Претражи Живе Речи Утехе

Један отац носио је дете око врата, неки полицајац се насмејао тој девојчици, а она њему каже: „Чико, немој да се смејеш, ово је много озбиљна ствар“, описује нам владика Јоаникије потресну сцену из литије, која симболично говори о суштини борбе у Црној Гори. Док из Подгорице стижу различите поруке о одлагању примене Закона о слободи вероисповести којим се отимају српске светиње, владика Јоаникије за Спутњик поручује: „Борба је тек почела. Нема одустајања!“. Са епископом будимљанско-никшићким разговарали смо у Вуковој задужбини, након што му је уручена „Повеља Просвјете“ за допринос у очувању српског идентитета и саборности српског народа. Кажете да смо у борби за српске светиње још далеко од тријумфа. Који је главни услов српске Цркве да седне за преговарачки сто са властима Црне Горе? — Наш услов је да се Закон повуче или да се радикално измени, да се из њега уклоне све дискриминаторне и нецивилизацијске одредбе. У суштини, писан је са злом намером и као такав је у целини неупотребљив, иако у њему има појединих одредби које су потпуно прихватљиве. Међутим, ако је нешто настало са злом вољом, боље је да се уклони, па да се тако уклони и зла воља, па да онда причамо нормално, искрено и отворено. Да кроз дијалог дођемо до најбољег решења на обострано задовољство. Чини се да је проблем у томе што они који се тренутно постављају као ваши непријатељи нису у стању да до краја разумеју шта народ у Црној Гори заправо тражи. Не разумеју суштину те борбе… — Очигледно да не разумеју, пре свега тајну вере која има ту силу да се бори са злом, јер вера располаже и са истином и са Божијом светлошћу и милошћу. Ако је вера гоњена, она заправо јача кроз ту борбу. Нама ово није нешто непознато, али непознато је онима који су ово зло произвели и мисле да се са вером може трговати. Мисле да је вера превазиђена ствар и тако се понашају. Интересантно је да су на потпуно другачији начин решили питања других вера у Црној Гори, потпуно у складу са међународним стандардима, а Закон је заправо једна бољшевичко-нацистичко- комунистичка творевина. Ово је формулација једног угледног немачког професора који га је читао. Да овакав Закон примене на већинску веру, то је просто непојмљиво. Девојчица је полицајцу рекла: „Чико, немој да се смејеш“ О одлучности власти да не попусти говоре репресивне мере предузете против сопственог народа, привођења људи, сузавац, суспензије са посла… Како успевате да све држите под контролом, толика маса, а није забележен ни један инцидент на страни која тражи правду? — Позвали смо народ на хришћански отпор овом злу, са молитвом и за наше непријатеље, за све људе учеснике у овим нашим великим свечаним скуповима. Организацију на литијама не чинимо само ми, већ сви учесници. Један отац носио је дете око свог врата, неки полицајац се насмејао тој девојчици, а она њему каже: „Чико, немој да се смејеш, ово је много озбиљна ствар“. Дакле, од старца до детета, сви су прожети једним духом, виде да се дешавају озбиљне, судбинске ствари у Црној Гори, да се Црна Гора пробудила, да је један нови талас вере и живог духовног наслеђа запљуснуо наш народ. Али, рано је за било какво славље, ова ће борба трајати дуго. Знамо на који начин се организовала друга страна да нас угрози. Потпуно смо свесни опасности за нашу веру, нарочито за људе који излазе на литије. Верујемо у победу добра, не желимо да у њој буде победника и побеђених, желимо да тријумфује добро, правда, истина и братска љубав и слога. Имали смо одлуку власти да полиција не обезбеђује литије, па је она нагло промењена, плашите ли се да би некакав намерно изазван инцидент могао да буде искоришћен да се литије забране? — Наша полиција покушала је да избегне своју обавезу, коју има по закону, њу народ плаћа, финансира целу државу. Државне службе морају да раде свој посао, морају да обезбеђују јавни ред и мир на тако великим скуповима, нарочито ако су оправдани, утемељени на правим, истинским разлозима. Знамо шта све може да се догоди, не дај Боже, ако би се нешто отргло контроли. Сигурно неће бити инцидената са наше стране. То може да се инсценира, да неко са друге стране злоупотреби, али шта да радимо. Ми се морамо борити. Оптимиста сте да ће бити разговора. Видите ли представнике власти како долазе на Цетиње или митрополита Амфилохија како улази у зграду владе? И да ли је то симболички битно? Ми смо увек оптимисти кад нам је најтеже, јер нас крепи сила наше свете вере. Како год било, дијалог је неопходан, али ми заступамо искрени, конструктивни, свестрани дијалог о свим кључним питањима, а не да разговарамо о томе на који ће се начин Закон примењивати. То вам је исто као да вам неко каже — сутра долазим да отмем твоју кућу, али само да се договоримо да ли да ти је отмем силом или да ми је ти добровољно предаш. Не може на такав начин да се разговара са нашим народом. Не може на такав начин да се разговара са старим митрополитом Амфилохијем, који је толико урадио за Црну Гору. Све што је урадио остаће Црној Гори. Она се може поносити оним што су митрополит Амфилохије и наше свештенство урадили, све смо радили за наше потомство, за нашу веру, за нашу државу. Када сте се захваљивали на Просвјетиној награди више пута сте рекли — треба нам ваша подршка. Каква Вам подршка треба и коме сте се заправо обратили? — Најважнија ствар која се догодила је што је овај наш проблем пробудио и наш народ, све Србе у нашој великој, широј отаџбини, али и све хришћане у свету који су сагледали да се овде угрожава слобода вере. Само разумевање нашег проблема — то је већ велика подршка, а нарочито када се и у другим градовима ван Црне Горе, у Србији, Републици Српској, по дијаспори организују велике свечане литије у одбрану вере, не само у Црној Гори, већ свуда у свету. Дубље гледано, видимо да је православље нападнуто на свим меридијанима. Ево прилике да се објединимо сви, да изађемо из свих наших криза, од Украјине до Црне Горе, преко Сирије и других меридијана. Редовно пратимо Спутњик Чули смо поруке са Свете Горе, има ли порука из других православних цркава за које ми још не знамо? — Добили смо отворену подршку Васељенске патријаршије и од Руске православне цркве, а они нису баш у најбољој комуникацији, али по овом питању су заузеле исти став. Наравно, Руска Православна Црква, као нама најближа, више пута је показала разумевање за наш проблем. Много пута су до сада скретали пажњу да овај Закон треба да се донесе уз поштовање Устава Црне Горе и међународно прихваћених стандарда који регулишу ову материју. Такође смо добили подршку Јерусалимске патријаршије, заправо — добијамо подршку од целог православља. Дакле, Ваша порука је — нема одустајања? — Борба траје и наставиће се. Уз Божију помоћ ћемо се борити и победити. Морам на крају да Вас питам — пратите ли Спутњик? — Скоро редовно. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У молитвеном ходу за одбрану светиња, а против насилно усвојеног тзв. Закона о слободи вјероисповјести у Црној Гори, у четвртак, 23. јануара 2020. Беранци су се окупили, као и претходних вечери, у импозантном броју. Звучни запис беседе Литија, предвођена свештенством и свештеномонаштвом, кренула је од храма Светог Симеона Мироточивог и, на достојанствен, миран, хришћански начин, са црквеним барјацима, иконама, свијећама и пјевањем црквених пјесама, прошла кроз Беране све до манастира Ђурђеви Ступови. Након одслуженог Молебана, којим се вјерници моле Богомајци да им помогне у невољи и не дозволи отимање светиња, сабранима се обратио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. „Величанствена је ова ваша борба, борба свих нас заједно који се окупљамо око Престола Божјег, око наших светиња, штитећи завештања наших предака да оно што је Божје, Богу посвећено и Цркви за молитву и службу, да наше светиње које су наши преци, међу њима велики жупан Првослав, посвећивали Богу за своју душу и за вјечно спасење, да могу бити предате било коме другом“, казао је Владика Јоаникије. Он је нагласио да борба против отимања светиња у Црној Гори, свакако, има и правни дио. „Ово је борба за наше претке, за очување њихових завештања, за нас и за наше потомство. Ми ћемо се борити и на подручју права одавде до зелених столица Брисела и Стразбура. Добили смо, већ, велику подршку од људи којима је стало до права и правде, до цивилизацијских вриједности, од свих оних којима је, нарочито, стало до слободе вјере, а слобода вјере је основно човјеково право у које не смије нико да дира. То је очни живац сваког народа, а посебно српског“, казао је Преосвећени Епископ, најављујући обраћање Дамјана Ћулафића, члана Правног савјета Епархије будимљанско-никшићке. Ћулафић је захвалио својим „узорним суграђанима“ на њиховом бројном присуству у сванародном сабору за одбрану светиња на Тројчиндан у Подгорици, те Световасилијевском сабору у Никшићу. „Захваљујући вама и вашем присуству на недавном Световасилијевском сабору у Никшићу, с поносом сам могао рећи како је, у циљу одбране православних светиња, а тиме и у циљу одбране нашег укупног бића, међу онима који су цјеливали мошти Светог Василија Острошког, опет, било највише Беранаца“. „Захваљујући вама се данас у цијелој Црној Гори, и на свим земаљским упоредницима и меридијанима, поручује бесловесним насилницима да православни Срби не дају своје светиње! Историја ће памтити да је једна, бројем мала, али духом врло снажна, православна заједница у престоном граду Епархије будимљанске, у Беранама, заискрила пламен слободе, пламен који се развио у духовни и морални пожар“, навео је Ћулафић, додајући: „Храброшћу и одлучношћу, коју показујете у отпору против погубног и врло лукаво сроченог правног акта, цинично названог „Закон о слободи вјере“, свако од вас је сачувао свој образ свом претку и пружио му достојанство“. Поздрав: „Бог се јави“, којим се, како је казао, православни хришћани поздрављају ових дана, може се тумачити да се Беране, древна Будимља, ваистину јавило Влади и Скупштини Црне Горе с јасном поруком. „Јавило се с поруком да Ђурђеве Ступове, на чијим зидовима су фреске светитеља и у којима столује један од најузорнијих владика свеправославне Цркве Божје, не дамо безбожницима, а посебно не ђаволовим потомцима, распопу и осталим непоменицима!“ „Сматрам, као члан Правног савјета наше Епархије, да имате пуно право да знате да је ваше достојанствено, мирно и молитвено окупљање у литијама и око ове древне светиње, с јасном поруком: „Не дамо светиње!“, основа и правне и сваке друге борбе. У вашем држању је снага Цркве, јер Црква је сабран, сложан и незавађен народ“, поручио је Дамјан Ћулафић. Његове ријечи окупљени народ поздравио је срдачним аплаузом и узвицима: Не дамо светиње. Народ у Беранама, констатовао је Ћулафић, рекао је јасно предлагачу и доносиоцу закона да неће на себе клетву, већ благослов Светог Василија Острошког Чудотворца и благослов свих светих. „Тај благослов је већ са нама. Ваше истрајно присуство је томе најбољи доказ“, закључио је он. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је на Богојављење, данас, у недјељу, 19. јануара, са свештенством Свету архијерејску литургију у катедралном манастиру Епархије, Ђурђевим Ступовима. Током Свете службе Божје Преосвећени Епископ је рукоположио у чин ђакона о. Михаила (Пајовића), сабрата Манастира. Празник Крштења Христовог, Богојављење, сабраном вјерном народу честитао је владика Јоаникије. Звучни запис беседе „Господ Исус Христос, примајући крштење на ријеци Јордану, устројавао је наше крштење , наше обновљење, препорођење, просвјетљење, очишћење. Све што бисмо говорили било би мало у односу на оно што је Господ учинио. Пјевамо у црквеним пјесмама, када се Христос крштавао у Јордану, и о Јовану Претечи који Га је први препознао и први казао ко је Он: Гле, јагње Божје које узима на себе гријехе свијета“. „Анђели Божји, који су пратили Христа, небеске силе, херувими, серафими и Свети Јован Крститељ заједно су славили Христа Који је својим доласком на ријеку Јордан и примањем крштења, примио, заправо, и наше понижење, наше гријехе на себе; својим погружењем у ријеку Јордан изобразио свој Крст, своју смрт, своју жртву и свој погреб, јер је вода символ живота, а пучина, често, и символ смрти“, бесједио је Његово преосвештенство. Излазећи из Јордана, Христос је назначио своје Васкрсење и побједу над смрћу. „То није обичан символ да се сјетимо, него се ријека Јордан устрашила од Његовог присуства јер је осјетила свог Творца, а Он је њу освећивао да би та вода била наше обновљење, наше очишћење и извор новог живота за све нас“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки. По његовим ријечима Богојављење је велики празник, по значају раван Рођењу Христовом или другим Господњим празницима. „Зато имамо свенародна сабрања у нашим храмовима и на нашим ријекама. Обновили смо обичај, који је сигурно некада био на ријеци Лиму, на српском Јордану како су га назвали, и треба да се подсјетимо данас оне пјесме: Од извора до увира Лима седамдесет манастира има, па није чудо што је наш чувени научник А. Дероко, тридесетих година прошлог вијека, писао студију „На светим водама Лима“, а међу светињама и манастирима, посебно, је обрадио Ђурђеве Ступове“, подсјетио је владика. Он је истакао да је Лим света вода која нас напаја и која нас, нарочито, на овај дан очишћава. „Спремамо се да заједно идемо у литију на Лим, да освештамо нашу ријеку која нам живот даје и да се тако освешта наш живот и наше живљење, наша дјела, рад и мисли. Тамо ћемо имати дивни обичај погружење крста у Лим и наши младићи и дјевојке, као и на другим мјестима, ће да пливају за крст. Важно је учествовати у том дивном обичају. Није то обично такмичење, него свечаност за све који дођу на Лим, за оне који пливају и оне који су присутни“, оцијенио је Епископ. Указао је да се навршила 801 година од када се упокојио ктитор овог манастира жупан Првослав, Немањин синовац, чији се гроб налази у Ђурђевим Ступовима. „Ево, 800 година, непрестано, траје молитва код гроба нашег ктитора. Да ли има икакве јаче и увјерљивије легитимације, икаквог документа, папира коме припада ове светиња, у којој је установљена стара Будимљанска епископија?! Зна се, Свети Сава је овдје поставио првог будимљанског Епископа Јакова и ово је епископско сједиште од Светог Саве до дана данашњег које има своју историју, има своје записе, а најјачи запис је, управо, гроб и кости жупана Првослава, који је ову цркву намијенио, не било којој држави или власти, него Богу живоме и служби Божјој, подигао задужбину за своју душу“. „Безуман је свако ко би хтио да преправља његово завештање и да ову цркву, после 800 година, прекњижава. Видимо да тог безумља има, нажалост, а нарочито се показало приликом доношења оног нечасног акта, који је лицемјерно и лажно назван Закон о слободи вјере, а то је закон о прогону вјере православне. То види цио свијет, само не наше власти, али, видјеће и они, прије или касније“, оцијенио је Његово преосвештенство владика Јоаникије. Данас је своју славу прославила пјевница „Жупан Првослав“, при манастиру Ђурђеви Ступови, којом руководи о. Милош Цицмил. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Након налагања бадњака у касним вечерњим часовима јутрење и празничну Литургију служили су свештеномонаси манастира и свештенство архијерејског намјесништва Беранског. У јутарњим часовима свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство епископ Будимљанско - никшићки г. Јоаникије. Учешћа у светим Богослужењима узео је велики број вјерних који су приступили причешћу тајни Тијела и Крви Христове. Прочитана је Божићна посланица Његове Светости патријарха српског г. Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве. Након Свете Литургије, епископ Јоаникије честитао је присутнима овај велики празник са жељом да рођење Богомладенца Христа донесе мир, благостање и свако истинско добро. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у суботу 28. децембра 2019, на празник Светог свештеномученика Елевтерија, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Молитвено сабрање увеличао је чин рукоположења ипођакона Огњена Фемића у чин ђакона. Ријечима архипастирске бесједе вјерном народу обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, честитаjући, најприје, рукоположење новом служитељу олтара Божјег. Владика се, потом, осврнуо и на друштвену ситуацију у Црној Гори, изазвану изгласавањем дискриминаторског Закона о слободи вјероисповјести у Скупштини Црне Горе. Бесједу Његовог Преосвештенства Епископа Јоаникија преносимо у цјелини како би нас архипастирске ријечи нашег духовног Оца, током ових дана Божићног поста, све поучила, укријепила и донијела мир и љубав у срцима нашим. „Рукоположење је велики догађај за Цркву Божју, као што је у Цркви све узвишено, али је, посебно, узвишено примање свештеничког чина. Ђаконска служба је, по нашем утврђеном схватању, почетак свештеничке службе. Ако дубље погледамо и све припремне службе су залог свештеничке службе појац, ипођакон, а ђаконска служба је примање завјета и служба, која је везана директно за олтар. Ђакон је као анђео, анђео повезује небо и земљу, а ђакон повезује олтар, који је, заправо, небо и храм, који је земља. Храм се сматра за брод Цркве, тамо гдје стоји народ, све заједно то је црква. Толика је благодат свештеничког чина да се не може ријечима исказати зато што је много више све ту божанско, него ли људско. Људско је да се младић лијепо припреми, да се образује, мада и то не може без Божје милости, Божјег дејства, надахнућа, али то је његова дужност и оно што он треба да учини је да се лијепо спреми, да спреми своју душу и своје срце за примање божанске благодати, која га оспособљује за свештеничку службу. Све је то, свеукупно је то узвишено, нарочито због тога што силази благодат Пресветог Духа и укрепљује срце и ум новог свештенослужитеља, али не само на тај један моменат, него дјелује у његовом животу кроз цијелу његову службу. Укрепљује га, оснажује га и та се служба повјерава онима који су спремни да врше дјело Божје, јер та се благодат даје, не ради њега лично, него да би се она умножавала у народу и да би се тако ширила. Данас смо рукоположили у ђаконски чин нашег теолога Огњена Фемића, који је прво завршио Цетињску боголсовију, па Петроградску Духовну академију. Лијепо се спремио, стекао лијепо образовање, али и животно искуство и то је добро. Свештеник мора да има велико искуство, да познаје свој народ. Он га је сигурно, до сада, упознао, јер је радио доста са људима, упознао психологију човјека, његове потребе, његове муке, проблеме, врлине и мане. Сада ступа у службу за коју се од дјетињства спремао. Биће то добро, даће Бог. Треба да знамо да нијесу нимало лака времена. Нешто као `46. `48. године. Тако изгледа, али није баш иста ситуација. Имали смо тада разорену Цркву, побијене свештенике, свештеничке породице прокажене, у црно завијене, убијеног Митрополита, опустошену Црну Гору, али тада смо, још увијек, имали онај стари наш народ, који је био чврст карактером, иако је био обезглављен, али још је било чврстине карактера у том народу, па смо се, некако, одржали кроз многе муке и тешкоће, кроз многе наше падове и срамоте, јер су се многи били одрекли своје крсне славе, а камоли чега другог. Међутим, даде Бог, васкрсе Црква из гроба као Христос што је из гроба васкрсао. Данас, гледамо нешто што личи на гоњење Цркве. Још није гоњење, али јесте оно што личи на гоњење, а од оног што личи на гоњење до гоњења није много далеко. Било је гоњења Цркве од Христа па наовамо много пута. Кад бисмо сабрали сву историју Цркве Црква је више била гоњена, него што је живјела неки свој мирнији живот. Нарочито наша мученичка Српска Православна Црква. Али, видимо, да је Црква и у најтежим временима давала своје плодове, па се касније тај исти народ који је гонио Цркву ослања на оне који су раније били гоњени, на своје мученике. Многи од оних гонитеља преобрате у оне који су гоњени. Видимо шта се данас догађа, али ми нијесмо, уопште, посустали. Ми смо кроз ово што нам се догађало, ових дана, ојачали. Бог види, а види и народ да доживљавамо једну велику неправду, да наша власт ни о чему више не мисли осим о својим интересима и како даље да наставе да владају. За народ их уопште није брига. Хоће још и Цркву да сатре, да порази, да опљачка, да понизи. Све је то нама јасно, али ми то не гледамо из земаљске перспективе, него из божанске. Ако је Христос у овом свијету и вијеку, наш Господ и Спаситељ, доживио гоњење и понижење шта ми од овог свијета да очекујемо?! Почасти, удобност и похвале? То нам не треба. Боље нам је да са Христом трпимо гоњења, понижења, пљувања и ругања, али да смо са Њиме, него да смо са овим трулежним свијетом, него да смо са онима који само мисле о себи, а, заправо, тако о својој пропасти, о својој погибији и овог и оног свијета раде. Ми позивамо све на мир, на љубав. Позивамо да се поштује правда и закон, да се поштује Устав Црне Горе, да се поштује европски стандард што се тиче вјере. Али, овдје се крши, ради својих личних интереса, и Устав Црне Горе и све оно што је цивилизација утврдила и на чему се овај свијет, још увијек, у земаљском смислу темељи. Ко може да учини највећу неправду? Онај који има сву власт у својим рукама. Нећемо даље о томе, ви добро знате о чему се ради. Али, хришћани кад су гоњени, ако су са Христом, они су радосни и ова данашња свечаност овдје, она је пуна радости, пуна свјетлости, пуна Божје милости. Зато је лијепо што сте се данас сабрали, драги оци свештеници, драга браћо и сестре, на ово рукоположење, на овај лијепи и велики догађај Цркве Божје. Надамо се да ћемо, ускоро, имати прилику да оца ђакона Огњена Фемића рукоположимо и за свештеника, јер нам требају честити, добри, образовани, храбри и вјерни Цркви свештеници. А Огњен је, као његово име што говори, човјек чист и огњен у вјери, био је и још више у будуће треба да буде и будите сигурни, браћо и сестре, да ће све ове невоље, ако будемо са Христом, нама добро донијети и препородиће се Црна Гора. Све ће ово да отпане као прашина, као магла што се разиђе, онда сунце засија. Црна Гора има дубоке темеље Светосавске, Световасилијевске, Светопетровске. Ми се на томе темељимо и те темеље чувамо. Чувамо темеље Црне Горе, а ови што зло чине Цркви, они разарају Црну Гору као што је радио Совјетски Савез, а пошти су сви редом били кумровачки ђаци требали би да знају ту историју добро. Боље него ја. Велика моћна држава у Русији распала се зато што је гонила Руску Православну Цркву и шта се догодило на крају? Распаде се та држава као кула од карата и тек када се вратила себи кренуло јој је напријед, када је престала да гони Цркву, а нарочито од кад је држава почела нормално, фино, поштујући одвојеност Цркве и државе, да сарађује са Црквом и да помаже своју Цркву. Последњи који то нијесу схватили су наши неокомунисти у Црној Гори. Навикли смо ми на све то, само да се збуњујемо, да се вежемо за своје хармове, за своје олтаре које су наши оци Богу посвећивали, да се обједињујемо, да се међусобно снажимо и храбримо, да чувамо јединство Цркве, братско јединство и слогу и, будите сигурни, брзо ћемо побиједити. Ми не желимо нашу побједу у неком људксом смислу, него желимо да побједи правда, истина и љубав, да Црква Божја, која је извор свјетлости и надахнућа и која је створила љепоту, коју треба да чувамо, да она тријумфује. Не ми, не дао Бог, него ми заједно са Црквом, не ми сами. Не желимо ни над ким да тријумфујемо, нарочито не над браћом. Желимо братску слогу и љубав, желимо спасење и обраћење свима. Дај Боже, наше је да се молимо, да љубав ширимо, да не дозволимо никада да се у наше срце настани мржња, него само љубав“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије у својој бесједи, током свете Литургије, која је данас служена у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке, Ђуређевим Ступовима. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Сабрали смо се, свете Владике, часни оци свештеници, монаси, монахиње, браћо и сестре и драга дјецо, око имена Божјега и око моштију Светога Василија Острошкога. Ево, ово Јеванђеље које смо управо чули је темељ овога сабора. Господ је сабрао своје апостоле и дао им силу и власт, и благодат да исцјељују људске немоћи, да ослобађају од демонских напасти, да просвећују силом Божје истине и правде све народе. Обукао их је у силу са висине да се не боје у овоме свијету него да воде брод Цркве своје кроз сва времена сигурним царски путем. Звучни запис беседе Ми се такође сабирамо у овој години поводом осамсто година од оснивања Жичке архиепископије аутокефалне Српске православне цркве, Пећке патријаршије. И прослављамо Бога за све оне милости које је изливао на наш народ и дао му силу и благодат да никада не посустане. Благодаримо Богу који нам је дао Божје угоднике и светитеље, чудотворце, мученике, исповједнике свете вјере православне. Осам стотина година живота и дјелања наше свете Цркве видимо као осам вјекова стварања, напредовања и уздизања, јер је наша света Црква родила велике личности и обдарила цио наш народ духовношћу, честитошћу, добротама Божанским и људским. А ево, имамо изузетну прилику данас овдје, обиљежавајући јубилеј велики да дочекамо небеског заштитника и покровитеља овога града и цијеле Старе Херцеговине и Црне Горе, и свих српских земаља Светога оца нашега Василија, Митрополита херцеговачкога, епископа града Никшића, острошког испосника и чудотворца, исцјелитеља и утјешитеља. Његов сабор око његових светих моштију укључује се у овај велики сабор светих апостола око Христа и у тај велики сабор светосавски, који ево траје непрекидно осам вјекова. А око моштију Светога Василија наш род и многи други који припадају његовим светим моштима из других народа траје преко 350 година. И зато смо радосни и зато славимо и дочекујенмо са радошћу Светога Василија Острошкога и овај ћемо дан убудуће прослављати као посјету Светога Василија граду Никшићу и пренос његови светих моштију. Да благослови и овај храм и овај град, као што је благословио и оне године када смо с његовим моштима прошли кроз град Никшић. И он је својим входом свштенијем кроз град Никшић утврдио ову Литију коју имамо на празник Светог Василија Острошкога у нашем граду. Ми смо се сабрали да се објединимо, да се духовно оснажимо, духовно укријепимо уочи Рођења Христовога, да се исто овако саберемо око Богомладенца Христа на Божић и да се наситимо Божије љубави и милости и међусобне љубави и разумијевања, доброте и радости. Радосни смо и када имамо невоља и тешкоћа. А имамо их и данас, јер трпимио неправду. Али се тјешимо Светим Василијем Острошким, који је све неправде, и тешкоће и муке, које су лично њему наношене и његовоме народу, носио смирено и кротко, али и храбро, носећи и бреме свога народа. Али зато му је Бог дао силу и благодат те је обједињавао свој народ и заштитио брод Цркве од разарања и утврдио свој народ у вјери, и ојачао. Даће Бог да и ми ојачамо кроз ова искушења, која данас трпимо због неправде, због удара на православље, на нашу свету вјеру, на храмове и на гробове, и на огњишта и на домове, и на част и на образ… Ако неко удара на храм, ударио је онда на све. Даће Бог да ова искушења ми, овако обједињени и сједињени око ћивота Светога Василија пребродимо. И молимо се Господу да уразуми све оне који су у срце своје ставили злу намјеру да отимају оно што је Божје, што је црквено. Ушпозоравамо их да то зло не чине, да не навлаче проклетство на своје домове, и на своје породице и на своје потомство – не дао Бог! Али, ако неко срља на проклетство, ми смо дужни да га упозоримо да то не чини. Нека Бог миолитвама Светога оца нашега Василија све нас руководи правим истинским путем. И нема чега да се бојимо: Црква Божја је онај броди сигурни, који плови морском пучином, а крманош тога брода је Господ Исус Христос, распети и васкрсли. И Он је рекао: Ево, Ја сам са вама у све дане до скончанија свијета и вијека. И још је рекао да ни врата ада Цркви Божјој неће одољети. А то „врата ада“ заправо је збир све злобе, и демонске и људске. Наравно, ми увијек гледамо на људе, без обзира какви су, као на нашу браћу. Иако гријеше, опет, руководећи се Јеванђељем које каже: Љубите и неприојатеље своје. Ми смо дужни да се и за њих Богу молимо. И да Бог истине, правде, љубави и човјекољубља све уразуми и спаси. Нека бууде срећан и благословен овај сабор око имена Божјег и око моштију Светога Василија. Ја само да вас поздравим и да вам зажелим да посредством Светога Василија његовим молитвама на вас сиђе Божја милост и Божја благодат, Божја истина и правда и да понесете благослов својим домовима, да се наситите Божје љубави кроз свете тајне. Бог вас благословио и8 свако вам добро даровао! (Бесједа на Литургији у цркви Светог Василија Острошког на великом црквено-народном сабору у Никшићу, субота, 21. децембра) Извор: Митрополија црногорско-приморска

Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље),[7] од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног ропства агарјанског, у које потом западе Српски род. Сигурно да је Промисао Божји хтео кроз Светог Јоаникија да наговести и покаже верујућем народу Српском и свима православним хришћанима на Балкану, да је главна и битна слобода она духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најпре боримо за ту духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна. Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у Богу, а онда су са вером и помоћју Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу. Слободу своју у Господу, која се састоји у верном хођењу и живљењу пред Богом у правди и истини и у неодступном творењу сваке заповести Божје, стекао је Свети Јоаникије кроз многобројне богоугодне подвиге своје, који су само једином Богу били познати. Јер од ране младости своје он себе свет посвети Богу и животу за Бога, због чега и напусти свет и вреву светску и удаљи се у пустињу, то јест у једну забачену клисуру Црне Реке (на Ибру), где молитвено самоваше и тиховаше у једној тамошњој тесној пештери. Ту своју тамну пећину Преподобник Божји убрзо претвори у светли храм Божји, јер у души својој изгради свети и нерукотворени храм Божји у Духу, а затим и саму ту пећину претвори у храм Светих Арханђела Божјих. Када се затим слава подвига Светитељевих пронесе по околним крајевима и међу свим верујућим људима, који због тога у великом броју почеше долазити Преподобноме, Јоаникије тада напусти своје место подвига и одбеже у непроходне крајеве Дреничке, где се сакри у густу шуму звану Девич, по чему касније и би назван Девички. Тамо се склони у долину једног шумског потока, и пребиваше у шупљем стаблу једне букве. И овдашњи његови велики и богоугодни подвизи познати су јединоме Богу Свевидећем, али се из дара чудотворства Светитељевог види колико су они били велики и угодни Богу. О њима се делимично говори у старим Житијама и Службама написаним Светом Јоаникију (о чему се може нешто више видети под 26. априлом, када се по други пут слави спомен овога Преподобног). Кроз те своје многе и напорне подвиге, кроз разноврсна искушења причињавана му од демона, Светитељ Јоаникије изашао је као искусан и славан победник, што се види и из тога што му је Бог дао чудотворну моћ и власт над нечистим дусима и њиховим пагубним дејствима. На овом новом месту својих нових подвига Свети Јоаникије је ускоро подигао цркву Ваведења Пресвете Богородице, и тако постао први ктитор новог манастира Девича,[8] који и до данас постоји. Нешто касније, други ктитор манастира Девича постаје и тадашњи Српски владар, деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456. г.), у знак захвалности Светом Јоаникију за чудесно исцељење његовим молитвама деспотове болесне кћери Маре. Касније је манастир Девич стекао не мало монашко братство, па су манастирска братија још дограђивала манастир и манастирску цркву. По престављењу пак Преподобног Јоаникија, а то је било 2. децембра 1430. године, подигнута је мала црквица на његовом гробу, која и до данас стоји неповређена, док су остала манастирска здања много пута била рушена и поново обнављана, благодатном помоћу Светог Јоаникија и трудом благочестивих житеља манастира Девича и околних верника.[9] Одмах по блаженом престављењу и чесном погребењу Светог Јоаникија, почела се пројављивати његова богодана чудотворна и целебна моћ. Због тога је побожни народ оближњих и даљних крајева почео притицати његовим светим моштима и просити од Светога благодатна исцељења за душе и тела своја. А дивни Чудотворац Девички богодарежљиво исцељиваше све болести и немоћи оних који му са вером и љубављу прибегаваху. Али, исто тако, Светитељ понекад и кажњаваше, и то оне који Бога не поштоваше и свети манастир Светитељев нападаше. Ево једног таквог примера, који је забележио свети владика Охридски и Жички Николај, у свом „Охридском Прологу“. За време Првог светског рата и аустријске окупације дође у манастир Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Он доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот Светог Јоаникија, и упита га шта има под каменом плочом? „Светиња“, одговори му игуман. „Каква светиња“, насмеја се официр, „ту су некакве ствари скривене“. И нареди одмах војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну. Тако се Свети Јоаникије показа страшан непријатељима светиње Божје и неодољив поборник православних. Слично чудесно дело учини Светитељ и за време Другог светског рата, када у његов манастир навалише муслимански насилници и тлачитељи православних, такозвани балисти. Они нападоше на манастир Девич и разорише скоро сва његова здања. Но када хтедоше да разруше и цркву над гробом Светог Јоаникија, бише спречени на тај начин што се некима од њих укочише руке и прсти залепише за дршке од будака и пијука, тако да остадоше на месту непокретни и скоро окамењених руку и прстију. Тек после многих молби и молитава Светитељу, он им се смилова и ослободи узетости ове безбожнике. Тако се, и овде показа сила вере хришћанске православне и светитељска моћ и чудотворност Светог оца Јоаникија. Дивна су и многобројна чудеса Светог Јоаникија, учињена од времена његовог пресељења са земље на небо па све до наших дана. Нека од најновијих чуда његових описана су под 26. априлом, а овде ћемо споменути још нека која тамо нису изнета. У неко време турског ропства беше запустео манастир Девич, те се у њему не појаше песма Богу. Тада неки православни хришћанин по имену Милош, из Херцеговине, спремаше се да иде у Јерусалим на поклоњење тамошњим светињама. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се Свети Јоаникије у сну и рече му, да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му Светитељ, да идеш у Девич и тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се онда Милош замонаши и остане до краја свога живота, служећи Богу и Светитељу Божјем Јоаникију. Чудотворност Светог Јоаникија привукла је у његову обитељ манастир Девич још једну душу, која се потом предала богоугађању. Реч је о преподобној подвижници Ефимији монахињи, у народу познатијој под именом блажена Стојна.[10] Стојна је живела у прошлом веку. Рођена је у селу Лопижима код Сјенице, у кући Зарића, сада сасвим расељеној због зулума турског и агарјанског у Србији. Стојна је од детињства била чобаница оваца. Као чобаница она је једном ударила једну немирну овцу, но ударила је тако да је тај удар нанео више бола савести и срцу Стојнином неголи телу овчијем. Тај удар није био смртоносан за овцу, али је Стојна због тога много плакала. Увече је Стојна дотерала овце дому оца свога, али их ујутру није више истерала на пашу, јер се те ноћи разболела. У болести својој Стојна умоли браћу, да је одведу Светом Јоаникију у Девич. И браћа је заиста и одведу Светитељу. Када је стигла до храма овог Божјег Чудотворца, Стојна положи лице своје на његов ћивот, и није се могла лако раставити од ћивота и од многих суза. Кроз неколико дана, њој се у Девичу потпуно поврати здравље, и она од тада остане у манастиру, где се затим и замонаши и остане под именом монахиња Ефимија. Многобројна су и непрекидна све до данас чудеса Светог Јоаникија, чињена Богом преко њега многим и многим људима, и то не само православним Србима, него чак и иноверним Шиптарима и муслиманима. Тако је Светитељ учинио и следеће дивно чудо. У потоку испод манастира Девича налази се света водица, агиазма. На ту воду одводе болеснике и умивају их ради исцељења, јер се ту у близини подвизавао Свети Јоаникије и подвизима својим осветио и природу воде. Крај те воде стајао је један бакрени тас, где су захвални људи метали новац. Неки Арнаутин украде тај тас и однесе га својој кући. Но он због тога полуде, и би од сродника донесен под ћивот Светитељев. И слуга Бога Човекољупца Јоаникије милостиво исцели овог Арнаутина и поврати му изгубљени разум и памет. Најзад, да споменемо и ово чудо Светог Јоаникија. За време последње обнове манастира Девича (после Другог светског рата), неки родитељи доведоше у манастир своју сумасишавшу девојчицу, молећи од Светог Јоаникија исцељење за њу. И заиста, после молитава у манастиру, по благодати Светога, девојчица би сасвим исцељена. Она је потом одрасла и удала се, и са својим здравим дечачићем, кога је у браку добила, редовно отада долази у манастир Девич на поклоњење и благодарење Светитељу Божјем Јоаникију Чудотворцу. Тако је диван Бог у Светима Својима, и у овом Светом Јоаникију, новом Чудотворцу. Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви и нас помилује и спасе. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије најавио је данас да заједно са Високопреосвећеним Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем, свештенством Митрополије и другим епархијама које су присутне у Црној Гори, 21. децембра организује велик Предбожићни народни сабор који ће се одржати у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. По његовим ријечима на овај начин православни вјерници и Црква још једном желе да скрену пажњу домаћој и страној јавности на неправду којој су изложени, као и да потврде спремност да ће своје светиње бранити, ако буде требало и својим животима. „Не можемо допустити да се наша вјера прља и понижава, да се газе завјештања наших Светих предака“, поручио је владика Јоаникије у манастиру Ђурђеви Ступови гдје је на празник Светог мученика Платона, 1. децембра, служио Свету архијерејску литургију. Владици је саслуживало више свештеника и свештеномонаха Епархије уз молитвено учешће бројног вјерног народа. У архипастирској бесједи Преосвећени Епископ Јоаникије сабранима је саопштио резултате које је Црква постигла у заштити својих права код државе Црне Горе. По ријечима владике Јоаникија „у правном смислу, апсолутно, потпуно и до краја, је разобличена зла намјера, манифестована, најприје, кроз Нацрт закона о слободи вјере, потом кроз Предлог закона о слободи вјере“, али то, сматра он, није био Нацрт, нити Предлог закона о слободи вјере, него план нове отимачине црквене земље и храмова Божјих. „Хтјела је наша власт, ја у овом случају не поистовјећујем државу и власт, ми државу поштујемо, поштујемо и власт коју је овај народ изабрао, али смо дужни пред и Богом, и пред свијетом, и пред државом и пред потомством, да бранимо своја права. Без обзира што је на идејном плану, на плану науке и струке, власт потпуно разобличена, она има намјеру да тај закон спроведе“, рекао је Његово преосвештенство. Подсјетио је да је исту намјеру власт имала и љетос, али је, како је казао, зауставио велики Тројчиндански народни скуп у Подгорици. „Том приликом смо заједнички као архијереји, свештеници, монаси, монахиње, вјерујући народ, и старо и младо, заједно, једним устима подигли глас против неправде. То је скренуло пажњу домаће, а посебно иностране јавности Европе, па чак и Америке, гдје се културни, цивилизовани свијет чуди како неко може Српској православној цркви, која слави 800 година од утемељења, данас одузимати храмове и принуђавати је да се региструје као секта, као нека новооснована вјерска заједница, да тиме поништи своју историју и све што је радила кроз ових 800 година“, навео је Преосвећени Епископ. Запитао је како је могуће да се у једној држави дају сва права путем уговора католичкој Цркви, исламској и јеврејској заједници. Са њима је држава потписала уговоре и гарантује им све, а православну Цркву, као најбројнију у Црној Гори и која је стварала ову државу, понижава и доводи у неравноправан положај у односу на претходно поменуте. „Хтјела је наша власт да се пред свијетом покаже како је демократски расположена, да поштује вјере, његује хармонију међу вјерама и како су све вјере равноправне, па је са овим трима потписала, ето, Јеврејска заједница се у Црној Гори први пут сад појављује и свечано се потписује са њом уговор, и нека, нека потписују. Дакле, хтјела је пред свима, пред Западом, и пред Истоком исламским и пред Јеврејима, да се покаже као веома отворена и благонаклона и да тиме прикрије злу намјеру према СПЦ“, оцијенио је владика Јоаникије. По његовим ријечима, ових дана, одржан је састанак на коме, ако је ријеч о принципима, о праву, о правди, континуитету православне вјере, која је у Црној Гори толико убједљива и свуда присутна, представници власти нијесу имали шта да кажу. „Међутим, још више су упорни да спроведу своју намјеру као и остало што су спровели. Како год било, ми се, ако имамо вјере и образа, томе морамо супроставити. Као што су то и наши преци радили. Морамо чувати своју вјеру, и своје храмове, своје светиње. О томе се ради. Није ово никаква борба наша против државе. То је лаж! Ово је борба против неправде! Нападнути смо, морамо се бранити и то нам свако у свијету одобрава, да се бранимо свим могућим цивилизованим и културним средствима. Ми се тако и понашамо“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Преосвећени Епископ је устврдио да у свему овоме постоји још једна зла намјера за шта, како је навео, има доказе. Припремљени закон, напоменуо је он, неће моћи да се примјењује, без обзира да ли ће проћи или не, али то властима није много ни важно. „Само да прође, било како, да би помогли шиптарима на Косову и Метохији да, по истом принципу, донесу закон којим би одузели све светиње СПЦ и приписали шиптарима, на квази-државу. Ево, нека ме било ко демантује, спреман сам за ове ријечи да одговарам. Ово су тешке ријечи, али нека ме демантују за ово. О томе се ради и зато још једном морамо скренути пажњу. Прошли скуп у Подгорици, који је био масован, и овај у Никшићу треба да буде, такође, је скренуо пажњу Европе, па је дошло десетак дипломата, дали су врло позитивне изјаве. Културни свијет се пита како може једна секуларна држава да отима храмове, шта ће њој храмови и за шта ће да служе“, казао је владика будимљанско-никшићки. Додао је да немају никаквог основа да то раде, а познато је да онај ко је власник има право да одреди чему ће, оно што му припада, служити.“ Нагласио је да не можемо дозволити да се оно што је власништво Цркве, што је Цркви завјештано, преда у руке једне секуларне, односно, безбожне власти. „То не смијемо дозволити као народ, ми, свештенство и монаштво, видимо да нас наш народ подржава и то утврђује наше заједништво, нашу чврстину. То и други виде, да је овдје Црква јака, да је вјера јака, а држава се боји што је Црква и вјера јака, па се боји да ће Црква угрозити државу. Никада Црква неће угрозити државу. Може да угрози неправду, зло, отимачину и пљачку. Ми се увијек морамо борити за оно што је народу потребно. Умјесто да се наше власти позабрину што се испразни сјевер, што оде народ, што се толико лоше прича, сваког дана, о понашању државних функционера, па да заведе реда и обрати пажњу на омладину да не бјежи и однарођује се, пуста села, пусте куће. Томе би требали да се забринемо сви, а понајвише власт која може да учини за народ. Али, они имају преча посла“, бесједио је Епископ Јоаникије. На Литургији прије Светог причешћа бесједио је и архимандрит Никифор (Миловић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови, говорећи о зачалу из Светог јеванђеља о исцјељењу крвоточиве жене и оживљавању мртве дјевојке. „Свети апостол и јеванђелист Лука нам је данас испричао два догађаја у једној причи – васкрсење Јаирове кћери и исцјељење крвоточиве жене. Шта је то што спаја једну презрену, безимену жену са угледним старјешином синагоге, Јаиром? Једна, једина ствар која може да спаја ове двије личности јесте вјера. Вјера, која је доступна свакоме, вјера која је непоколебљива, вјера која прати храбре. Вјера је учинила да се крвоточива жена исцијелила, а Јаирова кћи да је васкрсла. Велика је ово тајна, вјера нас води ка вјечном животу, а вјечни живот овдје примамо у Светој тајни Тијела и Крви Христове“, рекао је архимандрит Никифор. Свету архијерејску литургију, 21. децембра, у 9 часова, у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу служиће више архијереја заједно са Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем и свештенством. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки господин Јоаникије последњег дана своје посјете Светој земљи, данас 3. новембра, саслуживао је на васкршњој поноћној Литургији коју је служио Архиепископ Филумен из Јерусалимске патријаршије у Храму Васкрсења Христовога у Јерусалиму. На Литургији су такође саслуживали архијереји Руске и Румунске православне цркве. Сви ходочасници групе коју предводи Преосвећени владика Јоаникије, заједно са вјерницима из другух православних народа, узели су учешћа у овом јединственом богослужењу на живоносном Гробу Господњем. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије са групом ходочасника боравио је у вишедневној посјети Светој земљи. У четвртак 31. октобра Његово блаженство Патријарх Светога града Јерусалима и цијеле Палестине господин Теофил III уприличио је у част Епископа Јоаникија свечани пријем у просторијама Јерусалимске патријаршије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије са групом ходочасника борави у вишедневној писјети Светој земљи. У четвртак 31. октобра 2019. године, Његово Блаженство Патријарх Светога града Јерусалима и цијеле Палестине Господин Теофил III уприличио је у част Епископа Јоаникија свечани пријем у просторијама јерусалимске Патријаршије. Овом приликом Његово Блаженство је пожелио добродошлицу Епископу Јоаникију и подсјетио на ријечи црквеног пјесника да је свети Сион мајка свих Цркава и Божије обиталиште, те да је на тај начин Јерусалим гарант јединства свих православних хришћана. Епископ Јоаникије се захвалио Његовом Блаженству на срдачном гостопримству пренијевши му поздраве и захвалност српског народа, особито нашег народа са Косова и Метохије који Блажењејши Патријарх особито поштује због његовог свједочења припадности Светој Цркви. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом 85. годишњице од убиства краља Александра I Карађорђевића у Марсељу, у храму Светог великомученика Георгија на Опленцу служена Литургија и парастос. Дана, 9. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован са великом љубављу дочекао је свог у Христу брата Епископа будимљанско – никшићког Господина Јоаникија. Светом архијерејском Литургијом у храму Светог великомученика Георгија на Опленцу началствовао је Преосвећени Епископ будимљанско – никшићки Господин Јоаникије уз саслуживање Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована и свештенства наше Богом чуване Епархије шумадијске. Светој Литургији присуствовали су принц Михаило Карађорђевић, чланови Крунског савета, председник Општине Топола, директори основне и средње школе заједно са својим ученицима. Појали су чланови певачког друштва “Србски православни појци”. Након прочитаног Јеванђеља беседио је владика Јован: “Велика ми је данас радост што саслужујем на Божанственој Литургији коју служи Његово Преосвештенство Епископ будимљанско – никшћки Јоаникије. Радујем се што је он овде да се Богу моли на дан када се сећамо блажене успомене краља Александра I Карађорђевића који је рођен на Цетињу и одрастао на Цетињу, где је рођен и одрастао и владика Јоаникије. Такође се радујем што могу да поздравим и Преосвећеног Епископа Михаила из Руске заграничне цркве који је у Женеви”, у уводу своје беседе рекао је владика Јован. Затим у наставку беседе владика је истакао величину личности светог Јована Богослова кога данас молитвено прослављамо и у кога сви треба да се угледамо како би могли задобити љубав коју је он стекао волећи највише свога Божанственог Учитеља Христа: “Свети Јован је сав саткан од љубави према Богу и према човеку. Када читамо његово Јеванђеље и његове посланице ми видимо да се у њима највише говори о љубави. Он је говорио да ко задобије љубав, задобио је Бога, јер је Бог Љубав, а ко је одстрањен од љубави, одстрањен је од Бога, јер Бог је љубав. Говорећи о љубави Божијој ми не можемо ни наслутити колика је то љубав према нама док се та љубав не усели у срца наша. Тек тада човек може наслутити висину и дубину мудрости Божије. Мудрост која нема за подлогу љубав није мудрост. Она је погубна за човека. Развијати мудрост без доброте човека води у злобу. Имамо много примера у историји и нашој и светској где су људи који су гајили мудрост без љубави Божије били чинитељи зла. Без Љубави Божије човек је без своје бесмртности. Љубав је оно чиме човек вреди. Ми љубављу треба да живимо и да тако сведочимо да смо иконе Божије; да љубављу и вером бранимо све оне вредности које стичемо у цркви а то су вредности Христове”. Пред крају свете Литургије Преосвећени Епископи Јоаникије, Јован и Михаило из Руске заграничне цркве заједно са свештеницима одслужили су парастос краљу Александру I Карађорђевићу. Крај његовог гроба у крипти храма беседио је Преосвећени владика Јоаникије. Потом је уследила церемонија полагања венаца на гроб краља Александра, након чега се данашње сабрање наставило у ресторану “Стара Варош”. У знак сећања на данашње молитвено сабрање Његово Преосвештенство Епископ шумадијки Господин Јован даривао је свог госта Епископа Јоаникија једним лепим ручним крстом. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије обишао је, у четвртак 22. августа 2019, у послеподневним часовима радове на живописању цркве Ружице у Рожајама. Обнова рожајске цркве Рођења Светог Јована Крститеља, познате као Ружица, почела је прије четири године и, по ријечима надлежног пароха о. Слободана Радојевића, успјешно је завршена комплетна реконструкција спољашњости храма, кровног покривача, фасаде и столарије. Осим тога, у потпуности је, наводи свештеник Радојевић, обновљен Парохијски дом, а направљене су и стазе око цркве. Недавно је почело украшавање унутрашњост храма, који ће красити живопис. До сада је завршена олтарска апсида, а, ових дана, кренуло се са осликавањем куполе. Надају се, додаје о. Слободан, да ће, уз Божју помоћ и људи добре воље, до храмовне славе, празника Рођења Светог Јована Крститеља, 7. јула следеће године, успјети да заврше иконописање унутрашњости цркве. Надлежни парох, напомиње да ће све планирано са успјехом бити и приведено крају захваљујући, једним дијелом православном становништву из Рожаја, које се укључило у акцију прикупљања прилога за иконописање цркве Ружице. Уздају се да ће им у овим радовима помоћи Високопреосвећени Митрополит Амфилохије и Митрополија црногорско-приморска, који су, иначе, приложници већине новчаних средстава, уложених у наведене радове, на чему им свештеник Радојевић захваљује и овом приликом. Он позива све људе добре воље, а прије свих чланове братстава Магделинић, Булатовић, Вељовић, Гаровић, Радевић, Ратковић, Алексић, Ђуровић, Зекић, Ивановић, Белоице, који живе изван Рожаја да се укључе у прикупљање средстава. Један квадрат иконописања је 90 евра, а укупна површина унутрашњости храма, која ће бити иконописана, је 400 квадрата. Сви који желе да учествују у иконопису, чиме ће се употпунити обнова цркве Ружице, новац могу донијети о. Слободану у цркви или уплатити на жиро рачун: 510 - 92565 - 56 Епархија- ЦО Рожаје са назнаком за обнову цркве Ружице Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је на празник Свете мученице Агрипине, 6. јула, Свету архијерејску литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, крај моштију Светог Нектарија Егинског, које су од 4. јула биле изложене на поклоњење вјерном народу. Преосвећеном Епископу је саслуживало бројно свештенство и свештеномонаштво Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. Током Литургије вјерници су приступали да се поклоне и цјеливају честицу моштију великог светитеља и исцјелитеља Нектарија Егинског. Помазивао их је освећеним уљем из Манастира Светог Нектарија са Егине протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, чијим трудом и љубављу се, уз помоћ бројних приложника и добротвора, у Никшићу подиже Црквено-омладински центар са параклисом Светог Нектарија. Архипастирском бесједом обратио се владика будимљанско-никшићки, који је казао да су сви свети исти по Божјој благодати и милости којом су се надахнули и која их је укријепила, послије њиховог упокојења учинила мошти чудотворним. „Божја благодат која дјелује преко моштију Светих угодника Божјих је иста, али сви свети се по нечему разликују, сваки појединачно. Када читамо житије Светог Нектарија Егинског оно је слично житију Светог Василија Острошког, али и много различито и нарочито. Свети Василије Острошки трпио је притиске, углавном, од иновјерних, исламске и римокатоличке вјере, а Свети Нектарије трпио је, понајвише, биједе и клевете од својих“, навео је владика Јоаникије. Овај Божји угодник, по владичиним ријечима, оклеветан је за многе гријехе, али је све то претрпио христолико. „Зато што је његово име толико било блаћено за вријеме живота, а посебно зато што је трпио на правди Бога, што је све подносио са благодарношћу, славећи име Божје и молећи се за своје непријатеље, Бог га је прославио великом светошћу и великим чудесима. Он се показао у нашем времену као љекар од најтежих болести, душевних и тјелесних, нарочито од рака“, бесједио је Његово преосвештенство. Поред моштију Светог Нектарија Егинског исцијелили су се многи, а они који се нијесу исцијелили добили су, нагласио је владика, духовну снагу да носе тешку болест са благодарношћу. „Свети Нектарије Чудотоворац Егински даје утјеху и снагу, он кријепи вјеру у душама људи, а та вјера привлачи Божју милост, као што каже Господ када исцјељује оне који му приступају: Вјера твоја поможе ти“, рекао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Зато је велики благослов и радост за Црквену општину Никшић долазак моштију Светог Нектарија Егинског, које Саборни храм походе трећу годину за редом. Њему у част у Никшићу се подиже Црквено-омладински духовни центар. „Тиме свједочимо да смо у Цркви сви једно и да нам је Свети Нектарије близак, иако није од нашег рода, него од јелинског. Светитељ и угодник Божји коме ријеке поклоника долазе са свих страна, сви православни су поред његовог ћивота заједно, и сви су браћа и сестре у Христу. Обједињује нас Дух Свети Који нас препорађа, просвјетљује, уздиже, прави од нас Цркву Божју једног народа Божјег, новог Израиља“, рекао је владика, закључујући да је Бог многе дарове дао Светом Нектарију Егинском због његове вјере и молитвености. „Био је велики богослов, велики духовник и пјесник. Колико само у пјесми Агни Партене, коју је испјевао Пресветој Богородици, има вјере, умиљења, колико је био смјеран пред ликом Пресвете Богородице и пред Њеним заступништвом. Како је Њу прослављао, славећи оваплоћење Христово, а преко њега, славећи Бога Живога, Пресвету Тројицу. Бог му је дао велике и неисказане дарове због његовог трпљења и његове вјере, силу Духа која је побиједила све замке људске и демонске на овом свијету“, закључио је владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Мошти Светог Нектарија Егинског на поклоњење вјернима биле су изложене од 4. јула, а из никшићке Саборне цркве испраћене су данас око 12 часова. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Наше светиње бранићемо голим животима, рекао је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, поручивши да нико не очекује да ће мирно проћи намјера власти преточена у Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Владика је у емисији „У жижи“ Телевизије Нови казао да се предложеним законом озакоњује отимачина и да је циљ да се црквена имовина отме на врло перфидан начин. „Још Милански едикт, који је кључни догађај и акт у оквиру европске хришћанске цивилизације, прописује да сви људи имају право, слободу да вјерују како хоће и кога хоће. Свака вјера има право на своју имовину и оно што је стекла кроз историју путем завјештања, рада, што посједује то јој је загарантовано, и да држава у то не смије да задире. Ми се сад враћамо у праисторију, у оно вријеме када је човјек човјеку био вук и када не важи никакав закон, и кад се кроз неки законски облик озакоњује отимачина. Овдје је циљ да се отме црквена имовина кроз врло перфидан закон“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки. Како је рекао, закон треба да се донесе, али он треба да буде резултат дуготрајног, пажљивог дијалога, са међусобним уважавањем Цркве и државе. „Наш је народ вјековима завјештавао својој Цркви, прилагао. Завјештања, последња воља, у то се не дира“ истакао је он. Рекао да о томе имају повеље по зидовима светиња, и да их ни Турци нијесу уништили. „Нека не очекују да ће то тако мирно проћи. Ми ћемо бранити голим животима. Нећемо се наоружавати, бранићемо голим животима. Кад до тога дође, ту правила нема, као што нема ни у Украјини, гдје је власт марионета, као и код нас. Вјерски сукоби су најопаснији и онда више нема правила. Ја никог не плашим, то је једноставно тако“, поручио је Владика. Оцијенио је да је садашња власт континуитет комунистичких власти из доба 1945-1948. али да је она, како је рекао, сада метастазирала у неки облик који је још опаснији. „Комунисти су нам одузели огроман дио имовине, али нам храмове нијесу дирали. Једини храм који нам је отет је ловћенска капела. Прво га је држава изузела као споменик културе, па га послије руши и на такав начин је уништена ловћенска капела“, указао је Владика будимљанско-никшићи, додајући да је то образац предложеног закона. Владика Јоаникије је истакао да Митропоилија црногорско-приморска има беспрекоран континуитет од Светог Саве до данас. „Најстрашнији су ти злочини који задиру у духовност. Црква има најоштрије оружје на овом свијету то су истина, вјера, правда, али и спремност за жртву“, поручио је он. Истакао је да се не бави ликом и дјелом Мила Ђукановића и Душка Марковића, већ обавезом да са државом успостави дијалог. Владика је упитао коју је светињу направила црногорска држава и истакао да је народ јако забринут и да ће бити тамо гдје и свештеници. „Мислим да нико није луд да удари на ћивот Светог Васлија Острошког“, закључио је Владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У оквиру прославе Светог Василија Острошкога кроз Никшић је данас прошла Световасилијевска литија традиционално предвођена са више архијереја Српске и других канонских православних цркава: Високопреосвећеном господом Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским и игуманом острошким г. Амфилохијем, Митрополитом тернопољским и кременецким Украјинске Православне цркве Московског патријархата Сергијем и Преосвећеном господом епископима: јуријевским и викаром Новгородске митрополије РПЦ Арсенијем, будимљанско-никшићким Јоаникијем, источно-америчким Иринејем, пакрачко-славонским Јованом, диоклијским Методијем, захумско-херцеговачким Димитријем и буеносајреским и јужно-централноамеричким Кирилом. У молитвеном ходу кроз Никшић учествовало је више хиљада вјерника из разних крајева васељене, који су у литију кренули из Саборног храма Светог Василија Острошкога, задужбине руског цара Николаја II, гдје је јутрос Свету литургију поводом храмовне славе, служио Његово преосвештенство владика диоклијски г. Методије. Литија је прошла кроз центар града, заустављајући се на неколико мјеста како би се прочитало Јеванђеље и узносиле молитве Христу Господу. На градском тргу Преосвећени Епископ Јоаникије честитајући свима празник је казао да данас славимо Васкрсење Христово и прослављамо спомен Светога оца нашега Василија Острошкога. Владика је казао да је овај сабор Светог Василија Чудотворца, и у Острогу и у Никшићу, и у цијелом српском народу и православљу, знак Васкрсења Христовога: „И ви сви који сте се овдје сабрали носите то знамење на себи, и ми који сваке године овако прослављамо свенародно Светога оца нашег Василија Острошкога, нашега небескога заступника и покровитеља, само приносимо благодарност светитељу за његово пастирско служење докле је ходио по земљи и за бригу о људским душама, али иза његово вјечно пастирство које је задобио милошћу Божијом у Господу Христу.“ Нагласио је да Светом Василију приносимо најљепше дарове: вјеру, наду, љубав, истину, правду и молитву и то је оно што нам је он завјештао и оставио да се тиме украшавамо и Богу приближавамо у љубави, заједништву, међусобном разумијевању, праштању, доброти и свим врлинама. „Ова литија није само дар Богу и Његовој Цркви и Светом Василију од града Никшића, првенствено јесте, али јесте и од свих православних јер многи доносе дарове Светоме Василију и његовом ћивоту и овој литији“, казао је Преосвећени владика Јоаникије. Додао је да су данас овдје дарови од Московске патријаршије, из разапете Украјине која данас страда од безбожника, расколника, унијата, неонациста који отимају и скрнаве цркве: „Али слава Богу Украјинска православна црква на чијем је челу Блажењејши Митрополит Онуфрије иде оним путем којим је ишао и Свети Василије Острошки молећи се Богу, држећи се правде, истине Јеванђеља Божјега и тако се учвршћује и тако се прославља.“ Владика Јоаникије је поздравио све присутне архијереје, истичући да се много радујемо владикама из Русије и Украјине и подсјетио да је ту и владика јуријевски г. Арсеније, који доноси поздраве Митрополита Лава, а самим тим и благослов Патријарха руског г. Кирила. Поздравио је и Митрополита Амфилохија који је утемељио ову литију, заједно са тадашњим владиком херцеговачким Атанасијем, и присјетио се да је исто тада овако падала киша. На крају свог обраћања Преосвећени Епископ Јоаникије је истакао да је ово једно славље: манастир Острог, Саборна црква у Никшићу, литија, Мркоњић и Требиње, Завала, све се сабира у једно. Али, нагласио је да се слава Светога Василија Острошкога не заокружава територијално већ обухвата све српске земље, све Србе гдје год да живе, све православне и цијелу васељену: „И Свети Василије Острошки помаже православнима, и свим хришћанима, и свима онима који му се моле и приступају његовоме светоме ђивоту и његовом имену са страхом Божјим чистога срца. И зато се радујемо са свима, као што говори Свети апостол Павле, са свима светима. И света је ова литија и служба, јер је заправо предводи Свети Василије Острошки коме је Господ дао такву благодат. И Небеско његово заступништво нека буде са свима вама, са овим градом, са свим нашим домовима, породицама и са свима онима којима је милост и помоћ Божја потребна.“ Вјернима се обратио Епископ источно-амерички г. Иринеј који је истакао да смо се сабрали на овај дан како би подигли глас Богу на небесима, Богу Тројици да се захвалимо што нам је поклонио таквог једног светитеља као што је Свети Василије Острошки. „Ово је град великог краља црногорског Николе Првога и његове краљице Милене. Ово је град у коме су учествовали из императорског дома Романових у подизању ваше предивне цркве, епископије и такође предвиђени двор за краљевску породицу“, казао је владика Иринеј. Он је истакао да је Свети Василије у Острогу посадио један непоколебљиви цвијет који је толико миромирисан да се његов мирис осјећа широм васељене. „Широм свијета, кад год процвјета тај цвијет небеса се радују сваки пут када дођете да се поклоните њему и нетљеним моштима. Он је преко својих моштију и свог постојања свједок васкрсења јер он живи пошто Бог живи, и живи пошто је Христос васкрсао из мртвих и смрћу својом побједио смрт једном и заувјек. И ми данас само пролазимо кроз смрт и излазимо у свјетлости Његовог Васкрсења и та свјетлост се осјећа и прима са радошћу са тог новог Тавора – Острога који нам служи као извор нашег сопственог преображења“, казао је, између осталог, владика источно-амерички г. Иринеј. Истакао је владика да нам предстоји да и ми следујемо његов примјер и по ријечима великог учитеља православља из прошлог вијека протојереја Александра Шмемана, не смијемо себи дозволити да живимо између утопије и бјекства, него да живимо у садашњости и подигнемо са поносом главе своје, објаснивши да понос на грчком језику значи онај који са достојанством носи свој бол а то смо ми: „Зато циљ и сврха овог данашњег сабрања, празника, славља јесте управо то, да без изузетка, послушамо упутство Светог Серафима, Саровског чудотворца, да затворимо тјелесне очи своје и да окренемо главе своје ка срдашцима својим и спустимо ум свој у срцима својим, како бисмо могли запазити усред средине наших срца како мали пламен игра са радошћу, јер тај пламен је Исус Христос који је васкрсао из мртвих. И том датом моменту када уочите пламен у вашим срцима отворите ваша тјелесне очи јер у том моменту је прогледало једино важеће људско око – око срца“, поручио је Епископ источно-амерички г. Иринеј. Световасилијевском литијом, у којој је пронијет јастук Светог Василија Острошког, реликвија никшићког Саборног храма, завршена је вишедневна духовно-културна манифестација „Дани Светог Василија Острошког“ коју, у спомен нашег великог светитеља, већ двадесет година, организују Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Никшић. Извор: Митрополита црногорско-приморска

У петак 22. марта 2019. отпочео је нови Васкршњи циклус предавања у организацији Црквене општине Беране и Епархије будимљанско-никшићке. Прво предавање, у сали Центра НАМА, одржао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, на тему „Црква – стуб и тврђава истине“. Појашњавајући наслов предавања, Епископ Јоаникије је истакао да су то ријечи Светог апостола Павла, којима се Апостол језгровито и на пјеснички начин изразио, док је говорећи о истом, на другом мјесту, казао да је Црква тијело Христово, Христос је глава Цркве, а ми тијело Христово и удови међу собом, као што је у једном организму све сложено и повезано. „До те мјере се Христос поистовјећује са својом Црквом да се каже да је Црква Његово тијело, да се сваки од нас кроз крштење поистовјећује са Христом. Крштење је укључење у заједницу Цркве Божје, у тај организам и тек је нови члан оживио кад постане дио евхаристијске, молитвене заједнице. Зато, и у првим временима, све до дана данашњег, бити хришћанин значи бити члан молитвене заједнице Цркве Божје“, рекао је Владика. Цркву Свети апостол Павле назива стубом и тврђавом истине, а овдје је ријеч о Божјој истини, која нам, истакао је Његово Преосвештенство, даје право знање и моћ да разликујемо шта је право, а шта лажно и фалсификат. „Каже апостол Павле, пјеснички речено, да је дом Божји стуб и тврђава истине. Прије свега, имамо асоцијацију да је то нека неразорива грађевина, тврђава, бедем, заштита, а те његове формулације дотакао се и ранохришћански писац Свети Јерма. Он је доживио Цркву као кулу у коју се уграђују хришћани. Хришћани су као камење, које треба да се обради; да би се узидало у ту грађевину треба да се обради, оно што је непотребно да се одбаци, оно што је употребљиво да се одложи, а кула има своју љепоту како се зида и то камење, још каже, свијетли“. „Говори као апостол Павле када каже да је Црква живи организам коме је Христос глава, а Црква тијело, ми смо тијело Христово. Апостол Павле Цркву назива дом Божји, заједница светих, стуб и тврђава истине, тијело Христово. Све те формулације изражавају тајну Цркве, мање или више, успјешно, а ниједна до краја, јер је, заиста, Црква тајна над тајнама. Зашто? Зато што је Господ њена Глава, Он је та Тајна у коју ми урастамо“, казао је, између осталог, Преосвећени Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Свечано бденије у Покровском манастиру. Слава храма Светог Серафима Саровског у Полисаеву. Освећење храма у Кемерову. Уочи празника Светог Серафима Саровског, 14. јануара 2019. године, у Покровском женском манастиру у Лењинско-кузњецку свечано бденије лужио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије уз саслужење Његовог Високопреосвештенства Митрополита прокопијевског и кемеровског г. Аристарха. На празник Светог Серафима Саровског, 15. јануара 2019. године, у храму у Полисаеву свечано је обележен престони празник. Свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије уз саслужење Његовог Високопреосвештенства Митрополита прокопијевског и кемеровског г. Аристарха. У среду, 16. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије освештао је храм посвећен икони Мајке Божје Живоносни Источник у Кемерову. Светом чину је присуствовао и надлежни архијереј Његово Високопреосвештенство Митрополит кемеровски и прокопијевски г. Аристарх. Извор: Српска Православна Црква

Литургију, у катедралном манастиру Епархије, Ђурђевим Ступовима, у понедјељак 7. јануара 2019, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, уз саслужење свештенства и монаштва и молитвено учешће многобројног вјерног народа. Пред свето причешће прочитана је Божићна посланица Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и архијереја Српске Православне Цркве. Светим Тајнама Тијела и Крви Христове приступили су бројни вјерници, који су се постом и молитвом припремали да дочекају велики празник Рођења Богомладенца Христа. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је свету Литургију на Бадњи дан, у недјељу 6. јануара 2019, у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу. Владици је саслуживало бројно свештенство и ђаконство никшићког намјесништва, уз присуство бројног вјерног народа. Литургију је појањем пратила пјевница Храма и хор Преподобне мајке Ангелине. Пред Причешће, ријечима архипастирске бесједе, обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, честитајући Бадњи дан и најрадоснији празник Рођење Богомладенца Христа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- „Почињемо да славимо Рођење Христово. Радују се анђели на Небесима, радују се Праоци Христови по тијелу, које данас прослављамо, радују се они који су, већ, на небу, душе светих и праведних. И ми се радујемо на земљи, све нас иста радост обузима, јер, Рођење Христово је догађај који има вјечно значење и вјечно дејство, које обнавља и Небо и земљу. Сабирамо се око колијевке Богомладенца Христа, обнављамо се Његовим новинама које нам је Он донио се Неба, божанским, богочовјечанским“, рекао Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да, гледајући Дијете младо, како се пјева у црквеним пјесмама, превјечног Бога, испод Његове дјетиње немоћи и слабости, која је, заправо, наша слабост, сагледавамо Његово божанство и Његову божанску силу. „Славимо Његово снисхођење ка нама до те мјере да је Он ушао у нашу крајњу таму, родио се, не у царској палати, него у пећини витлејемској која је била претворена у шталу. За Њега није било достојног мјеста на овом свијету, а пећина витлејемска је мјесто одакле је почело да се проповједа Јеванђеље Христово, свјетлост која засија из мрака, из таме“. „У томе видимо да је Господ сишао до наше најдубље таме, наших највећих грехова да ту таму просвијетли, да нас грехова разријеши, да нас обасја својом свјетлошћу, добротом, милинама, љубављу, да нас очисти, обнови, устроји, да нас Богу Оцу усинови и сједини једне са другима“, нагласио је Владика Јоаникије. Владика је казао да Богомладенца Христа, Који се оваплотио од Пресвете Дјеве Богородице, силом Духа Светог, зачет у Њеној дјевичанској утроби и рођен на натприродни начин, по Божјем промислу, Божјој љубави, Божјем човјекољубљу, дочекујемо са радошћу и љубављу. Трудимо се да направимо мјеста да се Он усели у наша срца и наше домове. „Сигурно је да ће Он бити спреман да се настани у наша срца и у наше домове, ако у нашим срцима, у нашим душама, нашим осјећањима и мислима буде мјеста и за наше ближње, за све људе, почевши од породице, за пријатеље, па и за непријатеље. Да будемо спремни да се с њима измиримо, да се с њима загрлимо, цјеливамо, да једни другима опростимо, да сагледамо своје мане и ситнодушности, због чега се на земљи сију неспоразуми, које користи ђаво да посије мржњу, пакост и зло међу нама. Да није наших слабости ђаво не би имао приступа људима“. „Тај крвник људски од почетка сије зло по цијелом свијету. Сав свијет је узаврио. Међутим, треба имати вјере да је добро, макар и оно које изгледа слабо, увијек јаче и побјеђује. Само треба имати вјере, макар колико зрно горушичино, а из тог зрна настаје стабло и плод и тако се разраста“, рекао је Његово Преосвештенство. Бесједећи о празнику Рођења Богомладенца, Епископ Јоаникије позвао је да овај радосни празник дочекамо у миру, слози и љубави. „Данас прослављамо Свете Праоце Христове по тијелу. Господ Исус Христос Богомладенац објавио је њихову правду, потврдио је, узвеличао, а и ми треба да се сјетимо наших праотаца, не само оних који су нам преци по тијелу, наравно, прије свега, њих, али и оних највећих из нашег народа, које прослављамо као свете и велике, као учитеље и просветитеље. Да идемо путем Светог Саве, Светог Василија Острошког, Петра Цетињског, Преподобног Стефана Пиперског и многих других Светих Божјих људи и угодника, јунака и праведника, који су животе своје полагали за Крст часни и слободу златну. Да их се сјетимо, да им заблагодаримо што су нам оставили завјештање слободе, свете и чисте вјере православне“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље),[7] од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног ропства агарјанског, у које потом западе Српски род. Сигурно да је Промисао Божји хтео кроз Светог Јоаникија да наговести и покаже верујућем народу Српском и свима православним хришћанима на Балкану, да је главна и битна слобода она духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најпре боримо за ту духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна. Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у Богу, а онда су са вером и помоћју Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу. Слободу своју у Господу, која се састоји у верном хођењу и живљењу пред Богом у правди и истини и у неодступном творењу сваке заповести Божје, стекао је Свети Јоаникије кроз многобројне богоугодне подвиге своје, који су само једином Богу били познати. Јер од ране младости своје он себе свет посвети Богу и животу за Бога, због чега и напусти свет и вреву светску и удаљи се у пустињу, то јест у једну забачену клисуру Црне Реке (на Ибру), где молитвено самоваше и тиховаше у једној тамошњој тесној пештери. Ту своју тамну пећину Преподобник Божји убрзо претвори у светли храм Божји, јер у души својој изгради свети и нерукотворени храм Божји у Духу, а затим и саму ту пећину претвори у храм Светих Арханђела Божјих. Када се затим слава подвига Светитељевих пронесе по околним крајевима и међу свим верујућим људима, који због тога у великом броју почеше долазити Преподобноме, Јоаникије тада напусти своје место подвига и одбеже у непроходне крајеве Дреничке, где се сакри у густу шуму звану Девич, по чему касније и би назван Девички. Тамо се склони у долину једног шумског потока, и пребиваше у шупљем стаблу једне букве. И овдашњи његови велики и богоугодни подвизи познати су јединоме Богу Свевидећем, али се из дара чудотворства Светитељевог види колико су они били велики и угодни Богу. О њима се делимично говори у старим Житијама и Службама написаним Светом Јоаникију (о чему се може нешто више видети под 26. априлом, када се по други пут слави спомен овога Преподобног). Кроз те своје многе и напорне подвиге, кроз разноврсна искушења причињавана му од демона, Светитељ Јоаникије изашао је као искусан и славан победник, што се види и из тога што му је Бог дао чудотворну моћ и власт над нечистим дусима и њиховим пагубним дејствима. На овом новом месту својих нових подвига Свети Јоаникије је ускоро подигао цркву Ваведења Пресвете Богородице, и тако постао први ктитор новог манастира Девича,[8] који и до данас постоји. Нешто касније, други ктитор манастира Девича постаје и тадашњи Српски владар, деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456. г.), у знак захвалности Светом Јоаникију за чудесно исцељење његовим молитвама деспотове болесне кћери Маре. Касније је манастир Девич стекао не мало монашко братство, па су манастирска братија још дограђивала манастир и манастирску цркву. По престављењу пак Преподобног Јоаникија, а то је било 2. децембра 1430. године, подигнута је мала црквица на његовом гробу, која и до данас стоји неповређена, док су остала манастирска здања много пута била рушена и поново обнављана, благодатном помоћу Светог Јоаникија и трудом благочестивих житеља манастира Девича и околних верника.[9] Одмах по блаженом престављењу и чесном погребењу Светог Јоаникија, почела се пројављивати његова богодана чудотворна и целебна моћ. Због тога је побожни народ оближњих и даљних крајева почео притицати његовим светим моштима и просити од Светога благодатна исцељења за душе и тела своја. А дивни Чудотворац Девички богодарежљиво исцељиваше све болести и немоћи оних који му са вером и љубављу прибегаваху. Али, исто тако, Светитељ понекад и кажњаваше, и то оне који Бога не поштоваше и свети манастир Светитељев нападаше. Ево једног таквог примера, који је забележио свети владика Охридски и Жички Николај, у свом „Охридском Прологу“. За време Првог светског рата и аустријске окупације дође у манастир Девич један официр, Мађар, с одредом војске. Он доведе игумана, Дамаскина, у гробницу пред ћивот Светог Јоаникија, и упита га шта има под каменом плочом? „Светиња“, одговори му игуман. „Каква светиња“, насмеја се официр, „ту су некакве ствари скривене“. И нареди одмах војницима, да пијуцима лупају и одваљују плочу. Но док се то вршило, официра спопадне мука по средини тела. Он легне у постељу, и пред вече тога истог дана умре. Уплашени војници напусте и започети посао и манастир, па побегну. Тако се Свети Јоаникије показа страшан непријатељима светиње Божје и неодољив поборник православних. Слично чудесно дело учини Светитељ и за време Другог светског рата, када у његов манастир навалише муслимански насилници и тлачитељи православних, такозвани балисти. Они нападоше на манастир Девич и разорише скоро сва његова здања. Но када хтедоше да разруше и цркву над гробом Светог Јоаникија, бише спречени на тај начин што се некима од њих укочише руке и прсти залепише за дршке од будака и пијука, тако да остадоше на месту непокретни и скоро окамењених руку и прстију. Тек после многих молби и молитава Светитељу, он им се смилова и ослободи узетости ове безбожнике. Тако се, и овде показа сила вере хришћанске православне и светитељска моћ и чудотворност Светог оца Јоаникија. Дивна су и многобројна чудеса Светог Јоаникија, учињена од времена његовог пресељења са земље на небо па све до наших дана. Нека од најновијих чуда његових описана су под 26. априлом, а овде ћемо споменути још нека која тамо нису изнета. У неко време турског ропства беше запустео манастир Девич, те се у њему не појаше песма Богу. Тада неки православни хришћанин по имену Милош, из Херцеговине, спремаше се да иде у Јерусалим на поклоњење тамошњим светињама. И баш кад је мислио кренути на пут, јави му се Свети Јоаникије у сну и рече му, да не иде у Јерусалим. Боље ти је, објасни му Светитељ, да идеш у Девич и тамо моју цркву почистиш и уредиш него да идеш у Јерусалим. Милош послуша и дође у запуштени Девич, почисти га, уреди, и учини те поново пропоја. Ту се онда Милош замонаши и остане до краја свога живота, служећи Богу и Светитељу Божјем Јоаникију. Чудотворност Светог Јоаникија привукла је у његову обитељ манастир Девич још једну душу, која се потом предала богоугађању. Реч је о преподобној подвижници Ефимији монахињи, у народу познатијој под именом блажена Стојна.[10] Стојна је живела у прошлом веку. Рођена је у селу Лопижима код Сјенице, у кући Зарића, сада сасвим расељеној због зулума турског и агарјанског у Србији. Стојна је од детињства била чобаница оваца. Као чобаница она је једном ударила једну немирну овцу, но ударила је тако да је тај удар нанео више бола савести и срцу Стојнином неголи телу овчијем. Тај удар није био смртоносан за овцу, али је Стојна због тога много плакала. Увече је Стојна дотерала овце дому оца свога, али их ујутру није више истерала на пашу, јер се те ноћи разболела. У болести својој Стојна умоли браћу, да је одведу Светом Јоаникију у Девич. И браћа је заиста и одведу Светитељу. Када је стигла до храма овог Божјег Чудотворца, Стојна положи лице своје на његов ћивот, и није се могла лако раставити од ћивота и од многих суза. Кроз неколико дана, њој се у Девичу потпуно поврати здравље, и она од тада остане у манастиру, где се затим и замонаши и остане под именом монахиња Ефимија. Многобројна су и непрекидна све до данас чудеса Светог Јоаникија, чињена Богом преко њега многим и многим људима, и то не само православним Србима, него чак и иноверним Шиптарима и муслиманима. Тако је Светитељ учинио и следеће дивно чудо. У потоку испод манастира Девича налази се света водица, агиазма. На ту воду одводе болеснике и умивају их ради исцељења, јер се ту у близини подвизавао Свети Јоаникије и подвизима својим осветио и природу воде. Крај те воде стајао је један бакрени тас, где су захвални људи метали новац. Неки Арнаутин украде тај тас и однесе га својој кући. Но он због тога полуде, и би од сродника донесен под ћивот Светитељев. И слуга Бога Човекољупца Јоаникије милостиво исцели овог Арнаутина и поврати му изгубљени разум и памет. Најзад, да споменемо и ово чудо Светог Јоаникија. За време последње обнове манастира Девича (после Другог светског рата), неки родитељи доведоше у манастир своју сумасишавшу девојчицу, молећи од Светог Јоаникија исцељење за њу. И заиста, после молитава у манастиру, по благодати Светога, девојчица би сасвим исцељена. Она је потом одрасла и удала се, и са својим здравим дечачићем, кога је у браку добила, редовно отада долази у манастир Девич на поклоњење и благодарење Светитељу Божјем Јоаникију Чудотворцу. Тако је диван Бог у Светима Својима, и у овом Светом Јоаникију, новом Чудотворцу. Његовим светим молитвама нека Господ Свемилостиви и нас помилује и спасе. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије посетио је 13. децембра 2018. године, на празник Светог апостола Андреја Првозваног, храм Руске Православне Заграничне Цркве у Дармштату. Црква је посвећена Светој Марији Магдалини, а подигао је, пре око 120 година, Свети мученик цар Николај II Романов као поклон супрузи Светој мученици царици Александри која је била принцеза хесенске владарске породице. Сачуван је камен темељац који је приликом градње положио сам Свети цар мученик Николај и алат којим је камен поставио у темељ храма. Град Дармштат је удаљен око 40 километара од Франкфурта. У њему су се родиле сестре Алис и Ела, познатије као последња руска царица Света мученица Александра и велика кнегиња Света преподобномученица Јелисавета. Родитељи су им били велики војвода Лудвиг IV од Хесена и Рајне и британска принцеза Алиса. Преко своје мајке, биле су унуке британске краљице Викторије. Обе су пре удаје прешле из лутеранства у православље. Свети мученик цар Николај је подигао православни храм Свете Марије Магдалине у Дармштату како би приликом посјета царичиној фамилији одлазили на православно богослужење. У пратњи владике Јоаникија је јеромонах Сава Вукајловић, сабрат манастира Ђурђеви Ступови. Извор: Српска Православна Црква

Светом архијерејском литургијом, славском Литијом, благосиљањем славског колача и славском трпезом љубави у манастиру Ждребаоник код Даниловграда данас је прослављен празник Светог Арсенија, другохг архиепископа српскога чије свете мошти почивају у овом манастиру. Богослужили су Аргхиепископ цетињсњки Митрополит црногорско-приморски г. Амфуилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске, будимљанско-никшићке, жичке, њемачке, јужно-централноамеричке, као и Архиепископије албанске. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У току Литургије у свету тајну крштења уведена је дјевојчица Арсенија. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Јоаникије је рекао да је црква сазидана на камену који је Христос и да је Христос вјечни архијереј. „А архијереји и свештеници на земљи су они који су Божијом благодаћу удостојени да буду саслужитељи Христа – вјечнога првосвештеника, знајући увијек ко је глава Цркве Божије, никада не падајући у заблуду да је овај или онај човјек – владика, патријарх или папа глава Цркве“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Подсјетио је да данас у Цркви прослављамо једног таквог архијереја који се уподобио Христу, и као учитељ и као проповједник Јеванђеља Његовога, а посебно као архијереј. „Прослављамо наследника Светога Саве – Светога Арсенија. Није само наследник по томе што је он непосредно од њега наслиједио тај положај Светога Саве. Него је наследник и тога духа и његове љубави, и његове мудрости. А посебно и нарочито, по свој прилици – његовога трпљења и смирења. Вјерујемо да је Свети Сава управо због тих врлина њега одредио за наследника између свих својих ученика, од којих су већ многи били архијереји по више година, монаси хиландарски и студенички“, казао је он. Додао је да је Свети Арсеније био оно свјетило које се високо уздиже као град који на гори стоји. „Такав архијереј, такав првосвештеник и поглавар Српске цркве могао је у то вријеме да носи сва искушења. А било их је много“, казао је Владика Јоаникије. Владика је казао да је својим животом Свети Арсеније био свједок Христовога живота. „А то је, као што је говорио наш блаженог спомена Патријарх Павле, најважније. Држао је народ и државу у јединству тако што је све приводио Христу Господу у коме имамо право јединство. И правог јединства нема без Христа Господа, праве љубави и стабилности једнога народа“, нагласио је он. Додао је да данас многи то хоће дас постигну на неки вјештачки начин, преко ове или оне партије. „А видимо да се Свети Арсеније није потчинио нити ставио у службу ниједне тадашње партије. А и тада их је било на неки другачији начин. Свој народ је он увијек држао на окупу, да буде изнад оних прривремених подјела и све учио и приводио Христу Господу“, закључио је Епископ Јоаникије. Након светог причешћа архијереји су са свештенством и вјерним народом благосиљали и преломили славски колач. Митрополит Амфилохије је рекао да Свети Арсеније Арсеније и дан данас својим моштима обједињује наш народ. „И није случајно да су његове мошти дошле баш овдје да почивају, у овом немањићком манастиру у Ждребаонику. И није случајно да се баш у ово наше вријеме све више о њему чује и говори, да је ишао да посјети Херцеговину – ђедовину Светога Саве, да се и тамо цјеливају његоцве мошти“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Објаснио је да није случајно из разлога што је тај дух јединства народа у вјери Христовој данас дошао под знак питања код многих. „Нарочито овдје код нас, у Црној Гори, код оних који се одричу свога јединства. И који, намјесто да на тој Божјој љубави и љубави Светог оца Арсенија граде будућност и своје државе и народа, они хоће да је граде на братомржњи. Умножава се братомржња свуда у свијету, а посебно код нас у Црној Гори“, упозорио је Владика Амфилохије. Додао је да је Свети Арсеније онај који мири браћу, који их обједињује. „И зато је обилазио и обилази све крајеве, и данс га ево овдје да мири браћу, као што је мирио и Свети Сава, као што је мирио и Свети Петар Цетињски“, поручио је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије на крају је заблагодарио поклоницима из Њемачјке, ЦО за централни Шварцвалд на челу са протојерејем-ставрофором Миленком Марковићем, који су приложници ждрбеоничке светиње и који су поклонили возило минибус Богословији Светог Петра Цетињског. Оцу Миленку је због тога уручио архијерејску захвалницу. Саборовање у манастиру Ждребаоник завршено је славском трпезом хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Православни Епископ будимљанско-никшићки Богољубивом свештенству, преподобном монаштву и вјерном народу Епархије будимљанско-никшићке Покренути хришћанском љубављу и братским саосјећајем, у временима нове косовске Голготе, од свег срца дајемо подршку Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Господину Теодосију, његовом свештенству и цијелом страдајућем српском народу на Косову и Метохији у њиховој непоколебљивој одлучности да остану и опстану на својим прадједовским огњиштима, на светој српској земљи, чувајући своје светиње које су неотуђиво благо цијелог српског народа и изузетно важан дио свјетске духовне и културне баштине. Истовремено позивамо свештенство, монаштво и вјерни народ повјерене нам Епархије будимљанско-никшићке да сви заједно, за нашу браћу на Косову и Метохији, принесемо Богу живоме своје усрдне молитве са ванредним постом душе и тијела почевши од понедјељка 6-ог до петка 10- ог августа 2018. године. С Божијим благословом, Православни Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије Извор: Митрополија црногорско-приморска