Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јустин'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин одржао је 12. октобра 2021. године у Митрополитовом конаку при цркви Светих апостола Петра и Павла на Топчидеру састанак са вођама одељења и службеницима Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке. Током састанка Владика се упознао са задужењима и многим изазовима са којима се чланови Верског добротворног старатељства свакодневно сусрећу. Од свог оснивања, тридесетих година двадесетог века, блажене успомене Патријарх српски Варнава, велики црквени визионар, уградио је Верско добротворно старатељство у Устав Српске Православне Цркве видевши да Црква своју мисију у свету треба да сведочи у свом народу, делећи са сваким верником и патњу и страдање. Од тада до данас, Верско добротворно старатељство се бори да одговори на своју значајну улогу у свакодневном животу Цркве зависећи у исто време од прилика са којима се Црква суочава. Кроз године свога постојања оно је некада боље, а некада слабије, сведочило своје назначење. Успех мисије је врло често зависио од слободе коју је Црква уживала у друштву. У новије време, са повратком верских слобода, рад Верског старатељства је стално напредовао на основама које су постављали председници Верског добротворног старатељства, Патријарси српски: од патријарха Германа, који је обновио његов рад, до патријарха Порфирија, који је свог викара, Епископа хвостанског Јустина, поставио за Кординатора свих хуманитарних активности у Архиепископији београдско-карловачкој. Тиме је и рад Верског добротворног старатељства, поред свих других хуманитарних организација у Архиепископији београдско-карловачкој, добило достојну пажњу и помоћ предстојатеља Српске Православне Цркве са циљем унапређења свеукупне мисије Цркве у Београду. Извор: ВДС
  2. Његово Преосвештенство Епископ хвостански Господин Јустин, викар Патријарха српског, служио је на празник Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, 9. октобра свету архијерејску Литургију у старој Саборној цркви светог архангела Михаила у Београду, уз саслужење братства старог Саборног храма. Након свете Литургије Епископ Јустин је служио парастос поводом михољских Задушница и помолио се Господу и Пресветој Богородици за душе свих преминулих. Извор: Телевизија Храм
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 12. септембра 2021. године у Саборном храму Светог Саве на Врачару светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Јустина (Јеремића) у чин Епископа хвостанског, викара Патријарха српског. Беседа Патријарха српског Порфирија на хиротонији Епископа хвостанског Јустина Приступна беседа Епископа хвостанског Јустина (Јеремића) ФОТОГАЛЕРИЈА (1) ФОТОГАЛЕРИЈА (2) ФОТОГАЛЕРИЈА (3) Повезане вести: Наречење архимандрита Јустина (Јеремића) за Епископа хвостанског Животопис архимандрита Јустина (Јеремића) новоизабраног викарног епископа хвостанског Ђакон проф. др Ивица Чаировић о Епархији хвостанској и титули викарног Епископа Предстојатељу Српске Православне Цркве саслуживали су Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован; Преосвећена господа Епископи сремски Василије, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, нишки Арсеније, буеносајреско-јужноамерички Кирило, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, моравички Антоније, стобијски Давид, ремезијански Стефан, диоклијски и изабрани будимљанско-никшићки Методије, топлички Јеротеј, умировљени канадски Георгије и умировљени средњоевропски Константин; изабрани Епископи мохачки Дамаскин, марчански Сава и хумски Јован; свештенство и свештеномонаштво из више епархија Српске Цркве. Уручијући архијерејски жезал епископу Јустину, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је истакао: -Данас смо имали радостан духовни догађај пре свега што смо учествовали у тајни Царства Небеског кроз причешће Светим Телом и Крвљу Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа који је Глава Цркве, који је у пуноћи својој присутан у светој Литургији. А тамо где је Он, ту је и Царство Небеско. Из тајне свете Литургије, која је управо оприсутњење Царства Небеског међу нама, налазе се и све остале тајне Цркве. Јер Литургију, Тајну Спасења, врши сам Распети и Васкрсли Господ, а на Његовом месту и по Његовом обличју, од апостолских времена па до данас, Црква је установила да стоје Епископи. Данас смо имали велики духовни благослов да имамо хиротонију још једног новог Епископа Цркве. -Драги владико Јустине, данас си узведен на најузвишенију службу у Цркви Христовој. Добио си највећу могућу част силаском Светога Духа на исти начин на који је Он сишао на дан Свете Педесетнице и конституисао Цркву Христову у свету. Слижба Епископа је par excellence Христова служба. А то значи да је поред части коју си добио теби дата и одговорност да у име Христово служиш свету Литургију и то желим да ти ставим на срце. Управо света Литургија је задатак твој и задатак свих Епископа. Да није ништа друго, да је само то, испунио си своју службу, јер ако служимо свету Литургију и ако се на њој све темељи све остало биће учињено у право време и у правој мери, поручио је патријарх Порфирије. Поред породице и пријатеља владике Јустина, свечаност хиротоније својим присуством су увеличали директор Управе за сарадњу са традиционалним црквама и верским заједницама Републике Србије др Владимир Рогановић, Надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, представник монашке заједнице Тезе у Француској брат Ришар, пуковник Стевица Карапанџин из Управе за традицију, стандард и ветеране Војске Србије, представници дипломатског кора и традиционалних цркава и верских заједница, угледне јавне личности из културног и јавног живота Србије и региона. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Свето Писмо је донекле биографија Бога у овом свету. У њему је Неописани донекле описао Себе. Свето Писмо Новога Завета је биографија оваплоћеног Бога у овом свету. У њему је описано како је Бог, да би људима казао Себе, послао Бога Логоса, који се оваплотио и постао човек и као човек казао људимa све што Бог има, све што Бог хоће са овим светом и са људима у њему. Открио је Бог Логос план Божји о свету и Божју љубав према свету. Бог-Реч казао је људима Бога помоћу речи, уколико речи људске могу обухватити необухватљивог Бога. Све што треба овоме свету, и људима у њему - Господ је казао у Светом Писму. На сва питања Он је у њему дао одговоре. Нема питања, које може мучити душу људску, а да на њега није у Светом Писму дат или посредан или непосредан одговор. Људи не могу измислити више питања, но што има одговора у Светом Писму. Не нађеш ли одговор у Светом Писму на неко своје питање, значи да си или поставио бесмислено питање или ниси умео читати Свето Писмо и из њега ишчитати одговор. У Светом Писму Бог је казао: 1) шта је свет; одкуда је; због чега постоји, чему греди, чиме ће се завршити; 2) шта је човек, откуда долази, куда иде, из чега је, ради чега је, чиме ће се завршити; 3) шта су животиње, шта биљке; чега ради су; чему служе; 4) шта је добро; одкуда је; чему води, ради чега је; како се стиче; 5) шта је зло; одкуда је; како постоји; због чега постоји и чиме ће се завршити; 6) шта су праведници и шта грешници; како се од грешника постаје праведним и од погорђеног праведника - грешник; како се служи Богу, а како ђаволу; сав пут од добра до зла, од Бога до ђавола; 7) све - од почетка до краја; сав пут човеков од тела до Бога, од зачећа до васкрсења из мртвих; 8) шта је историја света, историја неба и земље, шта историја човечанства; њихов пут, циљ и завршетак. Уопште, Бог је у Светом Писму казао све што је људима требало казати. У Светом Писму се налази биографија сваког човека, сваког без изузетка. У њему сваки од нас може наћи себе детаљно, подробно описана и приказана: све своје врлине и мане које имаш и можеш имати и не имати; наћи ћеш путеве којим душа твоја, и свачија, иде од греха ка безгрешности и сав пут од човека до Бога и од човека до ђавола. Наћи ћеш начине како да се ослободиш греха, наћи ћеш, једном речју, сву историју греха и грешности, и сву историју правде и праведника. Јеси ли тужан, у Светом Писму ћеш наћи утехе; јеси ли жалостан - радост; јеси ли гневан - укроћење; јеси ли сладострасан - целомудрије; јеси ли немудар - мудрост; јеси ли рђав - доброту; јеси ли злочинац - милост и правду; јеси ли човекомрзац - љубав. У њему ћеш наћи лек за све своје пороке и мане, и храну за све своје врлине и подвиге. Јеси ли добар, Свето Писмо ће те научити како да постанеш бољи и најбољи: јеси ли осетљив, оно ће те научити ангелској нежности; јеси ли паметан, оно ће те научити мудрости. Волиш ли лепоту и музику стила и речи, нема је лепше, ни дирљивије, но што је имао у Јова, и Исаије, и Соломона, и Давида и Јована Богослова и Апостола Павла... Ту се музика, анђелска музика вечне истине Божје обукла у речи људске. Што човек више чита и изучава Свето Писмо, све више и више налази разлоге да га што дуже и непрекидније изучава. Оно је, по речи Светог Златоуста, као мирисан корен, који све више мирише што се више таре. КАКО ТРЕБА ЧИТАТИ СВЕТО ПИСМО Колико је важно зашто треба читати Свето Писмо, исто је толико важно знати како треба читати Свето Писмо. Свети Оци, на челу са Светим Златоустом, најбољи су вођи у томе. Свети Златоуст је, тако рећи, написао пето Еванђеље. Свети Оци препоручују озбиљну припрему за читање и изучавање Светог Писма. Припрема се састоји у чему? Најпре у молитви. Моли се Господу да ти просвети ум - да разумеш речи Светога Писма, и облагодати срце - да осетиш истину тих речи и живот. Буди свестан да су то речи Божје, које ти Он лично говори и казује. Молитва у вези са осталим врлинама еванђелским најбоље оспособљава човека за разумевање Светог Писма. А како читати Свето Писмо? Молитвено, са страхопоштовањем, јер је у свакој речи по кап вечне истине, а све речи - сачињавају безобални океан Вечне Истине. Свето Писмо није књига, већ живот; јер су речи њене - дух и живот (Јн 6,63), зато се и могу схватити ако их учинимо духом духа свог, и животом живота свог. То је књига која се чита животом - практиковањем. Прво ваља доживети, па разумети. Ту важи она Спаситељева реч: Ко хоће творити - разумеће да је ова наука од Бога (Јн 7,17). Твори, да би разумео. То је основно правило православне егзегезе. У почетку човек обично брзо чита Свето Писмо, па онда све спорије, док најзад не буде почео читати реч по реч, јер у свакој речи открива - бескрајну истину и неисказану тајну. Сваког дана прочитај најмање по једну главу из Новог Завета, али упоредо с тим практикуј по једну врлину. Практикуј док ти не пређе у навику. Рецимо, прво опраштање увреда. То да ти буде свакодневна дужност. И уз то се моли Господу: Господе благи, дај ми љубав према увредиоцима мојим!... И кад ту врлину претвориш у навику, онда ће ти лакше бити свака друга за њом, и тако редом до последње. Главно је: читај Свето Писмо што више. Што разум не разуме, срце ће осетити; а не разуме ли ни разум, ни срце не осећа, ти ипак читај, јер читањем сејеш речи Божје по души својој: а оне тамо неће пропасти, већ ће постепено и неприметно прећи у природу душе твоје, и на теби ће се збити Спаситељева реч о човеку који баца семе у земљу, и спава и устаје ноћу и дању, и семе ниче и расте, да не зна он (Мк 4,26-29). Главно је: сеј, а Бог је који даје и чини да посејано узрасте (1. Кор. 3,6). Само не хитај са успехом, да не би испао сличан човеку који данас сеје, а сутра већ хоће да жање. Читајући Свето Писмо ти уносиш квасац у тесто душе своје и тела свог, који се постепено шири, прожима душу, док је сву не прожме и не ускисне еванђелском истином и правдом. У сваком случају, Спаситељева прича о сејачу и семену може се применити на сваког од нас. Нама је у Светом Писму дато семе Божанске Истине. Читајући га, ми то семе сејемо по души својој; и оно пада и на каменита и на трновита места душе, а по нешто и на добру земљу срца нашег - и донесе род. А кад угледаш род и окусиш га - ти ћеш од сласти и радости похитати да и кaменита и трновита места душе своје раскрчиш, поореш и засејеш семеном речи Божје. Знате ли када је човек мудар у очима Господа Христа? - Када слуша речи Његове и извршује их. Почетак је мудрости - слушати речи Божје (Мт 7,24-25). Свака реч Спаситељева има моћ и силу исцелења и од физичких и од духовних болести. „Реци реч и оздравиће слуга мој“ (Мт 8,8). Спаситељ рече реч - и оздрави слуга капетанов. Како некад, тако и сад, Господ непрестано изриче речи Своје и теби и мени и свима нама. Само нам се ваља зауставити, удубити у њих и примити их - капетановом вером. И чудо ће се десити с нама и озаравaће душа наша као што је оздравио слуга капетанов. Јер је у Еванђељу написано и ово: И доведоше к Њему бесомучних много, и изгна духове речју, и све болеснике исцели (Мт 8,16). То он чини и данас, јер је Господ Исус јуче и данас Онај исти и вавек (Јевр. 13,8). На Страшном суду судиће се онима који не слушају речи Божје и теже ће им бити на дан Суда него Содому и Гомору (Мт 10,14-15). Пази, на Страшном суду ће се тражити од тебе да даш рачуна, што си урадио са речима Божјим, да ли си их слушао и усвајао, да ли си им се радовао или си их се стидео. Ако си их се стидео, и Господ ће се постидети тебе када дође у слави Оца свога са Анђелима светим (Мк 8,38). Мало је речи људских, које нису пусте и празне, зато је мало оних због којих нећемо бити осуђени (Мт 12,36). Да би то избегли, треба учити и научити речи Божје из Светог Писма, учинити их својима, јер их је Бог зато саопштио људима, да би их они усвојили, а кроз њих и саму Истину Божју. У свакој речи Спаситељевој има више вечности и непролазности него ли у целом небу и целој земљи са целокупном њиховом историјом. Зато је Он рекао: Небо и земља проћи ће, али речи моје неће проћи (Мт 24,35). То значи: у речима Спасовим је Бог и све Божје, зато не могу проћи. Усвоји ли их човек, он постаје непролазнији од неба и земље, јер је у њима сила која обесмрћује човека и чини га вечним. Изучавање речи Божјих, и испуњавање, чини човека - сродником Господу Исусу. То је Он сам објавио кад је рекао: Мати моја и браћа моја они су који слушају реч Божју и извршавају је (Лк 8,21). То значи: слушаш ли, читаш ли реч Божју - упола си брат Христов; извршујеш ли је - потпун си брат Христов. А то је радост и привилегија већа од еванђелске. Изучавањем Светог Писма, по души се разлива неко блаженство, које не личи ни на што земаљско. О томе је Спаситељ говорио када је рекао: Блажени су који слушају реч Божју и држе је (Лк 11,28). ТАЈНА РЕЧИ Велика је тајна речи. Толико велика да се само друго Лице Свете Тројице - Господ Христос - назива у Светом Писму: Реч = Логос. Бог је Реч (Јн 1,1) - све речи које долазе од те вечне и апсолутне Речи пуне су Бога, божанске Истине, Вечности, Правде. Слушаш ли их - Бога слушаш. Читаш ли их - читаш непосредне речи Божје. Бог-Реч постаде тело, постаде човек (Јн 1,14), и мутави и муцави човек - проговори речи вечне истине и правде Божје. У речима Спаситељевим има неког сока бесмртности, који читањем речи Његових кап по кап капље у душу човекову, и оживљава је из смрти у живот, из пролазности у непролазност. То Спаситељ објављује говорећи: Заиста, заиста вам кажем: ко слуша моју реч и верује ономе који ме је послао, има живот вечни... и прешао је из смрти у живот (Јн 5,24). - То значи: слушањем, изучавањем речи Божје - учиш се бесмртности и вечности, учиш се бесмртном и вечном животу, а верујеш ли у њих пуном вером - већ си научио шта је живот вечни и прешао си из смрти у живот. Зато Спаситељ одлучно тврди: Заиста, заиста вам кажем: ко одржи реч моју неће видети смрти до века (Јн 8,51). Свака је реч Христова пуна Бога, зато, када уђе у душу човекову, она је очишћава од греха. Зато је Спаситељ на Тајној Вечери говорио ученицима Својим, тим неодступним слушаоцима речи Његове: Ви сте већ очишћени речју коју вам говорих (Јн. 15,3). Све што је у Светом Писму написано то Господ Христос и Његови Апостоли називају: речју Божјом, речју Господњом (Јн 17,14); Дап. 6,2;13,46; 16,32; 19,20; 2 Кор. 2,17; Кол. 1,15; 2 Сол. 3,1). И ако је као такву не читате и не примате - остаћете у мраку мутавих и муцавих речи људских, празних и пустих. Свака реч Божја - пуна је Истине Божје, која када уђе у душу, освећује је на сву вечност. Зато се Спаситељ обраћа молитвом Оцу Свом небеском: Оче! освети их Истином Својом, реч је Твоја истина (Јн 17,17). Не примаш ли реч Христову као реч Божју, као реч Истине, то лаж и отац лажи, који је у теби, устаје на њу. У свакој речи Спаситељевој има много надприродног и благодатног; и то је оно што облагодаћује душу човекову, када је реч Христова посети. Зато Свети Алостол сав домострој спасења назива „речју благодати Божје“ (Д. Ап. 20,32); „речју Истине“ (Еф. 1,13); „речју живота“ (Флб. 2,16). Као жива, благодатна сила, реч Божја дејствује у човеку чудотворно и животворно, ако је човек слуша са вером и прима вером (1 Сол. 2,13). Све је опогањено грехом, али се све очишћује - речју Божјом и молитвом, све - свако створење од човека до црва (1 Тим. 4,6). Истином, коју у себи носи, Силом, коју у себи има, реч Божја је оштрија од сваког мача и пролази тај до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца (Јевр. 4,12). Нема ничега тајног пред њом и за њу. Зато што свака реч Божја има у себи од вечне Речи Божје - Логоса - она поседује силу да духовно рађа и препорађа људе. И рађајући се од Ње, човек се рађа од Истине. Отуда Свети Апостол Јаков пише хришћанима да их Бог Отац породи речју истине (1,18), а Свети Петар вели им да су препорођени речју живота Бога, која остаје вавек (1 Петр. 1,23). Све Божје речи, које је Бог говорио људима, долазе од Вечне Речи - Логоса, који је Реч живота и даје живот вечни. Живећи том Речју - човек оживљава себе из смрти у живот; испуњујући себе вечним животом - човек постаје победитељ смрти и учесник у природи Божјој (2 Петр. 1,4), и блаженству његовом неће бити краја. У свему овоме главно је, најглавније је вера и осећање љубави према Господу Христу, јер се под топлотом тог осећања отвара тајна сваке речи Божје, као што се под топлотом сунчаних зракова отвара круница мирисавог цвећа. Амин. Предавање оца Јустина, професора и васпитача Богословије, одржано на братском састанку Богословског богомољачког братства Свети Сава, у Сремским Карловцима, 22. децембра 1929. извор
  5. Данас Света Црква слави три Велика Јерарха: Светог Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. Три човека, три сунца на небу Цркве Христове. Они су као људи обучени у сунце, тако су свети. И не само то: они су људи који су постали сунце, постали светлост целе васељене, зато се и називају Учитељима Васељене. Постали неугасива светлост. Е, то није привилегија људи - неугасива светлост у свету земаљском, то не постоји! Коју то светлост олуја смрти не угаси? Која то свећица може да одоли ма коме поветарцу земаљских сумњи, земаљских мука, земаљских искушења? А шта тек да кажемо када на човека насрне пакао, када на њега груну демони својим урлањем? Шта остаје од светлости људске? Ништа, ништа! Светлост ума људског - малена свећица, светлост савести људске то је мала свећица. Све се то брзо угаси. А ето, велики Светитељи, чули сте данас њихово Свето Еванђеље, Господ говори ученицима Својим, значи и њима тројици: "Ви сте светлост свету, ви сте видело свету". Како Господе, како? Ми на земљи, ми знамо за мрак и таму и помрчину. Још је речено у Светој Књизи, Светоме Еванђељу, да је само Једна Истинита Светлост - Господ Христос. То је Неугасива Светлост! Он, Бог који је постао човек, ето - Једног Сунца! Не! Сто милиона сунаца у телу људском, у бићу људском, ето Неугасиве Светлости. Како? Тако што ни смрт, не једна, све смрти не могу угасити Господа Христа, угасити Светлост Његову Божанску. Васкрсом је победио смрт и тиме обасјао пакао Својом Божанском Светлошћу, обасјао и испунио све светлости, све светове Неугасивом Светлошћу! Сад се у ускршњој песми пева, да се данас испуни све и сва светлошћу, и пакао и земља и небеса. Да Христос, сама Вечна Неугасива Светлост! И ту Светлост, живу и неугасиву, Он је пренео у Ученике Своје. Зато и вели: ви сте светлост, ви христоносци, ви који имате мене у душама вашим, у савестима вашим, ви сте светлост свету. Ви обасјавате све! Људи знају шта је добро а шта је зло; људи воле добро, а мрзе зло; људи знају шта је Бог, а шта је ђаво; и онда врше вољу Божју, а беже од ђавола. Они су постали светлост свету јер су испунили Еванђеље Господа Христа, јер су на земљи, за живота, непрекидно испуњавали и извршавали заповести Господње. Чули сте како се данас завршило Свето Еванђеље великих Светитеља, великих Апостола. Спаситељ вели: "Који изврши моје заповести и научи, тај се велики може назвати у Царству Небеском". Ето како се Господ уселио у њих. Кроз вршење заповести у њих је ушло Неугасиво Сунце. Светитељ постаје неугасива светлост, човек постаје неугасива светлост када врши Еванђеље Христово, када живи њиме, већ на земљи почне да живи као у Царству Небеском. И шта је светлост? Светлост то су: Свете Тајне и Свете Врлине. И кад их човек извршује, када живи у њима и помоћу њих, онда се све у њему запаљује Божанском Светлошћу: и ум се запаљује божанском светлошћу и светли, и савест се запаљује божанском светлошћу и светли, и воља се запаљује божанском светлошћу и светли. Све што је човеково, тело његово, светли тако јако и силно да никаква смрт неће моћи спречити да васкрсне тело човеково на дан Страшнога Суда, тело што је Господ даровао људима Својим Васкрсењем. Зато је Спаситељ и дао заповести Своје да ми људи побеђујемо сваки мрак само испуњујући Његове Свете Заповести о Крштењу, о Светоме Причешћу, о вери, о љубави, о посту, о молитви. "Ко се у Господа Христа крсти, у Њега се облачи". Господ се усељује у њега. Ето шта је Света Тајна (Крштења): Сам Господ се даје онима који се крштавају, а то значи - даје им се Вечни Живот. Јер, шта је смрт за Господа Христа? Даје му се Вечна Правда, даје му се Вечна Истина, јер сам Господ Христос јесте Вечна Правда и Вечна Истина. Која то лаж овога света и неправда овога света може да уништи Истину Христову, Вечну Истину, Божанску Истину и Правду Његову? А свете врлине: вера, љубав, нада, пост, молитва, шта је то? То није ништа друго него Свете Тајне преведене у наш живот. Наше тело? Шта више дајете ви мени? Господ Христос васкрсао, даје теби и мени да живимо Њиме. Живот наш постаје Богоживот: да осећамо Њиме, да деламо Њиме, да вршимо Свето Еванђеље Његово, Свете Заповести Његове. Ето, ето како се распаљује и запаљује светлост у твојој души, светлост неугасива. Не једно сунце, стотине сунаца ниче у теби! И како мрак овога света може да угаси твоја христолика сунца? Господ нуди божанске силе за човека, за заиста дивна дела, заиста бесмртна дела. Свете мисли, света расположења, света осећања пламте у хришћанину кад се кроз молитву моли за сав свет, кроз пост кад очисти себе. Господ је дошао у овај свет, Он - Бог Истине, Бог Вечнога Живота и запалио неугасиве светлости на земљи. И та светлост, ето, уселила се и у велике Светитеље Божје, у велика Три Јерарха. Они су заиста светлост постављена: Светиљка која светли свима који су у кући. То су Три Јерарха. Светле свима који су у кући Божјој, у овоме свету, у овој васељени.То је Кућа Божја, и људи виде путеве из смрти у бесмртност, из греха у покајање, из лажи у истину, из неправде правди! Све то виде и имају у себи силе, ако хоће, да ослободе себе и од лажи и од смрти и од греха. Ти и ја, где смо? Ми смо у Кући Божјој, у свету Божјем, а ту, у томе свету Божјем, у тој Кући Божјој, сунца су са нама. То су неугасива сунца. Гле, Три Сунца, три лика сунца на Небу Цркве Христове, Три велика Светитеља очекују да ти пођеш к њима. Да, ти можеш сваког момента узлетети на небо и стати пред њих. Како? Молитвом. Обрати им се, и не сумњај! Њихова сила, њихова светлост, њихова божанска моћ растераће сву таму из твоје душе. Нека је тама не само од греха, нека је од свих смрти и од свих ђавола, они, они су увек јачи од сваког мрака, од сваке таме, од сваког искушења које те може снаћи. Свакоме од нас Господ је дао силу да стајемо на змије и на шкорпије и на сваку силу вражију. Да, то је сила коју је Господ дао Светим Апостолима, дао је Својим Светитељима, ту силу даје и свакоме од нас. Хришћани, крштени. Да, даје несумњиво, јер ево, ту силу имају у изобиљу Свети Јерарси Божији. Свети Јерарси. Ти прибегни њима и они ће, тебе ради и с тобом, згазити сваку шкорпију и змију, и стати на сваку силу вражију у теби. А сила врага, сила ђавола у теби и у мени јесте грех, јесте страст, и то, ти и ја, можемо победити обрађујући се Господу молитвом, и Светим Великим Јерарсима. И нама је Господ дао ону силу коју даје Светим Апостолима. Прва и главна болест свакога од нас је грех. Само душа без греха јесте здрава душа. А ту силу безгреховну, ето, у изобиљу имају велики Свети Јерарси. Само треба да се сетимо њих, да их славимо, да видимо ко су и шта су, да њихова света учења и света Еванђеља примимо и остваримо и остварујемо у животу као што су они остварили. И гле, и теби и мени дата је та божанска сила да ђаволе изгонимо. Ту силу Господ је дао Цркви Својој, Светим Апостолима и Светитељима, и она је наша, свеопшта. Сви ми сачињавамо једно тело у Господу Христу и сви ми, сви ми нисмо ништа друго него малена и нејака и слаба браћа великих Светитеља Божјих, Светих Јерарха - Василија, Григорија и Златоуста. Ми њиховом силом имамо власт не само над страстима које убијају нашу душу, него над самим творцима греха, првобитним творцима греха и смрти, ђаволима! И заиста, док се ђаво не згрчи, не сабије у једну немоћну нулу, када на њега груне молитва Светога Златоуста или Василија или Григорија Богослова, који то ђаво у мени, у теби, у малом човеку, и кроз највећи грех, а да га један од ових Светитеља, или они сви заједно, не могу уништити? Увек јачи Богом, увек јачи Господом Христом! Ништа им није немогуће! Безобзирце беже све смрти од њих, беже сви ђаволи од њих, све таме и помрчине беже од њихове божанске светлости. Да, несумњиво нама свима је дата сила да васкрсавамо мртве. То нам је дато као хришћанима. Кроз сваки грех, кроз сваки грех уздише душа и васкрсава покајањем, ма колико смрти било у теби. Ма колико пута умро данас, гле, ту су велика Света Три Јерарха, са Апостолском силом и моћи, са Апостолском свемоћи да васкрсавају мртве, да васкрсавају душу твоју, тебе из свакога греха, ослобађајући те од њега. Свети Оци васкрсавају душу твоју из сваког гроба страсти! Какве силе Господ даје дошавши у овај свет! Таква сила, таква светлост зрачи из Његових Светлоносаца, из Његових Светитеља, а посебно и нарочито из Његових великих Учитеља Васељене. И ми, који имамо толике силе око себе, такве моћнике, такве бесмртнике, такве победитеље, нећемо имати изговора ако останемо у својим гресима, ако останемо у својим страстима. Јер гле, ми онда добровољно остајемо у тами, остајемо у паклу своме. Тако је лако васкрснути себе из свих смрти. Ето покајања - ето помоћи Светитеља Божјих! А они, чиме се одликују? Одликују се тиме што непрекидно живе Вечном Божанском Љубављу, и ту Љубав изливају на све нас, на све нас немоћне и слабе. Једино што се тражи од нас то је да ми сами кренемо ка Господу добровољно, по слободној вољи својој, еда бисмо стекли заслуге, еда бисмо стекли небеске венце. Ја и ти и сваки човек је слободно биће, има слободну вољу: може изабрати и Бога и ђавола, може изабрати и зло и добро! Свакога дана, сваке ноћи, можеш заспати у злу, заспати занавек, изгубити душу по својој доброј вољи. Сваки од нас по својој доброј вољи може кренути ка Небу, може вршити Заповести Господње, може постити постове еванђелске, може се молити молитвом еванђелском, може имати љубав еванђелску, вршити све заповести Христове. Ето излаза из свих наших гробова, ето излаза из свих нашим помрчина и тама! А Бог је пун љубави и нежности за свакога од нас, за сваког покајника. Прилећу и спасавају Света Три Јерарха од сваког греха, јер су они испунили још на земљи чудесну заповест Свемилостивог Господа Христа који каже: Ако ти човек сагреши на дан десет пута и дође и каже: кајем се, опрости ми, по слабости својој може грешити за десет пута на дан, али по сили еванђелске љубави опроштај, опроштај, јер знај да је тај човек у греху, у паклу, и ти опраштајући му дижеш га из пакла! Али, све зависи од њега, његовог покајања, да се каје, и од твоје љубави, да ли ћеш прихватити кад те моли. Зато данас славимо као велике Учитеље наше, као велике Светитеље Божје, оне који нас ослобађају од свакога греха, васкрсавају нас из сваке смрти, из свих наших гробова, само ако смо покајнички расположени и ако имамо уздаха и вапај и молитву за њих. Они свакога од нас разбуђују на све што је еванђелско, на сваку еванђелску врлину. Нека у нама увећавају нашу веру, нашу љубав, нашу молитву, наш пост, наше трпљење, наше смирење и све остале свете врлине. И нека нас кроз све те врлине воде у Царство Небеско, да и ми живећи на земљи испуњујемо заповести Христове, да се не би изгубили у смрти из овог света, да се не би обрели на путу за пакао. Нека нас Господу молитве Великих Јерараха, и свете врлине, блиставим и сунчаним стазама из овог света воде у онај свет и дају нам Царство Небеско. Да бисмо заједно са Великим Светитељима Божјим, са чудесним Василијем Славним и Григоријем и Златоустим, еванђелским Светим Јованом, славили Чудесног Господа кроза све векове и вечности. Амин. Свети Јустин Поповић 1967. године у манастиру Ћелије https://dodjiividi.blogspot.com/2013/02/1_11.html
  6. Јеромонах Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира и келејник блаженопочившег Митрополита Амфилохија, говорио је за радио ”Светигора” о десет година проведених уз Митрополита. Отац Јустин је био уз Митрополитову болничку постељу последњих дана његовог овоземаљског живота. Звучни запис разговора За почетак, желела бих да упознате наше слушаоце са Вашим животним путем, ви сте из Пећи, па како вас је пут довео овде где сте сада? Поделите са нама најраније успомене на сусрете са Митрополитом Амфилохијем, а и с обзиром да сте из Метохије, можете ли из Ваше перспективе представити укратко Митрополитову улогу на простору КиМ и међу народом тамо. Мислим да везу Митрополитову са Пећком патријаршијом и уопште са Косовом и Метохијом не треба детаљније објашњавати. Као што Патријарх рече на опелу: сви знамо да је Митрополит ту косовску рану дубоко носио. Али је он увек понављао ону Његошеву реч, да је надање наше на Косову закопано у једну гробницу. Не безнађе, него нада, јер је то гробница из које очекујемо васкрсење. Ја сам управо у Пећкој патријаршији, још као дете, имао те прве сусрете са Митрополитом Амфилохијем. Памтим га док је још као јеромонах, професор Богословског факултета, долазио, а ја сам са покојним дедом стално ишао у Пећку патријаршију, тамо сам чтецирао и помагао. Када је он 1990. године, као епископ банатски, заједно са блаженопочившим Патријархом Павлом који је тад био рашко-призренски епископ, дошао у моје село, Витомирицу поред Пећи, да освешта камен темељац за парохијски дом, ја сам тада, имао сам једанаест година, први пут ушао у олтар да чтецирам, и прво послушање је било да држим жезал Митрополиту Амфилохију. Сећам га се – био је млад, мршав, црне браде… И у једном тренутку на Литургији окреће се према мени и каже: „Можеш ли ти да држиш тај штап?” А ја онако гледам га и кажем: „Могу, могу”. А он ми на то рече: „Добро је то, јунак си ти, можеш ти то да носиш” Тада ме је таква радост била обузела да бих, да је требало, до сутра ујутру држао тај штап. Некако од тог тренутка читав живот ме је Господ на неки невидљив начин упућивао на Митрополита Амфилохија. Игуманија пећка, мати Февронија, ми је била друга мајка, она која ме је духовно родила. Та топлина коју сам осетио у манастиру, од мати Февроније и њених сестара, касније ме је носила кроз цео живот. Мати Февронија је са друге стране била врло блиско везана за Митрополита, и Митрополит је често говорио да је његова духовна мајка мати Февронија. Нажалост, ’99. је дошло до несреће и до полома на Косову и Метохији, када је скоро цела Метохија испражења, од Пећи до Призрена доле, није остало било ни неколико хиљада Срба. Кад се наша војска повлачила и добар део народа са њом, а тек улазиле међународне снаге, у том неком вакуму упале су биле и шиптарске банде из Албаније, а и од домаћих Шиптара терориста је много наших људи страдало. О томе најбоље сведоче Митрополитови дневници са Косова и Метохије, које је Светигора објавила. То могу и лично да посведочим: наше село Витомирица је имало око 2.500 Срба до ’99, и у једном тренутку, када се војска повлачила, то мало Срба што је остало по другим селима око Пећи се било склонило код нас у Витомирицу. Ту су били и моји родитељи. Брат и ја смо једно две недеље раније, са већим делом народа, за војском изашли. Пошто су Шиптари већ почели да упадају у село питање је да ли би ико од тих неколико стотина Срба, колико је у том тренутку остало било у Витомирици, остало у животу да није Митрополит дошао са Италијанима. Он је прво молио, преклињао сељане да се не селе него да остану. Међутим, када је видео да нити Талијани могу да пруже заштиту, а да нажалост и међу нашим људима има, као и увек кад се умешају политика и службе безбедности, људи који су говорили да треба да се иселе сви за Србију и Црну Гору, да нико ту неће жив дочекати сутра, онда је успео преко италијанског генерала да обезбеди заштиту и пратњу том збегу до границе са Црном Гором. Тако да су се моји родитељи, а и већина сељана, спасли захваљујући Митрополиту. После повлачења остало је десетак, петнаестак Срба у селу. Међутим, сви до једног су побијени на зверски начин. Митрополит их је својим рукама скупљао по вододеринама, по баштама, по шталама, где год их је налазио. Неке полуспаљене неке већ од животиња нагрижене, и све их је својим рукама сахрањивао. Тако да је Митрополит на најбољи могући начин оправдао своје звање Егзарха пећкога. Мислим да нико достојније није у задњих двеста педесет година носио ту титулу од њега, зато што је стварно, свим бићем својим, био посвећен тој нашој великој рани. Зато и дан данас, мислим, ниједно име на Косову и Метохији не изазива више страхопоштовања и не улива више поверења и љубави од имена Митрополита Амфилохија. Свако сам се лето враћао у Пећку патријаршију, да бих био макар два месеца са сестрама, да им помогнем, а у ствари више да себи дам мало одушка. Увек би у то време, лети, Митрополит долазио да служи у Пећкој патријаршији, тако сам се и са њиме сретао. А кад сам већ и у души одлучио да идем у манастир, осећао сам да је једини коме могу душу да отворим Митрополит Амфилохије. На то моје осећање се надовезало и познанство са оцем Луком, покојним игуманом Цетињског манастира, и одласци на Цетиње. Тако сам се и директно везао за Митрополита. Пре него што сам упознао оца Луку, мислио сам: „Доћи ћу ја у Црну Гору у сваком случају, пошто је Митрополит тамо, али не знам у који манастир”, али кад сам упознао оца Луку и кад сам после упознао цетињску братију, знао сам да је ту моје место. Те задње године кад сам отишао у Пећку патријаршију, позвала ме је мати Февронија и рекла: „Знаш, размишљала сам нешто, и видим да имаш склоности ка монаштву (а ништа јој пре тога нисам причао, али је она сама, онако како је Бог био дао прозорљиву, видела) – најбоље би било да ти одеш лепо код Митрополита на Цетиње, да те он тамо замонаши и рукоположи, па, пошто све нас знаш од детињства, да дођеш овамо и ту да служиш Богу, па да нас све лепо сахраниш, пошто смо све ми старе.” Пре него што сам отишао у манастир читао сам код Аве Јустина да је човек који нема монашког настројења а замонаши се најнесрећнији човек на свету. Ја сам се једно две године борио са том мишљу: „Боже, да ли имам ја призив монашки у себи?”. Када сам дошао у манастир заборавио сам на ту своју дилему. Митрополит је скоро сваки дан ишао негде, међутим дешавало се и да буде по пар дана са братијом у манастиру, и онда смо били у прилици да упознамо Митрополита као обичног човека. Он се ни по чему није издвајао од монаха и искушеника. Кад је дошло време да се монашимо, било је нас тројица искушеника: отац Петар, покојни Прохор и ја, чекали смо исповест задњу пред монашење. Кад је мој ред дошао, испричао сам му укратко опет цео свој живот, и оно што сам у том тренутку имао да исповедим. Узео сам благослов, и Митрополит ми је рекао: „Хајде, сад стани пред Господа и кажи: Господе, слуга твој те слуша, и не брини ништа.” Таман да изађем из келије Светог Петра, где смо се исповедали, када ми је он, буквално овим речима, рекао: „А што се тиче тога да ли си имао монашки призив или ниси, из твоје исповести се види да си га очигледно имао, и то из детињства још.” Сав срећан што сам коначно добио одговор на своје питање изашао сам из келије Светог Петра. Тек после неких пола године схватио сам да ја њему уопште нисам помињао то, нити сам га питао, него је он сам, како му је Господ откривао неке ствари и тајне које је требало, одговорио буквално оним речима којима сам ја сâм себе питао у вези свог духовног живота и монашког призвања. Иначе, Митрополит је био једноставан човек. Код њега је све било сасвим нормално, као са својим родитељима – питаш га, и нашали се са тобом, уме понекад да те благо укори а онда ако види да си се растужио због тога, он ти каже: „Ајде, благо мени, па да се поправљамо” – дао ти је васпитну меру, рекао ти је шта не ваља, рекао ти је начин на који да се исправљаш, али те је после онако људски подигао, да не лежиш скрхан од свега тога. Прошло је тачно десет година од вашег монашења, које је било на Лучиндан 2010, што говори да сте ви тачно десет година Митрополитов келејник… Шта тачно подразумева послушање келејника? Братија се често шалила са мном да сам собарица… Келејник је у ствари монах или искушеник који брине о келији, односно о просторијама у којима живи игуман или духовник. Пре мене је келејник Митрополитов двадесет година био отац Матеј, који је данас сабрат манастира Острог. Он је беспрекорно бринуо о Митрополиту. Мени је отац Матеј, озбиљан и одговоран, био узор, и начин на који је он обављао своје послушање. С тим што је оцу Матеју било много теже него мени. Он је дошао у Цетињски манастир истог дана када и Митрополит, и био му је у прво време и возач и кувар и чтец на Литургијама, а и келејник и гостопримац. Оцу Матеју је током 2009. године неколико месеци помагао у том послушању о. Климент. Пошто је отац Матеј прешао 2010. године у Острог, а о. Климент у Прасквицу, онда је Митрополит, по њиховој препоруци, благословио да га ја наследим на том послушању. Бити келејник Митрополиту Амфилохију је било једно од најлакших послушања у манастиру. Сам Митрополит је био врло скроман. До задњега тренутка гледао је да не буде никоме на терету, сам је о себи бринуо и није давао да нико око њега ради. Тако да се, осим можда ових задњих двадесет дана, углавном моје келејништво сводило на то да бринем о чистоћи његових просторија, ако треба нешто да му додам и кад долазе гости да их послужим и будем ту при руци. Да ли је било разлике између Митрополита као архијереја и Митрополита као сабрата Цетињског манастира? Једина разлика између Митрополита као митрополита и Митрополита као сабрата Цетињског манастира је била та што су људи ка њему као Митрополиту хрлили и указивали му највеће могуће поштовање, тако да смо ми тек у тим тренуцима постајали свесни ко је Митрополит. Истовремено, и као сабрат Цетињског манастира Митрополит нам је био апсолутни ауторитет, и сви смо имали према њему велику љубав и пазили смо да га не узнемиравамо. Мада смо вероватно некад и прелазили ту границу, па смо га и гњавили и давили. Али, он се према нама понашао баш као отац према својој деци – умео је и да се нашали, и да нас благо укори за неке ствари… Умео је исто, када би видео да хватамо кривину за нека послушања попут косидбе и рада у винограду, да каже: „Е братијо, идемо сви да помогнемо”, и онда он заврне мантију, а ми, хтели не хтели, кренемо за њим – буде нам непријатно да он старац ради. Тако да је разлика између Митрополита у манастиру и ван манастира била само та што је однос према њему ван манастира био мало званичнији. Међутим, тај ми је утисак остао – дођу званично, међутим кад одлазе увек одлазе са великим осмехом на лицу, и као да су скинули неки мрак са лица. Буквално су то бивали преображени људи. А било је разних људи који су долазили код њега, са најтежим могућим животним причама, са здравственим проблемима… Боже опрости, и таквих од којих смо ми из манастира бежали… Митрополит би сео са таквим и причао као да му је пријатељ сто година… Нико од Митрополита није изашао да се осетио пониженим, или да се осетио нижим од њега, него је увек наилазио на једну такву топлину. Најчешће би после разговора са њим рекли: „Боже, како сам на сву могућу муку заборавио кад је он проговорио”. Митрополит је стварно био један велики утешитељ. Једном приликом, када је видео да у неким ситуацијама мало варничим са стране, рекао ми је: „Знаш, мене је Ава Јустин учио: кад ти прилази човек, ти се помоли за њега пре него што ти приђе и ако је носио неку негативност на себи све ће то да падне, а и ако има неку муку онда ће Господ да те просветли шта да му кажеш”. И стварно, трудио сам се а и сад се трудим, додуше мање успешно него што би требало, да то правило његово и тај савет испуњавам. Знамо да су врата Митрополије црногорско-приморске су била отворена за свакога – од људи на највишим позицијама до оног најмањег човека, и за проблематичне људи и за не увек добронамерне људе… Како је Митрополит подносио ту количину обавеза и тај заиста велики број најразличитијих људи које је деценијама свакодневно примао? Да ли му је у неким тренуцима било тешко? Да ли се понекада уморио? Сведоци смо како је он и кабинету Митрополије, а и читавој Митрополији црногорско-приморској дао васељенски импулс. Како је то утицало на њега и на људе око њега? Што би рекао апостол Павле, Митрополит је био свима све. И оци из канцеларије, и братија из манастира, сви ми смо сведоци да је бивало дана да од како изађе из цркве са службе, а службу није пропуштао, па до увече непрестано ради и прима људе. Бивало је и до пред поноћ да заврши и задње људе испрати. Значи то је било смењивање и људи и најразличитијих тема, од породичних и здравствених проблема, до неких ствари животних, типа уређење цркве, парохијских и манастирских текућих питања… и не знам чега све не… Наметале су му се разноразне теме о којима је морао да размишља у току дана и да разговара, и тако до увече. Ми бисмо сви били смождени… Дешавало се да не стигне ни да руча (он је иначе једном дневно јео), него да попије само кафу и чашу воде, и то му је било то у току дана. Сећам се једном, кад смо задње људе испратили у двадесет минута до поноћи, ја закључавам врата, а он каже: „Човече, па време је и да се мало одмори.” Дешавало се да је негде служио по Црној Гори, и онда дође већ онако подобро уморан, а чека га већ по троје, четворо. И онда би он, онако уморан, са њима провео још три, четири сата. Тако да је био неуморан у распитању за свој народ, и стварно је свима био све. Његовим благословом смо и ми око њега износили и оно што нам се чинило по људским слабостима и немоћнима да нећемо моћи да изнесемо. И упркос често великом умору, ипак смо осећали мир у души. Значи, Господ је преко њега изливао благодат и давао нам да изнесемо оно што по сопственим снагама не бисмо могли да изнесемо. Он дакле самога себе није штедео, и мада је гледао да нас поштеди колико може, опет је друге стране, водећи се оном народном и светоотачком да слободне руке ђаво брзо запосли, гледао да свакоме према његовом таленту да послушање, да би то обављао од срца. Митрополит је чврсто веровао у човека, и кад би му указао поверење није више испитивао да ли је достојан и да ли може да изнесе то или не. Гледао би да помогне ако види да не може, међутим ако би то урадио мање или више успешно, само ако би видео труд, он би био задовољан и радостан. А ако би видео да се мучи са тиме, не би му више давао то послушање. Тако је он свима нама налазио меру. Сви смо сведоци како је он са неким људима, од којих бисмо ми давно дигли руке, разноразне комбинације испробао. Посебно када су монаси у питању: пошаљи у један манастир, у други, овамо, онамо, и на крају га постави на неко место, и тај монах или монахиња буквално процвета на том месту. Дешавало се да то траје и десет, петнаест година, али би му на крају нашао његову меру. По том питању Митрополит је стварно био духовни отац, и неко ко није одустајао од човека. По оној светоотачкој, коју владика Атанасије цитира: Кад год се роди човек на земљи Бог исповеда своју веру у њега. Тако је Митрополит исповедао своју веру у све нас, без обзира на то да ли бисмо је ми оправдали или не, он нам је увек давао нову прилику. Оно што је значајно истаћи јесте да је он стварно Митрополију учинио васељенском. Верујем да чак ни неки патријаршијски центри нису у свету данас то што је у његово време била Митрополија. Ту је било еминентних епископа из Грчке, Цариграда, Русије… који су звали и питали га за савете на разноразне теме, онда монаси са Свете Горе, па монахиње из Грчке и из Русије, косовско монаштво… Нема, мислим, земље и народа ком Митрополит није један део своје душе уложио и посветио. Његова непрестана брига је била јединство Цркве, и много му је тешко пало све ово што се издешавало око Украјине, и он је са том раном и отишао Господу. Али знамо да смо у њему добили једног јаког молитвеника и заступника за црквено јединиство, и надам се да ће Господ, његовим молитвама, да врати Цркви мир и и јединство. Као врхунац делања Митрополита Амфилохија можемо да издвојимо нашу скорашњу борбу за одбрану светиња, када је он, можемо рећи, целом свету одржао лекцију како се воли свој народ, како се стаје испред свог народа, како се тај народ предводи. Он је из ове борбе изашао као победник. И када смо мислили да је све битке извојевао и да нема више тог крста који тај човек није понео са својим народом, он је понео и ову најновију муку на своја леђа, понео је крст ове нове болести. Ви сте од првог дана били поред његове болничке постеље. Пре него што почнемо да причамо о тим његовим последњем овоземаљским данима, желела бих да вас питам нешто о односу Митрополита Амфилохија према болести уопште, каква је била његова брига за своје, али и за здравље других људи? Митрополиту је Господ дао изузетно здравље и физичку издржљивост. Врло ретко се разбољевао и то су углавном биле неке лакше прехладе, можда је једно два пута имао грип. Ако би прехладио, па га ми питали како је, он би одговарао: „Ја сам из Мораче, мене је мајка још малога окупала у хладним у водама, тако да ја се не бојим болести”. Увелико је газио осамдесет и трећу годину, а био је врло покретан и до задњег тренутка је потпуно сам о себи бринуо. Митрополита су скоро свакодневно звали људи да се моли за њихово здравље. Сећам се једном, у пола два ујутру су звали да је неки човек на самрти и да се моли за њега. Митрополит је сваком том појединачном случају прилазио са великом пажњом и са састрадавањем. Десило се безброј неочекиваних излечења, које су лекари сами сведочили, за неке људе за које су мислили да им нема лека. Ми дубоко верујемо да је то било по Митрополитовој молитви, јер знамо какве су биле прогнозе болести пре него што смо ми пренели Митрополиту да се моли и како је било после његове молитве. Кад се појавио овај злосрећни вирус корона, Митрополит је од првог тренутка имао према томе озбиљан приступ, али као сваки прави хришћанин није показивао страх. Само је рекао да то јесте неко знамење Божије. Говорио је, нарочито задњих дана у постељи: „Не знам да ли је ово сатанска ствар или Божје допуштење, али очигледно да нам је дато да се неке ствари у животу преиспитају.” Јер и сами смо сведоци шта се дешава у свету, а посебно задњих година и како је свет незаустављиво срљао у пропаст кроз разноразне изопачености у друштву и урушавање свих могућих моралних и друштвених система. Стеге које су раније држале друштво вековима почеле су да нестају у наше време. Митрополит је сматрао да је Господ послао ово да би се човек замислио над својом судбином – куда ми то хрлимо. У почетку болест није била јаког интензитета, али када је постало јасно да је због његових година боље да пође болницу, Митрополит је једно двадесетак минута лежао на кревету у својој келији и очигледно се молио Господу. У једном тренутку су му се очи напуниле суза, устао је и рекао: „Ајмо!” Прва мисао која ми се наметнула у том тренутку јесте – кренуо је на своје страдање, по оној речи Св. писма – као овца на заклање крену. Када је потврђено да је позитиван на ковид, Митрополит је рекао: „Па ред је, када оволики народ страда у Црној Гори, а и не само у Црној Гори него и широм васељене, па и ја да узмем мало овај крст да понесем”. Од тог тренутка креће задње поглавље у животу Митрополитовом. Он који никад није био у болници, који никад није дао да се много бринемо око његовога здравља, и уопште никад није давао да бринемо око њега… Кад мало сада боље размислимо – ту је Господ испробао његово смирење. И показао се Митрополит као стварно дорастао и том искушењу, том испитивању од Господа. Био је послушан лекарима и сестрама. То је изузетно захтевно и терапијски интензивно лечење – мноштво инфузија, инјекција, вађења крви – није било места на рукама Митрополиту које није било избодено иглама… Међутим, он никада није пустио ни гласа. Када би га питали боли ли га, он би се шалио: „Ма не, није ништа. Навикао сам ја на то – пију мени крв цео живот.” Лечење је ишло полагано. У једном тренутку, негде пети, шести дан откако је дошао у болницу, имао је кризу, пошто је имао обострану упалу плућа. Тада сам први пут помислио – питање је да ли ће се он извући из свега овога. А онда сам се сетио како је стално говорио да се договорио са Господом да неће ићи док не види цркву на Ловћену и манастире Превлака и Пречиста Крајинска обновљене. То ми је уливало наду. Тих дана је докторка Јелена, која је бринула о њему као о своме оцу, рекла: „Владико, ако замислимо вашу болест као Ловћен, ми смо се сад попели на врх Ловћена”. На то је он добацио, све онако добро болестан: „Одлично, одмах почињемо темеље цркви да копамо!” Ту се Јелена насмејала, и после нам је рекла да се можемо надати оздрављењу, јер је Митрополит задржао ведрину духа. И додала је: „Сада полако иде опоравак: полако се спуштамо, прво на Његуше, па онда идемо на Цетиње.” И тако је и било, кренуло је побољшавање. У једном тренутку је докторка Јелена рекла: „Е, сад смо стигли на Његуше” – више од пола пута смо прешли. Митрополит је после тога ојачао, и шалио се, бринуо разноразним стварима: о изградњи цркве у Врујцима, о манастиру Топхана на језеру, о сестрама монахињама из разних манастира…, и на разне теме разговарао телефоном. Тада сам помислио и рекао докторки Јелени: „Мислим да смо стигли до Бајица”, и само сам чекао кад ћемо да изађемо из болнице. Тако је било све до среде поподне. У среду поподне сам приметио да се он мало мешкољи и да држи руку у пределу грудног коша. По договору са докторком Јеленом, да јавим чим нешто приметим, послао сам јој поруку да ми се чини да се Митрополитово стање мења. Она је иначе стрепела од тога што и десило, јер се код старих особа у деведесет посто случајева деси та компликација, јави се ваздух у средогруђу, зато што старе особе не могу тако лако од кисеоника да се одвоје. Докторка је одмах дошла и дала му одговарајућу терапију. Међутим, како се ближило вече тако је почео да му пада ниво кисеоника у крви… Наравно, одмах су предузете потребне мере, али је тада докторка први пут изјавила да се боји да можда Митрополит неће успети да се избори са последицама короне. Ја сам опет помислио – Ма не, није још завршио капелу ни остале светиње… Али у истом тренутку сам помислио и нешто друго: Можда Господ хоће да га узме да не мора то он да заврши, него да види да ли ћемо ми то да завршимо – поколење које је он подигао. Да Господ хоће у ствари да провери на тај начин његов засад у винограду, да види да ли смо ми сад зрели да рађамо сами без њега. И дете у једном тренутку мора од мајке и оца да се одвоји, не може цео живот да се вуче на њихов рачун. Од те сам се своје помисли сав најежио, али ипак сам се молио: „Господе, остави га макар још пет година, треба нам.” Како је вече наступало тако му је било све лошије и онда су му укључили много јаче количине кисеоника него што су биле ове које је раније примао. Пре него што ће му ставити маску за кисеоник рекао ми је: „Знаш шта, ма идемо ми за Лучиндан на Цетиње”. Сам у себи сам помислио: Какво Цетиње, Владико, још се нисте са кисеоника макли, нећемо ми пре среде излазити одавде… У четвртак ујутру, кад је већ свануло, тражио је да му дамо воде. Сестра Стоја, која је била дежурна, и ја смо му скинули маску и дали му воде да пије, а он је онако самом себи у браду промрмљао: „Готово је”. Пресекао сам се, и помислио: Изгледа да је Митрополит стварно решио да нас напусти. Касније му је у току преподнева позлило, и лекари, који су ту били иначе поред њега, морали су да га засеку између ребара, да би му дренирали тај додатни ваздух. Ти задњи његови дани су били заиста као из Јеванђеља – биле су му прободене и руке и ноге од силних лекова и анализа, прободена су му била и ребра, из којих је изашла вода са сукрвицом, баш као из Јеванђеља. То се све десило 29. октобра, на дан кад се слави Свети Лонгин Сотник који је копљем пробо Господња ребра. Пуно заиста симболике има у тих неколико Митрополитових задњих дана… Након што се пробудио из те благе наркозе лекари су га питали како је, а он је на то рекао: „Завршавајте то, децо, и пустите ме”. Ја сам то протумачио као молбу да га пустимо да се одмори, јер се баш измучио. Међутим, очигледно је тражио да га пусте да би могао да се моли и да се припреми за пут на који већ кренуо. Тај задњи дан – од четвртка ујутро до петка док нисмо изнели Митрополита из КБЦ-а, медицински техничар и сестре (који су се иначе тих двадесет и пет дана неговали Митрополита): Алекса Кнежевић, сестра Стоја, Зорана и Даница, нису уопште одлазили својим кућама. Више од двадесет и четири часа, односно тридесет и шест сати они су били уз Митрополитову постељу. Заједно са докторком Јеленом Боровинић Бојовић уз Митрополита су тог задњег дана били и др Ђого, др Ђорђе Крњевић, др Шарчевић, др Огњенка Шарац, др Марија Богдановић. Било је ту и других лекара и сестара, нека ми не замере што их све поименце нисам поменуо… Иначе, заиста су сви лекари и све сестре и техничари пружали све од себе да помогну Митрополиту да се избори са том болешћу. Митрополит им је био неизмерно благодаран на томе, и стално им се извињавао што се толико око њега баве. На то су му они редовно одговарали – „Није, Владико, ви сте нам најбољи пацијент”. Јер стварно – нити се жалио, нити ишта тражио. Њему је било велико оптерећења што морају око њега да се брину. Међутим, њима је то очигледно био благослов и радост. Тако су радо долазили, па и кад би завршили смену долазили су мало да причају са њим, да питају треба ли нешто. За сво време боравка у болници стално су долазили лекари и медицинске сестре – да га поздраве, да му пожеле опоравак, да му захвале за нека доброчинства у животу која им је учинио. Тек тада сам видео колико је он доброчинстава чинио тајно, да ми нисмо знали. Митрополит се сво време боравка у болници молио за све њих, и за све болеснике. Остали смо будни целу ноћ крај њега и било је јасно да је стање озбиљно, да је кренуло ка своме крају. Али – пошто смо се не једном уверили да се у вези Митрополита чуда Божија пројављују – негде смо се у дубини душе надали и веровали да ће Господ да му још мало продужи земаљске дане. Не због нас што смо праведни и достојни, него зато што нам је потребан. Негде у четири сата ујутру почели су да опадају сви параметри, све вредности животне. И мени тек тада сине – Боже Господе, планирали смо у суботу да се причестимо, на Светог Луку, а питање је да ли ће он сутрашњи дан преживети и да ли ће доживети до суботе да се причести. Позвали смо оца Бранка Вујачића. Међутим, негде око шест и петнаест сви животни параметри су дошли на најниже вредности, а отац Бранко још не стиже. Уплашио сам се – да не оде човек непричешћен, и једино што ми је пало на памет је било да га ухватим за руку и, пошто сам знао да чује иако је био због респиратора у благој коми, кажем му: „Владико, опростите, сачекајте још мало. Отац Бранко је кренуо са Храма да вас причести, носи Дарове. Сачекајте још мало.” И одмах су се дигле све вредности – и удисаји, и кисеоник, и притисак… Тачно је чекао да дође отац Бранко да га причести. То могу да посведоче и докторка Јелена и остали доктори који су били у соби. Докторка Јелена је и рекла својим колегама да се тиме потврђује њен став да је човек у тренуцима смрти свестан. Бринули смо се да ли ће због респиратора упште и моћи да прими Св. причешће. Међутим, када је отац Бранко принео Дарове, полугласно сам Митрополиту рекао: „Владико, ево отац Бранко је ту да вас причести.” Како сам му то рекао, Митрополит је непогрешиво кренуо према кашичици, узео Свето причешће уснама и прогутао, не отварајући очи. Докторка Јелена и сви остали су почели да плачу, јер је то била баш потресан призор. И такво се блаженство на лицу Митрополитовом видело, да сам помислио – ево га, већ је са Христом, нема сумње – оде он са Господом. Једно десетак минута је Митрополит био стабилно, нису му падале животне функције. После неких десетак минута кренуо је да му пада притисак и друге функције. Онда је докторка Јелена рекла да ће само у задњем тренутку, кад се буде упокојио, срце мало да убрза рад. У једном тренутку су лекари били изашли и ја сам направио метанију и тражио опроштај за себе и благослов за оце из Митрополије и за сво свештенство, монаштво и верни народ – да нас не заборави, да и даље брине о нама. И рекао сам му: „Деда, ако можеш још мало остани с нама. Господу нећеш да побегнеш никада, ти си увек са Њиме, а нама си још потребан.” Међутим, ипак је било време да он пређе, и полако су почеле све функције да му падају. Отац Бранко је дошао, запалио свећу. Сви лекари и сестре су пришли да узму задњи благослов. Читали смо Јеванђеље, а када смо видели да се сами крај примакао Симбол вере и 50. Псалам. Држао сам га за руку и гледао, а и пратио сам те вредности на екранима… Митрополиту смо видели такво спокојство на лицу, и како мења боју: постаје као у ћивоту што је био, жут као Сунце, као злато – нигде оне пеге или мрље мртвачке. Али је још увек жив и видим оно како се спушта притисак, и долази на 16 и само се ту искључио екран. Докторка Јелена је рекла: „Упокојио се”. Онда су лекари медицински констатовали смрт. Али, оно што смо сви заједно констатовали – докторка Јелена, отац Бранко и ја, пошто смо само ми остали уз њега док је умирао, то је да се упокојио, а да нисмо знали кад, иако смо га сви троје пажљиво гледали. Нити је било уздаха, нити је било грча на лицу, макар неки од мишића или живаца да му се померио, нити оног самртног ропца, ништа под милим Богом. Само је одлепршао као птичица ка Господу. Отац Бранко и ја смо га припремили и обукли. Остали оци су дошли и донели одежде три и по сата пошто се упокојио, и мене је било страх да ли ћемо моћи да му обучемо одежде, јер је већ три и по сата од упокојења прошло. Међутим он је био потпуно покретан, као да смо живога човека облачили, и топле су му биле руке. До те мере да смо се на тренутке питали је ли се упокојио… Тачно је имао ону праведничку кончину. Што је рекла једна од лекарки кад је дошла: „Ево већ два чуда које су се десила од Митрополита. Прво чудо јесте да је цео Клинички центар, неколико стотина радника дошло да изјави саучешће и да се поклони Митрополиту, да узму последњи благослов од њега. Ту има и муслимана, и ових чији су духовни очеви хтели да отму светиње, и оних људи који су свим срцем волели Митрополита и молили се за његово оздрављење, сви до једног од су дошли да се поклоне Митрополиту. А друго је чудо било то што од претходне ноћи ни један једини болесник није имао погоршање здравља, није имао кризу, него су сви примили редовне терапије и сви су били мирни. Реч се није чула, ни уздах ни јаук.” Још је било и неких других знамења, у Цетињском и Острошког манастиру, а чујем још и на другим неким местима – то јутро нити су краве мукале нити су се птице чуле него је таква нека тишина владала, кад човек чује тишину. Онда су Митрополита провели кроз КБЦ-а, и једва смо прошли од сестара и доктора – сви су изашли да га испрате. На путу из Подгорице за Цетиње, сетио сам се како је Митрополит рекао: „Идемо ми на Цетиње за Лучиндан”, и рекох му, гледајући у сандук: „Вала, Владико, одлазите на последњи пут и опет сте у праву, увек је ваша задња. Рекосте: Идемо за Лучиндан на Цетиње, и ево – дођосмо!” Сахрањен је у крипти Саборног храма, где је за живота себи гроб направио. Гроб је био озидан и требало је само да се спусти ковчег. Међутим, он је рекао да мора земља да буде у гробу – „земља сам и у земљу ћу да идем”, тако да су му донели земљу из његове родне Мораче и насули у гробницу. После, кад смо га положили у гроб, када иде оно последње целованије и када свешеник каже „земља си и у земљу ћеш отићи” кад се посипа земљом, по њему је посута земља са Косова и Метохије коју је брат Живојин Ракочевић донео са Газиместана, и владика Атанасије из Призрена, као и земља из Јасеновца, коју су донеле сестре монахиње из манастира Јасеновац. Када смо се сутрадан ујутру скупили у холу Митрополије, оци из секретаријата и ја, гледамо према фотељи на којој је он обично седео, и коментаришемо – Не можемо да верујемо да се упокојио, једноставно имамо утисак да је отишао негде на службени пут. И тако се и надамо – да је отиша
  7. У дану када смо дочекали 21. недељу по Педесетници, а са њом и спомен два велика угодника Подвигоположника Христа – Преподобног Прохора Пчињског и Преподобног Јована Рилског, у краљевачком Светосавском храму служена је Света Архијерејска Литургија и помен блаженопочившем митрополиту Амфилохију. Предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење овдашњег братства и молитвено учешће верног народа. Сходно редовном јеванђелском читању, Епископ нас је поучио кроз тумачење Приче о Сејачу и семену. Указујући на Господа Христа као истинитог Сејача семена које носи Живот вечни, пожелео је да будемо плодна земља која ће доносити стоструки плод. Треба сви да се запитамо да ли нас свет познаје по плодовима нашим. Да ли дајемо плодове достојне покајања? Довољно је то за данас, да се замислимо. У наставку, Епископ Јустин је рекао: – Данас земља прима земне остатке великог човека и великог Архијереја – митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Захваљујући његовом семену, речима и науци, ја сам данас овде. Он је сведок истине Божије, неустрашиви и велики борац за правду. Често се многима није свиђао, јер његова реч није могла да стане у њихове душе. Он је, ипак, говорио. Није гледао коме ће да угоди међу људима, већ само Господу Богу своме. Данас смо се овде и помолили за душу његову, јер нисмо могли сви данас да будемо тамо. Али, молитвама, срцем, душом и умом, ми смо сви тамо. Да се помолимо за његову душу. Да се молимо, и да се он моли за нас, заједно са Светим Петром Цетињским и Светим Василијем Острошким који су му били узори. Тако завршава живот праведник, а остало ће Господ рећи. Нико од нас не може да каже више, него да му се захвали што је био са нама и што је и даље са нама. Ми остајемо овде на земљи да се боримо против сваког зла, најпре у нама, а онда у свету. Средства за то су љубав, вера, истина , нада, трпљење – све врлине које је Господ у нас засадио. По томе ћемо видети да ли је семе Божије пало код на плодну земљу душе наше. Данас је тешко бити човек. Ипак, ми пут свој знамо – то је пут Богочовека. Зато, ми треба да узмемо Божији јарам који је једини благ. Јарам овог света је тежак, јер товаримо више него што можемо да понесемо. Господ је рекао да носимо бремена једни другима. Митрополит Амфилохије је носио бремена многих, баш као Свети Петар Цетињски. И он је мирио племена, бранио народ и споља и изнутра. Није се штедео. Сведоци смо и ове године великог дела његовог, када је васкрсао свој народ и васпоставио у њему лик човека. Од разбојника је начинио светитеље. Црна Гора је васкрсла у Господу. То је семе љубави које нам је оставио да међусобно гајимо. Нека Господ митрополита Амфилохија препозна као свога истинског слугу и приброји га у рајска насеља где су сви Свети, пожелео је Епископ Јустин. У наставку евхаристијске службе извршено је сједињење сабрања верних са Васкрслим Господом у Чаши спасења. Извор: Епархија жичка
  8. Христос воскресе! Ваистину воскресе! Младић побеђује суровог цара Диоклецијана, свемоћног цара. Чиме га побеђује? Не оружјем, него мучеништвом. Он је својим мучеништвом показао и доказао да је Христос заиста васкрсао и да је заиста Вечна Истина у Њему, Вечна Правда у Њему, Вечна Љубав у Њему. Цар је гонио све хришћане. Свети Георгије је тражио Сенат римски и пред њим бранио ту страшну истину. Свети Георгије је био војник, војвода. Двадесетих година је био, и одликовао се својим јунаштвом. Зато га је цар наградио тако младог тим чином. Није био у сагласности са Сенатом, и рекао: Ти гониш невине људе, гониш истину! Цар се запрепастио! Како може млад војвода да то мени каже, у очи да каже? Откуда то теби, Георгије? – Отуда што Христос јесте Истина, Вечна Истина. И ја сам хришћанин. – Цар је наредио да му се одмах суди и да га погубе. Метнули су га на точак страшан и ужасан, а доле су били клинци. Месо се раздвајало, тако да су само кости остале. Георгије није јаукнуо, него се у себи молио Господу да му Он помогне да издржи муке. И тад, јави се Анђео Господњи, заустави точак и скиде га са точка и даде му тело. Цар Диоклецијан се запрепасти, али у свом безумљу није хтео да се поклони том страшном чуду, том необичном сведочанству. Јер, шта је то показало? Показало је то да је заиста Христос васкрсао из мртвих, да је само Он Истинити Бог над свима бићима и над свима световима, да ето, Он као Свемоћни Бог, чини то чудо какво ниједан човек не може учинити. Свети Георгије је посведочио и био велики сведок. Великомученик, каже се, Велики Сведок, Мартир. Великомученик, то јест Велики Сведок – чега? Васкрсења Христовог! Јединог Истинитог Бога Господа Исуса Христа. Но цар у јарости својој нареди да и даље муче Светог Георгија. Тадашњи врачари предлажу цару да се Георгију да најстрашнији отров, за тог великог непријатеља Римске царевине. Цар допусти врачару са најстрашнијим отровима, и рече: Ово је нешто најјаче, ово ће њега савладати. – Свети Георгије се прекрсти и помоли се Господу, и попи први отров, и ништа му не би. Тада врачар даде други страшни отров, и рече: Ако овај отров не отрује Георгија, ја ћу постати хришћанин. Попио је Свети Георгије страшни отров, и није му било ништа. А врачар паде пред ноге Светитељу и поверова у Христа. Бесан цар нареди да се Свети Георгије баци у живи креч. Три дана провео је у јами живог негашеног креча. И трећега дана безумни цар нареди да изваде леш Светог Георгија. Кад су откопали креч, Светог Георгија нађоше живог. Тада цар није знао шта да ради, и нареди да га и даље муче. Један од слуга рече: Царе, ови хришћани уче да њихов Христос васкрсава мртве. Ево, у близини је један гроб, нека докаже истинитост своје вере. – Цар нареди Светом Георгију. Он, помоливши се у себи Господу, рече: Господе мој, ако је воља твоје учинићу то! И одоше на гроб. И Свети Георгије се молио Господу да покаже незнабошцима ту силу Своју, ту истину Своју. И викну мртваца из гроба. Дигну се мртвац и оживе. Цар и даље остаде љут и бесан на Светог Георгија, а његова жена, царица Александра, изрече да је хришћанка. И кад цар је послао Светог Георгија на погубљење да му одсеку главу, и њу су послали. И молила се Господу Христу за њега. То је Света Мученица Александра. Пошто Свети Георгије учини то велико чудо, цар је видео да нема значаја да га погуби. Нареди да му главу одсеку. Шта је Свети Георгије показао тиме? Показао је да је заиста Господ Христос васкрсао. То није ништа друго до сведочанство о Васкрсењу мртвих. Господ Христос је васкрсао и тиме показао – шта? Показао је да је заиста јачи од смрти, најстрашније немани и највећег непријатеља рода људског. Он је први роду људском дао праву радост. Како је Свети Георгије победио? Ето, победио је трпећи и страдајући за Господа Христа. Опет је посведочио велику Божанску Истину Благовести Спаситељеве: да Његови следбеници као овце иду међу вукове. „Шаљем вас као овце међу вукове. Мртве васкрсавајте, болесне исцељујте, све трпите за име Моје“ (Mт. 10, 16; 10, 8). Заиста, ево Сведока који сведочи да подносити страдања и Крст Господа Христа није тешко. Један је Мученик рекао цару Диоклецијену, који погубљује двадесет хиљада хришћана, и наређује да сваког погубе мачем ако не престане веровати у Христа, то је био Свети Мученик Гликерије: Ми се не бојимо смрти, ми побеђујемо када нас убијате за Господа Христа. – А други Светитељ, Григорије Ниски, изјавио је и писао гонитељима хришћана: Нама је сигурна победа. Ми ћемо сигурно победити вас кроз смрт за Господа Христа. Јер ми не можемо да се боримо са вама непријатељима, али ето, Господ Христос се бори за нас, кроз наше страдање. – Таква је дивна реч и скоро немогуће… (Нејасно пар речи на траци. – Прим. препис.) Не носе никакво оружје, ништа што би могли употребити као оружје. Само трпљењем спасавају душу своју (Лк. 21,19). Не боје се они који су с вером. Бој се онога што убија људскост. (Беседа недовршена, крај траке. – Прим. препис.) 1974. године у манастиру Ћелије
  9. Нека космичка завера постоји против наше планете, јер се нигде у васиони не умире осим на земљи. Острво смрти, једино острво на коме се умире, ето то је суморна звезда наша. А изнад ње, око ње, и испод ње круже милијарде звезда, на којима нема смрти, на којима се не умире. Са свих страна бездан смрти опкољава планету нашу. Који је то пут који полази са земље а не сурвава се у бездан смрти? Које је то биће које може избећи смрт на земљи? Сви умиру, све умире на овом језовитом острву смрти. Нема тужније судбе од земљине, нема очајније трагедије од човекове. Зашто се даје живот човеку, када је одасвуд опкољен смрћу? Реците, зар смрт није последња стварност и моја и ваша? Сви смо ми заражени смрћу сви без изузетка; бакцили смрти пројели су сва ткива бића нашег; сваки од нас носи у себи хиљаде смрти. Нашу планету стално пустоши хронична епидемија смрти; нема медицине која нас може спасти ове епидемије; нема карантина где би се људи могли очистити од микроба смрти. Шта је људски живот на земљи ако не: стално грчевито отимање од смрти, борба са смрћу, и најзад – пораз од смрти? Јер ми у медицини, у науци, у философији побеђујемо не саму смрт већ њене претече: болести и слабости. И то их побеђујемо делимично и привремено. Шта су триумфи науке, философије, технике пред страшилним фактом свеопште смртности свега људског? Ништа друго до граја збуњене и преплашене деце. Ако има трагике у световима, онда је централа њена човек. Трагично је бити човек, о! несравњено трагичније него бити тигар или овца, змија или птица, пуж или комарац. Господо, треба бити искрен: ако је смрт неопходност, онда је овај живот – најподругљивији дар, најодвратнији потсмех, и главно: ужас, неиздржљиви ужас… Неопходност смрти је за науку неуклонљива и непобедива; то значи: наука не може ни пронаћи ни дати смисао животу. Пред проблемом смрти издише и сама наука. Многи говоре: наука је сила, наука је моћ. Ho реците: зар је сила, која је безсилна пред смрћу, у самој ствари сила? зар је моћ, која је немоћна пред смрћу, у самој ствари моћ? Нема силе мимо ону која побеђује смрт. Веле: наука је човекољубива. Но какво ми је то човекољубље, кад она оставља човека у смрти? када је немоћна да га одбрани од смрти? Човекољубље је: победити смрт. И нема другог. Несрећном и исмејаном бићу што се човек зове немогуће је, апсолутно немогуће, победити смрт. Шта онда? Има ли излаза? – Да, има. Оно што је немогуће човеку, показало се могуће само једном бићу у свим световима. Коме? – Богочовеку Христу. Богочовек Христос је победио смрт. Чиме? – Својим васкрсењем. И том победом решио проклети проблем смрти; решио га не теориски, не апстрактно, не априористички, већ догађајем, доживљајем, фактом, историским фактом васкрсења свог из мртвих. Но, без васкрсења Христовог се не би могло објаснити не само апостолство Апостола већ ни мучеништво Мученика, ни исповедништво Исповедника, ни светитељство Светитеља, ни чудотворство Чудотвораца, ни вера верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, нити икоји хришћански подвиг. Да вера хришћанска није вера васкрслог, и стога вечно живог и животворног Богочовека Христа, ко би кроз толике векове милионе и милионе људи одушевљавао на веру у Христа, на љубав према Њему, на живот у Њему, и водио их кроз свете еванђелске врлине и подвиге? Једном речју: да није васкрсења Христовог, хришћанства не би било; Христос би био први и последњи хришћанин који је издахнуо и умро на крсту, a са Њим и Његово учење и Његово дело. Тада би била истинита реч несрећног Ничеа: Први и последњи хришћанин распет је на Голготи. Господо, васкрсење Богочовека Христа је преврат, први радикални преврат и прва истинска револуција у историји човечанства. Оно је поделило историју на два дела; у првом делу владала је девиза: смрт је неопходност; у другом почиње да влада девиза: бесмртност је неопходност. Васкрсење Христово је вододелница људске историје: до њега – истински прогрес је био немогућ, од њега – он постаје могућ. Из факта васкрсења Христовог родила се философија васкрсења, која непобитно показује и доказује да је неопходност: не – смрт, већ бесмртност; не – победа смрти, већ победа над смрћу. У том, једино у том факту, и животу изграђеном на том факту васкрсења Христовог, могућ је прави, истински прогрес. Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића. Без тога, нашта нам прогрес и усавршавање, нашта философија и култура, нашта нам добро и зло, нашта здравље и мир, нашта Бог и свет? Осетити се бесмртним још за живота у телу, јесте блаженство које се само Богочовеком Христом може пронаћи и осигурати. Развијање осећања бесмртности и његово претварање у сазнање бесмртности, посао је Христовог човека у овом животу. Преподобни Јустин Ћелијски Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Поводом настале ситуације у земљи и проглашења ванредног стања од стране државних органа Републике Србије, препоруке Кризног штаба града Врања и саопштења Светог Архијерејског Синода СПЦ, обавештавамо верни народ Православне епархије врањске да свештеници Васкршњу водицу неће светити у домовима парохијана извесно време. Свеправославно друштво "Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски" ће стајати на располагању и бити од помоћи у функционисању црквеног живота и рада, за потребе верних, нарочито старијих и изнемоглих лица. За оне који имају потребу да им парохијски свештеник посети дом и за све остале са потребом за било каквим видом духовне помоћи, то могу учинити позивом на телефон свог парохијског свештеника или на контакт телефоне Свеправославног друштва "Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски", - мобилни 066/ 888-71-57 и фиксни 017/ 413-349 Свети Синод нам поручује да је Господ наша Нада и наш Избавитељ у свим невољама и да зато треба да умножимо усрдне молитве за оболеле, а нарочито за лекаре и остало медицинско особље, које несебично чини све што може, често излажући и себе опасности, што је такође облик богослужења и несебично служење људском роду. На нама као хришћанима и људским бићима јесте да чинимо све што до нас стоји, верујући и знајући из Светог Писма да је Богу све могуће, па и превазилажење природних закона и неприродних процеса. Горе имајмо срца! Имајмо поверења у наше лекаре, а пре свега у Господа нашега, Лекара душâ и телâ наших! из канцеларије Епископа врањског Извор: Епархија врањска
  11. У среду 26. фебруара 2020. године у манастиру Студеници је прослављена ктиторска слава – Преподобни Симеон Мироточиви. Свету архијерејску Литургију у манастиру Студеници служио је Преосвећени Епископ жички г. Јустин. Године 1196, након тридесет година владавине над Рашком, велики жупан Стефан Немања се на великом сабору у Расу код Цркве Светог Петра и Павла одрекао престола и замонашио, узевши монашко име Симеон. Родоначелник светородне династије Немањић је свој престо и врховну власт препустио средњем сину Стефану, док је сину Вукану оставио Дукљу на управу, доделивши му титулу великог кнеза. Симеон је као монах најпре боравио у својој задужбини Манастиру Студеници, да би се у новембру 1197. године придружио свом сину монаху Сави на Светој Гори. Они су уз дозволу ромејског цара Алексија III Анђела 1198. године обновили светогорски Манастир Хиландар. У дубокој старости, монах Симеон је умро у Манастиру Хиландару 13. фебруара 1199. године, а убрзо га је Светогорски сабор канонизовао као Светог Симеона Мироточивог, јер су његове мошти точиле миро. Године 1207. монах Сава је пренео очеве мошти у Србију, што је било део процеса коначног измирења између његове браће Вукана и Стефана након завршетка грађанског рата у Рашкој. Мошти Светог Симеона су тада положене у његову задужбину у Студеници, где се и данас налазе. Извор: Студеница-инфо
  12. Дана 12. фебруара, када Света Црква слави Светог Василија Великог, Светог Јована Златоуста и Светог Григорија Богослова – Света Три Јерарха, у новој пожешкој цркви прослављена је храмовна слава. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин уз саслужење: архимандрита Тимотеја (Миливојевића), игумана Манастира Вазнесења, архијереског намесника пожешко-ариљског протојереја Драгана Стевића, протојереја-ставрофора Милића Драговића, протојереја-ставрофора Далибора Милошевића, протојереја Небојше Дабића, протојереја Милана Поповића, протојереја Војка Михаиловића, јереја Рада Марића, јереја Божа Главоњића, старешине овог храма, јереја Дејана Војисављевића, јереја Небојше Вукадиновића, јереја Милана Ђокића, протођакона Александра Грујовића, ђакона Станимира Мирковића, ђакона Томислава Гајића, ђакона Радомира Митровића, ипођакона Дејана Камиџорца, чтечева Бојана Милошевића и Саше Варагића. Присуствовале су и игуманија Наума из Манастира Успења и игуманија Јелисавета из Манастира Никоља. У очинској беседи Владика се обратио верном народу изражавајући велику част и радост што се налазимо у храму који је посвећен великим светилима цркве. Преосвећени је рекао: „Трудом и љубављу овај храм узраста, а са њим узрастамо и ми у меру висине раста Христовог. Света Три Јерарха су своје знање преточили у богопознање и то богопознање описали у својим делима као догматски сусрет са истинским Богом. Они нису себи поставили задатак да буду учитељи народа. Нити су поставили задатак да ће њихове књиге бити читане и да ће тиме остварити себи име. Њихова имена су записана у Књизи Живота. Живели су пре око шеснаест векова, али су они и сада живи пред Богом. Због тога данас славимо њихов подвиг. Читајући њихова дела можемо да се уверимо у њихову велику веру у Бога, као и у њихово трпљење, страдање у гоњењу. Били су гоњени, омаловажавани, баш као и Христос Који нам је рекао да ћемо имати невоље у овом свету, али да се не бојимо јер је Он победио свет. Постоји само један Владар, Цар царева, Господар господара, а то је Христос. Због тога што Он влада животом, смрћу и душама нашим. Хришћанин треба у смирењу да заблагодари и затражи опроштај од Бога, а не да тумачи да ли је Црква на правом путу. Црква Божија иде ка своме одређењу две хиљаде година и не може да застрани. Од постанка света људи су говорили да је човек центар света, да је он силан и моћан. Из тога је настао хуманизам. Човек је велики само када се управи на пут и промисао нашег Спаситеља. Када уђе у заједницу са свима светима у Цркви Божијој. Тада он спознаје себе, своје слабости и призива Божију помоћ. Нека нас Он просвети, да уђе у нашу нарав, нашу вољу, да нас охрабри, подигне и подсети да смо синови светлости. Хришћанин само читајући Свето Писмо, Псалтир, дела Светих Отаца, треба да се упозна са етосом нашег живота, а Црква се стара за вечно битије сваког од нас. Данас Света Три Јерарха благосиљају ово место, наш народ и породице, показујући нам пут који води у Царство Божије. Нека је срећна слава овом граду и свима присутнима. Амин.“ Након заамовне молитве, Преосвећени Владика је пререзао славски колач са свештенством, сабраним верним народом, домаћином храмовне славе господином Божидаром Пановићем и градоначелником града Пожеге господином Ђорђем Никитовићем. По изласку из храма, уприличена је славска трпеза коју нам је својим прилогом омогућио председник ЦО Пожега господин Божидар Пановић. Речима благодарности Преосвећеном Владици, као и свима присутнима, обратио се старешина храма јереј Божо Главоњић, пожелевши свима молитвену заштиту данашњих светитеља Божијих. Извор: Епархија жичка
  13. На Бадњи дан 2020. године, уснуо је у Господу игуман Манастира Вујан aрхимандрит Јован (Никитовић). Отац Јован је рођен у Горњој Трепчи код Чачка, у побожној породици Никитовића 15.09.1946. године као Милан Никитовић. Од оца Рајка и мајке Ковиљке. Мајка почившег нам архимандрита Јована изродила је три сина и једну кћер. Колику је љубав према Господу дубоко у срце усадила у њих, говори и то да се све четворо деце окренуло Богу. Два сина и ћерка одлазе у манастир: протосинђел Арсеније, схимонахиња Јелена и архимандрит Јован. Најмлађи син Драган постаје свештеник. Отац Јован са петнаест година одлази у Манастир Вујан, где 1963. године бива замонашен и на постригу добија име Јован. Јерођакон постаје 1965. године. Завршио је Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену. Отац Јован након десет година у Манастиру Вујну наслеђује тадашњег игумана оца Мирона 1976. и постаје игуман Манастира Вујан. Отац Јован је све до 2014. године опслуживао прву парохију брђанско-прислоничку. Године 2013. године добија чин архимандрита. Као игумана, оца Јована је дочекао осиромашени манастир. Залагањем оца Јована, уз помоћ Божију, у времену комунизма и прогона Цркве, отац Јован успева да обнови манастир и за свога овоземаљског живота од опустошеног манастира створи оазу мира, спокоја и молитве. Иза себе је оставио много духовне деце, која су по реч утехе, подршке и духовне очинске љубави долазили код оца Јована. Опело је, на дан када Црква прославља Светог архиђакона Стефана, служио Преосвећени Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење великог броја свештеника и свештеномонаха. Након прочитаног Јеванђеља народу се обратио парох брђански протонамесник Звонко Рацић који је све подсетио на пастирски рад оца Јована од када је на месту игумана вујанских. Својом беседом свима присутнима се обратио и протојереј-ставрофор Љубинко Костић и подсетио нас да је само Господу позната дужина дана које ћемо провести на земљи. Отац Љубинко је нагласио да је отац Јован гајио прелепу аврамовску особину гостопримства, и да је све који су долазили у Манастир Вујан увек дочекивао пуна срца. Беседом се обратио и Преосвећени Владика Јустин. Он је нагласио да је добро што су својим беседама свештеници који су боље познавали оца Јована дочарали његов рад, живот и дело свима онима који га нису довољно познавали. Отац Јован одлази од нас по промислу Божијем, по призиву Божијем, у дан када се Господ рађа, када прима људско тело и постаје Богомладенац Христос и својим присуством у свету, својим животом, својим страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем на небо свима нама даје реч утехе, мир и благослов да се ничег не уплашимо у овом свету, да живимо у складу са заповестима Његовим. Владика се обратио сестри Јелени која остаје у овој светој обитељи, уверавајући је да ћемо се сви молити за душу оца Јована, али да ће брига о њој бити брига прво Епископа Јустина, а потом и свих свештеника, монаха и монахиња. Неће бити остављена, биће увек у молитвама са својим братом, а са нама у Цркви Божијој војинствујућој да се молимо за душу његову, да се и ми припремамо за дан када нас Бог позове. Велика је тајна живота јер се нико од нас не рађа по својој вољи и велика је тајна смрти јер, нико од нас не одлази тада када би хтео, него када буде призван и прибран. Нека Господ Бог призове и прибере слугу свога архимандрита Јована у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора тамо где нема болести, туге и жалости него где је живот вечни, рекао је Епископ Јустин. Извор: Епархија жичка
  14. Под сводовима Светосавског храма предвођени својим Архијерејем Епископом жичким Г. Јустином, свештенство и верни народ сабрали су се да дочекају Богомладенца Христа који се ради нас људи и ради нашег спасења у пећини родио и у јаслама лежао. Догађај од кога је прошло више од две хиљаде година и који не престаје да бива извор свих наших нада и радости. Уместо угрејане пећине која се Рођењем Христа удостојила да постане раскошнија од царских одаја, верни народ је припремио своја срца да прими Несместивог. Придружујући се хору ангела и пастира који су песмопојањем поздравили од Дјеве рођеног Христа, свештеници са појцима и верним народом су предвођени Предстојатељем жичког светосавског трона Епископом Јустином радосно појали дивне песме божићног славља. У Божићној посланици Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и свих Архијереја Српске Православне Цркве, коју је прочитао старешина храма протојереј Радоја Сандо, вернима су пренете поуке о празнику. Чаши спасења приступио је многобројни народ припремивши и загрејавши своја срца за велику и дивну Тајну Богомладенца Христа. Топла срца, загрејана Светим Причешћем радосно су узвикивала усклике: „Христос се роди – Ваистину се роди.“ Извор: Епархија жичка
  15. Беседа 7. на Ваведење Свете Дјеве Марије 1977. године у манастиру Ћелије Ево Празника, браћо и сестре, који нам казује ради чега је створен овај свет, ради чега је створен човек, и какав је пут наш кроз овај свет. Ради чега стоји овај свет и | постоји? Све то казује Пресвета Богомајка, како се вели у дивним песмама, чули сте: „Храм се Господњи уводи у Храм“. То јест, Она је сама била Храм. Шта то значи? То значи да се непрекидно молила Богу, да је срце своје претворила у олтар, и да је цео живот свој проводила као у Храму Господњем, и у Храму Господњем. А Господ је створио овај свет не ради чега другог, него да заиста буде Црква Божија, да сва створења стреме ка Њему и да сва створења очекују од Њега све милости Његове, све радости, сва блаженства. И то међу људима прва је доживела у пуноћи Пресвета Богомајка. Она нам је показала ради чега је Господ створио човека: да буде жива Црква Божија, да буде живи Храм Божији. Да човеково срце и васцело биће човеково узноси непрекидно молитве Господу, Који држи овај чудесни свет око нас, држи га у постојању, држи га у животу. Тако је Она показала да је овај свет и овај живот у ствари непрекидно богослужење. Зато је Бог створио човека, зато је Бог створио овај свет, да човек непрекидно служи Богу у овоме свету, као у Храму Божијем. Звезде, небеса, то су кандила Божија, безбројна, да би побудиле човека да се угледа на њих, угледа се на ту ствар Божију, и да служи Богу и слави Бога. Кад је доведена и уведена у Храм, Пресвета Богомајка имала је три године, и остала је у Храму, како се вели у дивним песмама, „да се васпита Богу“ до дванаесте године Своје. То значи, да је Храм био Њена школа, да је у Храму она учила и научила оно што је потребно не само за живот на земљи, него за Вечни Живот у свима световима. И тако, Богомајка показује пример како треба васпитавати себе у овоме свету, како треба васпитавати децу у овоме свету. Овај свет – Храм Божији. Његова је дужност да служи Богу. Храм је зато у овоме свету, Црква је зато у овоме свету да се у њој узносе непрекидно молитве Господу за све и свја. То нам казује Пресвета Богомајка живећи у Храму, учећи у Храму све заповести Господње, учећи се у Храму свим врлинама, и тако спремајући Себи Живот Вечни. Пресвета Богомајка је Себе тако очистила молитвом и животом у Храму, да се удостојила родити Господа Христа, родити Бога и Њега увести у овај свет, увести Га људскоме роду. А ми, ми смо Га протерали, ми људи, ми смо протерали Бога из овог света грехом својим, гресима својим. Пресвета Богомајка прва је која Својом светошћу, Својом безгрешношћу враћа Бога у овај свет, даје нам Господа Христа. Шта данас ми видимо у овоме свету? Из школа је истеран Бог, из школа је истеран Господ Христос, из европских школа, из наших школа! Страшна је ствар говорити о Богу. Ви родитељи, ви одговарате за децу. Од вас ће Господ тражити рачуна у ономе свету, зашто је твој син такав, зашто је твоја кћи таква, зашто си ти пропустио да учиниш то и то и што ниси учинио то и то? Теби је дата земља, да би се спасавао на земљи. Показала ти да су хришћани – шта? Храмови Божији! Свети Апостол Павле пише хришћанима: „Ви сте жива Црква Божија, ви сте Храмови Божији, Дух Свети живи у вама“[1]. То је хришћанин. Он непрекидно узноси Господу молитве, и за себе и за сав свет око себе, јер живети у овом чудесном свету Божијем немогуће је без молитве. Уман и паметан човек кроз Господа гледа да види тајне Божије, свете тајне Божије. И свакој твари треба приступати са молитвом. Гледа на птицу и хвали Господа, гледа биљку, гледа цвеће, и чуди се свему томе, и моли се Господу, и захваљује Му што је дао таква бића око њега које га могу водити ка ономе што је Божије, што је небеско, и претворити овај живот свој у непрекидно служење Богу, у богослужење. Циљ човековог живота у овоме свету, браћо, јесте да служи Богу. Тиме служи и себи, служи вечности својој, служи Вечноме Животу. Тек када изађе из овога живота, он ће угледати онај свет са свима чудесима Божијим, хвалити Бога што је био хришћанин, и што је знао да је човек Храм Божији, жива Црква Божија, и да живот човеков у овоме свету треба да буде непрекидно богослужење, непрекидно богослужење! То показује Пресвета Богомајка, Која је целога живота Свог непрекидно служила Господу, непрекидно испуњавала заповести Божије. Живела у овоме свету као у Храму Божијем, а и сама била Храм Божији/Тако је сваки човек Храм Божији. То је учење Господа Христа, то је учење Светог Апостола. Ми у овоме свету, имамо највећу и најсветију дужност, то је да живот свој претворимо у непрекидно служење Богу, у непрекидно богослужење. Пример тога, највећи и најсавршенији – то је Пресвета Богомајка. Она се Једина у роду људском удостојила подвигом Својим, непрекидном молитвом Својом, непрекидним постом у Храму, удостојила се да роди Господа Христа, и да Сама буде без икаквог личног греха. То је највећи подвиг који човек може учинити у овоме свету, и Она је Једина то учинила, и показала нам Својим примером да смо ми створени за то да служимо Богу кроз цео живот, и да цео живот наш буде непрекидно богослужење. Наши стари владари, наши праоци и оци, засејали су земљу Српску многобројним храмовима; већина од њих посвећена је Пресветој Богомајци. Највећи храмови наши посвећени су Њој и данашњем Празнику – Светом Ваведењу. Хилендар, Студеница, и многи други манастири. Шта су наши преци хтели тиме? Да нас науче да је живот човеков на земљи, живот правог Србина, непрекидно служење Богу. И зидали су храмове по целој земљи. Кад су Турци освојили нашу несрећну земљу, у нашој земљи је било три хиљаде манастира, пуних монасима. Данас их има око сто педесет. Ради чега је све то, ради чега су наши преци зидали те храмове? Да би се ми научили основној и главној истини живота, еванђелског живота, да живот наш треба да буде служење Богу, служење кроз свако добро, кроз све што подсећа на Бога, и што даје силе човечијој души да се у овом свету васпита као у Храму Божијем. Ми православни хришћани, знамо ту истину о мудрости Божијој, о школи Божијој. Црква је школа Божија, главни Храм Божији; то сведочи данашњи Празник који нам је дао Пресвету Богомајку и Она нам родила Господа Христа. Причестити се – то значи примити Бога у себе. Ти заиста срце своје претвори у жртвеник, и кади срце своје молитвом. Јер, свака молитва јесте кад Господу Богу, и јесте сведочанство да ми у овоме свету живимо Богом, и Његовом милошћу, и Његовим силама, Његовим Божанским и животворним силама, које нам даје кроз сунце, кроз небеса, кроз биљке, кроз животиње, кроз све што видимо и кроз оно што не видимо. И ми, на данашњи велики Празник треба да испитамо себе шта је наш живот. Да ли је наш живот заиста служење Богу, као у неком храму, или не? Сваки нека мисли о себи и нека размишља да ће једном од нас бити тражено оно што нам је дато. Нама је дато у Светој Тајни Причешћа тело Господа Христа. А Он дао нам нови Живот Небески на земљи, дао нам свети живот испуњен врлинама. Највећа светиња коју ми примамо је Свето Причешће. Ради чега? – ради тога да би смо служили Господу, у срцу свом, у души својој, и непрекидно славили Господа за Његово Свето Еванђеље, за Вечни Живот, који нам даје кроз Своје учење, за сва добра која нам је дао дошавши у овај свет. Јер, кад је Он Бог дошао у свет, Он је са Собом донео све што је Божанско, све што је најузвишеније, све што је вечно, да би нас томе научио, да би нам то баш и дао. Да нам да Живот Вечни. Зато је Он отворено свима непрекидно говорио кроз Свето Еванђеље: „Који верује у мене, има Живот Вечни“[2].Нека би Благи Господ, молитвама Пресвете Богомајке, научио свакога од нас, и свако људско биће да себе сматра за храм Божији и да буде храм Божији, храм Божији у коме се непрекидно служи Богу. Често ми заборавимо ту главну истину. Уместо да служимо Богу, ми служимо – коме? Кроз грех, коме се служи? Грехом својим ми смо истерали Бога и своје душе. Он се враћа у нас Светим Причешћем. Грех и јесте та демонска сила која гони из душе човекове оно што је Божије, и тако претвара срце наше, биће наше, људско, човечанско биће наше у идолиште. Јер, када живимо у греху и служимо греху, онда ми служимо ђаволу. И цео живот наш преврће се и губи своју божанску вредност, божанске силе, јер грех увек уводи са собом свако зло, а наше је да се боримо против греха, да служимо Богу, а не ђаволу. А знајте, сваки од нас заиста служи ђаволу када служи греху, када неће да се каје због греха, када не изгони грех из себе, него га чува у души. То је најгоре идолопоклонство прогласити грех за свој живот, за начин свога живота. Ту је Црква Христова, Црква Пресвете Богомајке да нас научи да ми у овоме свету морамо служити Богу. Служити Богу и само творити Његове заповести, избегавати сваки грех, и кајати се због греха. Јер, Пресвета Богомајка је дала свима нама силе и моћи да се боримо са грехом и победимо грех, и да тако служимо Богу у светињи живота. Данашњи велики свети Празник, нека нас на молитве Пресвете Богомајке испуни сваким Божанским добром, сваком небеском силом, да би смо од данас живели животом светим, животни достојним вечности, због које нас Господ Христос позива дошавши у овај свет. Јер, Бог је дошао у овај свет да нас позове Вечном Животу и да нам да Вечни Живот. Њему, преко Пресвете Богомајке, нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Вера у Христа Господа живи у овоме свету страдајући за Христа. Зашто? Зато што на њу устаје све што је паганско, зло и грехољубиво у свету. Устаје све то на њу, јер она наноси смрт свакоме греху, свакоме злу, свакоме ђаволу. Наноси кроз то и смрт самој смрти. Она смрт свакоме злу, зато свако зло устаје на њу. Она је смрт свакоме ђаволу, зато сваки ђаво устаје на њу. Она смрт свему христоборном и богоборном, зато сви христоборци и богоборци устају на њу. Страдање за Христа дар је од Христа. „Вама се дарова Христос – вели Свети Апостол – не само да верујете у Њега, него и да страдате за Њега“. Вера у Христа дар је од Христа али уз тај дар увек иде и други дар страдање за Христа. То страдање бива двојако, унутрашње невидљиво и спољашње видљиво. Унутрашње страдање долази од унутрашње духовне борбе. Човек вере стално се бори у себи са нечистим мислима, саблажњивим помислима, ружним осећањима, рђавим наклоностима, тајним страстима, грехољубивим навикама, силовитим искушењима. Јер све то смета вери, спречава је, рањава је, раслабљује је, сузбија је, убија је. О, па то су велике и тешке борбе, велика и тешка страдања. Осим те унутрашње, увек и спољашње борбе са противницима вере у спољњем свету. И то су дуге борбе и у њима се много страда за Христа. Вера хоће Христа Бога у свету, хоће живот достојан Бога, а све што је у свету против тога устаје на њу, ратује против ње, мучи је, исмева је, бије и жели да је убије, да је уништава, да не буде ни ње у свету, ни њеног Христа Бога. Али с’ Христом Богом смо непобедиви и светопобедиви. Његов бојни поклич стално бруји у душама хришћана: „У свету ћете имати невоље, али не бојте се јер ја побеђујем свет“. А гром вечне Истине победнички грми из благовести светог Воанергеса: „Вера је наша победа која победи свет. Сваки који је рођен од Бога побеђује свет“. Страдање за Христа увек води победи вере. Зато се хришћани радују када се удостоје страдања за Господа Исуса. За све хришћане свих времена важи она еванђељска реч апостолска: „Који год хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени“ а гоњенима, Христа ради припада Царство Небеско са свима Божанским савршенствима и блаженствима. Пример такве вере за Христа и таквог страдања за Христа јесте сам Апостол Павле. Заиста, у њему изобилује и дар вере у Христа и дар страдања за Христа. Коју то истину вере он није отстрадао и за коју није пострадао? Која се то опасност устремила на веру Христову, а није ударила на њега? Која то мука коју он није радосно узео на себе за напредак вере Христове? Има ли подвига који је могао користити проповеди Еванђеља, а да га он није пронашао, пригрлио и свим му се бићем предао? У овоме свету зла и греха хришћани могу живети вером у Христа само страдајући за Христа и они то страдајући чине. „У свему имамо невоље – изјављује Свети Апостол Павле, али нам се не досађује. Збуњени смо, али не губимо наде; прогоне нас, али нисмо остављени; обаљују нас, али не много, и једнако носимо на телу смрт Господа Исуса, да се и живот Исусов показује на смртноме телу нашем. Јер ми живимо једнако се предајући за смрт за Исуса, да се живот Исусов покаже на смртноме телу нашем“. И за страдања за Господа Исуса хришћани очекују Вечни Живот у Господу Исусу. То је оно због чега они са радошћу подносе сва страдања за Христа Исуса и због чега су им све садашње бриге лаке. „Наша лака садашња брига – вели Свети Апостол Павле – доноси нам вечну од свега претежнију славу, нама који не гледамо на оно што се види него оно што се не види“[8], што је вечно. Еванђељска је истина: Страдања за веру дар је од Бога. Без ове се истине не може бити хришћанин. Зато је сваки хришћанин исповедник и мученик. У већој или мањој мери он се увек мучи за Христа, страда за Христа и страдањем исповеда Христа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. После Свете Литургије у манастиру Ћелије, била је трпеза љубави којој су поред верног народа присуствовали служашчи Архијереји. Поред домаћина, Епископа ваљевског Милутина, на радост присутних обратио се Архиепископ берлински Марко из Руске Заграничне цркве који се присетио својих долазака код Аве Јустина који је пресудно утицао на његов монашки пут. Иако родом Немац, Епископ Марко је примио православље и потом постао Епископ Руске Заграничне цркве. Поред Епископа, обратили су се редом: гдин Жуков, секретар Руске амбасаде, др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама и отац Пантелејмон из Веријске Митрополије. Епископ Милутин, домаћин сабрања којим је Епархија ваљевска у својим оквирима заокружила велику прославу – 800 година самосталности СПЦ, рекао је да је само једном служио Свету Литургију са Авом Јустином, али да му је то довољно за цео живот, као и за вечност. „Посебну благодарност дугујем Мати Гликерији и њеним сестрама“, рекао је ваљевски архијереј, док је игуманија свете ћелијске обитељи, мати Гликерија, уручила иконе са ликом Јустина присутним архијерејима. Епископ бачки Иринеј је још једном изразио задовољство што је учествовао у овом великом догађају. Извор: Радио Источник
  18. Од Господа ти радост! радост – у свакој муци, у свакој невољи, у свакој смрти Њега ради. Јер у овом тужном свету нема истинске радости мимо Њега. Та колико је пута, нема сумње, Он свемилостиви сишао у сам пакао мој и извукао ме из најстрашније смрти моје, умирања мог. То је сигурно и с тобом много пута учинио. И разлио чудесну радост по души мојој и твојој. Тако увек, тако свуда у свим световима човечанским Он стиже и пристиже к нама са Својом Божанском Истином, Божанском Правдом, Божанском Радошћу. И ко је онда богатији од нас! И заиста смо увек са пресветлим Апостолом – „као они који ништа немају, а све имају“. Несумњиво, све имају – када Господа Христа имају. Зато смо добре воље увек у овом малом и мајушном свету: добре смо воље у мукама, у невољама, у гоњењима, у страдањима, и у свима смртима: јер изнад свију њих и у свима њима чудесни и благи Господ хода од срца мог до срца твог, и срца свачијег. Ко има очи да види, то увек види; ко има уши да чује, то увек чује. Нема муке моје, ни болести моје, ни смрти моје, које човекољубиви Господ није свемилостиво узео на себе. Тако исто и твоје. То си морао осетити. По твоме писму разливена је нека туга, која као да својим невидљивим капиларима сише очајање. А очајање? То је највећи непријатељ човеков у земаљском свету. Јер најмоћнији: врло лако стровали душу човекову у смрт. А када душа у човеку умре, – нашта му онда сав свет, сви светови скупа? Онда се сви светови претварају у смрдљива гнојилишта, и човек у мукама постаје близанац ђаволу и анђелима његовим. Не! нема места очајању за хришћанина у овом свету, јер када је Господ сишао у овај свет, и Црквом сав остао у њему, – како онда дати места очајању у души својој? Та сав Господ је ту, поред нас, око нас! Само завапи к Њему, и гле! – већ си у загрљају Његовом. А ко те онда може отети из загрљаја Његовог: који то непријатељ, који то човек, који то ђаво, који то пакао? Та никаква нас сила, никаква злосила не може раставити од љубави Његове. Њиме смо увек јачи од свакога зла, од свакога греха, од свакога пакла, од свакога ђавола, и од свију скупа. Сва је мудрост хришћанинова у томе: држати се непрестано Господа Христа – држати се молитвом, држати постом, држати милостињом, држати љубављу, држати кротошћу, држати смиреношћу, држати трпљењем, држати покајањем, држати светим Причешћем, држати светом исповешћу; држати се Њега, Неизменљивог, Ничимнезаменљивог и Никимнезаменљивог Бога и Господа, сваком светом тајном и сваком светом врлином. Онда? – Онда смо изнад свих смрти, изнад свих мука: увек радосни – радошћу вере, радошћу спасења... Правог свештеника не смеју саблазнити ни рђави свештеници, ни рђави првосвештеници. Он увек гледа изнад њих, и увек угледа свете свештенике и свете првосвештенике: угледа светог Златоуста, светог Саву, светог ђакона Авакума, и безброј других светитеља. И ка њима се пружа свом душом, и њима се одушевљава, и њима се руководи. А они? Сви су они у Цркви живи и данас, као јуче, и као пре хиљаду година. Живи сви свети Апостоли, живи сви свети Мученици, живи сви свети Оци, свети Исповедници, и свакодневно саслужују на светој Литургији и нама, недостојним свештенослужитељима Божјим. Зар нисмо онда јачи и силнији од сваке смрти, од оваког зла, од сваког греха? И зар можемо имати изговора за своје очајање у свештеничком звању? Та ни служба анђелска није узвишенија од службе свештеничке! Свештеник има божанске власти над – рајем и паклом, над смрћу и животом, над бесмртношћу и вечношћу. А ти, драги мој, као да си тренутно посумњао у то, и клонуо духом. Горе срце! Јер нико у роду људском нема што свештеник Христов има. Главно је: ослони се вером и молитвом и љубављу на чудесног Господа, Господа Сладчајшег – и све ће смрти побећи од тебе, а камоли очајање и његова исчадија. Сва ти добра од Господа жели препоручујући се твојим светим молитвама твој отац Јустин. Писмо свештенику (13 фебруара 1956). Свети ЈУСТИН Ћелијски (Нови) Извор: Епархија зворничко-тузланска
  19. Предавањем Његовог високопресвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог пресвештенства уморовљеног Епископа захумско-херцеговачког г. Атанасија на тему „Шта нам данас поручује Свети Ава Јустин“ синоћ, 3. августа, у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару настављена је културна манифестација Трг од ћирилице која се ове године по први пут, осим у Херцег Новом, одржава и у другим градовима Црне Горе. Трг од ћирилице наредних дана, до 10 августа, одвијаће се у Бару, казао је Желидраг Никчевић подсјетивши да је значај ове манифестације оданост српском писму (ћирилици) и српском језику, који су нас одржали, утврдили у православној вјери, нашој умјетности, култури и науци. Појаснио је да је идеја Трга од ћирилице суштински једноставна и да се описује ријечима нашега Митрополита да онај ко затире своје памћење и живу стваралачку везаност за претке, тај се као сасушена грана лишава животнога сока и соја и на крају откида од племенитог коријена српстевног . „Као народ можемо опстати достојанствени у великој породици земаљских народа само чувањем успомене и свог наслеђа, буђењем и оживотворењем те успомене на наше наслеђе светокирило- методијевско, светосавско, Немањићко, Петровићевско до данашњих дана.“ Желидраг Никчевић је подсјетио да се овогодишњи Трг од ћирилице одржава у знаку великих јубилеја из наше историје, а да је вечерашњи програм посвећен управо једном таквом великом датуму који је од огромног значаја за нашу вјеру и духовно наслеђе, као и за наш национални идентитет: 40 година од земаљске кончине Аве Јустина, 125 година од његовог рођења. Након тога су духовна чеда Светог Јустина Ћелијског, владике Амфилохије Радовић и Епископ Атанасије Јевтић говорили о томе „Шта нам данас поручује Свети Ава Јустин“. На почетку свог излагања Епископ Атанасије се осврнуо на Трг од ћирилице и казао да је ова манифестација знак православља. Томе у прилог је додао да је познати слависта Емилиос Тахиаос од Солуна, добар познавалац историје и књижевности словенских цркава од Кирила и Методија до наших дана, рекао је да је ћирилица граница између Истока и Запада, између православља и латинства, римокатоличког и протестантског свијета: „Ћирилица је тамо где је православље“, казао је владика и додао да је у његовању ћирилице велика заслуга Митрополије црногорске приморске која је у саставу Светосавске аутокефалне цркве друга послије Жиче. Говорећи о оцу Јустину са присутнима је подијелио сјећање са једног пута у Русији када су га браћа Руси питала какав смо ми то ви народ да нм је Бог дао такве величине као што су Николај и Јустин, заједно у тако кратко вријеме. „Ја сам слегао раменима и рекао нисмо криви. Слично је у Грчкој. Знате колико се штампа, цитира на сајтовима, у књигама, часописима час Свети Јустина час Свети Николај. Њихове ријечи постале су симбол православља. И заиста велики дар Божји.“ Испричао је да је отац Јустин први ишао на гробове Николајевих родитеља у Лелић и тамо се, како је говорио сам отац Јустин, када је Николај преминуо само три дана молио за њега, а онда се молио њему. „Он је био жив ходећи светитељ и тако је Јустин растао уз Николаја“, казао је, између осталог, уморовљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије се присјетио да је први пут имао дар од Бога да види старца Јустина 1959. године на Новом гробљу у Београду, а до тада је само слушао и читао његове књиге. Када је своју одлуку да се замонаши подијелио са о. Јустином он му је одговорио: Радујем се што си сагледао себе са тачке гледишта вјечности. То је уједно и реченица коју Митрополит често говори на монашењу. Говорећи о оцу Јустину, владика Амфилохије је казао да је он превео и написао 12 томова Житија светих, што је једно од најзначајнијих дјела код нас. Такође, код нас не само да се издају његова дјела него се и штампају нова. По његовим ријечима владика Атанасије је урадио огроман посао, списе о. Јустина, писма сабира те су изашла 22 тома Дјела оца Јустина. На грчки језик је превео и књигу: Човјек и Богочовјек која је доживјела већ 9 издања у Грчкој. „Упоредо са тим Житијама штампане су и његове три Догматике Православне цркве, од којих су други и трећи том јединствене догматике, како их он назива православна философија истине“, рекао је владика и додао да су његова дјела превођена на руски, француски, њемачки, енглески језик. Казао је да његова дјела остају као једно богатсво непроцјењиве вриједности и да је Свети Јустин Ћелијски једна изузетна личност, не само у савременом православљу, већ и у савременом хришћанству. „Када је говорио о Светом Сави, говорио је о Западу. Није био, како га тумаче, антизападни човјек, него човјек који је осјетио сву трагику Запада и усмјерења хришћанства на Западу, а послије и западне цивилизације која се одрицала Бога, првенствено Христа. За оца Јустина, као и за изворну Цркву Божију, без Христа нема ни човјека, ни хришћанства, ни решења људске судбине.“ Отац Јустин је написао да постоје три пада у историји човјечанства: Адамов пад, Јудин пад и одпад од Бога, и пад римског папе. „Ти падови су одрицања од Бога у суштини и обоготворење човјека коме је дах у носу. Адам је то учинио погазивши заповјест Божију, Јуда је за 30 сребреника продао Небеско за земаљско царство и Христа као носиоца Небеског царства, а римски епископ је себе прогласио за викара Христовог, за непогрешивог, за земаљску славу и част.“ Отац Јустин је написао ако је један непогрешив у Риму зашто да није и онај у Берлину и Њујорку непогрешив. „Ако је један човјек непогрешив, онда сваки човјек може себе да прогласи непогрешивим.“ Даље је објаснио да је унијаћења било и овдје кроз историју, а да је мишљења да је оно што се догађа у Украјини плод унијаћења од 16. вијека, насиља које је извршила Пољска држава: „То је плод таквога духа римске надмености, обоготворења човјека, што православље никада није могло да прихвати, иако нијесмо безгрешни. То су искушења људска, али тамо је то постала догма. На Истоку је то искушење које се пројављује сада кроз ова збивања у Украјини.“ Високопреосвећени владика је казао да је и латиница постала догма, те је добро да имамо манифестације као што је Трг од ћирилице у Црној Гори гдје је на снази уништење ћирилице : „У свим установама ове државе латиница је насилно наметнута. Њој свака част, али се зна на ком писму смо ми постали зрели историјски народи и ко су наши учитељи и просветитељи.“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је нагласио да се нада да ће се вратити црква на Ловћену, јер нема спаса Црној Гори док се то не догоди: „Црна Гора се обурдава, иде у потпуну пропаст, губи своју савјест, свијест, сазнање, истински идентитет, свим оним што се догађа са овом садашњом Црном Гором, која никада није била зависнија, ропскија него данас, за онога који зна шта је робовање а шта слобода.“ Појаснио је да то робовање значи да робује страстима, властољубљу и частољубљу. Отац Јустин је бринуо о Косову и Метохији јер је знао шта оно значи не само за нас, него за Европу. „Као што је 1389. године на Косову Пољу решавана судбина Европе и преко наших костију заустављена тоталитарна најезда султана, исто се догађа и данас. Судбина савремног свијета се прелама преко КиМ. “ Поручио је да ми знамо ко смо и шта смо, и зато и даље носимо крст Светога Јована и градимо цркву Свете Тројице – Бога љубави, која грли све без обзира како се опредјељују: „Обнављамо Ловћенску цркву, себе и своју душу, градимо на ономе на чему је саграђено свешто јесмо, по чему смо били, јесмо и остаћемо присутни у овоме свијету“, поручио је на крају свог излагања Његово високопресвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Синоћњи програм својим наступом је уљепшао и Хор Светог Јована Владимира. Трг ћирилице у Бару се наставља вечерас предавањем на тему „Насиље над Србима“ о којој ће говорити: проф. др Милош Ковић, проф. др Ранко Поповић, Мирјана Лолић Мочевић, новинар. Дани Трга од ћирилице се ће се одржавати у порти Цркве Светог Јована Владимира у Бару са почетком у 21 час. Ове године манифестација је у знаку јубилеја: 800 година аутокефалности Српске православне цркве и и живота њене Зетске епархије – Митрополије црногорско-приморске, 630 година од Косовског боја, 690 година од рођења Светог великомученика косовског цара Лазара, као и 500 година од печатања служабника Божидара Вуковића. Организатори Трга од ћирилице су: Митрополија црногорско-приморска, Издавачка установа Светигора, архијерејска намјесништва херцегновско и барско, Удружење књижевника Црне Горе и Удружење издавача и књижара Црне Горе и Српски културно-спортски центар Карађорђе из Херцег Новог. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Нема сумње, материја је најзагонетније, најтајнственије и најсложеније заступљена у људском телу. Мозак?! - Каква се све чудеса и тајанства збивају између његове материје и душе! Свеколико је искуство рода људског: ничим се та тајанства не могу докучити и сазнати. Тек нешто-нешто од тога доступно је људском чулно-разумном испитивању. Исто тако и срце човеково - саткано све од самих небоземних тајни. Тако саткани и - свака ћелија у телу људском, и сваки молекул, и сваки атом. Све и сва је на свом тајанственом путу ка Богу, ка Богочовеку. Јер створена Богом Логосом, материја је самим тим Богоцентрична. Поред тога, Својим доласком у наш земаљски свет, и Својим целокупним Богочовечанским домостројем спасења света, Господ Христос је очигледно показао да је не само душа него и материја створена од Бога и за Бога, и да је Богочовек и за њу све и сва као и за душу. Јер саздана Богом Логосом, материја је сва својим најунутрашњијим нервом - богочежњива, христочежњива. Очигледан доказ тога је то што је Бог Логос постао тело, постао човек . Тиме је материја узвеличана божанским величањем, и ушла у благодатно-врлински подвиг обогочовечења, охристовљења. Бог је постао тело, постао човек, да би се сав човек, све тело испунило Богом, и Његовим чудотворним силама и моћима. Са Богочовеком Господом Христом, са Његовим телом материја је сва кренула Христовим путем: путем обогочовечења, преображења, освећења, васкрсења, вазнесења ка надхерувимској слави и вечности. И све то бива и све се то збива кроз Богочовечанско тело Цркве, која и јесте Богочовек Христос у васцелој пуноћи своје Богочовечанске Личности, пуноћи „која све испуњава у свему" . Тим богочовечанским живљењем својим у Цркви тело се, као материја, као вештаство, освећује Духом Светим, и тако отројичује Светом Тројицом. На тај начин материја постиже сво врховни божански смисао и циљ, своје вечно блаженство и своју богочовечанску бесмртну радост. Светост Светитеља, светост и њихове душе и њиховог тела је од њиховог благодатно-врлинског живљења у богочовечанском телу Цркве Христове. Таква светост обухвата целокупну личност човекову: сву душу и тело, све што улази у тајанствено устројство човекова бића. Светост Светитеља се не задржава само у души њиховој, већ се неминовно распростире и на тело њихово, те је у Светитеља свето и душа и тело. И ми, побожно поштујући Светитеље, поштујемо целокупну личност њихову, не раздељујући при томе свету душу од светог тела. Отуда је побожно поштовање светитељских моштију природан саставни део побожног поштовања и молитвеног призивања Светитеља. Све то сачињава један недељиви подвиг, као што душа и тело сачињавају једну недељиву личност светитељску. Очигледно, Светитељ за живота на земљи непрекидном и једнодушном благодатно-врлинском сарадњом душе и тела свог, постиже светост личности своје, испуњује и душу и тело благодаћу Светога Духа, и тако их претвара у сасуде светих тајни и светих врлина. Стога је сасвим природно указивати побожно поштовање и једном и другом светом сасуду Божје благодати. Јер благодатна сила Христова прониче, облагодаћује све састојке човекове личности и сву личност као целину. Непрекидним еванђелским подвизима Светитељи постепено испуњују себе Духом Светим, тако да и света тела њихова, по речи светог Апостола, постају храмови Светога Духа . Уселивши Христа вером у срца своја , а Бога Оца делотворном љубављу и испуњавањем заповести , утврдивши се у Духу Светом благодатним подвизима , Светитељи се отројичују, постају обитељи Свете Тројице , храмови Бога живога , и сав им живот протиче: од Оца кроз Сина у Духу Светом. И поштујући побожно свете мошти светитељске, Црква поштује храмове Светога Духа, храмове Бог живога, у којима Бог благодаћу живи и после телесне смрти Светитеља, и по премудром благовољењу Свом чини чудеса из њих и кроз њих. И та чудеса, која бивају од светих моштију, посведочавају да је побожно поштовање њихово од стране људи угодно Богу. Побожно поштовање светих моштију, засновано на њиховом чудотворству, води порекло из Божанског Откривења. - Још у Старом Завету Бог је благоволео да свете мошти неких Својих угодника прослави чудесима. Тако је од додира светих моштију пророка Јелисеја васкрсао мртвац . Гроб и кости пророка, који је Јеровоаму претсказивао разрушење идолских олтара, били су у великом поштовању код Јудејаца . Патријарх Јосиф оставља завештање синовима Израиљевим да чувају кости његове у Египту, и при одласку однесу их у земљу обећану . Нови Завет је уздигао тело људско на небивалу, божанску висину и прославио га славом какву немају Херувими и Серафими. Благовест је Новог Завета о телу: смисао и циљ тела људског је да заједно са душом стекне и наследи живот вечни у блаженству вечном. Господ Христос је дошао да спасе=охристови=обожи=обогочовечи целога човека, то јест и душу и тело, и да им васкрсењем осигура победу над смрћу и живот вечни. И нико никада није тако прославио тело људско као што је то учинио Господ Христос васкрсењем својим са телом и вазнесењем тела на небо и вечним седењем у њему с десне стране Бога Оца. На тај начин Васкрсли Господ је унео залог васкрсења у природу људског тела и - „сваком телу пропути пут у живот вечни" . Од тада човек зна да је тело стврено за вечност кроз богочовечност, и да је његов божански посао на земљи: заједно са душом борити се за живот вечни , борити се свим благодатно-врлинским средствима, и тако облагодатити себе, испунити себе благодаћу Божјом, претворити себе у храм Духа Светога, у храм Бога живога. Имајући у виду да је овакав новозаветни циљ тела људског постигнут и остварен у личностима Светитеља, хришћани и указују побожно поштовање телима светитељским, светим моштима њиховим - као светим храмовима Духа Светога који благодаћу својом борави у њима. Но Свето Откривење показује да по неизмерном човекољубљу Свом Дух Свети борави благодаћу Својом не само у телима Светитељa већ и у одећи њиховој. Тако, убруси светог Апостола Павла исцељују болеснике и изгоне нечисте духове ; плаштом својим пророк Илија удара по води, раздваја воду Јордана и сухим коритом прелази Јордан са својим учеником Јелисејем ; то исто са истим плаштом чини сам пророк Јелисеј по узећу Илијином не небо . А све то има своју божанску потврду и објашњење у божанској сили која је боравила у хаљинама Спаситељевим, које су обавијале Његово пречисто божанско тело . Штавише, по неисказаном човекољубљу Свом, Божански Господ чини да слуга Његовог Божанства чине чудеса не само телом и оделом већ и сенком тела свог, што сведочи догађај са светим Апостолом Петром: његова сенка исцељује болеснике и изгони нечисте духове . Бесмртна благовест Светог Откривења о светим моштима и њиховом побожном поштовању посведочена је и непрекидно се посведочава Светим Предањем од апостолскога доба до данашњега дана. Безбројне су свете мошти светих Угодника Божјих широм православнога света. Чудеса њихова су неизбројна. Побожно поштовање њихово од стране православних хришћана је посвеместно. И то несумњиво зато што свете мошти чудотворством својим побуђују њих на побожно поштовање њихово. Од самог почетка, у апостолско доба, хришћани су побожно чували чесне мошти Светог Претече и светих Апостола, те су оне могле доћи до нас; а за време гоњења они су склањали и скривали по домовима својим свештене остатке тела светих Мученика. И од тада па све до данашњега дана свете мошти светих Угодника Божјих чудесима својим разливају бесмртну радост богочовечанске вере наше по срцима православних хришћана. Сведочанства о томе безбројна су; навешћемо само неколико. Како су свечано преношене и сретане свете мошти Светитеља, дирљиво описује Свети Златоуст у својој Похвалној речи о Светом Игњатију: „Ви житељи Антиохије, отпустили сте епископа и примили мученика; отпустили сте га с молитвама а примили с венцима; и не само ви него и сви житељи успутних градова. Замислите, шта су све они морали осећати при повратку светих остатака његових! Каквом су се слашћу наслађивали! У каквом усхићењу били! Како су се радовали! Каквим су похвалама одасвуд обасипали венценосца! Као што храброг ратника, који је победио све своје противнике и у тријумфу иде са бојишта, усићено сусрећу гледаоци, не дају му чак ни на земљу да стане, него га подижу и на рукама носе дома, обасипајући га безбројним похвалама, - тако исто су и овог Светитеља сви житељи градова, почињући од Рима носили на својим раменима и предали нашем граду, славећи венценосца, хвалећи победника... У то време свети Мученик је је даровао благодат свима тим градовима, утврдио их у побожности; а од тога доба па све до данас он обогаћује ваш град." . Говорећи о чудотворној сили светих моштију, Свети Јефрем Сирин вели о светим Мученицима: „Они и по смрти дејствују као живи, исцељују болне, изгоне ђаволе, и силом Господњом одбијају сваки зли утицај њихов. Јер је у светим моштима свагда присутна чудотворна благодат Светога Духа". . При открићу светих моштију Светога Гервасија и Протасија Свети Амвросије се обраћа слушаоцима и говори са побожним усхићењем: „Ви сте дознали, и чак сами видели многе који су се ослободили демона, а још више таквих који су се само руком коснули одеће Светих, и одмах се излечили од својих болести. Обновила су се чудеса древних времена од онога доба откако се доласком Господа Исуса излила на земљу благодат преизобилна: ви својим очима видите многе где су се исцелили као неком сенком Светих. Колико се убруса предаје из руке у руку! Колико хаљина које су биле положене на свештене остатке и од самог додира постале лековите, траже верни једни од других. Сви се труде да их се макар мало дотакну, и ко их се дотакне, оздрављује . Образлажући зашто хришћани указују побожно поштовање светим моштима, Свети Амвросије благовести: У телу Мученика ја поштујем ране примљене за име Христово; поштујем успомену онога који живи бесмртношћу врлина; поштујем освећени прах исповедањем Господа; поштујем у праху семе вечности; поштујем тело које ме поучава љубити Господа и не бојати се смрти за Њега... Да, ја поштујем оно тело које је Христос удостојио мучеништва, и које има царовати са Христом на небу . Говорећи о чудотворству светих моштију, блажени Августин вели: О чему другом сведоче та чудеса ако не о вери која проповеда да је Христос Васкрсао у телу и Вазнео се са телом на небо? Јер и сами Мученици били су мартири=сведоци те вере. За ту веру они су положили живот свој, и добили могућност да све ово измољују од Господа. Ради те вере они су претходно показали необично трпљење, да би се затим појавила таква сила у овим њиховим чудесима . Свети Дамаскин, сумирајући животворно учење Светога Писма и Светога Предања о побожном поштовању светих моштију, херувимски благовести из олтара своје богоносне христолике душе: „Светитељи су постали по благодати - χαριτι - оно што је Господ Христос по природи - φισει. То јест постали су богови по благодати: чиста и жива обиталишта Божја. Јер говори Бог: Уселићу се у њих, и живећу у њима и бићу им Бог . Притом, Свето Писмо говори: Душе праведника су у руци Божјој и смрт их се неће дотаћи . Јер смрт Светаца је пре сан неголи смрт. И: Драгоцена је пред Господом смрт Светаца Његових . Према томе, шта је драгоценије него бити у руци Божјој? Јер Бог је живот светлост, и који се налазе у руци Божјој налазе се у животу и светлости. А да Бог и преко ума обитава у телима Светаца, сведочи свебожји Апостол: Не знате ли да су тела ваше храм живећег у вама Духа Светога ? Господ је Дух. И још ова еванђелска истина: Ако ко поквари храм Божји, поквариће њега Бог: јер је храм Божји свет - а то сте ви ! Стога, како не поштовати побожно одухотворење Божје, одухотворена телесна жилишта Божја? Јер они, будући живи, са смелошћу стоје пред Богом. Господ Христос нам је даровао мошти Светаца као спасоносне изворе који точе разноврсна доброчинства и изливају миро слаткомирисно. Нека нико у то не сумња! Јер када је по вољи Божјој из кршевите и тврде стене у пустињи потекла вода за жедни народ , и из магареће чељусти за жеднога Самсона , зар је онда невероватно да из моштију светих Мученика изобилно тече миомирисно миро? Несумњиво тече, по свемогућству Божјем и по Божјем поштовању и уважавању Светаца. По старозаветном закону, ко се дотакао мртвога тела сматран је за нечистога седам дана . Али Свеци нису мртви. Јер од како је Онај који је сам Живот и Виновник живота, био убројан у мртве, ми већ не називамо мртвима оме који су уснули, преминули у нади на васкрсење и са вером у Њега, ми их не називамо мртвима. Та и како може мртво тело творити чудеса? И на који се начин кроз свете мошти изгоне демони, удаљују болести, лече болни, прогледају слепи, очишћавају губави, прекраћују искушења и невоље, и сваки добри дар од Оца светлости силази на оне који моле се чврстом вером . Васељенску веру Цркве о побожном поштовању светих моштију потврдили су богоносни Оци Светога Седмог Васељенског Сабора својом одлуком: „Господ наш Исус Христос подарио нам је мошти Светитеља као спасоносне изворе који изливају разноврсна доброчинства на немоћне. Стога они који се дрзну одбацити мошти Мученика: ако се епископи - да се свргну, а ако су монаси и световњаци - да се лише општења . У правилу 7. истог Васељенског Сабора вели се: Ако су који свети храмови освећени без светих моштију Мученика, наређујемо да се у њима положе мошти уз уобичајену молитву . Да је побожно поштовање светих моштију саставни део Богочовечанског домостроја спасења сведоче и ове чињенице: од најдубље светопредањске старине храмови су зидани на гробницама и моштима Светитеља, и света Литургија се врши једино на антиминсу у коме се налазе честице светих моштију. Поред тог, богослужбене књиге, нарочито Минеји, препуни су молитава и песама које се односе на побожно поштовање светих моштију. А Житија Светих изобилују сведочанствима о њиховом чудотворном делању, разливајући по срцима православних хришћана бесмртну радост вере наше православне=богочовечанске. Све у свему: тајна светих моштију је у срцу новозаветне светајне: оваплоћења Бога . Јер васцела тајна човечијег тела објашњена је оваплоћењем, отеловљењем Бога: Богочовеком Господом Исусом Христом. Отуда благовест, свеблаговест о телу: Тело је за Господа и Господ за тело . А кроз тело човеково и сва твар, сва материја добила је свој божански смисао, богочовечански свесмисао . Јер човеком, освећеним у Цркви светим тајнама и светим врлинама, освећује се, охристовљује се и твар, и материја. А уз то иде и ова радост: мироточивост многих светих моштију. То мило чудо дато је светим моштима да покаже да су хришћани заиста „Христов мирис Богу (2.Кор. 2,15), миришу на Бога, на небо. Еванђелска је истина: грех је човеков - смрад пред Богом; и сваки грех смрди из ђавола. Кроз свете тајне и свете врлине хришћани постају „Христов мирис Богу." Отуда су и свете мошти Светитеља мироточиве. Догматика Православне Цркве, књига трећа, Београд, 1978. стр. 675-683 Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. У име Оца и Сина и Светога Духа. Ево великог празника, ево празника највећег човека у роду људском, јер данас празнујемо рођење Светога Претече. Човека – али више пророка, више анђела, више монаха, више апостола, више еванђелиста. Све је он то у себи имао, зато је Спаситељ и изрекао највећу похвалу о њему, да је он „Највећи између рођених од жена“. Највећи између рођених од жена. Замислите такву похвалу! Није ту похвалу изрекао човек, ни пророк, ни апостол – већ сам Бог, Господ Христос, који је постао човек и дошао у овај свет. И гледајући сав род људски, Он је њега истакао као највећег у роду људском. Зашто? Зар је већи од Апостола Павла, зар је већи од Апостола Петра, зар је већи од Еванђелиста Јована? Да, већи. У чему је величина његова? Ево у чему. Господ га је послао у овај свет као претечу, као предходника – чијег? Господа Христа. Као претходника Бога Који се рађа у телу. Претеча значи предходник, и он је ишао испред Господа Христа. Господ Христос је дошао у овај свет да би сав свет ишао за Њим, не испред Њега. А Он је одредио претечу Светога да иде испред Њега. Шта то значи? То значи ово: овај свет до доласка Господа Христа био је змијарник. Овај свет до доласка Исуса Христа био је трњак греха, змијарник страсти, ужас злочина. Све је то овај свет био. И Господ је дао Претечи да сагледа све грехе свих људи на земљи. Како је то страшан дар! Замислите да на вас падне та страшна мука да у једном тренутку сагледате све грехе рода људског, све ужасе, све смрти, све ђаволе које смо довели у овај свет. И он, нико испред њега, а он испред Господа Христа иде и крчи змијарник и крчи трњак и разгони ђаволе, припрема пут Божанским ногама Господа Христа. Заиста, пут мученика и то свемученика, пут апостола и свеапостола, пут еванђелиста и свејеванђелиста. Веле и пишу да се Свети Претеча никада није смејао. Како се могао смејати човек који пред собом види сав род људски, сву историју света? Види све грехе, види све страшне поворке смрти, види све безбројне легионе ђавола. Све то, све то ми смо људи довели у овај свет. Не звери, не неки нарочити животињски злочинци, него ми људи. Ми смо увели грех у овај свет, и смрт увели у овај свет, и ђавола увели у овај свет. И све то, ето, Свети Претеча је имао пред собом, све је то јуришало на њега. Јер је за њим ишао Господ који је постао човек, да би нас ослободио од свих тих грехова, свих тих смрти и свих тих ђавола. Зато је лице Светога Претече увек било тужно и вероватно увек уплакано. Никад се смејао није! Исто тако пишу црквени историчари да се Господ Христос никад смејао није. Како се могао смејати Господ који је дошао и узео на Себе све грехе рода људског, узео на Себе све смрти рода људског, узео на Себе све демоне рода људског? Како се Он могао смејати? Тужан, увек тужан, гледајући људе како, пре него што је Он дошао у овај свет да их спасе свега тога, свих тих ужаса, многи од њих неће спасење. Неће да иду за Њим. А гле, Претеча је ишао испред Њега. И шта? Показао пут, исцељење од свих грехова, исцељење од свих страсти, ослобођење од свих демона. Како? Покајањем. Зато је Претеча Свети апостол покајања, пророк покајања, мученик покајања, еванђелист покајања. Јер је објавио тај лек, тај свелек за грехе људске. Јер покајање јесте лек за сваки грех рода људског, за сваки грех мој и твој и сваког људског бића. И Господ је то објавио дошавши у овај свет, поставши човек. Свети Претеча је своју проповед, своје Еванђеље, нарочито сабрао у ове речи: „Покајте се, јер се приближи Царство небеско“. Како се то приближи Царство Небеско? У коме? У Господу Христу. Сишао је Бог у овај свет, како са Богом да не дође Царство небеско? Небеса су сувише мала, небеса су капља према величини Бога и Господа Христа. И ту реч Светога Пророка и Претече: „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско“, прихватио је Господ Христос, и од тога и тиме почео Своје Еванђеље. Он је почео Своје Еванђеље речима: „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско“. Ето, сав Претеча је пред Њим. Сво Еванђеље је у речима овим: Царство небеско носи нам – шта? Носи нам вечну истину, вечну правду, вечну љубав, вечни живот, рај. Носи све оно што је Божанско, носи све оно што је без греха, без страсти, без зла и без ђавола. И тако је Господ продужио Еванђеље Светога Претече и дао нам лек за сваки грех. Зато је Господ и основао Цркву у овоме свету и у њој дао сва средства свакоме од нас да се ослободи својих грехова, да се ослободи својих страсти, да се ослободи својих ђавола. Зато нећемо имати извињења на дан Страшнога суда, ми хришћани, који имамо безброј апостола, безброј светитеља. Имамо самога Господа Христа, Који нам је дошао у овај свет и дао нам Своје Еванђеље. Дао нам Божанску силу да себе исцељујемо од свакога зла и од свакога греха. Ви чујете на сваком богослужењу како се ми молимо: „Да нам Господ да овај дан сав свет, савршен и безгрешан“, да тако проведемо овај дан. То значи: да се боримо против свакога греха који насрне на нас, споља и из спољног света и рикне из нас, из наше душе, из нашег унутрашњег света. Господ је дао зато сва средства у Цркви Својој. Шта је Свето причешће? Свето причешће то је сједињење са Богом, а кад узмеш у себе Бога, онда из тебе бежи сваки грех. Где може остати грех поред Бога у теби, где може остати страст, где може ђаво остати у твојој души, ако Бог уђе у њу? – а улази кроз Свето причешће. То је највећи дар који се даје роду људском, најсигурније средство за победу над свима гресима, над свима страстима. И осигурање, такорећи, безгрешног живота. Слаби смо, немоћни смо, падају греси на нас, падамо у грехе, али васкрсавамо из греха. Јер, сваки грех је мали гроб, сваки грех је мала смрт. А Господ је дао васкрситеља, он је у рукама твојим – то је покајање твоје. Покајање те васкрсава из свакога греха, само ако ти хоћеш. Господ никог не спасава на силу, није Он дошао овде да примора мене и тебе да пођемо за Њим. Он предлаже: Ако хоћете да идете за Мном, хајте за Мном. Нећеш? Пази за ким идеш. Не иде ли човек за Господом Христом у овоме свету, за ким иде? За ђаволом, сигурно. Као што казује пример наших прародитеља, Адама и Еве, кад су окренули леђа Богу. Ђаво је стао испред њих и повео их кроз овај свет, и они су га увели у овај свет. У томе је страхота бити човек. Све птице, све биљке, све животиње, устаће на нас на дан Страшнога суда, и рећи: Ево, људи су злочинци, они су нас убацили у смрт, они су увели ђавола у овај свет и све муке у овоме свету. Тако, сваки хришћанин уствари се смирава пред сваком птичицом, пред сваком биљчицом, и вели: Опрости, ти си безгрешна, ја сам сав грешан. Ја сам крив за муку твоју, ја сам крив за смрт твоју. Зато, прави хришћанин увек осуђује прво себе за грехе своје и за грехе овога света. Када читате животописе светитеља, ви наилазите на речи које веле: Господе ја сам свегрешан, не само грешан, него свегрешан. Један од највећи светитеља Божијих, Свети Симеон Нови Богослов, стално пише о томе како је он свегрешан и истински свегрешан, и објашњава: Како могу, Господе, да не осећам себе свегрешним, кад сунце Твоје, кад светлост Твоја падне на мене, онда све, и најситније трунчице грехова, постају огромне планете, огромна сунца, огромне планине и падају на мене. Помози! Ти једини спасаваш од греха, а ја човек, ја сам свегрешан! То је осећање сваког правог хришћанина у овоме свету. Себе корити, себе осуђивати, свој грех сатирати у теби; не туђи, прво свој: Извади брвно из ока свог најпре, да би могао извадити трун из ока брата твог. Да, и Претеча Свети, који је Претеча Господњи у свему, Претеча у новом животу, Претеча у нашој бесмртности, Претеча у свему што је еванђелско, он, он је указао на Господа Христа као на Спаситеља света, и вели: И ја Га не знадох, али Онај који ме посла да крстим водом Он ми рече: на Кога видиш да силази Дух Свети, Он је тај који ће те спасти од греха и смрти. И ја видех, вели Свети Претеча, и засведочих. Видео је Духа Светог, Небеса отворена над Господом Христом када је крстио Господа у Јордану. И од тада, нема сумње, Господ је Спаситељ овога света, дошао у овај свет да нас спасе од греха, од смрти, од ђавола. И сву ту проповед, сву ту силу први је осетио Свети Претеча. Њему је Господ дао ту благодат да заиста пре свих нас, пре свих људи позна Господа Христа, пође за Њим, и објави целоме свету да нема спасења у другоме осим у Господу Исусу. Да, то је Свети Претеча, апостол покајања, пророк покајања, мученик покајања. Јер гле, то мало дете, мајка Претечина од цара Ирода у пустињу је побегла са њим. Ирод је убио његовог оца, праведног Захарију, тражећи дете које се родило, мислећи да је то Господ Христос. Мајка Јелисавета побегла у пустињу и умрла после годину и по дана. И остало мало дете у пустињи, мало годину и по дана. Како је могло живети? Анђели Божји силазили, хранили га и однеговали; и није изашао из пустиње тридесет година. Када је навршио тридесет година почео је своју чудну и необичну проповед. Први монах. Ко је већи монах од њега? Први мученик. Ко је већи мученик од њега? Какве је муке детенце морало имати само у пустињи при рикању лавова и зверова, а он сам у пећини? Ви мајке, замислите то! Ви родитељи, замислите то! И иза свега тога, он је изашао као највећи исповедник, као највећи испосник, као највећи пустињак и највећи праведник. Ето, божанска уста Господа Христа објавише свету да је он Највећи између рођених од жена. Шта ми можемо да очекујемо од њега, шта ако не милост и благодат и доброту? Да му се молимо да он, велики еванђелист Божји, велики мученик, велики пророк, велики светитељ, Највећи између рођених од жена, помоли се за нас да Господ опрости тешке грехе свакоме од нас и свима нама. Нека би он, са Пресветом Богомајком,која је једино већа од еега у свима световима, нека би они молили се за нас, за род наш, за све људе, за сав свет, еда би Благи Господ смиловао се на нас многогрешне и избавио нас од свега што душу сатире и убија. Молитва Светог Претече заиста све може пред Господом. Постоји икона која се зове Деизис, то је мољење. С десне стране Спаситељеве Богомајка, а с леве Претеча. То се зове Деизис – мољење. Хоће да се каже да се Свети Претеча, заједно са Пресветом Богомајком, непрекидно моли за све нас, за сав род људски. Зато, нека наше молитве, наши вапаји не оскудевају. Упућујмо их увек Светом Претечи да нас он води и приводи Спаситељу, да живимо Њиме у овоме свету, еда бисмо Њиме живели у ономе свету, и славили Га, заједно са великим и славним Пророком Божијим Јованом, који нека нас сваки дан и сваке ноћи учи свему што је еванђелско, што је Христово, да бисмо заједно с њим служили Њему вечито, и у овом и у оном свету. Амин. 1974. године у манастиру Ћелије
  22. Поводом 125-е годишњице од рођења и 40-е годишњице од упокојења Преподобног Јустина Ћелијског у Врањског у храму Свете Тројице у Врању приређена је Свечана академија на којој је беседу произнео Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј. У програму су учествовали Хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини у Новом Саду, Хор манастира Ковиљ, сестринство манастира Светог првомученика и архиђакона Стефана, и дечији хор Музичке школе "Стеван Мокрањац" из Врања. Извор: Епархија врањска
×
×
  • Креирај ново...