брата свога је убица, а убицама нема спасења. Мржња је опасно зло, она убија без пушке и пиштоља. Она помрачује човеку разум. Мржња је храна која одводи човека у смрт, а љубав је, браћо и сестре, за вечност. Љубав никад неће престати и она тек почиње у правом смислу да живи када се сретнемо са Богом. Свако ко мисли да може да воли Бога без човека је лажа, јер је сам Бог највише љубави показао управо према човеку. Господ је све осећао, и шамаре и батине, јер је и сам био човек. Да није човек и да није имао ту људску природу зар би на крсту рекао: “Жедан сам, гладан сам”? Зар би Бог рекао нама да испуњавамо оно што зна да не можемо да испунимо? Не браћо и сестре. Он познаје нашу моћ и нашу немоћ, и зна да можемо да се покајемо и поправимо. Покајање је друго крштење и прво васкрсење. Али без љубави нам је немогуће васкрсење. Љубав је двосмерна браћо и сестре. Ако примам љубав морам и да је узвратим. Да би човек имао љубав према Богу и према човеку, он мора испуњавати заповести Божије. По томе ће нас Господ препознати. Хришћанство је вечна школа. Ништа не можеш да научиш ако не заволиш. Љубав живи, она је та која васкрсава. Ако заповести Божије држимо, значи да познајемо да су те заповести од Бога дате. Бога могу познати и школовани и нешколовани, само ако имају смирења”, поручио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска

Беседа протонамесника Милорада Мировића, изговорена у недељу 24. фебруара 2019. године на литургијском сабрању у новосадском Светоуспенском храму, у другу припремну недељу за Свету четрдесетницу у којој се чита свештено Еванђеље о Милостивом Оцу. Извор: Радио Беседа

”Данашња недеља, Недеља блуднога сина, као што смо чули кроз Свето Јеванђеље, упућује нас на жртвену Божију љубав коју не можемо ограничити на оквире овоземаљског. Божија љубав превазилази људски разум, она је вечна и непролазна. ” - истиче Епископ. У недељу 24./11. фебруара када наша Црква слави светог свештеномученика Власија и светог великомученика Ђорђа Кратовца, Светом Евхаристијом у Угљешу началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архипастиру су саслуживали протојереј-ставрофор Владо Кљајић и протојереј-ставрофор Михаило Марјанац, пароси у пензији, протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. Након заамвоне молитве Владика Херувим освештао је крстове који ће красити куполу угљешког храма и људима “светлити светлошћу Христовог Васкрсења” - истиче Преосвештени Владика Херувим. По отпусту Епископ Херувим се у беседи обратио сабранима: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у који смо се сабрали овде у новоподигнутом, још незавршеном али свакако велелепном храму у Угљешу. Сабрали смо се да прославимо Име Божије и да пројавимо суштину због чега се храмови граде, због чега је добро и благословено да, као народ који има немањићко наслеђе, градимо своје храмове и манастире. Овај храм се довршава и све је лепши. Надамо се да ћемо видети пуноћу ове градње када храм буде украшен у потпуности, освећен, како би свету светлио тајну Распећа и Васкрсења – то су темељи нашега живота и наше вере. Сабрали смо се како бисмо литургијски испунили тајну вечнога живота. Та тајна се испуњава при сваком нашем сабрању на Литургији, где смо сви као браћа у Христу испуњени вечном радошћу и истином која нас обнавља и утемељује у оној љубави којом Бог љуби човека. Данашња недеља, Недеља блуднога сина, као што смо чули кроз Свето Јеванђеље, упућује нас на жртвену Божију љубав коју не можемо ограничити на оквире овоземаљског. Божија љубав превазилази људски разум, она је вечна и непролазна. Какви смо ми људи? Чинимо грехове свакодневно, и својим мислима и својим делима, али Бог је увек ту. Бог је милостив и излива ту љубав коју је отац у Светом Јеванђељу излио на сина који је отишао од њега. Отац се и после свега обрадовао и помиловао сина, поново му је дао наду у живот, није га одбацио. У животу ми често имамо различите побуде да критикујемо једни друге, налазимо другима замерке, иако требамо да живимо у духу Јеванђеља и љубави. Љубав се излила на овај свет Оваплоћењем Христовим у Тајни Литургије, јер се у Литургији она испуњава и добија своју пуноћу. Само на Литургији сви једни друге гледамо лицем к лицу јер је то суштина и тајна вечнога живота. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан, нека нас Бог све благослови да дочекамо довршење овога храма. Данашњи чин освећења часнога крста и иконе је почетак довршења овога храма. Као што смо прочитали у молитвама, ови крстови требају да светле светлошћу Христовог Васкрсења како би били наша нада и утеха на Христовом путу, на путу Јеванђеља и вечног живота. Нека сте благословени, Бог вас љубио и благословио и свако вам добро даровао! Амин! Трпеза љубави уприличена је у парохијском дому трудом пароха дарђанског протојереја Ђорђа Ковачевића. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

“Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи тјелесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу.” Овим ријечима богослужење Цркве нас подсећа на почетак молитвено-поучне припреме за Свету и Велику Четрдесетницу, односно, Велики (Васкршњи) пост. Управо о овој важној теми разговарали смо са катихетом Браниславим Илићем. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Извор: Радио Светигора

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, гостујући у емисији "Питајте свештеника" на таласима Радија Светигоре, указао на неопходност да се време предстојећег поста схвати у суштинском смислу који је, пре свега, сагледан у духовном препороду васцелог живота. Ако постиш нека твоје расположење буде испуњено љубављу и разумевањем према другим људима јер пост од нас захтева подвиг и својеврсну духовну креацију, наглашава отац Гојко. Звучни запис емисије Тумачећи Свето Јеванђеље које се чита на Недјељу о милостивом оцу, како је назвао недјељу о блудном сину, отац Гојко позива да преиспитујемо себе и да признамо себи колико смо мали пред Богом. Говорећи о празнику Преподобног Симеона Мироточивог-Стефана Немање, отац Гојко је пренио и своје утиске са светосимеоновских свечаности у Подгорици, гдје је у петак и суботу прослављен Преподобни Симеон патрон наше Митрополије. Отац Гојко је одговарао на питања слушалаца о Часном посту за који се управо припремамо током припремних недјеља. “Пост од нас тражи једну креацију и подвиг. Лијепим поступцима покажимо да постимо“-каже отац Гојко. Одговарајући на питање наше слушатељке на који начин да утичемо на наше ближње који нијесу крштени да схвате суштину ове свете Тајне и крсте се како бисмо сви заједно били дјеца Господа и Спаса нашег у Царству небеском, отац Гојко каже да то треба да радимо са мјером, а не у виду неког агитатора. На ова и још нека питања наше вјере одговоре ћете наћи ако будете чули ову емисију коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора