Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и ове године је провео најрадоснији празник, Васкрс, са бескућницима са којима је заједно ручао у црквеној народној кухињи. За празничном трпезом постављеном у дворишту Верског добротворног старатељства Његова Светост Патријарх и познати српски уметници разговарали су са нашим најугроженијим суграђанима. Том приликим патријарх Порфирије је беседио: ”Ми добро знамо да Васкрсење Христово није само један натприродни догађај коме се дивимо. Није нешто што је Господ учинио изван реалности нашег постојања, негде на небесима, него је то учинио међу нама, у матици нашег искуства из живота, и не само то, него у центру свих непријатељстава људских, учинио је у Аду, тамо где владају нечисте силе, где влада нечастиви. Сишавши у Ад, ту где влада смрт, где влада грех, где влада нечастиви, изнутра је обесмислио снагу смрти и обеснажио је. Отуда, са једне стране нам је отворио пут у живот, али отворио пут и у достизање постојања смисла живота, отворио истинску и реалну наду. Данас када славимо празник Васкрсења Христовог ми заправо потврђујемо да прихватамо Господа нашег као смисао. Без Христа не постоји ништа, независно од тога какву позицију било где човек заузима, независно од тога колико поседује, независно од тога колико је поштован. Ако нема Христа као смисла, на којем се зида све оно што човек јесте и што има, све постаје бесмислено, јер је крајња перспектива без Христа ништавило, смрт. Отуда, ма колико понекад да смо посрнули као људи, ма колико да смо промашили у животу, ма колико да смо малодушни, ма колико да смо слаби и немоћни, за нас итекако има наде. Довољно је да се макар потрудимо да се у нама роди жеља за Христом, јер оног тренутка када се роди жеља за Христом распетим и васкрслим, тог тренутка у нама све Васкрсава, тог тренутка све добија смисао у нашем животу, све добија лепоту, све добија пуноћу, све добија радост!” Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија

Светом архи­је­реј­ском Литур­ги­јом на Спа­сов­дан у Хра­му Све­тог Ваз­не­се­ња Господ­њег у Жар­ко­ву, началство­вао је викар Њего­ве Све­то­сти – Њего­во Пре­о­све­штен­ство Епи­скоп реме­зи­јан­ски Г. Г. Стефан. Саслу­жи­ва­ли су му про­то­је­реј-ста­вро­фор Часлав Марин­ко­вић, про­то­је­реј-ста­вро­фор Никола Трај­ко­вић, јереј др Нико­ла Гаврић, јереј Алек­сан­дар Јова­но­вић, про­то­ђа­кон Радо­мир Перчевић и про­то­ђа­кон Мла­ден Кова­че­вић. Чиње­ни­ца да Спа­сов­дан увек пада у четвр­так (четр­де­се­ти дан по Вас­кр­су) није спре­чи­ла да се на Литур­ги­ји сабе­ре вели­ко мно­штво мешта­на који су дошли да се зајед­но са сво­јим вла­ди­ком и све­ште­ни­ци­ма помо­ле за спа­се­ње све­та и сва­ко добро од Госпо­да које нам је на спа­се­ње. Након Све­то­га При­че­шћа када се при­че­стио вели­ки број паро­хи­ја­на, усле­ди­ла је и Лити­ја око хра­ма. У Лити­ји су зајед­но са мешта­ни­ма уче­шћа узе­о и Пред­сед­ник Град­ске Општи­не Чука­ри­ца Г. Срђан Кола­рић са сво­јим сарад­ни­ци­ма. У духу хри­шћан­ске тра­ди­ци­је сва­ке годи­не се реже и слав­ски колач, а дома­ћин ове годи­не је био углед­ни бизни­смен из Бео­гра­да и осве­до­че­ни при­ја­тељ и добро­твор Хра­ма Све­то­га Ваз­не­се­ња Господ­њег у Жар­ко­ву Г. Милош Цве­тић. За сле­де­ће дома­ћи­не су се при­ја­ви­ли све­ште­ни­ци Небој­ша Мили­ће­вић и Мар­ко Стан­ко­вић. После реза­ња слав­ског кола­ча све при­сут­не је поздра­вио вла­ди­ка Сте­фан пре­нев­ши бла­го­сло­ве Њего­ве Све­то­сти Патри­јар­ха срп­ског Г.Г. Ири­не­ја и рекав­ши да дана­шњи пра­зник не доно­си ништа мање сла­вље и ништа мању радост од оне Вас­кр­шње. Вла­ди­ка је иста­као како је наш Бог једи­ни пра­ви Бог коме је ста­ло до спа­се­ња сва­ко­га чове­ка и Који се због тога родио на земљи као човек, и Који је вас­кр­сао и Који с е ваз­нео на Небе­са и сео са десне стра­не Бога Оца руше­ћи тако сву ово­зе­маљ­ску логи­ку. Вла­ди­ка је позвао народ да се на свим Литур­ги­ја­ма, а наро­чи­то слав­ским саби­ра­мо у што већем бро­ју како бисмо се на тај начин више при­бли­жи­ли Богу јер како је Сам Господ рекао да тамо где се сабе­ру дво­је или тро­је у Име Њего­во да Је и Он Сам ту при­су­тан. Након тога се захва­лио и четво­ро­ма добро­тво­ра, добит­ни­ци­ма Гра­ма­те коју Њего­ва Све­тост доде­љу­је они­ма који су пока­за­ли несе­бич­ну љубав и рев­ност пре­ма Срп­ској Пра­во­слав­ној Цркви. Текст гра­ма­те је про­чи­тао Архи­је­реј­ски наме­сник бео­град­ско-посав­ски и ста­ре­ши­на хра­ма про­то­је­реј-ста­вро­фор Бран­ко Митро­вић. Ово­го­ди­шњи добит­ни­ци гра­ма­та су Г. Милан Трај­ко­вић, дипло­ми­ра­ни инже­њер елек­тро­тех­ни­ке из Бео­гра­да, Г-ђа Јасми­на Челе­бић, маги­стар еко­ном­ских нау­ка из Бео­гра­да, Г-ђа Све­тла­на Гуџе­вић и Г-ђа Сен­ка Будић. Про­та се захва­лио и свим дру­гим при­ло­жни­ци­ма не ума­њу­ју­ћи нима­ло зна­чај њихо­вих при­ло­га и дона­ци­ја за које је рекао да рав­но­прав­но ути­чу на одр­жа­ва­ње и улеп­ша­ва­ње хра­ма и рекао да ће се уско­ро поче­ти са радо­ви­ма на изград­њи новог паро­хиј­ског дома. Извор: Световазнесенских храм у Жаркову

У мајско-јунском 373. броју „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је интервју са јеромонахом Макаријем (Имамовићем), игуманом манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Игуман Макарије: Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав! *Оче Макарије, познате су речи да је ношење крста са Христом најсажетија дефиниција монаштва. У светлости ове благословене истине, а вођени духовним искуством које носите у свом срцу, реците нам нешто о значају монаштва? Почео бих речима Светог Јована Лествичника о томе шта је монах: „Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако време, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима. Монах има посвећено тело, очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у хвале свету, и порицање природе ради постизања оног што је натприродно.“ Дакле, монаштво јесте призив на обожење. Пошто је људска природа у палом стању потребан је покрет слободне воље ка Богу. Бог све воли све призива, „уздисајима неизрецивим“, али на тај призив Божији не одговарају сви исто. Зато је монаштво уствари тај најдубљи одговор љубави на Љубав. Онај који успе да милошћу Божијом обожи себе постаје Храм Духа Светога. Однос љубави јесте однос откривања тајни, зато говори и Свети Максим Исповедник да је природно да што човек дубље уђе у однос са Богом, и тајне које му се откривају јесу веће и дубље. Монаштво дакле јесте потврда постојања живога Бога у овом свету и самим тиме јесте светлост свету и со земљи. Монах је унутарњи човек срца и сведок мира Божијег. Мир је особина Божанска, мир који превазилази ум и који није од овога света – мир вам свој дајем мир вам остављам, не дајем вам га као што га свет даје – управо је монаштво сведок овог јеванђелског мира који се шири као мирис цвећа и опија вас. Када човек окуси од њега спреман је да положи живот свој за Христа, и кад би било могуће и хиљаду живота да има опет би их посветио Христу. Завршио бих о монаштву речима старца Емилијана Симонопетриског које су врло отрежњујуће нарочито за данашње време: „Монах је најјачи човек на свету. Све може да учини померивши само прст. И демони га се плаше и Светитељи му служе; све је у његовим рукама. Али може да постане једно немоћно и анемично створење. Штета је да будемо такви!“. *Према речима преподобног Макарија Великог „одлучност је полазишна тачка нашег спасењаˮ, да ли можемо рећи да одлучност и истрајност у подвигу чине један од важних основа равноангелног подвига монахâ? Ко верује имаће и одлучности, а из одлучности се рађа истрајност и постојаност. Велики Светитељ Цркве Христове Серафим Саровски је говорио да је наш род раслабљен и да нема одлучности да се посвети Богу. Малопре смо поменули код Лествичника да је монах онај који непрестано приморава природу. Дакле, ми морамо да се натерамо на добро, а успех зависи од Бога. Бог не може без нас да нас спасе. Овде имамо управо једну вододелницу у духовном животу. Постоје неки који хоће све сами својим силама и буду превише активни, а има и других који иду у пасивност. Бог је управо на средини. Зато Свети оци говоре да је највећа врлина коју треба задобити расуђивање. Без ње и најбоље намере могу човека да одведу у безизлаз сопственог егоизма. Морамо се научити да ослушкујемо Бога у нашем унутарњем бићу. Расуђивање се најлакше задобија управо испуњавањем монашког завета послушности. *Живимо у времену великог индивидуалзма који за последицу има духовну девијацију која је најочигледнија у губитку љубави према ближњима, шта је по Вама лек за ову духовну болест? Можда ће одговор изгледати контрадикторно али данашњи људи немају љубави према себи на прави начин. Постоји народна изрека „ко није добар себи, неће бити добар ни другоме.ˮ Ово је велика истина уколико је човек разуме на прави начин. Ако ниси добар својој породици како ћеш бити добар другоме. Ако не волиш своје родитеље – не мислим декларативно који изговарају ове речи него конкретно и јеванђелски као милостиви самарјанин – како ћеш волети свој народ, државу, све људе без разлике? Бог нас прво ставља у животну позицију где не бирамо родитеље нити време у коме се рађамо. Ту је прво потребно да остваримо себе као личност. Зато је битно имати здраве породице. Данас као никада у историји човечанства је угрожена породица и поред свег напретка науке и технологије. Погледај човека каква му је породица и све ће ти бити јасно, најпре себе погледај јер тако ћеш доћи у реалност. „По делима ћете их познати“ су јеванђелске речи, по својим делима ћемо и себе саме препознати. Али нека нико не очајава „Бог је моћан и од камена хлебоове направити“, само је потребно да му се човек обрати свим срцем и свим својим бићем. То је управо и лек за све болести. *Будући да често гостујете у контакт емисији „Питајте свештеникаˮ, коју на таласима васељенског радија „Светигораˮ води и уређује Слободанка Грдинић, реците нам која су најчешћа питања са којима се сусрећете? Лепеза питања у емисији „Питајте свештеникаˮ иде од најобичнијих до оних најдуховнијих. Ми се трудимо да одговоримо на свако питање најбоље што умемо. Посебно су деликатна питања и одговори на духовне теме. Ту би требали да се придржавамо сви једног основног отачког принципа – оно што сам ниси окусио, немој примењивати на другоме. Људи доста питају о томе шта је пост и како постити, многобројна су питања о молитви, затим деликатна су питања међусобних односа у породици, родбине, пријатеља, а има и питања које се тичу монашког начина живота. У последње време се отварају питања међуцрквених односа обзиром на догађаје у свету и код нас. У сваком случају, Црква као живи организам има пуно живих људи и у овим емисијама се може осетити како и на који начин жива Црква „дише“. *Оче Макарије, налазите се на челу свештене обитељи манастира Савина у Херцег Новом, лепа је прилика да наше читаоце упознате са историјатом и значајем ове велике светиње? Манастир Савина је стуб и тврђава духовности и православља у приморју на тромеђи Хрватске, БиХ и Црне Горе. Савина је понос и упориште нашег српског националног бића што се у временима показало као и данас. Са њене три цркве две посвећење Успењу Богородице (мала и велика) и црква Светог Саве на брду изнад Манастира, јесте светионик на улазу у Бококоторски залив. Мала црква датира још из 1030. године, али пуноћу манастирског живота Савина доживљава досељавањем калуђера из Манастира Тврдоша 1694. године заједно са својим Митрополитом Саватијем Љубибратићем. Наиме, те године је разорен манастир Тврдош од стране Турака, а Боком тада владају Млечани. Написано је много историјских књига о Манастиру Савина. Манастир поседује богату библиотеку са рукописним и штампаним књигама од којих је познатија Савинска Крмчија – препис законоправила Светог Саве. Такође и богата ризница манастира чува историју како Савине тако и манастира Тврдош и Милешеве. Крст Светог Саве заузима централно место у манастирској ризници. Велики Његош је учио прва слова у Савини код свог учитеља јеромонаха Јосифа Троповића, а такође је из Савине на свој последњи пут пошао и краљ Александар Карађорђевић 6. октобра 1934. г. у Марсеј где је и страдао. *Вашу обитељ посебно красе две знамените светиње: Чудотворна икона Пресвете Богородице Савинске и Крст Светога Саве који се чува у манастирској ризници. Управо ове две светиње јесу највеће духовно благо нашег манастира. Савинска Богородица се чува у Манастиру од 17. в. Она је једна од 6 канонизованих икона Богородице у Српској Цркви. За њу се везује предање о спасавању манастира од рушења у време почетка зидања велике цркве 1777. г. Као и многобројна сведочанства помоћи верујућим људима. Крст Светог Саве који је израђен од горског кристала и опточен сребром и позлатом датира из 1219. г. И на себи има натпис на србуљици – ово је крст Светог Саве. По предању крст је доспео до Манастира из Тврдоша или Милешеве, али постоји и предање да га је сâм Свети Сава још од оснивања Зетске епрархије на Превлаци приложио овај крст да се чува у Савини. *Хришћански етос нас учи да Господ од нас не тражи веру у чуда, већ чудо од вере, а у духу ових речи да ли бисте поделили са нама сведочанство о неком од исцељења пред савинском Красницом? Не бих улазио у детаље о исцељењима и чудима Савинске Богородице, али бих посведочио један општи утисак свих који у ову светињу долазе привучени благодаћу Пресвете Богородице. Савинска Красница даје пре свега утеху свакоме ко јој са вером прилази и људи овде доживљавају један унутарњи преображај. Постају бољи, желе да се промене, осећају мир, буди се покајање, и то је најважније за сваког човека, сусрет са Богом, а тиме и отварање врата вечног живота управо даје Савинска Богородица изобилно. *На челу савинске светиње налазили су се многи знаменити игумани, али у новијем времену посебно место заузима незаборавни блаженопочивши игуман архимандрит Јустин (Тасић). Замолио бих Вас да нас упознате са ликом и делом овог неуморног служитеља Божјег? О оцу Јустину је тешко говорити, а уједно и лагано. Он је пре свега био један једноставан човек и потпуно незлобив. Многи воле да говоре о њему, али мислим да живети са неким и говорити о неком постоји велика разлика. Писано је: „Угледајте се на старешине своје, гледајући на свршетак њиховог живота“.(Јев. 13,7) Конац сваке приче, па и животне, даје одговор какав је неко живот водио. Оно у шта улаже човек касније на крају живота му се враћа. Отац Јустин је улагао у љубав, у чистоту срца и на крају живота је убирао плодове те љубави. Постао је као један прелепи цвет, оаза мира, који су многи долазили да миришу и удахну рајске мирисе. Зато сматрам себе веома почаствованим бескрајном милошћу Божијом да последње године његовог овоземаљског живота проведемо заједно што је као плод донело да понесем име његовог духовног оца – Макарија Дечанца. Носити њихово духовно наслеђе је велика одговорност, али се уздамо у њихове молитве да ћемо изнети тај крст до краја. Поред оца Јустина могли сте да видите и уједно живите отачким духом, онако како читамо у делима Светих Отаца Цркве, али на један савремено разумљиви начин за човека данашњице. То и јесте смисао да оно што читамо или чујемо применимо у свом животу. Уколико то не успемо узалуд наше читање и слушање ако нема плода нашег живота. Отац Јустин је умео да каже сваком човеку од академика до чистача улица оно што му је потребно за спасење и у томе је његова величина – једноставност да речи Божије саопштите неком да разуме и примени у свом животу и тиме осети радост живота у Христу. *На крају, шта бисте поручили читаоцима „Православног мисионараˮ? Целокупан смисао људског живота своди се на обожење. Обожење значи, пре свега, сусрет са живим Богом. Нама православнима је дат најсавршенији пут јер сам Бог каже за себе „Ја сам пут, истина и живот“. Дакле, ми се сусрећемо у нашим животима са живим Богом и он нам се даје у Светој Евхаристији кроз свето причешће Телом и Крвљу Господњом за живот вечни. Свети оци цркве су нам кроз лични искуство показали како можемо доћи до Бога и то је најсигурнији пут, јер је посведочен безбројним светитељима кроз историју хришћанства. Свако од нас се сусреће са истим Богом, и заједница таквих људи чини Цркву Божију којој је глава Господ Исус Христос. Из Цркве Божије се излива радост васкрсења и победе над смрћу, али је тај пут везан и за распеће и страдање. Сваки човек пролази у свом личном животу овај крсто-васкрсни пут носећи терет живота али све тегобе се заборављају оног трена када се сусретнемо са Господом. Зато похитајмо радосно сви и узмимо крст свој од Бога нам намењени и упознаћемо Онога за киме чезне свака душа људска – Господа Исуса Христа Спаситеља света. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 373. броју Православног мисионара (стр. 10-14)

Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру и празничном литијом с иконама од манастира до Цркве Рождества Пресвете Богородице на Ћипуру и назад, данас је на Цетињу торжествено прослављена Недјеља православља и свршен спомен на Седми васељенски сабор и побједу православља на иконоборством. Звучни запис беседе Упркос забрани полиције празничну литију свештенства, свештеномонаштва и вјерника, која се већ 30 година поводом Недјеље православља одржава сваке године на Цетињу, предводио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Високопреосвећени владика је у Цетињском манастиру, по повратку литије која није прошла уобичајеном путем као ранијих година, казао да је Црква кроз вјекове гоњена и прогоњена, те да је тако и данас. Поручио је да је овај крсни ход, који траје од 9. вијека од светога града Цариграда, ход благослова Божијег и поклоњења образу живога Господа, благослов свакоме мјесту и стопи, сваком људском бићу које види тај ход и учествује у њему. “Тако је и овдје на Цетињу тај ход трајао и за вријеме Светога Петра Цетињског и за вријема краља и господара Црне Горе Николе Првога Петровића, непрекидно до наших времена. Нажалост ове године, по неком безумљу, не знам по чијој наредби, овај ход је забрањен. То није добро за град Цетиње јер овај ход је свједочанство љубави Божије према свакоме човјеку, посебно према овоме граду чији је покровитељ Пресвета Богородица”, казао је владика и Истичући да ова литија представља благослов Божији и позив свима у Цетињу, од најмањег до највећег, на љубав према Богу љубави и на узајамну љубав једни према другима, Митрополит је казао да је то и смисао ових светих ходова и овог који траје 1300 година без прекида. Закључио је да је зато штета да Цетиње буде лишено тог благослова: “Али тај благослов остаје на њему, нема никакве сумње, и на свима који у њему живе, чак и на онима који се буне против ове светиње, Господ се стара и о њиховом спасењу, да се и у њиховим срцима пробуди љубав и према Богу, вјечном образу Божијем и према сваком људском бићу не само на Цетињу него широм свијета. Нека Бог благослови све Цетињане и сву дјецу и што је више оваквих ходова по Цетињу, то је мање мржње међу браћом, мање убистава. Ово је исцјељење од Духа мржње, злобе, духа братомржње, обасјања љубављу, узајамно и у породици и у граду.” Поручио је владика да се не треба плашити од љубави и благослова Божијег који доноси ова светиња, и који је доносила кроз вјекове, и изразио наду да ће тако бити и убудуће, те да се ова забрана литије догодила случајно из неразумља које је понегдје завладало у Црној Гори: “С друге стране ви знате да ови нови ходови који иду по Црној Гори су велики Божији дар и показатељ да се народ Божији почиње враћати тој божанској љубави – Богу љубави и узајманој љубави, што је и смисао и древних и ових нових ходова у Црној Гори. Литија представља благослов Божији и дај Боже да тај благослов буде као што је био од памтивијека на овоме граду”, казао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Високопреосвећени владика је прије литије служио Свету службу Божију у Цетињском манастиру и у литургијској бесједи је казао да као што се Натанаило у данашњој јеванђељској причи поклонио Христу Господу и исповједио вјеру у Њега као Сина Божијега, тако се Њему као спаситељу и искупитељу поклања и човјечанство кроз вјекове, већ 2000 година. Милијарде људи су се крстили и примили облик Христове смрти, Његовога страдања, кроз крштење, а у исто вријеме Тајном крштења примили и примају дар вјечнога и непролазнога живота, дар Христовог васкрсења. Данас је у молитвеној радости Бог удостојио Божију дјецу: Милену, Јелену и Николу да се крсте и попут Натанаила да исповједе и препознају Христа Господа и приме у себе квасац вјечне божанске Светотројичне љубави, да буду запечаћени печатом дара Духа Светога: “Ни смрћу, ни животом, ни временом, ни вјечношћу, тај свети живоносни печат који су они данас примили, а који примају сви који се крштавају, се не брише. Неописиви Господ јединородни Син Божији невидљив постао је видљив и описив рођењем од Пресвете Дјеве. То је било велико питање кроз вјекове, нарочито у ова времена која ми данас прослављамо, то је 9. вијек”, казао је владика и подсјетио на гоњење и избацивање икона из светих храмова од оних који су под утицајем лажних учења сматрали да иконе не треба поштовати, сматрајући да су иконе идоли. Међутим, Црква Божија се потрудила да се иконе сачувају као ликови Онога који је невидљив. Свети оци Цркве су потврдили да је Он неописив и неизрецив као јединородни Син Божији, као вјечни Логос, али је постао описив и видљив када се родио од Духа Светога и Пресвете Дјеве и примио људску природу: “Он који је савршени неизрециви Бог постао је савршен човјек. Људска природа кроз Њега се вазнијела на небеса и освештана, обожена, очишћена, просвећена, од смртне постала бесмртна, од пролазне непролазна. То се догодило рођењем Христовим који је образ Оца Небескога невидљивога, по коме је свако људско биће створено – по Његовом лику, образу и подобију.” И сваки човјек носи у себи то знамење Божијега лика, свако дјете које се рађа, међутим, казао је Митрополит, тај лик Божију у нама је оскрнављен и скрнави се нашим гријеховима, отуђењем од имена Божијег и заповјести Божијих: “Све што је видљиво и словесно у свеукупној творевини Божијој и у људској природи је засијало кроз лик од Дјеве рођенога Христа Бога нашега. И то је оно чему се клањамо као Натанаило, коме ми служимо, за ким ми ходимо, у име којега се крштавамо, духовно се рађајући и препорађајући и примајући на себе то знамење, тај печат вјечности, непролазности, бесмртности вјечног људског достојанства.” Подсјетио је да је рађање од мајке рађање за пролазни смртни живот а рађање Духом и водом је за вјечни и непролазни, бесмртни живот. “Обнавља се људска природа и задобија дар вјечности, бесмртности, дар Христовог васкрсења, постаје причасна не само смрти Христове, спасоносне, него и Христовог васкрсења. Зато и прослављамо то велико и дивно знамење, лик и образ Божији, нарочито у ову свету Недјељу побједе православља”, бесједио је владика и објаснио да је то била побједа вјере у живога Бога и Њега од Дјеве Рођенога и силом Духа Светога. Он је казао да кад цјеливамо иконе ми не цјеливамо дрво или било шта друго, него преко тога онога који је насликан: Христа Господа, Мајку Божију, Свете архангеле, Свете серафиме и херувиме, Свете пророке и апостоле, учитеље Цркве Божије. Црква је кроз вјекове гоњена и прогоњена, тако је и данас, консатовао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и истакао да се већ 30 година на Цетињу на овај дан одржава литија, ход који је започет 842. године у Цариграду управо тада када је дошло до побједе православља и када су иконе враћене у храмове Божије, јер је икона свједок да је Бог постао човјек: “И сад замислите од 842. године у свим хришћанским, православним земљама обавља се тај ход и обављао се овдје код на нас кроз вјекове, и код нас на Цетињу, нарочито последњих 30 година и сад је полиција цетињска забранила да данас идемо кроз град. Може им бити. Ми ћемо ићи до Ђипура и назад, а Бог нека ове друге просвети као што је просветио и Натанаила”, поручио је у литургијској бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На крају Литургије, после литије, у Цетињском манастиру је прочитан Синодик православља. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу, 28. децембра 2019. године, када Црква прославља светог свештеномученика Елефтерија и преподобног Павла, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Вреоцима, надомак Лазаревца, у колубарско-посавском намесништву. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник опленачки и рачански, протојереј-ставрофор Раде Тодоровић, гост из Епархије шабачке, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски, игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама, као и протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован Прокин и ђакон Никола Урошевић. Благољепију сабрања допринело је појање “Србских православних појаца” из Београда. Поучном беседом Владика Јован је подсетио окупљене вернике на важност редовног читања и пруочавања Светог Писма за православне хришћане. Ова књига нуди човеку одговоре на сва питања која у животу можемо поставити. Зато Свето Писмо и јесте Књига над књигама. Речи које се најчешће понављају у Светом Јеванђељу су Царство Небеско и Љубав. “То Царство Небеско се налази у сваком човеку, када он живи Богом. Такав човек у себи има веру, наду, милосрђе... А темељ врлинског живота је смирење.”, поучавао је Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска

У Недјељу 23. по Педесетници, 24. новембра одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Драган Митровић, а којему су саслуживали протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић. Звучни запис беседе Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Након прочитаног Јеванђеља, сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан – мали Васкрс, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу, дана 29. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је светом архијерејском Литургијом у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит мр Наум (Милковић), Епархија горњокарловачка, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереји-ставрофори Чедо Лукић и Саша Кузмановић, пароси боровски и вуковарски, протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, и ђакони Војислав Николић, Радован Арсеновић и Срђан Лукић. Владика Херувим је овом приликом у чин свештеника рукоположио ђакона Срђана Дангузовића. Владика Херувим је у свом архипастирском обраћању рекао следеће: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија. Кроз данашње свето Јеванђеље могли смо да се поучимо како требамо да се усмеравамо у нашем духовном животу, те како да изграђујемо међусобне односе и на првом месту свој однос према Господу Богу. Чули смо које заповести требамо вршити како бисмо задобили Царство Небеско. Две највеће Божје заповести су: ”Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом” и ”Љуби ближњега свога као самога себе”. Заиста је велика Тајна када међу собом имамо изграђену Божју љубав. Данашње свето Јеванђеље нас упућује какви би овоземаљски живот требамо да изграђујемо. Наша љубав према Господу права је само онда ако имамо љубави према другима, јер без те љубави не волимо Господа на истински начин. Љубећи Господа и ближњега свога постајемо истинољубиви и наша љубав добија својства оне вечне љубави. Сваки човек је икона Божја и без љубави према свакоме човеку не можемо имати љубави према Господу. Ако кажем ”Волим те Господе”, а брата свога мрзим онда ту нема никакве љубави. Ту нема жртве у љубави која нас води у Царство Небеско. Заиста се требамо трудити да изграђујемо праву љубав, почевши од свештеника а затим и народа, јер смо сви Црква Божја. Ако се изграђујемо у духу да љубимо једни друге тада смо на путу Јеванђеља. Тада смо христоносци и крстоносци. У току ове недеље прославили смо Воздвижење Часног Крста празнујући тако крст који сви ми требамо да узнесемо ка Голготи. Требамо сви да се разапнемо једни за друге и тако да прославимо Господа нашега Исуса Христа. Поред учења из дивног јеванђелског одељка данас смо имали и велику духовну радост у овом светом храму јер смо рукопроизвели у чин презвитера оца Срђана. Он такође треба да се поучава јеванђелским истинама да би био пастир добри и да му пример за то буде сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Као пастири требамо увек да се поучавамо на примеру Господа нашега Исуса Христа. Господ је глава пастирског дела које се продужило на апостоле, а касније на епископе и осталу јерархију која се развила током историје Цркве. Предање које смо наследили требамо да носимо у пуноћи која је у Христу. Ако Христа немамо и Христа не носимо онда не можемо да остваримо богоугодно дело које нам је задано. Задато нам је да ширимо љубав и да будемо проповедници Царства Небедскога, да Христа не дамо ни за шта. Ако Христа издамо онда наше пастирско дело неће бити остварено. Надам се да ће у личности оца Срђана бити Пастир Добри, онај који ће напајати стадо Јеванђељем Христовим и пронети Крст Христов у парохији која ће му бити поверена. Треба да проповеда васкрслога Христа, Јеванђеље Христово, да буде следбеник љубави Божје и да ту љубав проноси и изграђује међу својом паством. Доста дуго га познајем и верујем да ће он знати да је његово пастирско утемељено на Христовом примеру. Ако смо добри пастири следимо Христов пут и љубимо Истину, Пут и Живот – самога Господа Исуса Христа. Христос је Онај који нас и у најтежим тренуцима теши и крепи и свештенство и верни народ. Свако време носи недаће, али смо ту ми пастири да напајамо стадо надом и љубављу којима је извор у Јеванђељу. Ако будемо стремили томе циљу знаћемо да смо на путу Царства Небескога. Захвалио бих се, поред свега, оцу Науму који је заједно са нама проводио дане у манастиру Крки и учио се Јеванђељу. Поред свих својих манастирских обавеза у Епархији горњокарловачкој дошао је овде да са нама подели ову духовну радост. Нека сте срећни и благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У оквиру Дана Светих новомученика јасеновачких, који су почели у петак 6. септембра, научним скупом „Новомученици: Полиперспектива V“ у Загребу, јуче је у манастиру Ораховица служена Света архијерејска литургија, док је централна прослава одржана у суботу 7. септембра у манастиру Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу. Светом архијерејском литургијом у манастиру Јасеновац началствовао је Његово преосвештенство Епископ марински и јургинског Инокентије из Руске православне цркве, уз саслужење Преосвећене господе епископа пакрачко-славонског Јована и диоклијског Методија, свештенства и вјерног народа Епархије пакрачко-славонске и сестринских епископија. У својој бесједи владика Јован је говорио о величини и значају овог храма, као и светињама које се у њему налазе. „Ево нас овдје окупљених над моштима Светих новомученика, не само јесеновачких, него и пребиловачких, јер они су једно у Царству небескоме, као и у српскоме крстоваскрсноме крсту, животу и судбини. Желим да захвалим нашој браћи Далматинцима, чуварима Гроба Христовога који су са нама овдје од првога дана. Они нису овдје по положају, нити су позвани или мољени, већ долазе, не као у своју кућу, већ на своју кућу, јер ово је исти Христов гроб као у Јерусалиму.“ Владика је истакао да је манастир Јасеновац кућа која се обнавља. Током Другог свјетског рата манастир је био разорен а послије 1945. године све до седамдесетих година прошлог вијека, комунисти нису дозвољавали његову обнову. Као парохијски храм је освештан тек 1984. године. Нажалост онда је доживио нову голготу, да би тек 2000. године био проглашен за манастир. Тада је у њему био само један калуђер. „Хвала Богу васкрсао је. И ја вас молим да се молите Богу за мати Серафиму и њено сестринство које чувају и обнављају манастир, нашу највећу светињу послије Косова и Метохије.“ Преосвећени владика је најавио да ће се 22. априла идуће године обавити освећење параклиса Светих новомученика јесновачких, који се налази на мјесту њиховог мучеништва и страдалништва. Такође, 15. и 16. новембра ове године у Кућанцима, родном селу Светог Патријарха Павла, биће освећење обновљеног Храма Светих апостола Петра и Павла, који је срушен 1992. године само зато што је у њему 1914. године крштен свете успомене Патријарх српски Павле. Након Литургије у манастиру Рођења Светог Јована Крститеља на хумци код Каменог цвијета благосиљани су славски приноси. По завршетку молитвословља, окупљеном народу јеванђељске ријечи је упутио викарни Епископ диоклијски Методије. Он је своју бесједу почео стиховима који, по његовим ријечима, најбоље осликавају и изражавају судбину нашег народа, поготово оног који је овдје принио себе на жртву Христу Богу нашем: Слиједујући Богу и прецима населисмо небо са свецима и нахранисмо земљу херојима, још мирно идемо за њима да и себе на жртвеник дамо. Од тог пута бољи пут не знамо. „Свети мученици јасеновачки су, као што се каже њиховом у кондаку, као чисти, чедни, дивни кринови принешени Богу на дар и унешени у овај дивни обновљени Храм рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу, као што су и са Косова Поља у Грачаницу унешени божури косовски.“ Преосвећни владика Методије је казао да је једно од највећих чуда Божијих стварање овога свијета и наше увођење из небића у биће, а још веће чудо је оно које се данас десило овдје на Светој литургији: претварање хљеба и вина у Тијело и Крв Христову којом смо се причестили. Он је казао да ништа мање чудо није то да се на оваквом мјесту бола, ужаса и страдања превали преко језика и усвоји својим срцем, и то у животу своме испуни на дјелима, заповјест Христова о љубави: Љуби ближњега свога као самога себе. „И управо та заповијест о љубави на коју нас Христос призива говори нам да ми немамо другога непријатеља осим гријеха смрти и ђавола“, бесједио је владика. Љубав на коју нас Христос позива је она која изгони страх и која све лијечи, поручио је Епископ диоклијски г. Методије: „На то нас позивају и Мученици јасеновачки јер ћемо бити њихови истински сродници само ако будемо сродници у духу с њима, а не само у крви и тијелу. И нека нас данашњи празник научи љубави Христовој. Оно што је највеће чудо је то да се у овој долини овдје, као и у цијелој земаљској долини, проповиједа Христова љубав и заповијест. Нека нас то оснажи и изведе на пут оних које данас прослављамо, да славимо Христа Бога нашега са Оцем и Духом Светим у вјекове вјекова. Амин! “ У оквиру празновања Светих новомученика јасеновачких у петак 6. септембра, по пети пут, одржан је научни скуп „Новомученици: Полиперспектива V“ у Српској православној општој гимназији у Загребу. Након Симпосиона, у Саборном храму Свете Тројице у Пакрацу служена је вечерња служба. Дани Светих новомученика јасеновачких завршиће се у сриједу 11. септембра, на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, када ће се у обновљеном Храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима служити Света архијерејска литургија. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У емисији "Реч пастира" на таласима радија "Слово љубве" гости су били протојереј-ставрофор Драган Предић, парох Покровске цркве на Звездари у Београду и млади Александар Пејовић, парохијанин ове цркве. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/01.07.19 Rec pastira - o Dragan Predic - 0.57.55.mp3 Чућемо топлу животну парохијску причу у којој свештенство и духовна заједница овог београдског храма сведоче живу Цркву Христову. Шта је у пуном смислу те речи парохијска или духовна заједница, како се делатно пројављује љубав према ближњем, шта Црква значи у животу једног младог човека и како његови вршњаци (углавном) реагују на то што он живи литургијски, у ово време "мобилних генерација"? Са друге стране, питамо о. Драгана зашто је важно разговарати са својим свештеником, како прићи једној заједници, како да приђу они који дуго нису били у вери, а како не скренути у претерану ревност? Искрено и пуног срца, о. Драган истиче да су "свештеници ту увек и стално због народа, а не народ због њих". Емисију смо украсили изванредним музичким нумерама на хармоници у извођењу изузетно талентованог Александра, ученика МШ "Владимир Ђорђевић". Извор: Радио Слово љубве

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету архијерејску литургију пређеосвећених дарова у манастиру Дуљево у Паштровићима. У проповиједи на крају Литургије Владика је рекао да је све у Цркви Божјој сјећање на Господа и Спаса нашега Исуса Христа као на хљеб живота који силази с неба да сваки који од Њега једе не умре, него да има живот вјечни. „То се нарочито види у овом великом четрдесетодневном посту. Све у овом посту започиње од изгнања првих људи из раја и онда, кроз сву историју рода људскога, нарочито изабранога Божјега народа и светих пророка, стално се подсјећамо, с једне стране на знамења Божја која Господ упућује, а с друге стране на све оно што нас отуђује од Бога, од нас самих, од наше природе, од Бога као вјечне и непролазне љубави“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се богослужењима подсјећамо на свеукупни домострој Божјег спасења и бриге о овоме свијету. „Подсјећамо се на Христа Бога, савршенога Бога и савршенога човјека, удостојавани да примимо Тијело и Крв Његову. А Тијело и Крв Његова – то је свједочанство да је Бог заиста Бог љубави, који жртвује себе за спасење свијета и за наше спасење“, објаснио је он. Владика Амфилохије је рекао да наш Бог није неки далеки, непознати бог. „Он јесте неизрецив, неисказив, а у исто вријеме је Бог који је са нама, који је међу нама, који је у нама, кога се причешћујемо, Тијела и Крви Његове, што значи Његове богочовјечанске љубави. Открива нам се Бог, не просто у књигама, него реално, у животу нам се открива и дарује нам се као љубав“, рекао је Владика. Митрополит Амфилохије је нагласио да нас Бог тим својим даривањем призива да и ми будемо испуњени те љубави, прво према живоме Богу, а онда и те боголике, христолике љубави једних према другима. „А ако је Бог љубав – а јесте љубав -, онда је и човјек, који је његово створење, икона те Божанске љубави, призван да се и он преобрази и претвори у љубав“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Овогодишње великопосно братско сабрање мушког монаштва Митрополије црногорско-приморске почело је јутрос у манастиру Стањевићи Светом архијерејском литургијом пређеосвећених дарова коју је служио викарни Епископ диоклијски г. Методије, уз присуство и молитвено учешће Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Владика Методије је на крају Службе подсјетио на ријечи преподобног Серафима Саровског да је циљ хришћанског живота стицање благодати Духа Светога. „А Јеванђеље нам каже на који начин ми треба то да постигнемо и тим путем идемо – подражавајући наравно Христа, Његов живот. Али не само спољашњим видом, начином и стилом живота, него оно што је најважније и најбитније – да Христа и Његов живот и Његову науку подражавамо најдубљим бићем нашим“, рекао је Епископ диоклијски. Казао је да се та спољашња форма монашког начина живота кроз историју мијењала и унапређивала. „Али увијек је остајала та суштинска, најдубља форма и образац хришћанскога живота подражавања Христа, испуњавања Његових заповијести и Јеванђеља Христовог“, казао је он. Владика је нагласио да Свето предање учи да се без трезвеноумља не може почети ни достићи прави и истински духовни живот. „Не може без посматрања и стражења над својим умом, својим мислима и помислима, својим покретима унутрашњим и свим оним што те мисли и помисли производи у нама и нашем бићу“, објаснио је Владика. Владика Методије је рекао да то посматрање и стражење и предавање Христу унутрашњега, а не спољашњега човјека значи прихватање крста Христовог. „Односно онога што нам живот и што нам Господ шаље у сурет. Ми, наравно, на то не можемо утицати, али, као што Свети Оци кажу, можемо утицати на то како ћемо се ми у околностима које нас задесе понијети. А без тог трезвеноумља ми не можемо бити свјесни онога што се дешава у нама. А ако тога немамо, онда се ми поистовјећујемо са свим оним мислима и мисленим процесима који нам однекуд долазе и дешавају се у нашем разуму и нашем уму. А тим усаглашавањем са њима, ми у том несвјесном стању скрећемо са Христовог јеванђелскога пута“, додао је он. Нагласио је да трезвеноумље даје цјеломудреност. „А цјеломудреност – смиреноумље. Кад се утиша ум тада човјек обитава у једном дубљем мјесту, у срцу своме. И тада и ум силази у срце. И ту, у тој умно-срдачној молитви и предавању Христу Богу, ми се купамо у Божанским енергијама благодатним, што је циљ нашега живота. А смиреноумље гради трпљење, а трпљење највећу од свих врлина – љубав којом нека нас Господ окупа да га можемо свим својим бићем и свим својим срцем љубити, и Њега и ближњега свога и цијелу творевину Његову, са свима светима нашима, и сада и у вјекове вјекова“, закључио је Владика Методије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недјељу 6. јануара, када наша Света црква молитвено прославља Бадњи дан и Оце, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Испред цркве Свете Тројице постављени су бадњаци, а Светом Литургијом началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му архимандрит Мирон, протосинђел Сергије и јерођакон Зосима сабраћа острошке обитељи и јереј Бојан Радуновић, парох горњеполимско-гусињски, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања зачала из Светог Јеванђеља о Рођењу Богомладенца Христа, сабранима је бесједио о. Владимир. – Ово је дан када се Бог полако открива свијету као свесавршена љубав, зато што се Бог открио не као властелин, као страшни свемоћни судија и разарач, него као Дијете. Ево дивног дана када се Бог јавља и постаје човјек, један од нас, као немоћан, смртан човјек, али да би нам својом смрћу на крају прибавио спасење – казао је о. Владимир. Он је казао да смо призвани да имамо љубав по лику Божије љубави, да будемо спремни да се жртвујемо за ближње своје, као што је Отац дао Сина да буде жртвован на крсту. – Ми смо призвани због Христа и због ближњих својих да дајемо живот свој, јер је Христос сам рекао данема веће љубави од оне када живот свој дајемо за ближње своје. Треба да имамо непоколебљиву вјеру у промисао Божији и када нам се чини да смо притијешњени са свих страна, не треба да тражимо разумијевање, помоћ и оправдање од људи, него да се надамо на свесилну руку Божију, која ће нас у посљедњи час избавити и спасити – казао је о. Владимир и додао да данас треба да се радујемо, јер је ово дан када Дјева Марија иде из Назарета у Витлејем гдје ће родити Спаситеља свијета. Сабрани који се постом, молитвом и исповијешћу припремају за празник Рођења Исуса Христа примили су Свето Причешће. Потом су саслужитељи служили Вечерњу службу. Велико повечерје са литијом служиће се у 16 часова, а у наставку ће острошка обитељ са вјерним народом налагати бадњаке. Извор: Манастир Острог

У другу недјељу пред Рождество Христово, Недјељу праотаца, на Материце, 30. децембра 2018. године, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија са почетком у 8 часова. Светом службом Божијом началствовао је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе Свима сабранима у овоме Светоме Храму обратио се началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Он је говорио о прочитаној јеванђелској причи, али, говорио је и о суштини празника којег данас прослављамо, почевши са тим зашто баш двије седмице пред Божић прослављамо Недјељу Праотаца: "А зашто баш Недјеља праотаца ? Зато што су ти свети оци и Божији угодници припремили човјечанство за долазак Христа на овај свијет. И сви они, свако до њих је испунио своју мисију, свој задатак, који им је Бог повјерио и дао." Отац Далибор је у даљем обраћању подсјетио све присутне на континуитет и дубљи смисао поретка богослужбеног, у којем смо прослављали цијелу породицу, почевши од Дјетињаца (дјеце), затим Материца (мајки), а сљедеће недјеље Отаца (очева): "Као што смо прошле недјеље прославили празник Дјетињаца, празник наше дјеце, тако данас славимо празник Материце, празник наших мајки. А сљедеће недјеље славићемо Оце - празник очева.'' Он је даље навео да не постоји веће љубави на Земљи, нити жртве, нити поузданијег и вјернијег темеља породици и друштву од мајки: ''Не зна се прецизно када је установљено ово празновање мајки, као темеља друштва, као темељ сваке породице. Међутим, једно је сигурно, а то је да Црква слави овај празник зато што темељ сваке љубави и темељ заједнице у Богу јесте темељ породице, који јесте мајка. Може ли бити веће љубави дароване од љубави једне мајке ? Што је већа љибав мајке, што више љубави мајка дарује, то ће више дијетe, а сјутра већ човјек имати више Бога у себи. Жртва једне мајке је највећа жртва и највећа љубав која се може даривати овдје на земљи.'' - закључио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Током службе, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић најавио је и предавање које ће вечерас у недјељу 30. децембра 2018. године, са почетком у 19 часова, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, одржати протосинђел Андреј Дечанац - на тему ,,Монашки живот на Косову и Метохији“. Такође, након одслужене Литургије, у крипти Саборног храма евхаристијско заједничарење, као и прослава Материца, настављено је кроз трпезу љубави и уз пригодан дјечији програм, који су поводом празника Материца са својим вјероучитељима и мајкама припремила и извела дјеца школе вјеронауке при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Извор: Храм Васкрсења Христовог у Подгорици

Након Литургије и освећења славског колача Митрополит је у Цркви Свете Тројице казао да нам овај свети празник свједочи да Господ није окренуо Своје лице од нас, већ да нам је послао Духа Светога који се уселио у нас, у Цркву Своју која са земље испуњује Царство небеско. -Црква се све више шири по свијету и призива свако људско биће да постане члан Божије Христове заједнице која се испуњена Светим Духом моли да Господ не окрене лице своје од нас и да нам непрекидно дарује Свој Дух животворни. Свако људско биће је жива икона Божја и као таква је достојна поштовања без обзира ко је, ком народу и друштвеној класи припада. За Бога нема великих и малих, за Њега су сви и мали и велики. Господ је рекао да не презремо ни једно људско биће, истакао је владика. Говорећи о дивном предању светих пророка, апостола, отаца да сваки човјек и земаљски народи имају свог анђела чувара који брину о сваком људском бићу и народу, Високопреосвећени је рекао да је Бог сав људски род створио из једне крви од Адама и Еве и распросто по земаљском шару да сваки појединац и народ у своје вријеме доноси благословене плодове. Истичући да је свако призван да не буде безплодна смоква него родно дрво, митрополит је казао да је Господ свако људско биће обдарио различитим даровима како би сви заједно могли да испуњавају призвање Божије. -Црква и овај свети празник на који се Црква родила, уче нас да не презремо и да се не одрекнемо ниједног бића јер све што је Бог створио је испуњено Божјом љубављу и призвано на њу. И као што се Бог открио на овај велик дан, као вјечна љубав, као Бог Отац који је од настанка свијета откривао и преко пророка јављао Своју вољу, Бог Син Јединородни се јавио рођењем од Светога Духа и Пресвјете Дјеве а пуноћа Божијег јављања, љубави се управо остварила на Духовдан, Тројичиндан. Открио се Бог као љубав, Отац, Син и Дух Свети, Света Тројица чијим силама је створен овај свијет, истакао је митрополит Амфилохије и додао је свако видљиво и невидљиво, разумно и бесловесно биће као плод те божанске љубави призвано да буде вољено не само од Бога него и од сваког другог бића. Високопреосвећени митрополит је казао да је на тој Божанској љубави која није саможива као људска, Бог створио и просвјетлио овај свијет и човјека, а пуноћу тог просвећења је подарио управо на дан Свете Тројице гдје се открила пуноћа Божанске љубави и стваралачког чина, звања и призвања свих а нарочито човјека који је створен по лику и подобију те вјечне Божанске љубави Оца, Сина и Светога Духа. -Ту Светоројичност је Бог уградио у свеукупну Своју творевину. И Сунце које нас грије на посебан начин свједочи Бога као вјечно сунце које нас призива да будемо синови свјетлости, јер и оно има своју суштину, топлоту и свјетлост. И човјек је тројично биће: тијело, душа и воља. И као што Бог својом љубављу уграђује себе у све што постоји од најмањега до највећега тако и човјек који је по Његовој слици створен призван је да и он сам себе уграђује и сједињује са свим Божјим створењима на Божански – Христолики начин, на начин те Божанске љубави која се само дарује и не тражи ништа за себе, рекао је архиепископ цетињски г. Амфилохије. Честитајући празник и славу митрополит је рекао да овај празник и сабрање Цркве Божије показује да је свако људско биће достојно поштовања јер је Дух Свети сишао огњеним језицима на главу сваког поједнца обдаривши сваког појединачно својом љубављу, свјетлошћу, бесмртним и непролазним животом од првих апостола, хришћана а тако редом до данас и до краја свијета и вијека. -Он се непрекидно дарује призивајући нас да и ми будемо чеда Божанске љубави, носиоци свједоци те љубави пред свим земаљским народима. Црква Божија је управо народ Божији који се сабира од свих земаљских народа и језика и Духом Светим сједињује у један народ она је и призвана да се дарује свим људима и земаљским народима, закључио је Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије на прослави храмовне славе Цркве Свете Тројице у манастиру Режевићи. Извор: Митрополија црногорско-приморска