Претражи Живе Речи Утехе

-Из тескобе светских метропола у бескрај ковиљске светиње- Његово Преосвештенство викарни Епископ мохачки г. Исихије, био је гост у овонедељној емисији "Личност и заједница" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Гостујући по први пут у наведеној емисији, Владика Исихије је открио свој животни пут. Услед очеве дипломатске службе, већи део детињства и младости провео је у иностранству. Поред Москве, где је и рођен, живео је у Пекингу у Кини, Рангуну у Бурми, Картуму у Судану и у Вашингтону у Сједињеним Америчким Државама. Основну и средњу школу је похађао на енглеском и на српском језику. Године 1985. завршио је Дизајнерску средњу школу у Београду и стекао звање ликовног техничара дизајна графике. У периоду од 1987. до 1991. године, студирао је психологију на Универзитету Дистрикта Колумбије у Вашингтону (САД), као и на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Дипломирао је богословске науке на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2018. године. На самом почетку духовне и материјалне обнове свештене обитељи манастира у Ковиљу, које је започео данашњи Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, отац Исихије се као искушеник придружио ковиљском братству 1991. године, да би у монашки лик био пострижен руком Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, на празник Сретења Господњег 1995. године. У чин јерођакона је рукоположен од тадашњег Епископа јегарског и игумана ковиљског г. Порфирија, 18. јула 1999. године, а недељу дана касније рукоположен је у чин јеромонаха. Достојанством архимандрита одликован је 21. новембра 2014. године и, на предлог игумана и ковиљског братства, постављен је за намесника ковиљске обитељи. На редовном пролећном заседању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Исихија (Рогића), за викара Епископа бачког, са титулом епископа мохачког. Епископ Исихије говори енглески и руски језик. Преосвећени епископ мохачки је у емисији „Личност и заједница" говорио о својој жељи да ступи у тада новоосновано братство ковиљског манастира, о годинама духовне и материјалне обнове Светоархангелског манастира, о прераној смрти блаженопочившег владике Јеронима као и о односу психологије и духовништва у нашем времену. У првом делу емисије владика је говорио о свом животу и многобројним животним путевима и изазовима. Казујући о почетку равноангелног монашког живота, викар Епископа бачког је посебно истакао значај Светоархангелске обитељи манастира у Ковиљу, који је према његовом сведочанству "крајичак неба на земљи". Са пуно хришћанске љубави Епископ Исихије се присетио првог сусрета са Митрополитом Порфиријем, тада јеромонахом, који га је 30. децембра 1990. Лета Господњег и крстио у Светоархангелској обитељи, а који је од тада, до данас остао његов духовни отац. "Смрт владике Јеронима је за нас био велики губитак, али живећи као хришћани, ми знамо и осетимо да смо са њим остали у молитвеној вези", истакао је Епископ Исихије, присећајући се лика и дела блаженопочившег епископа јегарског Јеронима који је остао запамћен као врсни литургичар и обновитељ богослужбеног благољепија свештене обитељи у Ковиљу. Говорећи о значају духовног руковођења Епископ је подсетио да је "духовништво данас у великој потражњи, јер народ долази у Цркву, многи имају недоумице и свакоме од нас је потребан духовни отац који може да нас руководи, како бисмо се на истински и правилан начин изграђивали ходећи путем спасења." На питање о значају заједнице "Земље живих" која делује по благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, Владика Исихије је истако да заједница врши јеванђелски подвиг који у први план ставља човека и његово целокупно оздрављење и враћање Богом дане целовитости. Извор: Телевизија Храм / Ризница литургијског богословља и живота

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светих 14.000 младенаца Витлејемских, са свештенством, уз молитвено учешће Преосвећеног владике диоклијског г. Методија и вјерног народа, Свету службу Божију у цркви Рождества Пресвете Богородице на Ћипуру – Цетиње. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је у току Литургије миропомазао римокатолкињу Марију, а након тога је увео у Свету тајну брака са Лакићем Булатовићем. У архипастирској бесједи Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да су 14.000 младенаца Витлејемских, по Иродовој заповјести побијени у Витлејему у његовој намјери да убије Богомладенца, новорођеног Цара – Исуса Христа, али је Господ спасен: „Та мученичка дјеца су уградила свој живот у живот Христов и постали први мученици за Њега, да би и Он касније мученички пострадао“, бесједио је владика и подсјетио да су се Јосиф и Марија са Исусом, онако како им је анђео рекао, прво склонили у Египат, а послије отишли у Галилеју због чега се Господ и назвао Галилејацем. Истакао је да је за спасење свега људскога рода велики Божији дар рођење Господа нашега Исуса Христа. Затим је честитајући младенцима ступање у брак, казао да је то за њега посебна радост, јер је по њиховој жељи постао и њихов кум, а љубав међу кумовима је једнака са љубављу према живоме Богу. Како каже народна изрека: „А кумство је, Бог па Свети Јован“. Након тога је објаснио да су муж и жена данас примили свете вијенце као драго камење на главу, и да треба да запамте оно што је прочитано из Јеванђеља и Светога писма: Жене покоравајте се својим мужевима, јер је муж глава жени, а мужеви волите своје жене као што је Христос волио Цркву. Затим је појаснио да је Христос волио Цркву и да је за њу жртвовао Себе до последње капи: „Црква Божја слуша Христа као главу Цркве, супруга слуша мужа као главу своју, али муж жртвује себе без остатка за своју супругу. И онда Бог благосиља тај брак и он бива благословен, а највећи благослов брака је рађање дјеце“, рекао је Митрополит и додао да је благослов Божји, благослов Цркве Божје, како се и крстимо у име Свете Тројице, најмање троје дјеце. Владика је указао на забрињавајућу статистику да се у Црној Гори сваки дан разводе по два брака: „Најоскрнављенија данас светиња, јесте основна светиња људске заједнице, људског друштва, светиња брак, јер они који се вјенчавају, они се вјенчавају во вијеки вијеков.“ Појаснио је да се у току вјенчања подижу круне с глава и уздижу према небесима да круне младенаца уђу у Царство небеско: „И одговарате пред тим крунама на Страшном суду Божијем, да ли сте их сачували чисте и јединствене, испуњене љубављу и узајамном жртвом. А љубав ваша је као љубав на свадби у Кани Галилејској, у којој је Господ благословио и воду претворио у вино. То значи ова вода обичне љубави треба да се претвори у вино, у саможртвену љубав Христову, христолику љубав.“ Даље је објаснио Митрополит Амфилохије, да та љубав треба да буде онаква љубав каквом је Христос заволио нас – да и брачници воле једни друге жртвујући себе, закључивши да је то права истинска љубав која се жртвује и дарује, и која не тражи своје, него се само дарује и предаје Богу и своме супругу – супрузи, во вијеки вјеков. „Велики је овај свети дан повратка Господњега из Египта у Свету земљу и тамо приношење Његове љубави за спасење свих људи и свих земаљских народа, жртвовање Његово. Он је рекао : Нијесам дошао да Ме служе, него да служим. Не само да служим него живот Свој да положим за ближње Своје, за људе за свеукупно човјечанства. Дакле та христолика љубав је она љубав која везује брачнике, то је љубав на коју су призвани сви они који се крштавају: У име Оца и Сина и Духа Светога и примају печат Дара Духа Светога. Нека би Господ и нама свима подарио те христолике, боголике љубави и према Богу и једни према другима у све дане нашега живота и у вјекове вјекова, амин“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у цркви Рождества Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја дочекали су 8. јануара 2020. године испред Владичанског двора у Бања Луци Његово Преосвештенство Владика бањалучки г. Јефрем, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић и српски члан Председништва Босбе и Херцеговине г. Милорад Додик. Дочеку Патријарха српског присуствовали су Преосвећена господа Епископи зворничко-тузлански Фотије и бихаћко-петровачки Сергије, министар унутрашњих послова Републике Српске г. Драган Лукач, директор Републичког секретаријата за вере г. Драган Давидовић, градоначелник Бањалуке г. Игор Радојичић,шеф Српског клуба у Представничком дому Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине г. Ненад Стевандић као и бројни верници. У цркви Свете Тројице свечану доксологија у част Патријарха српског г. Иринеја су служили протојереј-ставрофор Војо Балабан, протођакон Чедо Вранић и ђакон Зоран Ђуриђ. Том приликом Патријарх српски г. Иринеј је поручио: -За српски народ је најважније јединство, вера у Бога и љубав према отаџбини. Драго ми је што сам и ове године у Бања Луци, у Републици Српској, да заједнички прославимо Дан Републике. Најпотребније нам је заједништво, а Република Српска превладава све тешкоће зато што је стала уз Господа Бога. Патријарх је истакао да је веома важно то што су млади људи посвећени Богу. -Република Српска је српска држава, а у нашим срцима куца љубав према српству и Светом Сави, рекао је патријарх Иринеј. Он је окупљеним верницима и функционерима Српске пожелио срећан Дан Републике. Владика бањалучки г. Јефрем је изразио задовољство што је патријарх Иринеј и ове године са српским народом у Републици Српској.-Ваша Светости, добро дошли у Бањалуку и Републику Српску. Осјећамо се привилегованима што се молите за нас у Српској, што нас учите и водите, рекао је владика Јефрем и нагласио да је српски народ у Републици Српској уверен да није сам и остављен. Председница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић у част патријарха Иринеја је организовала свечану вечеру. -Морамо бити поносни на све што је Српска остварила. Хвала Вам што сте дошли у Републику Српску да заједно обиљежимо Дан Републике. Желимо овај дан да прославимо у миру, опредијељени да радимо заједно, сарађујемо и јачамо Републику Српску и везе са Србијом, као и да водимо рачуна о нашим грађанима, рекла је гђа Цвијановић на свечаној вечери у част Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и нагласила: -Република Српска је много изазова оставила иза себе, али и је и много њих чека. Не постоји проблем који не можемо савладати ако нисмо заједно. Поносна сам на Републику Српску и што су наше институције са грађанима оствариле много добрих ствари. Важно је да се радујемо свакој нашој новој години, радимо одговорно послове и да славимо живот. Славећи живот Републике Српске шаље се порука да се вјерује у њену будућност. Знам да дубоко вјерујемо у будућност. Зато смо успјели створити Републику Српску, одбранити је, изграђивати, развијати и морамо на ово бити поносни. Многи народи би пожељели да имају мјесто које воле као што ми волимо Републику Српску. Нека је свима срећан Дан Републике! Свечаној вечери присуствовали су српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, председник Народне скупштине Српске г. Недељко Чубриловић, премијер Српске г. Радован Вишковић, предсједавајући Савета министара г. Зоран Тегелтија, министар одбране Србије г. Александар Вулин, министри у Влади Републике Српске и у Савјету министара, посланици у Народној скупштини и у Парламенту Босне и Херцеговине, архијереји и свештенство Српске Православне Цркве, амбасадори Русије и Србије г. Петар Иванцов и г. Александар Ђорђевић, представници дипломатског кора, званице из јавног, друштвеног и политичког живота. Српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик је рекао да је Република Српска стабилна, упућена ка својој будућности и опредељена за мир и стабилност. -Желимо да уважавамо све друге и другачије, али смо спремни да прослављамо своје празнике и датуме. Сви знамо да је 9. јануар неспоран и тако ће бити, рекао је г. Додик на свечаној вечери у част Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у Бањалуци. Он је захвалио патријарху Иринеју за љубав коју има према Републици Српској. -Мало је народа који имају прилику да прослављају два дана републике. Један је у Србији, а други у Републици Српској и то треба да буде наше богатство. Наш народ уважава друге и другачије, али прије свега мора да води рачуна о себи и да са другима живи у миру, додао је г. Додик. Према његовим речима, Република Српска је показала виталност коју не би могли да издрже већи народи. -Република Српска је настала у вријеме мира и била је политичка и животна воља српског народа. Овдје сам један од ријетких који је 9. јануара 1992. године дигао руку за Републику Српску. То су била тешка и изазовна времена и морамо да одамо признање људима тог времена који су нашу Републику створили. Имали смо намјеру да будемо независна држава и зато смо гласали за њено формирање, нагласио је г. Додик и најавио обележавање 30 година од формирања Републике Српске. Патријарх српски г. Иринеј сутра од 9 часова у храму Христа Спаситеља предводиће свету Литургију, а потом присуствовати свечаној академији поводом Дана Републике Српске. Извор: Инфо-служба СПЦ

У Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у четвртак вече 2. јануара 2020. године, свештенство и многобројни вјерни народ, одслужили су молебан, да би након тога кренули у Молитвену Литију. Велики број вјерника са платоа Храма кренуо је у молитвену шетњу ка цркви Светих 42 Новомученика Момишићка на момишичком Малом Брду и назад до Саборног храма. Вјерници су се и овога пута одазвали позиву, и у још већем бројуод претходних кренули у молитвено вход са својим свијећама и иконама. На платоу храма Новомученика Момишићких на Малом Брду, сабранима обратио се протојереј Никола Пејовић старјешина овог светог храма, који је овом приликом нагласио да је сваки човјек призван на љубав, на заједништво, на свјетлост Христовог Васкрсења и свјетлост живота која обасјава по његовим ријечима васколику васиону и свакога човјека у свим временима. Он је нагласио да том свјетлошћу и народ ходи у овим молитвеним Литијама и то баз из Саборног храма Христовог Васкрсења из којег је та Христова свјетлост Васкрсења и живота обасјала цијели град Подгорицу, Црну Гору и сву васењену јер су на освештању тог Храма били присутни сви поглавари и представници свих православних цркава из цијелог свијета хришћанског. Отац Никола је најавио следећу молитвену Литију за сјутра вече, у петак, 3. јануара, у 19 часова, гдје ће свештенство са вјерним народом кренути молитвено са иконама и барјацима од Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици до цркве Светих Макавеја у Толошима. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном овим београдским мученицима у земунском насељу Алтина. Свјатјејшем су саслуживали протојереји-ставрофори: Божо Бакајлић, архијерејски намесник земунско-новобеоградски, и Милорад Нишкић, затим протојереји Небојша Тополић, Раде Јовић, Славен Миловановић, Драшко Тепавац, протонамесник Гојко Ракас, јереји Лука Верић и Анђелко Додер, протођакон др Дамјан Божић и ђакон Немања Боснић уз молитвено присуство старешине храма јереја Бориса Савића и братства храма: протојереја–ставрофора Миладина Вукомановића, ђакона Немање Боснића и пензионисаног пароха протојереја–ставрофора Јована Кошевића. После Светог Причешћа Свјатјејши је поучио свештенство и верни народ о величини жртве за веру коју су поднели ђакон Авакум и игуман Пајсије, који су „такорећи били наши савременици“, рекао је Патријарх Иринеј и додао, „јер они су живели у времену када се српски народ дизао протих тешког господарења турске власти, која нас је под игом ропства држала пуних 500 година“. Ђакон Авакум је у Србију из околине Подкозарја, а то је крај где је у нешто каснијем времену српски народ много пострадао од усташких злочина, и настанио се у манастиру Благовештење. Али и у том крају Срби су дигли устанак кога су Турци угушли и извршили велику одмазду. Тако су ђакон Авакум и игуман Пајсије са многим народом доведени као робље у Београд. И ту су претрпели огромно мучење не били се одрекли Христа. Али ђакон Авакум је све то одбио и претрпео не одрекавши се Христа и зато је био са многим Србима набијен на колац, на месту где се данас налази споменик кнезу Михајлу у Београду. „Ето такава је страдања наш народ претрпео, али се није плашио јер је имао пред собом Христове речи: ко хоће да иде замном нека узме крст свој. Тако се ти наши мученици нису побојали и узели су свој крст.“ И зато: "нека нас Господ молитвама ових мученика спасе и помогне нам да сачувамо нашу највећу светињу, наше Косово, нашу Палестину, наш Јерусалим“, рекао је Свјатјејши и истакао да ми зато треба још усрдније да упутимо Богу и нашим мученицима молитве да нам силници не одузму наше Косово и дају га другом народу. Овогодишњи кум славе био је г. Александар Пушар, док су међу многобројним вернима били и директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, подпредседник ГО Земун г. Дамир Ковачевић и председник ЦО Земун Бранислав Ивановић. Извор: Радио Слово љубве / ТВ Храм

Бесједа јеромонаха Макарија игумана Савинског изговорена на Светој литургији коју је служио у манастиру Савина у недјељу 29. децембра, на 28. недјељу по Духовима, недјељу Праотаца када наша Црква слави празник Материце. Звучни запис беседе Тумачећи ријечи Светог апостола Павла: Радујте се, браћо, када упаднете у различита искушења, отац Макарије је подсјетио да увијек, у ма какво искушење да упаднемо, у својим срцима треба да имамо мир и љубав према свим људима јер су то плодови наше вјере Православне. Извор: Радио Светигора

У новембарско-децембарском 370. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са историчаром Мирославом Илићем, помоћником покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са Црквама и верским заједницама. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Историчар Мирослав Илић: Љубав и одговорност Српске Цркве! *Господине Илићу, будући да је ова година заодевена радошћу великог јубилеја, замолио бих Вас да кажете неколико речи о значају аутокефалије за Српску Цркву? Када говоримо о осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве треба да знамо да је реч о највећем јубилеју у историји српског народа. Свети Сава и његов отац Стефан Немања отворили су нову перспективу свом народу. Установили су образац личног и колективног организовања живота. Без узимања у обзир тог модела ми не можемо бити способни да препознамо и схватимо савремене изазове и да применимо адекватан приступ у њиховом решавању. Стога, налазећи се још увек у „транзицији“ и тражењу себе, прослава јубилеја 800. година самосталности СПЦ нам долази као својеврсна и огромна „помоћ пријатеља“. Моја генерација је током одрастања у малој мери имала развијену свест о националној и верској припадности. Једноставно речено, српство као вредност није било у довољној мери афирмисано. Самим тим, ни основни појмови о Цркви, народу, националној култури нису били јасно одређени. Криза 90-их година и распад Југославије неминовно је пред нас поставио нова питања и нове изазове. Управо тада, на сцени се дешава велики повратак мајци Цркви. Тај повратак, који још увек траје, састоји се у тражењу одговора на егзистенцијална питања: ко смо, зашто нам се све ово дешава и који је смисао нашег постојања? Када су Срби остали без средњовековне државе, њену улогу је преузела Црква. Свети Сава, увидевши геополитичку позицију српског народа и сва искушења која то носи, свом народу је оставио Цркву Христову као највећу вредност и најјачи интегративни фактор. Српска Црква је покривала готово сав српски етнички простор и доказ је да је српска заједница била могућа и онда када није било државе. Она је све Србе везивала у једну нераскидиву заједницу, заједницу Бога и људи. Пећка Патријаршија и Карловачка Митрополија су очувале наше име, језик и православну веру. Сви наши првојерарси и епископи радили су, заправо, исто оно што је радио и као модел установио наш Свети Сава: бринули о свом народу као добри пастири, градили духовну, просветну, културну, здравствену и привредну инфраструктуру. Имали стратешки приступ животу. *У Жичи је одржана централна прослава великог јубилеја. Реците нам нешто о Дому Спасовом – манастиру Жичи? Ја бих издвојио једно мишљење у духу наведеног питања. Када је реч о српским црквама и манастирима увек ми прво на ум долазе школске екскурзије, а општи је утисак да оне код наше деце не изазивају довољно пажње. Ту је од кључног значаја улога ментора, али и родитеља. Да би код најмлађих изазвао позитивна осећања у сусрету на народном повешћу, професор историје мора бити одушевљен за идеју родољубља. На тај начин ће се развити осећање припадности заједници са пуном свешћу о личној улози и одговорности. Јер када деци кажете су и Жича и Кембриџ стари осам векова они ће почети да вас слушају и знаће да нису тикве без корена, а када буду посетили Царску Лавру Жичку срце ће им бити пуно радости. *Да ли можете да наведете неки конкретан пример, како кажете, светосавског модела функционисања? Тај модел, тј. образац је видљив у бројним епизодама српске повеснице. Мени је посебно драг пример изузетности српске заједнице у Трсту. Након што је град добио статус слободне трговачке луке, један број Срба из Боке, Херцеговине и Босне је тамо мигрирао и формирао моћну привредну заједницу. Међутим, на самом почетку, тршћански Срби су формирали црквено-школску аутономију као темељ из којег ће нићи материјални успеси. На чувеном тргу Понте Росо, где су Срби и Југословени куповали фармерице, налазе се три српске палате и српска црква Светог Спиридона. Једна од њих је и чувена палата Спиридона Гопчевића, Србина католика из Боке. Она има два улаза и изнад сваког две статуе: са леве стране су кнез Лазар и кнегиња Милица, са десне Милош Обилић и Косовка девојка. Колики број Срба из златног доба социјализма је отишао у Трст са тим сазнањем? Да ли наша деца у средњошколским путовањима посећују овај бисер медитерана? *Према Вашем мишљењу, шта је толико снажно мотивисало Светог Саву да реализује свој огромни стваралчки и предузетнички потенцијал? Хришћанска љубав. Свети Сава је градио своју личност не као апстрактну категорију, већ као категорију која има своје утемељење у самој личности Свете Тројице. Одатле је долазила његова огромна духовна снага и постојаност. Из такве позиције Свети Сава прецизно сагледава смисао живота и поставља високе циљеве пред себе, а самим тим, и пред свој народ у свим временима. И ми савремени Срби смо позвани да будемо истинске личности и да активно учествујемо креирању националне историје. Свети Сава је неизмерно волео свој народ и показао да је једина права љубав она која је спремна на велику жртву. Он је аутокефалност видео не само као државни, већ пре свега као идентитетски идеал хришћанског формата. Он јесте био истински родољубив и то је осећање је наследио од оца и мајке, али он и сви Немањићи су изнад свега били припадници хришћанске васељене. Јер, примера ради, Немањићи нису били дародавци само на српском етничком простору. Они су били ктитори и приложници у Светој Земљи, у Јерусалиму, у Италији, Бугарској, Грчкој и другде, што само говори о њиховој хришћанској авангардности. Они су били национални али су истовремено били способни да буду и наднационални. *Ви сте почетком године у Великој православној гимназији новосадској одржали предавање на тему „Задужбинарски етос Немањићаˮ. Где је тајна српског задужбинарства? Најпре треба истаћи да је од свих задужбина аутокефалија највећа. То је зато што су нас Свети Немањићи увели у ред најразвијених земаља света када су у питању духовност и култура, а то су темељи сваке цивилизације. Задужбинарство има дуго историјско трајање у српском народу и неодвојиви је део православне хришћанске традиције и српског националног идентитета. Уопште узев, историја Цркве и историја српског народа је, како то бележи Радован Биговић, историја задужбинарства. Српско задужбинарство, којем је печат дао сâм Свети Сава, развија вредности хришћанске етике: пре свега оно се бави човеком. Бави се и економским и технолошким напретком јер га директно стимулише, али се изнад свега бави човеком. Са друге стране, задужбинарски етос можемо дефинисати као високоразвијени систем вредности чији је основни циљ уверење да појединац свој смисао постојања може пронаћи једино у заједници и да једино кроз идеју давања тој истој заједници може себе реализовати као личност и економски напредовати. После Немањића, Лазаревићи и Бранковићи су наставили традицију ктиторства и задужбинарства. Фрушкогорски манастири постају настављачима светосавског православља. То су били нови центри духовне културе у којима се програмски наглашавао континуитет са претходним периодом. Уопште, са губитком државности, Црква је била та која је чувала дух задужбинарства. У Аустријској монархији Срби су били у неравноправној цивилизацијској борби. Због настојања Беча и Пеште да системски слабе српски народ у културном и духовном смислу, најпре реагује митрополит београдско-карловачки Мојсије Петровић. Он улаже сав иметак у школу с циљем да изведе народ из таме незнања. Почетком 1728. у њу је уписано 128 ђака, од којих је већина била сиромашна и није могла да плати смештај. Зато родољубиви митрополит један део митрополијског двора преправља у интернат. Њега следе митрополити Вићентије Јовановић који доводи учитеље из Кијева и авангардни Висарион Павловић који оснива Духовну академију – прву српску високу школу која означава почетак универзитетског школства у Срба. Задужбинарство је било концентрисано у оквиру неколико најзначајнијих установа српског народа. То су Српска Православна Црква, Матица српска, Универзитет у Београду, Српска Краљевска Академија (касније САНУ), СПД Привредник из Загреба. *Као државни службеник имате другачији увид у сарадњу Цркве и државе. Какво је ваше искуство на том пољу и како бисте окарактерисали ову сарадњу? Од 2016. године Сектор за сарадњу са Црквама и верским заједницима је припојен Секретаријату за културу. Тај потез је био потпуно оправдан и сувисао јер је наша култура пре свега хришћанска култура. Када погледамо списак непокретних културних добара од изузетног значаја у АП Војводини видећемо да верски објекти имају више од 80% удела. У том смислу важна је улога Српске Православне Цркве и других Цркава и верских заједница које имају изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српског народа и свих других етничких и верских група које живе у Републици Србији. Додајмо још да љубав и одговорност наше Српске Цркве надилази границе Републике Србије и обухвата читав српски етнички и културни простор. Када пажљивије сагледамо стваралачку улогу Цркве у области културе, видећемо да су њени носиоци манастири, богомоље, ризнице, музеји, архиви, научно-истраживачке установе, библиотеке, специјализоване школе и установе, уметничке и конзерваторско-рестаураторске радионице, културно-уметничка друштва, хорови и друге установе и удружења. То је огроман капитал чији потенцијали доприносе укупном друштвеном развоју и бољем квалитету живота појединца. *На крају нашег разговора, који би био Ваш закључак у погледу свега реченог, и шта бисте поручили читаоцима „Православног мисионараˮ? Црква је заједница која нас теши, исцељује, крепи и радује. Она нас лечи од савремених болести – отуђености, депресије, егоизма, равнодушности и бесциљности. Једино у нашем аутентичном искуству можемо пронаћи непресушан извор мотивације који ће нас оснажити као заједницу и помоћи нам да заузмемо правилан однос према најважнијим животним темама. Повратак предању услов је за личну и колективну обнову. Ми нећемо постати бољи ако променимо идентитет, ако се отуђимо. Тако размишљају робови. Ми православни хришћани смо личности, домаћини. Ми ћемо победити онда када се вратимо себи – када постанемо достојни наших Немањића, нашег Стефана Немање, нашег Светог Саве, наших устаника, косовских и солунских дивјунака, наших Тесле и Пупина, Николаја и Јустина. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у новембарско-децембарском 370. броју Православног мисионара (стр. 40-43) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић је у недељу 8. децембра 2019. године служио свету Литургију у храму св. цара Константина и Јелене на Вождовцу. У надахнутој беседи, прота је на почетку указао да су "молитва и пост два крила којима душа наша узлеће ка небу". "Љубав је основа свега, али не мисаона већ делатељна љубав", подвукао је о. Драго говорећи о прочитаном јеванђељском зачалу. Као увек, прота је своју беседу проткао живописним животним примерима и нагласио да је "нама спасење у заједници и ближњима". Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве

У недељу 25. по Духовима, дана 08. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Боботи. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Герман Богојевић (Епархија канадска), протојереј-ставрофор Душан Марковић, парох у пензији, протојереј Горан Горановић, парох боботски и ђакон Војислав Николић. На светој Литургији се поред мноштва верника причестио и велик број деце предвођен својим вероучитељем господином Вукашином Бојићем. Владика Херувим беседио је после заамвоне молитве: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и спасење данашњи недељни дан који нас је сабрао у храм Светог великомученика Георгија овде у Боботи. Сабрали смо се да прославимо име Божје и да се кроз молитву сетимо наших предака и свих оних који су својим животом угодили Господу. Суштина сваког Сабрања је да нас упућује на стазу спасења, стазу која води у вечни живот. Све што је у Домостроју спасења откривено поручује човеку да ходи правим путем ка Царству Небеском. Слушајући Свето Јеванђеље слушамо речи Царства Небеског које у свом животу требамо да подражавамо. Многа искушења нас одвраћају од јеванђелског пута, али Црква Божја установила је период поста и покајања да бисмо могли припремати своје душе за вечност. Кад год се сабирамо у свети храмовима на светој Литургији ми можемо предокусити благодатне дарове Царства Небеског. Нема лепше заједнице нити пуноће ван Цркве Божје, јер се ту открива Живи и Делатни Бог. Даје нам се кроз Крв и Тело Христово, а то су енергије Божје. Лепо је данас бити овде, видети да се цела Црква причести и да учествује у Тајни. То је Тајна живота која нас упућује на пут покајања и чишћење душе, на задобијање врлина које су нам потребне да бисмо ходили трновитим путем ка Царству Небеском. Данашње Свето Јеванђеље нас поучава да требамо изграђивати братску љубав. Морамо изграђивати братску љубав да бисмо били небески народ, да бисмо посведочили све лепоте које су нас кроз историју красиле. Братска слога је испуњење нашег светосавског пута. Не може бити ништа прече од изграђивања међусобне љубави. Често пута можемо чути како једни са другима не причамо и немамо никакав однос, комшија са комшијом, брат са братом, сестра са сестром. То није добро. То није благословен пут, није пут ка изграђивању наше заједнице са Богом. Свето Јеванђеље нас упућује на братску љубав која почиње од нас самих, од свакога човека понаособ. Сваки човек треба у свом срцу да осећа ту братску љубав. Братска љубав треба да буде делатна, да својим дејством плени и грли онога поред себе. То је она светосавска етика којој требамо да стремимо, оно што нам је свети Сава својим животом осведочио, а на шта нам указују штива која читамо. Нека би да Бог да заиста ходимо светосавским путем, да изграђујемо љубав која нас води ка пуноћи живота у Цркви Божјој. Црква Божја нека нам увек буде место на којем ћемо наћи наду и утеху и све оно што нам је потребно да излечимо своју душу. Црква је бања излечења за свакога човека, јер је Христос Глава Цркве. Господ Исус Христос се разапиње да би народ, иако огреховљен, могао имати заједницу са Богом. Заиста је велика радост што можемо видети велики број деце окупљене око Цркве Божје, окупљене око Тела и Крви Христове. Тако треба да се поучавају, да буду истински светосавци, носиоци и проносиоци светосавског завета. Свакоме од нас мора да је срце пуно што су они данас овде са нама и учествују у овој литургијској заједници. Нека би дао Бог да наша заједница овде у Боботи опстане и остане од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У среду, 22. новембра 2019. године, када Света Црква празнује Св. Нектарија Егинског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Дивостин, посвећеног Благовестима. Епископу су саслуживали: протојереј Срећко Зечевић, протојереј Срђан Тешић и протођакон Иван Гашић, а литургијски су одговарали “Србски православни појци” из Београда. Звучни запис беседе У својој беседи Владика Јован је нагласио значај вере са којом приступамо иконама или моштима светитеља Божијих, јер се чуда дешавају тамо где је велика вера. “Један светитељ је рекао да су све иконе чудотворне, али од нас зависи са коликом вером и смирењем им приступамо, по речи Божијој “све је могуће ономе који верује”. Дух Свети повезује наше молитве са светитељима којима се молимо и чије мошти или иконе целивамо. Благодат Божија делује кроз светитеље јер су је они за живота непрестано обнављали и она точи исцељења свима онима који им са вером притичу. То је поука свима нама да благодат Божију, добијену крштењем и кроз остале свете тајне, треба да обнављамо живећи по Божијој вољи и у томе се и састоји духовно узрастање. Велика је милост Божија што се благодат Његова може покајањем поново задобити. Св. Нектарије, један од највећих исцелитеља, имао је за живота великих невоља и искушења, али им се супротстављао вером и смирењем, верујући у промисао Божији. Прогнан са своје епископске катедре, он није тражио боље место по својој вољи, него се повиновао Божијој вољи, не осуђујући своје прогонитеље, јер је знао да је суд Божији последњи. И Бог је пројавио истину и прославио угодника Свога, изливајући благодат и исцељење онима који му са вером притичу. Духовна обмана је када неко не прихвата место на које га је Бог поставио, сматрајући да други људи или околности сметају његовом спасењу. Када неко верује промислу Божијем и врши вољу Божију, он тражи и задобија мир Божији, а онда тај мир Божији шири и у своме окружењу. Он се моли за своје спасење, али и за спасење ближњих. Ко познаје Бога, сматра дужношћу да живи не себи самоме, него Богу и за ближњега. У томе нам је најбољи пример дао Господ наш Исус Христос, положивши живот свој да бисмо ми живели вечно. Човек који не познаје Бога је неразуман, он је у тами јер га није обасјала светлост Божија, он је најжалосније биће од свих створених, јер не види Бога иако цела творевина сведочи о Њему. Такав човек живи у страху, пре свега од смрти, а затим и од људи. Свети Нектарије је још од своје младости познао Бога, њему се Бот открио и свакоме се открива у зависности од вере и тражења и испуњавања воље Божије. Као човек богат Богом, постао је светиљка Јеванђеља, он је, заквашен квасцем Христовим, постао со земљи. Кад човек није заквашен квасцем Божијим и осољен сољу Његовом, квари се и трули. Молитва праведника је велика пред Богом и зато треба да се молимо светом Нектарију да нас ослободи од наше сујете, саможивости и гордости, од свега што није Божије”, рекао је Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска

Наша света Црква у петак, 22. новембра по новом, односно 9. новембра по старом календару, у молитвама помиње светог Нектарија Егинског. О житију овог светитеља, за Јутарњи програм Радио-Беседе говорио је протонамесник Милорад Мировић, парох при Светоуспенском храму. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Данас када се говори о врлинама као дејствима (енергијама) које бивају у природном кретању човекове воље, обично се размишља на моралистички начин. Дакле, врлине се гледају као одређена својства која треба да имамо да би нас Бог више волео и да бисмо задобили спасење као награду. У том контексту и се и страсти гледају као особине човека које Бог не воли и због којих ће нас казнити, па их избегавамо да бисмо ”били бољи” и да би нас други више ценили. У таквом размишљању људи обично пре или касније осећају отпор према Божијем ауторитету и на Бога почну да гледају као неког деспота који прави каталог прихватљивих и неприхватљивих начина понашања и у зависности од тога како се ми понашамо нас награђује или кажњава. Данашњег човека који је посебно развио једно болесно-самољубиво осећање бунта према било каквом ауторитету и који апсолутизује слободу до анархије овакве мисли одводе у још већи бунт и живот у греху, при чему се саме страсти и грех прихватају као саставни део наше природе. Од Цркве се у таквој ситуацији очекује да ”хуманизује” своја правила и прилагоди их палом човеку, јер су тобоже древни оци и светитељи живели у неком другом времену. Претварање хришћанства у једну идеологију анархичне радости у којој нема ни одговорности, ни поретка који гради љубав је отворено фалсификовање наше вере. На хришћанском западу то већ увелико видимо, што се одразило и у уметности где је, како приметио један православни писац, Христос Пандократор замењен сладуњавим и насмејаним Исусом који је ”пун разумевања за наше ситне слабости”. Блуд као и све друге страсти нису дејства која долазе из природног настројења човекове воље. Поседовање репродуктивних органа и полног нагона за размножавањем није начин постојања који је намењен човеку за вечност, већ је саставни део наше природе у којој живимо у овом садашњем стању. Пре-падно стање човека је било тако да није било полног размножавања какво нам је сада познато, нити икаквих страсних покрета. По учењу једног броја отаца Бог је наменио човеку размножавање на другачији начин, а по другима Човек није постојао као после-падна индивидуа и био је ближи оној реалности будућег постојања у којој ћемо сви бити истовремено и многи и један у Христу. Ово је јако комплексна тема, али за нас је важно да разумемо да страсна пожуда са свим маштаријама и помислима није природни начин човековог постојања, а још мање ралност која ће постојати у будућем веку. Према неким богословима полни нагон је последица човекове жеље да себе обесмрти тако што верује да ће његови потомци продужити његово биолошко постојање. Оно се наравно продужује у виду генетског наслеђа који се преноси, али личност сваког појединог човека или жене се не продужује у њиховој деци и то је трагика човекове жеље да биолошки задобије вечност без Бога. Блуд је деформисани природни полни нагон који нема за циљ ни продужење сопственог постојања, већ искључиво жељу за уживањем са свим својим разним девијантним облицима (који неретко подразумева понижавање других и њихово коришћење за сопствени ужитак). Зато живот у блуду не само да не јача човекову способност за заједницу са другим, већ још више изолује човека у свом самољубљу и отуђује га од аутентичног односа са другима, одводећи га још даље од Бога у самоизолованост и духовни мрак. Човек савладан овом страшћу скрнави своје тело које је позвано да буде храм Духа Светога (1Кор 6.19-20) а душевним делом своје личности губи способност за здраву заједницу. Љубав која долази од блуда, није зато љубав према другоме, већ псеудо-љубав којом ”љубећи” друге љубимо сами себе. Зато они који су савладани овом страшћу не желе заједницу као обавезу и одговорност, што је нормално за природну љубав човека и жене, него траже живот у лажној-слободи која је ништа друго него анархија. Не треба помињати колико живот без обавезе и одговорности деградира човека и уводи га у велике проблеме из којих тешко налази излаз (нежељена трудноћа, полне болести, разбијање породице, бол који се наноси ближњима). Блудна страст деградира човека до те мере да он или она после нису у стању да живе у здравој породичној заједници јер другога доживљавају као пројекцију свог самољубивог и болесног ЈА. Колико живот у блуду отвара врата за друге страсти не треба говорити. Све страсти као неприродни начин кретања човекове воље су узајамно повезане и хране једна другу, и зато се не може борити против блуда ако се не бори и против осталих страсти. Супротно стање блуду јесте целомудреност. Целомудреност не значи неопходно живот у целибату, већ обухвата и одговоран и честит живот у брачној заједници где се полни нагон који би иначе био усмерен ка уживању преображава у саможртвени однос љубави према супружнику или супружници и посебно према деци. Целомудрен брак зато природно води ка љубави према Богу и вечно ће се наставити изнад контекста брака, који неће постојати у вечности. Црква је увек посебно поштовала девичанство као начин живота будућег века, али никада није забрањивала брачну љубав. Највећи пример живота у девствености дао је сам Господ који је будући Бог постао човек и самим својим животом показао да у будућем веку неће бити ни мушког ни женског (уп. Мт. 22.30). Апостол Павле нам у 1Кор глава 7 даје важне савете у овом погледу и помиње значај девичанства, али не као норму понашања за све, већ као модел живота који своје коначно исходиште има у есхатологији. Зато брак и девственост нису супротстављени јер хришћански брак који је благословен као икона љубави Христа према Цркви заправо води ка есхатолошкој целомудрености у којој неће бити полова. Из свега овога је сасвим јасно да живот у било којој врсти блуда, било предбрачног или прељубе у браку, а посебно разни девијантни облици блудне страсти деградирају човека као личност и отежавају његово спасење, односно вечну заједницу љубави у Богу. Овде треба направити разлику. Блудне жеље и помисли као последица пале човекове природе нису саме по себи грех уколико се човек против њих бори целомудреношћу и трудом у врлини, посебно молитвом која сасеца страсне помисли и оздрављује ум човека враћајући га у његово богомдано стање. Међутим, у складу са том логиком и блудни грех није ни само конкретно учињено блудно дело, већ и стање у коме човек свесно прихвата и подстиче пожудне мисли и фантазије ради личног задовољства. Зато Господ и каже ”А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је починио прељубу у срцу своме” (Мт. 5.28) У аскетској традицији наше Цркве разликују се просте помисли од сложених, тј. оних у којима се поред самих помисли присаједињује и грешна жеља праћена фантазијама, што се најчешће завршава и са самим грехом у делу. Млади хришћани зато треба да озбиљно размишљају о томе да су позвани да заживе аутентичном љубављу према ближњима и да предбрачним полним односима олако не ризикују да кроз пожуду себе учине неспособним за одговоран живот касније у браку. Неодговоран и ”либералан” однос према овом питању, а све под изговором да људе под сваку цену треба сачувати у Цркви и не наметати им тешка бремена, води до све већих компромиса, па се онима који живе у отвореном греху дозвољава учешће у Евхаристији, а све под оправдањем да никоме не треба да судимо. Упозорити некога ко ризикује да изгуби вечни живот и да се грехом отуђује од Бога није осуђивање, јер би онда свети оци који су о томе много писали сами били судитељи ближњих. Схватање слободе у Христу као анархије у којој више нема ни правила ни поретка, већ нека апсолутна и само-умишљена ”љубав” један је од најозбиљнијих проблема у животу Цркве нашег времена, али то је тема о којој се може посебно говорити. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР

Протопрезвитер-ставрофор Драги Вешковац, секретар Његовог Преосвештенства Епископа крушевачког др Давида, био је гост емисије "Духовници". Гостујући у наведеној емисији крушевачки прота је посебно нагласио да је наш имепартив да сачувамо хришћанску љубав и благословену саборност.

У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је протопрезвитер Сретен Лазаревић, архијерејски намесник румски. Аутор емисије: Дејан Стојадиновић. Извор: Телевизија Храм

Љубав према Богу и љубав према ближњем јесу заповести којима се морамо руководити уколико желимо да живимо на хришћански начин. Колико ми сами од тога одступамо и колико нас проблеми савременог света колебају у нашој искреној намери да покажемо истинску љубав према ближњем била су само нека од питања која смо разматрали у разговору са протонамесником Миодрагом Андрићем у емисији Ристрето. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

За царовања злочестивог цара римског Адријана живљаше у Риму удовица, родом Италијанка, по имену Софија, што у преводу значи мудрост. Она беше хришћанка и, сходно имену свом, она мудро у вери хришћанској провођаше живот по оној мудрости коју хвали апостол Јаков, говорећи: Мудрост која је одозго најпре је чиста, потом мирна кротка, покорна, пуна милости и добрих плодова (Јак. 3, 17). Ова мудра Софија, док живљаше у чесном браку, роди три кћери којима надену имена према трима хришћанским врлинама: прву назва Вера, другу Нада, трећу Љубав. А и шта је могла родити хришћанска мудрост, ако не богоугодне врлине? Ускоро по рођењу треће кћери Софија обудове. Као удова, она живљаше побожно угађајући Богу молитвом, постом и милостињом; а своје кћери васпитаваше онако како то може мудра мати: да живе по хришћанским врлинама, чија имена ношаху. И заиста, уколико деца растијаху по годинама, утолико растијаху у њима хришћанске врлине, И оне добро изучише пророчке и апостолске књиге, научише поуке наставника, марљиво се бављаху читањем, и беху усрдне у молитви и у домаћим пословима, повињавајући се светој и богомудрој матери својој, напредујући у свему и идући из силе у силу. А пошто беху изванредно благоразумне, па још и необично лепе, оне убрзо скренуше на себе пажњу свих. Глас о њиховој мудрости и лепоти пронесе се по целоме Риму. Чу за њих и епарх Антиох и зажеле да их види. Чим их виде, епарх одмах познаде да су оне хришћанке; јер оне не тајаху своју веру у Христа, не колебаху се у својој нади на Христа, и не слабљаху у својој љубави ка Христу, него отворено пред свима слављаху Христа Бога, гнушајући се богомрских идола незнабожачких. О свему томе Антиох извести цара Адријана, и овај одмах посла слуге своје да му доведу девојчице. Слуге одоше у Софијину кућу и затекоше мајку где поучава своје кћери, и саопштише јој да цар зове њу са кћерима. А оне, осетивши због чега их зове цар, све стадоше на молитву, говорећи: Свесилни Боже, учини с нама по Твојој светој вољи и не остави нас, него нам подај Твоју свету помоћ, да се срце наше не устраши гордог мучитеља, да се не препаднемо од горке смрти, да нас ништа не отргне од Тебе, Бога нашег. И по молитви поклонивши се Богу, оне све четири, мати са кћерима, изиђоше, и држећи се за руке, као венац исплетени, иђаху к цару, и често погледајући на небо са уздахом и тајном молитвом препоручиваху себе помоћи Онога који је заповедио не бојати се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Када дођоше царевом двору оне се прекрстише говорећи: Помози нам, Боже Спаситељу, наш, ради прослављења светог имена Твог. - Онда их уведоше у двор, и изведоше пред цара који гордо сеђаше на престолу. Угледавши цара оне му одадоше доличну част, но стајаху пред њим без икаквог страха, светла лица, јуначког срца, и гледаху на све веселим очима, као да су позване на пир; с таком радошћу оне дођоше на истјазаније за Господа свог. Гледајући њихова благородна, светла и неустрашена лица, цар стаде испитивати матер каквога су рода, како се зову и које су вере. А она, мудра, одговараше тако паметно, да се сви присутни дивљаху њеном разуму. Укратко споменувши њихово порекло и имена, Софија стаде говорити о Христу, чије порекло нико исказати не може (ср. Ис. 53, 8), но чијем се имену има поклонити свако колено (ср. Флб. 2, 10). И она отворено исповедаше своју веру у Христа Исуса, Сина Божија, и назвавши себе слушкињом Његовом она се хваљаше именом Његовим. Хришћанка сам, говораше она, и то је драгоцено име којим се хвалим. Исто тако она изјави да и кћери своје она заручи Христу, да нетљену чистоту своју сачувају за нетљеног Женика - Сина Божијег. Цар, видећи пред собом мудру жену, но не желећи да тада ступа с њом у дужи разговор и да јој суди, одложи то за други пут. И посла Софију са кћерима њеним код једне високородне жене, по имену Паладије, поручивши јој да их чува, па да их трећега дана доведе к њему на суд. Боравећи у дому Паладије и имајући на расположењу доста времена за поучавање својих кћери, Софија их дан и ноћ утврђиваше у вери, поучавајући их богонадахнутим речима. И говораше им: Кћери моје миле, сад је време вашег подвига, сад је настао дан вашег уневешћења Бесмртном Женику, сада ви сходно именима вашим покажите тврду веру, непоколебљиву наду, и нелицемерну љубав која никад не престаје. Наступио је час весеља вашег - да се венцем мучеништва венчате са премилим Жеником својим и радосно уђете са Њим у пресветле дворе Његове. Кћери моје, ради те части Христове немојте жалити младо тело своје; немојте жалити лепи цвет младости своје, ради Најлепшег међу синовима људским; и немојте туговати што се ради вечнога живота лишавате овог временског живота. Јер небески љубитељ ваш Исус Христос јесте вечно здравље, неисказана лепота и живот бесмртни. И када тела ваша Њега ради буду измучена до смрти, Он ће вас обући у нетрулежност, и учиниће да ране на телима вашим засијају као звезде на небу. Када лепота ваша буде узета од вас мукама Њега ради, Он ће вас украсити небеском лепотом, какву људско око видело није. Када временски живот свој изгубите положивши душе своје за Господа свог.онда ће вас Он наградити бесконачним животом, у коме ће вас прославити занавек пред Оцем Својим небеским и пред светим анђелима Његовим, и све небеске силе назваће вас невестама и исповедницама Христовим. Вас ће похвалити сви преподобни, због вас ће се узвеселити све мудре девојке џ примиће вас у своју заједницу. Децо моја слатка! не дајте да вас саблазне вражјим саблазнима: јер ће вас цар, како ја држим, засути многим ласкама, обећавати вам велике дарове, и предлагати вам славу, богатство и част, и сву лепоту и сладост овог трулежног и сујетног света, - но ви немојте пожелети ништа од свега тога, јер све то као дим ишчезава, и као прашина разноси се ветром, и као цвет и трава вене и претвара се у прах. А када угледате љуте муке, немојте се уплашити, јер, пострадавши малко, ви ћете победити врага и узликовати занавек. Верујем Богу мом Исусу Христу, да Он неће оставити вас које за Њега страдате, јер је Он рекао: Ако би жена и заборавила чедо утробе своје, но ја вас заборавити нећу (Ис. 49, 15): Он ће неодступно бити с вама у свима вашим мукама, гледајући ваше подвиге, укрепљујући немоћи ваше и плетући вам неувенљиви венац награде. О, кћери моје дивне! опомените се мука мојих када сам вас рађала; опомените се трудова мојих којима сам вас одгајала; опомените се и речи мојих којима сам вас учила страху Божјем, и утешите старост матере своје вашим добрим и јуначким исповедањем Христа! За мене ће бити славље и радост и част и слава међу свима вернима, ако се удостојим назвати се мајком мученица, ако угледам ваше јуначко трпљење за Христа, ваше смело исповедање светог имена Његовог, и вашу смрт за Њега. Тада ће се узвеличати душа моја, и обрадоваће се дух мој, и поткрепиће се старост моја. Тада ћете и ви бити истинске кћери моје, ако, послушавши наук матере своје, будете стајале за Господа до крви, и умрете за Њега с радошћу. Кћери, с умилењем слушајући овакву поуку своје мајке, срце им се топљаше од милине и радоваху се душом очекујући време мучеништва, као венчање. Јер оне, свете гране светог корена, свом душом жељаху то чему их поучаваше њихова премудра мати Софија. Речи њене оне слагаху у срцу свом, и припремаху се на подвиг мучеништва као на славље, ограђујући себе вером, укрепљујући себе надом, и распламћујући у себи огањ љубави према Господу. Бодрећи и учвршћујући једна другу, оне обећаваху матери својој да ће све њене душекорисне савете с помоћу Христовом привести у дело. Када наста трећи дан, оне бише изведене пред незнабожног цара на суд. Држећи да ће девојчице, пошто су још мале, лако послушати његове ласкаве речи, цар им поче говорити овако: Децо, видећи вашу лепоту и штедећи вашу младост, ја вам родитељски саветујем да се поклоните боговима који владају васељеном. Ако ме послушате и учините што вам се наређује, ја ћу вас назвати својом децом. Сазваћу епархе и игемоне и све моје саветнике, па ћу вас пред њима прогласити за своје кћери, и ви ћете од свих бити поштоване и слављене. А ако ме не послушате и не покорите се моме наређењу, онда ћете навући на себе многа зла, и матери својој загорчаћете старост, и саме ћете погинути у време када би се могле особито веселити, живећи у сластима и лепотама и радостима овога света. Јер ја ћу вас љутом смрћу уморити и, рашчерупавши удове ваше, бацићу их псима да их поједу, и сви ће вас газити. Послушајте ме, дакле, ради вашег добра: јер ја вас волим, и не само не желим погубити лепоту вашу и лишити вас овога живота, него желим да вам будем отац. Но свете девојчице одговорише му једногласно и једнодушно: Наш је Отац - Бог који живи на небу. Он се стара о нама и нашем животу и милује душе наше; ми хоћемо да нас Он воли и желимо да се Његовом истинском децом назовемо. Клањајући се Њему и држећи заповести Његове, ми пљујемо на твоје богове, а претње се твоје не бојимо; јер ми само то и желимо: да страдамо и да подносимо горке муке ради слатког Исуса Христа, Бога нашег. Чувши такав одговор од њих, цар упита матер њихову С о фију за њихова имена и године. Она одговори: Прва кћер моја зове се Вера, и има дванаест година; друга - Нада, има десет година; трећа - љубав, њој је девет година. И дивљаше се цар како оне тако мале имају такву храброст и такву памет и усуђују се одговарати тако смело. И поче поново сваку од њих приморавати на своје безбожје. Обраћајући се прво најстаријој сестри Вери он јој рече: Принеси жртву великој богињи Артемиди! - А л и Вера не хте. Тада цар нареди да је свуку нагу и јако бију. А мучитељи, бијући је без милости, говораху јој: Принеси жртву великој богињи Артемиди! - Но она као у туђем телу трпљаше ћутећи. А када мучитељи ништа не успеше бијењем, цар нареди те јој одрезаше девојачке груди; но из рана, уместо крви потече млеко. И сви који посматраху мучење свете Вере дивљаху се овоме чуду и трпљењу мученице. И климајући главама потајно осуђиваху царево безумље и свирепост, говорећи: Шта је ова дивна девојчица згрешила, те тако страда? О, тешко безумљу цареву и зверској свирепости његовој која бешчовечно погубљује не само старе људе него и малу децу! После тога би донесена железна решетка и метнута на силан огањ. Када се она усија као жеравица и од ње лећаху варнице, онда на њу положише свету девојчицу Веру. Два сата лежаше она на тој решетки и мољаше се Господу свом, и ни најмање се не опече, тако да се сви дивљаху. Затим она би бачена у казан пун вреле смоле и уља који је страховито врио на огромној ватри; али и У њему остаде неповређена; и седећи у њему као у прохладној води опа певаше Богу. Не знајући шта још да чини с њом, да би је узмогао одвратити од Христове вере, мучитељ је осуди на посечење мачем. Чувши ову пресуду света Вера се испуни радости и рече матери својој: Моли се за мене, мати моја, да окончам моје течење, и дођем дс жељеног краја, и угледам милог ми Господа и Спаситеља мога, и насладим се гледањем Божанског Лица Његовог. - А сестрама рече: Знате, миле сестре моје, Коме се обећасмо и Коме се заручисмо; знате да смо запечаћене светим крстом Господа нашег па вечну службу Њему, стога трпимо до краја. Једна нас мати роди, једна васпита и научи, зато смо дужне примити један исти завршетак; као рођене сестре, имајмо једну вољу! Нека вам ја будем пример, да и ви обе пођете за мном ка Женику нашем који нас зове к Себи. После тога света Вера изљуби своју матер, загрли се са сестрама и пољуби, па оде под мач. А мати ни најмање не потугова због своје кћери, јер љубав к Богу победи у њој тугу срца и материнску жалост због деце. Њој беше једина мука и брига то: да се која од њених кћери не уплаши мука па одрекне од Господа свога. И она говораше Вери: Ја те, кћери моја, родих, и због тебе поднесох муке. Али ти ми за то узвраћаш добром, јер умиреш за веру Христову и проливаш за Христа крв своју коју си примила у утроби мојој. Иди дакле к Њему, срце моје мило, и обагрена крвљу својом, као у скерлет обучена, предстани дивна пред очима Женика твог, помени пред Њим убогу матер твоју, и помоли Му се за сестре своје да их укрепи на такво трпљење какво ти показујеш. После тога светој Вери би одсечена чесна глава, и она отиде ка Глави својој - Христу Богу. А мајка, загрливши њено многострадално тело и целивајући га, радоваше се и слављаше Христа Бога који прими њену кћер Веру у Своје небеске дворе. Тада нечестиви цар дозва преда се другу сестру Надежду, и рече јој: Мило дете, молим те, послушај мој савет, јер ти из љубави као отац саветујем: поклони се великој Артемиди, да и ти не би погинула као што погибе твоја старија сестра. Ти си видела њене страшне муке, посматрала си њену горку смрт, зато немој пожелети да тако исто пострадаш. Веруј ми, чедо, ја жалим твоју младост; и ако се покориш мојој наредби, ја ћу те прогласити за своју кћер. - Света Надежда одговори: Царе, зар ја нисам сестра оне коју си убио? зар нисам од исте мајке рођена? зар нисам истим млеком одојена? зар нисам исто крштење примила које и моја света сестра? Ја сам заједно расла с њом, и из истих нас књига научи мајка да знамо Бога и Господа нашег Исуса Христа, и да верујемо у Њега, и да се Њему јединоме поклањамо. Стога се не надај, царе, да бих ја могла мислити и желети нешто друго него моја сестра Вера; не, ја хоћу да идем њеним путем. Немој одлагати трудећи се да ме многам речима одвратиш; боље пређи одмах на ствар, па ћеш увидети да сам једнодушна са сестром која оде испред мене. Чувши овакав одговор цар је предаде на мучење. Пошто је свукоше нагу, као и Веру, слуге је цареве дуго бише без милости, док се не уморише. Међутим она ћуташе као да не осећа никакав бол, и само гледаше на своју матер блажену Софију која тамо стајаше, јуначки посматрајући страдање своје кћери и усрдно молећи Бога да јој подари снажно трпљење. Затим по наређењу безаконог цара света Надежда би бачена у огањ, у коме, као Три Света Младића, стојећи неопаљива слављаше Бога. После тога она би обешена и стругана гвозденим ноктима: комади јој отпадаху од тела и крв се потоком лијаше, а од њених рана излажаше неки диван мирис, и лице јој се радосно осмехиваше и сијаше благодаћу Светога Духа. И ругаше се света Надежда мучитељу што није у стању победити једну малу девојчицу. Христос је моја помоћ, говораше она, и ја се не само не бојим мука, него сам их жељна као сладости рајске, јер су ми муке за Христа слатке. А тебе, мучитељу, очекују бесконачне муке у паклу огњеном заједно са ђаволима, које ти имаш за богове. Ове речи још више разјарише мучитеља, и он нареди да се спреми казан пун смоле и лоја, да се наложи ватра, и у кипећи казан баци мученица Надежда. Но када светитељку хтедоше да баце у кипећи казан, он се тог тренутка растопи као восак, а смола и лој се разлише и опекоше све који наоколо стајаху. Тако чудесна сила Божја беше са светом Надеждом. Видећи све то, мучитељ ипак не хтеђаше познати истинога Бога, јер срце његово беше помрачено демонском тамом и убиственом заблудом. Међутим, исмејан малом девојчицом, он се стиђаше. Но не желећи више трпети такав стид, он осуди свету Надежду на посечење мачем. А света девојчица, чувши за пресуду, радосно притрча к матери. својој и рече: Мир теби, мати моја! буди здрава и спомињи чедо своје! - А мати, загрливши је, љубљаше је говорећи: Кћери моја Надеждо! благословена ти од Господа Бога Вишњега, на кога се надаш и за кога крв своју не штедиш; иди к сестри својој Вери и заједно са њом представи возљубљеноме Господу! - Надежда се такође пољуби са својом сестром Љубављу која је посматрала сва њена страдања, и рече јој: Не остај овде и ти, сестро наша, да бисмо заједно престале Светој Тројици. Рекавши то, света Надежда приђе мртвоме телу своје посечене сестре Вере, и загрливши је с љубављу она, по својственој природи људској жалости, хтеде плакати, али из љубави ка Христу она претвори жалост у радост. После тога, приклонивши под мач главу своју, света Надежда би посечена мачем. А мати њена узе тело њено, и прослављаше Бога радујући се јунаштву двеју кћери својих, а на такво јунаштво подстицаше и трећу кћер својим слатким речима и мудрим саветима. Призвавши трећу девојчицу Љубав, мучитељ се стараше да и њу, као и прве две сестре, ласкавим речима приволи да одступи од Распетога и поклони се Артемиди. А л и узалуд беху сва старања саблазнитељева. Јер ко је дужан тако чврсто стајати за возљубљеног Господа, као Љубав? Писано је у Светом Писму: Љубав је јака као смрт; многа вода не може угасити љубави, нити је реке потопити (Песма над песм. 8, 6. 7). Не угасише у овој девојчици огањ љубави к Богу многе воде светских саблазни, нити је потопише реке мука и страдања; величина љубави њене показиваше се у томе што она беше готова душу своју положити за љубљеног Господа свог Исуса Христа; а веће љубави нема него душу своју положити за пријатеље своје (Јн. 15, 13). Видевши да се ласкама ништа успети не може, мучитељ поче мучити љубав, желећи је разним мучењима раставити од љубави Христове. Но она одговараше речима светог апостола: Ко ће нас раставити од љубави Божије? невоља ли, или тескоба? или гоњење? или глад? или голотиња? или опасност или мач? У свему овоме побеђујемо помоћу Онога који нас љуби (Рм. 8, 35. 37). Мучитељ нареди да је истегну на точку и бију штапом. Света мученица би тако истегнута на точку, да се делови младог тела њеног одвајаху од својих састава, и она бијена сва се зали крвљу као пурпуром, и земља се натапаше њеном крвљу као кишом. Затим би страховито усијана пећ. Указујући светој мученици на њу, мучитељ говораше: Девојчице, реци само да је богиња Артемида велика, па ћу те пустити! Ако то не рекнеш, овог часа ћеш изгорети у овој ужареној пећи. - Но света мученица одговори: Велики је Бог мој Исус Христос; а Артемида и ти с њом погинућете! Разбешњен, мучитељ нареди присутнима да је баце у пећ. Међутим мученица, не чекајући да је ко баци у пећ, сама похита и уђе у њу, и хођаше посред ње неопаљена, и као у прохладном месту радоваше се, певајући и благосиљајући Бога. У то време из пећи излете пламен на неверне који стајаху около пећи, и неке сагоре у пепео, а неке опече, самог пак цара достигавши опали, те он побеже далеко. У пећи тој беху видна и нека друга лица која сва сијаху и са мученицом се радоваху. И величаше се име Христово, а нечестиви се стиђаху. Када се пећ угаси, света мученица, дивна невеста Христова, изиђе из ње здрава и весела, као из палате. Мучитељи је, по наређењу царевом, одмах дохватише и сврдлима јој зглобове провртеше; али је Божја помоћ крепљаше у тим мукама, те она не умре. Јер ко би могао отрпети те муке, а да се одмах не сруши мртав? Међутим возљубљени Женик њен, Исус Христос, поткрепљаваше своју свету мученицу, да би и нечестиви што више били постиђени и њој била дата што већа награда, и да би се крепка сила Божја прославила у немоћном сасуду људском. Разболевши се од опекотине мучитељ нареди, најзад, да мученицу посеку мачем. Чувши о томе, света се радоваше и говораше: Господе Исусе Христе, који си заволео слушкињу Твоју Љубав, певам и благосиљам многослављено име Твоје што ме увршћујеш са сестрама мојим, удостојивши и мене да претрпим за име Твоје оно исто што и оне претрпеше. - А мати њена, света Софија, не престајући мољаше Бога за најмлађу кћер своју да јој подари трпљење до краја , и говораше јој: Трећа грано моја, чедо моје премило, подвизавај се до краја! јер добрим путем идеш, и теби је већ исплетен венац и отворен припремљени дворац; Женик већ стоји очекујући те и посматрајући с неба твој подвиг, да би, када приклониш под мач главу своју, примио твоју чисту и беспрекорну душу у Свој загрљај и упокојио те са твојим сестрама. А помените и мене, матер вашу, у царству Женика свог, да милостив буде мени и да ме не лиши учествовати и пребивати с вама у светој слави Његовој. И тог часа света љубав би посечена мачем. А мати њена узевши тело њено положи га У диван ковчег заједно са телима свете Вере и Надежде, и украсивши како треба тела њихова метну ковчег на погребна кола, одвезе их изван града неколико потркалишта, па са сузама радосницама чесно погребе кћери своје на високом брежуљку. Сама пак остаде на гробу њиховом три дана и три ноћи усрдно се молећи Богу, и у томе заспа сном смрти о Господу. Верни је погребоше на истом месту заједно са кћерима. На тај начин и она би удостојена с њима мученичког венца и учешћа у небеском царству, јер иако не телом, ипак она срцем страдаше за Христа. Тако премудра Софија мудро оконча течење своје, приневши Светој Тројици на дар три добродетељне кћери своје: Веру, Надежду и Љубав. О, света и праведна Софијо! која се жена спасе порадом као ти, која си родила такву децу која се уневестише Спаситељу и, пострадавши за Њега, сада с Њим царују и прослављају се? Заиста си мати, достојна дивљења и доброг спомена! Јер, гледајући страшне и љуте муке и смрти својих милих чеда, ти не само ниси туговала, као што је својствеио матери, него си се, утешавана благодаћу Божјом, веома радовала, и сама их учила и молила да не жале временски живот свој и непоштедно пролију крв своју за Христа Господа. Наслађујући се сада на небу гледањем пресветлог лица Његовог заједно са светим кћерима твојим, умудри и нас, да се и ми, сачувавши врлине вере, наде и љубави, удостојимо предстојати Пресветој, Несазданој и Животворној Тројици и славити је кроза све векове Амин. ПРИЛОГ ТВ ХРАМ: Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У понедељак, 9. септембра 2019. године, када Света Православна Црква слави спомен на Св. Пимена у манастиру Светог Великомученика Георгија на Липару Преосвећени Владика Господин Јован служио је Свету Литургију. На овaј дан Православна Црква слави и спомен на Светог Великомученика Фанурија који је пострадао у 2. веку за Христа. Звучни запис беседе Његов живот и страдање за Христа откривено је тек у 16. веку на острву Родосу приликом чишћења рушевина порушене цркве, када је на истом месту пронађена неоштећена икона овог светитеља. Због велике и брзе помоћи Св. Фанурија свима који му се са вером обрате, постао је много прослављани Светитељ најпре у Грчкој Православној црви, а сада све више и познат у Српској Православној Цркви. Преосвећеном Епископу саслуживали су протојереји Милан Радовић и Срђан Кандић, протонамесник Срђан Тешић, јереј Слободан Савковић и протођакон Иван Гашић. У лепој беседи Преосвећени Владика је говорио о томе колико је штетно за спасење осуђивање других људи, а несагледавање свога срца, таме у свом срцу. “Свети Апостол Јаков каже: “Не јадикујте једни на друге, да не будете осуђени, гле Судија стоји крај врата”. Човек суди другима јер себе не види и себи не суди. Господ ће нам судити према ономе како нас нађе. За један дан можемо задобити живот вечни и за један дан, трен можемо га изгубити. Било би добро да размишљамо да нам је Бог дао хиљаде и хиљаде дана да се определимо за своје спасење или за своју пропаст. Сад је дан спасења. Будимо будни, не мислећи да имамо времена. Број подвига и молитава нас не спасава већ Милост и Љубав Божија. Није нам дат живот да га узалуд трошимо већ да задобијемо живот вечни, а тај живот почиње сада. Рај је живот у Богу и живот са Богом, а пакао је не видети Лице Божије”. Извор: Епархија шумадијска

У литургијској бесједи Пресвећени владика Јустин је је казао да је данас дан велике радости јер су се спојила ова два јубилеја наше Цркве и то су догађаји који нама православнима дају могућност да се радујемо, јер и апостол Павле каже: Радујте се у Господу свагда, и опет велим: Радујте се! Он је нагласио да је наша вјера, вјера радости и свјетлости, вјера наде у оно што нам је Господ обећао. Подсјетио је владика и на наше славне претке, као и новомученика Светога Вукашина из Клепаца. Појаснио да су мучитељи увијек прво пријетњама, онда ласкањем хтјели да преласте оне који су чврсто утемељени у Христу. Нагласио је да су и сада таква времена и увијек ће бити. Тумачећи данашњу јевађељску причу о бремену богатствa, када младић пита Господа шта му треба да чини да наслиједи вјечни живот, Преосвећени владика Јустин је објаснио да се од тада до данас свако пита шта му треба да замијени овај привремени, вјечним животом: „То је једино призвање и једино обећање Божије, да је Он припремио Царство небеско за све оне који га љубе. Благодарећи нашим прецима, светитељима Божијим коју су у себе примили све врлине Христове, борили се и свједочили свако у своме достојању, стигосмо до овога тренутка“, бесједио је владика подсјетивши још једном на то кроз каква искушења и муке су наши преци пролазили, али су вјеровали у ријеч Христову: У свијету ћете имати невоље, али не бојте се ја побједих свијет. Даље је владика појаснио да је на нама избор да ли ћемо бити синови свјетлости или синови таме и коме ћемо се клањати: владарима овог свијета или Господу Богу. „Нико нема изговора да каже неко ме је преварио, морао сам. Ништа нисмо морали! Ми смо само дужни из љубави према Богу, да оно што нам је дао сачувамо и предамо другим генерацијама.“ Говорећи о невољама које су нас данас са свих страна притисле, Епископ жички је поручио да се не плашимо, него да будемо постојани и да имамо наду, јер нам је Христос рекао да ћемо бити гоњени. На нама је да чекамо, мишљења је владика, онај велики дан када ће нам Господ рећи: Мали слуго био си ми вјеран у малом, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога: „То је та ријеч, тај благослов који сви очекујемо. Нека Господ Бог нас, његове свједоке и следбенике, оснажи да се никада не уплашимо и да будемо мирни са пуно љубави, јер љубав је та која је побједила читав свијет, а љубав је сам Господ! Нека Господ, Бог мира, утјехе и свакога добра, буде са свима нама да нас води руководи до Царства небескога. Слава нашим славним прецима који животе своје дадоше за крст часни на бранику отаџбине“, поручио је Његово преосвештенство Епископ жички г. Јустин. Извор: Телевизија Храм

Поводом прославе четири века постојања врбничког Храма Преноса моштију Светог Николаја, Њихова Преосвештенства Епископи новограчанички и средњезападноамерички Г. Лонгин, бихаћко-петровачки Г. Сергије и далматински Г. Никодим служили су (11.08.2019.) Свету Архијерејску Литургију. Након читања Јеванђеља мноштву присутних верника обратио се Владика Сергије. „Драга браћо и сестре, ево благе и предивне вести, радости велике! Tо је радост Васкрсења, победа над смрћу када је Господ наш Исус Христос стао на крст, пролио крв своју за нас, легао у гроб, а онда су благу вест пронели свети апостоли и мироносице, вест да је Христос васкрсао из мртвих. Господ се сажалио на човека и дошао на овај свет да исцели сваку болест и немоћ, а највећа болест човечанства јесте била смрт. Оно што је Христос учинио у недељни дан, дан Васкрсења јесте победа над ђаволом, над смрћу и грехом. Зато и ми, угледајући се прво на Њега, на свете апостоле и на свете и велике богоносне оце, треба да чујемо данашње Јеванђеље и ту благу вест. Свети апостоли су видели мноштво народа који је стајао у пустињи гладан и жедан, а Господ није хтео такве да их отпусти, већ је желео да покаже своју благодат, божанску силу и љубав неизмерну и да сав тај народ нахрани са пет хлебова и две рибе, па је ту храну чудотворно умножио. Од постанка света, па до данас Он нам показује своју љубав и умножава тих пет хлебова да би нас нахранио. Тих пет хлебова данас се налази у свој природи коју нам је Бог дао и коју стално умножава, када семе убацимо у земљу и из њега никне плод. Да би то семе донело род потребно је да оно умре и нестане, па тако је и нама потребно да умремо у Христу да би стоструки род донели. А шта значи умрети у Христу? То значи растати се са грехом једном за свагда кроз свете тајне које нам је Он даровао и Свету Цркву коју је установио. Данас смо овде дошли да прославимо велики јубилеј, 400 година овога дивног храма. Иако је 400 година пред Богом један трен, за нас то време говори о милости, Божијој љубави и многим сузама и крви проливеним на овим просторима, али и духовној радости и физичком умножењу ових простора кроз векове, данас овај храм то сведочи“, поручио је Епископ бихаћко-петровачки. Поводом овог дивног јубилеја уприличен је пригодан културно-уметнички програм, а том пригодом Епископ далматински Г. Никодим обратио се окупљеном народу посебно поздравивши Г. Епископе Лонгина и Сергија, којима је изразио велику захвалност због данашњег доласка, као и због сталне бриге и помоћи коју указују свима нама у Далмацији. „Ова Далмација у којој се сада налазимо, због свега што се током година десило, није таква каквом је Владика Лонгин и старији међу нама памте, али је ипак наша и ми је живимо пуним срцем. Када је она у питању могу само да вам се обратим речима великог песника Алексе Шантића: „Сунце туђег неба неће вас гријати к'о што ово грије, грки су тамо залогаји хљеба гдје свога нема и гдје брата није. Од своје мајке, ко ће наћи бољу? А мајка ваша земља вам је ова, баците поглед по кршу и пољу, свуда су гробља ваших прадједова“, рекао је Владика далматински. Он је нагласио да је за наш народ најважније да се окупљамо око светих храмова које су наши славни преци саградили у готово немогућим условима и оставили нам као завештање, те да се нада да ћемо се још дуго у радости сабирати. Извор: Епархија далматинска

Љубав је највећа врлина, али се до љубави која је највећа и која је "свеза савршенства" не може доћи наједанпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирености, од смирења. И Апостол Павле нас опомиње на то да "сад остаје вера, нада, љубав, али је љубав највећа" (1 Кор. 13, 13). Наиме, кад будемо своје срце очистили, онда ћемо моћи да видимо Бога и овде у овом свету, а видећемо Га и у ономе, ако се удостојимо да гледамо Његово лице, ако не будемо послани због својих греха у таму вечну. Тада ће вера наша прећи у знање, у гледање. А нада, нада ће прећи у остварење. Наша је нада да ћемо ући у Царство Небеско, бити у броју свију оних светих и гледати лице Божије. Нада ће наша дакле, прећи у остварење. А љубав, она нема у шта више да пређе. Она ће бити и сада и тада веза наша с Богом, љубав која нас уједињује са Богом, уједињује све наше снаге и оне рационалне у нама, уједињује нас са свима људима добре воље и онда имамо мир. Зато је љубав највећа врлина. Трудити се дакле, да идући Царству Божијем, испуњавајући заповести Божије спремамо се редом свакога дана за достизање те највеће врлине, уласка у Царство Божије и љубави која ће нас ујединити са Богом и свима светима. Бог вас благословио! *Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле, Народна и универзитетска библиотека у Приштини и Арс Либрис, Београд,1998. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом храмовне славе каринског храма посвећеног Светим мученицима Кирику и Јулити, Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Никодим служио је 28. јула 2019. године свету архијерејску Литургију у Карину. -Вера Светих мученика Кирика и Јулите је иста вера у Једнога Бога, Господа Васкрслога, коју су исповедали апостоли и проповедали свима, па преко мученика чија су имена записана у књигу вечности до светитеља данашњих дана. То је иста она вера коју су исповедали и наши славни преци који су се окупљали овде где смо се и ми данас окупили. То је вера у Васкрсење и живот вечни који можемо постићи тако што ћемо се трудити да поштујемо заповести Божје, да постимо и да се причешћујемо, а пре свега да се бринемо једни о другима и кроз ту љубав коју имамо једни према другима показујемо и љубав према Господу. По речима Светог Атанасија Александријског, које су неписане речи Господње: „Видео си брата свога, видео си Бога свога“. Тако се и ми можемо спасити само једни кроз друге, поручио је епископ Никодим. Епископ далматински је доделио захвалнице заслужнима за обнову каринског храма. Захвалнице су примили господа Милан Ћосо, Радислав Радека, Светислав Миланко, Мирко Дуброја, Павле Радека, Горан Драча, Чедо Лакић, Никола Лакић и Ненад Радека са сестрама из Карина. Извор: Епархија далматинска

Изненадно упокојење историчара Предрага Пеђе Вукића затекло нас је неспремне на ту вијест јутрос све! Публициста Јован Маркуш, пријатељ, суграђанин и саборац новопрестављеног Предрага Вукића на пољу очувања црногорске историје, дијели своја сјећања на њега са слушаоцима радија Светигора. Разговор водила: Оливера Балабан. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Извор: Радио Светигора ПОВЕЗАНА ВЕСТ:

"Велики си Господе и чудесна су дела Твоја и нема те речи која ће бити кадра да опева твоја чудеса." И ове године 98. ваздухопловна бригада наставља своја ходочашћа у Светој Гори, на здравље и спасење, напредак у сваком добру, повећање морала и духовности и оперативних способности. Заиста је немогуће човеку описати својим језиком превелику Љубав коју Бог показује ка човеку, којом Га непрестано грли и обасипа, милује и храни. Благодат Свете Горе, освештане Пресветом Богородицом и светим угодницима непрестано се излива на све ходочаснике, учећи их, сваког на посебни, личносни начин, напретку у животу кроз љубав према Богу и ближњима. Војска Србије већ више деценија редовно посећује ово Свето место, јер управо војници на максимални начин могу да осете у својој војничкој служби, шта значи љубав према Богу, отаџбини, сународнику - бивајући спремни да свој живот положе за другога. А исто тако и ми са Војног аеродрома Морава. Ово је био наш пети одлазак на Свету Гору и Хиландар, али са једном новином - охрабрили смо се да покушамо изнети планинарски, молитвени подвиг пењући се на сам врх Свете Горе - Атос. Јула 15. и 16. бивајући укрепљени нашим Хиландаром - тим силовитим бедемом који вековима сведочи о узвишености наше христоликости, наше вере, просветљења, едукације и васпитања, симфоније цркве и државе, па и војске, упутили смо се ка подножју Атоса, тачније ка манастиру Светог Павла. Треба напоменути да је манастир био српски око 4 века - с краја 14. и до половине 18. Српски поглавари су се старали о, тада запустелом манастиру на доличан начин, подједнако као и о Хиландару. Гостопримство данашње братије манастира је било врло великодушно. Сутра ујутро, после Свете Литургије и оброка, мала група припадника 98. вбр, на челу са Командатом пуковником Дејаном Васиљевићем, помоћником команданта за подршку потпуковником Владимиром Караклајићем, затим официрима мј Александром Гајићем и мј Бојаном Пљеваљчићем и другима, се упутила ка прелепом високом врху Свете Горе. На тој крајње некултивисаној стази, оцењеној као планинарском стазом средње тежине, укрепљивали смо се молитвом и примали благослове од светогорских монаха који су са својим мулама носили велики терет пролазивши поред нас. Трудећи се да свој физички терет преточимо у морални и духовни напредак, радо смо се сећали наших војника који су по нужди прелазили оштре врхове албанских планина, у најгорим могућим временским условима. Нас је време одлично послужило - није била велика врућина, нити много ниска температура на самом врху током јутарњих часова, пред зору. Те зоре, 18. јула, тачно на дан Светог Атанасија Атонског, оснивача манастира Велика Лавра и слободно можемо рећи, Свете Горе, од како јој препознајемо писану историју, успели смо се на сам врх Атоса, висок 2033 метара, око пола сата пре свитања, када смо се огласили првим црквеним звонима новоподигнуте цркве Светог Преобреажења. Свакако да нам је фасцинантан поглед заокупио пажњу, али јаче од тога, невидљива сила Божија је заиграла у нажим срцима, подетињила нас, утешила, укрепила и продуховила. После кратког молебана и фотографисања, упутили смо се ка Великој Лаври, која је целодневно прослављала совју Славу - Светог Атанасија Атонског, показавиши ка свим поклоницима неизмерно гостољубље. И хвала великом Богу што смо пред крај нашег путешествија успели да се поклонимо и великим светињама у Кареји - икони Млекопитатељници у нашој Типикарници, како и моштима Светог Апостола Андреја у његовом скиту. У повратку ка својој отаџбини, нисмо престали да причамо и описујемо шта смо доживели - колико је то у нашој моћи уопште, са нестрпљењем очекујући да утиске пренесемо својим породицама и колегама, бивајући врло укрепљени за наредне задатке у јединици. Захваљујемо свом водичу господину Радосаву Вукомановићу, својевремено редовном војнику 63. пдбр, који нас провео кроз ово свето ходочашће. Хвала Богу за све!!! поручник Владимир БЛАГОЈЕВИЋ, војни свештеник