Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јокића'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ријеч о књизи Јована Маркуша „Црна Гора кроз историјска документа- народ, језик, црква, држава“, протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића у Никшићу, дана 20. фебруара. По хришћанском схватању људска историја није просто след догађаја, већ догађање са једним одређеним циљем. Зато историја није просто и једино описивање догађаја из прошлости, већ проналажење њиховог смисла. Долазак Христов и Његово присуство у свијету, уводе нову перспективу у вријеме. Вјечност нам се даје у садашњости и сваки тренутак у историји поприма есхатолошки карактер. Док је стари Израиљ био заокупљен спасоносним јављањима Божијим у времену и историји, у Новозаветној Цркви вријеме и историја су усмерени према вјечности. Христос је својим животом и својим учењем, својом смрћу и Васкрсењем дао човеку перспективу вјечности, што је у ствари и циљ историје. Библијски историчари посматрају и оцењују прошле догађаје у контексту коначног циља историје, а циљ је спасење човјека и свијета у Христу. То се спасење остварује у Цркви и кроз Цркву, као сједињење свих људи и целокупне природе са Богом у Христу. Отуда су библијска и црквена историја Божанска историја. Оне говоре о Божијој дјелатности у историји ради остварења коначног циља историје, почевши од стварања свијета и човека, па до последњег догађаја – ослобођења човека и природе од гријеха и смрти кроз њихово сједињење с Богом у Христу. Значи, циљ историје човјека и свијета за хришћане је Царство Божије, односно Црква обухваћена и вођена Христом и улазак свијета у Цркву као Царство Божије, у коме ће он бити ослобођен од смрти. У књизи Црна Гора кроз историјска документа, народ, језик, црква, држава која представља једно озбиљно и надасве корисно дјело вишегодишњег труда њеног аутора Јована Маркуша у једном дијелу управо говори о једној таквој Цркви и њеној историји. Моје излагање ће ићи у два правца која су по мени најбитнија у данашње вријеме када говоримо о Цркви у савременој Црној Гори. То су континуитет постојања цркве на овим просторима са посебним нагласком од самосталности српске архиепископије успостављеној и утемељеној прије осам вјекова и контринуитет светосавске традиције која је дубоко уткана у Црну Гору. Ова књига кроз разне изворе, документа, чињенице, копије и илустрације је потврда вишевјековног непрекинутог континуитета богослужбеног живота Православне Цркве у Црној Гори, са свим различитим и светотајинско-литургијским и историјско-социјалним изазовима пред којима се она налазила у свом вишевјековном постојању. Она је свједочанство да су православље и Црква у Црној Гори присутни од 4. вијека када се датирају почеци хришћанства на подручју данашње Црне Горе, преко древних епископија Диоклијске, Рисанске, Скадарске и Расцијске, преко Светога Саве и Епископија Зетске, Хумске и Будимљанске, цара Душана када је и уздигнута у ранг митрополије, а увијек у канонском припадању и јединсту поменутих епархија Архијепископији Жичкој, потом Архијепископији Пећкој и Пећкој Патријаршији, тј. Српској Православној Цркви. И управо мноштво свеједочанства овог континиутета доноси нам Маркуш у својој књизи. Ту ћемо наћи да је свети Сава је основао Зетску, Хумску и Будимљанску Епископију 1219. године. Зетска је услед различитих околности више је пута мијењала своје сједиште. Пречиста Крајинска манастир, манастир Врањина на острву на Скадарском језеру све док владари из династије Црнојевића не пренесу сједиште Зетске Епископије, односно Митрополије, на Цетиње гдје 1484. године подижу и манастир гдје је њено сједиште и мјесто устоличења њених митрополита до данас. Након 1776. године па све до почетка 20 вијека, Митрополија остаје једини дио Пећке патријаршије који није признао власт фанариота. Најјаснији доказ за то је титула егзарха Пећког трона коју носе цетињски митрополити још од 1750. године. Након 1922. године и добијања томоса од Цариградске патријаршије, обнавља се јединствена Пећка патријаршија са Митрополијом као саставним дијелом. У овој књизи наћи ћемо још да је Митрополит Василије у својој Историји Црне Горе набројао себе са осталим архијерејима пећке патријаршије. Даље налазимо да је први помен у историји Црне Горе из 1504. када се зетски митрополит титулише као црногорски и приморски. Овај запис митрополита Романа а факсимил тог записа налазимо у Маркушевој публикацији је из рукописне књиге Молитвеник који се данас налази у бечкој националној библиотеци. Из ватиканских докумената из 1640. и 1643. јасно се види да је митрополија црногорска тих година дио Пећке патријаршије. Након 1922. године и добијања томоса од Цариградске патријаршије, обнавља се јединствена Пећка патријаршија са Митрополијом као саставним дијелом. Свети Сава је вјековима дубоко уткан у црквено, црквеноправно, просвјетно, књижевно, језичко и културно биће Црне Горе. Формирање култа светог Саве у средњовјековној Зети, Боки, Полимљу, Хуму и осталим крајевима данашње Црне Горе отпочело је веома рано и има свој континуитет кроз вјекове до данашњих дана. Прије свега у историјској науци је познато да је Стефан Немања отац светога Саве рођен у Рибници, на ушћу ријеке Рибнице у ријеку Морачу, у данашњој Подгорици, гдје су и данас видљиви остаци зидина града. Запис из животописа свог оца Стефана Немање тј. светог Симеона Мироточивог гласи: „Нека вам је знано о овом блаженом оцу нашем ктитору господину Симеону, од рођења његова до смрти. Рођење његово било је у Зети на Рибници. Осим те чињенице постоје многа свједочанства која нам преноси Мркуш а која несумњиво говоре о значају и присуству светог Саве у нашем народу у Црној Гори. Светосавска и традиција Немањића у Црној Гори је велика. Међутим, оно што је најзначајније је то да је Свети Сава своме народу у Црној Гори оставио најпоузданију вриједносну оријентацију, и то оријентацију око олтара и Христове жртве, одакле исходи све што је везано за светог Саву и Светосавље. И управо око олтара као мјеста Литургијског сабрања из којега све извире и у који све увире, свети Сава је прослављан као заштитник народа и државе. Ова књига је и најновија потврда кроз коју ћемо видјети да када говоримо о Црној Гори и прослављању и утицају светога Саве да ниједна личност није више присутнија но што је дјело и мисао Светога Саве на читавом простору данашње Црне Горе. Коријени његовог дјела су дубоки и генетски су усађени у душу народа. Ти коријени су разноврсни и многобројни. У Цетињском љетопису се каже да је Свети Сава основао архиепископију у Зети 1220. године. У календарима Молитвеника/ Требника како Вуковићевом из 1538/40, тако и Црнојевића из 1495/6, уписани су у јануару свети Сава Српски, у фебруару свети Симеон Мироточиви. Дакле, неспорно је да се и у вријеме Црнојевића литургијски прослављао свети Сава и остали светитељи светородне лозе Немањића. Све то налазимо у овој књизи коју представљамо. Налазимо и фотографије страница службе са иконама светитеља у Празничном минеју, који је такође штампао Божидар Вуковић 1536-38. Даље је Маркуш публиковао странице календара од Грлице до календара владе у изгнанству у којима је уписам молитвени спомен Немањића. Даље ћемо наћи многе помене и прославе Светога Саве у пјесама, уставима, и устројствима школа, читанкама, наставним уџбеницима, прославама и државним а нарочито школским славама почев од књаза Данила па све до краља Николе. Треба напоменути да Цркава и манастира њему посвећених у Црној Гори је знатан број и да највећи број храмова и манастира посвећених светом Сави у епархијама Српске православне цркве се налази у Митрополији црногорско-приморској, а територијално на Црногорском приморју. Што се тиче световног прослављања у ондашњој Кнежевини Црној Гори, прослављен је свети Сава први пут на Цетињу 1856. Чула се химна „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави“. Касније, како су се оснивале школе, нарочито од 1884, свети Сава прослављао се редовно као школски патрон. Многобројне фреске и иконе овога светитеља настале су у Црној Гори. Најпознатија је његова икона у манастиру Морачи гдје су представљене сцене из његовог живота. Темељ црквеног постојања јесте да вјерно представља и за свако ново доба и околности наново тумачи вољу и поруку свога оснивача, не само у њеном исходишту, него у сваком тренутку континуума у коме су та воља и порука биле пројављене. Историју традиције проучавамо не зато што смо заинтересовани да оживимо мртву прошлост, већ да бисмо промовисали савремено разумевање хришћанског живота у оквирима његовог поријекла и развоја. Из свега приказанога у овој књизи јасно да дјела и допринос светога Саве превазилазе границе њиховог времена, задобијајући свевремени значај за будућа поколења и њихове егзистенцијалне проблеме. Из свега реченог јасно је да је Православна Црква је примила своју веру од Отаца Цркве. Њена верност учењу Отаца чини темељ њеног идентитета. С обзиром да митрополити Црногорско-приморски никада нијесу довели у знак питања тај изворни црквени поредак, апостолско прејемство и заједништво; с обзиром да нијесу сами тражили положај у коме су се нашли, него им је наметнут силом прилика; с обзиром да су све чинили што је било до њих да се успостави поновни нормални црквени поредак за њих можемо рећи и да су били и да су и данас на питу светих отаца Цркве. Црква ходи унутар ковитлаца историјских промена, држећи свој поглед ка последњим догађајима, ка визији Царства Божјег. Колико међутим, Црква остаје верна овој визији, толико више шансе има да преживи у историји. Без обзира на изузетно сложене околности у оквиру којих се одвијао црквени живот у Црној Гори он је био увијек у процесу узрастања некада већем а некада мањем, и изграђивања Тијела Христовог. Ова књига је најбољи одговор онима који оспоравају данашњој Митрополији црногорско-приморској и епархијама да су настављачи континуитета оне три светосавске епархије које смо поменули. Она је најбољи одговор онима који желе да умање или скроз да избришу чињеницу да је Црква кроз историју Црне Горе била народна и државотворна, да је она стварала и уобличила и освештавала традиционални идентитет нашег народа и државе. Она је најбољи одговор свима онима који смартају да је светосавље фундаментализам и великосрпска религија без Бога. Она је одговор и онима који кажу да нема мјеста Светосављу у темељима савремене Црне Горе. На крају да закључим да овде у овој књизи је било истраживање истраживача из прве руке; било је као да се посматра грнчар за његовим точком, и дубоко се осјећа креативност истраживачког рада. Свијет историчара и истраживача не постоји тако да га свако види, већ неко га мора призвати у постојање из безобличних магли прошлости, што је Матица Српска друштво чланова у Црној Гори успјела овим својим великим издавачким подухватом. И баш на самоме крају закључујемо да Маркуш радио са највећом објективношћу и без икаквог прикривеног мотива, изузев жеље да се служи Богу кроз служење његовом народу. Извор: Ин4с
  2. Матица српска и Друштво чланова Матице српске у Црној Гори 5. јуна у сали за седнице Матице српске организовали су промоцију књиге протојереја Слободана Бобана Јокића „Црквени живот у Црној Гори у 18. и 19. вијеку” (у издању Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, Свевиђа и Светигоре). Ова историографска и теолошка студија на преко 200 страна расветљава вишевековни континуитет богослужбеног живота Православне цркве у Црној Гори, али пружа и значајан увид у различите светотајинско-литургијске и историјско-богословске изазове пред којима се налазио, посебно се везујући за период 18. и 19. века. Присутне је поздравио Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, а књизи су говорили проф. др Јелица Стојановић, проф. др Драго Перовић и аутор. Извор: Матица српска View full Странице
  3. Ова историографска и теолошка студија на преко 200 страна расветљава вишевековни континуитет богослужбеног живота Православне цркве у Црној Гори, али пружа и значајан увид у различите светотајинско-литургијске и историјско-богословске изазове пред којима се налазио, посебно се везујући за период 18. и 19. века. Присутне је поздравио Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, а књизи су говорили проф. др Јелица Стојановић, проф. др Драго Перовић и аутор. Извор: Матица српска
  4. Саслуживало му је више свештеника, свештеномонаха и ђакона Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке и Епархије милешевске. Молитвено је учествовао велики број вјерника и сестринство манастира Жупа Никшићка, предвођено Игуманијом мати Ефимијом, а Литургију су појањем пратили пјевница при Саборном храму и чланови хора Преподобне мати Ангелине. У току свете Литургије Епископ Јоаникије одликовао је чином протојереја-ставрофора Слободана Јокића протојереја, архијерејског намјесника никшићког, а јереја Остоју Кнежевића, старјешину никшићке Саборне цркве чином протојереја за њихову ревносну службу, вјерност и оданост Цркви Божјој и добар пастирски рад. „Надалеко се прича о литији за Светог Василија Острошког у Никшићу, ја, увијек, говорим да је то због благослова и заслуга Светог Василија Острошког, али, свакако, наши свештеници дају томе велики допринос. Литија је, заправо, огледало цијелог њиховог пастирског, свештеничког рада у овом граду“, казао је Владика. Он је додао да је служба Божја света, узвишена, благословена, спасоносна, али у њој има и тешких прилика, а кад су искушења на свештеника то је, по ријечима Владике, теже, јер треба носити свој углед, породицу и своју паству. „Света Црква Божја ради охрабрења, ради утврђења и ради признања додјељује и ова одликовања, која нијесу суштина ствари. Суштина је свештеничка служба, али и ова унапређења значе. Она су благодатна и додјељују се са молитвом и учешћем архијереја и цијелог народа у молитви. Нека буде срећно обојици, да вам буде на здравље, на спасење, на радост, а и на подстрек за будуће дјеловање, за ваш будући самопрегорни, саможртвени рад на њиви Господњој“, поручио је Његово Преосвештенство. У име одликованих свештеника захвалио је протојереј Остоја Кнежевић, наводећи да је за њих важно што су се ових одликовања удостојили на дан када света Црква православна слави Све Свете. „Свети су наши путеводитељи ка Христу, наши старији учитељи на које се угледамо, који нас храбре примјером своје светости, свог живота и трудимо се да их у свом животу подражавамо“, рекао је свештеник Кнежевић, додајући: „Хвала Вам, Преосвећени Владико, на одликовањима којих сте нас данас удостојили, доживљавамо их као одраз Ваше очинске љубави и архипастирске бриге. Ова одликовања се, најчешће, доживљавају као награде, она и јесу награде, јер у Цркви ништа не постоји што није награда, ако човјек правилно схвати природу Цркве. Символи које смо данас примили имају дубље духовно значење – Крст Христов којег се о. Слободан удостојио је символ славе Божје, символ побједе Христове над смрћу, али и символ страдања Божјих, жртве и љубави Христове. Када га буде одијевао у свом животу увијек треба да се присјећа свих добродјетељи Христових, да се труди да их у свом животу остварује“. „Надбедреник, који сам ја примио је мач духовни, символише одсијецање корова у душама људским, страсти људских, то није обичан мач. Има четири оштрице уз све четири стране свијета, а најближа оштрица је она окренута ономе који га носи. Помолите се сви да нам ове награде и одликовања буду имала тај духовни смисао и значај“, казао је о. Остоја. Он је искористио прилику да у име сабраног свештенства и вјерног народа Епископу будимљанско-никшићком Г. Јоаникију честита јубилеј – 19 година епископске службе, подсјетивши да је, прије 19 година, на празник Светог цара Константина и Јелене, у Цетињском манастиру, из руку блаженопочившег Патријарха Павла примио епископско достојанство. Након прочитаног Јеванђеља, ријечима литургијске проповиједи Преосвећени Епископ Јоаникије поучио је сабрани народ, бесједећи о данашњем великом празнику Свих Светих. „Сви Свети су они који су се обукли у силу са висине, који су својим животом, вјером, молитвом, добрим дјелима, љубављу према Богу и Цркви привукли милост Божју и ту неописиву силу са висине. Оне који су свети прожела је свјетлост и милост, благодат, истина и правда. Ако бисмо могли рећи, у правом смислу ријечи, шта значи бити свети човјек, то би значило да се сам Господ Христос уселио и настанио у срце онога који Га љуби, он Господом Христом дјелује, живи, мисли, осјећа, чудотвори“, бесједио је Владика Јоаникије, нагласивши да међу светима које данас прослављамо, нарочито гледамо у лик Светог цара Константина и царице Јелене. Преосвећени Епископ Јоаникије одликовао је брачни пар Михаила и Анастасију Шћепановић из Никшића, који су родили једанаесторо дјеце, Медаљом Светог великомученика Георгија II степена за „узоран примјер честитих хришћана и добрих родитеља са жељом да Господ њима и њиховој дјеци дарује свако небеско и земаљско добро“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  5. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у Недјељу свих Светих, прву седмицу по Педесетници, 3. јуна 2018, на празник Светог цара Константина и царице Јелене, Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Прилог Радија Светигоре Саслуживало му је више свештеника, свештеномонаха и ђакона Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке и Епархије милешевске. Молитвено је учествовао велики број вјерника и сестринство манастира Жупа Никшићка, предвођено Игуманијом мати Ефимијом, а Литургију су појањем пратили пјевница при Саборном храму и чланови хора Преподобне мати Ангелине. У току свете Литургије Епископ Јоаникије одликовао је чином протојереја-ставрофора Слободана Јокића протојереја, архијерејског намјесника никшићког, а јереја Остоју Кнежевића, старјешину никшићке Саборне цркве чином протојереја за њихову ревносну службу, вјерност и оданост Цркви Божјој и добар пастирски рад. „Надалеко се прича о литији за Светог Василија Острошког у Никшићу, ја, увијек, говорим да је то због благослова и заслуга Светог Василија Острошког, али, свакако, наши свештеници дају томе велики допринос. Литија је, заправо, огледало цијелог њиховог пастирског, свештеничког рада у овом граду“, казао је Владика. Он је додао да је служба Божја света, узвишена, благословена, спасоносна, али у њој има и тешких прилика, а кад су искушења на свештеника то је, по ријечима Владике, теже, јер треба носити свој углед, породицу и своју паству. „Света Црква Божја ради охрабрења, ради утврђења и ради признања додјељује и ова одликовања, која нијесу суштина ствари. Суштина је свештеничка служба, али и ова унапређења значе. Она су благодатна и додјељују се са молитвом и учешћем архијереја и цијелог народа у молитви. Нека буде срећно обојици, да вам буде на здравље, на спасење, на радост, а и на подстрек за будуће дјеловање, за ваш будући самопрегорни, саможртвени рад на њиви Господњој“, поручио је Његово Преосвештенство. У име одликованих свештеника захвалио је протојереј Остоја Кнежевић, наводећи да је за њих важно што су се ових одликовања удостојили на дан када света Црква православна слави Све Свете. „Свети су наши путеводитељи ка Христу, наши старији учитељи на које се угледамо, који нас храбре примјером своје светости, свог живота и трудимо се да их у свом животу подражавамо“, рекао је свештеник Кнежевић, додајући: „Хвала Вам, Преосвећени Владико, на одликовањима којих сте нас данас удостојили, доживљавамо их као одраз Ваше очинске љубави и архипастирске бриге. Ова одликовања се, најчешће, доживљавају као награде, она и јесу награде, јер у Цркви ништа не постоји што није награда, ако човјек правилно схвати природу Цркве. Символи које смо данас примили имају дубље духовно значење – Крст Христов којег се о. Слободан удостојио је символ славе Божје, символ побједе Христове над смрћу, али и символ страдања Божјих, жртве и љубави Христове. Када га буде одијевао у свом животу увијек треба да се присјећа свих добродјетељи Христових, да се труди да их у свом животу остварује“. „Надбедреник, који сам ја примио је мач духовни, символише одсијецање корова у душама људским, страсти људских, то није обичан мач. Има четири оштрице уз све четири стране свијета, а најближа оштрица је она окренута ономе који га носи. Помолите се сви да нам ове награде и одликовања буду имала тај духовни смисао и значај“, казао је о. Остоја. Он је искористио прилику да у име сабраног свештенства и вјерног народа Епископу будимљанско-никшићком Г. Јоаникију честита јубилеј – 19 година епископске службе, подсјетивши да је, прије 19 година, на празник Светог цара Константина и Јелене, у Цетињском манастиру, из руку блаженопочившег Патријарха Павла примио епископско достојанство. Након прочитаног Јеванђеља, ријечима литургијске проповиједи Преосвећени Епископ Јоаникије поучио је сабрани народ, бесједећи о данашњем великом празнику Свих Светих. „Сви Свети су они који су се обукли у силу са висине, који су својим животом, вјером, молитвом, добрим дјелима, љубављу према Богу и Цркви привукли милост Божју и ту неописиву силу са висине. Оне који су свети прожела је свјетлост и милост, благодат, истина и правда. Ако бисмо могли рећи, у правом смислу ријечи, шта значи бити свети човјек, то би значило да се сам Господ Христос уселио и настанио у срце онога који Га љуби, он Господом Христом дјелује, живи, мисли, осјећа, чудотвори“, бесједио је Владика Јоаникије, нагласивши да међу светима које данас прослављамо, нарочито гледамо у лик Светог цара Константина и царице Јелене. Преосвећени Епископ Јоаникије одликовао је брачни пар Михаила и Анастасију Шћепановић из Никшића, који су родили једанаесторо дјеце, Медаљом Светог великомученика Георгија II степена за „узоран примјер честитих хришћана и добрих родитеља са жељом да Господ њима и њиховој дјеци дарује свако небеско и земаљско добро“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка View full Странице
  6. Вишегодишњи старјешина Саборне цркве у Никшићу, од 2010. на дужности архијерејског намјесника никшићког, протојереј Слободан Јокић магистрирао је на Богословском факултету у Фочи, прошле године. Рад на тему Светотајински и литургијски живот Православне цркве у Црној Гори у периоду 18. и 19. вијека је послужио као основа за настанак новообјављеног дјела. Преосвећени Епископ Јоаникије сматра да је штампање ове књиге изузетно значајан догађај, јер нас она уводи у Цркву, освјетљава корјене на којима смо насађени и помаже нам да разумијемо прошлост, да оно што је вриједно сачувамо и унапредимо, а према ономе што није од велике вриједности заузмемо правилан став, што је о. Слободан, оцијенио је Владика, и учинио. „Тематика књиге је обухватна. Срећа је што постоји доста извора, докумената, свједочанстава, нешто мање студија, на које се аутор могао ослонити. За похвалу је огромна марљивост, прави истраживачки рад. Тематика се, углавном, односи на онај период историје Митрополије црногорске када је она остала као „иза грома“, једини остатак испод Саве и Дунава од Пећке Патријаршије, послије њеног укидања 1766. године“, навео је Његово Преосвештенство. Кобну одлуку о укидању Пећке Патријаршије, подсјетио је Владика, коју су донијеле турске власти, а у којој је учествовала и јерархија Васељенске Патријаршије, црногорска Митрополија није прихватила. Неколико Митрополита црногорских и јерарси Српске Цркве, покушавали су да обнове Патријаршију, али се у томе није успјело. „Како је опстала Митрополија тешко је и данас разумјети, али њен углед је порастао зато што је опстала, што су на њеном челу били српски јерарси, а не грчки. Наш народ се због тога везивао понајвише за Митрополију црногорску, увијек је био одан са њеног подручја тој светој столици, али и других српских крајева. Међутим, она се није само задовољила тиме што је њен углед порастао, него је настојала да то у сваком смислу оправда и оправдала је“. „Црквени живот се, уз много искушења, сачувао у ономе што је суштинско и то отац Бобан сјајно свједочи. Светотајински живот, уз доста искушења и недостатака, се, ипак, сачувао, а то значи да се вјера сачувала што се види по конкретним плодовима. Управо тај архијереј, који је на својој кожи претрпио трагично укидање Пећке Патријаршије, Свети Петар Цетињски, као млади јерођакон је то преживио и остао је вјеран Пећком трону са надом да ће се опет успоставити. Његош је наставио његово дјело и тај ток светости од Светог Саве преко Светог Василија и Преподобног Стефана Пиперског, Светог Петра Цетињског, Светог Петра Ловћенског Тајновидца, Преподобног Симеона Дајбабског до Светог Мардарија Либертвилског Ускоковића је непрекидан“, указао је Владика Јоаникије. Доц. др протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, који је био ментор при изради Јокићеве магистарске мастер тезе, сматра да ова књига представља синтезу историјских околности и црквено-богослужбеног живљења нашег народа у свеукупној Православној Цркви, конкретно у Митрополији црногорској у 18. и 19. вијеку. „Радостан сам да је та теза доживјела своју завршну форму и да се пројавила у пуној научно-истраживачкој светлости пред нама. Света Црква Божја има једно историјско кретање, свој живот у овом свијету, иако сама није од свијета, али носи последице свијета по заповијести и ријечи Господњој, а с друге стране она никада није била огољена као једна иституција, као заједница која је конгломерат индивидуа, него увијек као заједница, окупљена око Христа“. „Света Црква никада није постојала, нити може постојати ван богослужења, нити се може замислити, уколико жели да остане Црква Христова, Црква Православна. Такав је случај и Цркве у Црној Гори, Србији и широм васељене православне да је она, сходно историјским околностима и изазовима, морала да преживи, али не било како, већ да преживи исконски и аутентично, свједочећи Христа кроз богослужење Цркве“, рекао је протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, осврнувши се на промишљен избор наслова књиге, којим се, како је оцијенио, обухватају сви сегменти, живљење, кретање, дјелање, богослужење, све у чему се човјек налази од народних обичаја, преко светотајинског и литургијског живота до одређених значајнијих историјских момената, какави су били у вријеме Митрополита Митрофана Бана, Илариона Рогановића, Светог Петра Цетињског. У име Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, саиздавача промовисане књиге, обратила се проф. др Јелица Стојановић, предсједник. Она је запазила да је ово дјело богато веома занимљивом и новом грађом о једном нерасвијетљеном времену црквеног живота о којем се често произвољно и стихијски говорило. „Књига је својеврсна енциклопедија догађаја из црквеног и црквено-народног живота и обичаја. Обилује живим и животописним примјерима, изворном грађом, свједочанствима, документима, својеврсна је панорама и ход кроз године, просторе, личности (без иједне импровизације и произвољности). Уз то, обилује богатом литературом, изворима, у традицији писања добрих стручних и научних књига и монографија. Сигурни смо, постаће незаобилазна литература за многе који се баве разним областима које се тичу простора данашње Црне Горе, а и шире: теолозима, историчарима, етнолозима, онима који се занимају културолошким, етичким, духовним, књижевним проблемима и темама“, мишљења је Стојановић. Књига се састоји из три целине: Непрекидност светотајинског и литургијског предања православне цркве у Црној Гори у 18. и 19. вијеку; Молитвословља и остали (специфични) обреди; Богослужбене књиге. „У књизи је описан народни дух и обичаји, уткани у православни живот и Цркву, проблеми, животне недаће, потешкоће, борба…, сиромаштво, потреба за вјером, поштовањем црквених обичаја, али и народних. Времена су била тешка, али, да се закључити по многим детаљима, и вјера и црквени живот, без обзира на неке отклоне, били су добоко уткани у човјека… Зато нам постаје јасније како је у тим временима одржана Црква, народност, писмо, језик, слобода“, казала је др Јелица Стојановић. Отац Слободан Јокић је написао дивну књигу, систематичну, читку, прегледну, научну, поучну, написао је црквено-историјску, животну читанку, чији, нарочито, први дио би, по мишљењу проф. Радинка Крулановића, морао бити обавезна литература за све који сматрају да припадају овом народу и његовом духу. „Књига Оца Слободана није писана да буде штиво, хладно и информативно. У њој има фине, танане поетичности, која књигу чини читљивом и занимљивом. Није тешко открити одакле му поетичност…Слова су му жива, ријечи заокружене, реченице усмјерене, цијела књига писана у славу Божју, што је и природно, јер писац по Богу живи, како живи, тако и исповиједа. А, исповједа љубав!“, поручио је Крулановић. Крулановић је додао да нам аутор овом књигом жели да саопшти да је богослужбени живот једини прави живот, а средиште богослужбеног живота Литургија. „Служити Литургију, учествовати у њој је насушна потреба, јер се у Литургији мире времена, призива Дух Свети и лично се појављује Бог да нас измири са собом, са другима и са свијетом у којем живимо. У Литургији се једино и остварују сва људска права и слободе“, сматра проф. Крулановић. На крају вечери, којој је, као ријетко када присуствовала бројна публика за коју није било довољно мјеста у сали Парохијског дома, обратио се и аутор, протојереј Слободан Јокић. Он је захвалио издавачима: Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори, „Светигори“ и „Свевиђу“, потом, учесницима у промоцији, нарочито Владици Јоаникију, који је дао благослов за штампање књиге, о. Ненаду Тупеши на корисним сугестијама, предусретљивости и срдачности, те професорици Јелици Стојановић, која је са доц. др Драгом Перовићем најзаслужнија што је ова књига отишла у штампу. Захвалност је изразио и управама манастира Острога, уреднику издања и свима који су се потрудили да књига угледа свјетлост дана. „Надам се да сам макар дјелимично успио или бар одшкринуо врата сазнању да је богослужење како у периоду који је обрађиван тако и данас, једна од најбитнијих одлика свакодневног живота народа на територијама које данас припадају Црној Гори и да, на крају, закључимо да свештенство и народ у Црној Гори нијесу „сањарили“ над Литургијом, већ је Литургија и светотајински живот био и остао центар, извор и увир – најдубљи смисао цјелокупног живота“, закључио је протојереј Слободан Јокић. Вече, које је организовала Епархија будимљанско-никшићка и Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, употпунио је хор Преподобне мати Ангелине, а програм је водио Марко Ковачевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Књига „Црквени живот у Црној Гори у 18. и 19. вијеку“ аутора протојереја Слободана Јокића, представљена је, у недјељу 5. новембра 2017, у Парохијском дому у Никшићу. Књига је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, изашла као заједничко издање „Светигоре“, Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори и „Свевиђа“. Вишегодишњи старјешина Саборне цркве у Никшићу, од 2010. на дужности архијерејског намјесника никшићког, протојереј Слободан Јокић магистрирао је на Богословском факултету у Фочи, прошле године. Рад на тему Светотајински и литургијски живот Православне цркве у Црној Гори у периоду 18. и 19. вијека је послужио као основа за настанак новообјављеног дјела. Преосвећени Епископ Јоаникије сматра да је штампање ове књиге изузетно значајан догађај, јер нас она уводи у Цркву, освјетљава корјене на којима смо насађени и помаже нам да разумијемо прошлост, да оно што је вриједно сачувамо и унапредимо, а према ономе што није од велике вриједности заузмемо правилан став, што је о. Слободан, оцијенио је Владика, и учинио. „Тематика књиге је обухватна. Срећа је што постоји доста извора, докумената, свједочанстава, нешто мање студија, на које се аутор могао ослонити. За похвалу је огромна марљивост, прави истраживачки рад. Тематика се, углавном, односи на онај период историје Митрополије црногорске када је она остала као „иза грома“, једини остатак испод Саве и Дунава од Пећке Патријаршије, послије њеног укидања 1766. године“, навео је Његово Преосвештенство. Кобну одлуку о укидању Пећке Патријаршије, подсјетио је Владика, коју су донијеле турске власти, а у којој је учествовала и јерархија Васељенске Патријаршије, црногорска Митрополија није прихватила. Неколико Митрополита црногорских и јерарси Српске Цркве, покушавали су да обнове Патријаршију, али се у томе није успјело. „Како је опстала Митрополија тешко је и данас разумјети, али њен углед је порастао зато што је опстала, што су на њеном челу били српски јерарси, а не грчки. Наш народ се због тога везивао понајвише за Митрополију црногорску, увијек је био одан са њеног подручја тој светој столици, али и других српских крајева. Међутим, она се није само задовољила тиме што је њен углед порастао, него је настојала да то у сваком смислу оправда и оправдала је“. „Црквени живот се, уз много искушења, сачувао у ономе што је суштинско и то отац Бобан сјајно свједочи. Светотајински живот, уз доста искушења и недостатака, се, ипак, сачувао, а то значи да се вјера сачувала што се види по конкретним плодовима. Управо тај архијереј, који је на својој кожи претрпио трагично укидање Пећке Патријаршије, Свети Петар Цетињски, као млади јерођакон је то преживио и остао је вјеран Пећком трону са надом да ће се опет успоставити. Његош је наставио његово дјело и тај ток светости од Светог Саве преко Светог Василија и Преподобног Стефана Пиперског, Светог Петра Цетињског, Светог Петра Ловћенског Тајновидца, Преподобног Симеона Дајбабског до Светог Мардарија Либертвилског Ускоковића је непрекидан“, указао је Владика Јоаникије. Доц. др протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, који је био ментор при изради Јокићеве магистарске мастер тезе, сматра да ова књига представља синтезу историјских околности и црквено-богослужбеног живљења нашег народа у свеукупној Православној Цркви, конкретно у Митрополији црногорској у 18. и 19. вијеку. „Радостан сам да је та теза доживјела своју завршну форму и да се пројавила у пуној научно-истраживачкој светлости пред нама. Света Црква Божја има једно историјско кретање, свој живот у овом свијету, иако сама није од свијета, али носи последице свијета по заповијести и ријечи Господњој, а с друге стране она никада није била огољена као једна иституција, као заједница која је конгломерат индивидуа, него увијек као заједница, окупљена око Христа“. „Света Црква никада није постојала, нити може постојати ван богослужења, нити се може замислити, уколико жели да остане Црква Христова, Црква Православна. Такав је случај и Цркве у Црној Гори, Србији и широм васељене православне да је она, сходно историјским околностима и изазовима, морала да преживи, али не било како, већ да преживи исконски и аутентично, свједочећи Христа кроз богослужење Цркве“, рекао је протојереј-ставрофор Ненад Тупеша, осврнувши се на промишљен избор наслова књиге, којим се, како је оцијенио, обухватају сви сегменти, живљење, кретање, дјелање, богослужење, све у чему се човјек налази од народних обичаја, преко светотајинског и литургијског живота до одређених значајнијих историјских момената, какави су били у вријеме Митрополита Митрофана Бана, Илариона Рогановића, Светог Петра Цетињског. У име Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, саиздавача промовисане књиге, обратила се проф. др Јелица Стојановић, предсједник. Она је запазила да је ово дјело богато веома занимљивом и новом грађом о једном нерасвијетљеном времену црквеног живота о којем се често произвољно и стихијски говорило. „Књига је својеврсна енциклопедија догађаја из црквеног и црквено-народног живота и обичаја. Обилује живим и животописним примјерима, изворном грађом, свједочанствима, документима, својеврсна је панорама и ход кроз године, просторе, личности (без иједне импровизације и произвољности). Уз то, обилује богатом литературом, изворима, у традицији писања добрих стручних и научних књига и монографија. Сигурни смо, постаће незаобилазна литература за многе који се баве разним областима које се тичу простора данашње Црне Горе, а и шире: теолозима, историчарима, етнолозима, онима који се занимају културолошким, етичким, духовним, књижевним проблемима и темама“, мишљења је Стојановић. Књига се састоји из три целине: Непрекидност светотајинског и литургијског предања православне цркве у Црној Гори у 18. и 19. вијеку; Молитвословља и остали (специфични) обреди; Богослужбене књиге. „У књизи је описан народни дух и обичаји, уткани у православни живот и Цркву, проблеми, животне недаће, потешкоће, борба…, сиромаштво, потреба за вјером, поштовањем црквених обичаја, али и народних. Времена су била тешка, али, да се закључити по многим детаљима, и вјера и црквени живот, без обзира на неке отклоне, били су добоко уткани у човјека… Зато нам постаје јасније како је у тим временима одржана Црква, народност, писмо, језик, слобода“, казала је др Јелица Стојановић. Отац Слободан Јокић је написао дивну књигу, систематичну, читку, прегледну, научну, поучну, написао је црквено-историјску, животну читанку, чији, нарочито, први дио би, по мишљењу проф. Радинка Крулановића, морао бити обавезна литература за све који сматрају да припадају овом народу и његовом духу. „Књига Оца Слободана није писана да буде штиво, хладно и информативно. У њој има фине, танане поетичности, која књигу чини читљивом и занимљивом. Није тешко открити одакле му поетичност…Слова су му жива, ријечи заокружене, реченице усмјерене, цијела књига писана у славу Божју, што је и природно, јер писац по Богу живи, како живи, тако и исповиједа. А, исповједа љубав!“, поручио је Крулановић. Крулановић је додао да нам аутор овом књигом жели да саопшти да је богослужбени живот једини прави живот, а средиште богослужбеног живота Литургија. „Служити Литургију, учествовати у њој је насушна потреба, јер се у Литургији мире времена, призива Дух Свети и лично се појављује Бог да нас измири са собом, са другима и са свијетом у којем живимо. У Литургији се једино и остварују сва људска права и слободе“, сматра проф. Крулановић. На крају вечери, којој је, као ријетко када присуствовала бројна публика за коју није било довољно мјеста у сали Парохијског дома, обратио се и аутор, протојереј Слободан Јокић. Он је захвалио издавачима: Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори, „Светигори“ и „Свевиђу“, потом, учесницима у промоцији, нарочито Владици Јоаникију, који је дао благослов за штампање књиге, о. Ненаду Тупеши на корисним сугестијама, предусретљивости и срдачности, те професорици Јелици Стојановић, која је са доц. др Драгом Перовићем најзаслужнија што је ова књига отишла у штампу. Захвалност је изразио и управама манастира Острога, уреднику издања и свима који су се потрудили да књига угледа свјетлост дана. „Надам се да сам макар дјелимично успио или бар одшкринуо врата сазнању да је богослужење како у периоду који је обрађиван тако и данас, једна од најбитнијих одлика свакодневног живота народа на територијама које данас припадају Црној Гори и да, на крају, закључимо да свештенство и народ у Црној Гори нијесу „сањарили“ над Литургијом, већ је Литургија и светотајински живот био и остао центар, извор и увир – најдубљи смисао цјелокупног живота“, закључио је протојереј Слободан Јокић. Вече, које је организовала Епархија будимљанско-никшићка и Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, употпунио је хор Преподобне мати Ангелине, а програм је водио Марко Ковачевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...