Претражи Живе Речи Утехе

Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог. Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења. Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао. Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог. Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије. Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама. Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење. Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела. Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. https://pravoslavie.ru/108682.html

ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ (Ιωάννης ό Χρυσόστομος, οκο 350-407), највећи тумач Светог Писма, најбољи хришћански беседник, учитељ хришћанског живота, идеални пример Црквеног пастира и страдалник за Јеванђеље Христово које је проповедао. Црква га слави више пута у току године. 30. јануара заједно са Св. Василијем Великим и Св. Григоријем Богословом - Света Три Јерарха, и посебно 27. јануара и 13. новембра. Јован је рођен у Антиохији око 350. године. У Антиохији је добио блиставо и широко јелинско образовање, нарочито у философији и реторици. По култури, Јован је био Јелин, мада није извесно да ли је био Грк или Сиријац, јер је Антиохија, иако је била престоница Сирије, као трећи град по значају у Римској империји, културно и језички била јелинизована. У својој 18. години, Јован се предао изучавању Светог Писма и хришћанског богословља у антиохијској монашкој школи коју је водио чувени егзегет Диодор, потоњи Епископ тарсијски. Тада се код Јована јавила жеља за подвижничким монашким животом. Чим се ослободио мајчиних "окова", после њене смрти 371. године, отишао је у пустињу у близини града. Тамо је провео шест година, најпре поред једног искусног учитеља, а онда у молитвеном усамљеништву. Године 381. Мелетије Антиохијски рукоположио је Јована за ђакона, а убрзо потом упокојио се док је председавао Другом васељенском сабору. Његов наследник на катедри, Флавијан, рукоположио је Јована за свештеника 386. године. До 397. године, колико се задржао у Антиохији, Јован је показао савршенство пастирског служења какво Антиохијци до тада нису видели. Његова је делатност била многострана: крштавање оних који још не беху Хришћани, борба са јеретицима - аномијцима, аполинаристима и другима, служба милосрђа и стално проповедање и тумачење Светог Писма народу. У Антиохији је Јован одржао највећи број својих проповеди и протумачио највећи део Светог Писма. Због славе великог беседника, Јован Златоусти је позван 397. године на архиепископску катедру у Цариград. Хиротонисан је у децембру, а устоличење је обављено у фебруару следеће године. И у Цариграду је Златоусти вршио своју пастирску службу са апостолском ревношћу. Настојао је да духовно обнови и препороди и клир и народ престонице. Хтео је да створи првохришћанску Црквену заједницу и веровао је да је то могуће постићи. Али све то није дуго трајало. Многи су се окренули против Златоустог због његовог апостолског рада и живота. Његов положај у Цариграду нарочито је отежан када је после погубљења Евтропија, првог царског министра, 399. године сву власт узела у своје руке царица Евдокија. Златоустове јеванђелске проповеди, царица је доживљавала као личне увреде. Двору се није свиђао ни подвижнички живот Златоустов, његово избегавање раскоши и пријема. Био је довољан и мали повод па да престоница посегне за протеривањем Светитеља. У то време, појавише се у Цариграду египатски монаси предвођени "Дугачком браћом", које је Теофило Александријски отуда протерао под оптужбом да су оригенисти. Златоусти их је прихватио и после испитивања уверио се да они нису јеретици. Зато је позвао Теофила у престоницу ради заједничког решавања овог питања. Али Теофило покреће хајку на Златоустог. На сабору познатом под називом "Сабор под храстом" (403), Златоусти је неправедно осуђен и свргнут с катедре на основу клеветничких оптужби у 29 тачака. Прогнан је у Витинију, али је одмах враћен због земљотреса који је због толике неправде задесио престоницу. Међутим, опет је протеран 9. јуна 404. године, сада у Кукуз у Јерменији. У Кукузу је провео пуне три године, а онда је протеран у дивљи Питиунт на крајњој источној обали Црног мора, али је успут преминуо од исцрпљености у Коману 14. септембра 407. године, рекавши: "Слава Богу за све!" Његове мошти пренео је цариградски Патријарх Прокло 438. године у Цариград, у храм Светих Апостола. https://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Јован_Златоусти

Патријарх Александријски. Рођен на острву Кипру у кнежевској фамилији. Отац му беше кнез Епифаније. Васпитан од детињства као прави хришћанин. На наваљивање родитеља он се ожени и имаде деце. Но по Божјем Промислу преселише се из овог живота у онај и деца му и жена. Чувен због милосрђа и благочешћа Јован би изабран за патријарха Александријског у време цара Ираклија. Десет година управљао црквом Александријском као истински пастир, чувајући је од незнабожаца и јеретика. Био је узор кротости, милосрђа и човекољубља. „Ако желиш благородства, говорио је он, не тражи га у крви него у добродетељи, јер то је право благородство.” Сви свети одликовали су се милосрђем, али св. Јован беше се сав предао овој дивној добродетељи. Литургишући једном сети се патријарх речи Христове: ако принесеш дар свој к олтару и онде се опоменеш да брат твој има нешто на те (Мат. 5, 23–24) и сети се да један од клирика ту у цркви има злу вољу на њега; он брзо остави свете дарове, приђе томе клирику, паде му пред ноге и замоли за опроштај. И тек када се измири с тим човеком, врати се ка жртвенику. Једном опет идући цркви св. Кира и Јована догоди се да га срете нека бедна удовица и поче му говорити о беди својој. Пратиоци патријархови осетише досаду од дуга жалбовања женина, па ће рећи владици, да пожури у цркву на службу, и после службе може чути ту жену. Одговори им св. Јован: „а како ће сад Бог мене послушати, ако ја њу не послушам?” И не хте се кренути с места док не чу удовичину жалбу до краја. Када Персијанци ударише на Мисир патријарх Јован седе у лађу да се удаљи од напасти. Уз пут се разболи и стигавши на Кипар умре у своме месту рођења, 620. год., и пређе у царство бесмртно Господа свога. Мошти његове чудотворне пренете најпре у Цариград, по том у Буда Пешту и најзад у Пресбург. Тропар, глас 8. У подвизима твојим стекао си плату твоју, оче свети, у молитвама непрестано трпећи. Заволео си сиромашне, стално их помажући: Зато се моли Господу Христу, Свети Јоване Милостиви, да спасе душе наше. Кондак, глас 2. Богатство си раздао сиромашнима и сада си небеско богатство задобио. Зато те сви поштујемо, савршавајући успомену твоју, о Јоване свемудри, и именом милостиви! https://hramkoncarevo.rs/event/sveti-jovan-milostivi-prepodobni-nil-sinajski/

Овај велики подвижник и светилник Цркве православне родио се близу Софије у месту Скрину, у време цара Бориса (852-889 г.). Родио се од побожних родитеља, средњег имовног стања. Из младости заволевши Господа, Јован по смрти родитеља раздаде сиромасима и болесницима своје имање, наслеђено од родитеља, замонаши се, и само са једном кожном хаљином на себи напусти свој родни крај и удаљи се у једну дивљу гору, и ту се у једној пећини почне подвизавати. Претрпео је ту многе напасти од демона и од људи, од разбојника и од својих сродника. Потом се пресели у планину Рилску, и настани у једном шупљем дрвету. Хранио се само травом, и бобом, који ту у близини почне расти по Божјем промислу. Многе године он није видео лица човечјег, док га, опет по Божјем промислу, не открију чобани, који су трагали за својим изгубљеним овцама. Тако се светитељ прочује међу људима, и људи му почну долазити гражећи помоћи у болестима и мукама. Многи су долазили к њему са својим болесницима, и болесници су добијали здравље светитељевим молитвама. Један човек у коме већ неколико година бејаше нечисти дух, видећи људе где иду у Јованову пустињу, пође за њима. А када дође на километар од Рилске пустиње, он паде на земљу и стаде викати: “Не могу да идем даље, пече ме огањ”. Санутници свезаше тог јадника, одвукоше га к преподобном и мољаху га да га исцели. Децо моја, рече им преподобни, то није у мојој моћи, ја сам слаб човек као и ви: њега само Бог може исцелити. – Но они га неодступно мољаху, и пустињак се помоли Богу за њега, и болесник наједном постаде здрав, и сви прославише Бога. Глас о великом пустињаку дође до бугарског цара Петра (927-969 г.). Благочестиви цар силно жељаше да се види с њим, али смирени пустињак избеже да се састане с њим, само му у писму даде потребан савет. Многи ревнитељи духовног живота, привучени врлинским животом светог подвижника, настанише се у близини преподобног пустињака. Ту се убрзо построји храм и манастир. Достигавши дубоку старост, свети Јован се упокоји мирно у Господу осамнаестог августа 946 године, у седамдесетој години свога живота. По смрти јавио се ученицима својим. Мошти његове пренесене су најпре у Софију, па су одатле приликом најезде Угара однете у Мађарску, а отуда су поново враћене у Трново у време цара Јована Асена (1218 – 1241 г.). Када су касније Турци заузели Трново, посредовањем султаније Маре Бранковић, мошти светог Јована Рилског пренете су најзад у манастир Рилски, где и данас почивају. Рилски манастир су обновили и Српски владари краљ Милутин и цар Душан, и он је кроз векове био кула светиља и место силе чудотворне и утехе духовне за народ хришћански у Бугарској, нарочито пак у тешка времена робовања под Турцима. Житије пак преподобног Јована Рилског написао је на грчком Георгије Скилица (у 12 веку), а на словенском Трновски патријарх Јефтимије. https://svetigora.com/prepodobni-jovan-rilski/

Свети апостол и еванђелист Јован Богослов беше син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника свете Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. Од Господа Христа он би назван “сином громова”, пошто је богословље његово имало да се као гром чује по целоме свету и да напуни сву земљу. И хођаше за благим Учитељем својим, учећи се премудрости што излажаше из уста Његових; и Господ Христос га веома љубљаше због његове савршене незлобивости и изузетне девствене цедомудрености. Божанска љубав Спаситељева према њему беше толико изузетна, да се у светом Еванђељу вели за њега да је он “ученик кога љубљаше Исус”. И међу дванаесторицом апостола Господ га је издвајао као најизврснијег, и он бејаше један од тројице на ближих ученика Његових којима је Господ много пута откривао Своје божанске тајне. Тако, када је васкрсао Јаирову кћер Господ је узео са Собом само Петра, Јакова и Јована, да буду сведоци тога. Исто тако, када се на Тавору преобразио и показао славу Свога Божанства, Господ је то учинио опет само у присуству ове тројице одабраних ученика. И када се мољаше у Гетсиманском врту, Господ ни тамо не беше без Јована, јер рече ученицима: Седите ту док ја идем тамо да се помолим Богу. И узевши Петра и оба сина Зеведејева (тојест Јакова и Јована) забрину се и поче тужити (Мт. 26, 36-37). Свуда Јован, као љубљени ученик, беше неодвојан од Христа. А колико Господ Христос љубљаше Јована види се из тога што на Тајној Вечери Јован стави главу своју ка прси Исусове. Јер када Господ на Тајној Вечери објави да ће Га један између ученика издати, и ученици се згледаху међу собом и чуђаху за кога говори, онда ученик кога љубљаше Исус леже на прси Исусове и упита га: Господе, ко је то? Господ одговори: онај је коме ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај даде Јуди Искариотскоме (Јн. 13, 21-26). Господ тако љубљаше Јована да је једини он имао слободе ставити главу своју на прси Његове и смело га упитати о тајни издајства. Али и Јован имађаше према овом Учитељу љубав већу од других апостола: јер у време добровољног страдања Спасовог сви ученици оставише свога Пастира и разбегоше се, а он једини неодступно гледаше све муке Христове, састрадавајући Му свим срцем, плачући и ридајући са Пречистом Дјевом Маријом, Мајкам Господњом, па чак не одступи с Њом од пострадавшег за нас Сина Божјег до самог крста и смрти. Зато и би под крстом усињен од Господа Пречистој Дјеви Марији. Јер Господ висећи на крсту, и видевши Матер и ученика кога љубљаше где стоје рече Матери Својој: жено, ето ти сина! Потом рече ученику: ето ти матере! И од онога часа узе је ученик к себи (Јн. 19, 25-27). И имаше је као матер своју са сваким поштовањем, и служаше јој све до чесног и славног успенија њеног. А у дан успенија њеног, када чесно и свето тело Божје Матере ношаху да сахране, свети Јован ношаше пред њеним одром необично блистави скиптар царски, који Пречистој Дјеви донесе Архангел Гаврил извештавајући је о њеном преласку са земље на небо. Када светом апостолу беше преко сто година, он изиђе из куће Домна са седам својих ученика, и дошавши до једног места нареди им да седну; беше јутро, и он, удаљивши се од својих ученика колико се каменом може добацити, помоли се Господу. Затим му ученици по жељи његовој ископаше крстолики гроб; и он заповеди Прохору да иде у Јерусалим и тамо остане до смрти своје. И пошто поучи ученике и целива их, свети апостол рече: Узмите земљу, матер моју, и покријте ме њоме. – И целиваше га ученици и покрише га до колена; и пошто га поново целиваше, покрише га до гуше, и положише му на лице покривач; и целивавши га још, са великим плачем покрише га потпуно. Када за то чуше браћа у граду, дођоше и раскопаше гроб, али ништа не нађоше, и веома много плакаше; затим, помоливши се, они се вратише у град. Сваке пак године, у осми дан месеца маја, излажаше из његовог гроба неки ситан прах, мирисан и лековит, и молитвама светог апостола Јована даваше исцељење болнима, у част Бога, у Тројици слављенога кроза све векове. Амин. https://svetigora.com/sveti-apostol-i-jevandjelist-jovan-bogoslov/

Реч о крсту је лудост онима који Гину, а сила Божија нама који се спасавамо.[1] Духован, пак, све испитује, а душевни човек не прима што је од Духа[2] Лудост је, наиме, онима који ту реч не примају са вером, и који не узимају у обзир доброту и свемоћ Божију, него оно што је божанско испитују размишљајући на човечански и природан начин; јер све што је Божије то је изнад природе и разума и мисли. Јер ако неко размишља на који начин је и зашто Бог све превео из небића у биће, и пожели то докучити природним умовањем, неће то схватити: јер то знање је душевно (психичко) и демонско. Ho, ако неко, руковођен вером, оно што је божанско замисли добрим, свемогућим, истинитим, мудрим и праведним, наћи ће да је све исправно и како ваља, и пронаћи ће прав пут. Јер немогуће је спасти се без вере: јер све, како човечанско тако и духовно, вером постоји. Ни замљоделац без вере не усеца бразду на свом пољу, нити трговац пловећи на малом чуну без вере предаје своју душу разбеснелим морским таласима, нити се без вере бракови склапају, нити било шта од онога што у животу бива. Вером поимамо да је све што постоји силом Божијом преведено из небића у биће; све, и оно што је божанско и оно што је човечанско, вером постижемо. Вера је, дакле, сагласност без превеликог испитивања. Свако дело и чудотворство Христово зацело је изузетно велико и божанствено и чудесно, али од свих Његових дела најдостојнији дивљења је Његов часни крст (распеће). Јер ничим другим смрт није уништена, прародитељски грех није опроштен, ад није опустошен, васкрсење није даровано, сила нам није дарована да презремо оно што је садашње па и саму смрт, није остварен поновни успон ка старом блаженству, врата раја нису отворена, наша природа није села са десне стране Бога, нисмо постали чеда и наследници Божији, осим крстом Господа нашега Исуса Христа. Све то остварено је крстом. Јер сви који се у Христа крстисмо, вели апостол, у смрт Његову се крстисмо;[3] јер који се год у Христа крстисмо, у Христа се обукосмо. [4] Христос је, пак, Божија сила и Божија премудрост.[5] Али гле, смрт Христова, односно Његово распеће, оденула нас je у ипостасну мудрост и силу Божију. Крсно слово је сила Божија, било због тога што нам се сила Божија, односно победа над смрћу, њиме открила, било због тога што, као што се четири крака крста средишњим клином држе и стежу, тако се исто висина и дубина, те дужина и ширина,[6] односно целокупна видива и невидива твар, силом Божијом одржавају скупа. Крст нам је дат на чело као знамен, на начин којим је Израиљу дато обрезање; јер њиме се ми верници издвајамо и распознајемо од неверника. Он је штит и оружје и победнички трофеј против ђавола. Он је печат, да нас се не дотакне онај који убија првенце, као што каже Писмо.[7] Он је васкрсење уснулих, потпора оних који стоје, поштапало немоћних, жезал оних који су напасани, руководство онима који се враћају, усавршавање оних који напредују, спасење душе и тела, одбацивање сваког зла, виновник сваког блага, уништење греха, изданак васкрсења, дрво вечнога живота. Томе, дакле, драгоценом и уистину часном дрвету, на ко ме је Христос принео себе на жртву ради нас, осветивши га додиром свога светога тела и крви, треба да се клањамо; као и клиновима, копљу, одећи и Његовим свештеним местима, као што су јасле, пећина, спасоносна Голгота, животворни Гроб, Сион град цркава, и томе слично; као што вели богоотац Давид: Уђимо у станове Његове, поклонимо се подножју ногу Његових.[8] А да тиме мисли на крст, показује следеће: Устани, Господе, на почивалишту својем,[9] јер устајање (васкрсење) следује распећу. Па ако нам је драг дом и постеља и одећа оних које љубимо, колико су нам драже оне ствари што припадају Богу и Спаситељу, преко којих ствари смо и спашени. Клањамо се, чак, и образу часнога и животворнога крста, иако се твори од другог вештаства, не поштујући тиме твар -далеко било – већ образ крста као символ Христа. Јер Он сам је ученицима својим рекао, упозоравајући их: И тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу[10] говорећи заправо о крсту. Зато је анђео (благовесник) васкрсења говорио женама: Исуса тражите Назарећанина, распетога?[11], а апостол Павле: А ми проповедамо Христа распетога.[12] Много је, наиме, Христоса (помазаника) и Исуса, али је само један распети. Није апостол рекао прободенога копљем него распетога. Према томе ваља се клањати знамену Христовом. Јер тамо где је Његов знамен, тамо ће и Он бити. Док твар, из које је сачињен образ крста, чак и ако је злато или неко драгоцено камење, ако се деси да се образ крста поквари, не треба поштовати. Дакле, клањамо се свему ономе што је Богу посвећено, приносећи поштовање Њему самоме. Тај часни крст предизображавало је дрво живота[13] које је Бог посадио у рајском врту; а пошто је смрт ступила у свет кроз дрво, требало је да и живот и васкрсење буду даровани кроз дрво; Јаков је, поклањајући се врху Јосифова жезла,[14] први образовао крст, па потом Јосиф када је, укрстивши руке,[15] благосиљао своје синове; знак крста описао је врло јасно и жезал Мојсијев, који је крстообразно ударио по мору, спасавши тако Израиљ а потопивши Фараона;[16] знак крста описале су крстообразно испружене руке које су поразиле Амалика;[17] дрво које је учинило да горка вода постане слатка,[18] те стена која се расцепила и из које је потекла вода;[19] жезал Аронов који му је послужио као знак свештеничког достојанства;[20] знак крста изображавала је убијена змија која је победоносно била обешена на дрвету,[21] јер је дрво спашавало оне који су са вером гледали мртвог непријатеља (змију), јер је и Христос, не познавши греха, у телу греха[22] био пригвожден. Велики Мојсије узвикује: Видећете, живот ће ваш бити као да виси пред очима вашим[23] а Исаија каже: Вас дан пружах руке своје народу непокорну, који иде за својим мислима[24] А ми који се томе клањамо, да задобијемо свој удео Христа распетога. Амин. https://voanerges.rs/index.php/sv-dn-vn-ci-nj/sv-pis/r-sudiv-nj-i-s-zrcnj/6165-sv-i-v-n-d-s-in-rs-u

Бог је Света Тројица. Тројица Јединосуштна и неразделна. Јединосуштна, тј. исто суштаство, иста природа. Тројица неразделна: никада се није одвајао Син од Оца или Дух Свети од Оца или од Сина и никада се не дели. Отац, Син и Свети Дух нису три бога, него један Бог, јер Им је иста природа, али и не само зато. И људи имају исту природу, исту суштину. Али за људе није могуће рећи да су два или три човека - исти човек, ма колико они били међусобно блиски и јединствени. Људи имају не само посебна тела него и сваки има и своју вољу, свој укус, своја расположења. Ма колико људи понекад личили и телесно и по карактеру, ипак се не дешава да им је све заједничко, да је све подједнако. А код Три лица Свете Тројице све је заједничко. Безгранична љубав Оца према Сину, Сина према Оцу и иста љубав између Њих и Светог Духа чини заједничком Њихову вољу и сва Њихова дела. Они имају исту /једну/ вољу, све Они извршавају заједно. Од чега се одвраћа Дух Свети, одвраћа се и Отац. Шта Син воли, воле и Отац и Дух Свети. Све се од Свете Тројице догађа заједно. За стварање света у Библији је речено: "И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. " Шта значи "рече", тј. рекао је? То значи да је Бог Отац стварао Својом Речју, оном Речју о којој говори Јеванђеље: "У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога и Ријеч бјеше Бог" и која је Јединородни Син Божији. Све је творио Бог Отац Својом Речју, друкчије казано, све је извршавао кроз Сина Својега. Ништа не твори Отац без Сина, као што ни Син ништа не твори без Оца. Оцу и Сину увек садејствује Свети Дух. О стварању света у Библији је речено: "И Дух Божији дизаше се над водом. " "Дизао се" над творевином, не напросто стајао над њом - реч за коју нема потпуно одговарајућег израза у старословенском језику у јеврејском оригиналу значи "покривати, загревати", као кад носиља, лежећи на јајима, њих оживотворује својом топлином и из њих се излежу жива бића. "Ријечју Господњом небеса се створише и Духом уста Његовијех сва војска њихова" (Пс. 33, 6). Све што постоји начини Бог Отац кроз Сина, и у постојање је приведено Духом Светим. Или другачије речено: све, што је пожелео и хтео Отац, одмах се испунило и испуњава од Сина и одухотворује Светим Духом. Тако је био створен свет, тако се све догодило у промисли Божијој о свету и човечанству. Да би спасао човека који кроз првобитни грех отпаде од Бога и постаде смртан, по предвечном Савету Свете Тројице покоравајући се вољи Оца Син Божији сиђе на земљу, роди се деловањем Светога Духа од Приснодјеве Марије, објави људима Истинитог Бога Оца и Његову Божанску вољу, поучи их истинском поштовању Бога, пострадавши због грехова наших, сиђе у ад и, ослободивши одатле душе умрлих, васкрсну из мртвих. Још пре страдања Свога обећао је Христос Својим апостолима, које изабра међу ученицима Својим, да ће им дати власт да везују и разрешују - да људима опраштају грехове или да им их задржавају. Овај благодатни дар после Свога Васкрсења није дао било коме од апостола посебно, него свима њима заједно: Он је створио Цркву Своју, чувара те благодати, сјединио у њој све који Га воле и у Њега верују. Обећавши апостолима да ће им дати силу вишњу, - пошто им посла Духа Светога, извршивши све ради чега је дошао на земљу, Господ Исус Христос се вазнесе на небо, задобивши и по човечанству ону част и славу, коју и пре стварања света имадијаше као Син Божији. Пошто се спусти на ученике Христове, како је обећано, Дух Свети утврди их у вери Христовој и благодаћу Својом изли на њих дарове Божије. Он их ојача ради проповедања и извршавања Христовог учења у животу, ради организације Цркве коју Христос сазда и Свети Дух учини делатном. Црквом, чији се темељ налази на земљи и глава јој је Син Божији што седи с десне стране Оца, тајанствено управља Дух Свети. Она унутарње уједињује децу своју и сједињује их са Богом. Благодатни дарови Божији, преко Цркве, изливају се на оне који настоје да иду путевима Христовим, освећују и јачају све добро у њима, очишћују од греха и нечисти сваке, чинећи их способнима да буду пребивалишта сјаја славе и сила Божијих. Кроз Цркву човечанство постаје причесник Божанске природе, ступа у најблискији однос са Светом Тројицом. Освећује се и са Богом општи не само душа него и тело људско у причешћивању Телом и Крвљу Христовом, кроз Кога се сједињује са читавом Светом Тројицом. Благодаћу Божијом, уз учешће сопствене воље и напора, човек постаје нова твар, судеоник вечнога Царства Божијег. За то Царство Божије што ће доћи припрема се и природа, ради предстојећег очишћења огњем од последица грехова људских и проклетства које је на њој. Она добија наговештаје освећења силаском Светога Духа на њу приликом богојављенског освећења воде и многих других црквених служби, да би потом постала нова земља и ново небо. То ће се догодити када се наврши време које Бог Отац одреди и Син Божији у слави дође да суди свету. Тада ће они који су љубили Бога и сјединили се са Њим заблистати од зрака Божанске Светлости и вечно ће се наслађивати нествореном светлошћу Тријединог Божанства, Јединосуштне, Животворне и Нераздељиве Тројице. Баш Њој (Тројици), Богу, Творцу и Спаситељу нашему нека је слава, част и поклоњење у векове векова: "Дођите, људи, поклонимо се триипостасном божанству, Сину и Оцу, са Светим Духом: јер Отац пре века роди Сина, који је од вечности и исте части и Дух Свети се са Сином прослави: једна сила, једно суштаство, једно Божанство. А њему се сви поклањамо говорећи: Свети Боже, који Сином све твориш, садејством Духа Светог; Свети Крепки, Кроз којега Оца познасмо и Дух Свети у свет дође; Свети Бесмртни, Душе Утехе, који од Оца излазиш и у Сину почиваш: Тројице Света, слава Теби. " https://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=119&Itemid=124

Данас узносимо благодат Духа Светога у духовним песмама, јер нам се благодат на данашњи дан јавила са неба. Иако су наше речи неадекватне да изразимо величину ове благодати, ми ћемо хвалити њену моћ и делатност колико смо у могућности. Јер Дух Свети продире у све ствари, чак и у дубине божанства. Прослављамо дан Педесетнице, дан Силаска Светог Духа на апостоле, дан наде на савршенство, крај ишчекивања, чежње за спасењем, испуњење молитве и образ трпљења. Данас је Дух који је деловао да расеје народе у време Хебера формирао огњене језике међу апостолима. Његов стари поступак довео је до збрке нација, како би обуздао дрскост наше воље и спречио кажњавање које је уследило. Овом приликом, међутим, међу огњеним језицима, дела која се врше дејством Светога Духа имала су за циљ да примимо учење о испуњењу воље Божије, . У почетку се Дух Божији кретао над водом, а касније, у време Христово, почивао је на Њему исти Свети Дух Божији. Прво се кретао, а сада је почивао као један по суштини, једнак по части, савечан са Оцем и Сином. Свети Дух је најавио лепо време Ноју над водама потопа. На водама Јордана, исти Дух Свети открио је свету Синовство Онога који се крстио. Осим тога, Господ је имао застрашујући одговор за оне који су се усудили да изрекну хулу на Духа Светога: „Онима који говоре хулу на Духа Светога, неће им бити опроштено ни у овоме ни у будућем веку“. Изражавајући своју жељу за овим Светим Духом, Давид се молио Богу: „Не одврати лице своје од мене, Господе, и не одузми од мене Духа твога Светога“. Опште је познато да тамо где Њега нема, настаје свака врста покварености. Сада је Дух Господњи отишао од Саула, зао дух је ушао у њега, и зато је Давид рекао: „Духа Твога Светог не одузми од мене“. Овај исти Свети Дух је просветио пророке, поучио апостоле и оснажио мученике. Овај исти Свети Дух је посветио Исаију, поучио Језекиља и открио му васкрсење мртвих. Како каже: „Рука Господња беше нада мном, и изведе ме у духу Господњем“ [Јез. 37, 1]. Овај исти Свети Дух изабрао је Јеремију из утробе његове мајке и подигао Данила да избави Сузану: „Бог је подигао Духом Светим младића који се звао Данило“ [Сус. 1/ Дан. 13] Давид је толико волео присуство овог истог Светог Духа да се молио Богу: „Дух Твој Благи нека ме води у земљу праву“. Овај исти Свети Дух Божији је дошао да се настани у Нашој Пресветој Дјеви, загрливши је причешћивањем Божанском Речју, како је Отац желео, и учинивши је Мајком Божијом. . Испуњена овим истим Светим Духом, Јелисавета је схватила да је Господ дошао к њој преко наше Богородице и рекла: ’Како то да је Мајка Господа мога дошла к мени?’ Захарија, Јованов отац, био је испуњен истим Светим Духом и изјавио је да ће син који му се роди бити пророк и претеча Цара који ће доћи. Сам Јован је такође био испуњен истим Светим Духом. Очи ума његовог се просветлише, и он виде како се небеса отварају, и Дух Свети лебди над Оним Који се крштаваше, над Оним Који је крстио Духом и огњем. Када је Својим апостолима предавао до детаља Своју науку и укрепљивао њихов ум за време Својих страдања, сам Господ им је, дејством истог Светога Духа, рекао: „Ако не одем, Утешитељ неће доћи к вама. ‘. Штавише, откривајући им јединствену природу Духа, рекао је: „Дух Свети исходи од Оца и када дође, увешће вас у сву истину“. Свети апостоли су са ишчекивањем чекали долазак силе овог истог Светог Духа; чекали су заједно да буду обучени у силу са висине, по заповести Господа, који је рекао: „Чекајте у граду Јерусалиму, док се не испуните силом са висине. Јер, гле, послаћу на вас обећање Оца свога. Тако је записано да када је дошао дан Педесетнице, сви свети Апостоли су се једнодушно окупили на једном месту, и послат им је Утешитељ под видом огњених језика. Они су примили обилно обећање Оца и Светога Духа, ојачали су и открили Њега Који им је послан, Његову благодат и Његову силу. Стефан, мученик и први ђакон, испуни се истог Духа Светога, кога прими полагањем руку апостолских, и учини велика чуда и чудеса у народу. Испуњен Духом Светим, видео је отворене двери небеске и Јединородног Сина и Реч Божију како стоји у телу с десне стране силе Божије. Испуњен овим истим Светим Духом, Павле је постао проповедник божанских тајни. Као што му рече Ананија: „Сам Господ Спаситељ ме посла к теби, да прогледаш и испуниш се Духом Светим“. А Павле је потом са сигурношћу рекао: „И ја мислим да имам Духа Божијег“. Исти Дух Свети дође на Корнилија и на оне који се с њим крсте, и сваки од њих говораше својим језиком и величаше Бога. Овај исти Свети Дух је дошао на етиопског евнуха након што је крштен у води. Био је испуњен усхићењем, и отишао је својим путем радујући се. https://mitropolija.com/2022/06/13/jovan-zlatousti-beseda-na-pedesetnicu-1/

Данас један од најдражих светаца међу Грцима јесте свети Јован Рус, чије нетљене мошти су понос острва Еубоиа (Евија). Од Атине до храма је због мноштва света, који посећује храм Св. Јована Руса, уведена и редовна автобуска линија. Небројна чуда потичу од његових моштију и икона, те чак и данас – када светски дух са толиком жестином разара традиционалну Грчку побожност, могу се наћи иконе Свеца скоро у сваком Православном дому, а често и у автобусима. Свети Јован није био ни архијереј, ни речит богослов, већ прости и млади човек, који је провео већи део свога живота живећи у једној штали. Свети Јован био је рођен на југу Русије од богобојажљивих родитеља. Још као млад, 1711 године, учествује у битци против Турака. Делећи несретну судбину многих Руских војника, Светац бива заробљен и продан као роб Турском команданту коњице из села Прокопион, поред Цесареје у Малој Азији. Фанатизовани Турци у муслиманској вери су свирепо мучили Хришћанске робове, не би ли се они силом одрекли своје вере. Док су неки попустили таквом убеђивању, многи су радије бирали мученичку смрт. Читаве јединице мученика прибројаване су у небесне хорове. У својој заслепљеној ревности Турци су отимали синове Хришћана и преваспитавали их у фанатизовану исламску војску. У Прокопиону био је смештен војни логор ових Јаничара – мрзитеља Хришћана. Нови роб Турског Аге постао је мета њиховог загризивања. Но никаква вређања ни батинања његовог Турског господара нису могле да поколебају веру побожног Руског младића, који је отворено изповедио, да ће радије умрети него изгубити оно што цени изнад свега – Свету Православну веру. Блаженом Јовану било је наређено да ради у штали, где је морао и да спава. Сечајући се хладне Витлејемске пећине и јасли где је Спаситељ света први пут наслонио Своју главу, Светац се радовао таквим суровим местом свога боравка. У својој понизности сматрао је чошак штале као свој мали рај где је могао слободно да приноси молитве и мољења истинитом Богу. Непоколебљива чврстина његове вере, његова смерност, храброст, и благост духа полако су омекшали срца Аге и његове жене, који су понудили кротком ‘дечаку из штале’ малу собицу поред сен? за спавање. Али Јован је више волео да остане у штали, где је могао усрдније да се подвизава у аскетском животу, подводећи своје тело под власт духа, сагласно Апостолској заповести. Јео је јако мало, много сати проводио је у молитви са Давидовим Псалмима непрестано на његовим устнама. Седмично се је спремао за причест Најсветијим Тајнама у оближној цркви, знајући да без снаге у Христу, неће моћи да издржи на путу праве Вере. Ноћима кришом је одлазио у припрату цркве ради бдења. Бог је наградио трудове свога верног слуге и преко њега подарио милости његовом господару Турчину, који је постао један од богатијих и имућнијих људи у Прокопиону. Ага схвативши разлог свог новог благостања није штедео речи да то каже својим мештанима. Једном је Ага отишао на ходочашће у Меку, најсветије муслиманско место. Док је био на путу, жена његова окупила је пријатеље и рођаке да се помоле за Агин сретан повратак са тако напорног путовања. Кад су се спремали да почну да једу, господарица је, окренувши се Јовану, који је послуживао за трпезом, рекла: „Како би био само задовољан твој господар, Гаван, кад би био овде и јео са нама ову Пилафу!“ Пилафу, уобичајено јело Средњег Истока сачињено од жита, Ага је јако волео. Желећи све најбоље своме господару и чврсто верујући у Божју Свемоћ, Јован је затражио од господарице тањир пун пилафа рекавши да ће га послати своме господару у Меку. Гости су се смијали, но господарица је замолила кувара да учини тако као што је младић замолио, мислећи да ће га однети некој сиротој Хришћанској породици што је била његова навика. Они, који познају Јеванђеље не би требали да се чуде оним што ће се десити, јер зар није Господ казао, ако будете имали толико вере као зрно горушичино, горе ћете мицати? Са чврстом вером, преподобни се вратио у шталу са тањиром – док је умојавао Господа, тањир је исчезнуо као одговор на његову чврсту прошњу. Какво ли је само чуђење читавог домаћинства било када се Ага напокон вратио из Меке носећи са собом онај бакрени тањир у коме је била храна. Исто тако био је зачуђен и сам Ага када се враћао из џамије, нашавши вручу пилафу у својој закључаној соби, где је и ноћивао. Још више се забунио када је приметио да су у бакреном тањиру угравирани његови иницијали, исто као и на осталим посудама у његовој кући. „У име Алаха, не могу да схватим, како је дошао у Меку и ко га је донео!“ Када му је жена казала о Јовановој молби, схватили су да је овај необични догађај чудо Божје и од тада су сви сматрали Јована за праведника који је нашао милост код Бога. Још једном је Ага са својом женом покушавао да убеди преподобног да промени место свог боравка, али је Светац радије наставио да живи међу животињама, где је са вољом испуњавао своје дужности не прекинувши постове и подвизавања. Са оваквим начином живота наставио је док се није након неколико година разболео. Предвиђајући своју кончницу позвао је духовника и замолио га да га причести Светим Тајнама. Бојећи се фанатизованих Турака, свештеник се није усуђивао да јавно донесе Свете Дарове. Примивши мудрост одозго, досетио се да у јабуку удуби утробу. Обливши ју воском, могао је да стави у њу Свето Причешће, те га тако безбедно донео до Светца. Примивши пречисто Тело и Крв Христову, преподобни је предао своју свету душу у руке Бога, кога је тако много волео. Упокојио се 27. Маја, 1730, проживевши четрдесетак година у овом привременом понору греха и жалости. Преподобни је покопан хришћански по наредби Аге који је и као дар своје љубави и великог поштовања према Свецу приложио скупоцено одело да покрива његове мошти. Три године касније на његовом гробу појавила се светлост, коју су многи могли да виде. Уједно Светац се јавио и своме духовнику преносећи му, да је воља Божја да се он откопа, јер је његово тело нераспаднуто. До 1924 мошти су лежале у цркви Св. Георгија у Прокопиону. Када се десила измена становништва између Грчке и Турске, много Хришћанских житеља Прокопионских било је смештено на оток Еубоиа, који су са собом понели и мошти драгог св. Јована. Са великом чашћу и одушевљењем примили су га Грци, који су у његову част саградили величаствен храм у селу Прокопиону Новом. И до данашњег дана се токови побожних грчких поклоника сливају у ово село на отоку Еубоиа, где Преподобни одговара на веру њихових искрених молитава својим чврстим и брзим заступништвом пред престолом Божјим. https://svetosavlje.org/sveti-jovan-rus/

Димитрије Богдановић: ЛИК ЈОВАНА БОГОСЛОВА Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов био је најпре ученик Јована Ксритеља, али сусрет са Исусом, чудесним пророком из Назарета, прекретница је његовог живота. Млад, најмлађи међу апостолима, он полази за Исусом, слутећи присуство Бога у новом месији, правога и целога Сина Божијег. Тако је постао не само ученик него и сведок Христове искупитељске драме, Његов најмилији ученик, „онај кога љубљаше Исус“ и највернији, умни и мудри сведок. После вазнесења Христовог посвећује се проповедању „онога што је чуо, очима својим видео, што је размотрио и што руке његове опипаше“. Као старешина првих малоазијских цркава, мучен је у прогонству на острву Патмос, умире у Ефесу око 104. године после Христа. Јована Богослова смо упознали кроз његове надахнуте списе: Јеванђеље, Саборне посланице, Откривење. Он нам се сам можда и најбоље открио у оним далеким споменицима светог предања, који одзвањају Јовановим предсмртним речима: „Дечице, волите се. И опет велим: волите се. У томе је сва ствар.“ Управо то предање потврђује утисак који се добија читањем свих његових библијских, канонских списа: Јован је човек који живи да би сведочио једну једину истину, истину о љубави као суштини бића, у којој се открива прва и последња тајна егзистенције. Он је боговидац и више од пророка и боговица Мојсија: гледајући саму инкарнацију Сина Божијег, очима, слушајући Његову вечну реч у непосредном додиру с Њим, он срцем доживљава Исуса као правог Бога, као Божијег Сина, Логоса, који се оваплотио, императивом Божанске љубави постао човек, да волећи страда и својим страдајућим вољењем преведе човека из царства таме у царство светлости, у видело бесконачног дана Божијег, у коме је све радост, све – милост, све – живот вечни. Њега не заводи догађај чуда: он је освојен Духом којим су чуда чињена. Он осећа, и зато зна, да је Исус – Логос, а то значи: Ум, Разлог читавог света, лепота једне хармоније у којој човеку припада место важније од оног које имају анђели: изнад и пре анђела. У сусрету са инкарнираном лепотом Духа, он сазнаје шта свет треба да буде: у складу – вечна радост. У Христа загледан, открива основни закон бића – апсолутну љубав, али и љубав посвећену и на известан начин „затворену“, па зато и несхваћену, у сукобљавању са баналним токовима живота. Љубав Божија, „састрадална“ љубав, основна је импресија светог апостола Јована коју је понео друговањем са исусом. Јован није историчар. Није хроничар или биограф. Он не казује толико „биографију“ Исуса Христа, колико је тумач те биографије, проток који је види у једној метафизичкој, космичкој димензији, и који ту, сад Божанску биографију, саопштава онима који „имају уши да чују“, ум да схвате. У средишту његовог сазнања је – мистерија оваплоћења Логоса. Од величанственог пролога о виделу у тами, у јеванђељу, па све до оног вапаја на завршетку апокалиптичке визије будућности, у Откривењу („Да, дођи, Господе Исусе!“), свака његова реч и свака мисао извире из првог богосазнања Јовановог, из откривања истине – о Богу који постаје човек да човек постане бог, бог по милости и љубави Божијој. Ниједан други апостол није у тој мери осетио и нагласио драматични моменат у тајни спасења као апостол Јован Богослов. У сукобима светлости и таме, Божанског и сатанског, небеског и земаљског, логосног и алогосног, лежи његова истина о свету. Погрешно је тражити у речима овог јеванђелисте покушај философског обликовања хришћанског погледа на свет, још мање – неку гностичку мистификацију синоптичарског приказања Исусовог земаљског дела у прва три јевађеља. Јован је само „теологос“, богослов, онај који је „видео“ Божанску светлост у самоме њеном стваралачком акту логосног прављења историје, у акту обожења људске природе којим се побеђује смрт и разгони мрак греха у коме свет лежи. За Јована, Бог нипошто није гностичка „тмина“ већ светлост Логоса, а то значи – смисла и ума, поретка и склада. Рекло би се да у томе Јован није оригиналан: о Логосу пишу и антички философи, и позни хеленизам. Сличности су, међутим, само делимичне и периферне. Оно што је у Јовановој теологији битно, а што је ново и друкчије од свега што неоплатонизам зна о Логосу, то је сведочанство очевица да Логос постаје тело, да се Логос очовечио, да се Он, дакле, открива у једном сотериолошком акту апсолутне љубави. Зато Јован са својим богосазнањем не постаје философ, већ апостол. Стога се и његова мисао не обликује као философска теорија већ као непосредно казивање или сведочанство духа, откривење Тајне Божије: истина његова није у томе да Бог постоји, него да Бог воли. Сотериолошком акту оваплоћења претходи унутрашња драма љубави у тројичном Богу. Отуда Јованов Бог није Бог у кога се само верује, већ Бог који се до умирања воли. Отуда је и вера апостола Јована пре једно жудно ишчекивање сусрета са вољеним него теорија религијске философије. Та непосредност вере, та њена поистовећеност са љубављу, и то са љубављу Божијом, тај недовршени нагон да се оваплоти, пројектује у делима, у истинском – основно је обележје светога Христовог апостола Јована. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1118-црква-празнује-и-молитвено-се-сећа-светог-апостола-и-јеванђелисте-јована-богослова

Eпископ пакрачко-славонски г. Јован посетио је 8. маја 2022. године Париз, на позив г. Алексиса Труде са Универзитета Мелун Вал де Сене, како би узео учешће и отворио међурелигијску конференције на тему „Деца мученици усташког режима 1941-1945.", у свечаној сали Луи Мерет у градској већници града Дранси, саопштио је Саборни пакрачки храм на фејсбук страници. Владика Јован је најпре у храму Преподобне Мати Параскеве, уз саслужење надлежног пароха протојереја-ставрофора Жељка Симоновића и парохијског ђакона овог храма, служио Свету архијерејску Литургију. У поподневним часовима, предавањем о деци Јасеновца, Владика Јован је свечано отворио ову манифестацију. На самом почетку, уводну реч дали су проф. Алексис Труде и народни посланик Жан Кристоф Лагард, а након предавања присутнима се обратила и градоначелница града Дрансија. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу

Фрескописци Јован и Наташа Атанасковић из уметничког атељеа "Цинобер 011", годинама раде на осликавању заветног Храма српског народа - Спомен-Храма Светога Саве на Врачару. Радио "Слово љубве" у овом специјалном разговору забележеном крајем марта 2022. године, доноси приповест о осликавању деамбулаторијума, простору Храма који се налази у најисточнијем делу цркве (иза централног олтара), а у коме су фрескописани сви Архиепископи и Патријарси српски - од Светога Саве до Патријарха Порфирија. Поред тога, уз јединствене фреске-портрете, налази се још седам посебних представа које приказују најзначајније моменте из историје Српске Православне Цркве. Наши саговорници откривају како је текао рад, шта је све било неопходно за овај комплексни подухват, али и који то детаљи красе његове зидове. "Слава Господу на свему" истичу Јован и Наташа. Посебну галерију фотографија коју ексклузивно делимо са посетиоцима наше странице, начинила је новинар Јелена Јеж после снимања разговора са уметницима, а благодарећи љубави г. Јована Атанасковића, делимо са вама и неколико његових фотографија из деамбулаторијума Светосавског храма на Врачару. Свако преузимање и дељење фотографија, без навођења аутора и извора, је нелегално. Фото: ЈЈеж, Радио "Слово љубве" Звучни запис

Оговарање је плод мржње. То је танана а крупна болест, скривена и подмукла пијавица, која сише и слаби крв љубави. Оговарање је лицемерство љубави, узрочник оскврњења и оптерећење савести, уништење чистоте. Неке девојке греше јавно и без срама, а друге потајно и са више стида чине још горе ствари него прве. Много је тајно, изнутра покварених девојака (тј. страсти): лицемерство, лукавство, грешна туга, злопамћење, оговарање у срцу. Видљиво, оне представљају једно, али унутра гледају на друго. Када сам једном приликом чуо неке људе како оговарају, ја им запретих. Делатељи овог зла су у своју одбрану наводили да тако чине из љубави и бриге за онога који је био предмет оговарања. А ја њима рекох: Онога који тајно оклевета ближњега свога тога отерах (Пс. 100, 5). Ако заиста волиш ближњега како кажеш, помоли се тајно, а не да исмеваш човека. То је начин који је угодан Господу. ... Ко хоће да победи духа оговарања, нека кривицу не приписује ономе који је пао, већ демону који га је оборио. Јер, нико баш нарочито не жели да греши против Бога, мада нико од нас не греши принудно (већ својом вољом и злоупотребом своје слободе). Знао сам човека који је јавно згрешио, а тајно се покајао. ... Никада се немој устручавати пред оним који у твоме присуству оговара ближњега, него штавише реци: ,,Стани брате! Ја сваки дан падам и у теже грехе. Па како могу да га осуђујем?“ Тако ћеш једним замахом начинити два добра: једним леком излечићеш и себе и ближњега. Један од најкраћих путева да се добије опроштај грехова јесте: не осуђивати. Не судите и неће вам се судити (Лк. 6,37). Немој осуђивати чак и када би видео некога да греши и на самој смрти: Суд Божији људима није познат. Неки су јавно чинили велике грехове, али су још и веће врлине чинили тајно. И они који су се тако ругали, преварише се, јер од дима нису видели сунце. Чујте ме, чујте, сви ви који строго судите туђим делима: ако је тачно (а тачно је) да ће нам се судити судом каквим судимо (Мт. 7,2), онда ћемо свакако пасти управо у оне телесне или душевне грехе за које окривљавамо ближњега. ... Знај да се злопамтљиви и злобни људи препознају и по томе што, обузети духом мржње, лако и са уживањем умањују вредност учења, делатности и врлине свог ближњег. Знао сам неке људе који су тајно и скривено од света чинили најтеже грехе. Међутим сматрајући се чистим, они су тешко нападали оне који јавно падају у лаке грехе. Судити, значи бестидно својатати Божије право, а осуђивати, значи упропашћавати своју душу. Као што надменост може и без друге страсти упропастити човека, тако нас и суђење само по себи може савршено погубити. ... Добар баштован бере само зреле јагоде, а незреле не. Паметан и разборит ум, исто тако, примећује само врлине и само о њима говори. А безумни човек проналази само кривице и недостатке. О њему је и речено: Истражише безакоње, ишчезоше оно који си истраживали истрагу (Пс. 63,7). Немој осуђивати ни онда када својим очима видиш да неко греши: често се и очи варају. https://www.crkvaub.rs/vesti/crkva/lestvica,-sveti-jovan-lestvicnik

Превање протојереја-ставрофора Драгана Станишића, пароха подгоричког на тему “Свети Јован Лествичник – Лествица”, одржано у Светогеоргијевском дому при цркви Светог Ђорђа под Горицом, 30. марта 2022. године: https://mitropolija.com/2022/03/31/o-dragan-stanisic-predavanje-sveti-jovan-lestvicnik-lestvica-video/

На празник Преподобног Бенедикта Нурсијског, у недељу трећу Васкршњег поста - Крстопоклону, 27. марта 2022. године, уз саслужење Високопреосвећене и Преосвећене господе Архијереја Јерусалимске Патријаршије, Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован саслуживао је на Светој архијерејској Литургији коју је том приликом служио Његово Блаженство Патријарх Јерусалимски и све Палестине г. Теофило III у храму Васкрсења Господњем у Јерусалиму. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу

Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње. https://patmos.rs/2022/03/06/sveti-jovan-zlatousti-o-postu/

Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег. (из синаксара празника сабора Св. Јована) Други дан након Светог Богојављења Господњег вршимо богослужбени спомен на највећег међу рођенима од жена, Светог славног Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, који би удостојен да у токовима јорданским крсти Господа положивши своју десницу на главу Спаситеља света. У својој надахнутој омилији о Светом Јовану, преподобни старац Јустин ћелијски наглашава да је Свети Јован први угледао Онога чији долазак је проповедао, Оваплоћеног Логоса Божјег: „Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету. Видео све што Бог у телу дарује свету, дошавши с Неба и поставши човек, од најмањег до највећег дара. То је било виђење које му је Господ даровао. Видео је он сав подвиг Господа Христа, од колевке до гроба и од гроба до Васкрсења, од Васкрсења до Вазнесења и силаска Духа Светога, и све што је Господ учинио за род људски. Видео је он сву Цркву Божју, видео је у Христу, Који је телесно стајао пред њим, видео све векове будуће, све оно што доноси Црква Христова, све Благе вести, сва чудеса, све радости.ˮ И ваистину у црквеној и богослужбеној традицији цркве нема већег и поштованијег светитеља од Светог Јована, то видимо и по његовим бројним празницима, али и богослужењу које непрестано помињањем имена Светог Јована свакако наглашава његов неизмерни значај. На значај Светог Јована подсећа нас и сâм Спаситељ рекавши да се међу рођенима од жене није појавио већи од Јована. Као што је Свети Јована усрдим проповедима најављивао долазак Спаситеља у овај свет, тако су и његов долазак најављивали Свети Пророци Исаија (осми век пре Христа) и Свети Пророк Малахија (пети век пре Христа). Међу овим пророчким јављањима о доласку великог претече Господњег свакако посебан значај има пророштво Светог Пророка Малахије: „Ево, ја ћу послати Ангела свога који ће приправити пут предамном, и изненда ће доћи у Цркву своју Господ кога ви тражите и Ангел заветник кога ви желите. Ево, доћиће вели Господ над војскама.ˮ Зачеће и рођење Светог Јована било је чудо Божје, будући да је измољен јер његова мајка Јелисавета беше нероткиња. Име Јован добио је такође по вољи Божијој а преко Ангела Господњег. Његово име изражава његову службу и призив, јер Јован означава благодат и милост. Целокупан живот претечин, личио је на живот Спаситељев, па чак и његова мученичка кончина представљала је угледање на првог мученика за спасење света, Крсну смрт Господа нашег Исуса Христа. Богослужење празника сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Спомен праведника слави се уз похвале, а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар) Иако непрестано присутан у богослужењу, црква светог Јована посебно прославља шест пута годишње, а у богослужењима тих молитвених спомена садране су неке богослужбене особености које на посебан начин величају великог Јована. Празник сабора Светог Јована по својој богослужебној структури ослања се на велики празник Богојављења, што свакао није случајно јер је Јован Крститељ Господњи приликом Богојављења учинио главну улогу у домостроју спасења људског рода. Сâм тропар празника нас подсећа на Јованово дело и његову величину јер ваистину он беше часнији од пророкâ и би удостојен највеће славе да Крсти Спаситеља у Јордану. Црква призива Претечу на молитвено посредништво пред Богом, да нас Господ удостоји и сабрања у торжествујућој Цркви, у храму нерукотвореном и вечном. Богослужбена химнографија празника засебно велича свако од великих дела Светога Јована који је испуњавајући вољу Божију и своје призвање, уградио себе у вечност. Богослужбене песме овог празника саставили су: Цар Лав мудри сатавио славу на стиховње; Свети Теофан, канон светог; Док је Анатолије саставио и ниње на хвалитне. Значајно је нагласити да се сва ова химнографија ослања на тематику празника Богојављења, што нас поново доводи до чињенице да је овај празник Светог Јована наставак празновања Богојављења Господњег. У једној од стихира на Господи возвах сликовито је химнограф описао Јована као Крститеља Господњег и Његов дијалог са Спаситељем: „Видевши те Претеча како к њему долазиш Христе и тражиш да те крсти, с трепетом завапи: Зашто ми заповедаш да учиним оно што је изнад мојих сила? О Свесилни Господе, како да се руком дотакнем Тебе, који руком својом све држиш, Ти мене крсти слугу твога! Сав се јавих као човек сада, и постах приступачан теби иако сам неприступачан природом. Добровољно осиримаших богат будући, да бих осиромашену људску природу обогатио нетрулежношћу и избављењем. Приђи, приступи и крсти онога који не подлеже трулежности и који свет избавља од трулежи. Опкољен сам са свих страна и у недоумици сам где да бежим, рече Творцу Претеча. Будући да си Поток који храни Милосрдни, како ће Тебе примити речне струје да уђеш када изливаш спасење онима који ти притичу Спаситељуˮ Још једна од стихира у којој моли заступничне молитве Светог Јована: „Светиониче у телу, Претечо Спасов, Цвет неплодне, Друже Онога који се родио од Дјеве, а коме си се уграњем у утроби поклонио и крстио га у водама јорданским, Њега моли, молимо се пророче, да избегнемо будуће невоље.ˮ Занимљиво је споменути да сваки од празника Светог Јована Крститеља има мало попразништво од једног дана, те тако и наредни дан након празника кроз химнографију настављамо празновање. Уплашивши се Твог доласка у телу, Јордан се са страхом врати. Испуњавајући пророчку службу, Јован се уплаши. Анђелске чете зачудише се гледајући Те како се телом у реци крштаваш. Сви који су у тами, бејаху обасјани опевајући Тебе, Који си се јавио и све просвлетио. (кондак) Празник сабора Светог славног Јована Крститеља, има и своју заамвону молитву: Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Кратак преглед празникâ Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и његово присуство у богослужењу Цркве У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситељ приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Осим Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Св. Јована Крститеља (11. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу пред Богојављење, 16. јануара 2022. године, када се богослужбено прославља свети славни и свехвални пророк Малахија и Свети добропобедни мученик Гордије, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог Саве на Врачару. Преосвећеном владици саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвени славословни дорпинос певачког друштва храма Светог Саве, под уметничким руководством др Катарине Станковић. Након прочитаних светописамских одељака које Црква износи пред литургијско сабрање у овај недељни дан, који богослужбено у духу претпразништва најављује радост празника Божјег јављања на Јордану, Епископ топлички је сабрану евхаристијску заједницу поучио речима надахнуте омилије. Говорећи о значају догађаја Божјег јављања на Јордану, Епископ Јеротеј је указао на значај Светог Јована Крститеља, између осталог рекавши: Свети Јован Крститељ је претеча, онај који припрема пут за долазак Господњи. Рођен је на чудесан и необичан начин интервенцијом Божјом, јављањем Светог архангела Гаврила у јерусалимском храму његовом оцу првосвештенику Захарији. Свети Јован је био анђео у телу зато што се још у утроби матере своје испунио благодаћу Духа Светога, а био је и анђео зато што је читав живот свој провео у пустињи строго се подвизавајући. Пре почетка свете архијерејске Литургије, Епископ Јеротеј је са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у присуству председника републике Србије Александра Вучића и верног народа, служио помен почившим Оливеру Ивановићу, од чијег трагичног упокојења се навршило четири године. Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, началствовао је на светој архијерејској Литургији у новосадском Саборном храму у петак, 4/17. децембра 2021. године, када наша света Црква молитвено прославља свету великомученицу Варвару и светог Јована Дамаскина. Преосвећеном владици Дамаскину су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ топлички господин Јеротеј, викар Патријарха српског, свештеномонаси, свештеници и ђакони Епархије бачке. Светој Литургији је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј. После заамвоне молитве, Епископ топлички господин Јеротеј је извршио чин благосиљања славских дарова, које су, у част светог Јована Дамаскина, принели полазници Школе црквеног појања при Црквеној општини новосадској, као и медијски делатници при Радио-Беседи, чији небески покровитељ је свети Јован Дамаскин. По завршетку свете Литургије, сабранима се обратио Епископ бачки др Иринеј, који је објаснио да је свети Јован Дамаскин један од највећих богослова Цркве, исповедник вере, али и творац многих црквених песама и химни. Преосвећени владика Иринеј је честитао имендан Преосвећеном владици Дамаскину, као и славу полазницима Школе црквеног појања и медијским делатницима при Радио-Беседи. „Свети Јован Дамаскин је веома заслужан за развој богословља у Цркви. Један је од највећих богослова свих векова, један од великих Отаца и Учитеља Цркве, али је исто тако значајан и као писац црквених химнографских дела и заслужан је за развој појања и црквене музике уопште. Стога овог дивног угодника и светитеља Божјега прослављамо сви заједно, а посебно наш владика Дамаскин, који га прославља као свога молитвеног покровитеља пред Богом. Исто тако, свети Јован Дамаскин је слава наше Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској, као и покровитељ и слава нашег епархијског Радија, Радио-Беседеˮ, навео је Епископ бачки др Иринеј. Одговарајући на честитку, Епископ мохачки Дамаскин је истакао да свети Јован Дамаскин треба да нам служи као пример смирења, трпљења и послушности. „Благословом блаженопочившег патријарха Иринеја, ја сам удостојен те велике части да носим име овог великог Божјег угодника, који је, према речима светога Владике Николаја, по свему био велики – и по своме животу, и по своме богословљу, и по својим песмама, и по своме послушању, и по своме смирењу, и по своме монашком подвигу. Зато благодарим Његовом Преосвештенству Епископу бачком господину Иринеју, који је данас благоизволео да началствујем овим литургијским сабрањем и да се помолим Богу и његовом угоднику, светоме Јовану Дамаскину, да свима нама дâ да будемо макар добри у свему ономе у чему је био и он, а ја се молим њему посебно да ми дâ послушности, смерности, скромности и смирења како бих, као викарни епископ, послужио вашем Преосвештенству у подвигу који треба заједнички да носимоˮ, истакао је Преосвећени владика Дамаскин. После свете Литургије, уприличена је трпеза љубави у дворани Црквене општине новосадске. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Преподобни Јован Дамаскин родио се у престоници Сирије Дамаску, од високородних и побожних родитеља, чија пламена вера у Христа, испробана у опасностима и искушењима, показа се јача и драгоценија од злата, мада испробаног у огњу, ипак пропадљивог. Тешко беше тада време. Арапско житије (Vita) Св. Јована Дамаскина Сарацени беху покорили ту земљу и, заузевши овај славни град, задаваху сваковрсне муке хришћанима: једне убијаху, друге у ропство продаваху, и никоме не дозвољаваху да јавно слави Христа. У то време родитељи Јованови, штићени промислом Божјим, сачуваше се читави и здрави, са целокупном имовином својом; сачуваше они и свету веру. Јер им Бог даде могућност да задобију благонаклоност Сарацена, као некада Јосиф Египћана и Данило Вавилоњана, те злочестиви Агарјани не забрањиваху родитељима светитељевим да верују у Христа и да отворено славе свето Име Његово. Осим тога они Јовановог оца поставише за градског судију и за начелника народних грађевина. Налазећи се на таквом положају, он многа добра чињаше својој једноверној браћи: откупљиваше робље, ослобађаше сужње из тамница и спасаваше их од смрти, и свима паћеницима пружаше руку помоћи. И беху родитељи преподобнога у Дамаску међу Агарјанима као светилници у ноћи, као семе у Израиљу, као искра у пепелу. Сачувани од Бога ради тога, да од њих произађе Цркве Христове светилник, који ће јарко светлети целоме свету, - блажени Јован Дамаскин. Родивши га по телу, они се потрудише да га одмах учине и чедом светлости кроз свето крштење, што беше ствар врло тешка у то време. Јер Агарјани никоме не дозвољаваху крштење. Међутим Јованови родитељи несметано препородише своје дете крштењем и наденуше му име које означава благодат Божију. Јер Јован је јеврејска реч и значи: благодат Божија. Отац детета Јована веома се стараше да своје чедо добро васпита и научи, не обичајима сараценским, нити храбрости војничкој, нити лову звериња, нити ком другом световном занимању, већ кротости, смирености, страху Божјем и познавању Светога Писма. Стога усрдно мољаше Бога да му пошаље човека мудрог и побожног, који би сину његовом био добар учитељ, и добар наставник у врлинама. И би брижни родитељ услишен од Бога, и доби што је желео, на следећи начин. Дамаски разбојници вршили су често и упаде и на копну и на мору у суседне крајеве, узимали у ропство хришћане, доводили их у свој град, па једне продавали на пијацама а друге убијали. Једном они ухватише неког монаха, по имену Козму, благообразног по изгледу, прекрасног по души, родом из Италије, и продаваху га на пијаци са осталим робљем. Они пак робови које разбојници хоћаху да посеку мачем, припадаху к ногама тога монаха и са сузама га мољаху да се помоли Богу за душе њихове. Сарацени, видевши какво поштовање указују монаху осуђени на смрт, упиташе га какав је чин имао у својој отаџбини међу хришћанима. Он одговори: Ја нисам имао никакав чин, нити сам био удостојен свештеничког звања; ја сам само грешни монах, познавалац философије, не само наше хришћанске него и оне коју смислише незнабожачки мудраци. Рекавши то, монах бризну у плач, и плакаше горко. Недалеко пак стајаше Јованов родитељ; видећи старца где плаче, и познавши по одећи да је монах, он му приђе. И желећи да га утеши у тузи рече му. Узалуд, човече Божји, плачеш што губиш овај свет, којега си се ти давно одрекао и за који си умро, као што видим по твоме изгледу и одећи. - Ја плачем, одговори монах, не што губим овај свет, јер сам ја, као што ти рече, умро за свет, и не хајем ни за шта световно, знајући да постоји други живот: бољи, бесмртан и вечан, уготовљен слугама Христовим, који се надам и ја добити благодаћу Христа Бога мог; него плачем зато што одлазим из овог света бездетан, и не оставивши за собом наследника. Зачуди се Јованов родитељ монаховим речима, и рече му: Оче, ти си монах, и посветио си се Богу ради чувања чистоте а не ради рађања деце. Зашто онда тугујеш због деце? - Монах одговори: Ти не појимаш, господине, оно што сам рекао: ја говорим не о телесном чеду и не о земаљском наследству, већ о духовном. Јер, као што сам видиш, ја сам монах убог и немам ништа од ствари овога света, али имам велико богатство мудрости којим се обогатих, много се, помоћу Божјом, од младости моје трудећи. Прошао сам разне науке људске: изучио сам реторику и дијалектику, одлично знам философију, предату од Стагарита и Аристонова сина, проучио сам геометрију и музику, добро сам изучио кретање небеских тела и путеве звезда, да бих преко толике лепоте творевине и њеног премудрог уређења што јасније познао самога Творца. Затим сам савршено изучио и учење грчких и римских богослова о тајнама Православља. Имајући сам таква знања, ја их никоме нисам предао, и чему сам се сам научио ја никога не научих, нити сада могу научити, јер немам ни времена ни ученика; и сматрам да ћу овде умрети од мача агарјанског, и јавићу се пред Господом мојим као дрво неродно, и као слуга који је сакрио у земљу талант господара свога. Ето због чега плачем и ридам. Као што оци по телу тугују када у браку живећи немају деце, тако и ја тугујем и сетујем што не родих ниједног духовног сина, који би после мене био наследник мог богатства мудрости. Чувши овакве речи, отац Јованов се обрадова што обрете давно жељену ризницу, и рече старцу: Не тугуј оче: Бог може испунити жељу срца твога. - Рекавши то, он хитно оде к сараценском кнезу, и припавши к ногама његовим мољаше га усрдно да му поклони роба-монаха. Кнез му изиђе у сусрет: поклони му овај дар, стварно драгоценији од многих других дарова. Родитељ Јованов с радошћу одведе кући својој блаженога Козму, и утеши га намучена давши му удобност и мир. И рече му: Оче, буди господар у мојој кући и учесник свих мојих радости и туга. - Па додаде и ово: Бог ти не само дарова слободу него ти и жељу срца твога испуни. Ја имам ова два детета: један је син мој по телу Јован, а други - дечак кога примих уместо сина, родом из Јерусалима, сироче од детињства, а зове се као и ти, Козма. Стога те молим, оче, научи их мудрости и доброј нарави и настави на свако добро дело; начини их духовним синовима својим, препороди их учењем, васпитај их поучењем, и остави их после себе као наследнике неукрадивог богатства духовног. Обрадова се блажени старац Козма, прослави Бога, и стаде врло марљиво васпитавати и учити оба дечака. А дечаци беху паметни, брзо схватаху што им учитељ предаваше, и напредоваху у учењу. Јован, као орао који се носи поваздуху, достизаше високе тајне учења; а духавни брат његов Козма, као лађа брзо пловећи на угодном ветру, брзо достизаше дубину мудрости. Учећи усрдно и ревносно, они за кратко време изврсно изучише граматику, философију и аритметику, и постадоше слични Питагори и Диофану; изучише они и геометрију тако, да су могли бити сматрани као неки нови Еуклиди. А како се они усавршише у песништву и музици, о томе сведоче њихове црквене песме и стихови. Не изоставише они и астрономију; и тајне богословља одлично упознаше. Осим тога они се од доброг учитеља научише добрим наравима и добродетељном животу, живљењу у врлинама, и постадоше савршени у знању, мудрости духовној и световној. Нарочито Јован показа велики успех, те му се дивљаше и сам учитељ, којега Јован превазиђе у неким областима знања. И постаде Јован велики богослов, о чему сведоче његове богонадахнуте и богомудре књиге. Но он се не горђаше због толике своје мудрости. Као плодно дрво: што више род на њему расте, утолико се више гране његове повијају наниже ка земљи, Тако и блажени философ Јован: уколико више напредоваше у мудрости, утолико мањим он сматраше себе; и умејаше он укроћавати у себи сујетна маштања и угашавати страсне помисли, а душу своју као светилник, напуњен уљем духовне мудрости, запаљивати огњем Божанствене жеље. И учитељ Козма рече једном оцу Јовановом: Ето господине, жеља се твоја испуни: младићи твоји се одлично научише, те већ и мене превазилазе мудрошћу. Таквим ученицима није доста да буду као учитељ њихов. Благодарећи великој памети и непрестаном труду, они потпуно постигоше сву дубину мудрости, и Бог умножи тај њихов дар. Њима више није потребно да их ја учим: они су већ способни да друге уче. Стога те молим, господине, отпусти ме у манастир, да тамо сам постанем ученик и да се научим вишњој мудрости од савршених монаха. Та световна философија којој сам се научио, шаље ме к философији духовној, која је драгоценија и чистија од световне, јер она доноси користи и спасава душу. Чувши то, отац Јованов се ожалости, не желећи лишити себе тако драгоцена и мудра наставника. Ипак се не усуди силом задржати старца да га не ожалости, зато му учини по вољи. И наградивши га богато, он га отпусти с миром. Монах Козма оде у лавру преподобног Саве Освећеног. И тамо поживевши богоугодно до своје смрти, он отиде к Најсавршенијој Премудрости, Богу. Кроз неколико година престави се и отац Јованов. Кнез Сараценски позва Јована и предложи му да га постави за свог првог саветника. Јован се отказиваше од тога, имајући супротну жељу: да служи Богу усамљеничким молитвеним тиховањем. Ипак он би принуђен да се потчини и да се, и против воље своје, прими власти. И доби Јован у граду Дамаску власт већу но што је имао његов родитељ. У то време у Грчкој цароваше Лав Исавријанац, који на Цркву Божију устаде зверски, као лав ричући и пустошећи. Избацујући из храмова Божјих свете иконе, он их предаваше огњу; а оне који православно вероваху и поштоваху свете иконе, он бездушно стављаше на страховите муке. Чувши о томе, Јован се запали ревношћу побожности, угледајући се у томе на Илију Тесвићанина и на имењака свог Претечу Христовог. Извукавши мач Речи Божије, он поче њиме одсецати као главу јеретичко умовање звероподобног цара: јер он разасла многе посланице о поштовању светих икона оним правовернима који му беху познати. У тим посланицама, на основу Светог Писма и древног предања богоносних Отаца, он мудро доказиваше да светим иконама треба одавати дужно поклоњење. Оне пак којима је слао те посланице он мољаше да те посланице показују другој једноверној братији ради њиховог утврђења у православљу. И труђаше се блажени Јован да сву васељену напуни богонадахнутим посланицама својим. Растурене по целом царству грчком, оне утврђиваху православне у побожности, а јеретике бодијаху као бодила. Глас о тим посланицама допре и до самог цара Лава. Не трпећи да ко изобличава његово зловерје, цар позва к себи своје једномишљенике јеретике и нареди им да они, на притворан начин, међу православнима пронађу коју било Јованову посланицу писану његовом властитом руком, и да је узму на прочитање. После дугог паштења, учесници ове злобне замисли пронађоше негде код православних једну посланицу, написану Јовановом руком, лукаво је измолише, па цару у руке предадоше. Цар наложи неким вештим писарима својим да они, гледајући на рукопис Јованов, напишу истим словима тобож од стране Јованове писмо из Дамаска цару Лаву. А то писмо гласило је овако: "Радуј се, царе! и ја се радујем држави твојој ради јединства вере наше, и одајем поклоњење и дужно поштовање твоме царском величанству. Обавештавам те да град наш Дамаск, који је у рукама Сарацена, слабо се чува, и уопште нема јаку стражу; војске је у њему мало, и слаба је. Стога те молим, Бога ради смилуј се на овај град, пошаљи јуначку војску своју. Правећи се као да иде у друго место, нека војска изненада нападне Дамаск, и ти ћеш без муке узети град под своју власт. У овој ствари ја ћу ти помоћи много, пошто је град, и сва ова земља, у мојим рукама". Пошто написа себи од стране Јована такво писмо, лукави пар нареди да од његове стране напишу сараценском кнезу овако: "Сматрам да ништа није боље него имати мир и живети у пријатељству, јер одржавати уговоре мира врло је похвално и Богу мило. Стога и мир, склопљен између нас, ја хоћу да поштено и верно чувам до краја. Међутим неки хришћанин, који живи у твојој држави, честим писмима својим подстиче ме да нарушим мир, и обећава ми предати ми без муке град Дамаск у руке, ако ја неочекивано пошаљем своју војску тамо. Да би се ти уверио у ово што ти пишем, и да би се убедио у моје пријатељство, ја ти ево шаљем једно од тих писама које ми је тај хришћанин писао. У њему који се усудио да ми тако пише, ти ћеш познати издају и непријатељство, и знаћеш како да га казниш". Ова два писма звероподобни цар Лав посла по једном свом врло поверљивом човеку у Дамаск кнезу Сарацена. Примивши их и прочитавши их, кнез дозва Јована и показа му оно лажно писмо, написано цару Лаву. Читајући и разгледајући писмо, Јован рече: Слова на овој хартији личе донекле на мој рукопис. Међутим, ово није писала моја рука, јер мени никада на памет пало није да пишем грчкоме цару. Не дао Бог, да лажно служим господару своме. Јовану одмах би јасно да је ова клевета дело непријатељског, злог, јеретичког лукавства. Али кнез, испунивши се јарости, нареди да невиноме Јовану одсеку десну руку. Јован усрдно мољаше кнеза да се мало стрпи и да му времена да он докаже своју невиност и да обелодани мржњу коју према њему гаји зли јеретик, цар Лав. Али молба његова не би услишена: силно разгњевљени кнез нареди да се казна одмах изврши. И одсечена би Јованова десница, - она десница која утврђиваше правоверне у Богу; она десница која писањем својим изобличаваше ненавиднике Господа, и која уместо мастила, којим се служаше пишући о поштовању светих икона, сада се обли својом властитом крвљу. После одсечења, рука Јованова би обешена на тргу усред града, а сам Јован, изнемогао од болова и од огромног губитка крви, би одведен кући својој. А кад се смрче, блажени Јован дознавши да је кнеза већ прошао гњев, упути кнезу овакву молбу: Болови се моји повећавају, и муче ме неисказано; и мени неће бити лакше све док одсечена рука моја буде висила у ваздуху. Стога те молим, господине мој, нареди да ми се да рука моја, да је сахраним у земљи, јер сматрам да ће ме болови попустити, ако она буде сахрањена. Мучитељ се одазва молби, и нареди да се рука скине са јавног места и преда Јовану. А Јован, примивши одсечену руку своју, уђе у молитвену одају своју, и павши на земљу пред светом иконом Пречисте Богоматере са Богомладенцем у наручју, он одсечену руку своју приљуби на њено место, и стаде се из дубине срца молити уздишући и плачући, и говораше: "Владичице Пречиста Мати која си Бога мог родила, ево десна рука ми је одсечена ради Божанствених икона. Теби је познато шта Лава изазва на гњев; зато ми похитај брзо у помоћ, и исцели руку моју. Десница Свевишњега, која се оваплотила из Тебе, чини многа чудеса ради молитава Твојих; стога молим да Он и десницу моју исцели на Твоје посредовање. О Богомати! нека ова рука моја напише у похвалу Теби и Сину Твоме оно што јој Ти будеш дозволила, и нека писањем својим помогне православној вери. Ти можеш све што хоћеш, јер си Мати Божја". Говорећи то са сузама, Јован заспа. И виде у сну Пречисту Богоматер како са иконе гледа на њега светлим и милостивим очима, и говори: "Ето, рука ти је сада здрава; не тугуј више, него се усрдно труди, као што си ми обећао; и начини је пером брзописца". Пробудивши се, Јован опипа своју руку и виде да је исцељена. И обрадова се духом Богу Спасу своме и Свебеспрекорној Матери Његовој, што Свемоћни учини тако дивно чудо на њему. Па уставши на ноге и подигавши руке к небу, он узнесе благодарност Богу и Богоматери. И радоваше се он сву ноћ са свим домом својим. И певајући нову песму, он говораше: Десница твоја, Господе, прослави се у сили (2 Мојс. 15, 6); десна рука Твоја исцели одсечену десницу моју, и њоме ће сатрти непријатеље који не почитују чесну икону Твоју и Твоје Пречисте Матере, и уништиће њоме, ради величања славе Твоје, непријатеље који уништавају свете иконе. Док се Јован тако радоваше са свима укућанима својим, и певаше благодарне песме, чуше то суседи; и кад сазнадоше разлог те радости и весеља, они се веома дивљаху. Ускоро дознаде за то и кнез сараценски. И одмах позва Јована, и нареди му да покаже одсечену руку. На месту пак где беше рука одсечена виђаше се као црвени конац знак, остављен промислом Богоматере, као доказ да је рука на том месту била одсечена. Угледавши то, кнез упита Јована: Који то лекар и каквим леком тако добро присаједини руку њеноме зглобу, и тако је брзо излечи и оживи, као да она и није била одсечена и мртва? Јован не прећута чудо, него громко рече о њему: Господ мој, Свемоћни Лекар, услишавши преко Пречисте Матере Своје усрдну молитву моју, исцели свемоћном силом Својом ову рану моју, и учини здравом руку, коју ти нареди да се одсече. Тада кнез завапи: Тешко мени! не испитавши клевету ја неправедно осудих и некрива казних тебе, добри човече. Молим те, опрости нам што те ми тако брзо и неразумно осудисмо. Ево, прими сада од нас свој пређашњи чин и пређашње поштовање, и буди наш први саветник. Од овога часа без тебе и без твога савета ништа се у држави нашој радити неће. Међутим Јован, павши пред ноге кнезу, мољаше га дуго да га отпусти од себе и да му не смета да крене путем куда му душа жели: да следује Господу своме са монасима који су се одрекли себе и узели на себе јарам Господњи. Но кнезу се није хтело да га отпусти, и на све могуће начине покушаваше да приволи Јована да буде управник двора његовог и уредитељ васцеле државе његове. И беше међу њима дуга распра: један другога мољаше, и један другога стараше се победити молбом. Најзад, једва надвлада Јован: премда не брзо, ипак он умоли кнеза, те му овај допусти да чини што му душа жели. Вративши се кући својој, Јован одмах, не часећи ни часа, раздаде сиромасима сва своја безбројна имања, и све робове пусти на слободу, а сам са са учеником својим Козмом отпутова у Јерусалим. Тамо поклонивши се светим местима он оде у лавру светога Саве, и моли игумана да га прими као залуталу овцу, и присаједини своме изабраном стаду. Игуман и сва братија распознаше светога Јована, јер он већ беше славан, и сви су га знали, благодарећи његовој власти и угледу и великој мудрости. И радоваше се игуман томе, што је такав човек привео себе у толику смиреност и сиромаштину и хоће да буде монах. Примивши га с љубављу, игуман дозва једнога од братије, и то најискуснијег и најопитнијег у подвизима, желећи му поверити Јована: да га научи духовној философији и монашким подвизима. Али овај одби, не желећи да буде учитељ таквоме човеку који својом ученошћу превазилази многе. Игуман призва другог монаха, но и овај не хте. Такође и трећи, и четврти, и сви остали отказаше се, јер је сваки од њих био свестан да није дорастао да буде наставник таком мудром човеку; притом се стиђаху и његове знатности. После свих би позван неки старац, прост по нарави, али врло паметан; он не одби да буде наставник Јовану. Узевши Јована у своју келију и желећи да у њему постави основ врлинског живљења, старац му пре свега даде оваква правила: да ништа не ради по својој вољи; да своје трудове и молитве приноси Богу као неку жртву; да лије сузе из очију, ако жели да очисти грехе ранијег живота свог. Јер је то пред Богом драгоценије од сваког најскупоценијег тамјана. Ова правила бише постављена као основ за она дела која се обављају телесним трудом. За оно пак што доликује души, старац прописа оваква правила: да Јован не држи у уму свом ништа световно; да не замишља у уму свом никакве неприличне слике, него да ум свој чува неприкосновеним и чистим од сваког сујетног пристрашћа, од сваке страсне љубави и пусте надмености; да се не хвали својом мудрошћу и ученошћу, и да не мисли да може све постићи потпуно до краја; да не жели каква откривења и познање сакривених тајни; да се до краја живота не узда у свој разум као да је непоколебљив и да не може погрешити и пасти у заблуду; напротив, треба да зна: да су мисли његове немоћне, и разум његов погрешив, па се зато старати: не допуштати помислима да се расејавају, него се трудити сабрати их уједно, да би се на тај начин ум просветио од Бога, и душа осветила, и тело очистило од сваке скверни; нека се душа и тело сједине са умом, и буду символ Свете Тројице, и изградиће се човек ни телесан ни душеван већ по свему духован, изменивши се добровољно из два дела човека - тела и душе, у трећи и најважнији, то јест у ум. Прописавши таква правила, духовни отац своме духовном сину и учитељ ученику додаде још и ове речи: Не само не пиши никоме писма, него чак и не говори никоме ни о чему из световних наука. Имај ћутање са расуђивањем; јер ти знаш да не само наши философи уче ћутању, него и Питагора налаже својим ученицима многогодишње ћутање; и немој мислити да је добро у невреме говорити о добру. Чуј Давида шта каже: Мучах и о добру (Псал. 38, 3). А какву од тога он доби корист? Чуј: Запали се срце моје у мени (Псал. 38, 4), тојест огњем божанске љубави, који се у пророку запали богоразмишљањем. Васцело ово поучење старчево паде у срце Јованово као семе на добру земљу, и проклијавши укорени се. Јер Јован, живећи дуго време поред овог богонадахнутог старца, марљиво испуњаваше све поуке његове и слушаше наређења његова, потчињавајући му се нелицемерно, без поговора и без икаквог роптања; штавише, он се ни у помислима никада не противљаше наређењима старчевим. Јер у срцу свом, као на таблици, он беше написао ово: "Сваку заповест оца испуњавати, по апостолском учењу, без гњева и премишљања" (ср. 1 Тм. 2, 8). Та и каква је корист послушнику: имати у рукама посао, а у устима роптање; извршивати наређење, а језиком и умом приговарати; и када ће такав човек постићи савршенство? Никада. И узалуд се такви људи труде, и сматрају да извршују врлину; јер сједињујући с послушањем роптање, они змију у недрима својим носе. Међутим блажени Јован, као истински послушник, све наложене му послове и службе обављаше без икаквог роптања. Једном приликом старац, желећи да испита Јованову послушност и смиреност, сабра много котарица, - а плетење котарица бејаше њихово занимање, њихово рукодеље -, и рече Јовану: "Слушао сам, чедо, да се котарице продају скупље у Дамаску него у Палестини, а ми у келијама, као што и сам видиш, немамо ни најнеопходније. Стога узми ове котарице, па похитај у Дамаск, и тамо их продај. Али пази, немој их продавати јевтиније од одређене цене". И одреди старац цену котарицама далеко већу но што она вреде. А истински послушник се ни речју, ни мишљу не успротиви, нити рече да те котарице не вреде толико, и да је пут далек, он не помисли чак ни то, да је срамота за њега ићи у тај град где га сви знају, и где он раније беше свима познат по својој власти. Ништа слично он не рече, нити помисли, будући подражавалац послушног до смрти Христа Господа. Напротив, рекавши: "Благослови, оче!" он одмах натовари котарице на леђа, и крену хитно у Дамаск. Одевен у подеране хаљине, он хоћаше по граду, и продаваше на пијаци своје котарице. Људи који су се интересовали за котарице, прилазили су и питали за цену. Но чим би чули онако високу цену, ударали су у смех и подсмевање; а неки су чак грдили и вређали блаженога Јована. Познаници блаженога нису га могли распознати, јер је био одевен у просјачке рите он који је некада носио златоткане хаљине, и лице му се било изменило од поста, образи усахли и лепога увенула. Али један грађанин, који некада бејаше слуга Јовану, загледавши се пажљиво у лице његово, познаде га, и зачуди се просјачком изгледу његовом. Но сажаливши се и уздахнувши од срца, он приђе Јовану, као непознатом човеку, и купи све котарице по цени одређеној старцем. Он купи котарице, не што су му оне требале, већ из сажаљења према таквом човеку, који од онолике славе и богатства доведе себе, Бога ради, у такво смирење и сиромаштво. Примивши новац за котарице, блажени Јован се врати к старцу као неки победник из рата, који својом послушношћу обори на земљу непријатеља - ђавола, а с њим и гордост и сујетну славу. Након извесног времена преставио се ка Господу један монах те лавре. Рођени брат његов, оставши сам после братовљеве смрти, плакаше неутешно за преминулим братом. Јован га много и дуго тешаше, али не могаше утешити неизмерно уцвељеног брата. Затим уцвељени брат са сузама поче молити Јована да му за утеху и олакшање у жалости напише неку умилну надгробну песму. Јован то одбијаше, бојећи се да не прекрши заповест свога старца, који му је заповедио да ништа не ради без његовог наређења. Но уцвељени брат не престајаше молити Јована, говорећи: Зашто се не смилујеш на моју ојађену душу и не даш ми макар мали лек у великим патњама срца мог? Да си лекар тела, а мене снашла нека телесна болест, и ја те замолио да ме лечиш, а ти, имајући могућности да ме лечиш, одбијеш да то учиниш, и ја умрем од те болести, зар ти не би одговарао Богу за мене, јер си ми могао помоћи а одбио си? Међутим сада, ја ево силно патим срцем и иштем од тебе малу помоћ, а ти ми је не даш. Но ако ја свиснем од жалости, зар нећеш страховито одговарати за мене Богу? Ако се пак бојиш заповести старчеве, онда ћу ја то што будеш написао сакрити код себе, да твој старац не би сазнао за то, нити чуо. Привољен оваквим речима, блажени Јован најзад написа следеће надгробне тропаре: "Која то сладост живота остаје недирнута тугом?"... "Таштина је све људско што после смрти не остаје"... "Авај мени, какву борбу има душа када се одваја од тела!"... и остале, које Црква и данас пева на опелу покојника. Једном када старац оде некуда из келије, Јован седећи унутра певаше састављене тропаре. Кроз неко време старац се врати, и приближујући се келији он чу Јована где пева. Хитно ушавши у келију, он стаде с гњевом говорити Јовану: Што си тако брзо заборавио своја обећања, и уместо да плачеш, ти се радујеш и веселиш певушећи некакве песме? - Јован му исприча разлог свога певања, и објашњавајући да је сузама брата био приморан написати песме, стаде молити опроштај од старца павши ничице на земљу. Међутим старац, неумољив као неки тврд камен, тог часа одлучи блаженога од свота сажића, и изгна из келије. Изгнан, Јован се опомену Адамовог изгнања из раја, које га снађе због непослушности, и ридаше пред келијом старца, као некада Адам пред вратима раја. Затим оде он к другим старцима, за које знађаше да су изврсни у врлинама, и молећи их да отиду к његовом старцу и умоле га да му опрости сагрешење. Они одоше и молише старца да опрости своме ученику и прими га у своју келију; али старац остаде неумољив. Један од отаца рече старцу: Дај епитимију сагрешившем ученику, али га не одлучи од сажића с тобом. - Старац одговори: Ево, дајем му ову епитимију: ако хоће да добије опроштај за своју непослушност, нека рукама својим очисти нужнике свих келија и опере сва смрадна места у свој лаври. Чувши такве речи, оци се постидеше, и збуњени одоше, чудећи се жестокој и несавитљивој нарави старчевој. А Јован, предусревши их и по обичају поклонивши им се, питаше их шта им је рекао његов отац. Они му испричаше о суровости старчевој, али му не смејаху казати шта старац предложи као епитимију; беше их стид говорити о тако стидним наређењима старчевим. Међутим Јован их од свег срца мољаше да му кажу шта му је наложио отац. А кад му они најзад казаше, он се, преко њиховог очекивања, обрадова, и с радошћу прими наложену му епитимију. И спремивши одмах судове и оруђа за чишћење, он поче с усрћем извршивати наређење, дотичући се нечистоте оним рукама које је раније мазао разним мирисима, и прљајући изметом ону десницу која је чудесно била исцељена од Пречисте Богородице. О, дубоког смирења необичнога мужа и истинитога послушника! Међутим старац, видевши такво смирење Јованово, милина му обузе душу, и потрчавши загрли га, и целиваше му главу, рамена и руке, говорећи: "О, каквог страдалца за Христа ја родих! О, заиста је ово истински син блажене послушности"! - А Јован, стидећи се старчевих речи, паде ничице на земљу пред њим као пред Богом и, не превазносећи се због похвалних речи старчевих него се још више смиравајући, мољаше га са сузама да му опрости сагрешење његово. Узевши Јована за руку, старац га уведе у своју келију. Томе се Јован толико обрадова, као да је поново враћен у рај; и живљаше са етарцем у ранијој слози. Након мало времена Владатељка света Пречиста и Преблагословена Дјева, јави се старцу у ноћном виђењу, и рече: Зашто си затворио извор који може точити из себе слатку и изобилну воду? воду, која је боља од оне што је потекла из камена у пустињи; воду, коју зажеле пити Давид; воду, коју Христос обећа Самарјанки. Не сметај извору да тече: јер ће потећи изобилно, и сву васељену залити и напојити; покриће и мора јереси, и претвориће их у дивну сладост. Нека жедни хитају на ту воду; и они који немају сребра чистога живота, нека продаду своја пристрашћа, и подражавањем Јованових врлина нека помоћу њих стекну чистоту у догматима и у делима. Јер он ће узети гусле пророка, псалтир Давида, и састављаће песме нове Господу Богу, и превазићи ће песме Мојсија и кликтања Маријаме. У поређењу са њим ништа ће бити песме Орфеја о којима се говори у баснама; он ће саставити духовну небеску песму, и подражаваће херувимска песмопјенија. И учиниће он да ће цркве Јерусалимске, као девојке с бубњима, певати Господу, објављујући смрт и васкрсење Христово. Он ће написати догмате Православне вере, и изобличиће лажна учења јеретика. Срце ће његово откликтати реч добру, и описати свечудесна дела Царева". Сутрадан изјутра старац призва Јована и рече му: О, чедо послушности Христове! отвори уста своја, да привучеш Духа, и што си примио срцем, то откликћи устима; уста твоја нека говоре премудрост, коју си стекао размишљањем о Богу. Отвори уста своја не ради причања већ ради речи истине, и не ради гатања већ ради догмата. Говори к срцу Јерусалимскоме које Бога гледа, тојест ка умиреној Цркви Његовој; говори не речи празне и у ваздух изговорене, него речи које Дух Свети написа на срцу твом. Узићи на високи Синај Боговиђења и откривења Божанских тајни; и за превелико смирење своје, којим си сишао до последњег дна, узиђи сада на гору Цркве и проповедај благовестећи Јерусалиму. Снажно подигни глас свој, јер много славних ствари рече ми о теби Богомати. А мени, молим те, опрости што сам ти био сметња по својој грубости и из незнања. Целокупан текст житија прочитајте ОВДЕ

Прегалаштвом посленика Епархије аустријско-швајцарске, која у својој мисији посебан акценат ставља на неговање богослужења, из штампе је изашло капитално издање Одговора на литургичке недоумице проф. Јована Фундулиса, које у једној књизи доноси три стослова до сада непревођених понирања у дубине Православног богослужбеног предања једног од најеминентнијих савремених богослова и литургичара које је наша Црква имала. У великом формату и обиму (тврдог повеза, 25х17цм, на 784 стране, укључујући 48 колорних страна пропратних илустрација), ова књига доноси садржину која због своје утемељености на изворима и рукописима хришћанског богослужбеног и светотајинског искуства представља одвећ класику богословља и незаобилазан путоказ у трагању за обрасцима служења у Духу и Истини, чиме се, као и њен аутор, ненаметљиво препоручује свим приврженицима ове тематике, а нарочито свештенству, студентима и средњошколцима теологије, али и љубитељима богословља уопште. Овим подухватом свештеник др Гајо Гајић, научни сарадник Православног богословског факултета Универзитета у Београду, приређивач и преводилац књиге, после раније објављеног кратког избора Одговора, чини крупан корак ка довршењу њиховог свеукупног превода на српски језик, објављивањем половине од укупног броја Фундулисових Одговора. Свесрдну подршку у овом богоугодном делу пружа му дугогодишњи сарадник, теолог и катихета Радослав Мијатовић електронским уносом текста, као и протођакон Радомир Ракић, његовом лектуром. Рецензију потписују угледни професори и свештеници др Зоран Крстић и др Србољуб Убипариповић, а филолошку подршку др Јелена Фемић-Касапис. Управник епархијског Мисионарског дистрибутивног центра јереј Далибор Петрић

Свечаним евхаристијским сабрањем у Битољу прослављен празник Светог Јована Златоуста - имендан Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована. У наставку свеноћног бденија у част Светог Јована Златоуста, у параклису посвећеном овом Светом оцу Цркве и учитељу који припада плејади знаменитих кападокијских отаца, служена је саборна архијерејска Литургија којом је предстојао Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, уз саслужење Митрополита бориспољског и броварског г. Антонија из Украјинске Православне Цркве; и преосвећене господе епископа брегалничког и мјестобљуститеља битољског г. Марка, стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида и марчанског г. Саве, викара Патријарха српског, уз саслужење свеколиког клира и молитвено учешће верног народа Божјег. Пројављено сабрање на једном месту ради савршавања свете Евхаристије било је и сабрање у љубави у духу празника Светог Јована Златоуста који је својим животом, а пре свега богословствовањем и високом богословском мишљу, исказао да је љубав једина мера нашег живота и дела у Христу. Таква христолика и аутентична љубав сабрала је архијереје, свештенство, монаштво и верни народ Божји у параклис који је по простору малих размера, али и као такав он је био крајичак неба на земљи, као и увек када се у њему савршава Божанствена Евхаристија за живот света и спасење. После прочитане јеванђелске перикопе сабранима се обратио Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава (Бундало), викар Патријарха српског, који је на њему својствен начин надахнутим словом указао на правац којим нас руководи произнесена јеванђелска прича. Своју надахнуту омилију Епископ Сава је почео освртом на химнографију и похвалне песме које су саставили знаменити химнографи. Прослављамо данас светитеља рођеног на далеком Истоку и одраслог у Антиохији, крштеног и образованог у античком смислу речи, али после крштења образованог у богословској науци. Свети Јован није само онај који има образовање у теологији, него је онај који је имао опит, који је живео теологијом, а то је доказао тиме што се непосредно након богославског образовања повукао у пустињу, пребивајући свагда и једно са речју Божјом изучавајући Јеванђеље Господње и посланице Апостола Павла. Суштина његовог живота је служење Богу и служење ближњима, па чак и у оном моменту када као свештеник проповеда у Антиохији он је непрестано уз Цркву и народ Божји, то чини и као епископ у Цариграду, али и у оном моменту када бива прогнан са своје катедре, он не напушта свој народ и идаље води бригу о свом народу, и из свог прогонства шаље писма, нагласио је Епископ марчански г. Сава. Владика Сава је указао на важност беседа, дела и тумачења која су проистекла из пера Светог Јована Златоуста, а којима и нас данас утврђује у вери. Према речима Владике Саве, поред његових написаних дела, његов живот нам је отворена књига исписана златним словима, из које можемо да видимо пример вере, смирења, трпљења, пример човека који своја верска начела не напушта и који се не одриче чак ни у моменту прогонства. Пред крај свог надасве поучног слова о Светом Јовану Златоусту, Епископ марчански је указао да је највећи бисер у лествици његових дела света Литургија, текст Литургије коју свакодневно служимо, текст благодарења Господу и приношења бескрвне жртве за све и сва. После заамвоне молитве освештани су славски приноси у славу Божју, а у част Светог Јована Златоуста, чије име је на свом монашком постригу понео блажењејши Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован. Након литургијског отпуста сабраној литургијској заједници обратио се Архиепископ Јован, који је у духу празника великог Златоуста - миротворца и ујединитеља разједнињених, говорио о значају јединства у Цркви Божјој која је Тело Христово и коју ни врата ада неће надвладати. На крају своје беседе, Архиепископ Јован је заблагодарио сабраним архијерејима који су вођени љубављу дошли да поделе радост празника заједничарећи у Тајнама тела и крви Господње. Као израз молитвене пажње и сећања блажењејши Владика Јован уручио је дар Митрополиту Антонију из Украјинске Православне Цркве. Сабранима се обратио и Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније који је прочитао и поздравно слово Блажењејшег Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, те Архиепископу Јовану уручио архијерејске инсигније и икону Сабора светих из Кијевопечерске лавре. Сабрање у љубави и радости, настављено је трпезом љубави коју је за све сабране уготовила игуманија Магдалина. Извор: Телевизија Храм