Претражи Живе Речи Утехе

Када сам био млад, прилично сам се олако односио према задатку који ми је дао Господ у овом животу – да будем отац. Чега има тешког у томе? Васпитавај децу, храни их, проверавај да ли уче, јесу ли болесна. Рекло би се, ништа нарочито. Али што деца постају старија, то више човек схвата како то није нимало једноставна ствар – волети своју децу. Јер она нису моја, нису моје власништво. Како је човек само навикао да схвата својим оно што има: моја кола, мој стан, моја деца, мој фрижидер. Али не! Све што има припада Богу! То су Његова кола, Он ми је дао да неко време путујем њима; ово је Његов стан – Он ми га је дао да бих поживео у њему неко време и то су Његова деца – Он ми их је поверио на неко време да бих им помогао на почетку њиховог бескрајног пута. Моја ме деца стално подсећају да нису моје власништво… Тиме што не слушају, тиме што јуре по стану, туку се, разбијају посуђе, просипају лепак на одећу… Чим покушам да их сатерам у „сопствене“ оквире, о, како се они огорчено супротстављају! И сваки пут се убеђујем: она нису моја! То су посебни људи, самосталне бесконачности, а ја сам само њихов земаљски почетак… Сећам се када сам тек почињао да будем отац. Тада сам тражио литературу из које бих могао да извучем принципе успешног васпитања. Сањао сам о „методици“… О, колико сам тада књига прочитао! И свугде сам налазио отприлике једно исто: „како правилно учинити да све буде правилно“. И поштено сам се трудио: стављао сам их уз иконе, кадио их, певао сам на празнике тропаре као успаванке над кревецем малишана који спава, и, уопште, све сам чинио на православан начин. Не могу да кажем да је то било неправилно! Али већ тада ми се чинило да је то некако помало извештачено; стално је био присутан осећај да нешто детету намећем, као да уместо њега проживљавам оно што оно може и хоће да проживи само. Временом сам то дубоко осетио и схватио речи једног мог познаника: „Методике су прошли век. На њих се може сасвим заборавити ако постоји жеља да се бавимо самом ствари. 21. век је век личносно оријентисаних приступа. А све методике су изграђене на статистици и свођењу на просек“. Сада то веома добро схватам. Управо зато сам се тада одрекао свог васпитног „форсирања“. Код К. Д. Ушинског постоји оваква мисао: добар васпитач пази на дете и чим оно хоће да направи корак он као да му подмеће степеник под ноге уместо да га вуче са собом уз степенице. То је врло лепа метафора: испада да родитељ помаже малом човеку да сам направи своје степениште живота и паралелно га учи самосталности, што на крају крајева даје одраслијем детету способност да се само успиње, не обазирући се на тату и маму. Сећам се, како смо се једном ми, очеви почетници, једном скупили око боце киселе воде и говорили о родитељским проблемима. Један од нас је тада изрекао фразу која ме је потресла. Замисливши се и гледајући некуда у даљину он је рекао: „Правила уопште не постоје, треба једноставно стално држати руку на пулсу детета…“. У мени се све преврнуло! Па то је основни принцип: моја родитељска интуиција! Јер Бог ми је делегирао одговорност да будем отац, дакле, дао ми је могућност да осетим тренутке када нога мог детета почиње да се подиже за наредни корак! Да имам поверења у своја осећања, да поштујем самосталност другог човека, макар он био мали, да увек будем поред њега и да одржавам везу са небеским Оцем. Све дотле док малишан сам не буде могао да Га призове: „Оче наш…“ заједно са својим татом. После тога мој став оца уступиће место другом ставу – најбољег пријатеља. Управо је разумевање тога постало за мене најважније! Сада имамо шесторо деце… Искрено сам се обрадовао када ми је отац Евменије предложио да прочитам његов рад. То је заиста мудра и професионална књига у сваком погледу. Неко ће у њој видети упозорење, неко оптужбу, некоме ће она постати благослов, а некоме приручник. Време, у којем морају да делају савремени родитељи, није нимало једноставно. Рђаво друштво квари добре обичаје – то се односи и на данашње време! Страшно је имати поверења у дете, пуштати га далеко од себе, човек би хтео стално да га штити да не би пропало. И тако се добија да, с једне стране, имамо рђаво друштво, а с друге стране, болећиве родитеље са својим стегама у којима држе слободу своје деце. А резултат су проблематична деца. Дечије схизофреније, дечија гранична стања, дечије депресије, узнемиреност, нема броја тим болестима које су се јако „подмладиле“. Мајке звоне на узбуну! Обраћају се и психијатријским клиникама, и Цркви, и врачарама, само да учине нешто с дететом, јер оно пропада! Пуши, пије, не спава код куће, изгледа да ће и дроге пробати! А ми њега тако волимо! Е овде треба пажљиво погледати мајци у очи. Дете није одрасло само од себе. Оно је гранчица на дрвету чији корени потичу из дубине прошлости. Породица је целовит организам. Проблеми младог изданка су, првенствено, проблеми тла на којем он расте. Дрво породице се храни соковима родитељске љубави. Они који хоће заиста да изађу на крај с проблемима деце нека пре свега погледају саме себе! Књига коју држите у рукама је, по мом дубоком уверењу, у данашњем тренутку најуспелији и најконструктивнији помоћник. У њој су јасно откривени принципи по којима се решавају проблеми у породици. Управо незнање тих принципа и доводи до аномалија у развоју детета. Ова књига ће помоћи да схватимо и прошле грешке, и рећи ће нам како да више не правимо нове. Лош пријатељ увек критикује и разобличава. Добар саветник је онај ко указује на грешке и помаже да их исправимо. Предлажући основне принципе којима се треба руководити, он оставља благословеној родитељској интуицији да изабере како да поступи у новонасталој ситуацији. Књига је корисна и као радни приручник у породичном консултовању. Добар психотерапеут ће је обавезно оценити. Цитати из ње се могу применити као самостални методски материјали. Већ од првих страница, потпуно аутоматски, у процесу читања лично сам себе ухватио у мисли како одређујем: „Од овога треба направити плакат и залепити га на зид“, „Ово треба умножити за пријатеље“, „О овоме треба обавезно испричати у проповеди“. Искрено је препоручујем свима који имају децу или унуке. Бабама и дедама ће такође бити корисно да се озбиљно замисле над плодовима њихове љубави, захваљујући чему ће моћи да промене много тога. Сигуран сам да је Господ благословио овај рад! Јер у њему се објашњавају врло важни принципи које можемо усвојити гледајући како нас васпитава наш небески Отац. Аутор позива да учимо управо од Њега. Његовом Речју прожето је у овој књизи све. Свештеник Валентин Марков, руководилац Мисионарског одељења Нижегородске епархије Руске Православне Цркве >>> Преузми књигу "Аномалије родитељске љубави" >>>

У духу актуелних искушења којa целу планету обремењују, Српски народ у Републици Хрватској непрестано се налази на удару многих медија и прогресивне политике која је усмерена у циљу оповргавања историјских чињеница и стварању једног новог друштвеног дискурса заснованог на мржњи. Као наследници хришћанског духовног наслеђа, који се искључиво наслања на свето Јеванђеље позвани смо на љубав, и на међусобно поштовање изграђено управо у тим Истинама. Непримерено је искривљивати ту истину, као што је то учинила Туристичка заједница града Вуковара, која тиме руши културно и историјско наслеђе једног народа. Такав чин оскрнавио је цркву свете Петке на Доброј води. Оповргавање историјских чињеница и рушење духовног наслеђа је нечовечански и нецивилизацијски чин. Оваквим поступком нарушава се духовни и културни интегритет једног народа, а који је загарантован тековинама европске цивилизације. Неговање ових хуманистичких и хришћанских вредности неодвојиво је од приступа представника наше заједнице како на локалном тако и на државном нивоу у Републици Хрватској, а који се сусрећу са великим проблемима да сачувају наш културни, национални, просветни и језички идентитет. Овде би се осврнули и на непрестане нападе медија и на шовинистички приступ према матичној нам држави, Републици Србији, и њеној актуелној политици и политичком вођству, који ни у ком случају нису примерени и не доприносе побољшавању добросуседских односа. Требамо имати у виду да смо сви грађани света и да смо хришћани који имамо заједничког непријатеља у виду вируса који не познаје границе, боју коже или националност. Јеванђелист Матеј нам сведочи речи самога Господа који каже да су све заповести Старога Завета сажете у две заповести, а то је да љубимо Бога и своје ближње. Овде можемо поставити питање као у причи о Милостивом Самарјанину: Ко је мој ближњи?, опет долазимо до истог одговора, а то је онај човек који показује милост и који нас поштује онаквима какви јесмо. Са друге стране, ако уместо љубави пројављујемо мржњу, морамо знати да мржња рађа грех, а грех нас води у пропаст и сигурну смрт. На ове последице су упозоравали сви старозаветни пророци, који су имали јасну представу, ако ходимо путем без Бога и осуђујемо друге, идемо путем пропасти, али ако се покајемо и покажемо љубав и милост према Богу и људима, бивамо благословени и спашени. Овакви ставови не изграђују дух толеранције и међусобног разумевања, који би требали бити темељи за изграђивање наше заједничке будућности. Сматрајући да смо по духовном и културном наслеђу два блиска народа, који би требали градити друштво живота, а не друштво у коме влада мржња и нехришћанске вредности. Тиме вођени, с жаљењем можемо се присетити недавних насилних догађаја у граду Вуковару, који су били обојени националном нетрпељивошћу. Такви и слични догађаји не користе ни једном ни другом народу, већ из таквих догађаја можемо закључити да нам је друштво далеко од хришћанских вредности, које би требале бити темељ нашег друштва. Према томе сматрамо да су такви текстови јако штетни, непотребни и непримерни, јер они као такви сеју семе зла и не изграђују друштво које се базира на љубави, већ на мржњи. С тога се окренимо ка Љубави и Животу. Епископ осечкопољски и барањски Херувим Даљ, 14. децембар 2020. године Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Тема новембарско-децембарског броја „Православног мисионараˮ, званичног гласила Српске Православне Цркве за младе, носи наслов Марта и Марија у нашем животу. Нови, 376. број овог мисионарског гласила, представио је катихета Бранислав Илић, члан урећивачког одбора „Православног мисионараˮ. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У смирај празничног дана у којем смо прославили свештени спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Порфирија Кавсокаливита, у среду 2. децембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и осмо издање емисије "Живе речи" коју смо посветили овом знаменитом светогорском старцу. Специјални гост емисије био је протонамесник Александар Јевтић, парох краљевачки и уредник "Жичког благовесника". Уметнички део емисије употпунио је наш најпознатији песник за децу Дејан Алексић из Краљева. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Након молитве на почетку ове празничне емисије о житију Преподобног Порфирија Кавсокаливита говорио је протонамесник Александар Јевтић, посебно наглашавајући да је свети старац наглашавао значај заједнице, саборности, христолике љубави, али и Богом дароване слободе. Према речима оца Александра Свети Порфирије Кавсокаливит никада није престајао да буде истински светогорски монах, иако је већи део свога живота провео у центру Атине где је богослужио у храму (параклису) при атинској поликлиници. Старац није никада био у Србији, али он је био благодатни старац који је имао дар прозорљивости, имајући тај дар он је непогрешиво знао све околности са којим је био суочен наш народ, истакао је наш гост говорећи о вези Преподобног Порфирија Кавсокаливита са нашим богољубивим српским православним народом. Наш народ је у то време био суочен са тешком болешћу безбожништва, Свети старац је поучавао да се не треба грубо и сурово супротстављати вођама безбожничке идеје, већ да је потребно молити се за њих како бих их Господ својим човекољубљем вратио на прави и истински пут, закључио је отац Александар. У данима пасхалне светлости године Господње 2020. пред читалачку јавност стигла је књига презвитера Александра Р. Јевтића под насловом Господе, где станујеш? Књига је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашла из штампе у издању ЕУО Епархије жичке. Наслов књиге је инспирисан сусретом апостола са Господом, који је на њих оставио такав утисак да им је проведено време с Њим било кратко и да су пожелели да знају где станује како би се опет сусрели. Говорећи о наведеној књизи аутор је нагласио важност оваквог духовног садржаја који је произашао из живог живота Цркве. Књига је намењена свима, настала је као зборник текстова објављених у "Православном мисионару" бивајући подељена на неколико целина, а порука књиге је да се сви вратимо на основне елементе наше вере, рекао је отац Александар. Наш уметнички гост уважени Дејан Алексић, најпознатији песник за децу, говорио је о свом стваралаштву. Према његовим речима надахнуће за овај вид стваралаштва једино је могуће пронаћи у окриљу Цркве Христове, тако да стваралаштво добија преображавајућу силу. Протонамесник Александар Јевтић је на крају емисије упутио пастирску поруку у духу надахнутих поука Преподобног Порфирија Кавсокаливита, позивајући све да своје духовне кораке у данима Божићног поста упућују следујући саветима знаменитог и светог светогорског старца који је целим својим бићем био истински подвижник и сузни молитвеник за васцели свет. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У навечерје празника Светог и богоносног оца нашег Јована Златоуста, у среду 25. новембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и седмо издање емисије "Живе речи" коју смо посветили Верском Добротворном Старатељству Архиепископије београдско-карловачке, као и нашем новопрестављеном Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Иринеју. Специјални гост емисије био је презвитер Владимир Марковић, настојатељ храма светих апостола Петра и Павла у топчидерском парку и секретер Верског Добротворног Старатељства Архиепископије београдско-карловачке. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. На самом почетку емисије наш гост је говорио о настанку и целокупној харитативној делатности Верског Добротворног Старатељства Архиепископије београдско-карловачке. Према речима оца Владимира Верско Добротворно Старатељство је хуманитарна, добротворна организација која делује у оквирима Српске Православне Цркве. Основна сврха деловања ове добротворне оганизације је спровођење различитих хуманитарних активности, у циљу пружања помоћи свима којима је то потребно. Рад Верског Добротворног Старатељства заснован је на основним непролазним хришћанским вредностима љубави према ближњима. Блаженопочивши патријарх Иринеј је био човек истинске мудрости, љубави и човек који је свима нама био инспирација. Носићу га у успомени као човека који је био строг и према себи и према другима, памтићу га по скромности и по настављању дела његовог претходника патријарха Павла, истакао је презвитер Владимир Марковић присећајући се нашег новопрестављеног патријарха Иринеја. На крају је отац Влада упутио пастирску поруку указавши да се Црква Христова увек налази на распећу, никада не престајући да опитује и благовести силу Васкрсења Христова. Целокупна ситуација у којој се налазимо, а која се збива по допуштењу Божјем, позива нас да сведочимо и делатно потврдимо своју веру, а суштина свете Литургије као лека бесмртности, јесте да у овој ситуацији лечимо људе од страха и панике, који могу да захвате и душу и тело. Црква молитвом и благословом даје свој освећујући и исцељујући допринос, закључио је презвитер Владимир Марковић. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије за Радио Светигору о Митрополиту Амфилохију. Разговарала Слободанка Грдинић. Пратимо данас у наручје Господње нашег Архипастира и оца Високопреосвећеног Архиепископа Амфилохија. Преосвећени Владико када сте га срели и како га памтите? – Потрешен сам Вашим питање, не само са информацијом о упокојењу Митрополита Амфилохија. Данас нам је свим срце узбуђено јер осјећамо и тугу и радост. А што се тиче вашег питања кад сам га срео? Ево овдје у телефону имам чак и фотографију са тог првог сусрета са њим. Било је то у манастиру Бођани на Петровдан, 12. јула 1990. године. Митрополит је тада био Епископ банатски, а ја сам био млад богослов од 15 година. Ту је био присутан и Владика Бачки Иринеј. Тај први сусрет памтим и данас и чувам ову фотографију, а посебно сад када сам Епископ. Последњи пут сам разговарао са њим на мој имендан, 8. октобра, када је Митрополит већ био у болници. Позвао сам га да му пожелим брз опоравак и он се обрадовао мом позиву. Вијест о упокојењу Митрополита Амфилохија растужила је не само мене него и цијелу Српску православну Цркву и цијело Православље. Служио сам јутрос Свету литургију у манастиру Острог а морам да кажем да ми је Митрополит јутрос дошао у сан. Двије смо ријечи прозборили у сну, не морам их сад износити, али могу да кажем да сам осјетио радост, ону васкршњу радост да је смрт побијеђана и да наш Митрополит несумњиво иде у наручје Господа. И ми се препоручујемо његовим молитвама молећи Бога да га упокоји и уврсти међу праведне, у наручје Авраама. Тамо ће наш Митрополит да се моли за нас грешне да и даље истрајемо на истом путу на коме је он био. Хвала Вам преосвећени Владико на овим ријечима утјехе. Свима нама који смо имали благослов да живимо у вријеме Високопреосвећеног оца нашег Митрополита Амфилохија оставио је велики залог. Живјели смо под плаштом његове љубави сви ми овдје али и ви у Епархији бихаћко-петровачкој. Колико је Митрополит значио за вас и за вашу Епархију? – Значио је много јер је увијек бринуо за нас. Обилазио нас је увијек кад је могао, још док је Епископ био Хризостом, садашњи Митрополит дабробосански. Никада не могу заборавити његов загрљај када је 1998. године дошао у манастир Рмањ да нас, младе монахе, подржи у повратку и обнови живота на тим просторима. Сваки сусрет са њим је заиста био сусрет радости, подршке, очинске бриге и љубави коју у овом тренутку ријечима нисмо у стању да изразимо због наше туге и жалости. Нека му Господ да Царство небеско. Од сада смо физички раздвојени али духовно ћемо увијек бити заједно. Он ће живјети у нама као и сви наши Свети преци. Оно што је битно је то да ће се он молити од сада молити за нас пред престолом Свевишњега много јаче и много боље него на земљи. Хвала вам Владико на ријечима утјехе. – Богу хвала и нека је нашем Митрополиту вјечни покој. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Јереј др Зоран Ранковић, декан Православног Богословског Факултета Универзитета у Београду, у разговору за Радио "Слово љубве" појашњава начин битисања Факултета у оквиру Универзитета и улогу Светог Архијерејског Синода СПЦ у животу и раду ове образовне институције. Питамо нашег госта како гледа на живот ПБФ када је реч о искушењима кроз која је пролазио током свог стогодишњег трајања, па и данас, да ли нови захтеви и изазови који се стављају пред Цркву Христову данас могу да угрозе њену мисију и која би порука била садашњим и будућим студентима и професорима. Звучни запис разговора Декан ПБФ подсећа да живот Факултета данас истовремено има једну двојност – не одваја се из окриља Цркве, а опет припаја се и прилази у окриље академске заједнице познате као Универзитет у Београду. "Та двојност је препозната и са том двојношћу, двоструким покровитељством и улогом, ПБФ функционише на Универзитету у Београду", рекао је наш гост. Говорећи о плејади изузетних Срба који су у прошла, а и ова наша времена светлели целокупном друштву и оставили, а и још увек остављају, неизбрисив траг у српском народу, о. Зоран Ранковић је закључио да „академски начин живота без духовне димензије на ПБФ не може да опстане – претвара се у празан академизам“ и подсетио на речи св. Аве Јустина о тумачењу Светога Писма, да је „потребно ући у дух Светога Писма да би га тумачили“, дакле, "потребно је да тим учењем живимо" наглашава Декан ПБФ. "Наш живот у Цркви почива на љубави", каже Декан ПБФ и да ако то имамо у виду онда његова порука свим студентима али и свима онима који би икада желели да се упознају са учењем Цркве гласи - "живећи у љубави приближавамо се Богу". "Основа тога да ми испуњавамо Јеванђеље и тај начин живота који је Господ пред нас поставио јесте послушност" наглашава Декан ПБФ и појашњава да "из послушања Цркви проистиче и та могућност да ми на тај начин живимо, јер када улазимо у Цркву прихватамо Христово учење и наше умовање прилагођавамо Јеванђељу и искуству Цркве". "Свакодневно читање Јеванђеља, Псалтира и учешће у богослужењима јесте нешто што наш ум преображава и доводи га у сагласје са Јеванђељем", рекао је о. Зоран Ранковић дајући као својеврсну поуку и живописан пример на самом крају емисије. Извор: Радио Слово љубве

Око 330. год. по Христу настанио се у скиту Свети Макарије Египатски. Мало по мало око Светог Макарија окупило се много монаха који су прихватали његове савете. Његова слава се раширила по целој земљи. Једнога дана су неки поклоници дошли у калуђерско село да виде Аву Макарија. Донели су му корпу пуну грожђа. Седели су дуго код Старца, слушали његове драгоцене савете и душевно обогаћени, кренули према граду. – Ово је за тебе, Аво, рекоше му одлазећи. Знамо да много волиш грожђе. Узми га, молимо те. Ава Макарије захвали поклоницима и испрати их са осмехом. Посред неугледне колибице стајала је корпа препуна дивног миришљавог грожђа. Редак дар, будући да у том крају није било грожђа. Сигурно је врло слатко, помисли Ава и крену да га проба. Но, како се саже, угледа кроз прозорчић колибице друге подвижнике и осети кривицу. – Није право да ја задржим грожђе. Остали оци га нису ни пробали. Однећу га до Аве Петра, стар је и много ће му се допасти. Узе, грожђе и однесе га до Аве Петра који је био најстарији монах у скиту. – Аво, донели су ми ово грожђе. Хтео бих да ми учиниш љубав и да га задржиш, рече Ава Макарије. – Хвала ти Аво, Бог те благословио – одврати старац. И Ава Макарије оде ка својој колибици. Ава Петар узе грожђе и крену да га проба. – Ма, стани мало, помисли. Братија није ни пробала грожђе. Знам да Ава Исидор много воли грожђе. И без много размишљања узе корпу и однесе му је. – Старче, донели су ми ово грожђе. Учини ми љубав и задржи га. Знам да ти се много свиђа, рече Ава Петар нудећи свој дар Ави Исидору. – Бог те благословио, одврати овај и узе корпу. Али ни трећи Ава не задржа жељено грожђе. – Није право да га задржим, рече Ава Исидор, и однесе га следећем. А овај следећем. До смираја дана корпа са грожђем прошла је кроз све оскудне колибице и нико је не задржа мислећи увек да је потребнија оном другом. Када грожђе стиже и у последњу колибицу, монах који је у њој живео помисли. – Грех је да ја задржим овај дар. Ава Макарије много воли грожђе. И упути се према његовој колиби. – Аво, опрости ми, знам да волиш грожђе, учини ми љубав па га узми. Тада Ава Макарије, гледајући нетакнуту корпу пуну грожђа, онакву какву је почетком дана примио, прослави Бога што скит има такве монахе које одликује толика љубав и саосeћање. У том тренутку неки монаси из далека дођоше да узму благослов од Старца. А овај им са радошћу на лицу рече: – Једите, децо моја, од овог грожђа љубави. То је најслађе грожђе на свету. И тада им исприча целу причу.

Гост новог издања емисије "Разговорник" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке био је монах др Павле Кондић, управник Архива Митрополије црногорско-приморске. Повод гостовања био је разговор о знаменитом патријарху Гаврилу Дожићу, као и представљање тротомља Мемоари, Списи и Животопис Патријарха Гаврила.

У навечерје празника Светог Апостола Тадеја и Светог Рафаила Шишатовачког, 2. септембра 2020. лета Господњег благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, из никшићког Саборног храма Светог Василија острошког, емитовано је уживо тринаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер-ставрофор Слободан-Бобан Јокић, архијерејски намесник никшићки. Емисију је уметнички употпунила група "Џанум" из Никшића. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. После молитве Светом Василију чудотворцу острошком и тврдошког коју је пред реликвијом Светог Василија која се чува у никшићком храму произнео прота Слободан Јокић, наступила је група "Џанум". Разговор са архијерејским намесником никишћким почели смо казивањем о лику и делу незаборавног архимандрита Лазара (Аџића), блаженопочившег игумана острошке светиње. Присећајући се свог духовног оца прота Слободан је истакао да је отац Лазар био човек љубави и монах који није дозвољавао да се људи вежу за њега, већ за Цркву и свога Господа. Отац Лазар се радовао богослужењима, и друге је уводио у ову радост. Богослужење, „причешћивање, тј. живљење по Богу и милостињу никада не прекидати“, како је сам записао у једном писму. Својим богослужењем ушао је у љепоту литургијског богословља и нас увео у њу. Био је човјек који се хранио молитвом и друге хранио њоме. Није раздвајао молитву од рада. Хранио је себе и друге тајном смирења и љубави. Зато су се његове гране стремљења и ишчекивања извиле до неба. Једном ријечју живио је у простору истинске православне слободе, истакао је прота Слободан. На питање чему га је отац Лазар највише научио, наш гост је одговорио: Учио нас је да ће Бог сваки труд љубављу наградити. Учио нас је како да живимо и да се радујемо животу, како да презремо страсти, а да љубимо Христа, тражећи свагда да буде воља Његова, у радостима и у тугама. Учио нас је да је боље да говориш о ономе што живиш и како то живиш, него о ономе што претпостављаш да знаш. Учио нас је да Сила Божија постоји да бисмо је користили у свом животу, а Божији свијет да треба да живимо, а не да га гледамо из даљине и да га не познајемо. Отац Слободан је са нама поделио своја сећања на животни пут ка свештеничкој служби истакавши да је човек динамично биће које непрестано трага за Богом и смислом живота. То тражење и боготражење било је испуњено успонима и падовима, али благодарећи томе успео сам да будем то што благодарећи Богу јесам, нагласио је отац Слободан. Света Литургија је служба над службама и без ње наш живот је празан и непотпун, нагласио је наш гост говорећи о значају литургијског живота и хришћанског динамизма и наглашавајући да је пасивност за нас хришћане најпогубнија, а да је Христос динамика нашег живота и живи Живот који предокушавамо и опитујемо на Литургији. Никшићка литија носи посебну димензију, један јединствен печат и молитвену тишину, јер кад пролазите кроз град за време литије све стане и молитвено утихне, јер ово је град Светог Василија, истакао је прота Бобан говорећи о познатој Световасилијевској литији која је од 1996. године до данас била и остала најпрепознатљивији израз саборности и пројаве хришћанске љубави у гради под Требјесом. У свом осврту на бројна искушења која су потресала Цркву Божју на простору Митрополије црногорско-приморске и епархија које се налазе на територији Црне Горе, наш гост је у први план ставио ону истину коју су литије у одбрану светиња потврдиле - да је Црква Христова непобедива. На самом крају емисије прота Слободан-Бобан Јокић је упутио следећу пастирску поруку: Поручујем нашем народу да буде то што јесте, да буде Божји народ и да се не стиди рећи да је слуга Божији, да се не стиди рећи да је човек Цркве. Тешка јесу времена, али свако време носи своје бреме, када требамо да се пројавимо као људи и као хршћани. Некад без муке нема ни напретка, а надамо се да ће ова мука изнедрити велики напредак и велико благостање, да људи гледају једни друге очима љубави и будемо расадници љубави Божје. Редакција портала и Живе речи ТВ, посебну благодарност упућује Острог ТВ студију, на челу са нашим братом и пријатељем Радисавом-Рајом Јеврићем, на директном преносу и на целокупној техничкој подршци у погледу овог издања емисије "Живе речи". Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На Успење Пресвете Богородице у манастиру Лепавини рукоположен је у чин ђакона др Владан Таталовић, професор Београдског универзитета. Иако је манастир посвећен Ваведењу, сваке године се и на Успење Пресвете Богородице традиционално у њему сабира мноштво вјерујућег народа из околине, али и из удаљених мјеста, па и сусједних држава. У дане празника пред чудотворну икону Богородице Лепавинске долазе да се помоле и православни и католици. И ове године окупио се већи број верних и испунио манастирски храм. Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, служио је Божанствену архијерејску литургију, уз саслужење свештенства Епархије. Црквена пуноћа је постала богатија за још једног свештенослужитеља. Митрополит је у свештени чин ђакона рукоположио ванредног професора Богословског факултета Универзитета у Београду др Владана Таталовића. Владика је беседио након Отпуста. Истакао је љубав и смирење као две основне врлине Пресвете Богородице, које треба да красе и све хришћане. Као што није могућа ниједна врлина без љубави, тако није могуће да човек буде постојан у било ком добру, без смирења, рекао је Митрополит.. Данас нам је најпотребнија та двоједина реалност. Свугде око нас, али и у нама, најчешће царује самољубље. Често нам је рационално јасно да треба волети и бити смирен. Али, ако то што умом знамо не дође до нашег срца и не преточи се у дела, онда ће оно што знамо о љубави и смирењу бити наша осуда, нагласио је. Митрополит је честитао новорукоположеном ђакону и истакао да су љубав и смирење посебно важни за свештеничко служење: Ђаконска служба, као служба служења, сведочење је љубави и истинског смирења. Први ђакон Цркве Христове, свети архиђакон Стефан имао је чисто срце и пламену веру. Пострадао је јер није желео да се одрекне вере у Христа. У тренуцима свог страдања, он, по угледу на Господа и Пресвету Богородицу, показује љубав и смирење. Онима који су га мучили и каменовали не само да није замерио него се молио Господу да им то не узме за зло. Сабрани народ се послије Литургије још дуго задржао у манастиру гдје је братство уз помоћ припремило трпезу за све присутне. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Божанственом пастироначалнику Христу, било је угодно да пре тачно шест година узведе у почаст Вишњег звања, архимандрита Илариона (Голубовића), игумана свештене обитељи манастира Буково, и да му благодаћу Духа Светога пројављеном кроз Архијерејски Сабор отачаствених архијереја СПЦ, повери на архијерејско старање знамениту Епархију тимочку, украсивши је многочисленим даровима, и препоручивши је мудром руковођењу словесног стада. Господе, шта је човек, да га се сећаш? Или син човечији, да га походиш? Умањио си га замало од Анђела, славом и чашћу венчао си га. (Пс.8.5,6) Овим речима се давно запитао псалмопојац цар Давид, очаран неизрецивом и превеликом тајном људске личности, а поновио је богомудри свети апостол Павле задивљен чудесним и неизрецивим испуњењем те тајне у личности Христа Богочовека. Имајући у виду велику тајну човека, ваистину, није лако казивати о другом човеку, а посебно када је реч о једном врлинском архијереју који тихо и постојано носи омофор архијерејског служења, служећи Богу и свом христољубивом роду. Брижном очинском љубављу и надахнутом светитељском речју Његово Преосвештенство Епископ тимочки Иларион, мудро и смирено са љубављу поучава поверене му пастире да са смиреношћу и мудрошћу напасају Цркву Господа и Бога, коју Он стече Крвљу својом. У савременој епохи нивелисања и гажења традиционалних духовно-етичких вредности, предстојатељ Цркве Божје у Епархији тимочкој, постао је неустрашиви заштитник свог многострадалног народа бранећи православно јединство и духовно здравље нашег благочестивог народа који је суочен са великим искушењима, како споља, тако нажалост, и изнутра. Ко епископство жели, добро дело жели (1Тим З, 1), речи су знаменитог апостола Павла који на другоме месту саветује да су јаки дужни да носе слабости слабијих, тако указујући да је свака служба у Цркви, а поврх свега архијерејска служба, сагледана у ношењу крста хитајући ка вечној радости Васкрслог Христа. Фактицитет Крста сводио се, пре Христа, на сигурну смрт и готову пропаст, али Господ је видео даље и открио више од тога. Следујући тог и таквог Бога, наш Владика Иларион се није поколебао пред чињеницом бројних тешкоћа, већ је истрајавао и истрајава до непобитне чињенице да ношење архијерејског омофора подразумева и ношење свих радости и тешкоћа повереног му свештенства, монаштва и верног народа. Ходећи крсто-васкрсним путем, Епископ тимочки покренуо је многе мисионарске делатности преко којих се на најлепши начин актуализује Спаситељева последња заповест коју је упутио својим ученицима, а преко њих и кроз њих, и свима нама, да идемо и проповедамо вечну и непролазну реч Његову. Господ је Епископа Илариона наградио и посебним даровима. Владика је уметник, а хришћански етос нас подсећа да је уметник најсличније биће Творцу. Велика љубав према иконопису и уметничкој фотографији осликавају владикину љубав према Творцу који је све премудрошћу створио, као и према васколикој творевини коју је Господ предао човеку да јој он буде свештеник. Учествујући у радости јубилеја - шест година архипастирске службе Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона - васцелим бићем се радујемо, Радујући се са онима који се радују (Рим. 12:14;). Поред истинске духовне радости која нас обузима поводом јубилеја који ове године са љубављу прослављамо, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше. Јер, по учењу свештеномученика Игнатија антиохијског Епископ је слика Очева, у Цркви предстојатељ на месту Божјем. У руци епископа се сажима свака духовна власт. Сви треба да следују вољи епископа као што је све свештенство које је сагласно са епископом сагласно као струне са гитаром. А ко тајно од епископа нешто у Цркви ради тај служи ђаволу. Јер, ни Христос будући са Оцем сједињен, не учини ништа без Оца, тако не треба да чини ни народ Божји ништа без епископа, вели у посланици Магнежанима свети Игнатије. Преданим служењем и истрајавањем на тешком и трновитом, али спасоносном путу, овај отачаствени архијереј Цркве Божје у Епископији тимочкој, свештенство и поверени верни народ својим личним примером духовно руководи, на тај начин сведочећи истинитост поуке Светог Јована Златоуста који каже: Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот. На овај празнични дан, присаједињујући се свима који узносе молитве за здравље и благоденствије Епископа тимочког Илариона, нашем владици молитвено желимо мира, благодатног утврђења духовних и телесних сила, духовне радости у Господу Исусу и Његове неоскудевајуће помоћи у старању ради добра поверене му богољубиве пастве. Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Илариону, Божијом милошћу Православном Епископу тимочком. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета! Катихета Бранислав Илић * * * Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, 19. фебруара ове године, био је гост на таласима васељенског Радија Светигора. О значају монаштва и послушања у хришћанском етосу; о животу у Епархији тимочкој, као и на друге важне теме у погледу хришћанског живота и делања, са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој разговарала је Слободанка Грдинић, новинар Радио Светигоре. Поводом шесте годишњице од хиротоније и устоличења Епископа Илариона, доносимо звучни запис наведеног интервјуа: Повезан садржај: Катихета Бранислав Илић: Пет година преданог и плодоносног архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У навечерје празника преподобног Никодима Светогорца, 26. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је четврто издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост четврте емисије био је протопрезвитер-ставрофор Милорад Голијан, са којим је разговарао протопрезвитер Иван Цветковић, парох у Мудраковцу надомак Крушевца. Прота је у оквиру емисије надахнуто говорио о важним темама хришћанског етоса, са посебним нагласком на празник Светог Архангела Гаврила чијом радошћу је одисало вечерашње саборавање у емисији "Живе речи". У току емисије у видео облику питања су поставили и браћа и сестре који редовно прате емисију. Поред проте Милорада Голијана, гост је био и презвитер Иван Терзић који је из свог парохијског Петропавловског храма читао акатист Светом Архангелу Гаврилу. Музички део емисије употпунила је наша млада и омиљена уметница ђаконица Даница Црногорчевић из Подгорице, која из техничких разлога није могла уживо да гостује, али чије су предивне песме њу оприсутниле и посебно украсиле нашу емисију. Извор: Живе речи

Поводом храмовне славе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 26. јула 2020. године свету архијерејску Литургију у цркви Светог архангела Гаврила у Београду. Звучни запис беседе Саслуживали су архијерејски намесник београдски први протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј др Зоран Ранковић, протонамесник Горан Митић, јереј Дејан Вујић и протођакон Милан Ковачевић, у молитвеном присуству старешине храма протојереја-ставрофора Илије Шмигића, домаћина славе г. Милована, г. Хаџи Александра и гђе Љиљане Ђуровић Хабјановић и благочестивог народа престонице. „Господ жели да види свој народ у своме дому, а дом Божији јесте храм“, рекао је Патријарх Иринеј говорећи о Анђелима Божијим и архангелу Гаврилу као гласнику Божијем, који се људима јављао још у Старом завету. Св. архангел Гаврило јесте гласник Божији који је Пресветој Богородици јавио да ће она бити мајка Сина Божијега. Тако је архангел Гаврло учесник у догађају који је задивио не само људе већ и све анђеле и сву природу Богом створену: „јер да створи свет и оно што је на свету, нас људе и друга бића, то је дело благодати и силе Божије. Али да Господ дође људима, као човек у нашем телу, то је дело велике љубави Божије. Ми нисмо никада довољно свесни колико нас је љубави своје Господ удостојио тиме што нам је послао Сина Свога, Спаситеља нашег Исуса Христа.“ Празник Св. архангела Гаврила установљен је у цркви поводом чудесног објављивања на Светој Гори песме којом анђели славе Богородицу: „Достојно јест...“. Поред тога, на данашњи дан славимо све оне чудесне догађаје у којим су учествовали анђели Божији, још од оног догађаја на Синају, када се Господ јавио Мојсију у виду пламена који не сагорева купину и када је Мојсије чуо речи: „Мојсије, Мојсије изуј обућу своју, јер ту где стојих света је земља“. Та многобројна друга чудеса која су се јавила у Старом и Новом завету, а у којима су учествовали и анђели Божији, сведоче нам да ми никада нисмо сами, истакао је Патријарх Иринеј и нагласио да „никад не помислимо, када нешто смерамо да учинимо, да нас нико не види“. „Када би нам Господ дао те духовне очи да видимо, ми би се изненадили ко нам чини друштво наше“, истакао је Патријарх наглашавајући да је управо у томе важност крштења. Јер приликом крштења ми добијамо анђела чувара. Зато је важно да се крстимо у Име Оца и Сина и Светога Духа, јер „наш анђео хранитељ учествује у свим нашим добрим делима“. Данас, када славимо анђеле Божије који следе вољу Божију, живимо у времену тешке болести која је снашла цео свет. А разлог за то је управо што су се људи удаљили од воље Божије и Његове благодати. Ми ни невидимо крај те болести. Она jе код нас после малог затишја поново букнула. Међутим, ми морамо знати „да је све то опомена Божија и позив Божији да се вратимо Богу. А када се враћамо Богу враћамо се самоме себи“, истакао је Патријарх Иринеј позивајући народ да као блудни син из Јеванђеља испитамо сами себе. Да сагледамо своје слабости и немоћи и тако се вратимо Богу и самима себи. Јер само је ту наше спасење од сваког зла које нас снађе у животу, поручио је Патријарх. На крају, Патријарх Иринеј се осврнуо и на догађаје око поновног претварања Свете Софије у Цариграду у џамију, истакавши да се данас поново јављају неке нове османлије које мисле да поново освајају свет. Таквом стању, које нас је задесило и, ми криви и много смо допринели: „јер смо се охладили у вери својој и храмовима својим светим. И према свему ономе у чему се види и прославља Бог“, закључио је на крају Патријарх Иринеј, позивајући све да се вратимо нашим истинским коренима и путу Светога Саве и свих наших светих угодника Божијих. Извор: Инфо-служба СПЦ

Велики си Господе и чудесна су дела Твоја, и ниједна људска реч није кадра да опише сва чудеса Твоја! Казивати о светим Тајнама није лако, јер њихово благодатно дејство и освећујућа сила као дело љубави Божје превазилазе људски ум и логику. Свете Тајне су пројавa јединствене Светајне – Цркве, у којој Сâм Господ дарује човеку божански живот и избавља га од греха, смрти и ђавола. Ову благословену истину потврђује и велики отац Цркве свети Никола Кавасила рекавши да је Црква представљена у светим Тајнама. Све свете Тајне се на тајанствени начин савршавају благовољењем Оца небеског, присуством Сина (Христа), – који је једини истински Првосвештеник Који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје Христос Бог наш, како нас подсећа молитва Херувимске песме, – и благодатним дејством Светога Духа. Христос је истовремено и Онај ко приноси и само приношење, и жрец и жртва. Присуство Христа у евхаристијском догађају, између осталог, изражено је у речима поздрава који размењују свештенослужитељи за време светог целива: „Христос je међу нама”. Поимање светих Тајни као дела Христовог присутно је не само у литургијским текстовима, већ и код отаца Цркве. Блажени Августин говори: „Крштење заиста није у сили оног ко га врши, а исто тако ни оног ко га прима, него је у сили његове сопствене светости и истине, благодарећи Оном ко га је успоставио”. Свети Јован Златоуст вели: „Управо Отац, Син и Свети Дух све савршују. Свештеник тек уступа свој језик и своју руку. За време Светог Причешћа рука самог Христа пружа се ка тебиˮ. Исти свети отац наставља: „Дарови Божији нису последица било какве врлине свештеника; они свецело јесу дејства благодати. Дело свештеника је у томе да просто отвори своја уста, а оно што изговара, савршава Бог. Евхаристијски дарови остају једни те исти, ма ко да их приноси – Павле или Петар.ˮ Благодатни живот Цркве који се пројављује кроз свете Тајне сагледан је у остварењу заједнице са Христом. Ова свештена веза Цркве и светих Тајни разумљива је једино у светлу повезаности Цркве и Евхаристије. У том духу знаменити Дионисије Ареопагит о Евхаристији говори као Тајни над Тајнама, која је у сржи свих светих Тајни, самим тим указујући да је васколики светотајински живот утемељен и крунисан Тајном над тајнама – светом Евхаристијом. Литургија даје смисао светим Тајнама, јер у себи садржи васколику тајну спасења. Вођени овом истином, хришћански етос и учешће у Евхаристији представља у историји, овде и сада, пуноћу, како слободе, тако и љубави коју нам изобилно дарује савршени Дародавац добарâ, Човекољубиви Господ наш, стога Свети Теодор Студит подсећа да је Света Литургија понављање целокупног Богочовечанског домостроја спасења. Светотајински стослов на таласима Радио-Беседе – eмисија Светотајинско богословље Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког Г. Иринеја, богата катихетска ризница Радио-Беседе употпуњена је емисијом Светотајинско богословље. У оквиру три циклуса припремљено је и реализовано сто емисија са циљем да поштованим слушаоцима приближимо благословени значај свеколиког светотајинског живота Цркве. Емисију о светим Тајнама карактерисала је изражена саборност свих медијских делатника Радио-Беседе који су своју љубав и труд уградили у ово богоугодно дело, учествујући сви без изузетка у реализацији емисије Светотајинско богословље. Након три уводне емисије у оквиру којих смо говорили о светим Тајнама уопште, пет емисија посвећено је значају припреме за свету Тајну крштења, док је тумачење наведене Тајне изложено у оквиру четири емисије. Први циклус завршили смо разговором о светој Тајни брака којој смо посветили седам емисија. Други циклус емисија о светим Тајнама наше Цркве почели смо темом свете Тајне свештенства. У оквиру наведених емисија говорили смо о старозаветном и новозаветном свештенству, о епископу као икони Христа у Евхаристији. Затим, у оквиру две емисије предочили смо последовање хиротоније у свештени чин епископа, а потом смо тумачили и последовања хиротоније презвитера, ђакона, као и хиротесије у чин чтеца и ипођакона. Емисије посвећене свештенству употпуњене су разговором о свештеним одеждама, као и о почасним јерархијским степенима. Други циклус емисије Светотајинско богословље настављен је озбиљним бављењем Тајном над тајнама – светом Евхаристијом. После пет емисија уводног карактера, на основу релевантне литературе кроз двадесет и две емисије тумачили смо свету Литургију, чиме је завршен други циклус. Разговор о Светајни Цркве настављен је и у првом делу трећег циклуса. Старозаветни и новозаветни праобрази о Евхаристији; Савршавање божанствене Евхаристије у време светих Апостола; Савршавање божанствене Евхаристије у другом и трећем веку; Свети Василије Велики и Јован Златоуст као састављали анафоре; Древне литургије светог Апостола Јакова и светог Апостола и еванђелисте Марка; Епископ Хризостом (Столић) и његов допринос литургијском богословљу, биле су теме првог дела трећег циклуса. Шест емисија посветили смо значају и историјском развоју свете Тајне покајања, као и практичним напоменама у погледу исте. После тумачења свете Тајне јелеосвећења, у оквиру десет емисија говорили смо о светој Тајни монаштва. Завршни део трећег циклуса био је посвећен следећим молитвословљима и последовањима: Велико и мало водоосвећење; Освећење – троносање храма; Мироварење – Освећење светог мира и Светотајински карактер заупокојених служби. Благодарећи Троједином Господу који нас је надахњивао да ово богоугодно дело почнемо и завршимо у славу Његову, са благословом и молитвеном бригом нашег архипастира и духовног оца – Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, – уз свесрдну подршку и несебичну помоћ уредништва и свих медијских делатника Радио-Беседе, надамо се да ће овај мали дар и допринос бити на духовну корист и радост, те да са слободом можемо завапити благодарствену песму пред Господом, речима из химне Светог Амвросија: Тебе Бога хвалимо, Тебе Господа исповедамо, Тебе превечнога Оца сва земља велича. Теби сви ангели, Теби небеса и све силе, Теби херувими и серафими непресталним гласовима кличу: Свет, свет, свет је Господ Бог Саваот, пуни су небо и земља величанства славе Твоје! Катихета Бранислав Илић, сарадник Радио-Беседе Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свету архијерејску литургију служио је домаћин Високопреосвећени митрополит дабробосански г. Хризостом, а уз саслужење протојереја-ставрофора Мирка Николића и Душка Недића из епархије зворничко-тузланске, јереја Далибора Стакића и Марка Малеша и ђакона Будимира Гардовића. Након свете архијерејске литургији обављен је трократни опход око светог храма, благословљено је славско кољиво и преломљен славски колач. Током богатог славског ручка које су кумови славе спремили за госте док су сви домаћини у својим ладарама припремили софре за своје госте и фамилије, трајало је по обичају народно весеље и радовање свих окупљених данас у Возућици. У бесједи о Силаску Духа Светога на апостоле Високопреосвећени је истакао:''… данас Дух Свети, својом божанском моћи и енергијом мјења духовну структуру светих апостола, који бијаху духовно слаби галилејски рибари. Док им је сам Господ Исус Христос говорио и излагао своју божанску науку, они као да нису много тога разумјели. На крају су се разбјежали и оставили учитеља, а као што знамо ап. Петар га се и одрекао, ап. Тома није вјеровао у приповједање осталих апостола да је учитељ устао… Данас они бивају обучени и испуњени благодаћу Духа Светога и постају непоколебљиви стубови Цркве Христове… Нека би и нас данас тај исти Дух Свети обновио, учврстио и оснажио у вјери, у љубави и вјерном свједочењу Христа Господа у свијету… Данас нам је то потребно више него икада јер смо као Црква божија нападнути и изнутра, из саме Цркве и с поља од непријатеља Христа Господа, Њега као Истине и Правде божије...'' Извор: Митрополија дабробосанска

У Недељу отаца Првог васељенског сабора, 31. маја 2020. године, служена је Архијерејска Божанствена Литургија у загребачком Катедралном храму Преображења Господњег. Литургију је служио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, уз саслужење архимандрита Данила (Љуботине), протонамесника Богољуба Остојића и ђакона Драгана Радића. Ова Литургија била је прво богослужење у храму у коме су, након што је пострадао од земљотреса, постављене заштитне скеле. Верни народ је учествовао у Литургији уз придржавање познатих епидемиолошких прописа. У беседи по прочитаној јеванђелској перикопи (Јн. 17, 1-13), Митрополит је рекао да нас је, поред епидемије која је паралисала читав живот и онемогућила нормално кретање људи, од храма одвојио и земљотрес. По његовим речима, заштитна скела је омогућила вршење богослужења, али су и даље у току испитивања која треба да установе тачна оштећења на храму и захвате које је потребно извршити. Митрополит је земљотрес назвао једним од искушења која су иза нас: Верујемо да је и оно, као и свако искушење, са својим дубоким смислом, омогућило да откријемо понешто о себи, о смислу живота, али и о љубави Божијој. Тумачећи прочитани одломак Јеванђеља – Христову првосвештеничку молитву, рекао је да нам у том, својеврсном богословском трактату, Христос говори шта је Царство Божије: Вечни живот је исповедање Бога Оца, као јединог истинитог Бога и, Онога кога је Он послао, Исуса Христа. Говорећи о односу вере и живота, Митрополит је рекао да од тога како и на који начин верујемо, зависи и како ћемо и на који начин живети. Са друге стране, тај начин нашег живота исповедамо, артикулишемо и преображавамо у исказе наше вере. Вера и Живот су нераскидиво повезани. Митрополит је саможртвену љубав, на коју смо позвани по јеванђељу, упоредио са Крстом Христовим. Хришћанска љубав је љубав према свима.Она не прави границе и разлике међу људима, али истовремено нас позива на прецизност и верност вери Отаца. Љубав не значи релативизовање наше вере, напротив. Љубав значи њено оснаживање и јасније формулисање, да бисмо ту веру, као чисту изворску воду сведочили у љубави пред свима. Нагласио је да не треба никада помислити да се на било који начин вера може релативизовати. Наше вере се ни по коју цену нећемо одрећи, додао је. Прву беседу, изговорену након више од два месеца са амвона загребачког катедралног храма, Митрополит Порфирије је закључио говорећи о томе да не треба да будемо судије другима, већ својим поступцима. Рекао је да хришћани треба да буду немилосрдне судије својим страстима и сопственом греху, али истовремено да имају неописиву, безграничну наду у Господа, кога су позвани да славе својом вером и својим животом. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У Седмој недјељи по Пасхи, недјељи која је посвећена празновању 318 Светих Отаца Првог васељенског сабора, у Саборном храму Христовог Васкрсења одслужена је Света Литургија. Светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су му протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, свима сабранима у овоме светоме храму обратио се начаствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Отац Далибор је у почетном дијелу свог пастирског слова говорио о назначењу и смислу Божијег стварања, као и о значају човјека као круне тог стварања, по којој је призван да буде налик Богу и да живи по Богу: ,,Људи су створени да живе по Богу, да буду налик Богу, као круна Божијег стварања. Међутим, човјек је сагријешио и тиме се одвојио од Бога, унизивши тиме себе, своје биће, будући да нас је Господ саздао да будемо господари овога свијета. Међутим, након гријеха и одвојености од Бога, ми постајемо подложни смрти, трулежи, насупрот вјечности за коју смо и назначени да живимо у њој." ,,Једино је Творац неба и земље из своје предвјечности могао сићи међу нас. Из сагласја Свете Тројице, Син силази међу нас и прима наше тијело као истински човјек, а истовремено као истински Бог. Тиме је обожио нашу људску природу."- подсјетио је он. Отац Далибор се у свом даљем обраћању осврнуо на сљедеће ријечи прочитане из зачала Јеванђеља нагласивши да нас је Господ овом молитвом позвао на љубав вјечну и према Богу и према ближњима: ,,...Као што си Ти мене послао у свијет, и ја њих послах у свијет. Ја посвећујем себе за њих, да и они буду освећени истином. Не молим се, пак, само за њих, него и за оне који ме узвјерују њихове ријечи ради; Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у Теби; да и они у нама једно буду, да и свијет вјерује да си ме Ти послао. И славу коју си ми дао ја дадох њима, да буду једно као ми што смо једно. Ја у њима и Ти у мени: да буду сасвим уједно, и да позна свијет да си ме Ти послао и да си имао љубав к њима као и к мени што си љубав имао. Оче! Хоћу да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја; да виде славу моју коју си ми дао; јер си имао љубав к мени прије постања свијета. Оче праведни! Свијет Тебе не позна, а ја Те познах, и ови познаше да си ме Ти послао. И показах им име Твоје, и показаћу: да љубав којом си мене љубио у њима буде, и ја у њима.'' ,,Када је Господ изговорио ову молитву, позвао је Господ да поштујемо и волимо и будемо у заједници са Богом и са ближњима нашима. Позвао нас је Господ на вјечну љубав, као што има Господ, друго лице Свете Тројице, вјечну љубав према свом Оцу, тако и ми треба да имамо и да узрастамо у тој вјечној љубави према Светој Тројици, да би управо тако живјели у пуноћи нашег назначења и у замисли нашег стварања и да би постали умјесто пролазни - вјечни." - нагласио је отац Далибор. У другом дијелу свог пастирског слова, отац Далибор је подсјетио да данас прослављамо и Свете оце Првог васељенског сабора одржаног 325. године у Никеји: ,,Данас славимо такође и оце Првог васељенског сабора. И није случајно да их славимо баш у овој седмици пред Педесетницу. Наиме, 318 светих отаца Цркве су се састали на позив цара Константина 325. године у граду Никеји да би осудили јерес - криво учење Арија, свештеника Александријског који је покушавао да тим кривим учењем унизи Свету Тројицу, односно друго лице Свете Тројице, Бога Сина - Логоса. Због тога су Свети Оци цркве на том Првом васељенском сабору утврдили први дио Симбола Вјере, који ево и ми дан данас читамо и изговарамо , као и двадесет канона - правила цркве које ткође и дан данас поштујемо." ,,Они су проповедали истину, борили се за њу и оставили нама да поштујемо и чувамо свете каноне и истину Божију коју је Бог Отац преко свога Сина Јединороднога објавио нама људима. Господ је ту истину пренио на своје ученике, на апостоле. Апостоли су пренијелии на своје ученике, на свештенике, епископе, па ево све до дана данашњих, хиљадама година ту истину коју нам је Господ оставио чувамо и утврђујемо се у њој и боримо се за њу." - закључио је отац Далибор. ,,Имајмо непрестану љубав међу нама и чувајмо истину и вјеру Божију. Јер, имајући љубави међу нама, имаћемо и љубави истинске према Богу. Све је то повезано, будући да је немогуће не вољети човјека, не вољети ближњег, а вољети Бога и обрнуто." - поручио је он. Извор: Саборни храм у Подгорици

У мајско-јунском 373. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са јеромонахом Макаријем (Имамовићем), игуманом манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Игуман Макарије: Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав! *Оче Макарије, познате су речи да је ношење крста са Христом најсажетија дефиниција монаштва. У светлости ове благословене истине, а вођени духовним искуством које носите у свом срцу, реците нам нешто о значају монаштва? Почео бих речима Светог Јована Лествичника о томе шта је монах: „Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако време, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима. Монах има посвећено тело, очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у хвале свету, и порицање природе ради постизања оног што је натприродно.“ Дакле, монаштво јесте призив на обожење. Пошто је људска природа у палом стању потребан је покрет слободне воље ка Богу. Бог све воли све призива, „уздисајима неизрецивим“, али на тај призив Божији не одговарају сви исто. Зато је монаштво уствари тај најдубљи одговор љубави на Љубав. Онај који успе да милошћу Божијом обожи себе постаје Храм Духа Светога. Однос љубави јесте однос откривања тајни, зато говори и Свети Максим Исповедник да је природно да што човек дубље уђе у однос са Богом, и тајне које му се откривају јесу веће и дубље. Монаштво дакле јесте потврда постојања живога Бога у овом свету и самим тиме јесте светлост свету и со земљи. Монах је унутарњи човек срца и сведок мира Божијег. Мир је особина Божанска, мир који превазилази ум и који није од овога света – мир вам свој дајем мир вам остављам, не дајем вам га као што га свет даје – управо је монаштво сведок овог јеванђелског мира који се шири као мирис цвећа и опија вас. Када човек окуси од њега спреман је да положи живот свој за Христа, и кад би било могуће и хиљаду живота да има опет би их посветио Христу. Завршио бих о монаштву речима старца Емилијана Симонопетриског које су врло отрежњујуће нарочито за данашње време: „Монах је најјачи човек на свету. Све може да учини померивши само прст. И демони га се плаше и Светитељи му служе; све је у његовим рукама. Али може да постане једно немоћно и анемично створење. Штета је да будемо такви!“. *Према речима преподобног Макарија Великог „одлучност је полазишна тачка нашег спасењаˮ, да ли можемо рећи да одлучност и истрајност у подвигу чине један од важних основа равноангелног подвига монахâ? Ко верује имаће и одлучности, а из одлучности се рађа истрајност и постојаност. Велики Светитељ Цркве Христове Серафим Саровски је говорио да је наш род раслабљен и да нема одлучности да се посвети Богу. Малопре смо поменули код Лествичника да је монах онај који непрестано приморава природу. Дакле, ми морамо да се натерамо на добро, а успех зависи од Бога. Бог не може без нас да нас спасе. Овде имамо управо једну вододелницу у духовном животу. Постоје неки који хоће све сами својим силама и буду превише активни, а има и других који иду у пасивност. Бог је управо на средини. Зато Свети оци говоре да је највећа врлина коју треба задобити расуђивање. Без ње и најбоље намере могу човека да одведу у безизлаз сопственог егоизма. Морамо се научити да ослушкујемо Бога у нашем унутарњем бићу. Расуђивање се најлакше задобија управо испуњавањем монашког завета послушности. *Живимо у времену великог индивидуалзма који за последицу има духовну девијацију која је најочигледнија у губитку љубави према ближњима, шта је по Вама лек за ову духовну болест? Можда ће одговор изгледати контрадикторно али данашњи људи немају љубави према себи на прави начин. Постоји народна изрека „ко није добар себи, неће бити добар ни другоме.ˮ Ово је велика истина уколико је човек разуме на прави начин. Ако ниси добар својој породици како ћеш бити добар другоме. Ако не волиш своје родитеље – не мислим декларативно који изговарају ове речи него конкретно и јеванђелски као милостиви самарјанин – како ћеш волети свој народ, државу, све људе без разлике? Бог нас прво ставља у животну позицију где не бирамо родитеље нити време у коме се рађамо. Ту је прво потребно да остваримо себе као личност. Зато је битно имати здраве породице. Данас као никада у историји човечанства је угрожена породица и поред свег напретка науке и технологије. Погледај човека каква му је породица и све ће ти бити јасно, најпре себе погледај јер тако ћеш доћи у реалност. „По делима ћете их познати“ су јеванђелске речи, по својим делима ћемо и себе саме препознати. Али нека нико не очајава „Бог је моћан и од камена хлебоове направити“, само је потребно да му се човек обрати свим срцем и свим својим бићем. То је управо и лек за све болести. *Будући да често гостујете у контакт емисији „Питајте свештеникаˮ, коју на таласима васељенског радија „Светигораˮ води и уређује Слободанка Грдинић, реците нам која су најчешћа питања са којима се сусрећете? Лепеза питања у емисији „Питајте свештеникаˮ иде од најобичнијих до оних најдуховнијих. Ми се трудимо да одговоримо на свако питање најбоље што умемо. Посебно су деликатна питања и одговори на духовне теме. Ту би требали да се придржавамо сви једног основног отачког принципа – оно што сам ниси окусио, немој примењивати на другоме. Људи доста питају о томе шта је пост и како постити, многобројна су питања о молитви, затим деликатна су питања међусобних односа у породици, родбине, пријатеља, а има и питања које се тичу монашког начина живота. У последње време се отварају питања међуцрквених односа обзиром на догађаје у свету и код нас. У сваком случају, Црква као живи организам има пуно живих људи и у овим емисијама се може осетити како и на који начин жива Црква „дише“. *Оче Макарије, налазите се на челу свештене обитељи манастира Савина у Херцег Новом, лепа је прилика да наше читаоце упознате са историјатом и значајем ове велике светиње? Манастир Савина је стуб и тврђава духовности и православља у приморју на тромеђи Хрватске, БиХ и Црне Горе. Савина је понос и упориште нашег српског националног бића што се у временима показало као и данас. Са њене три цркве две посвећење Успењу Богородице (мала и велика) и црква Светог Саве на брду изнад Манастира, јесте светионик на улазу у Бококоторски залив. Мала црква датира још из 1030. године, али пуноћу манастирског живота Савина доживљава досељавањем калуђера из Манастира Тврдоша 1694. године заједно са својим Митрополитом Саватијем Љубибратићем. Наиме, те године је разорен манастир Тврдош од стране Турака, а Боком тада владају Млечани. Написано је много историјских књига о Манастиру Савина. Манастир поседује богату библиотеку са рукописним и штампаним књигама од којих је познатија Савинска Крмчија – препис законоправила Светог Саве. Такође и богата ризница манастира чува историју како Савине тако и манастира Тврдош и Милешеве. Крст Светог Саве заузима централно место у манастирској ризници. Велики Његош је учио прва слова у Савини код свог учитеља јеромонаха Јосифа Троповића, а такође је из Савине на свој последњи пут пошао и краљ Александар Карађорђевић 6. октобра 1934. г. у Марсеј где је и страдао. *Вашу обитељ посебно красе две знамените светиње: Чудотворна икона Пресвете Богородице Савинске и Крст Светога Саве који се чува у манастирској ризници. Управо ове две светиње јесу највеће духовно благо нашег манастира. Савинска Богородица се чува у Манастиру од 17. в. Она је једна од 6 канонизованих икона Богородице у Српској Цркви. За њу се везује предање о спасавању манастира од рушења у време почетка зидања велике цркве 1777. г. Као и многобројна сведочанства помоћи верујућим људима. Крст Светог Саве који је израђен од горског кристала и опточен сребром и позлатом датира из 1219. г. И на себи има натпис на србуљици – ово је крст Светог Саве. По предању крст је доспео до Манастира из Тврдоша или Милешеве, али постоји и предање да га је сâм Свети Сава још од оснивања Зетске епрархије на Превлаци приложио овај крст да се чува у Савини. *Хришћански етос нас учи да Господ од нас не тражи веру у чуда, већ чудо од вере, а у духу ових речи да ли бисте поделили са нама сведочанство о неком од исцељења пред савинском Красницом? Не бих улазио у детаље о исцељењима и чудима Савинске Богородице, али бих посведочио један општи утисак свих који у ову светињу долазе привучени благодаћу Пресвете Богородице. Савинска Красница даје пре свега утеху свакоме ко јој са вером прилази и људи овде доживљавају један унутарњи преображај. Постају бољи, желе да се промене, осећају мир, буди се покајање, и то је најважније за сваког човека, сусрет са Богом, а тиме и отварање врата вечног живота управо даје Савинска Богородица изобилно. *На челу савинске светиње налазили су се многи знаменити игумани, али у новијем времену посебно место заузима незаборавни блаженопочивши игуман архимандрит Јустин (Тасић). Замолио бих Вас да нас упознате са ликом и делом овог неуморног служитеља Божјег? О оцу Јустину је тешко говорити, а уједно и лагано. Он је пре свега био један једноставан човек и потпуно незлобив. Многи воле да говоре о њему, али мислим да живети са неким и говорити о неком постоји велика разлика. Писано је: „Угледајте се на старешине своје, гледајући на свршетак њиховог живота“.(Јев. 13,7) Конац сваке приче, па и животне, даје одговор какав је неко живот водио. Оно у шта улаже човек касније на крају живота му се враћа. Отац Јустин је улагао у љубав, у чистоту срца и на крају живота је убирао плодове те љубави. Постао је као један прелепи цвет, оаза мира, који су многи долазили да миришу и удахну рајске мирисе. Зато сматрам себе веома почаствованим бескрајном милошћу Божијом да последње године његовог овоземаљског живота проведемо заједно што је као плод донело да понесем име његовог духовног оца – Макарија Дечанца. Носити њихово духовно наслеђе је велика одговорност, али се уздамо у њихове молитве да ћемо изнети тај крст до краја. Поред оца Јустина могли сте да видите и уједно живите отачким духом, онако како читамо у делима Светих Отаца Цркве, али на један савремено разумљиви начин за човека данашњице. То и јесте смисао да оно што читамо или чујемо применимо у свом животу. Уколико то не успемо узалуд наше читање и слушање ако нема плода нашег живота. Отац Јустин је умео да каже сваком човеку од академика до чистача улица оно што му је потребно за спасење и у томе је његова величина – једноставност да речи Божије саопштите неком да разуме и примени у свом животу и тиме осети радост живота у Христу. *На крају, шта бисте поручили читаоцима „Православног мисионараˮ? Целокупан смисао људског живота своди се на обожење. Обожење значи, пре свега, сусрет са живим Богом. Нама православнима је дат најсавршенији пут јер сам Бог каже за себе „Ја сам пут, истина и живот“. Дакле, ми се сусрећемо у нашим животима са живим Богом и он нам се даје у Светој Евхаристији кроз свето причешће Телом и Крвљу Господњом за живот вечни. Свети оци цркве су нам кроз лични искуство показали како можемо доћи до Бога и то је најсигурнији пут, јер је посведочен безбројним светитељима кроз историју хришћанства. Свако од нас се сусреће са истим Богом, и заједница таквих људи чини Цркву Божију којој је глава Господ Исус Христос. Из Цркве Божије се излива радост васкрсења и победе над смрћу, али је тај пут везан и за распеће и страдање. Сваки човек пролази у свом личном животу овај крсто-васкрсни пут носећи терет живота али све тегобе се заборављају оног трена када се сусретнемо са Господом. Зато похитајмо радосно сви и узмимо крст свој од Бога нам намењени и упознаћемо Онога за киме чезне свака душа људска – Господа Исуса Христа Спаситеља света. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 373. броју Православног мисионара (стр. 10-14)

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије јутрос, 21. маја, на празник Светог апостола и еванђелисте Јована Богослова, служио је Свету архијерејску литургију у цркви која је посвећена овом љубљеном Христовом ученику у Побрђу у Доњем Грбљу, као и помен оцу Мому Кривокапићу. Звучни запис беседе У архипастирском слову Високопреосвећени владика је казао да нам данашње Јеванђеље говори да је Господ својим љубљеним учеником, који је био поред распећа Христовог са женама мироносицама и Богородицом, рекавши му „Ево ти мајке!” а Њој: “Ето ти сина!”, себе замјенио у односу на Пресвету Дјеву – Мајку своју. Такође, за вријеме Тајне вечере вољеном ученику који се наслонио на Његове груди, Господ је рекао ко ће да га изда. “Открио му је најдубљу истину и тајну о себи као јединородном Сину Божијем, као Богу љубави који је дошао у овај свијет да га преобрази, да препороди људску природу и да човјеку смртном и пролазном даде бесмртност и непролазност, да себе као љубав вјечну и непролазну постави као мјерило и живота и Бога, и односа Бога према свијету, и као мјерило људских односа: човјека према човјеку и човјека према творевини.” Митрополит је казао да зато нема ништа чудесније написано људском руком и посвједочено од онога што је посвједочио Свети Јован Богослов у своме Јеванђељу, као и Посланицама, нарочито у првој глави Јовановог Јеванђеља у којем је записана најдубља истина о Христу Богочовјеку: У почетку бјеше Логос (Слово), и Логос бјеше у Богу, и Бог бјеше Слово… Кроз њега је све постало што је постало, и без њега ништа не постоји што постоји. Он бјеше живот који дарује свјетлост свијету. И свјетлост се свијетли у тами, и тама га не може обузети. Подсјетио је да је Свети Јован у свом Јеванђељу говорио о Светом Јовану Крститељу који је прорекао и предуказао Христово жртвовање и распеће, смрт, али и посвједочио Њега као живот вјечни, као непролазну и вјечну свјетлост: “Свјетлост која је у дубинама свеукупне творевине, дјело руку јединороднога Сина Божијег, која је у дубинама људскога бића, ума, срца и душе. Свјетлост која обасјава све и свја, смртна бића преображава у бесмртна и непролазна.” Обраћајући се сабраном народу, владика је казао да су њихови преци били изузетно мудри јер су овај храм посветили управо Светом Јовану, ономе којег је Господ љубио толико да је Мајку своју њему предао на чување. Пожелио је да Господ и нас обдари том свјетлошћу, да и себе и свијет око себе, и све што се догађа у свијету, сагледавамо у тој свјетлости непролазној и вјечној, која једина обасјава и просвећује људски ум, срце, душу и вид и која од човјека бића пролазнога чини њега вјечним и непролазним, управо благодарећи тој свјетлости и животу, Њему као животу вјечном и непролазном. Како је казао Митрополит, Господ нам је подарио такве свеце и учитеље, избрао такве ученике, да Га посвједоче својим животом и дјелима који су то свједочанство пренијели кроз вјекове до наших времана: “А и данас то исто свједочанство Црква Христова то свједочи истоку и западу, сјеверу и југу”, бесједио је Архиепископ цетињски додавши да је Црква, која је тјело Христово, носилац те божанске свјетлости, тога знања и божанске мудрости, на распећу од времена Христовога распећа до данас, али и носилац и дародавац живота вјечнога и васкрсења. “Видите шта се догађа овдје у овој Црној Гори, Боки и Брдима. Ова савремана црногорска власт позива на пут који је беспуће, на пут одрицања од Бога љубави и Цркве Божије, на стварање своје сатанске безбожне цркве, богопротивне цркве која је разапела Христа и оне правде коју је примјенио Понтије Пилат прихвативши лажи о Христу и осудивши Га на смрт и распеће”, нагласио је владика. Примјетио је да је савремена правда много блиска тој пилатовској правди посебно овдје код нас у овим преломним временима: Даље је објаснио да је Литургија дјело Божије, дјело народа Божијег – Христовог народа, сабираног од свих земаљских народа без обзира из ког се народа физички, земаљски, ствара, јер је Господ рекао својим ученицима: Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи их да држе све што сам вам заповиједио: “Тај народ Божији је јединствени и неуништиви зато што Божији. Он је вјечан јер је вјечан онај који је његова душа и срце и најдубља истина и његова свјетлост као живот и вјечна свјетлост”, казао је на крају литургијске бесједе Митрополит Амфилохије. На крају Свете службе Божије у част Светога Јована Богослова, храмовне славе ове светиње у Побрђу, Митрополит је благосиљао и пререзао славски колач честитајући празник а овогодишњи кум Жарко Милојко је предао дио славског колача домаћину славе за следећу годину Љубу Божовићу. Храм Светог апостола и еванђелисте Јована у Побрђу је јединствен у Грбљу стога што има три олтара. Поред централног, посвећеног Светом Јовану Богослову има још два олтара, лијеви, посвећен Светом апостолу Петру и десни посвећен Светом великомученику Георгију. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас је обишао цркве Свете Тројице и Светог Николе Горње-грбаљске парохије на Пелинској Рудини. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Национализам ствара поделу, док се истински патриотизам пројављује у љубави према Богу и другима, сматра Његово Блаженство Онуфрије, митрополит кијевски и све Украјине. „Национализам је када се неко усредсређује на овоземаљско ... Почиње, у најбољем случају, са државом - Русијом, Украјином ... У Русији кажу да је руска нација најузвишенија, најбоља; у Украјини кажу да је украјинска нација најбоља,“ напоменуо је Блажењејши у разговору објављеном на каналу YouTube каналу Korsun Desert. Међутим, испољавање национализма често се ту не завршава; „Иде се даље", нагласио је митрополит Онуфрије. Затим су Север и Југ и Центар почињу да тврде своју надмоћ, „и стиже се до тачке где долази и до поделе у породици“, наставио је Митрополит. А затим, особа почиње да се дели у себи. С једне стране, она разуме да је Бог створио човека од земљаног праха, а с друге, она почиње да мисли да је она заиста нешто посебно. Такав унутарњи рат може преплавити и створити сукобе у породици, селима, градовима и свету. „Према томе, почетак рата је подела", закључује Блажењејши. С друге стране, требало би да сви ми будемо патриоте, наставио је Митрополит. „Патриота је онај који воли оца и мајку. „Патер“ значи отац. Сви би требало да буду патриоти, јер треба да волимо оца и мајку. Написано је у Божјим заповестима: „Поштуј оца својега и матер своју, да ти се продуље дани на земљи, коју ти да Господ Бог твој.“ (2Мој. 20,12). Ако човек поштује свог оца, онда поштује и друге такође - вашег оца. Поштујем свог оца, али исто тако поштујем и вашег оца, јер знам да је то ваш отац, и кроз њега вам је Бог дао живот, и поштујем и другедруге оце и мајке“, објаснио је Блажењејши Митрополит. Премда је патриота онај који воли и поштује друге људе, ово је, пре свега, немогуће без Божје љубави. „Али то се не може учинити ако човек не воли Бога, јер снага љубави долази од Бога. Ако не волимо Бога изнад свега - нашег Небеског Оца, онда нећемо бити спосони ни да волимо наше родитеље или родитеље других на исправан начин. Стога је патриота лице које воли Бога и воли ближњега: оца, мајку, брата и тако даље“, рекао је украјински Предстојатељ. Његово Блаженство Митрополит се дотакао сличних тема почетком марта, примећујући да док политичари, националисти и расколници имају своју визију Украјине коју покушавају да остваре, он сања о Украјини у којој је љубав према Христу на првом месту. „Онај ко воли себе више од других, није патриота, већ је умишљен и горд човек, који никоме не чини добро - ни себи, ни онима око себе", рекао је тада Блажењејши митрополит Онуфрије. Са енглеског превела Сања Симић де Граф Извор: Инфо-служба СПЦ

Протојереј – ставрофор Мирко Вилотић, архијерејски заменик Владике Лаврентија, у посети Епархији ваљевској. Блаженоуснули Епископ ваљевски Г. Милутин био је трудољубиви градинар. Епархију ваљевску је уредио и као најлепши врт оставио својој духовној деци. Трагом те дубоке бразде треба наставити у времену које долази, једна је од порука Епископа шабачког Г. Лаврентија, коју је приликом јучерашње посете Ваљевској епархији пренео његов заменик протојереј – ставрофор Мирко Вилотић. Будући старији од 65 година, према прописима ванредног стања, Владика Лаврентије није могао лично да дође и испуни своје обавезе администратора Епархије ваљевске па је то учинио прота Мирко Вилотић. У Епархијском дому дочек му је уприличио архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина, протонамесник Филип Јаковљевић, са епархијским службеницима. Преневши поздраве и благослове Епископа Лаврентија, прота Мирко Вилотић пожелео је много успеха браћи свештеницима и верном народу, који су под духовним старањем Владике Милутина живели и у славу Божју стварали. Епархија ваљевска настала је, како је Владика Лаврентије увек говорио, „умножавањем“, а не дељењем Шабачко – ваљевске епархије. Дељење, зборио би архијереј полувековне мисије широм планете, „указује на одвајање, а ми смо у Христовој љубави заједно и тако ће увек бити.“ Владика Лаврентије многим овдашњим свештеницима благословио је одлазак у богословије, многе рукоположио, подсетио је у разговору протонамесник Филип Јаковљевић. Близак је и до данас многима драг. За његова вакта, у Ваљеву је отпочела изградња Храма Васкрсења Христовог, којег је у пратњи протонамесника Филипа Јаковљевића овога пута посетио протојереј – ставрофор Мирко Вилотић. У саборном храму дочек је приредио старешина протојереј – ставрофор Драгомир Јовановић и архијерејски намесник други ваљевски, протонамесник Саша Максимовић. Сви заједно са братством храма одслужили су помен Владики Милутину. Добродошлицу у манастиру Ћелије проти Вилотићу је пожелела игуманија мати Гликерија. Након поклоњења моштима Преподобног Оца Јустина, у срдачном разговору евоциране су успомене на ћелијског богомудраца, период столовања Владике Лаврентије, а нарочито Владике Милутина, који је о Оцу Јустину често говорио и са посебном љубављу се сећао својих сусрета са њим у раном детињству. Након Ћелија пут води ка дому Светог Владике Николаја, манастиру Лелић. Игуман Георгије и архијерејски намесник први ваљевски, протонамесник Дарко Ђурђевић, приредили су дочек у маниру гостољубља по коме је лелићка светиња надалеко позната. Како и доликује, све протиче у пријатној размени речи и узајамном благодарју. „Канцеларија Епископа Лаврентија пружа чврст ослонац свима нама овде и то много значи. Сарадња је била одлична и, уз Божју помоћ, тако ће и остати“, поручио је у име домаћина протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик блаженопочившег Епископа Милутина. Боравак у ваљевској епархији прота Мирко Вилотић заокружио је посетом епархијском магацину и, уз поздраве и благодарје браће из Ваљева, кренуо назад пут Шапца. Извор: Епархија ваљевска