Претражи Живе Речи Утехе

У недељу навече на Васкрс, у Саборном храму у Загребу, Његово Вископреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије служио је Пасхално вечерње љубави. Свештеници и верници прочитали су одељак из Светог Јеванђеља по Јовану на девет језика: на грчком, латинском, црквенословенском, српском, руском, енглеском, француском, немачком, и јапанском, сведочећи о универзалности јеванђелске благе вести упућене сваком човеку под капом небеском. Док су се појале пасхалне стихире народ је целивао Часни Крст, свето Јеванђеље и икону васкрсења Христовог, поздрављајући се сверадосним Васкршњим поздравом: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! View full Странице

На празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, 8. априла 2018. године, са почетком у 18 часова, Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић), началствовао је свечаним Пасхалним вечерњем у храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, уз саслужење његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја, протојереја-ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог и новосадских ђакона. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Током празничног вечерњег богослужења, по већ устаљеном типику Саборног храма Светог великомученика Георгија у Новом Саду, прочитан је одељак из Светог Јеванђеља по Јовану на осамнаест језика. Својим умилним појањем у славу Васкрслог Господа, братство Светоархангелске обитељи из Ковиља и студенти Православног Богословског факултета Универзитета у Београду, молитвено су разгалили душе свих сабраних у Саборном храму на Пасхалну радост Гост Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја био је апостолски нунције Надбискуп Лучијано Суријани, са својом пратњом. На крају вечерњег богослужења, верни народ Божји приступио је целивању Часног Крста, светог Јеванђеља и иконе васкрсења Христовог, добивши том приликом благослов Божји преко руку Епископа, поздрављајући се сверадосним Васкршњим поздравом. Извор: Епархија бачка View full Странице

Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се… Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима“. Овај једноставни православни сељак је изрекао дубоки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима. Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“. Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12). Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици… У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила! У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли. Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт. Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма). Архимандрит Василије (Гондикакис) Извор: Епархија жичка View full Странице

У светлости друге припремне недеље Свете и велике четрдесетнице доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Недеља о блудном сину (о љубави Очевој) (Κυριακὴ τοῦ Ἀσώτου Υἱοῦ). Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих.(кондак) Друга припремна недеља кроз еванђелску причу и химнографију открива вернима димензију покајња као повратак из греховног изгнанства. Са друге стране поучени Очевом љубављу позвани смо да себе испунимо управо таквом Божанском неизмерном љубављу. Покајње и љубав представљају другу степеницу наше припреме за подвиг поста. Тематика ове недеље нас подсећа да ниједан грех не може да победи неизмерно човекољубље Божје, те стога, тугујући због својих грехова, човек никада не треба да падне у очајање. Неко од духоносних отаца је дивно рекао, када би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о љубави Очевој, ми би смо имали целу поруку светог Еванђеља. Богослужбене химне недеље љубави Очеве нас подсећају на реалност греха и могућност покајања. Са друге стране богослужење нас позива да се вратимо на прави пут спасења: Верни, хајде да се уздржавамо од покварених замки, од штетних страсти да бисмо задобили живот божанског крста и вратили се са блудним сином, нашем правом дому... Господе, блудни глас приносим ти, пред Твојим очима сагреших ти добри, потроших богатство које си ми даровао, прими ме у покајању и спаси ме! У овој недељи, као и у следеће две, месопусну и сиропусну, на недељном јутрењу имамо једну богослужбену спцифичност. После певања полијелејних псаламаХвалите имја Господње и Исповједајтесја Господеви поје се тужни и носталгични 136. псалам: На рекама Вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо, када се опоменусмо Сиона. На врбама посред њега обесисмо харфе наше. Јер тамо нас запиташе они који нас заробише за речи певања, и који нас одведоше за песме (наше): Певајте нам од песама Сионских. Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога. Помени, Господе, синове Едомске у дан Јерусалимов који говораху: порушите, порушите, до темеља његовог! Кћери Вавилонска, злонесрећнице, блажен је ко ти узврати ону освету коју си нам учинила; блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен. Појање овог псалма треба да подсети нас грешне на жалосно стање у коме се налазимо, на ропство ђаволу и греху, како бисмо се покајали онако како су се Јудејци некада кајали, свесни свог ропског положаја у Вавилону. Ова тужна химна данас јасно изражава нашу туту због тога што смо изгубили своју небеску отаџбину и подсећа нас на неопходност да се кајемо како бисмо се удостојили радости повратка у небеску отаџбину. У ову недељу, као и у месопусну и сиропусну пева се и посебан канон Триода. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПРИЛОГ ТВ ХРАМ: View full Странице

У петак, 26. јануара 2018. године, у Дому културе у Рашки у организацији Црквене општине Рашка и Центра за културу Градац одржана је трибина Само дела љубави остају у којој су учествовали г. Арно Гујон, г. Александар Гајшек и гђа Александра Нинковић Ташић. Учесници трибине, која је била веома посећена, празник Светог Саве су прославили у манастиру Студеници. Након свете Литургије игуман студенички архимандрит Тихон госте је повео у Основну школу Стефан Намања у Студеници где су са децом, директором школе г. Томиславом Пешићем и домаћинима школске славе породицом Антонијевић из Мланче и осталим гостима учествовали у ломљењу славског колача. Гости су се обратили ђацима, њиховим родитељима и запосленима у школи где су истакли значај прослављања школске славе и потребу да се у данашњем тешком времену треба угледати на светле примере из наше историје. О значају рада и дела Михаила Пупина и Николе Тесле годоврила је гђа Нинковић Ташић, док се г. Гајшек обратио присутнима ширећи своје добро и позитивно расположење. Посебно дирљиво и поучно било је обраћање г. Гујона, оснивача добротворне организације „Солидарност за Косово“, који је деци говорио како је он сам као Француз заволео српски народ и посветио му свој хуманитарни рад. Извор: Епархија жичка Епархијске вести View full Странице

Поводом великог празника Христовог рођења, свим грађанима Републике Србије и Републике Српске упућујем честитке са жељом да Божић проведу у миру и љубави, окружени добром вољом. Моја породица и ја желимо вам свима успешну и благословену Нову годину, а да свака следећа буде боља и још плодоноснија од претходне. Мир Божји - Христос се роди! Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Преосвећени Владика моравички г. Антоније, викар Патријарха српског, узео је учешће у традиционалној додели поклон-пакетића за више од хиљаду малишана у краљевској резиденцији у Белом Двору у Београду. Деца без родитељског старања, ромска деца, деца избеглице и деца са инвалидитетом, старости од три до дванаест година, из домова и удружења широм Србије, имала су прилику да се радују Божићу заједно са Њиховим Краљевским Височанствима у Белом двору. Његово Преосвештенство Владика моравички г. Антоније објаснио је деци прави смисао Божића и његов значај. У току дана одржана су три пријема на којима су деца уживала у дивним поклонима и Деда Мразу, аниматорима из ансамбла „Чигра“, као и у музичком програму Хора шабачке епархије „Свети Јован Богослов“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Рождество Христа Богомладенца, најљубљенији, људском роду разоткрива парадокс са којим је, од свог почетка до краја, проткано цело новозаветно Јеванђеље: Бесконачни Бог, оваплоћава се у телу малог детета! (Јн. 1,14). Свемогући се рађа у слабостима новорођенчета! Реч плаче! Питамо се, да ли је у довољној мери наглашена чињеница колико су ове истине дубоко проткане кроз остатак Исусовог овоземаљског живота? Поједини су те исте аксиоме људског спасења потпуно одстранили као фрагменте заосталог веровања из света фантазије. Да ли нас је срамота од појаве Витлејемске звезде? Управо је она то светило које нас приводи до јасала Новорођенчета Христа, у којимa лежи Бог, пројављен не кроз силу и насиље, већ као беспомоћно биће, спремно да се потпуно преда човечанству (Јн. 1,29). Извори о рођењу Христовом заиста су неисцрпни. У нашим пак животима, вера у Оваплоћеног Спаситеља почиње нашим сопственим трагањем за истином. Пут којим ходимо до тог познања води нас директно у поље Богом-пројављених истина Јеванђеља, и тада наш ум и срце невидљиво посећује света и чудотворна божанска благодат. Наше васцело биће потом скромно и смирено прихвата све тајанствене истине откривења. На тај начин, поглед човека вере постаје поглед новорођеног Спаситеља, што је вера света и спасоносна. Али и вера коју хришћани морају неговати и развијати. Зато, најмилији, по речима Светог Макарија Великог, „данас се рађа Господ, живот и спасење човечанства“, из ове свеобухватајуће Творчеве љубави према нама, „данас помирење чини Божанство према човечанству и човечанство према Божанству“. Господ, кроз свог Јединородног Сина, рођеног пре свих векова од Оца без мајке, а данас у времену од Мајке без оца, позива све нас у заједницу Његове љубави. То је управо испуњење речи Св. Макарија Египатског: „данас је свако створење уздахнуло од радости“. Пресудно је стога, да се сви чврсто држимо те заједнице љубави, тј. наше литургијске заједнице, једине заједнице која је извор поверења и преображења. Она је жива и опипљива иконоликост Царства Небеског овде на земљи, међу нама и у нама. У њој се, у топлом Мајчинском загрљају, открива и даје Христос, Отроча Младо, Превечни Бог! (Кондак Божића). Из Божићне поруке Епископа источноамеричког Иринеја Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Радионица љубави или бојно поље свештеник Александар Јовановић, парох храма Вазнесења Христовог, Жарково Радионица љубави или бојно поље View full Странице

Наше доба и данашња култура су се, нажалост, одвојили од светости и од трагања за њом. Православна вера се заснива на присуству светих. Без светих људи наша Црква је на путу секуларизације. Наравно, познато нам је из Светог Писма да је само Бог свет, а светост произлази из нашег односа са Богом, те је стога светост теоцентрична, а не антропоцентрична. Наша светост зависи од славе и благодати Божје и од наше заједнице са Њим, а не од наших врлина. Светост претпоставља слободну вољу човека које се посвећује. Као што Свети Максим Исповедник каже – ми једино приносимо своју намеру. Без намере Бог не дела. Свети Јован Дамаскин је рекао да свете поштујемо „зато што су стекли слободу сједињењем са Богом и зато што се Бог уселио у њих, и оваквим учешћем поставши по благодати оно што је Он по природи“. Свети нису тражили да их неко прослави, већ да они прослављају Бога, зато што светост значи учешће у Божијој светости и заједништво са њом. Извор светости у православној цркви јесте Божанска евхаристија. Окусивши Светог Једног Исуса Христа постајемо светима. „Свете твари“, тело и крв Христова дају се као присаједињење „светима“, члановима Цркве. Светост следи из Светог Причешћа. Аскетски подвизи светих нису циљ већ средство које води ка циљу – а то је евхаристијска заједница, најсавршенија и најпотунија заједница са Светима. У Господњој молитви „Оче наш“ сагледавамо да је светост у вези са Царством Божјим. Тражимо да Царство Његово дође у свет, тако да сви прославе Бога, и окусе Његову светост и славу – а управо је то што зовемо „обожењем“.

Изузетно је мало српских филмских аутора који су се, макар и имплицитно, дотицали религијске тематике, а о представљању хришћанског духовног, поготово црквеног, искуства да не говоримо. Ђорђе Кадијевић (1933) је један од ретких чије филмско сведочење у егзистенцијалном искуству човека несумњиво поседује на само философске или уопштено „духовне“, већ и неспорно религијске, чак конкретно хришћанске, конотације. Такође, Кадијевић је своје естетичке принципе мотивисао у првом реду могућностима филма да на јединствен начин сведочи о ономе што је он назвао трансценденцијом. Ово потврђује и недавно објављена књига разговора, „Више од истине: Кадијевић о Кадијевићу“ (Орфелин, Нови Сад, 2017), које је са овим редитељем водио теоретичар књижевности и филма Дејан Огњановић. Овај редитељ, широј публици најпознатији по телевизијском филму „Лептирица“ и серији „Вук Караџић“, о себи говори као о „религијски заинтересованом“ човеку и уметнику, који није „религиозан у правом смислу речи“ и „има аверзију према конфесијама“, али није ни атеиста, јер „атеиста је загрижен човек који тврди како бога (у књизи написано малим почетним словом - прим. В. К.) нема“. Кадијевић сопствени однос према животу, дефинисан тешким ратним и поратним искуством, одређује недостатком „поверења у живот као нешто што је загарантовано“, објашњавајући: „Ја сам схватио да сам зрно на ветру и да висим на длаци, и да је то живот у ствари. Да је живот једно стално избегавање смрти“. Овакав доживљај пролазности и коначности живота код њега је изградио један трајан сензибилитет „презирања разлике између живота и смрти, среће и несреће, добра и зла“, али који се, видимо, није развио у одрицање од стваралаштва или морални релативизам, већ у особен „животни“ и уметнички етос љубави, солидарности и стваралаштва. Иако „не зна да ли постоји бог“, Кадијевић свакако зна „да се и поред свега може волети, и да постоји љубав“, која је „јача од свега“: „И у том смислу је Свети Павле био у праву када је рекао ‘Велика је вера, али већа од вере је - љубав’. То је остало у мени и то је моје једино богатство. Нико у мени није убио љубав, ничим.“ Поред негативног одређења свог животног вјерују, Кадијевић у књизи даје и једно, условно речено, позитивно: „Људи су бића краткорочна, угрожена са свих страна, споља и изнутра, и баш зато што су коначна, што имају само један живот, и само једну шансу да у том животу буду срећни или несрећни, онолико колико је то могуће, нарочито када је срећа у питању, најнормалније понашање је солидарност: значи, узајамно помагање и потискивање зла које је свуда око нас.“ Ми, према Кадијевићу, „живимо у једном туђем свету у који смо бачени“, док „наш, људски свет“ носимо „само у себи, и то као велику илузију, као мотив егзистенцијалне носталгије, као један сан“. Али, „уместо узајамне солидарности, братимљења и онога чему нас је Христ учио, љубави једних према другима, уместо једнакости и братства у злој судбини у чије шаке смо убачени, ми имамо ту ситуацију узајамног сукобљавања и поспешивања ефикасности зла“, што говори „да је човек на неки начин недовршено биће, коме фали једна греда у глави да би схватило пре свега себе а затим и другог“. Стога, све што људи раде, „подразумевајући и уметност, јесте покушај да превазиђу то жалосно искуство непоразума“. Окружени непријатељским светом смрти, „све што дотакнемо је мртво, и свака трунка живота је тако чудна, неочекивана, краткотрајна и беспомоћна у тренутку док траје“. Али, уместо да будемо „дирнути тиме и да те искре живота „подржимо колико је могуће“, ми „толико радимо на томе да се придружимо свему другом што уништава живот и сваки смисао битисања“. Кадијевић своје опредељење за уметност и стваралаштво објашњава управо оваквом запитаношћу о смислу живота и постојања: „Ја, суочен за безизгледношћу такве ситуације, не наседам ни на какву наду, али морам да признам да је моје бављење уметношћу у ствари покушај избављења“, које се састоји у борби против такве егзистенцијалне безизгледности, „јер не желим да својим делањем у животу допринесем том хаосу у којем јесмо“. Уметност може бити средство борбе против самоуништавајућег универзалног система агресивности и репресије, које нема корене само у овим или оним идеолошким претпоставкама, већ у самој, у основи смртној, природи света у ком живимо. Ни овде се Кадијевић не ограничава само „негативним“ објашњењем своје мотивације да се бави уметношћу и, још конкретније, филмом. Филм за њега има моћ да обухвати „тоталитет појма човека као бића“. Он има способност да реалност ослободи „терета прозаичности и тривијалности“, да „ослободи бивство тог терета и претвори га у нешто тако божантвено да то постаје сакрално, свето“. Највише што уметност може да учини јесте да неком промени живот, али не у смислу промене „стварности у животу једног човека“, попут друштвене стварности и политичког уређења, већ ступањем у „подручје трансенденције“. Уметничко дело је само оно које садржи у себи „елементе транценденције“, што се постиже „одступањем од мерљиве стварности, од свега што је речима изразиво“, превазилажењем „ноторне збиље“ и „надилажењем сваке искуствености“, у „нешто што је више од истине“. Према томе, прецизира Кадијевић, у равни мистичног реализма једног Достојевског, „трансценденција је моћ надилажења онога што је искуствено и везано искључиво за објективност, за феномен егзактне извесности до које можемо доћи“. Дело, као и речи Ђорђа Кадијевића изречене у књизи „Више од истине“, дубоко су и убедљиво сведочанство о палости света, али и могућности љубави и солидарности у том и таквом свету, у чему велику улогу може да има целокупно људско стваралаштво, а посебно уметност. Ова обимна и одлично структурисана књига је стога незаобилазно штиво не само за оне заинтересоване за филм и уметност, него и за темељна питања смисла. View full Странице

Епископ Питирим (Творогов): О љубави – истинитој и тобожњој 10. јуна 2017. Подели на Фејсбуку Твитни на твит „Љуби и чини шта хоћеш“ – у овој краткој изреци блаженог Августина садржана је формула истините љубави, љубави безгрешне, свете, не од овога света. Ако бисмо могли истовремено да чујемо гласове целога света, онда би се у тој вишејезичној бујици речи, вероватно, најчешће чула реч „љубав“. О њој маштају и у њој се разочаравају. За њом жуде и ње се боје. Њу траже и одбацују. Њу купују и продају, величају и проклињу. Њој се смеју и за њом плачу. За њу дају живот и продају душу. Због ње падају у безумље и у њој уживају. Њом се засићују и не могу да се засите. Њом се играју и она се свети. Њу исмејавају и она вара. Њој се клањају и у њу не верују. Њу издају и она изневерава. Њу трпе и она опрашта. Она пече и леди, убија и васкрсава, уништава и спасава. У њој су отбљесци раја и предосећај паклених мука. Али да ли је о њој говорио блажени Августин, да ли је овој љубави служио свети апостол и јеванђелист Јован Богослов, да ли је њу опевао првоврховни апостол Павле? Древни историчар Јосиф Флавије препричава једну љубав у својој књизи „Јеврејске старине“. Удата жена и ожењени мушкарац заволели су једно друго. Њихова страст је била толико јака да ни строги јудејски Закон, ни осећај дужности, ни народна грдња, нису могли да је зауставе. Све је било бачено у пламен ове љубави, која се распламсала још више због сазнања да је то забрањена љубав. И можда нико не би ни сазнао о њој да заљубљени нису били царске крви. И мада су они владали само једним делом мале Јудеје, они су отвореним кршењем Закона доводили у искушење не само своје поданике, већ и све правоверне житеље Јудеје. Ову забрањену љубав је јавно разобличио велики испосник, који је живео у тим крајевима. Он је од раног детињства навикао на сурову пустињу где је обитавао, ван додира са обичном храном, а још даље од брачног живота, праведник, који је у потпуности предао себе на служење Богу. И тада царица захтева од мужа главу праведника, да би се изборила за своју украдену срећу. Колико само она презире овог човека, кога сви називају свецем, колико је он далек од свега земаљског, сам изглед његовог изнуреног тела и грубе одеће изазива код ње гађење. Шта он зна о мукама љубави, о том неукротивом пламену, који рађа љубав у рањеном срцу? Он је неумољив у својој правди, али је и она непоколебљива у својој љубави. Да, она ће се борити за своју срећу до краја, до смрти, своје или његове. Њега називају гласом Божијим – онда нека ућути, ако Бог њој ускраћује право на љубав. Коначно она успева да праведника лиши живота, добија његову усековану главу која – о великог и страшног чуда! – наставља да је изобличује. Али она се не боји ни овог омраженог гласа, ни Бога, који је створио ово чудо, ни казне која јој прети за учињени злочин. Она је велика свештеница љубави, која њој жртвује све: и страх, и грижу савести, и царско достојанство, и богатство, јер ће ускоро заједно са својим послушним мужем бити лишена свега, и власти, и иметка. Десило се то због њеног прекомерног властољубља и зависти. Римски император, коме је служило њихово мало царство, није поставио за пуновласног цара њеног мужа, већ њиховог сиромашног рођака кога су они више пута избављали од зајмодаваца. Њој, која је са истим жаром маштала о власти као и о љубави, такво понижење је било тешко поднети. Натеравши свог мужа да ступи у политичку борбу, царица је промашила, они су претрпели горак пораз и пали у немилост. Међутим, када јој је император понудио новац и високо звање, захтевајући од ње да одбаци свог грешног мужа, бивша царица је поносно одговорила: „Господару! Ти си великодушно и милостиво мени понудио излаз, али оданост мужу ми не дозвољава да се послужим твојим милосрђем; ја сам делила са њим све када је он био срећан, сада сматрам да немам права да га напустим када се судбина променила.“[1] Колико би романтичних особа овакав одговор царице могао да усхити и колико би песника било спремно да у стихове предоче једну такву одану и самопожртвавану љубав, само када би главни ликови ове приче били ликови из историјске хронике, а не из Јеванђеља. Колико се светло Христове истине испоставило беспоштедним и мучним за њих, када је обасјало њихову украдену срећу огрезлу у крв пророка – међу рођенима од жена није се појавио већи од (Мт. 11: 11), светог Претече и Крститеља Господњег Јована. Они нису могли да поднесу Божји глас, вапијући у пустињи њихових отврднулих срца, бачених у вртлог животињских страсти. Али увек ће бити довољно свештеница и врачева тог најстаријег култа – култа земаљске љубави. Колико је растурених породица положено на њен олтар! Како дрско у сва времена неустрашиве „иродијаде“ одводе из породица послушне „ироде“ и као бајалицу понављају украдене речи: волим те! Чак и најузвишенији и свети осећај се у души која базди на порок претвара у своју супротност: из тихог, светлог и јасног, он постаје ватрен, помућује памет и узбуркује крв. И разумно створење – човек – жуди за безумљем и срља у неспокој. Незаустављива стихија страсти мами га својом безграничном слободом. И чини се да се управо у тој слободи крије срећа. Страховит пад називају летом. Ова слободна љубав је слепа и необуздана. Истинита је љубав увек послушна Творцу и подчињвајући се Њему налази слободу – ограничена Божанском Љубављу, она постаје безгранична. Она – коју је опевао свети апостол Павле – дуго трпи, благотворна је… не завиди… не горди се, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини; све сони, све верује, свему се нада, све трпи (1 Кор. 13: 4–7). У њој и само од ње постоје радост и светлост, мир и спокој, неизречена сладост и вечно блаженство. Ова љубав је одевена у правду и стога свима који за њом трагају говори: „Љуби и чини шта хоћеш.“ С руског Александар Ђокић и Ана Ведјајева —————- 1 Јосиф Флавије. Јудејске старине. Књ. 18. Гл. 7. Епископ Душанбински и Таџикистански Питирим (Творогов) Православие.ру

Мати Ирина игуманија манастира Грабовац, говорила је у оквиру духовне трибине у парохијском дому храма св. Василија Острошког на Бежанијској коси у уторак 25. Априла 2017. Године. Тема вечери била је „Смелост љубави – у сусрет недељи мироносица“, а гошћу је представио и вече благословио свештеник Небојша Тополић из братства овог београдског храма, коме и благодаримо за звучни запис ове вечери. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13399 View full Странице

Данашњи човек, чини се, више него икад, налази се у ћорсокаку. Статистика сведочи да сваки десети пати од депресије. Нико од људи који пате од ње не може да се ослободи од те досадне мисли да је живот лишен смисла. На другој страни, многи су покушаји да се депресија савлада; нуде се чак и рецепти, али, само је један целовит начин да се у томе и успе. Радост не може доћи са другог места осим од извора радости, којег представља Бог. Радост не долази другачије него од преживљавања љубави. Свет захваћен депресијом је свет лишен радости и љубави. То је отуђени и усамљени свет, свет мржње, који је изгубио оријентире, свет у коме је изгубљена мера по вертикали и човек се развија само по хоризонтали постојања, у непрекидној и пустој различитости. То је свет коме немате ништа више да кажете. Свет лишен Бога, где радост често мешају са задовољством. Међутим, истинска радост је повезана са много дубљим механизмима, она је потпуно остваривање тебе као човека и тесно је повезана са напретком у духовном животу. Депресија се јавља онда када људи не схватају своју сврху, смисао свог постојања на овој земљи. Једини смисао живота је спасење. Само што људи често мисле као да је спасење нешто што нам се даје после неке коначне пресуде, ако смо урадили нека добра дела. А спасење је блаженство, рај. А рај није неко тамо место. Рај је стање међусобних односа са Богом, које се доживљава још овде, на земљи. Тешко је заволети идеју. Зато је Бог постао Човек, да би нас научио да ми можемо да Га волимо, тако што ћемо волети оне који су поред нас. Спасење представља динамику тих међусобних односа љубави, са свим његовим успонима и падовима. Нико не може да се оствари ван љубави, без неког међусобног односа. Људи заборављају да Бог није један, Бог-то су међусобни односи (Тројичност), а ми смо створени према Његовом подобију. Радост хоће да се дели, она се не може остварити у усамљености. Зато се каже да је највећа срећа-волети и бити вољен. Многи долазе у манастире да би стекли мир у манастиру, али то не значи да они са великом лакоћом отварају своју душу. Они се могу препознати према изгледу. Несрећан човек је онај без сјаја у очима. Он је преоптерећен, погрбљен, мрачан и често агресиван. Када је човек незадовољан самим собом, он је агресиван. Он је као рањена звер која пати, опасна је и не даје да јој се помогне. Али се у већини случајева иза насиља крије не злоба, већ патња. Бог никада неће издати Живот никада није био тако лак, као сада. Али, без обзира на то, у свету постоји све више патњи. Јер, депресија је стање пада. Она настаје због тога што душа нема мира са самом собом, са Богом или људима. То је стање конфликта, унутрашње борбе између душе и разума. Одсуство равнотеже. Депресија пре свега означава одсуство љубави. Људи пате онда када око себе не могу да нађу склониште у душама других. Када људи не могу да нађу бескорисну подршку са стране себи сличних, они се обесхрабрују у односима са Богом, и тешко им је да у себи замисле Бога као оног који воли. Ипак, ако људи и издају зато што су немоћни, онда је Бог једини Који неће издати никада. И веома је тешко достићи меру међусобног односа са Богом, немајући међусобне односе са људима. Нама је потребна подршка и од стране себи сличних, да нисмо бескорисни у овом свету. Због тога је немогуће избавити се од депресије без те безусловне љубави која за узврат не тражи ништа, која те не осуђује и не криви, већ те прихвата и умирује. Ми бисмо требали да сами будемо једни за друге Бог, да их умирујемо, уливамо им наду, пружамо уточиште, да будемо као склониште у планинама за време олује. Треба да их штитимо и да будемо за њих дом. Када храниш другог, ти уствари храниш Бога; када га грлиш, он као да се облачи тобом, и више му није хладно. Када му говориш, он се загрева твојим речима. Љубав је једино спасење. Ја сам сретао људе који су победили у себи стања блиска патологији. Они нису имали мира зато што нису могли да опросте, и то стање неопраштања их је млело, рушило унутра. Када су нашли снаге да опросте, да се смире, да прихвате у срцима оне који су погрешили према њима, тада су се они сасвим мењали. Потребно је само да имамо трпљење. Само ступање у међусобне односе љубави са другима може да утоли жеђ човека. Када човек налази мир у неким односима, он долази себи. Али за то се треба избавити од поседнутости својим „ја“. Егоизам, наша сопствена воља су наши највећи непријатељи. Они тиранишу и нас и друге. Ми не можемо да имамо дубоке међусобне односе са другима без одрицања од себе. Ако се ја не одричем себе, онда ја тражим од другога да се он равна са мном, то јест да ме он подражава у мишљењу, осећањима, да би видео свет баш као ја. То значи, заробити га, лишити га слободе. И тада ја његово биће сравњујем са нулом, и он више не може да се развија. Он почиње да се штити и удаљује од мене, зато што осећа да се ја трудим да га уништим, чак и ако ја, можда и компензујем то нечим спољашњим. Надокнађујем му поклонима, али фактички ја стичем власт над њим, поробљавам га, претварам га у накит којим могу себе да улепшам. А као резултат и сам се такође осећам усамљен. Када си слободан од својега ја (опседнутости собом) и од служења своме „ја“, ти почињеш да размишљаш о другом човеку заиста, почињеш да мислиш шта можеш да урадиш за њега, не очекујући да те он замоли за то. Или да га чекаш кући са неким укусним јелом? Или да му донесеш чашу воде? Или да му уступиш место? Шта може бити лепше од тога да му приђеш и поправиш му ћебе да се не прехлади када заспи? Парадокс се састоји у томе што када се ти одрекнеш себе, ти налазиш себе и добијаш другога. Ти га покораваш када одбијаш да га покориш. Што бише будеш желео да подчиниш и контролишеш, све си више усамљенији; што више дајеш себе другима, то си више окружен људима. Људи би требало да буду као свеће, које уништавајући себе, сијају около и греју друге. Ти си срећан не када узимаш, већ када поклањаш Незадовољство окружењем такође изазива депресију. Већина људи вечито пати за нечим другим. Њихов живот је увек на неком другом месту па се поставља питање зашто они не налазе себи место и смисао? Иза многих тражења човека уствари је сакривена његова потреба за Божанством. Људи пате за стањем Бога. Они страдају од своје немоћи, осећају да би могли да буду нешто веће него што јесу. Али то нешто боље преносе изван себе уместо да га акумулирају у себи. Стреме да имају уместо тога да постану. Стреме да владају уместо да поклањају. Погрешно оријентисана на вредности овога света, та туга почиње да се меша са фрустрацијом, зато што спољашње ствари не могу да задовоље душу. Ето, неки људи имају све што им је потребно: посао који су желели, довољно новца за сав преостали живот и чак популарност... И сви су они дубоко несрећни. Шта им недостаје? Ти људи имају предмете које су хтели, које су купили себи и људима око себе, али су из вида испустили међусобне односе са другима. Они зависе од материјалних ствари управо због те своје несигурности у постојање друге стварности. Ако ти знаш да постоји вечност, ти се лако одвајаш од материјалних проблема. Ти их више очајно не сакупљаш. Више се не бојиш сутрашњег дана, добијаш увереност, а значи стичеш веру. Материја сама по себи не може да донесе веру, као што не може да је донесе ни уметничка, ни интелектуална слава. Ти ниси срећан у тренутку када узимаш за себе, већ кад дајеш. Вредности, небитно да ли су оне материјалне, духовне, или интелектуалне се морају сакупљати да би биле поклоњене. Материју је потребно преобразити, она мора добити духовну вредност посредством наших вољних и добрих поступака. Човек када се труди да накупи на камару материју са егоистичним циљем, да сакупи иметак, уствари га самим тим одваја из природног тока-да служи међусобним односима међу људима. Али, материја је увек једна те иста, она се не умножава. Заиста је задивљујуће, да кад помислиш да вода коју ми пијемо је једна те иста, у истој тој количини као и пре хиљаду година. То је иста вода која циркулише, која није напустила планету. То је дар за сваког од нас. Постоји, међутим, једно накарадно, меланхолично задовољство, човечији бол романтичарског порекла – „сладе“ се одређеним патњама само зато што нас те патње погађају у нешто са оне стране инстинкта, омогућавају човеку да осети своју душу као живу и вибрирајућу. Неспособни да пођу спасоносним путем радости (што подразумевају врлине) они одабирају удобан пут неспасоносне патње, што их доводи до тога да заувек не могу да изађу из тог стања. Осећати задовољство од бола је аномалија душевног развоја. И то је задовољство, а не радост! Нема потребе да будемо срећни сваког тренутка Претпоставка да морамо да будемо срећни сваког тренутка свог живота, је у самом корену погрешна и рађа врло много фрустрација, зато што људи ступају у борбу са нереалним, утопијским моделом. Живот није стална срећа, као што није ни стално мучење. Живот је преплетање патњи и радости, а радост често долази као награда за напор(муку),долази од испуњавања неког дуга, обавезе, од тога шта ти радиш са тим талентима који су ти дати. Бог је радио шест дана, а седми је одмарао. Опседнутост срећом по сваку цену је погубна. То значи да су твоје жеље претекле живот и постале неприродне. Главно је не желети оно што је немогуће, радовати се томе што већ имаш: и добром, и лошем, налазити смисао у свему што се догађа са тобом. Давати смисао сваком искушењу у свом животу. Ако уклонимо животне тешкоће и напоре, онда ћемо уклонити и радост. Живот без проблема, проживљен у задовољству, је живот у коме губиш могућност да се оствариш. Само покушаји, плаћени неудобношћу и жртвом, остављају траг у човековом бићу. Размишљајући о користи коју добијаш, ти више не гледаш са страхом на тешкоће и патње живота. Ако погледамо на стање ствари са тачке вечности, онда ћемо из овог света отићи само са оним што смо постали. Нико никада неће доћи у добро стање без духовног рада. Радост не може доћи са другог места осим од извора радости, којег представља Бог, она не долази другачије него од преживљавања љубави. А за то нам је потребно да умијемо очи и видимо у другоме лик Божији. Да пређемо преко његових мана (јер мане се не односе на дубину бића, већ представљају нешто случајно у њему) и погледамо дубље. Када волиш некога, говорио је отац Јустин, настојник манастира Оаша, ти се налазиш буквално у скафандеру, у коме проничу у дубине океана и на површину износе блага. Када некога волиш, ти га инспиришеш, активираш у њему снаге, за које он није ни знао да их има. Снаге које леже скривене на дну океана. Наше постојање као људских бића је немогуће без љубави других. Сваки човек открива у нама некакав другачији начин нашег постојања у свету. Ми можемо да будемо веома различити у зависности од тога, колико дубоких међусобних односа активирамо у себи. Само помоћу преживљавања међусобних односа ми откривамо саме себе и напредујемо ка нашем истинитом лику који је неисцрпан, који и јесте Бог у нама. Али, нажалост, ми откривамо једни у другима само 1% од онога што бисмо могли. Ми јако преживљавамо умањени облик себе. Веома смо шкрти са собом, не дајемо себи права на живот, на постојање. Ми не волимо себе у довољној мери. Оно што чини живот неких људи веома тешким – то није то што је живот тежак сам по себи, већ то што они нису расположени да виде и светлу страну животних тешкоћа. Због тога је најбитније да нађемо смисао сваког искушења или патње са којима се суочавамо. Ако им даш смисао, онда ћеш наћи снагу и увереност да наставиш даље са подигнутом главом. Ако у њима не налазиш смисао, онда ћеш доћи то тога, да ће те они сломити. Кад се човек не би сусретао са страдањем, био би крајње површан. Само нас животна искушења приморавају да размишљамо дубље. Када је њему добро у сваком смислу, он долази у стагнацију, живи на површини, не живи свим својим бићем. Не би требало да се плашимо патње. Христос нас је научио како да је се ослободимо. Он ју је прогнао из Свог земаљског живота, превазишавши страх глади, неспавања, бола, чак и страх од смрти, који све држи у ропству. И стојећи изнад страха, Он је био слободан. Страх пред тешким животним искушењима нас паралише и онемогућава нам да будемо нешто више од оног што јесмо. Потребно је имати храбрости и замислити за себе величанственији живот. Потребно је имати храбрости да маштамо и да видимо себе изнад наших страхова и немоћи. Срећни људи заиста не знају да су срећни Прави мир је онај који је створио Бог, а не тај вештачки који је створио човек. Говоре да су монаси оставили свет. А нама се свиђа да се говори да смо ушли у свет, док смо као грађани изашли из света. Каква је само срећа осећати ритам природе, осећати пролећно буђење растресите, сирове земље, видети како цветају изданци! У граду се због толиког броја комуникативних апарата изгубила лепота живота, та обредна лепота понашања, гестова и речи којима си ти указивао поштовање човеку поред тебе. Она је замењена великом наглошћу и великом дрскошћу. Сељак је умео да све испуни лепотом и смислом буквално до одеће коју је облачио. Сваки вез је имао значење. Чак је и алат био украшен. А када би кренуо у поље, певао би, да би свој рад учинио пријатнијим. Данас се човек више и не радује своме послу, зато што је он за њега само средство за добијање новца. Тај утилитаризам, толико очигледан у граду, довео је до губљења духовне мере живота. Нема више тајни у раду, у међусобним односима, ми више не видимо тајне другог, већ га посматрамо само са становишта његове продуктивности и експлоатације. Ми искоришћавамо једни друге и спремни смо да искористимо чак и Бога. Свако од нас може да се издигне изнад живота, ако да смисао свему што ради, ако се кроз све што ради буде приближавао Богу. Ти се освећујеш не само молитвом или идењем у цркву, него и сваким својим делом и гестом. Од тога, како стојиш, до тога, како радиш, од тога како спремаш храну до тога како садиш цвет, од тога како разговараш са човеком до тога како идеш на спавање - све наше свакодневне гестове је потребно променити посебним начином постојања. Љубављу коју носимо са собом. Потребно је да их испунимо богоприсуством, смислом, тајнама, лепотом и радошћу. Не треба да радост посматрамо као наркотик, да би нам она помогла да заборавимо патње овога света, не треба да нам буде бекство од проблема. Њу уопште није потребно тражити! Људи заиста срећни не знају да су срећни, зато што мере своју срећу срећом другога. Они су изашли из себе и живе за другог. Срећа сама долази. И долази као дар ономе ко уме да тражи другог и Бога. Сви ти врхови среће који нас опијају, сва та сјајна дела у току живота су само краткотрајни степени. То је одмор, то је награда за сваки пређени степен после кога не смемо да се зауставимо. Под њиховом сенком, Христос нам дарује мир кога не може нико одузети. Он нам дарује мир и сталну срећу која са нас скида окове и чини нас слободним. Jеромонах Пантелејмон (Шушње) Извор: Православие.ру http://www.prijateljboziji.com/_Niko-se-ne-moze-ostvariti-van-ljubavi/71228.html View full Странице

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја, у суботу 31. децембра 2016. године, са почетком у 19:00 часова, у кабинету за веронауку средње школе „22. октобар” у Жабљу, у организацији Српске православне црквене општине жабаљске, а у оквиру циклуса предавања током Божићног поста, јеромонах др Клеопа, професор Богословије Светог Арсенија из Сремских Карловаца, одржао је последње предавање под називом „Божић- испуњење Божијег промисла и Божије љубави”. У име домаћина, Црквене општине жабаљске, предавача и присутне слушаоце је поздравио протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски. View full Странице