Претражи Живе Речи Утехе

Благослов, поздраве и очиске савјете, слушаоцима Радио Светигоре упутио је данас Његово Блаженство Архиепископ охридски Митрополит скопски господин Јован. Звучни запис разговора Владика је између осталог казао да је искушење пандемије корона вируса, као уосталом и друга искушења кроз која пролазимо, нарочито у периоду Свете Четрдесетнице испит у нашем хришћанском животу. Ово су дани у којима требамо умножити молитве, рекао је блажењејши. Извор: Радио Светигора

Теолошка, пастирска и практична гледишта на тему свете тајне Евхаристије у доба Корона вируса у ексклузивном телефонском разговору за ”Саборник” износи Митрополит пергамски г-дин Јован Зизјулас. Желимо да чујемо Ваше виђење садашње ситуације, јер Ваша теологија игра велику улогу у актуелној кризи. Митрополит Јован Зизјулас: Моја теологија, нажалост, не може да се примени. У Грчкој су већ затворене Цркве, не врши се Литургија. Да ли у Србији служе? С обзиром на одлуку власти да се ограничи број људи на једном месту, затим по питању кретања и удаљености једних од других, социјалне удаљености, најновија одлука Патријарха је да се служи у храмовима, али без присуства више од пет људи. Митрополит Јован Зизјулас: То је прихватљиво. У Америци су одлучили да буде свештеник, појац и црквењак, како би се служила Литургија и после тога да могу да имају свете тајне за причешће људи. Шта мислите Ви о томе? Митрополит Јован Зизјулас: За мене, Црква без свете Евхаристије више није Црква. С друге стране, опасност преношења вируса другим људима намеће нам да чинимо што је неопходно, па макар и затворили Цркве. Грчка власт је донела драстичну меру пошто су врло озбиљне ствари у игри. Многи постављају питање: шта каже Јован Зизјулас? Јер, сви знају да сте говорили да у Православљу не постоји ”приватна” Литургија. Митрополит Јован Зизјулас: Литургија у садашњим условима ће се служити за живот света. Служиће је један свештеник како би омогућио народу да се причести. Не заборавимо, Литургија се служи и ”за оне који су одсутни из оправданих разлога”. То су они који не могу да дођу – а то су сада сви. Мислим да је прихватљиво решење да у храму служи свештеник са два-три човека. Како ће остале спречити да дођу, не знам. Мислим да је најбоље решење, уместо потпуног затварања цркава, да служи свештеник са пет људи. Дакле, у храму да се служи Литургија, али да се опасност преношења вируса сведе на нулу. Грчка Црква ће преносити свету Литургију телеоптички. То ће неки учинити у Америци. Шта мислите о томе? Митрополит Јован Зизјулас: Не слажем се са видео преносом свете Литургије. Ја сам затворен код куће и нема Литургије на коју бих могао да одем. Међутим, ја нећу укључити телевизор да гледам Литургију. Сматрам то изразом непобожности. Непобожно је да неко седи и гледа Литургију. Чули смо да ће верници у Грчкој пратити Литургију путем телевизије. Где ће се служити та Литургија? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да ће пренос ићи из митрополитског храма. Лично не волим пренос Литургије путем телевизијских канала. У Грчкој постоји макар та једна Литургија која ће се служити у Саборној цркви. По мени је могло да се служи у више храмова, али постоји бојазан од ширења заразе. На Литургији је неко присутан или није присутан, то смо већ читали код Вас. Шта да учини један хришћанин у недељу ујутро када је спречен да оде на Литургију у храм и остаје код куће? Шта бисте препоручили хришћанима за садашње прилике? Митрополит Јован Зизјулас: Нека тај хришћанин седи код куће и нека се моли. Црква може да припреми неку врсту службе како би подстакла вернике да читају, рецимо, службу јутрења у својој кући, али не да читају службу Литургију. Литургија захтева присуство. Не може се у Литургији учествовати са дистанце, са удаљености. Дакле, нека се моле хришћани. А када кажете ”молитва”, на шта тачно мислите? Да чита оно што зна од молитава или да им епископи или свештеници нешто предложе? Митрополит Јован Зизјулас: Епархије могу да предложе неки типик молитве; по мени је довољно Јутрење недеље. Нека Црква разашаље текст Јутрења, на пример, да га верници читају код куће у то време када је Литургија. Телевизијски пренос Литургије није исправна ствар. С друге стране, добро је решење да Литургију врши свештеник са два, три члана и ако могу да шаљу Свето Причешће верницима. Колико знам, то је сада тешко јер ми данас немамо ђаконе који би разносили верницима Причешће. У древној Цркви су одсутнима носили свето Причешће. Према томе, ако тога нема, нека буде Литургија са макар пет људи. Шта препоручујете верницима у погледу појединачне молитве сваког хришћана? Митрополит Јован Зизјулас: Верници треба да наставе да се моле, да узносе своје појединачне прозбе Господу. Како бисте Ви назвали ово стање и ситуацију, пошто је ово сада ванредно? Рекли сте, Црква без Евхаристије није Црква, и треба Евхаристију сачувати. Овај тип или форма Евхаристије, како бисте је Ви назвали, да се не претвори у ”приватни” чин? Митрополит Јован Зизјулас: Уколико на Литургију дође пет људи она тада није приватна Литургија. Важно је да дођу они који нису у опасности и који не доносе опасност другима. По питању опасности, међутим, нико не може рећи да нема опасности по том питању преношења. Митрополит Јован Зизјулас. Како нам саопштавају здравствени радници, опасност се своди на минимум ако се држи одстојање и поштују хигијенске мере. Дакле, искључено је да Евхаристија буде сведена на приватну ствар. Ако се врши Литургија у присуству неколико верника та је опасност избегнута. Митрополит Јован Зизјулас: Боље је тако него да имамо потпуно затворене Цркве. Поједини сматрају да у овом случају лимитираног учешћа верника више не постоји Црква као евхаристијска општина и сабрање и због тога кажу да не треба да се врши Евхаристија. И додају: ако се пак не врши (што је мимо наше воље и жеље), тада нас неће оставити Бог. Зато питају: ако немамо сабрану црквену општину, зашто да служимо такву ”ограничену” Литургију? Митрополит Јован Зизјулас: Заједница (κοινωνία) или општина (κοινότητα) никад није потпуна у смислу учешћа целокупне заједнице. Увек је присутна једна мањина која, међутим, представља или заступа све оне који су одсутни. И ми се, наравно, молимо за све оне који су ”одсутни из оправданих разлога”, тј. који су спречени да присуствују. То није нека новина у нашој Цркви. Увек су постојали они који одсуствују са Литургије. Oни који у њој учествују молили су се за оне који су одсутни. Као што знамо, неко може да буде одсутан због тога што је болестан или зато што је на путу. Међутим, неко може да буде одсутан и због тога што му држава због ванредних мера не дозвољава да присуствује. Ту не постоји суштински проблем јер постоји заједница или општина оних малобројних. Боље је да имамо заједницу малобројних, него стање у коме нема никога на евхаристијском сабрању. Поједини сматрају да они који учествују у овој Литургији са три, четири члана да су они ”привилеговани” и да су тиме у предности у односу на друге? Митрополит Јован Зизјулас: Шта значи привилегован? Ти који су присутни би итекако желели да и други буду ту присутни, али су свесни да не могу. Они на то не гледају са ликовањем или задовољством што других нема. Свесни су да собом представљају оне који су одсутни. Дилема коју неки имају гласи: да ли да се лишимо Свете Евхаристије и да друге помогнемо (заустављајући тиме ширење заразе) или да служимо Евхаристију у нади да то неће донети штету другима. Да ли је довољно придржавати се свих мера да се не би пренела зараза? Митрополит Јован Зизјулас: Треба да спречавамо ширење заразе, јер је огромна опасност преношења вируса. Не само онима који су у нашој непосредној близини него и онима који су даље. То се пружа по целом друштву и зашто ми да будемо узрок таквог ширења вируса? Да ли слика Литургије коју сада имамо, где је она ограничена на неколико верника око свештеника, нарушава литургијски иконизам? Да ли то ограничено сабрање наставља да иконизује Царство Божије што је и смисао Литургије? Митрополит Јован Зизјулас: Мала заједница не умањује осликавање (иконизовање) будућег Царства. Врло често сам у многим земљама Европе ишао у парохије у чијим храмовима се служило са врло мало верника. Није било пуно православних. Па ипак, целокупна Света Евхаристија се приноси за сву васељену. Та парохија не представља само заједницу тог места, него и целокупну саборно-католичанску Цркву. Према томе, и најмањи храм представља васељену и сажима собом цео свет. Многи се боје да се из овог стања не изроди неки елитизам: оних који су у Литургији привилеговани. Да ли у томе видите опасност? Митрополит Јован Зизјулас: Не, не видим опасност. У ком смислу? Митрополит Јован Зизјулас: Довољно је да месни епископ или свештеник омогући алтернативно присуство, тако да не долазе увек исти парохијани. Ове недеље их је три-четири, следеће недеље ће бити друга три-четири верника. Поступно ће се омогућити учешће и осталих све док се ово стање не оконча. Многи ствар постављају овако: није питање да ли Црква постоји без Евхаристије, него да ли верници могу да се суздрже да не учествују у Евхаристији месец до два дана. Постоји гледиште по коме не треба сада да служимо јер је такво стање. У неким епархијама су укинуте Литургије, где су државне власти наложиле забрану окупљања на Литургији. Епископи су морали да потпуно спрече учешће верника, као у Грчкој. Да ли сте задовољни одлуком у Грчкој да се Литургија не може служити до окончања пандемије? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да то није добро. Верујем да су могли да нађу друго решење где се могла служити Литургија уз мало учешће лаика. Изабрали су то решење, али сматрам да то није најбоље, и да је могла да се избегне одлука о неслужењу Литургије. Ако се то деси у целом свету, шта мислите, да ли би тада престала да постоји Црква? Митрополит Јован Зизјулас: То је само хипотеза. Не мислим да у стварности то може да се деси. Увек ће постојати људи који ће служити Литургију, рецимо у манастирима. Неки кажу да се тиме само ”одржава пламен”, што је лепа поетска слика. Да ли је то теолошки и суштински одговор? Митрополит Јован Зизјулас: Није то одговор. Када год нешто није наш избор него нужност која долази споља тада чинимо оно што се зове снисхођење или икономија. Много тога у пракси није сасвим исправно, али пошто не може да важи оно што је исправно, тада га прихватамо само икономијски. И овде данас имамо управо то: икономишемо стварима да бисмо се суочили са једним озбиљним проблемом. То посматрам као једну меру икономије. Рекли сте и писали да у еклисиологији није кључно само причешће Светињом (communio in sacris), него и учешће у заједници Светих (communio sanctorum, општење са светима). Поједини као да заборављају да се са свете Трпезе не прима нека ”ствар” која се узима и апсорбује у организам. Шта можете у епохи коронавируса да нам кажете на ту тему? Митрополит Јован Зизјулас: Та заједница Светих постоји сваком случају, чак ако је присутан мали број верника или лаика. То је заједница Светих, а не само заједница у Светињи. Да ли имате неки коментар за начин давања причешћа? Претпостављам да сте чули за актуелне расправе на ту тему. Док поједини инсистирају на причешћу из исте кашичице, други пак трагају за другачијим начином како би одговорили изазову епидемије и показали друштвену одговорност. Једна од помесних Цркава је наложила обавезну дезинфекцију кашичице, а друга је увела кашичице за једнократну употребу. Шта Ви кажете? Какву икономију или снисхођење ту треба применити? Митрополит Јован Зизјулас: У Литургији Светог апостола Јакова брата Господњег верници се причешћују тако што одвојено примају Тело а одвојено Крв Христову. Према поретку ове древне литургије, то двоје се не ставља у путир. Постоје, дакле, разни начини. Не слажем се да треба имати посебну кашичицу за сваког од верника и мислим да то није добро решење. Уместо тога, боље је да верници примају или узимају Тело Христово које ће већ бити натопљено Крвљу Христовом. На тај начин ће се избећи да преношење вируса. То је један аd hoc одговор, провизорног карактера. Али, мислим да могу да се изнађу начини. Иако Црква није много размишљала о другим начинима, мислим да би то требало да учини. Причешће кашичицом потиче из XI или XII века? Митрополит Јован Зизјулас: Да. То је прилично познија пракса и мислим да се привремено, док траје епидемија, може вратити древним решењима. И верујем да ћемо их открити. Но, ко данас о томе размишља!? Поједини су као решење предложили следеће. Свештеници припреме честице Тела и онда те честице натопе Крвљу Христовом. Потом народ приступа и узима то Причешће. Шта мислите о томе? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да је то врло добро решење, кад већ постоји страх код једног броја верника. Лично бих волео и желео да се верници ничега не боје. Сматрам да Тело и Крв Христова јесу заиста примање лека бесмртности и не мислим да је оно опасно. Лично, ништа ми не би сметало да се причестим из заједничког путира у време епидемије или, пак, заједничком кашичицом. Међутим, пошто постоје, како каже Апостол Павле, они који су слаби у вери, тада треба да избегнемо да се не саблазне. Црква и за такве треба да нађе решење, да им изађе у сусрет. Треба избећи да дође до оптужби споља како ми хришћани преносимо неку заразу или болест. Примећујемо да је за Вас важна та оптужба која долази споља, или сведочанство споља. Сматрате ли да Црква треба да пази какву слику или утисак о себи оставља на свет и друштво? Митрополит Јован Зизјулас: У овом случају, уколико се рашири болест, сматрам да ће многи да оптуже хришћане да су они за то криви и да ће многи рећи да је Црква пренела заразу. Постоји ли дакле одговорност Цркве према друштву и творевини? Митрополит Јован Зизјулас: Свакако постоји. Дугујемо Вам велику захвалност Високопреосвећени за овај разговор. Дивно je што ће наши читаоци имати прилику да чују Ваше одговоре на ова актуелна питања. Митрополит Јован Зизјулас: Надам се да онај који буде то читао да ће на прави начин да прочита и да ме не протумачи погрешно. Молим се Господу да помогне да се са овим стањем суочимо на прави начин. Извор: Саборник

Свети Божји угодници никад нису сумњали у силу Светога Причешћа. Ево примера из житија Светог Јована Шангајског, кога је Бог прославио многим чудима и нетрулежним моштима што почивају у Сан Франциску: „Госпођу Мењшиков ујео је бесан пас. Одбила је да прими прописане инјекције или је то учинила немарно… и разболела се од страшне болести. Чим је за то сазнао владика Јован је са Светим Даровима пожурио код жене на умору. Кад ју је причестио одмах је имала напад: почела је да пени и испљунула је Свете Дарове које је управо била примила. Међутим, Свете Тајне не могу да се баце и владика их је прикупио и потребио иако их је испљунула болесна жена. Прислужитељи који су били с њим повикаше: „Шта то радите, владико?! Беснило је страшно заразно!“ Међутим, владика је мирно одговорио: „Ништа се неће десити – то су Свети Дарови.“ И заиста, ништа се није десило.“ Ако се Светом Јовану Шангајском није десило да га порази беснило кад се причестио Светим Телом и Крљву Господњом које је из уста испљунула жена заражена беснилом, зар ми да не идемо у своје храмове и да се не причешћујемо Христом, и то у доба Светог и Великог Поста?

Изложба радова монахиња манастира Јасеновца и старих икона Епархије темишварске У Епископском двору у Темишвару. У Недељу Православља, 8. марта 2020. године, у Саборном храму у Темишвару свету архијерејску Литургију служили су Преосвећена господа Епископи славонски Јован и будимски и администратор темишварски Лукијан. Саслуживали су свештеник Јовица Гачић из Епархије славонске и свештенство и монаштво епархија Темишварске и Будимске. Литургијском благољепију нарочито су допринели хор храма Светог Георгија из Будимпеште као и хор Саборне цркве из Темишвара. На крају свете Литургије прочитан је Синодик Православља. У Епископском двору у Темишвару уприлична је изложба радова монахиња манастира Јасеновца из Епархије славонске, као и старих икона Епархије темишварске. Отварању изложбе присуствовало је и Епископ Лугожа Румунске Православне Цркве г. Пајсије као и генерални конзул Републике Србије у Темишвару г. Владан Тадић и председник Савеза Срба г. Огњан Крстић. Говорећи о радовима јасеновачких монахиња владика Јован је нагласио значај сећања на жртву јасеновачких новомученика и позвао све присутне да посете Јасеновац. Извор: Инфо-служба СПЦ

На почетку емисије отац Јован Радовић парох подгорички говорио је својим утисцима које носи са торжествене Светосимеоновске литије за одбрану вјере православне и светиња Божијих која је прошла улицама Подгорице 29. фебруара 2020. године коју је предвдио Његово блаженство Митрополит кијевски Онуфрије са Митрополитом Амфилохијем и архијерејима Украјинске и Српске православне Цркве. Звучни запис емисије Отац Јован је говорио и о вечери праштања и значају праштања посебно пред почетак Великог, Часног поста и тумачио Свето Јеванђеље на Сиропосну недјељу. Наш гост у емисији ,,Питајте свештеника“ говорио је и о значају Часног поста, боголужењима којима он обилује, литургијама Пређеосвећених дарова, молитви Светог Јефрема Сирина, Покајном канону Светог Андреја Критског, правилима поста, исповијести и причешћу у току Свете четрдесетнице. Отац Јован одговарао је и на постављена питања наших слушалаца. Емисију ,,Питајте свештеника“ са оцем Јованом Радовићем топло вам препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора

И раније је био паметан, елоквентан, бистар, честит… И раније је имао безмало два факултета (Богословски и апсолвирао је филозофију на Филозофском) и петоро дјеце. И раније је био ректор Цетињске богословије. И раније се појављивао у јавности, али у свијести црногорског народа био је тек само нешто мало више од било којег другог свештеника Митрополије црногорско-приморске. Онда је у Скупштини Црне Горе, на хитлеровски начин, усвојен тај Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. И наједном, као избачен из катапулта, протојереј- ставрофор Гојко Перовић нашао се у жижи догађаја који су услиједили, засијао је над њима као да се сунце појавило у поноћ. Избацило га је вријеме. На предлог митрополита Амфилохија, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве наименовао је оца Гојка на функцију в.д. ректора Цетињске богословије. Било је то 2002. године (четири године касније постављен је за ректора Богословије). Још није био напунио ни 30 година и међу ректорима осталих богословских школа СПЦ изгледао је као дијете. Кажем Митрополиту, радостан што је тако младог човјека предложио за тако значајну фунцију и што је на њу постављен: „Сјајан је овај наш отац Гојко, мудрошћу и рјечитошћу увелико надилази своје године“. На то Митрополит каже: „Само да га Бог подржи“, мислећи притом „само да се не узнесе у својим даровима“. И Бог је подржао свог свештенослужитеља Гојка. Сачувао га је за ово вријеме када Он походи народ свој у Црној Гори, да му буде десна рука. Бог, тако очито, борави у свом винограду којем су слуге прабунтовника, првог, космичког револуционара, онога који је још прије настанка свијета отпао од Њега, запријетиле чупањем из коријена. Уздигао је величанствене молебне литије, рационалном уму несхватљивог смисла. А и људском рацију је подарио осјећај Свог присуства, већ два мјесеца држећи над Црном Гором лијепо вријеме, незапамћено у зимско доба. Црногорски народ је у ове дане на граници на којој сваки појединац, по својој слободној вољи коју му је Бог подарио створивши га, бира да ли ће Богу или Сатани. Гојко Перовић је особити миљеник оног дијела народа који је, имајући вјере, са свијешћу о својим биолошким и духовним коријенима и са осјећајем правде, стао уз Бога. И он више није просто свештеник, чак ни просто човјек, он је – парадигма! Овакав отпор безакоњу као што су црногорске литије новина је у свијету; нема га у историји људског рода. Изучаваће их стратези. Али, ако то буду радили не видјећи прст Божији на њима, за џаба ће се трудити. Црногорске литије личе на јерихонске трубе. И кроз њих се пројављује сила Божија. То је сила која је срушила војскама неосвојиве бедеме Јерихона. Та сила срушиће и непријатеља који се у Црној Гори испрсио пред њом. Па, или ће срушити његову гордост и уразумити га да повуче тај Закон који је донио у својој обијести, или ће срушити њега самог. Оном дијелу народа који је уз Њега, Бог је отворио очи, улио кураж. Примичу се политички избори у Црној Гори. И као што је вријеме избацило оца Гојка, избациће на учмалу црногорску политичку сцену неке нове, младе људе, Гојкових дарова, који ће црногорски народ избавити од похлепе новопаганске идеологије која је, као неразумна, осилила и у овдашњој Божијој башти. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ето, и ми који лежимо на дну најдубље јаме незнања, у тами страсти и сенци смрти тела овога, по дрскости својој почињемо философирати о небу на земљи. Звезде су лепота небеског свода, а украс бестрашћа – врлине. Бестрашће, мислим, није ништа друго до небо ума у његовом срцу, под којим сва лукавства демонска изгледају као шала. Бестрасним се, дакле, у правом смислу речи назива, и јесте, човек који је тело начинио непропадљивим, који је ум уздигао изнад свега створеног, који је сва чула покорио уму а душу своју представио Господу, пружајући се вечито к Њему, и преко својих моћи. Неки, опет, одређују бестрашће као васкрсење душе пре васкрсења тела, а други, као савршено богопознање, које по својој вредности заостаје само за богопознањем које имају анђели. То савршено савршенство савршених, чијем усавршавању нема краја (како ми рече један човек који га је доживео), тако освећује ум и отрже га из вештаственог света, да га често, разуме се – после стизања у ово небеско пристаниште – одваја од живота у телу и подиже на небеске висине, до сагледавања. О томе на једном месту и говори псалмопевац, који је, можда, то и сам искусио: Божији моћници са земље се узнесоше веома (Пс.46,10). Такав је био и онај Египћанин, који у молитви није могао дуго пружати руке к небу, докле год би се молио у присуству других[1]. Има бестрасних људи, но има и од бестрасних бестраснијих. На пример, један човек силно мрзи зло; други се, међутим, незаситно богати у добру. И чистота се назива бестрашћем, и то с правом: она је почетак свеопштег васкрсења и обесмрћења смртних. Бестрашће показа онај који рече: „Ум Господњи имам“ (уп. 1.Кор.2,16). Бестрашће показа и онај Египћанин, рекавши: „Не бојим се Господа“[2]. Бестрашће показа и онај што је молио Бога да му врати страсти[3]. Ко се, пре будуће рајске светлости, удостојио таквог бестрашћа као онај Сиријац? Та, Давид, толико чувени пророк, каже Господу: Попусти, да се одморим (Пс.38,14)! А овај атлет Божији каже: „Престани да ме запљускујеш валовима благодати Твоје“[4]. Бестрашће има она душа која се тако навикла на врлине, као што су страсни људи навикли на уживања. Ако је крајња граница стомакоугађања у томе да се силом једе и онда када се не жели јести, онда је, свакако, крајња граница уздржања у томе да се непослушна природа наша уздржава и онда када гладује. Ако је врхунац блуда у томе да се човек помами од похоте и према животињама и мртвим стварима, онда је врхунац чистоте – односити се својим чулима према сваком бићу као ствари без живота. Ако је граница среброљубља, никада не престајати са гомилањем пара и никада се не заситити, онда је врхунац нестицања – не штедети ни своје сопствено тело. Ако је граница унинија у томе да се чак ни у потпуном спокојству нема трпљења, онда је врхунац трпљења кад човек и посред највећих невоља сматра да га ништа не узнемирава. Ако је пучина гнева у томе да се човек разјари и када је потпуно сам, онда је дубина издржљивости кад човек остаје миран без обзира да ли су присутни или не они који га злостављају. Ако је врхунац таштине, да се човек понаша сујетно и онда када нема никога ко би га похвалио, онда је без сумње знак савршеног неславољубља када се и приликом посете страних људи никад не поткраде ни најмања сујетна помисао. Ако је знак пропасти (тј. гордости), узносити се и безначајним делима, онда је спасоносна ознака смирења, мислити смирено о себи и поред великих подвига и успеха. И ако је обележје свецелог острашћења, да се човек хитро покорава скоро свему што демони тајно посеју у његову душу, сматрам да је обележје светог бестрашћа кад човек може искрено рећи с Давидом: Онога лукавога који се склонио од мене, не познах (Пс.100,4) ни како, ни ради чега дође, ни како оде? Напротив, потпуно сам равнодушан према свему томе, пошто јесам, и бићу сав сједињен са Богом. Ко се удостојио таквог духовног стања, има у себи настањена, још за живота у телу, самога Бога који га увек води у свим речима, и делима, и мислима. Стога такав човек кроз унутрашње озарење чује у себи као неки глас који му открива вољу Господњу, и постаје узвишенији у односу на свако људско учење. Кад ћу доћи и показати се лицу Божијем (Пс.41,3)? Не подносим више пламен ове чежње, већ иштем бесмртну лепоту, коју ми Ти, Господе, даде пре но што сам пао у ово блато! Но, зашто много говорити? Бестрасник више не живи сам, већ у њему живи Христос, као што вели онај који је срећно ратовао рат, завршио трку и одржао веру [православну] (уп. Гал.2,20; 2.Тим.4,7). Царска круна није састављена само из једног драгуља. Тако ни савршеног бестрашћа нема ако смо макар и једну једину врлину (без обзира како безначајна изгледала) пропустили да извршимо. Замишљај бестрашће као небески дворац небеског Цара: многе су обитељи унутар града[5]; зид, пак, тог небеског Јерусалима јесте – опроштај грехова. Брзо, браћо, да нађемо улаз у брачну собу тога дворца! Ако нас, (о, несреће!) задржава бреме грешних навика или време које смо провели у греху, онда се бар постарајмо да не будемо лишени какве обитељи у близини брачне собе! Ако још храмљемо, или смо посустали, потрудимо се на сваки начин макар да се нађемо унутар зидова градских. Јер, ко не уђе тамо пре но што наступи крај, боље рећи – ко не пређе преко тог зида, мораће да се настани у пустињи. Због тога се неко и молио, говорећи: Уз Божију помоћ прећи ћу преко зида (Пс.17, 30). И други, као од лица Божијег, вели: Нису ли то греси ваши, који су се испречили између вас и мене (Ис.59,2)? Развалимо, пријатељи, бедем ове преграде који смо непослушањем на своје зло подигли. Узмимо овде разрешење дуга, јер, у аду нема никога ко би нас могао излечити. Не бавимо се више ничим земаљским, браћо! Ми смо се уписали у људе који се ни о чему земаљском не брину. Нема греха, нема времена, нема бремена којим бисмо се могли изговорити. Онима који примише Господа крштењем поновног рођења, Бог даде власт да буду чеда Божија (Јн.1,12), рекавши: Почините [од земаљских брига] и познајте да сам ја Бог (Пс.45,11) и бестрашће! Њему слава у све векове. Амин. Блажено бестрашће узноси бедни ум људски са земље на небо, и са ђубришта страсти подиже га, сиротог, а свеопевана љубав чини да седне са началницима, светим анђелима, са началницима народа Господњег. * * * «Лествица» поука XXIX

Његово преосвештенство Епископ каракасни и јужноамерички Руске заграничне цркве Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, у суботу 15. фебруара 2020.љета Господњег, на велики хришћански празник Сретење Господње. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживала су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонах Владимир, јерођакон Роман и свештенођакон Ранко Радоњић, као и протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки и протојереј Милан Станишић парох сутивански. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало острошко монаштво и вјерни народ, а сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење острошке братије и сабраних вјерника са Владиком Јованом настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог

Млади ретко одлазе у цркву и уопште се не баве својим духовним жиотом. Они сматрају да им то није потребно и препуштају се таштини и испразности овоземног живота. На то заиста треба обратити посебну пажњу. То је у ствари плод гордости и духовне незрелости. Они сматрају да је одлазак у цркву ствар простог народа и жена, а притом заборављају да заједно с људима у цркви служе и анђели који сматрају да су изузетно срећни и блажени због тога. Молитва је стални осећај да смо духовно немоћни. Молитва је стални осећај захвалности. О, блажено време молитве! Извор: Телевизија Храм

“Ако нам је допуштено, или чак ако смо подстакнути да у нашој култури мислимо о истинској личности (персоналности) у људској егзистенцији и да се надамо у њу, ми то изнад свега дугујемо хришћанској мисли коју је дала Кападокија у четвртом веку Хришћанства. Кападокијски Оци су развили и у наслеђе нам оставили појам Бога који постоји као заједница слободне љубави из које израњају, појављују се, јединствени, незаменљиви и непоновљиви идентитети, тј. истинске личности у апсолутном онтолошком смислу. Тиме се хтело рећи, тј. подразумевало се, да је човек „слика“ оваквога Бога. Не постоји виша и потпунија антропологија него што је ова антропологија истинске и потпуне личности. Савремени човек у целини има тенденцију да о антропологији личности, персоналитета, мисли високо, али опште и широко распрострањене претпоставке о томе шта је личност нису никако сагласне са оним што смо видели да произлази из проучавања хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Када кажемо „личност“, већина од нас данас подразумева индивидуу. То схватање иде уназад све до Августина и посебно до Боетија, у петом веку после Христа, који је дефинисао личност као индивидуалну природу обдарену разумношћу и свешћу. Кроз целокупну историју западне мисли изједначавање личности са мислећом, самосвесном индивидуом водило је култури у којој је мислећа индивидуа постала највиши појам у антропологији. То није оно што је произлазило из хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Из проучавања њихове мисли излази да је пре обратно. Јер, према њој, истинска личност се рађа не из човекове индивидуалистичке изолације од других него из љубави и односа са другима, из заједнице. Не можемо бити личности у себичној интроспективној изолацији. Једино љубав, слободна љубав, неусловљена природним нужностима, може родити личност, ипостас. Ово је истинито учење о Богу, чије је биће, како су то увидели Кападокијски Оци, конституисано и „ипостазирано“ слободним догађајем љубави узрокованим слободном личношћу која воли, тј. Оцем, а не нужношћу Божанске природе. Ово је такође тачно и о човеку, који је призван да упражњава своју слободу као љубав и своју љубав као слободу, и да се тако покаже, пројави се, као „слика Божија“. У наше време западни философи су чинили различите покушаје да би кориговали традиционално западно изједначавање „личности“ са „индивидуом“. Сусрет Хришћанства са другим религијама, као што је будизам, приморао је људе да поново размотре ово традиционално индивидуалистичко схватање личности, персоналитета. Отуда је сада можда најпогодније време да се вратимо дубљем проучавању и правилнијем разумевању плодова хришћанске мисли изнедрених у Кападокији у четвртом веку, од којих је несумњиво најважнија идеја личности, онакве какву су је Кападокијски Оци сагледали и развили.“ Митрополит Јован (Зизјулас) Извор: Епархија жичка

Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене, Владику свих молите: Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост. (тропар) У празничном прилогу прочитајте: Бранислав Илић: Света Три јерарха – Три богоносна светитеља Житије Света Три Јерарха Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник Света Три Јерарха Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ бачки Иринеј: Беседа на Света три Јерарха у Алмашком храму – 12. фебруара 2015. Блаженопочивши Епископ жички Хризостом: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ далматински Фотије: Беседа на празник Света Три Јерарха Блаженопочивши Епископ јегарски Јероним: Беседа на празник Света Три Јерарха 2016. године, Алмашки храм у Новом Саду Презвитер Игор Игњатов: Света Три Јерарха Митрополит пергамски Јован (Зизјулас): Разлика личности и индивидуе по Кападокијским Оцима Храм Света Три Јерарха - Алмашки храм у Новом Саду Учитељи васељене Протојереј Андреј Ткачов: Три светитеља - Организатор, молитвеник и проповедник Прилог Радио-Беседе: О Света Три јерарха: Извор: Ризница литургијског богословља

Данас смо имали изузетну част да су нам у гостима били породица Пејановић из Подгорице са четворо дјеце: Анастасија, Софија, Лука и Јован. Лука и Јован су нам скроз спонтано пришла и почели да пјевају пјесму ”Не дамо Светиње”. Преносимо Вам дивне тренутке проведене са њима. Извор: Манастир Острог

Отац Јован је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на 34. недјељу по Педесетници, када наша Црква доноси причу о митару и фарисеју. Он је говорио и о величанственим литијама, које у одбрану Светиња и вјере наше православне пролазе улицама црногорских градова од сјевера до југа. Звучни запис емисије „Молитвени входови улицама Црне Горе пробудили су оно исконско у нашем народу и један библијски моненат. Види се једна зрелост нашег дивног народа. Народ који се догодио у Црној Гори је благослов предака и потомака и Светитеља који освећују сваку улицу којом пролази литија“-каже отац Јован. Он је одговарао и на бројна питања наших слушалаца међу којима су се могла наћи и питања о преумљењу, исповијести, прелести и многа друга питања наше вјере на која ћете чути мудре одговоре оца Јована, ако одслушате емисију са оцем Јованом коју вам тополо препоручујемо. Извор: Радио Светигора

Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован недавно је дао интервју за Радио-телевизију Републике Српске, посвећен актуелним дешавањима у Црној Гори. Након истицања веома блиске историјске везе између идеологије садашњих власти Црне Горе и усташког покрета, владика је критиковао политику црногорских политичара и донијети Закон о слободи вјероисповијести, који је назвао дискриминаторним и окарактерисао га као „цио закон који се, практично, бави тиме како држава једнострано има право да одређује шта припада њој, а шта ће остати Цркви“. Владика Јован је истакао да је 1991. дошао у Црну Гору да би постао искушеник прво у манастиру Савина, а годину дана касније у Цетињском манастиру. Описујући тадашње стање у Црној Гори, рекао је да су тих година монаси „живјели у страху и терору“. Према ријечима Преосвештећеног, који је говорио и о снажним атеистичким тенденцијама тог времена, у храмовима су налазили змијска легла, док се „на путу ка Острогу (гдје су мошти Светог Василија), налазила оштећена црква са натписом у част Јосипа Броза Тита“. Присјетио се и како је народ 1991. године каменовао Цетињски манастир за вријеме Свете литургије, те како су каменице падале на Тијело и Крв Христову. Међутим сада све то надилази духовни препород који се догодио у протеклих тридесет година, када „молећи се Богу и бранећи своју Цркву стотине хиљада људи учествују у литијама, прелазећи небројене километре“. У Црној Гори се, вјерује владика Јован, пробудила православна саборна свијест народа, те да „нијесу ни Митрополит Амфилохије, ни Епископ Јоаникије, а још мање неко од политичара из Црне Горе или Србије“ они који су покренули народни протест против дискриминаторног Закона. Одговарајући на новинарско питање о прослави 800. годишњице аутокефалије Српске православне цркве, Епископ Јован је нагласио: „Ово што се сада дешава у Црној Гори је истинска прослава 800 година аутокефалности Српске цркве. Да ли постоји бољи доказ независности од самог народа, чија је самосвијест толико висока, да су изашли на улице како би молитвом заштитили своју Цркву?“ „Црква Божија је већ побиједила“, прокоментарисао је Његово преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован, констатујући да се храбро држање Српске православне цркве показало веома вриједним за искрене вјернике различитог националног опредјељења, па чак и других конфесија: „У литијама које ових дана бивају на улицама Црне Горе су они који се сматрају Србима, али и они који се сматрају Црногорцима. Учествују и озбиљни представници Исламске заједнице, јер су доживјели то као аутентично и јасно – схватили су да је народ изашао да брани своја права“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Предавање Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића) "Екологија Духа", одржано 28. новембра 2019. Лета Господњег, у амфитеатру Пољопривредног Факултета у Београду. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Блаженство патријарх Великог града Антиохије и свег Истока Јован богослужбено је обележио 24. јануараа 2020. године 25-годишњицу своје архијерејске хиротоније. Његово Блаженство патријарх Јован Х (арапски لبطريرك يوحنا العاشر‎) рођен је 1. јануара 1955. године у древном сиријском граду Лаодикији (данас Латакија). На крштењу је добио име Јухан. Одрастао је у угледној породици у којој се чувала вера, неговале хришћанске врлине, гајила љубав према писаној речи, а посебно према поезији. Његов отац, Манах Јазиги, био је учитељ арапског језика и песник, а мајка, Рози Муси, била је Либанка, родом из Триполија. Патријарх Јован има два брата и сестру која је монахиња. Једног од браће, митрополита града Алепа, Павла, заробили су џихадисти 22. априла 2013. године, заједно са епископом Сиријске јаковитске Цркве Јованом, и о њима се до данас ништа не зна. На Одељењу за грађевинарство Универзитета у Латакији млади Јухан је стекао диплому грађевинског инжењера, али се током студијâ, па и у потоњим годинама, бавио разноврсним друштвеним радом, организовањем студентских активности и оснивањем хорова, које је учио традиционалном начину појања. Основне богословске студије успешно је завршио 1978. године на Институту Светог Јована Дамаскина у Баламанду (Либан), а постдипломске студије је наставио на Аристотеловом универзитету у Солуну, где стиче научни степен доктора теологије одбранивши дисертацију под насловом „Чин светога крштења: историјско, богословско и литургијско истраживање" (1983). Уз то је студирао и црквену музику и стекао диплому Конзерваторијума византијске музике у Солуну. Митрополит лаодикијски Јован рукополаже га за јерођакона 1979. године, а за свештеномонаха 1983. године. У то време предаје литургику на Институту Светог Јована Дамаскина, на коме је у два мандата био декан. Истовремено је и духовник (1983 – 2008) Блеманског Богородичиног женског манастира у Латакији. Почев од 1993. године, обнавља монашку заједницу у ставропигијалном манастиру Светог Георгија, у Долини хришћана, у близини града Хомса, где уређује монашку и општу црквену школу и постаје њен директор. Од 2001. до 2005. године духовник је ставропигијалног Успенског манастира Баламанд у близини Триполија. Јануара 1995. године, на предлог Свештеног Синода Антиохијске Цркве, изабран је и хиротонисан за епископа Ал-Хоснског и викара Патријарха антиохијског. На заседању Светог Синода, под председништвом тадашњег патријарха Игњатија IV, 17. јула 2008. изабран је за митрополита Западне и Централне Европе. Дванаест дана након што је патријарх Игњатије уснуо у Господу, осамнаесторица архијереја изабралa су 17. децембра 2012. године митрополита Јована за сто педесет осмог Патријарха антиохијског. Његова пуна традиционална титула гласи: Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока. У Дамаск је стигао 20. децембра 2012. године, када је на благодарењу у катедралном храму Пресвете Богородице, примао честитке верних, друштвених институција и политичких власти, укључујући и високог представника председника Сирије. У обраћању присутнима патријарх Јован је осудио ангажовање западних држава у сиријском грађанском рату и изразио намеру да гради мостове помирења са муслиманима и са припадницима других вероисповести у Сирији. Апеловао је на суграђане да бране национално јединство. Десетог фебруара 2013. године Блажењејши патријарх Јован X је устоличен у Саборном храму Пресвете Дјеве Марије, најстаријем храму Дамаска. По древној пракси Антиохијске Цркве, устоличење новоизабраног првојерарха обављено је и у Либану, 17. фебруара 2013.године, у Саборном храму Светог Николе у Асфрали, најстаријој хришћанској четврти Бејрута. Свечаности су присуствовали свештенство и верници из скоро свих крајева света, председник либанске владе и патријарх Маронитске гркокатоличке (унијатске) Цркве. У беседи је патријарх Јован Х нагласио да ће се посветити неговању дијалога и сарадње са свим заједницама на основама међусобног уважавања. Такође је обећао да ће Православна Црква наставити да пружа помоћ свим породицама које су у невољи због страшног грађанског рата, а посебно женама и деци. Казујући о својој сарадњи са муслиманском заједницом, Блажењејши патријарх је нагласио: „Муслимани су наши сарадници и наше везе са њима нису тек питање пуке коегзистенције; ми са њима делимо одговорност како бисмо изграђивали бољу будућност и избегавали сукобљавања“. У априлу 2018. Блажењејши патријарх Јован је, заједно са поглаваром Сиријске Јаковитске Цркве, Мaр Игњатијем Јефремом II, издао саопштење у којем се оштро осуђује бомбардовање Сирије од стране западних сила. Истакнуто је да је бомбардовање „очигледно кршење међународног права и Повеље Уједињених нација“ и да „неправедна агресија бодри терористичке организације широм света и пружа им оправдање да могу и даље наставити са терором“. Поред посебног архипастирског старања о свим епархијама и парохијама, патријарх Јован је веома ангажован и у неговању сарадње између помесних Православних Цркава, као и међухришћанске сарадње на Блиском Истоку и на глобалном нивоу. Лично је учествовао на многим међународним конференцијама у Грчкој, Италији, Швајцарској, САД, Русији, Уједињеном Краљевству и на Кипру. Његово Блаженство је познат по свом јасном хришћанском ставу, свагда заснованом на речима Јеванђеља, на истини и правди, на ревновању да се изнађу најбоља решења када су у питању сучељавања различитих интереса и мишљења или сукоби између различитих страна. Тако је успео да уједини – или бар приближи – многе људе и заједнице друкчијих и чак супротних погледа на свет: Увек је за дијалог и помирење, са великим осећањем за пријатељство. Није само спреман да саслуша потребите него и да брзо пружи конкретну помоћ. У свим својим активностима Блажењејши патријарх Јован се показао као човек акције, жељан, пре свега, да разоткрије лепоту и постојаност Цркве Христове, и као добар сејач и проповедник речи Божје. Познат је по блискости са омладином и умећу да младе уведе у служење Цркви, друштву и народу у коме живе. Његово Блаженство патријарх Јован Х је аутор многих богословских књига, нарочито из области литургике, као и радова о образовању и црквеној музици. Припремио је за штампу богослужбене књиге Православне Цркве на арапском језику, а посебна му је заслуга што је издао богослужбене књиге намењене архијерејима, свештеницима и ђаконима. Поред овога, превео је и написао неколико студија, и одржао је много предавања по парохијама, као и на разним факултетима, народним универзитетима, трибинама и слично. Извор: Инфо-служба СПЦ

ПРВИ ДЕО: ДРУГИ ДЕО: https://youtu.be/iC-RyNj6hLw

У понедjељак, 07/20. јануара 2020. године, када Православна Црква слави дан успомене Светог Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована, Евахраистијским сабрањем у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки господин Сергије. Преосвећеном Епископу Сергију су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ горњо-карловачки господин Герасим и домаћин сабрања, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије, те свештеници и ђакони Саборног храма. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Сабрани вјерни народ је својим словом поучио Епископ Сергије. Он је казао да је „ Свети Јован Крститељ први који је у Исусу Христу препознао Бога, иако га никада раније није видио. Шта је то што му је открило да је Христос управо тај који треба да узме сваки гријех људи. То му открива Отац са Небеса и Дух Свети. Бог Светом Јовану, у догађају Крштења Христовог у Јордану, открива Онога који, као Јагње Божије, треба да узме на себе све гријехе овога свијета. Како је могуће то да један узима на себе гријехе свих? Он је Онај који опрашта. Он је Онај који је Спаситељ и Онај кога је Јован објавио на Јордану. Зато Јован и каже да он није достојан, не само да му приђе, него ни ремење на обући Његовој да одријеши. Христос је тај који долази да крсти Духом Светим и огњем. Духом Светим да би освештао нашу палу природу, а огњем да би је очистио, управо од гријеха. То је Христос и учинио дошавши у овај свијет и узевши на себе то најтеже бреме, које није могао да понесе нико други осим Њега, који је исунио вољу Очеву“. На крају своје бесједе Епископ Сергије је честитао Крсну славу Митрополиту Порфирију пожељевши му многа и блага љета и да га „Свети Јован храбри и оснажи на путу проповиједања покајања и Царства Небеског, оног пута којег је проповиједао Свети Јован Крститељ, а који проповиједа и Митрополит Порфирије“. На светој Литургији се молио у господин Марко Николић, замјеник директора Управе за вере при Министарству правде Владе Републике Србије. По завршетку Литургије Митрополит Порфирије је поздравио уважене госте и захвалио им се на заједничком служењу Божанствене Евхаристије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 20. јануара 2020. године, на Јовандан, свету Литургију у цркви Рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу. Саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Павловић, старешина храма, Мирослав Попадић и др Радован Поповић, као и ђакони Драган Танасијевић, Немања Ристић и Саша Глишић. Певницом је руководила хоровођа и професор виолине гђа Сања Стевановић. Својим појањем чланови хора са теологом Младеном Тодоровићем увеличали су торжествено литургијско сабрање. Да је посебан час веронауке, час који се одржава у цркви Господњој на богослужењу где се верни сједињују са Господом, потврдили су полазници веронауке у Основној школи „Бранислав Нушић" са вероучитељом Владимиром Радовићем. Празничну проповед после торжествене Литургије произнео је патријарх Иринеј. Честитајући верном народу са свештенством празник Светог Јована Крститеља, Свјатјејши је казивао о том Божјем угоднику који стоји између Старог и Новог завета и подсетио да су Светом Јовану посвећене многобројне богомоље широм света. „Данас празнујемо и Десницу којом је Свети Јован указао на Господа Исуса Христа. Нека нас ова Десница која се данас чува у Цетињском манастиру благосиља да знамо ко смо, шта смо, нека одгони све невоље од нашег народа и читавог света," поручио је патријарх Иринеј. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, на празник Сабора Светог Јована Крститеља, у понедјељак 20. јануара Свету архијерејску литургију у храму посвећеном Светом Јовану Крститељу и Претечи Господњем у Сутивану, чиме је прослављена храмовна слава ове светиње. Током светог богослужења, у којем је саслуживало свештенство и свештеномонаштво Епархије, Преосвећени Епископ Јоаникије у чин протојереја произвео је оца Милана Станишића, пароха сутиванског. „За ових петнаест и више година твоје свештеничке службе од Рожаја до Сутивана показао си се као добар свештеник. Нијесам чуо до сада да је било иједног проблема између тебе и народа. То је добар знак. Истина, ти си међу оним тишим свештеницима, нијеси много гласан, можда је то, понекад, и најбоље. Како каже народ – тиха вода бријег рони. Добро знам нашег о. Милана док је још био ђак у Богословији, а био је један од најбољих, увијек миран, мало по страни, међутим, хвала Богу, увијек, на правом путу“, истакао је владика Јоаникије. Додао је да доста се урадило у вријеме службе о. Милана Станишића у Рожају, гдје је подигнуто неколико цркава. Урађена је и црква Сутивану, а ускоро ће бити завршен и парохијски дом. „Надамо се да ће, после овог унапређења, твоја служба још више засвијетлити, јер таква је свештеничка служба, као добро вино, како пролази вријеме она је све боља и плодоноснија. Нека ти Бог да здравља, напретка, теби, твојој породици, твојим парохијанима и свима вјернима којима служиш на овој парохији“, казао је владика. На указаном повјерењу захвалио је новопроизведени протојереј Милан Станишић. „Благодарим, најприје, Господу што нас је сабрао све, заједно, у овом светом храму, посвећеном Светом Јовану Крститељу за кога Господ каже да је највећи између рођених од жене. Имамо благослов Божји и част да се сабирамо у овом храму њему посвећеном. Благодарим владико на овом дару којим сте ми указали повјерење да још ревносније обављам своју свештеничку службу и дужност са браћом свештеницима и Вама заједно. Желим да се захвалим и мојим парохијанима, јер су они веома заслужни за све оно што нас, као свештенике и као људе, чини бољима. Требало би да ми свештеници једни друге изграђујемо и допуњујемо, а онда, наравно, своје парохијане и они нас. Захвалан сам и својој породици, јер без породице човјек не би могао ништа да успије; то је оаза која даје снагу, мудрост, из ње црпимо све. Хвала и Вама Преосвећени владико. Да нас још дуго водите и руководите у здрављу, да нас кријепите, поготово, у овим временима искушења, која су се надвила над наш народ, али с Божјом помоћи, издржаћемо све, јер Господ не побјеђује у сили, него у правди и истини Божјој“, рекао је свештеник Милан Стаништић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дана 20. јануара 2020. године, када наша Црква прославља Сабор светог Јована Крститеља, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у параклису Владичанског двора у Крагујевцу. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор крагујевачке богословије, као и протођакон Иван Гашић и јерођакон Јован (Прокин), професор у крагујевачкој Богословији. Певницу је предводио професор црквеног појања у Богословији господин Немања Старовлах. На крају свете Литургије, Преосвећени Владика преломио је са присутнима славски колач у славу и част Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована, а поводом славе параклиса у епископској резиденцији. Извор: Епархија шумадијска

Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег. (из синаксара празника сабора Св. Јована) Други дан након Светог Богојављења Господњег вршимо богослужбени спомен на највећег међу рођенима од жена, Светог славног Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, који би удостојен да у токовима јорданским крсти Господа положивши своју десницу на главу Спаситеља света. У својој надахнутој омилији о Светом Јовану, преподобни старац Јустин ћелијски наглашава да је Свети Јован први угледао Онога чији долазак је проповедао, Оваплоћеног Логоса Божјег: „Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету. Видео све што Бог у телу дарује свету, дошавши с Неба и поставши човек, од најмањег до највећег дара. То је било виђење које му је Господ даровао. Видео је он сав подвиг Господа Христа, од колевке до гроба и од гроба до Васкрсења, од Васкрсења до Вазнесења и силаска Духа Светога, и све што је Господ учинио за род људски. Видео је он сву Цркву Божју, видео је у Христу, Који је телесно стајао пред њим, видео све векове будуће, све оно што доноси Црква Христова, све Благе вести, сва чудеса, све радости.ˮ И ваистину у црквеној и богослужбеној традицији цркве нема већег и поштованијег светитеља од Светог Јована, то видимо и по његовим бројним празницима, али и богослужењу које непрестано помињањем имена Светог Јована свакако наглашава његов неизмерни значај. На значај Светог Јована подсећа нас и сâм Спаситељ рекавши да се међу рођенима од жене није појавио већи од Јована. Као што је Свети Јована усрдим проповедима најављивао долазак Спаситеља у овај свет, тако су и његов долазак најављивали Свети Пророци Исаија (осми век пре Христа) и Свети Пророк Малахија (пети век пре Христа). Међу овим пророчким јављањима о доласку великог претече Господњег свакако посебан значај има пророштво Светог Пророка Малахије: „Ево, ја ћу послати Ангела свога који ће приправити пут предамном, и изненда ће доћи у Цркву своју Господ кога ви тражите и Ангел заветник кога ви желите. Ево, доћиће вели Господ над војскама.ˮ Зачеће и рођење Светог Јована било је чудо Божје, будући да је измољен јер његова мајка Јелисавета беше нероткиња. Име Јован добио је такође по вољи Божијој а преко Ангела Господњег. Његово име изражава његову службу и призив, јер Јован означава благодат и милост. Целокупан живот претечин, личио је на живот Спаситељев, па чак и његова мученичка кончина представљала је угледање на првог мученика за спасење света, Крсну смрт Господа нашег Исуса Христа. Богослужење празника сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Спомен праведника слави се уз похвале а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар) Иако непрестано присутан у богослужењу, црква светог Јована посебно прославља шест пута годишње, а у богослужењима тих молитвених спомена садране су неке богослужбене особености које на посебан начин величају великог Јована. Празник сабора Светог Јована по својој богослужебној структури ослања се на велики празник Богојављења, што свакао није случајно јер је Јован Крститељ Господњи приликом Богојављења учинио главну улогу у домостроју спасења људског рода. Сâм тропар празника нас подсећа на Јованово дело и његову величину јер ваистину он беше часнији од пророкâ и би удостојен највеће славе да Крсти Спаситеља у Јордану. Црква призива Претечу на молитвено посредништво пред Богом, да нас Господ удостоји и сабрања у торжествујућој Цркви, у храму нерукотвореном и вечном. Богослужбена химнографија празника засебно велича свако од великих дела Светога Јована који је испуњавајући вољу Божију и своје призвање, уградио себе у вечност. Богослужбене песме овог празника саставили су: Цар Лав мудри сатавио славу на стиховње; Свети Теофан, канон светог; Док је Анатолије саставио и ниње на хвалитне. Значајно је нагласити да се сва ова химнографија ослања на тематику празника Богојављења, што нас поново доводи до чињенице да је овај празник Светог Јована наставак празновања Богојављења Господњег. У једној од стихира на Господи возвах сликовито је химнограф описао Јована као Крститеља Господњег и Његов дијалог са Спаситељем: „Видевши те Претеча како к њему долазиш Христе и тражиш да те крсти, с трепетом завапи: Зашто ми заповедаш да учиним оно што је изнад мојих сила? О Свесилни Господе, како да се руком дотакнем Тебе, који руком својом све држиш, Ти мене крсти слугу твога! Сав се јавих као човек сада, и постах приступачан теби иако сам неприступачан природом. Добровољно осиримаших богат будући, да бих осиромашену људску природу обогатио нетрулежношћу и избављењем. Приђи, приступи и крсти онога који не подлеже трулежности и који свет избавља од трулежи. Опкољен сам са свих страна и у недоумици сам где да бежим, рече Творцу Претеча. Будући да си Поток који храни Милосрдни, како ће Тебе примити речне струје да уђеш када изливаш спасење онима који ти притичу Спаситељуˮ Још једна од стихира у којој моли заступничне молитве Светог Јована: „Светиониче у телу, Претечо Спасов, Цвет неплодне, Друже Онога који се родио од Дјеве, а коме си се уграњем у утроби поклонио и крстио га у водама јорданским, Њега моли, молимо се пророче, да избегнемо будуће невоље.ˮ Занимљиво је споменути да сваки од празника Светог Јована Крститеља има мало попразништво од једног дана, те тако и наредни дан након празника кроз химнографију настављамо празновање. Уплашивши се Твог доласка у телу, Јордан се са страхом врати. Испуњавајући пророчку службу, Јован се уплаши. Анђелске чете зачудише се гледајући Те како се телом у реци крштаваш. Сви који су у тами, бејаху обасјани опевајући Тебе, Који си се јавио и све просвлетио. (кондак) Празник сабора Светог славног Јована Крститеља, има и своју заамвону молитву: Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Кратак преглед празникâ Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и његово присуство у богослужењу Цркве У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситељ приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Осим Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Св. Јована Крститеља (11. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО И СЛЕДЕЋИ ПРИЛОГ О СВЕТОМ ЈОВАНУ: