Претражи Живе Речи Утехе

Патријарх Порфирије отворио Научни скуп у НБС WWW.SLOVOLJUBVE.COM Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отворио је данас, 16. јануара 2024. године, једнодневни Научни скуп "Српски идентитет, српски језик и Закон о родној... Радио Слово љубве 107,3 MHz WWW.SLOVOLJUBVE.COM Слово љубве

Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, објављен у Новостима. У последње време наши медији су препуни тематике из наслова овога скромног пригодног текста, а у јавном политичком дискурсу, од теоретских расправа до муњевитог доношења закона којима се, наводно праведно, демократски и у духу "европских вредности", уклања дискриминација женског пола, односно "рода", и обезбеђује "родна равноправност" међу половима, односно "родовима" или, још новосрпскије, "џендерима", и то на свим нивоима, укључујући и језичку норму. Последњим аспектом овог - по нашем мишљењу вештачког и излишног - питања позабавићемо се у наставку, а за почетак само констатујемо: после свих језичких реформи и интервенција у области језика, од Вука Караџића до наших дана, у пракси се намеће и спроводи нова радикална реформа и арбитрарна трансформација српског језика. Она није резултат спонтаног, природног језичког развоја, него недомишљеног и зато непромишљеног усвајања идеолошке матрице савремене западне, махом дехристијанизоване или постхришћанске културе и цивилизације. Реч је о новој идеологизацији језичког феномена, без којег не постоји човек као логосно или словесно биће, а коју можемо означити као "џендеризацију" језика. Притом се она у свету врши више-мање насилно, па тако и наш споменути закон, односно, са онтолошког и етичког становишта, озакоњено безакоње, прети казнама и глобама оним грађанима који одбију да се изражавају у складу са правилима џендерског новоговора. Скупштинска гласачка машина није, разуме се, домислила да тако "озакоњује" невиђену дискриминацију огромне већине наших грађана, па и читаве једне националне заједнице у Србији, не марећи ни за наш Устав, а камоли за многовековну језичку традицију, и уопште не схватајући да је сваки језик својеврстан живи организам који се развија на основу сопствених дубинских токова и унутрашњих законитости тако да је сваки покушај утеривања језика у идеолошке и политичке калупе унапред осуђен на неуспех. Дужан сам читаоцима да овде отворим мисаону заграду и објасним шта хоћу да кажем када спомињем и дискриминацију читавог једног етноса у нашој отаџбини. Ту, наиме, мислим на наше суграђане мађарске народности. У њиховој граматици и говорној пракси не постоји појам мушког, женског и средњег граматичког рода. Следствено, Мађари, ма колико били лојални грађани Србије, морају да крше фамозни закон и сви, сваки дан, могу да буду кривично гоњени као преступници закона. Они, просто-напросто, не могу да уз именице "ловац", "судија", "социолог" и друге на "-лог" направе и "родно коректне" именице "ловкиња", "суткиња" или "судијка", "социолошкиња" и друге "-олошкиње", недавно измишљене. Овде би неко могао да приговори како се закон односи само на грађане који говоре српским језиком. Такав приговор, међутим, био би само лош и лукав изговор. Јер, у свакој нормалној и уређеној земљи сваки закон важи за све њене грађане. Људи изнад закона и ван закона постоје једино у недемократским и тоталитарним државама. Али да видимо шта је заправо садржај кључних речи овог дискурса! Прво: шта значи "род" илити модерни "џендер"? Традиционално, "род" и "пол" су синоними: имамо "мушки род" и "женски род", то јест особе мушког пола и женског пола, уз напомену да реч "род" има и друга, шира значења. Оба термина имају, међутим, веома неодређено, флуидно значење у светском и домаћем новоговору: ту не фигурирају само два пола и рода, него их има сијасет, ваљда много више него што има нијанси у дугиним бојама, да се изразимо фигуративно. Друго: шта је у ствари дискриминација? То је изворно латинска реч и значи најпре разликовање, а онда раздвајање, из чега се затим изводи и значење ускраћивање или ограничавање нечијих права. Као што се да запазити, примарно значење је позитивно, а тек оно изведено, секундарно, јесте негативно. Другим речима, разликовати једно од другог или у мислима одвајати једно од другог и није дискриминација у смислу који јој се придаје данас, код нас и у свету. Неприхватљива је, дакле, само она дискриминација којом се оправдава оспоравање другог и његових права у корист првог. Овде долазимо до наизглед парадоксалног, али сасвим исправног закључка: иако је разликовање и појмовно раздвајање људи, ствари и појава, према одређеним мерилима, у моралном смислу адијафорон или неутрално, раздвајање онога што је органски и суштински једно и јединствено, без обзира на одређене посебности, ипак нас незадрживо води у праву, негативну дискриминацију и укидање толико хваљене и жељене "родне" и сваке друге равноправности, што ће рећи једнакости пред законом. Управо је то случај са агресивним пропагирањем "родне идеологије" и изгласавањем закона којим се тобоже штити равноправност и елиминише дискриминација, а у ствари се, уместо могуће или пак реалне неравноправности и дискриминације мањинских социјалних група од стране већинског друштвеног корпуса, на мала врата уводи неравноправност и дискриминација већине за рачун мањине или чак за рачун потпуно минорних кругова, оних у статусу статистичке грешке. Писац ових редова је, штавише, склон да мисли да нова, "џендерска" идеологија и пратећи закони дискриминишу све одреда, и већину и мањину. Јер, и већину и мањину приморава да се деле и отуђују једни од других и да говоре непостојећим језиком. Већ "свети" 8. март као "празник жена" био је небивали акт дискриминације и понижавања "женског рода", те благословене половине или, можда, натполовичне већине у човечанству. Прећутана, али подразумевана порука тога псеудопразника, барем по нашем мњењу, јесте порука: ви жене имајте 8. март као милостињу или, ако тако више волите, као утешну награду, а сви остали дани у години су и убудуће наши као што су и досад били. Ову "удицу" је "женски род", нажалост, мање-више "прогутао". Ујдурма са "родним" новоговором и тобожњом законском заштитом "родне равноправности" само је, по нашем мишљењу, димна завеса и камуфлажа. Порука је она осмомартовска: ево вам језичка играчка да се забављате, а у реалном животу ће вам послодавац и убудуће говорити: "Бирај: или трудноћа или посао", да не набрајамо даље податке о положају многих наших сестара или, ако хоћете, наше браће женског пола, оних што треба да имају илузију о свом све повољнијем положају, и то захваљујућиџендер-идеологији "врлог новог света" и законодавној генијалности посланик (и "посланица", иако посланица значи писмо) у српском парламенту. Последње што бисмо желели да постигнемо овим текстом јесте апологија некадашњег патријархалног друштва или његових данашњих рудимената, рецидива и трагова, да и не говоримо о отворено маскулиноцентричном концепту неких заједница и друштава. Напомињемо: историјски је неистинито и интелектуално непоштено приписивати патријархалном устројству друштва, код нас и шире, утицај хришћанског, посебно православног, погледа на свет и живот. Напротив! Савремена "родна" идеологија је неизлечиво неправедна и назадна у поређењу са изворном библијском и хришћанском антропологијом. Аутор ових редака види, штавише, у библијском учењу о људском бићу као једном бићу у два издања, мушком и женском, једини прави духовни лек против епидемије духовног вируса "џендер". Будући да данас ни наши верници, нажалост, не читају много Свето Писмо, а "џендеровке" и "џендеровци" га читају још много мање, под претпоставком, наравно, да га уопште и читају, нека нам буде допуштено да читаоце укратко подсетимо на основне елементе библијског и црквеног поимања теме којом се овде бавимо. На самом почетку прве библијске књиге, Књиге постања, говори се и о стварању човека. Бог ствара човека "по обличју својему" (Пост. 1, 26 - 27), али га ствара као "мушко и женско" (1, 27), као "човека и човечицу" (2, 23), као човека и човековог "друга (тачнији превод: помагача, сапутницу) према њему" (2, 18 и 20), при чему израз према њему указује на природну једнакост мушкарца и жене, како овај израз тумаче Прокопије из Газе, писац из 5-6. века, и наш познати теолог, епископ Атанасије (Јевтић, +2021). Последица пак природне једнакости мушкарца и жене јесте упућеност једног на друго, а из ње следи реалност брака и породице: човек ће се "приљубити жени својој" и њих двоје ће се сјединити "у једно тело" (2, 24; ср. I Кор.6, 16 и Еф. 5, 30 - 31), то јест уједно двоједино биће, у нераскидиву заједницу љубави. Другим речима, Бог је створио човека као мушкарца и жену да би се они остварили као муж и жена. Овај став старозаветног писца наводи, развија и аутентично тумачи сам Господ Исус Христос: "Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио као мушко и женско? Због тога ће оставити човек оца својега и мајку, и приљубиће се жени својој, и биће двоје једно тело, тако да нису више двоје него једно тело. А што је Бог саставио, човек да не раставља" (Мат. 19, 4 - 6; овде није згорег напоменути да је управо растављање једно од основних значења именице дискриминација). Јединство мужа и жене не укида, наравно, њихову природну посебност и личносну другост или различитост. И обрнуто: посебност, другост, различитост, самосвојност, не само што није препрека јединству него је његов предуслов. Јединство није јединцата датост једног и јединог већ јединство између једног и другог. Према томе, муж и жена су истовремено и у једнакој мери двоје и једно - двоје у узајамном личносном прожимању (перихорези), а једно по природи и по природним даровима и способностима. Ову јеванђелску истину на ненадмашан начин илуструје и објашњава свети апостол Павле кад упоређује однос мужа и жене са односом Христа и Цркве (види Еф. 5, 31 - 32), с разлогом зване и Невеста Христова (види Откр. 21, 2 и 9). Христа и Цркву истовремено и у једнакој мери и разликујемо и поистовећујемо. На то нас упућује и Павлова слика Христа као Главе Цркве (Еф. 1, 22; 5, 23 и 30; Кол. 1, 18), а Цркве као Тела Христовог (I Кор. 12, 27; Еф. 1, 23; 5, 23 и 30). Главу и Тело разликујемо, али смо притом свесни да их не можемо раздвојити (латински discriminare) јер су онтолошки једно: глава без тела постаје лобања, а тело без главе - леш. Све ово значи да ниједно посебно својство, као што су национална припадност ("нема Јудејина ни Јелина", "нема варварина и Скита"), социјални статус ("нема роба ни слободнога") и биолошка разлика полова ("нема рода мушког и женског"), не може да наруши - а камоли да поништи - суштинско, егзистенцијално, органско, нераздељиво јединство хришћана, па и људи уопште ("јер сте сви ви један човек у Христу Исусу", односно Христос је "све и у свима" (Гал. 3, 28 и Кол. 3, 10 - 11). Где, дакле, у оваквој визији човека и људске заједнице остаје места за дискриминацију? Чему толико инсистирање на различитости полова? Чему, уместо разликовања, упорно језичко и свако друго раздвајање "родова", да не кажемо баш "џендер"? Чему наметање вештачког и извештаченог, боље рећи непостојећег и измишљеног, језика и речника лажне родне равноправности? Зар су мушкарци и жене две засебне биолошке врсте, а не два, по својој природи истоветна начина постојања људских бића, уз уважавање биолошко-социјалних особености? Зар је нама, јаднијем Србљима, најпретежнији, најпречи и најпрешнији посао да јуримо за сваким декадентним и, у крајњој анализи, не само антихришћанским већ и античовечним западњачким "трендом" (на презреном, али незаменљивом старинском - не застарелом - српском језику стремљењем)? Зар ресорна министарка (с обзиром на значење речи министарка у Нушићевој комедији "Госпођа министарка" боље би јој било да се назива хрватским квалификативом министрица, пошто непостојано а постоји само у номинативу, а не у свим падежима) није у стању да схвати да лансирање оваквог квазипроблема и аналогног закона представља и дангубу, и луксуз, и пуцањ упразно, па и грех, у времену у којем смо суочени са изазовима и искушењима каква смо ретко кад у историји имали? Притом "од та посла нема ич", како кажу наши добри сељаци у неким деловима Србије. Декретима, забранама, противуставним "решењима", претњама и идеолошким "кетманима" неће бити покорен ни програмиран живи језик једног још увек живог народа. Уз веру, културу и историјско памћење, језик је један од важних елемената нашег идентитета. Он ће надживети и овај "закон", усмерен, вољно или невољно, против српског народа, његове традиције и самосвести, а посебно против његовог језика. Епископ бачки Иринеј View full Странице

Недавно сам почео да учим шпански, изузетно леп, интересантан језик.... има доста сличности са италијанским и француским језиком....тако ако већ неко познаје неки од ова два језика биће од велике помоћи.... Ево поделићу са вама мој приступ учењу неког језика... Много је битно да се од самог почетка развије права стратегија/план како правилно да се изврши “напад” …. тј. како најпродуктивније да се приступи учењу језика, да резултати буду што бољи-да се стекне живо знање једног модерног језика.... Ево по мени неколико добрих детаља кад је у питању стратегија/учење било ког језика: 1.Најбоља могућа опција је та ако постоје могућности за то да човек оде и живи у тој земљи/граду чији језик учи...програми језика од А1 нивоа до С2 нивоа трају обично 12 месеци, али може да се упише програм на два или три месеца.... ако човек озбиљно ради, годину дана је сасвим довољно да се страни језик може изузетно изузетно добро научити, а и касније да се константно ради на томе...учење језика је један цели процес који траје годинама.... 2.траба почети са учењем првих 1000 речи које се најчешће користе, данас се могу купити приручници или наћи на интернету који садреже 1000 најчешће кориштених речи..... а кад се ово савлада онда купити-наћи приучник који им 2000 хиљада најчешће коришћених речи.... 3. треба научити помоћне глаголе у свим временима.... 4. треба начити неправилне глаголе (30 непрвилних глагола који се начешће користе) -основне облике за будуће и прошло време... 5. треба научити моделне глаголе у свим временима... 6. треба научити препозиције- ово је веома битан детаљ.... Поред овог шта још могу додати је то: први страни језик кад се учи иде веома тешко, учење не иде лако, потом следећи језик кад се учи иде лакше и сваки следећи страни језик је лакше научити.... Даље битно је радити на томе да се на пример ако се учи енглески: да се постепено пређе са српске граматике писаних за енглески, српско-енглексих речника да се преће и користе граматике, речници и приручници који су написани само на енглеском језику или на неком другом језику који се учи.... У мом случају само сам енглески учио из граматика/речника на српском језику... а потом све друге језике сам учио преко неког другог језика.... на пример за учење немачког језика сам користио само граматике и речнике написане на енглеском и немачком језику.... потом сам учио француски користећи немачке и енглеске грамтике и речнике за француски... тако да тренутно учим шпански преко немачког језика.... ово је моја стратегија/приступ како да се учи један нови језик, а други језици да се обанвљају и да се не забораве, чим човек стане са читањем наступа процес заборављања страног језика.... Поред тога исто је битно наћи easy reader тј. текстове који нису тешки за читање... најбоља могућа опција по мени је да се узме неки текст књига (на пример на енглеском језику) чије текст исте те књиге смо већ читали на српском, да нам је текст већ скоро напамет познат... у мом случају користим Нови Завет, Апостолске оце..... на разним језицима... и то читам често... тако да уједно читам/учим/обављам теолошку материју која ме занима а и језике истовремено обнављам тј. да не заборавим.... Исто тако на интернету се могу наћи, програми који могу помоћи учењу језика, речнци, поготово програми који помажу око изговра речи итд... Што се тиче путовања по свету ако познајете енглески скоро да вам не требају други језици... ако је у питању бављење науком онда зависи кој поље/област је у питању... на пример ако неко жели да учи француски, италијански и шпански.... онда по мени треблао би почети прво са италијански па потом шпански и на крају француски.... или прво италијаснки па потом било који од друга два језика.... италијански је најлакши за научити од оносу за друга два језика а може пуно да помогне у учењу шпанског и француског јер имају доста сличности- дакле ради се чисто о приступу стратегији како са се нешто научи на лакши бољи продуктивниј начин, тј. да се уради права ствар... Зависи од околности да ли човек живи у Отаџбни или у иностранству... којим занимањем се бави итд... али ево питаћу: Како ви учите/обнављате језике које познајете? Да ли имате можда намеру/планирате да почнете са учењем неког језика? Који приступ корисите кад је у питању учење или обнављање старних језика? Људи су обично заузети са животом,обавезама тако да се мало времена има за читање или за учење обнављање наученог-али нађе се времена и за ово.... Поздрав за све људе добре воље

Чланови Канцеларије епископа крушевачког „Канцеларији Епископа ЗХиП, поводом текста Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“, Новости 4. октобар 2019. октобар 21, 2019 Чланови Канцеларије епископа крушевачког „Канцеларији Епископа ЗХиП, поводом текста Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“, Новости 4. октобар 2019. (Сажета верзија текста) Радујући се црквеној прослави 800-годишњице Аутокефалије Српске Православне Цркве добијене у Никеји 1219. године, епархија крушевачка је водила рачуна да у овим данима нико од њених епархиота ничим не поремети заједничку радост овог празновања. Међутим, уочи самога почетка ове наше заједничке прославе, појавио се текст у електронској форми, иза којег је стала „Канцеларија Епископа ЗХиП“, поставивши га на свој Сајт, а насловила га као: „Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“. * Не хитајући са освртом и одговором на текст, јер ништа није „за главу“, Канцеларија епископа крушевачког је расудила да на новопридошли текст треба узвратити сопственим текстом, наравно, ради братских и добросуседских односа, па је тако и учинила. Сами пак текст у форми реаговања даје се на увид тек по отпразнованом Јубилеју 800-годишњице Аутокефалије СПЦ. На почетку ипак не можемо одустати од примедбе да је неуобичајено, вероватно и неприкладно да се текст садржине попут овога, објављује анонимно, а опет преко Канцеларије једног епископа, деклараторно. Јер, познате су ствари начина, садржаја и функционисања једне епископске канцеларије. * Дакле, ни са одговором не треба журити; крушевачки епископ неће никуда побећи, нити ће остати дужан одговора и осврта. Озбиљан проблем при томе ипак долази однекле другде: од стране разних високоумних саговорника епископа крушевачког, који га упорно квалификују као неуког, значи, и необразованог. Зар онда није логично питати на почетку, зашто високоумници уопште разговарају с њим, и зашто му уопште придају икакву пажњу? И опет, у погледу необразованости предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, треба упитати: Да ли се ту мисли на његову безграмотност и неупућеност у црквене, богословске и светске књиге, или на особену и личну необразованост – попут оне у „примата“? * Сада у тексту адресанта на ред долази реч о тајнама једне личности од стране других личности, а помагала су „огледало“ и „писанија“. У погледу епископа Давида опет, остаје битно само једно: понављати да је он необразован и неетичан, и наравно, неличносно-неонтологично-неесхатолошки усмерен; неко ко не зна да се изражава језиком релевантне науке, него „језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију“. (Да ли и у неким другим случајевима?). Одатле, из Канцеларије Епископа ЗХиП-е долази „јавно изражавање своје невјерице и запањености“ (зар особа – једна или више њих – која ово изражава није анонимна?). Унутар свега порученог из дубине душе и од све личности и од стране доброжелатеља Канцеларије Епископа ЗХиП-е, канцеларији епископа крушевачког пристигао је и прекор за „лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која он учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега већ?!), објављује на званичном сајту своје епархије.“ Зар ове речи нису најава све даљих и даљих бодовања и карактеризација личности епископа крушевачког са разних страна, и то док је још у току израда реаговања крушевачке канцеларије на текст Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, у писаном облику? Нас после понуде анонимног доброжелатеља да се пензионишемо неће чудити ни евентуалне клетве, „или шта већ“, и да тако нестанемо из хришћанства. Можда пре тога да уследи усечење језика епископу Давиду од стране и „у форми царске супериорности“! Јер „епископ Давид експлицитно и имплицитно промовише употребу трећег лица једнине из којег се он, као аутор обраћа јавности.“ После евентуалних горњих решења, он јој се ваљда не би више обраћао, јел те’? * Свему овоме братска канцеларија додаје још један грех на листи многих грехова епископа Давида. (Зашто не свих?): „Са хришћанске тачке гледишта (његов) веома проблематичан однос према другом, ма ко тај други био.“ Да ли је предстојатељ канцеларије крушевачке епископије исти такав и са нехришћанске тачке гледишта? Коначно, да ли и према Христу као другом, питамо се ми?! Ако јесте, зашто га не искључити из Цркве и заједнице?! Ако није такав, да ли га онда треба добровољно, рецимо американизовати, понемчити, пофанарити?! * Ако би се сада дозволило канцеларији епархије крушевачке да прослови о језику као огледалу личности њенога предстојатеља, она би саопштила своје следеће запажање: да се ствари о огледању целокупне личности кроз језик, ма и кроза сва њена дела, ипак не подударају! Другим речима, ни у нашој историји, ни у нашем будућем животу, садржаји наших личности неће моћи да надвисе, нити да исцрпе тајну ма чије личности узете по себи! Никада то неће постати могуће! Јер када би то било могуће, већ сада би личност као недокучива појава била укинута, и заборављена, односно санкционисана. Грех би се рецимо поистовећивао са личношћу, и одмах би закон, фарисејство, геноцид и холокауст, хипокризија, безумље, лажи и клевете, … као и заслуга и кривица, постали неминовност њенога опстанка. Јер би они постали врховни критеријум, па би с друге стране: слобода, односно вера, нада и љубав изгубиле своју неотуђиву вредност. То јест, оне би постале релативизоване, и скрајнуте. Већ смо скренули пажњу на то да ми у једном међусобном канцеларијском обраћању не можемо да се пружимо изван датих оквира. Рецимо да не можемо да започнемо разговор о теорији, смислу и последицама језика код Сосира и Барта, Чомског и Булгакова, … односно код Давида (какав обрт!). Ипак, нешто рецимо о томе: да је логично да према узроку искрсавају и последице, према провокацијама и одговори и депеше, и тако све до нечијег тенденциозног утеривања нашег свјатјејшег Патријарха у лаж, и лажи, а све помоћу језичких смицалица вештака за језик. И то, по методи потпали па владај, а затим се, ако си пресолио, или си обљутавио, правдај пуританизмом и пијетизмом! Управо пратимо: „Запитаност и забринутост стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?“ Па каква само благовремена опомена Давиду уочи прославе 800-годишњице аутокефалности СПЦ, да „нпр ратовима увијек претходи нека језичка активност“. Да ли нам се то упућује и опомена да нам нипошто не падне на памет да се уочи ове прославе, или на сами њен дан, покренути анонимном „запитаношћу и забринутошћу стварношћу“ ми покренемо и на сами један светски рат, ко зна који по реду до данас, с обзиром да смо, како инсинуација каже, већ покретали „прогоне и цензуру“? Односно да смо силазили на нивое „личних увреда и атмосферу презира“, занемарујући притом одбрану Цркве и своје епархије …“?! (Драмска пауза)! ………………………………………………………………………………………………………………… * Након горе изречених квалификација о епископу Давиду од стране Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, то јест, од стране анонимног коректора ума и мисли, језика и речи, савести и богословствовања, па и самог начина опстанка у Цркви и епархији, то јест етоса и спасења епископа крушевачког, ево чињенице како је то његова канцеларија имала право када је претпоставила да се њеном предстојатељу-епископу Давиду могу догодити нове ствари, све док он некако не умукне! Међутим, гледати ствари црно-бело, има своју цену. Горе наведене речи анонимне особе, или особа, о језику епископа Давида као варницама за разбуктавање светског рата, могу да имају непроцењиви значај за сами свет, и за сами његов опстанак! И то, из два разлога. Први разлог био би да је нови светски рат могуће спречити у корену! Други опет разлог, чињеница је, да би његов потенцијални иницијатор, „антипацифиста Давид“, могао да буде заустављен, опет у корену. Како? Одговарајућим обавештењима достављеним свим обавештајним Службама, свим владама Држава, свим војним Врховима, и свим пацифистима. То би свету дало наду да би га нека од поменутих полуга светског мира и стабилности могла зауставити! Ето потврде чињенице да се ствари, корисне по људе и науку, изненада дешавају, и неочекивано откривају. * Када је пак епископ Атанасије у питању као други, истините, и сада већ староставне приче из заједничког живота и прикљученија, казују ово: Да је епископ Атанасије и као јеромонах, и као епископ био Давидов доброчинитељ, почев од 1977. године; дакле његов доброчинитељ и доброжелатељ у погледу богословља: подстицањем њега као студента на непрестано изучавање; поклањањем књига; позивањима на предавања; омогућавањем поклоничких путовања; сусретима са богомољцима и вођењима на бдења; сусретима са светим авом Јустином у Ћелијама; нуђењем стипендије и постдипломских студије теологије у Солуну; подстицајима на рукоположење и свештену службу; иницирањем разговора пред епископима и патријарсима о архијерејству; дељењем трпезе са њим у Атини и у Паризу … све до ових дана: хришћанским, па његовим поздравом „лаве“, на Литургији у Ћелијама у дану освећења новога храма; послужењем вином и укрухом у олтару и пажњом на истој Литургији; личним даривањем еп. Давида 5. томом своје Патрологије у Жичи, на прослави 800-годишњице аутокефалије СПЦ, …! Зар је све то, и све друго ненаведено, мало еп. Давиду од његовог доброчинитеља владике Атанасија?! * Следећа тачка у оптужници упућеној епископу Давиду од стране анонимног тужиоца из Канцеларије Епископа ЗХиП-а тиче се „оптужбе за издајство свога вјерују коју епископ Давид износи“… „нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И коме!?!?“ „Мада, руку на срце, није он једини који је оптужени извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.“ Свако разуман може повезати очигледне речи, и изречене ставове, па на њих реаговати. На пример. Свети Григорије поучава: „Живо биће сам, овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне – стремљењем ка Богу обожавано“. Његов тумач Владика Атанасије слови: „И онда каже Светитељ: та живуљка, човек, овде је створена, и овде је о њој промишљано, овде (на земљи) о њој економисано од стране Божије, али је за другде назначена, и као крај те тајне јесте: да човек постане, стремљењем ка Богу, обожен. Пре тога он пише: „И опет се чуди (Григорије – наша заграда) и каже: „Животиња сам (ζῷον),“ (одступање од изворне речи Григоријеве – наше запажање) „или како се у нашем народу каже: „живуљка сам = живо биће сам“ (враћање на почетни исказ – наше запажање), али не треба да се бојимо ни те речи животиња, јер и животиња је створење Божије, део створенога материјалног света, па и човек је животиња“ (враћање на претходно), али није само животиња (враћање на исто), него је и далеко више од тога – мали бог.“ (значи и животиња и мали бог – наше запажање). Затим владика Атанасије пише: „Један православни теолог, … написао је целу књигу узевши само прву и последњу реч ове фразе Св. Григорија („животиња … обожавана“, „ζῷον θεούμενον“ ) (одступање од изворника и без тачака у грчком изворнику због изостављања средишњих речи – наша примедба), то је наш заједнички пријатељ блаженопочивши ПАНАЈОТИС НЕЛАС који је том својом књигом нагласио само ово: „животиња обожена“. Изоставио је цело богатство Григоријеве реченице и све оне наведене нијансе, па се онда лако може и погрешно протумачити само узимање прве и задње речи. Иначе књига је дивна и православна“.* (Видети: Антропологија Св. Григорија Богослова (234 – 248), у: Владика Атанасије, Живо предање у Цркви, Братство св. Симеона Мироточивог – Видослов Тврдошки, 1998, стр. 238). Шта се у међувремену десило изразу светога Григорија ζῷον … θεούμενον код неких грчких и српских православних теолога? Он је постао основ за заснивање научне тезе да је директни човеков предак животиња – примат! Ту тезу они данас бране безобзирно, и бескрупулозно! Чак је пред свима, широм васељене исповедају са таквом одлучношћу и жаром, као да се ради о православној црквеној догми! Који су дакле њихови крајњи резултати у снобистичком трагању за „научним доказима“ о постојању никада постојећег човековог претка: животиње-примата? Прво: они су искривотворили цео Символ вере! Друго: они су унизили Бога Оца тако што су Га порекли као Творца. То до сада нико није учинио! Треће: они су обешчастили човека Праоца Адама, презрели човека, и похулили на Богочовека Исуса Христа – нсторијанизовали су Га! Четврто, они су занемарили Духа Светога Господа Животворнога и Духа истине кроз Кога је све постало. Пето: они су расцрквили и несторијанизовали Цркву уклањањем знака једнакости између ње и Господа Исуса Христа, Кога су, неразоваплотивога, такође разоваплотили и несторијанизовали. Шесто: они и само Свето Причешће гледају очима несторијанизма: као слику само обичног хлеба и вина, разоваплоћеног Исуса Христа. Седмо: они су приказали црквено православно богословље као мањкаво и непоуздано, како у односу на само себе, тако и у односу на науку. Нису схватили чињеницу, нити даље желе да је схвате, да се за цело време разговора и полемике не ради о логомахији и надгорњавањима, него о православним догматима и о православној вери узетим у целини, и о нашој одбрани истих. Осмо: поред својег теолошког фантазирања, они нису пронашли ни човековог прапретка: животињу-примата, нити његово „златно руно“! Они га неће никада ни пронаћи, јер такво чудовиште франкенштајновскога кова – не постоји!!! Између мајмуна и „човека будућности“ такође никада неће бити пронађена карика, – примат – тако што би та карика био „садашњи човек“! Божји Светитељи потврђују чињеницу да је човек и у прошлости, и у садашњости и у будућности увек: један исти човек; Божји човек и Божја творевина, призван на оцрковљење-охристовљење-обожење, упркос својим посртањима, то јест гресима које он стварно чини! Зато га не треба посматрати у перспективи еволуције, него невсиса. * Невсис у богословској интерпретацији сачињава одредницу за свеукупно стање једног човека, Богом створеног по образу и по подобију, и потпуно дефинисаног као Божјег. Човек се креће, или навигава, у оба правца: од Бога као свог обожитеља ка себи и ка нама, својим саљудима (синантхропосима), и од себе и својих саљуди ка Богу – своме уподобитељу и обожитељу. У православном Хришћанству друге одреднице за невсис јесу крштењски ход ка Христу благодаћу Духа Светога, ухристовљење у Христу вером у Њега и исповедањем те вере, сједињење са Христом путем Причешћа или оцрковљење, покајни подвизи и иступљења или екстазе, богопричастије или метхексис. (Видети о овом појму у лексиконима: A Patristic Greek Lexicon, Lampe, Oxford, 1961, 906. Д. Димитраку, Неон ортхографикон ерминевтикон лексикон, 1969, Атина, 959: „епи фисики динамеон, ропи прос то кендрон и ек ту кендру, клисис прос та просо, тус кефалис, гнепсимо, варитис, колимвима, камно невмата, клино тин кефалин кат епаналипсин.“ Иоан Стаматаку, Лексикон тис Архаиас Аллиникис глооссис, 1972, АОО, 652: „клино тин кефалин прос та емпрос; олоклирос клино прос та емпрос“. Henry G. Liddell – Robert Scott, Мега Лексикон тис Еллиникис глоосис III л-п, Атхинаи стр. 226. Senc, Grčko Hrvatski Rječnik, drugo izdanje, reprint 1988, u Zagrebu, 632. Новогрчко-Руски словар, Хориков И. П., Малев М. Г., Москва, 1980, 547). * На нас се френетично осипа дрвље и камење када говоримо о себи у трећем лицу. Интересантно ће бити да чујемо реакцију на говор о адресантима у трећем лицу. И опет о обраћању у вези са трећим лицем: Најизразитији пример таквог обраћања о себи јесте Христова запитаност о Себи самоме као Сину Човечјем, који, када буде поново дошао, да ли ће наћи вере код људи на Земљи?! * Осамдесетих година прошлога века срели смо владику Атанасија у згради Српске Патријаршије, у којој је он и становао, и приметили камару примерака Политикиног листа, коју је владика пратио. „Морам све ово да читам, а мучно је, па се питам, оћу ли имати какве користи од тога?“ После тога, и све даље, владика Атанасије је наставио да прати друштвено-политичка збивања, па и да учествује у њима мишљу, речју и делом. И тако то траје до данашњега дана. Начин и механизам бављења друштвено-политичким и страначким збивањима захтева потпуни човеков ангажман. У почетку и током тога процеса, човек наступа са полетом и жаром, а када се у то погрузи, он се временом у исто и заглиби; дакле он исти се и острасти, па његов етос и онтологија бивају угрожени. На крају, политички ангажман код непрофесионалних политичара се преокреће у политиканство, биће бива заробљено духом овога света, тело и нерви се троше незауставиво, притисак јавних, дневно-политичких догађања сатире, расуђивање слаби, човек око себе и у својој средини шири оно чиме је сав испуњен, улази у трајни сукоб са свима и у вези са свим, постаје ћудљив и непредвидив. Страст политиканства и странчарења скреће ка екстремном десничарењу или левичарењу, па човек постаје непоуздан чак и у најсветијим стварима … И тако, пре него што ће се „светла позорнице погасити“, човек се једнога дана (2013) обретне у ситуацији да на бини, личним присуством и пристанком учествује у опелу, и на сахрани „живих чланова актуелне Владе“. Зато су после тога и аналитичари за веру, ма колико они били некомпетентни и тенденциозни, но ипак будући у хришћанском окружењу, тј. да су као хришћани, погодили: да је почињено светогрђе. Огрешење о благодат једног светог Чина, и хуљење на Свету тајну? Јер, једно је када хришћанин дише благодаћу Светога Духа и када удише Његов миомир, а потпуно је нешто друго, и другачије, када ти други човек одаје чврст утисак и доказ, „да лично, или групно, он не може без барута“. Овде се спонтано намеће закључак у виду предвидивости, да политиканство црквених људи у односу на државу, неминовно одводи у расколништво тих црквених људи у односу на сопствену Цркву! Још једна ствар, повезана са претходном, подсећа на ход по жици растегнутој преко амбиса. Стављати се на чело колона људи које те прате у стопу до прве линије, па стигавши на прву линију ти сам да одбациш барјак, и да окренеш натрашке, као да претходно није ништа говорено, заговарано и рађено, … та чињеница се не да апстраховати! На крају размишљања о овој теми и у овоме сегменту, били бисмо слободни да пред Канцеларијом Епископа ЗХиП-ог изјавимо следеће: Ми који смо се широм света учили православном богословљу код савремених отаца Православне Цркве, међу којима и код владике Атанасија, могли смо да разумемо њихову теолошку дидаскалију. Међутим, ми политикантско-страначки однос према теологији, а камоли однос политички и дипломатски, заиста не можемо разумети! То јест енигму, да се у живо ткиво теолошких чланака, студија и књига, упорно и тенденциозно умећу имена домаћих и страних политичара и страначких лидера, те да се паралелно и критикују и вреднују њихове политичко-државничко-страначке идеје, речи и активности (Милошевић, Ђинђић, Вучић, „евро-слинавци“), те да се око њих гради једна навијачка сага која је, видели смо, имала и своје егзистенцијалне и крваве последице! Та навијачка, па и хушкачка сага је само богословље засенила – што је чин, који ми не можемо ни сконтати, нити икада прихватити! Штавише, такав дискурс се сада, изнутра, драстично окомљује на саму Српску Православну Цркву! – не пак на „Православну Цркву у Србији“ – и та појава у нас убира свој данак, и тек ће га убирати! * Од навике владике Атанасија да у свако време, и опет у време и у невреме реагује на сва дешавања у богословском животу наше Српске Православне Цркве, као и у животу Једне, Свете, Саборне и Апостолске, колико је, и да ли је ишта остало, увелико се питају многи? Било је дакле необично, када су у епархији у којој он живи, изостале реакције на произвољно, односно на паушално писање других у његовом присуству о светим Оцима Игнатију Богоносцу, Макарију Великом и оцу Јустину Ћелијском, … о говорењу и писању о онтологији на штету и искључење хришћанске етике, и њој на утук, … о омаловажавању божанске благодати, божанских заповести и монашких подвига чак и од стране титуларног Митрополита Јована Зизјуласа, … омаловажавању светих отаца: Јустина Ћелијског као догматичара а Николаја Велимировића као богослова, … о односу ипостаси и природе на штету природе, … о светом Григорију Палами као неевхаристијском богослову (опет Митроп. Ј. Зизјулас), … о мешању теолошке и икономијске тријаде и о увођењу еклисиолошке субординације у унутартројичне односе ради примата Цариградског Престола (Ј. Зизјулас), … о слабом држању и неуверљивом сведочењу владике Атанасија на Критском Сабору, … о неузимању учешћа у одбрани православне антропологије пред налетима и од стране групе професора ПБФ СПЦ, … о намерном закаснелом реаговању на одбрану од напада личности Светога Саве и његовог црквеног дела (хиротонија-аутокефалија), … о таоизацији логосологије светог Апостола Јована Богослова, чак сведочењу у корист таоизма, … о другом браку свештеника, … о недоличном и нетачном писању о Карловачкој Митрополији, … о омаловажавању своје саборске браће и о страственој нетрпељивости према већини од њих, па и према Патријарху Српском, и опет о смутњама и завадама које је он стварао међу лаицима и монасима, свештеницима и епископима, … о нетрезвеном и нетактичном опхођењу према, сада бившем епископу Артемију, па и до овога часа, … о несторијанској еклисиологији коју неометано проповеда свештеник Владан Перишић у епархији ЗХиП-ој, и опет, о Проскомидији, коју исти свештеник игнорише, … о помињању несветога Петра Петровића Другог Његоша као Цетињског тајновидца на отпустима … Све ове, као и друге ненаведене појаве, код нас као епископа крушевачког трајно су пољуљале поверење у ортодоксију и ортопраксију владике Атанасија, и пробудиле и учврстиле сумњу у његово целокупно сведочење вере! Дакле, драг ми је владика Атанасије као човек, но ми није драго оно што код њега, толико очигледно, није за примање нити за прихватање, него само за забринутост, и за дистанцу! Претпоставимо и ту могућност да је епископ крушевачки Давид, непријатељ, и мрзитељ владике Атанасија! Срећом, то у стварности није истина, нити ће икада моћи бити истином! Па чему онда таква претпоставка као могућност? Из пословичног разлога. Како би нам објаснио покојни Владета Јеротић, можда они који нас воле, и који не желе да нас онерасположе, не желе да нам кажу шта мисле о нама и нашем делању, те тако скривају истину о нама од нас самих. Непријатељ међутим поступа обратно, и постиже циљ: макар и нехотице, он постаје наш доброжелатељ. Можда ми не знамо шта говоримо, али засад управо тако мислимо, па ето и говоримо о себи као „непријатељу“ владике Атанасија ! О чему даље говорити ако ми сада само истину говоримо на ову тему?! * У оптужници против епископа крушевачког стоји даље написано: „Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи“, пише анонимни адвокат, изгледом и заступник Канцеларије Епископа ЗХиП-е, док ставља руку на своје ојађено срце. Да је он пажљиво читао текстове и реаговања епископа крушевачког на које се позива, имао би у своме обраћању предстојатељу канцеларије крушевачке више сигурних чињеница, а мање претпоставки и „подсјећања“; више личног расуђивања и пажње у изједначавању роја тешких и штетних исказа са „неким увјерењима или обичним мишљењем“. И наравно, не би употребио речи „увјерење или обично мишљење“, јер су управо оне синоним за рој тешких и штетних исказа о којима пише епископ крушевачки, и са којима добронамерно полемише. А пише, позната је ствар, зато што су у наше време устали наши људи да кваре нашу православну веру!!! Због тога дакле, никако не због „личне мржње и осигурања превласти и моћи“ – опет нелогичност и замена тезе, баш као код „неког увјерења или обичног мишљења“, односно „оптужби и вријеђања“, „више подсјећања на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији“, и тд. Овде, у свим овим одговорима анонимном саговорнику (саговорницима) епископ крушевачки има исти проблем, који су неки његови бивши студенти видели у језику „високога стила, и не лаким за разумевање“. Да, али је међу студентима било и оних из разних других школа и струка, а не само из богословија. Да ли је можда и то био разлог отежаног праћења његових предавања? Да ли анонимни испоставитељ оптужнице из Канцеларије Еископа ЗХиП-е епископу крушевачком има исти проблем у праћењу клеветаног за језик, или се можда као богослов није потрудио да на време савлада све нивое теолошког језика? – ми то не знамо. Претпостављамо да он зато помоћу нижег нивоа свога језика задаје ниске ударце епископу оптуженоме за разне вербалне деликте високога нивоа и стила. Иначе, главна тачака његових оптужби за „подсјећање на обрачуне међу комунистима и“ за „чистке у комунистичкој партији“ темељи се на „подсјећању“, не на доказу! Међутим, ефекат је такав да треба ставити руку на главу, не на срце. Можда ће неко у Канцеларији Епископа ЗХиП-ог и ставити руку на главу, то јес, ухватити се за главу, јер је њен бранилац-тужитељ управо одабрао и сопствену Канцеларију као другу, противничку страну у „обрачунима“ попут „комуниста“, односно за „чистке“, попут оних у „комунистичкој партији“. Што се епископа крушевачког тиче, он нема ни фанове ни клан, нити „личну мржњу“ да би му за „осигурање превласти и моћи“ био потребан један „параван“. А што се опет јавне исповести тиче, епископ крушевачки се бави само оном мржњом коју је окренуо против сопствених грехова, и осигурањем од њих; дакле стицањем превласти и моћи само над сопственим гресима и немоћима. * Дакле, Оптужница нас терети новом кривичном темом: „Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео раме уз раме са страдалницима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе срамоту оваквих тврдњи.“ Пре рата и ратова, постојао је само монах Давид, чије послушање беху докторске студије у Атини, али он једаред походи епархију ЗХиП-у о прослави херцеговачке Лазарице. Но, он беше љутито дочекан од стране старијег домаћина, па се побоја да би и убудуће могао бивати недобродошао, чак „несимпатичан“. Исто му се догоди и у Београду у ратним данима, то јест, његовој метанији учињеној пред старијим домаћином. Тада се „врли монах“ повуче на својаси. Ратови унутар југословенских простора му загорчаваху живот, али он искористи сваку прилику и неприлику да учини само оно што му је било могуће: да сам, са другима, и са „српским оцем и мајком српскога народа у годинама ратова“ – братом Филаретом Мићовић – походи просторе Грчке земље, ради скупљања хуманитарне и добротворне помоћи разних врста, за наш народ у Отаџбини. Ово скупљање помоћи је ипак било лакше, у поређењу са самом њеном доставом. Тако је бар наш брат Филарет морао јездити пространством коридора, односно кроз „кише“ куршума, па шта буде и њему, и његовим пуним шлеперима. Колико ми знамо из прве руке, једанпут му је непријатељски метак био просвирао скуфију, баш као што је и нашем оцу Радошу шапку, давне 1945. године, опет на босанском ратишту. Давид пак, настаће касније као епископ крушевачки; после ових ратова. Али ни ово није прва и последња нетачност, као и неправилност у изражавању, анонимног тужиоца Канцеларије Епископа ЗХиП-е. Друга од њих је, на пример, када он каже „ … да у јавност изнесе“ (еп. Давид) „ срамоту оваквих тврдњи“ (наше подвлачење). То одмах добија друго значење: да и анонимни тужилац подразумева постојање срамоте свога брањеника. Зато је наш тужилац, да би избегао срамоту брањеног, требало да каже: „да у јавност изнесе ове тврдње“, чиме би тада само оптужени сносио кривицу за своје тврдње! Још једна нетачност у изражавању нашег тужитеља (или више њих) отежава комуникацију наших двеју канцеларија. Формулација да ми „ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме“, није формулација епископа крушевачког, као ни претходна о „незаступању непогрешивости“ епископа Атанасија! Дакле „врли монах“ и епископ Давид нису могли истобитно и истовремено као један, пребивати на два места и у истоме времену. Ако је свети старац Порфирије могао да се „телепортује“ у Духу тако, да телом буде у 20. веку у операционој ординацији у Атини и да му уклањају тумор на глави, а душом да буде у првом веку на Голготи у Јерусалиму и да стоји под Крстом распетог и окрвављеног Христа, где је ту и у томе епископ крушевачки? Њега нигде нема, осим у сопственој савести. * Настављамо да излажемо маниристичку оптужницу анонимног ускока (једног или више?) из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, одакле је она упућена епископу крушевачком. „И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“ Епископ Давид са одважношћу, коју епископи имају, само подсећа свога брата Атанасија на старост, уз коју иду и мисли о смрти. А иначе треба делати и у младости тако као да ће наша смрт наступити свакога трена. Зато нам се чини да ову тврду реч не могу да приме неутврђени у сталном размишљању о смрти, поготово ако немају монашки опит. Епископ Давид не треба да подсећа себе да је „епископ Атанасије у његовим“ (епископа Давида годинама) „већ увелико био у добровољној пензији …“ Зашто би се еп. Давид подсећао на оно што сами еп. Атанасије и говори, и пише о „својој добровољној пензији?“ Да она није добровољна него да је резултат „повлачења са Светосавске Столице“ „због повреде“; то јест, да се „није одрекао Архијерејског служења у Христовој Цркви“ (Видети: 5. и последње Писмо Њ. Св. Патријарху Иринеју и Св. Синоду о несаборној одлуци о Еп. Максиму Западно-америчком, Писано уочи Светог Успенија Богоматере 2019. г, у Њеном Манастиру Тврдошу). Зато би добро дошао још један осврт на речи „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“ То јест, на везник „и“. Он је споран јер се односи на еп. Атанасија коме се предлаже да и он (еп. Атанасије) поразмисли о пензији, а он је (еп. Атанасије) већ увелико, и то у његовим (сопственим) годинама већ био у „својој добровољној пензији“. Анонимни тужитељ(и?) очигледно има(ју?) проблем логичког излагања и закључивања у својим мислима и исказима у обраћању канцеларији епископије крушевачке. Јер, када се овде говори о пензији, и када се каже: „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву)“, логика нам још налаже да помислимо да је и Свети Сава већ увелико био у добровољној … – из страхопоштовања према светитељу не желимо да испољимо своју асоцијативну мисао до краја! Да ли „би било добро да „и он“, дакле Давид „поразмисли о својој пензији.“ Опет паушално размишљање, закључивање и наговарање! Када се за Давида каже „и он“, тада се појаве реалне чињенице о двема пензијама еп. Давида: о првој у вези са професуром на ПБФ-у УБ-у, која је већ остварена, и тече, и друга у вези са његовом епископском службом, која се није завршила ни испунила, и зато још није потекла! Ако не би било неумесно, на овоме месту би се могло рећи да еп. Давид „слабије напада“ брата Атанасија, неголи што га његов бранитељ (један или више), брани од самог Давида, који би требао да брани себе пред тужитељем, или тужитељима, а не Атанасија пред његовим бранитељима. И опет, еп. Давид „боље брани“ еп. Атанасија и од самог тужитеља еп. Давида, којег тужитељ напада и тужи да би одбранио еп. Атанасија кога еп. Давид, наводно напада, вређа, понижава, … и све друго што му се ставља на душу, савест, профил, образ и идентитет. И све то и тако, након Давидове „оптужбе (еп. Атанасија) да је издао своје вјерују. Како би рекао сам еп. Атанасије поводом шиптарског зулума над Србима Косова и Метохије: „Да нема пакла, требало би га измислити!“ Хвала Богу да ће и еп. Давид дати одговора на Страшном Суду за своје све и сва, па како му буде било! * И други размишљају, проповедају и бране веру; лаконски, или опширно, свеједно је. Само је тачност, и глас савести у одбрани неопходна! Дакле, судити и просуђивати се мора, увек када је то неопходно. И не само од „пре пет месеци“, него и пре, и после тога, и до „5. и последњег Писма,“ ма све до „Прилога: Писма професора Б. Беговића.“ Прозивати пак владику Атанасија (што чини његов бранитељ, или више њих) због повреде и нарушеног здравља, није умесно, нити је довољно осетљив чин према њему! Уосталом, ако он после повреде није ревновао више неголи пре повреде, онда је ревновао бар подједнако; дакле он ревнује у истој мери, како пре, тако и после повреде. Њега просто речено, не треба бранити! Он, како се види, није дозволио својој повреди да га скрха, нити да га за постељу веже! А сада наставимо даље. * „У сваком случају, имао би“ (еп. Давид када би поразмислио о својој пензији) „више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија …“ Онај ко би хтео, могао би да примети да ми чинимо покушаје да некако сложимо исказе у оптужници Канцеларије Епископа ЗХиП-ог против предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, еда би они звучали логично и синтаксички, чиме јој ми и извесну помоћ пружамо, за све време наше полемике! Али у оптужници се све некако спотиче једно о друго. Да је другачије, и да нисмо обећали да ћемо се оглашавати тачку по тачку, сада ми, на пример, не бисмо били принуђени да говоримо и о самоме своме раду, који, чини нам се, и срећом, не спада у категорију: „где си био – нигде, шта си радио – ништа.“ Понављати теолошки опус владике Атанасија – није могуће. И боље је не чинити то! Него је боље свој, лични таленат за богословље развијати, па колико се, и докле се стигне у изграђивању Цркве!!! * Бранитељ епископа Атанасија наставља да јадикује: ( … „ а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он“ (еп. Атанасије) „није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).“ Тако је било само у машти и у брзоплетости бранитеља еп. Атанасија и тужитеља Еп. Давида, док је у стварности епископ Атанасије и био позван на прославу, и саслуживао, и овековечио се заједничком фотографијом. * И опет исто: „Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.“ И за овај проблем постоји задовољавајуће решење. Решење које би осладило загорчано срце оних који написаше ове речи да би одужили дуг савести: Треба само подићи читав народ на демонстрације, или на митинг, па ће дуг савести у Цркви Херцеговине бити непосредно одужен! Што се „увређености првог епископа од обнове ове епархије деведесетих година прошлог века“ тиче, водио је владика Атанасије у свом веку много љуће битке од ове за „враћање дуга савјести“, те га зато не би требало омаловажавати сажаљењем и тетошењем. * Колико год нам било тешко да се трајно одвојимо од оптужнице, која је из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог групно упућена предстојнику канцеларије крушевачке, еп. Давиду, дужина времена њој-оптужници, посвећеног, ипак истиче. Зато бисмо се, по сопственом избору, дотакли још само једног, незаборавног места из ње, и затим кренули својим путем: „Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и просуђивати на овакав начин.“ Наш одговор: Сами питају, сами одговарају, сами просуђују, сами тумаче, сами завиде, сами оптужују, сами пресуђују, сами изопштавају, сами анатемишу, сами потпаљују ломачу, сами извршавају казну, … и све то само да би поставили право питање, што им никако не успева, па су бесни! * На крају нашег обраћања поштованој Канцеларији Епископа ЗХиП-ог, ми јој бојажљиво упућујемо и један добронамерни предлог од наше, од стране канцеларије епископа крушевачког. Да она убудуће чува свој службени рачунар од упада неслужбених лица у њен систем. Јер смо видели како је у простору Канцеларије Епископа ЗХиП-ог заправо изведена вишеструка диверзија у односима са другом братском јој, канцеларијом епархије крушевачке. Истом овом неприликом је учињен покушај да неко анониман, и неовлашћен (да више њих анонимних) преко Канцеларије Епископа ЗХиП-ог – насрне на интегритет, штавише, да украде идентитет епископа крушевачког Давида! Истовремено са тим да му украде и велику заједничку празничну радост изливану ових дана у СПЦ поводом њене 800-годишњице добијања аутокефалије. Канцеларија епископа крушевачког досад, већ је имала истоветне и сличне ситуације, које су против ње изазивали неки други видљиви и невидљиви медијски диверзанти. Конкретно пак, радило се о неким студентима, недостојним Катедре за Хришћанску етику са Аскетским богословљем. Док и једни и други – садашњи и бивши студенти дакле – здушно покушавају да искривотворе хришћанску мисао у прихваћеним, и признатим научним текстовима, студијама и књигама, ванредног професора ПБФ у пензији, епископа крушевачког Давида. Како они то покушавају да учине? Вршљањем по његовим текстовима, мењањем смисла, ремећењем контекста, подметањем речи и смислова који не одговарају изворности његових мисли, речи и тумачења. На делу је дакле реч о грубом насртају на његова ауторска права, и о кршењу истих! Зато ће и тај проблем ускоро бити решен! * У попразништву нашег великог црквеног славља, 800-годишњице од добијања аутокефалности СПЦ, ми братски поздрављамо Канцеларију Епископа ЗХиП-ог, и желимо јој велију Божју милост. Да буде велика и јака; да просветљује верни народ епархије ЗХиП-е; да ревнује да се њени епархиоти-верни људи, кају, освећују и спасавају. ** Чланови Канцеларије епископа крушевачког „Канцеларији Епископа ЗХиП, поводом текста Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“, Новости 4. октобар 2019. (Опширна верзија истога текста) Радујући се црквеној прослави 800-годишњице Аутокефалије Српске Православне Цркве добијене у Никеји 1219. године, епархија крушевачка је водила рачуна да у овим данима нико од њених епархиота ничим не поремети заједничку радост овог празновања. Међутим, уочи самога почетка ове наше заједничке прославе, појавио се текст у електронској форми, иза којег је стала „Канцеларија Епископа ЗХиП“, поставивши га на свој Сајт, а насловила га као: „Језик као огледало личности: писанија епископа Давида“. * Не хитајући са освртом и одговором на текст, јер ништа није „за главу“, Канцеларија епископа крушевачког је расудила да на новопридошли текст треба узвратити сопственим текстом, наравно, ради братских и добросуседских односа, па је тако и учинила. Сами пак текст у форми реаговања даће се на увид тек по отпразнованом Јубилеју 800-годишњице Аутокефалије СПЦ. На почетку ипак не можемо одустати од примедбе да је неуобичајено, вероватно и неприкладно да се текст садржине попут овога, објављује анонимно, а опет преко Канцеларије једног епископа, деклараторно. Јер, познате су ствари начина, садржаја и функционисања једне епископске канцеларије. При том се још да приметити да би овај и овакав текст, који користи разне језичке, књижевне и уметничке, теолошке и научне дискурсе, да би заокружио и докрајчио тему, односно оправдао свој наслов, морао да нађе себи друго време и друго место. Односно да, судећи по својој претенциозности и оштрини, он заслужује цео један вишедневни симпосион. Стога је пред канцеларију епископа крушевачког стављен обиман задатак, пун динамике и неизвесности, као и урачунавање разних неочекиваних обрта. Ипак, све докле Канцеларији Епископа ЗХиП-ог буде било угодно да комуницира са нама из Канцеларије епископа крушевачког, ми ћемо то извољење и подржавати. Канцеларији пак епархије крушевачке њезин епископ је поставио задатак да новопридошлом тексту треба да приступа само на голубијим ножицама, и да сачува образ једног његовог анонимног адресанта, или више њих. И то опет више неголи што би се у узвратном тексту чувао образ адресираноме. Зато ми из Канцеларије епископа крушевачког не бисмо да из једног живог песка тема и дилема упадамо у други живи песак дилема и трилема, него бисмо се максимално, по могућству, држали текста сестринске нам канцеларије епархије ЗХиП-е, водећи при том рачуна о обостраном утрошку времена, и о заузимању простора ради овог нашег дописништва. * Дакле, ни са одговором не треба журити; крушевачки епископ неће никуда побећи, нити ће остати дужан одговора и осврта. Озбиљан проблем при томе ипак долази однекле другде: од стране разних високоумних саговорника епископа крушевачког, који га упорно квалификују као неуког, значи, и необразованог. Зар онда није логично питати на почетку, зашто високоумници уопште разговарају с њим, и зашто му уопште придају икакву пажњу? Према томе још, њима његове дипломе и сертификати, магистеријум и докторат, послања и педагошки рад, научни и стручни текстови, његов учитељски и мисионарски век проведен у богословским школама у Цркви и у њеној Дијаспори, и опет, његови радови (објављени и необјављени текстови и књиге као огледања у разним областима и по врстама, укључујући и рад у области литургијских Анафора) – баш ништа не значи! Њему се дакле ниушта узима то што је био обавезан да оправда поверена му звања, али и да се одазива личним стваралачким поривима? И све то опет, у духу мисио каноника – права поучавања и послања; права-итекако постојећег у Православној Цркви, јер проистеклог из Јеванђеља, а објављиваног Христовим устима, и зато необориво утврђеног у Цркви, те зато и за нас обавезујућег! („Мир вама! Као што мене посла Отац, и ја шаљем вас.“ То рекавши, дахну у њих и каза им: Примите Духа Светога, …“ „Као што ти мене посла у свет, тако и ја послах њих у свет.“ – Јован 20, 21-22; 17, 18). И опет, у погледу необразованости предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, треба упитати: Да ли се ту мисли на његову безграмотност и неупућеност у црквене, богословске и светске књиге, или на особену и личну необразованост – попут оне у „примата“? Питање је умесно, јер у „повезаним текстовима“ неких црквених мислилаца епископа и њихових следбеника, епископ крушевачки фигурира и као „глуп-лицемеран“, и најновије, као онај који добро „лупа у оне своје дирке“. * Сада у тексту адресанта на ред долази реч о тајнама једне личности од стране других личности, а помагала су „огледало“ и „писанија“. У овом тексту-есеју, или малом психолошко-персоналистичком огледу, или моралистичко-онтолошкој експертизи Канцеларије Епископа ЗХиП-е, има од свега тога по мало, па и о још понечему…? – С обзиром да Канцеларија епископа крушевачког није кадра да препозна жанр сочињенија у целини, она ће се задржати на „личности“ крушевачког епископа, која је ваљда доминантна. Подсетићемо да је он на територији братске нам епархије ЗХиП-е, из милоште познат као: „Гњавид“ (ипак не као „Ћоро“). То јест, „епископ крушебачки“, „цензор“, „инквизитор“, „епископ испранога мозга“, „безвезњаковић“, „језуита“, „унијата“, „необразован“, „острашћен“, „назадњак“, „неко кога ће стићи освета“, „мрзитељ“, „злобан“, „протува“, „неко ко не гледа у лице и очи својих саговорника“, „ситничар“, … рекло би се: један сваштар који се обазире само на туђе криптограме и невешто скриване поруке, њему упућиване, и обавезно са отровном жаоком. Осим тога, он је ионако, ако се не варамо, особа за поругу и понижавање у кругу најизабранијих. Једном речју, тип чији су и поздрави неуверљиви и непожељни … У погледу епископа Давида опет, остаје битно само једно: понављати да је он необразован и неетичан, и наравно, неличносно-неонтологично-неесхатолошки усмерен; неко ко не зна да се изражава језиком релевантне науке, него „језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију“. (Да ли и у неким другим случајевима?). Одатле, из Канцеларије Епископа ЗХиП-е долази „јавно изражавање своје невјерице и запањености“ (зар особа – једна или више њих – која ово изражава није анонимна?). Унутар свега порученог из дубине душе и од све личности и од стране доброжелатеља Канцеларије Епископа ЗХиП-е, канцеларији епископа крушевачког је пристигао још и прекор за „лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која он учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега већ?!), објављује на званичном сајту своје епархије.“ Зар ове речи нису најава све даљих и даљих бодовања и карактеризација личности епископа крушевачког са разних страна, и то док је још у току израда реаговања крушевачке канцеларије на текст Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, у писаном облику? То не би требало да чуди. Просто речено, лакше је оплакивати туђе хаљине, неголи своје. Нас после понуде анонимног доброжелатеља да се пензионишемо неће чудити ни евентуалне клетве, па ни нови предлог да сперемо са себе крштење, „или шта већ“, и да тако нестанемо из хришћанства. Можда пре тога да уследи усечење језика епископу Давиду од стране и „у форми царске супериорности“! Јер „епископ Давид експлицитно и имплицитно промовише употребу трећег лица једнине из којег се он, као аутор обраћа јавности.“ После евентуалних горњих решења, он јој се ваљда не би више обраћао, јел те’? А шта би се дешавало даље када би некоме пало на памет да пита за право самог епископа Давида на слободу размишљања, писања и говорења по савести? Односно, шта би се догодило када би се неко поставио према њему као цензор и као инквизитор док он по савести размишља, пише и говори? Евентуално и брани себе од других, односно друге од себе? То јест оно што треба, и како треба бранити!? * Свему овоме братска канцеларија додаје још један грех на листи многих грехова епископа Давида. (Зашто не свих?): „Са хришћанске тачке гледишта (његов) веома проблематичан однос према другом, ма ко тај други био.“ Да ли је предстојатељ канцеларије крушевачке епископије исти такав и са нехришћанске тачке гледишта? Коначно, да ли и према Христу као другом, питамо се ми?! Ако јесте, зашто га не искључити из Цркве и заједнице?! Ако није такав, да ли га онда треба добровољно, рецимо американизовати, понемчити, пофанарити?! Како ствари стоје, с њим би требало заувек раскрстити! Ни то не би било необично, с обзиром да је у предратном периоду он био, и остао члан Одбора за Косово и Метохију, а да је у послератном периоду благословом Патријарха Павла он као монах повремено, између 1999. и 2003. године боравио у Пећкој Патријаршији, и да се он тада и тамо налазио у интересантним животним ситуацијама. Којим и каквим то, на пример? Да је доживео саобраћајну несрећу пред Грачаницом, заједно са браћом Градимиром Станићем, Љубишом Фолићем и Миомиром Перовићем, усред извлачења једног нашег брата из британског и УЋК-окружења у Приштини; да је трагао по Истоку за својом рођаком Љубомирком, па Бобаном, и осталим побијеним Источким хришћанима, и да је ради тога улазио у разна УЋК-легла. да је одлазио на место (порта цркве светог Луке у Клини) атентата на тадашњег епископа рашко-призренског Артемија; да се заједно са Патријархом Павлом нашао пред кућом једног од отимача јеромонаха Стефана из Будисаваца у потрази за самим Стефаном; да је широм Метохијског Подгора трагао за 56 несталих Источана; да је код Беркова упао, заједно са капетаном Фабиом и његовом патролом, у клопку несташних и наоружаних Шиптара који су шенлучили; да је прошао кроз размену ватре у Пећкој Бањи по повратку из Љубова и након посете цркве светог Василија Острошког, слава му и милост; да је разговарао са Етхемом Ћекуом, братом Агима Ћекуа, у Банкосу у Пећи, о судбини 500 Срба из Пећи и околине, под Етхемовим слоганом „пет стотина ваших за пет стотина наших“; да је трагао за побијеним Србима у кањону реке Бели Дрим код Швањског моста; да се инфицирао радиоактивним пепелом у тражењу црквених утвари у Средачкој Жупи, као и стварима и лешевима по Косову и Метохији; да је с митрополитом Амфилохијем трагао за лешевима убијених на Савиним Водама изнад Пећког Радавца, и да се том неприликом нашао у непријатељском окружењу муслимана које је предводио радавачки хоџа; да је доживео гранатирање Пећке Патријаршије; да је са својим ратним репортером Јованом Мацуром био изложен немилости шиптарске деце-ђака код Самодреже цркве; да је заједно са њим морао да уђе у минско поље на Брестовичком гробљу код Пећи; да је са свештеником Будимиром Којићем спроводио шумокрадице кроз Пећ; да је на њега и Јована Мацуру пуцано у Белом Пољу из правца Италијанске базе; да је италијански КФОР покушао да га киднапује усред Пећке Патријаршије, убеђујући га да је он Милош Лазовић, шумар; да је на Савиним Водама преживео склизнуће с пута у амбис, заједно са Патријархом Павлом и Мирославом Ракоњцем; да је неколико дана, заједно са игуманијом Февронијом, био глинени голуб на нишану, на манастирској ливади површине 12 хектара у Будисавцима; да је заједно са јеромонахом Јованом Ћулибрком трагао по Пећком Пољу за мртвима, и сахрањивао их у Гораждевцу и Пиштану, као што је заједно са њим и живе и мртве извлачио из шиптарског окружења (Капижница, Бистрица у Пећи, …; да је он са оцем Луком Ананић улазио у минирану зону око цркве светога Луке у Витомирици код Пећи, и да су тада први пут опојани Витомиричани, убијени од братске руке, четрдесетих година прошлога века, …; да је са владиком Луком, Добрилом Ерат и Марицом Матеи 2005. год. у Француском Министарству одбране у Паризу сведочио о УЋК-зулумима над Србима на Косову и Метохији, као и над КФОР-овим формацијама, укључујући и француску … Зашто је канцеларија епископа крушевачког изнела ове ствари Канцеларије Епископа ЗХиП-ог? Нека то остане без одговора. * Ако би се сада дозволило канцеларији епархије крушевачке да прослови о језику као огледалу личности њенога предстојатеља, она би могла да саопшти следеће своје запажање: да се ствари о огледању целокупне личности кроз језик, ма и кроза сва њена дела, ипак не подударају! Другим речима, ни у нашој историји, ни у нашем будућем животу, садржаји наших личности неће моћи да надвисе, нити да исцрпе тајну ма чије личности узете по себи! Никада то неће постати могуће! Јер када би то било могуће, већ сада би личност као недокучива појава била укинута, и заборављена, односно санкционисана. Грех би се рецимо поистовећивао са личношћу, и одмах би закон, фарисејство, геноцид и холокауст, хипокризија, безумље, лажи и клевете, … као и заслуга и кривица, постали неминовност њенога опстанка. Јер би они постали врховни критеријум, па би с друге стране: слобода, односно вера, нада и љубав изгубиле своју неотуђиву вредност. То јест, оне би постале релативизоване, и скрајнуте. Но боље ће бити канцеларији епархије крушевачке, како за све друге ствари, подједнако и за веру – да много не таласа. Може бити да она додирне неки окидач, па поремети сестрински однос са Канцеларијом Епископа ЗХиП-ог? Конкретно, ако се за некога може рећи да има писанија, исто тако се и за другога може рећи да и тај има писанија, сликарије, и тд. Већ смо скренули пажњу на то да ми у једном међусобном канцеларијском обраћању не можемо да се пружимо изван датих оквира. Рецимо да не можемо да започнемо разговор о теорији, смислу и последицама језика код Сосира и Барта, Чомског и Булгакова, … односно код Давида (какав обрт!). Ипак, нешто рецимо о томе: да је логично да према узроку искрсавају и последице, према провокацијама и одговори и депеше, и тако све до нечијег тенденциозног утеривања нашег свјатјејшег Патријарха у лаж, и лажи, а све помоћу језичких смицалица вештака за језик. И то, по методи потпали па владај, а затим се, ако си пресолио, или си обљутавио, правдај пуританизмом и пијетизмом! Управо пратимо: „Запитаност и забринутост стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи?“ Па каква само благовремена опомена Давиду уочи прославе 800-годишњице аутокефалности СПЦ, да „нпр ратовима увијек претходи нека језичка активност“. Да ли нам се то упућује и опомена да нам нипошто не падне на памет да се уочи ове прославе, или на сами њен дан, покренути анонимном „запитаношћу и забринутошћу стварношћу“ ми покренемо и на сами један светски рат, ко зна који по реду до данас, с обзиром да смо, како инсинуација каже, већ покретали „прогоне и цензуру“? Односно да смо силазили на нивое „личних увреда и атмосферу презира“, занемарујући притом одбрану Цркве и своје епархије …“?! (Драмска пауза)! ………………………………………………………………………………………………………………… * Након горе изречених квалификација о епископу Давиду од стране Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, то јест, од стране анонимног коректора ума и мисли, језика и речи, савести и богословствовања, па и самог начина опстанка у Цркви и епархији, то јест етоса и спасења епископа крушевачког, ево чињенице како је то његова канцеларија имала право када је претпоставила да се њеном предстојатељу-епископу Давиду могу догодити нове ствари, све док он некако не умукне! Међутим, гледати ствари црно-бело, има своју цену. Горе наведене речи анонимне особе, или особа о језику епископа Давида као варницама за разбуктавање светског рата, могу да имају непроцењиви значај за сами свет, и за сами његов опстанак! И то, из два разлога. Први разлог био би да је нови светски рат могуће спречити у корену! Други опет разлог, чињеница је, да би његов потенцијални иницијатор, „антипацифиста Давид“, могао да буде заустављен, опет у корену. Како? Одговарајућим обавештењима достављеним свим обавештајним Службама, свим владама Држава, свим војним Врховима, и свим пацифистима. То би свету дало наду да би га нека од поменутих полуга светског мира и стабилности могла зауставити! Ето потврде чињенице да се ствари, корисне по људе и науку, изненада дешавају, и неочекивано откривају. * Када је пак епископ Атанасије у питању као други, истините, и сада већ староставне приче из заједничког живота и прикљученија, казују ово: Да је епископ Атанасије и као јеромонах, и као епископ био Давидов доброчинитељ, почев од 1977. године; дакле његов доброчинитељ и доброжелатељ у погледу богословља: подстицањем њега као студента на непрестано изучавање; поклањањем књига; позивањима на предавања; омогућавањем поклоничких путовања; сусретима са богомољцима и вођењима на бдења; сусретима са светим авом Јустином у Ћелијама; нуђењем стипендије и постдипломских студије теологије у Солуну; подстицајима на рукоположење и свештену службу; иницирањем разговора пред епископима и патријарсима о архијерејству; дељењем трпезе са њим у Атини и у Паризу … све до ових дана: хришћанским, па његовим поздравом „лаве“, на Литургији у Ћелијама у дану освећења новога храма; послужењем вином и укрухом у олтару и пажњом на истој Литургији; личним даривањем еп. Давида 5. томом своје Патрологије у Жичи, на прослави 800-годишњице аутокефалије СПЦ, …! Зар је све то, и све друго ненаведено, мало еп. Давиду од његовог доброчинитеља владике Атанасија?! * Следећа тачка у оптужници упућеној епископу Давиду од стране анонимног тужиоца из Канцеларије Епископа ЗХиП-а тиче се „оптужбе за издајство свога вјерују коју епископ Давид износи“… „нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И коме!?!?“ „Мада, руку на срце, није он једини који је оптужени извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи.“ Свако разуман може повезати очигледне речи, и изречене ставове, па на њих реаговати. На пример. Свети Григорије поучава: „Живо биће сам, овде устројавано и другде пресељавано, и свршетак тајне – стремљењем ка Богу обожавано“. Његов тумач Владика Атанасије слови: „И онда каже Светитељ: та живуљка, човек, овде је створена, и овде је о њој промишљано, овде (на земљи) о њој економисано од стране Божије, али је за другде назначена, и као крај те тајне јесте: да човек постане, стремљењем ка Богу, обожен. Пре тога он пише: „И опет се чуди (Григорије – наша заграда) и каже: „Животиња сам (ζῷον),“ (одступање од изворне речи Григоријеве – наше запажање) „или како се у нашем народу каже: „живуљка сам = живо биће сам“ (враћање на почетни исказ – наше запажање), али не треба да се бојимо ни те речи животиња, јер и животиња је створење Божије, део створенога материјалног света, па и човек је животиња“ (враћање на претходно), али није само животиња (враћање на исто), него је и далеко више од тога – мали бог.“ (значи и животиња и мали бог – наше запажање). Затим владика Атанасије пише: „Један православни теолог, … написао је целу књигу узевши само прву и последњу реч ове фразе Св. Григорија („животиња … обожавана“, „ζῷον θεούμενον“ ) (одступање од изворника и без тачака у грчком изворнику због изостављања средишњих речи – наша примедба), то је наш заједнички пријатељ блаженопочивши ПАНАЈОТИС НЕЛАС који је том својом књигом нагласио само ово: „животиња обожена“. Изоставио је цело богатство Григоријеве реченице и све оне наведене нијансе, па се онда лако може и погрешно протумачити само узимање прве и задње речи. Иначе књига је дивна и православна“.* (Видети: Антропологија Св. Григорија Богослова (234 – 248), у: Владика Атанасије, Живо предање у Цркви, Братство св. Симеона Мироточивог – Видослов Тврдошки, 1998, стр. 238). Шта се у међувремену десило изразу светога Григорија ζῷον … θεούμενον код неких грчких и српских православних теолога? Он је постао основ за заснивање научне тезе да је директни човеков предак животиња – примат! Ту тезу они данас бране безобзирно, и бескрупулозно! Чак је пред свима, широм васељене исповедају са таквом одлучношћу и жаром, као да се ради о православној црквеној догми! Који су дакле њихови крајњи резултати у снобистичком трагању за „научним доказима“ о постојању никада постојећег човековог претка: животиње-примата? Прво: они су искривотворили цео Символ вере! Друго: они су унизили Бога Оца тако што су Га порекли као Творца. То до сада нико није учинио! Треће: они су обешчастили човека Праоца Адама, презрели човека, и похулили на Богочовека Исуса Христа – нсторијанизовали су Га! Четврто, они су занемарили Духа Светога Господа Животворнога и Духа истине кроз Кога је све постало. Пето: они су расцрквили и несторијанизовали Цркву уклањањем знака једнакости између ње и Господа Исуса Христа, Кога су, неразоваплотивога, такође разоваплотили и несторијанизовали. Шесто: они и само Свето Причешће гледају очима несторијанизма: као слику само обичног хлеба и вина, разоваплоћеног Исуса Христа. Седмо: они су приказали црквено православно богословље као мањкаво и непоуздано, како у односу на само себе, тако и у односу на науку. Нису схватили чињеницу, нити даље желе да је схвате, да се за цело време разговора и полемике не ради о логомахији и надгорњавањима, него о православним догматима и о православној вери узетим у целини, и о нашој одбрани истих. Осмо: поред својег теолошког фантазирања, они нису пронашли ни човековог прапретка: животињу-примата, нити његово „златно руно“! Они га неће никада ни пронаћи, јер такво чудовиште франкенштајновскога кова – не постоји!!! Између мајмуна и „човека будућности“ такође никада неће бити пронађена карика, – примат – тако што би та карика био „садашњи човек“! Божји Светитељи потврђују чињеницу да је човек и у прошлости, и у садашњости и у будућности увек: један исти човек; Божји човек и Божја творевина, призван на оцрковљење-охристовљење-обожење, упркос својим посртањима, то јест гресима које он стварно чини! Зато га не треба посматрати у перспективи еволуције, него невсиса. * Невсис у богословској интерпретацији сачињава одредницу за свеукупно стање једног човека, Богом створеног по образу и по подобију, и потпуно дефинисаног као Божјег. Човек се креће, или навигава, у оба правца: од Бога као свог обожитеља ка себи и ка нама, својим саљудима (синантхропосима), и од себе и својих саљуди ка Богу – своме уподобитељу и обожитељу. У православном Хришћанству друге одреднице за невсис јесу крштењски ход ка Христу благодаћу Духа Светога, ухристовљење у Христу вером у Њега и исповедањем те вере, сједињење са Христом путем Причешћа или оцрковљење, покајни подвизи и иступљења или екстазе, богопричастије или метхексис. (Видети о овом појму у лексиконима: A Patristic Greek Lexicon, Lampe, Oxford, 1961, 906. Д. Димитраку, Неон ортхографикон ерминевтикон лексикон, 1969, Атина, 959: „епи фисики динамеон, ропи прос то кендрон и ек ту кендру, клисис прос та просо, тус кефалис, гнепсимо, варитис, колимвима, камно невмата, клино тин кефалин кат епаналипсин.“ Иоан Стаматаку, Лексикон тис Архаиас Аллиникис глооссис, 1972, АОО, 652: „клино тин кефалин прос та емпрос; олоклирос клино прос та емпрос“. Henry G. Liddell – Robert Scott, Мега Лексикон тис Еллиникис глоосис III л-п, Атхинаи стр. 226. Senc, Grčko Hrvatski Rječnik, drugo izdawe, reprint 1988, u Zagrebu, 632. Новогрчко-Руски словар, Хориков И. П., Малев М. Г., Москва, 1980, 547). * На нас се френетично осипа дрвље и камење када говоримо о себи у трећем лицу. Интересантно ће бити да чујемо реакцију на говор о адресантима у трећем лицу. И опет о обраћању у вези са трећим лицем: Најизразитији пример таквог обраћања о себи јесте Христова запитаност о Себи самоме као Сину Човечјем, који, када буде поново дошао, да ли ће наћи вере код људи на Земљи?! * Осамдесетих година прошлога века срели смо владику Атанасија у згради Српске Патријаршије, у којој је он и становао, и приметили камару примерака Политикиног листа, коју је владика пратио. „Морам све ово да читам, а мучно је, па се питам, оћу ли имати какве користи од тога?“ После тога, и све даље, владика Атанасије је наставио да прати друштвено-политичка збивања, па и да учествује у њима мишљу, речју и делом. И тако то траје до данашњега дана. Начин и механизам бављења друштвено-политичким и страначким збивањима захтева потпуни човеков ангажман. У почетку и током тога процеса, човек наступа са полетом и жаром, а када се у то погрузи, он се временом у исто и заглиби; дакле он исти се и острасти, па његов етос и онтологија бивају угрожени. На крају, политички ангажман код непрофесионалних политичара се преокреће у политиканство, биће бива заробљено духом овога света, тело и нерви се троше незауставиво, притисак јавних, дневно-политичких догађања сатире, расуђивање слаби, човек око себе и у својој средини шири оно чиме је сав испуњен, улази у трајни сукоб са свима и у вези са свим, постаје ћудљив и непредвидив. Страст политиканства и странчарења скреће ка екстремном десничарењу или левичарењу, па човек постаје непоуздан чак и у најсветијим стварима … И тако, пре него што ће се „светла позорнице погасити“, човек се једнога дана (2013) обретне у ситуацији да на бини, личним присуством и пристанком учествује у опелу, и на сахрани „живих чланова актуелне Владе“. Зато су после тога и аналитичари за веру, ма колико они били некомпетентни и тенденциозни, но ипак будући у хришћанском окружењу, тј. да су као хришћани, погодили: да је почињено светогрђе. Огрешење о благодат једног светог Чина, и хуљење на Свету тајну? Јер, једно је када хришћанин дише благодаћу Светога Духа и када удише Његов миомир, а потпуно је нешто друго, и другачије, када ти други човек одаје чврст утисак и доказ, „да лично, или групно, он не може без барута“. Овде се спонтано намеће закључак у виду предвидивости, да политиканство црквених људи у односу на државу, неминовно одводи у расколништво тих црквених људи у односу на сопствену Цркву! Још једна ствар, повезана са претходном, подсећа на ход по жици растегнутој преко амбиса. Стављати се на чело колона људи које те прате у стопу до прве линије, па стигавши на прву линију ти сам да одбациш барјак, и да окренеш натрашке, као да претходно није ништа говорено, заговарано и рађено, … та се чињеница не да апстраховати! На крају размишљања о овој теми и у овоме сегменту, били бисмо слободни да пред Канцеларијом Епископа ЗХиП-ог изјавимо следеће: Ми који смо се широм света учили православном богословљу код савремених отаца Православне Цркве, међу којима и код владике Атанасија, могли смо да разумемо њихову теолошку дидаскалију. Међутим, ми политикантско-страначки однос према теологији, а камоли однос политички и дипломатски, заиста не можемо разумети! То јест енигму, да се у живо ткиво теолошких чланака, студија и књига, упорно и тенденциозно умећу имена домаћих и страних политичара и страначких лидера, те да се паралелно и критикују и вреднују њихове политичко-државничко-страначке идеје, речи и активности (Милошевић, Ђинђић, Вучић, „евро-слинавци“), те да се око њих гради једна навијачка сага која је, видели смо, имала и своје егзистенцијалне и крваве последице! Та навијачка, па и хушкачка сага је само богословље засенила – што је чин, који ми не можемо ни сконтати, нити икада прихватити! Штавише, такав дискурс се сада, изнутра, драстично окомљује на саму Српску Православну Цркву! – не пак на „Православну Цркву у Србији“ – и та појава у нас убира свој данак, и тек ће га убирати! * Од навике владике Атанасија да у свако време, и опет у време и у невреме реагује на сва дешавања у богословском животу наше Српске Православне Цркве, као и у животу Једне, Свете, Саборне и Апостолске, колико је, и да ли је ишта остало, увелико се питају многи? Било је дакле необично, када су у епархији у којој он живи, изостале реакције на произвољно, односно на паушално писање других у његовом присуству о светим Оцима Игнатију Богоносцу, Макарију Великом и оцу Јустину Ћелијском, … о говорењу и писању о онтологији на штету и искључење хришћанске етике, и њој на утук, … о омаловажавању божанске благодати, божанских заповести и монашких подвига чак и од стране титуларног Митрополита Јована Зизјуласа, … омаловажавању светих отаца: Јустина Ћелијског као догматичара а Николаја Велимировића као богослова, … о односу ипостаси и природе на штету природе, … о светом Григорију Палами као неевхаристијском богослову (опет Митроп. Ј. Зизјулас), … о мешању теолошке и икономијске тријаде и о увођењу еклисиолошке субординације у унутартројичне односе ради примата Цариградског Престола (Ј. Зизјулас), … о слабом држању и неуверљивом сведочењу владике Атанасија на Критском Сабору, … о неузимању учешћа у одбрани православне антропологије пред налетима и од стране групе професора ПБФ СПЦ, … о намерном закаснелом реаговању на одбрану од напада личности Светога Саве и његовог црквеног дела (хиротонија-аутокефалија), … о таоизацији логосологије светог Апостола Јована Богослова, чак сведочењу у корист таоизма, … о другом браку свештеника, … о недоличном и нетачном писању о Карловачкој Митрополији, … о омаловажавању своје саборске браће и о страственој нетрпељивости према већини од њих, па и према Патријарху Српском, и опет о смутњама и завадама које је он стварао међу лаицима и монасима, свештеницима и епископима, … о нетрезвеном и нетактичном опхођењу према, сада бившем епископу Артемију, па и до овога часа, … о несторијанској еклисиологији коју неометано проповеда свештеник Владан Перишић у епархији ЗХиП-ој, о Проскомидији коју овај свештеник игнорише, … о помињању несветога Петра Петровића Другог Његоша као Цетињског тајновидца на отпустима … Све ове, као и друге ненаведене појаве, код нас као епископа крушевачког трајно су пољуљале поверење у ортодоксију и ортопраксију владике Атанасија, и пробудиле и учврстиле сумњу у његово целокупно сведочење вере! Дакле, драг ми је владика Атанасије као човек, но ми није драго оно што код њега, толико очигледно, није за примање нити за прихватање, него само за забринутост, и за дистанцу! Претпоставимо и ту могућност да је епископ крушевачки Давид, непријатељ, и мрзитељ владике Атанасија! Срећом, то у стварности није истина, нити ће икада моћи бити истином! Па чему онда таква претпоставка као могућност? Из пословичног разлога. Како би нам објаснио покојни Владета Јеротић, можда они који нас воле, и који не желе да нас онерасположе, не желе да нам кажу шта мисле о нама и нашем делању, те тако скривају истину о нама од нас самих. Непријатељ међутим поступа обратно, и постиже циљ: макар и нехотице, он постаје наш доброжелатељ. Можда ми не знамо шта говоримо, али засад управо тако мислимо, па ето и говоримо о себи као „непријатељу“ владике Атанасија ! О чему даље говорити ако ми сада само истину говоримо на ову тему?! * У оптужници против епископа крушевачког стоји даље написано: „Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи“, пише анонимни адвокат, изгледом и заступник Канцеларије Епископа ЗХиП-е, док ставља руку на своје ојађено срце. Да је он пажљиво читао текстове и реаговања епископа крушевачког на које се позива, имао би у своме обраћању предстојатељу канцеларије крушевачке више сигурних чињеница, а мање претпоставки и „подсјећања“; више личног расуђивања и пажње у изједначавању роја тешких и штетних исказа са „неким увјерењима или обичним мишљењем“. И наравно, не би употребио речи „увјерење или обично мишљење“, јер су управо оне синоним за рој тешких и штетних исказа о којима пише епископ крушевачки, и са којима добронамерно полемише. А пише, позната је ствар, зато што су у наше време устали наши људи да кваре нашу православну веру!!! Због тога дакле, никако не због „личне мржње и осигурања превласти и моћи“ – опет нелогичност и замена тезе, баш као код „неког увјерења или обичног мишљења“, односно „оптужби и вријеђања“, „више подсјећања на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији“, и тд. Овде, у свим овим одговорима анонимном саговорнику (саговорницима) епископ крушевачки има исти проблем, који су неки његови бивши студенти видели у језику „високога стила, и не лаким за разумевање“. Да, али је међу студентима било и оних из разних других школа и струка, а не само из богословија. Да ли је можда и то био разлог отежаног праћења његових предавања? Да ли анонимни испоставитељ оптужнице из Канцеларије Еископа ЗХиП-е епископу крушевачком има исти проблем у праћењу клеветаног за језик, или се можда као богослов није потрудио да на време савлада све нивое теолошког језика? – ми то не знамо. Претпостављамо да он зато помоћу нижег нивоа свога језика задаје ниске ударце епископу оптуженоме за разне вербалне деликте високога нивоа и стила. Иначе, главна тачака његових оптужби за „подсјећање на обрачуне међу комунистима и“ за „чистке у комунистичкој партији“ темељи се на „подсјећању“, не на доказу! Међутим, ефекат је такав да треба ставити руку на главу, не на срце. Можда ће неко у Канцеларији Епископа ЗХиП-ог и ставити руку на главу, то јес, ухватити се за главу, јер је њен бранилац-тужитељ управо одабрао и сопствену Канцеларију као другу, противничку страну у „обрачунима“ попут „комуниста“, односно за „чистке“, попут оних у „комунистичкој партији“. Што се епископа крушевачког тиче, он нема ни фанове ни клан, нити „личну мржњу“ да би му за „осигурање превласти и моћи“ био потребан један „параван“. А што се опет јавне исповести тиче, епископ крушевачки се бави само оном мржњом коју је окренуо против сопствених грехова, и осигурањем од њих; дакле стицањем превласти и моћи само над сопственим гресима и немоћима. Овде треба нешто рећи телеграфски о улози Доњих Перовића и Давидовој, у светској револуцији: Прадеда Арсеније капетан у војсци Краља Николе; деда Илија гардиста код Краља Александра Карађорђевића; отац Радош, као тринаестогодишњак одведен 45. у Босну, на Сремски фронт и у Дреницу, разболео се и умро због сплетки које му је стварао римокатолик Ђерђ из Главичице што није могао да га увуче у криво сведочење; Давид служио војску у Љубљани 74. заједно са еп. Лукијаном Пантелић; дедови између два рата били председници Ђураковачке општине Источког среза; деда Саву убио Алил Ахметовић у Рудицама код Будисаваца; фамилија Перовића проглашена кулачком; деда Милија, скопски дипломирани гимназијалац, на домаћи показ прстом и залагањем Реџића робијао 9 година на Голом Отоку; деда Илија 4 године робијао у Бранденбургу, па још 7 година у казнионици у Нишу; материн отац, деда Радован Милосављевић, провео три године у ропству у Пишкопеји у Албанији; Давида тринаестогодишњака легитимисали, приводили и испитивали агенти на улици у Пећи, као двадесетчетворогодишњака у Горњем Зворнику и у Пећи исти хтели да га врбују за доушника, и то по његовом одласку на Свету Гору и у Јерусалим; плењене му књиге које је добио од оца Јустина у Ћелијама и од оца Јустина у Дечанима 76. године; отргао корице књига (попут оних о Старцу Силуану) штампаних у Диселдорфу, да га цензура не би приводила на саслушање; прислушкиван му телефон у родитељској кући у Пећи; њега као монаха Давида и јеромонаха Атанасија Ракету Шиптари хтели да прегазе трактором у Клини 1988. године … С неке друге стране држава ФНРЈугославија била је уређена, и географски вероватно била најлепша на свету; имала је своје законе, и није дозвољавала политикантство оним грађанима који нису имали икакве потребе да воде политику, нити да улећу у њен казнени простор … У складу са тим знамо, како су на пример православна браћа Румуни искористили време комунистичке владавине. Тако што су извршили унутрашњу јеванђелску мисију, па данас уживају у њеним плодовима … Али и у време саме страховладе председника Чаушескуа, један од највећих подухвата овога владара, и његове државе, био је у суштини хришћански: забрана абортуса, и обнова демографске политике! * Дакле, Оптужница нас терети новом кривичном темом: „Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео раме уз раме са страдалницима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе срамоту оваквих тврдњи.“ Пре рата и ратова, постојао је само монах Давид, чије послушање беху докторске студије у Атини, али он једаред походи епархију ЗХиП-у о прослави херцеговачке Лазарице. Но, он беше љутито дочекан од стране старијег домаћина, па се побоја да би и убудуће могао бивати недобродошао, чак „несимпатичан“. Исто му се догоди и у Београду у ратним данима, то јест, његовој метанији учињеној пред старијим домаћином. Тада се „врли монах“ повуче на својаси. Ратови унутар југословенских простора му загорчаваху живот, али он искористи сваку прилику и неприлику да учини само оно што му је било могуће: да сам, са другима, и са „српским оцем и мајком српскога народа у годинама ратова“ – братом Филаретом Мићовић – походи просторе Грчке земље, ради скупљања хуманитарне и добротворне помоћи разних врста, за наш народ у Отаџбини. Ово скупљање помоћи је ипак било лакше, у поређењу са самом њеном доставом. Тако је бар наш брат Филарет морао јездити пространством коридора, односно кроз „кише“ куршума, па шта буде и њему, и његовим пуним шлеперима. Колико ми знамо из прве руке, једанпут му је непријатељски метак био просвирао скуфију, баш као што је и нашем оцу Радошу шапку, давне 1945. године, опет на босанском ратишту. Давид пак, настаће касније као епископ крушевачки; после ових ратова. Али ни ово није прва и последња нетачност, као и неправилност у изражавању, анонимног тужиоца Канцеларије Епископа ЗХиП-е. Друга од њих је, на пример, када он каже „ … да у јавност изнесе“ (еп. Давид) „ срамоту оваквих тврдњи“ (наше подвлачење). То одмах добија друго значење: да и анонимни тужилац подразумева постојање срамоте свога брањеника. Зато је наш тужилац, да би избегао срамоту брањеног, требало да каже: „да у јавност изнесе ове тврдње“, чиме би тада само оптужени сносио кривицу за своје тврдње! Још једна нетачност у изражавању нашег тужитеља (или више њих) отежава комуникацију наших двеју канцеларија. Формулација да ми „ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме“, није формулација епископа крушевачког, као ни претходна о „незаступању непогрешивости“ епископа Атанасија! Све ће се стишати код „тужитеља и украситеља“ (једног или више њих?) епископа крушевачкога, када буду чули од њега наравоученије Патријарха Павла. Вратио се Митрополит Амфилохије из Аргентине, па право у Патријаршију код Патријарха Павла да му саопшти своје утиске о тамошњим збивањима. У једном тренутку он ће изустити: „Ваша Свјетости, могао би овај отац Давид у Аргентину, да помогне тамо“… Одговара му Патријарх: „Давид је као и сваки човек: има своје врлине, али и своје мане“. Дакле, схватљивије је када се каже да неки човек има своје мане, неголи када се каже да постоји неко ко не заступа његову непогрешивост. Дакле „врли монах“ и епископ Давид нису могли истобитно и истовремено као један, пребивати на два места и у истоме времену. Ако је свети старац Порфирије могао да се „телепортује“ у Духу тако, да телом буде у 20. веку у операционој ординацији у Атини и да му уклањају тумор на глави, а душом да буде у првом веку на Голготи у Јерусалиму и да стоји под Крстом распетог и окрвављеног Христа, где је ту и у томе епископ крушевачки? Њега нигде нема, осим у сопственој савести. * Настављамо да излажемо маниристичку оптужницу анонимног ускока (једног или више?) из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог, одакле је она упућена епископу крушевачком. „И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“ Епископ Давид са одважношћу, коју епископи имају, само подсећа свога брата Атанасија на старост, уз коју иду и мисли о смрти. А иначе треба делати и у младости тако као да ће наша смрт наступити свакога трена. Зато нам се чини да ову тврду реч не могу да приме неутврђени у сталном размишљању о смрти, поготово ако немају монашки опит. Епископ Давид не треба да подсећа себе да је „епископ Атанасије у његовим“ (епископа Давида годинама) „већ увелико био у добровољној пензији …“ Зашто би се еп. Давид подсећао на оно што сами еп. Атанасије и говори, и пише о „својој добровољној пензији?“ Да она није добровољна него да је резултат „повлачења са Светосавске Столице“ „због повреде“; то јест, да се „није одрекао Архијерејског служења у Христовој Цркви“ (Видети: 5. и последње Писмо Њ. Св. Патријарху Иринеју и Св. Синоду о несаборној одлуци о Еп. Максиму Западно-америчком, Писано уочи Светог Успенија Богоматере 2019. г, у Њеном Манастиру Тврдошу). Зато би добро дошао још један осврт на речи „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији.“ То јест, на везник „и“. Он је споран јер се односи на еп. Атанасија коме се предлаже да и он (еп. Атанасије) поразмисли о пензији, а он је (еп. Атанасије) већ увелико, и то у његовим (сопственим) годинама већ био у „својој добровољној пензији“. Анонимни тужитељ(и?) очигледно има(ју?) проблем логичког излагања и закључивања у својим мислима и исказима у обраћању канцеларији епископије крушевачке. Јер, када се овде говори о пензији, и када се каже: „(чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву)“, логика нам још налаже да помислимо да је и Свети Сава већ увелико био у добровољној … – из страхопоштовања према светитељу не желимо да испољимо своју асоцијативну мисао до краја! Да ли „би било добро да „и он“, дакле Давид „поразмисли о својој пензији.“ Опет паушално размишљање, закључивање и наговарање! Када се за Давида каже „и он“, тада се појаве реалне чињенице о двема пензијама еп. Давида: о првој у вези са професуром на ПБФ-у УБ-у, која је већ остварена, и тече, и друга у вези са његовом епископском службом, која се није завршила ни испунила, и зато још није потекла! Што се пак тиче телесних сила еп. крушевачког, хематолози му веле да има „крв као Шар-планинац“, а прогнозе оних који се веома разумеју у старост, опет говоре у његову корист: да ће и она „трајати на неодређено.“ Дакле, „треба још радит, легат и устајат.“ Наравно, тако је само у шали; док еп. Давиду у збиљи „још ове ноћи могу узети душу.“ И то зато што он, како пословица каже: „Уби од себе бољега.“ Ако не би било неумесно, на овоме месту би се могло рећи да еп. Давид „слабије напада“ брата Атанасија, неголи што га његов бранитељ (један или више), брани од самог Давида, који би требао да брани себе пред тужитељем, или тужитељима, а не Атанасија пред његовим бранитељима. И опет, еп. Давид „боље брани“ еп. Атанасија и од самог тужитеља еп. Давида, којег тужитељ напада и тужи да би одбранио еп. Атанасија кога еп. Давид, наводно напада, вређа, понижава, … и све друго што му се ставља на душу, савест, профил, образ и идентитет. И све то и тако, након Давидове „оптужбе (еп. Атанасија) да је издао своје вјерују. Како би рекао сам еп. Атанасије поводом шиптарског зулума над Србима Косова и Метохије: „Да нема пакла, требало би га измислити!“ Хвала Богу да ће и еп. Давид дати одговора на Страшном Суду за своје све и сва, па како му буде било! * И други размишљају, проповедају и бране веру; лаконски, или опширно, свеједно је. Само је тачност, и глас савести у одбрани неопходна! Дакле, судити и просуђивати се мора, увек када је то неопходно. И не само од „пре пет месеци“, него и пре, и после тога, и до „5. и последњег Писма,“ ма све до „Прилога: Писма професора Б. Беговића.“ Прозивати пак владику Атанасија (што чини његов бранитељ, или више њих) због повреде и нарушеног здравља, није умесно, нити је довољно осетљив чин према њему! Уосталом, ако он после повреде није ревновао више неголи пре повреде, онда је ревновао бар подједнако; дакле он ревнује у истој мери како пре, тако и после повреде. Њега просто речено, не треба бранити! Он како се види, није дозволио својој повреди да га скрха, нити да га за постељу веже! А сада наставимо даље. * „У сваком случају, имао би“ (еп. Давид када би поразмислио о својој пензији) „више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија …“ Онај ко би хтео, могао би да примети да ми чинимо покушаје да некако сложимо исказе у оптужници Канцеларије Епископа ЗХиП-ог против предстојатеља Канцеларије епархије крушевачке, еда би они звучали логично и синтаксички, чиме јој ми и извесну помоћ пружамо, за све време наше полемике! Али у оптужници се све некако спотиче једно о друго. Да је другачије, и да нисмо обећали да ћемо се оглашавати тачку по тачку, сада ми, на пример, не бисмо били принуђени да говоримо и о самоме своме раду, који, чини нам се, и срећом, не спада у категорију: „где си био – нигде, шта си радио – ништа.“ Понављати теолошки опус владике Атанасија – није могуће. И боље је не чинити то! Него је боље свој, лични таленат за богословље развијати, па колико се, и докле се стигне у изграђивању Цркве!!! Бојимо се дакле, да ћемо се у извештавању о сопственом теолошко-књижевном раду заморити и ми сами, и евентуални пратиоци нашега реаговања на оптужницу поштоване Канцеларије Епископа ЗХиП-ог. Дакле, све је почело у Гимназији, на часовима књижевности (проза, поезија и народне умотворине), наставило се на студијама књижевности (проза, поезија и историјска грађа за народну књижевност, етнолошка грађа), продужило се на Академији (есеји и сценарија), потрајало у војсци (дневници и поезија), дешавало се на теологији (химнографија, есеји, молитвени дневници, преводи служби с цркенословенског, филокалијски стослови, мученикослови), букнуло у монаштву (богословски коментари, студије, књиге, предавања), распламсало се и кулминирало у професури (студије, преводи, молитвено богословље, огледи, магистарски еквивалент, докторат, патролошке монографије, беседе, трилогија из уметности и логосологије, трилогија о Патријарху Павлу, богословска, књижевна, кинематографска, библијска, догматолошка, еко-етичка и био-етичка, естетичка и литургичка поглавља, литургичке Анафоре, апологетски и полемички радови, критике, прикази, предговори, књиге о Метохијском Подгору, епиграми, пошалице, истраживачки књижевни жанрови, лексикони, етнолошки словари, репортаже, послератни дневници и извештаји, књиге беседа, радио-драме, преводилачки огледи на језицима руском, грчком, енглеском, црквенословенском, француском, румунском, интервјуи, прилози за житија савремених светих, мемоари, епистолографија, биографије, аутобиографија) … Поређење са Вергилијем – Владета Јеротић је знао зашто? Добро, и шта после тога …!? * Бранитељ епископа Атанасија наставља да јадикује: ( … „ а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он“ (еп. Атанасије) „није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки).“ Тако је било само у машти и у брзоплетости бранитеља еп. Атанасија и тужитеља Еп. Давида, док је у стварности епископ Атанасије и био позван на прославу, и саслуживао, и овековечио се заједничком фотографијом. * И опет исто: „Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести.“ И за овај проблем постоји задовољавајуће решење. Решење које би осладило загорчано срце оних који написаше ове речи да би одужили дуг савести: Треба само подићи читав народ на демонстрације, или на митинг, па ће дуг савести у Цркви Херцеговине бити непосредно одужен! Што се „увређености првог епископа од обнове ове епархије деведесетих година прошлог века“ тиче, водио је владика Атанасије у свом веку много љуће битке од ове за „враћање дуга савјести“, те га зато не би требало омаловажавати сажаљењем и тетошењем. * Колико год нам било тешко да се трајно одвојимо од оптужнице, која је из Канцеларије Епископа ЗХиП-ог групно упућена предстојнику канцеларије крушевачке, еп. Давиду, дужина времена њој-оптужници, посвећеног, ипак истиче. Зато бисмо се, по сопственом избору, дотакли још само једног, незаборавног места из ње, и затим кренули својим путем: „Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и просуђивати на овакав начин.“ Наш одговор: Сами питају, сами одговарају, сами просуђују, сами тумаче, сами завиде, сами оптужују, сами пресуђују, сами изопштавају, сами анатемишу, сами потпаљују ломачу, сами извршавају казну, … и све то само да би поставили право питање, што им никако не успева, па су бесни! * На крају нашег обраћања поштованој Канцеларији Епископа ЗХиП-ог, ми јој бојажљиво упућујемо и један добронамерни предлог од наше, од стране канцеларије епископа крушевачког. Да она убудуће чува свој службени рачунар од упада неслужбених лица у њен систем. Јер смо видели како је у простору Канцеларије Епископа ЗХиП-ог заправо изведена вишеструка диверзија у односима са другом братском јој, канцеларијом епархије крушевачке. Истом овом неприликом је учињен покушај да неко анониман, и неовлашћен (да више њих анонимних) преко Канцеларије Епископа ЗХиП-ог – насрне на интегритет, штавише, да украде идентитет епископа крушевачког Давида! Истовремено са тим да му украде и велику заједничку празничну радост изливану ових дана у СПЦ поводом њене 800-годишњице добијања аутокефалије. Канцеларија епископа крушевачког досад, већ је имала истоветне и сличне ситуације, које су против ње изазивали неки други видљиви и невидљиви медијски диверзанти. Конкретно пак, радило се о неким студентима, недостојним Катедре за Хришћанску етику са Аскетским богословљем. Док и једни и други – садашњи и бивши студенти дакле – здушно покушавају да искривотворе хришћанску мисао у прихваћеним, и признатим научним текстовима, студијама и књигама, ванредног професора ПБФ у пензији, епископа крушевачког Давида. Како они то покушавају да учине? Вршљањем по његовим текстовима, мењањем смисла, ремећењем контекста, подметањем речи и смислова који не одговарају изворности његових мисли, речи и тумачења. На делу је дакле реч о грубом насртају на његова ауторска права, и о кршењу истих! Зато ће и тај проблем ускоро бити решен! * Неће бити да смо незахвални Канцеларији Епископа ЗХиП-е за саговорништво са њеним тужитељем, или тужитељима. Он је такав какав је, и они су такви какви су. Међутим, у неком будућем походу на канцеларију епископа крушевачког, могао би да буде регрутован неко други од стране налетника. Било из области права, било из криминалистике; то јест са Универзитета; тај би рецимо могао да оплете по свим научним радовима епископа крушевачког, поодавно постављеним на Сајт епархије крушевачке. А зашто? Зато што је епископ крушевачки „необразован, и што не зна да се изражава језиком науке.“ То јест, зато што је зао, мрзитељ и острашћен, властољубив и носилац духа старог политичког система; опасан по светски мир … један немирко старога кова, кога могу да „магарче“ само они најизабранији! * Постоје и нека друга, тешка огрешења епископа крушевачкога, на основу којих би он могао да се назове „злим пророком у своме народу“, или опет, погађачем. Он је на пример знао да неће опстати српски Метохијски Подгор, због српског држања. Затим, да ће један, сада рашчињени епископ, иницирати раскол са онима, који у ствари њега руше; да се личности, које високо лете у нашој црквеној науци, такође налазе у великој опасности од свога окружења да се скрше; да Православни богословски факултет Универзитета у Београду не може опстати са својим садашњим духом, који га је поробио; да ће нас политиканство и странаштво на месту светом, ако се не заустави, довести дотле да се Црква унизи у њима, да буде раскидана и ампутирана, … да ће нам се љуто осветити померање старих граница у име прогресивизма и либерализма, односно теолошкога волунтаризма, те гажење јеванђелске етике, на коју некаа деца и синови Цркве данас гледају као на застарелу … * У попразништву нашег великог црквеног славља, 800-годишњице од добијања аутокефалности СПЦ, ми братски поздрављамо Канцеларију Епископа ЗХиП-ог, и желимо јој велију Божју милост. Да буде велика и јака; да просветљује верни народ епархије ЗХиП-е; да ревнује да се њени епархиоти-верни људи, кају, освећују и спасавају. * Поредак у међусобном обраћању, који је важећ у нашој црквеној Администрацији, познато је да обавезује најодговорније у њој, и да га се они заклетвом држе. Зато ће се сви делатници канцеларије епархије крушевачке након својих текстуалних прилога дискусији сестринској Канцеларији Епископа ЗХиП-ог представити и по имену и презимену. И опет, као они који стоје одговорно иза свих својих речи. Они још упућују личну захвалност Канцеларији сестринске епархије на љубазном обраћању, и на подстицајном разговору са њеним анонимним кореспондентом: са једним, или са више њих! За следећи пут пак, ако га буде било, они моле сестринску Канцеларију Епископа ЗХиП-ог да буде мање пренемагања и ламентирања, као и за мање, иза прста скривања! Епископ крушевачки др Давид (Перовић), ванредни професор ПБФ Универзитета у Београд *** Драга нам, у Христу Господу, браћо из Канцеларије Епископа захумско херцеговачког и приморског! Поводом вашег писма у коме коментаришете „језик и писанија” епископа Давида, ми из Канцеларије истог епископа, који сарађујемо са њим од самог почетка, такође имамо да кажемо своју реч! Пред лицем Божјим, пре свега, а затим и пред лицем јавности, можемо посведочити да је и наше знање и искуство употребе језика од стране владике Давида важеће, јер је стечено: учешћем на архијерејским Литургијама, свеноћним бдењима и осталим богослужењима, затим са слушања његових беседа, предавања, разговора током послужења у гостопримницама наших парохијских цркава и манастира, те разговора његових приликом посета разним институцијама у граду Крушевцу и осталим местима поверене му Епархије, као што су: градске Управе, школе, болнице, војска, музеји, затвор, васпитно поправни дом, дом за остареле особе, библиотеке, позоришта, телевизијске куће и из личних разговора са њим. Такође сведочимо о стварности коју тај језик обликује, у којој се, сав свет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку са хришћанском љубављу којом се и опомиње и милује. Његов наступ према другима дакле никада није значио прогон, или цензуру, нити је замагљивао љубав према њему од стране оних који су били изложени, небисмо рекли критикама, већ очинским расуђивањем и благим саветима, поводом разних појава. Зато је и наш Епископ и вољена и жељена личност, толико и тако да није у могућности да одговори на све позиве поводом разних свечаности, да служи, беседи, или држи предавања. Готово да не постоји ни један догађај било где у Епархији, а да није позиван и Епископ крушевачки да у њему узме личнога учешћа! Браћо, и ми из канцеларије Епископа крушевачког, као и ви, пажљиво пратимо међусобне преписке појединих епископа наше Цркве, а поводом разних тема и дилема, које све нас веома муче у овом бременитом времену. Коментаришући међу собом, али и са осталим свештеницима, свештеномонасима, монасима и монахињама, а све чешће и са верницима, јер нарочито они највише траже одговоре од нас парохијских свештеника, ми не нападамо, не омаловажавамо, нити вређамо друге епископе, већ сматрамо, а и другима казујемо да су све те преписке међу епископима у ствари дијалог. А од увек су носиоци дијалога били управо епископи, што одговара духу и предању наше Свете Цркве. Сматрам да је наше, мислим пре свега на нас свештенослужитеље, али и на благоверни народ наш, не да нападамо и осуђујемо епископе, јер они воде дијалог, већ да се и надаље усрдо молимо на свакој светој Литургији за њих, да их Господ међу првима помене, еда би правилно управљали речју истине Господње! Нарочито треба да појачамо наше молитве за време заседања Светог Архијерејског Сабора наше отачаствене Цркве, када наши архијереји, сабрани Духом Светим, Кога коленоприклоно призивају пре почетка сваког заседања, воде разговоре на разне теме, које за нас живот значе. Не само ми свештеници, него и свеколики српски род у Отаџбини и у расејању са великим интересовањем очекују редовно заседање нашег Сабора, са молитвеном жељом да саборске одлуке буду саборно и донесене, а по надахнућу Духа Светога! Ми чврсто верујемо да су саборске одлуке у ствари одлуке Духа Светога и саборских отаца! Та вера нас заиста успокојава, као и предивни призор када сви наши архијереји заједно са Патријархом служе свету Литургију и причешћују се из исте Чаше Господње. Тај призор смо имали прилике да видимо недавно у манастиру Жичи, поводом осам векова аутокефалносити Српске Православне Цркве. Сви смо тада били испуњени неописивом радошћу, јер знамо да је управо Свето Причешће чинилац, и садржина јединства Цркве. Али нешто што нам уноси немир и бригу, поред свих брига које имамо у овом свету, јесу писанија попут овог из канцеларије ЗХиП, која су пуна омаловажавајућих речи уперених на једног епископа наше Цркве, који иначе сагорева за истину и правду Божју. Све те речи које имају за циљ да омаловаже, понизе и осуде владику Давида, ми не бисмо овом приликом наводили, јер су веома ружне!Не бисмо их наводили, пре свега из поштовања према нашем епископу, али и из поштовања према другим епископима. Јер ми сматрамо, када се омаловажава један епископ, тада се омаловажавају и сви остали епископи, али и њихови епархиоти, а то смо сви ми. Шта дакле рећи о греху, који се јавно чини речју!? Или о више таквих грехова!? Речи, браћо, треба да нам буду благе и смирујуће, а аргументи јаки; и када причамо једни о другима, и када причамо о епископима Цркве Христове! Протојереј-ставрофор Драги Вешковац, Секретар епархије крушевачке *** Неколико нота о текстословију Канцеларије ЗХиП епархије Затечен – изненађен, запрепашћен, избезумљен, остављен без речи… Непримерен – неупутан, несагласан… Ово су дакле прве речи којима се нелично потписао аутор/аутори текста, а са благословом, досад ничим изазваног a поменутог eпископа захумско-херцеговачког и приморског господина Димитрија и његове Канцеларије. * И док аутор, избезумљен, скачући са теме на тему, губи јасност у жељи да постигне жељени циљ, сам остаје скривен иза канцеларије. Тиме уплиће све око себе, чак и свога новог епископа, по чијем сазнању и допуштењу је предметни текст ипак објављен. И док аутор текста почиње оштро и силно (читај: насилно) да пише, његов стил се донекле губи у безобличностима, и просто се разлива, те тако од своје затечености (занемелости) он прелази на прозивање, вређање и дискредитацију личности eпископа Цркве Божје у Крушевцу – Давида. И опет аутор, бранећи свог бившег епископа и његово вјерују, нити разуме текст владике Давида, нити сопствену поруку као аутора и бранитеља. Но, оно што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија јесте, да га брани човек који себи дозвољава назив духовног сина, напојеног језиком грдње и милоште истовремено, и да при том истакне појам Цркве малим почетним словом. И док аутор износи податак да је све стекао из искуства саслуживања епископу Атанасију, слушања беседа и разговора из манастира Тврдош, он нама заправо открива да и није баш блиски сапутник и сатрудник свога штићеника. И док аутор залази у непознато, тј. у домен одбране епископа Атанасија од епископа Давида, пренебрегава се, понављамо, њихов однос и пријатељство у минулим годинама, па све до данас. И тако се добровољно остаје у незнању за догађаје литургијских заједничарења, све до саборовања у манастирима Ћелије и Жичa. И док је аутор за мерило у свом тексту истакао ратна искуства, ми истичемо послушање, јер управао по послушању се „врли монах“ налазио на местима баш тамо, и увек тамо: где га је Црква, односно где су га Патријарх и Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве упућивали, те зато није био у Херцеговини. Али зар он и без тога није био у испомоћи верном и потребитом народу нашем на страдалном Косову и Метохији? Тамо где је требало трагати за изгубљенима, сабирати пострадале, налазећи се заплашенима у близини … и све то, по благослову, и у послушању? И док се аутор опходи тако да је само епископ Атанасије духовни отац, те да као такав може грдити, јер он управо тако и милује, ми остали остајемо са питањем: Шта је са нама осталима? Е, ми заправо ту имамо да кажемо да имамо достојног и достојанственог оца, да по сваком његовом објављеном тексту ми чвршће ходимо. Јер заиста, он нас у овоме неодољиво подсећа на оне који стоје на бранику вере и отаџбине, и то њему, једино дозвољеним оружијем – речима, ставом и молитвом. Бранећи светињу, он при том не мари за силу која му прети. И док је аутор ганут добровољном пензијом епископа Атанасија, било би лепо да се лично позабави црквеном историјом; да се упозна са чињеницом да то код нас православних и није ретка појава као у римокатолицизму; за разлику од папа, наши су епископи одлазили у манастире, и са братијом бивали једнако у послушању. И док аутор критикује због непозивања епископа Атанасија на Осмовековни Сабор у Жичи, он заправао опет показује своју пристрасност и необавештеност. Епископ Атанасије јесте позван на Сабор, о чему је он лично известио епископа Давида у њиховом разговору. И док се аутор бави прашином и труњем на лику свог штићеника, он ни један једини пут у свом тексту не улази у суштину проблема: Зашто епископ Атанасије ћути?! Напослетку Док деца одишу духом и карактером својих отаца, и оци опет духом њихових отаца, дотле је заиста осетно све што оци као семе засаде у душама својих духовних чеда. Али је изнад свега важно то да се и добар засад обрађује, да секира не би покрај корена стајала. Друго, што се духовне деце тиче, Бог може децу и од камена подигнути Аврааму (Мт. 3,8-10). ПђА Протођакон Андрија Јелић, Јереј Александар Николић, благајник епархије крушевачке, (Чланови Канцеларије крушевачке епархије) *** Громопуцатељни криптограми наших недоучки (Сажета верзија текста) Ко смишља све громопуцатељне епитете, називе и титуле да би озледио другога и његову другост? Људи који те ипак најмање познају. И опет људи са којима си ти врло ретко, и још мање бивао, боравио и разговарао! Тако чини и Вук Бачановић, и они попут њега. Који те никада нису срели, али будући подјармљени играју намењену им улогу: медијске заморчади и ведета ради денунцирања и гашења непожељних имена. И још, ради прљавога добитка. Зато опет, и ко зна још колико пута напади на тебе, због чињенице да ти не можеш постојати без одобрене ти слике и прилике … * Постављамо питање: Зашто би се овакве, и њима сличне особе уопште сусретале са нама, када су им прзнице свих звања, верзиране донекле у патрологију, донекле у философију, тек-тек у уметност, и без моралног интересовања за сопствену душу, измозгале иза паравана какву такву оптужницу, и на кога треба да ударе? Плаћеник опет, само је плаћеник, и њему је остављено места тек за потпис испод нарученог текста, понављамо, настајалог удруженим, комбинованим снагама. И тако потписници текстова, скрпљених помоћу кријумчареног материјалима, настављају да живе своје животе, готово без дашка теологије; са нешто данака проборављених у њој, само зато да би те изненада пљуснули по лицу мислећи да је то прљава вода, и притом ти понегода „скинули с неба“. Тако се ту дакле провуче и покоја псовка, упућена и живима и мртвима, па покоја претња, и тако све до фатве! Јер, по њиховој онтолошкој дидаскалији о другом, тако треба поступати са непримереним, односно непослушним другим. Далеко био од њих сваки њихов непослушник, и неклонирани јаран. Преко чега, и путем чега, и када дакле почиње да се збива ова пошаст? Када се нове рок звезде либертинизма појаве, и крену на турнеје. Преко малешних пашквилних тезги, и путем једва склепаних и приметних портала о „стању ствари“; тезги новинских и електронских, по којима текстоклепци и потписници, као преумљене скитнице базају, јер за бацање имају и времена, и новаца, и људи. * У погледу ових пашквилних тезгароша, медијских и рок мешетара опет, нису изузетак ни мали вагабунди што се повремено појављују на Теолошком факултету у Београду и Србињу, или у црквеним храмовима и хоровима Сарајева града. Јарани – монтажери процеса – који се изненада појаве, и намах, без трага и без гласа ишчезну у шаренилу свакодневице. Односно се обретну у разним аферама, све до оних најскупљих: везаних за личности, преко којих би могла да нам дође највећа саблазан, али и највећа зарада. А када сав свој кал истоваре, они ће опет бити несташни и весели, али и на готовсу за срљање у нове и још дубље авантуре и вагабунтуре … Увек и једнако тако под будним оком својих душевника, директора и мачоиста савести; наводни анонимуси који кипте од публицитета; теолошки распојасани и развлаштени заштитници другог и другости. * Евидентно је да сви они заједно, не желе да се зауставе! – и да не могу без инструација, те закључујемо да баш ту треба тражити и проналазити корена свим нарученим, односно режираним унутрашњим проблемима у нашем вашарском, медијском галиматијасу. Као да се потврђује злокобна реч једног великодостојника, изговорена осамдесетих година прошлог века и Миленијума пред студентима: „Атеизам ипак извире из олтара.“ Да ли ће се ови изворни и изворишни проблеми код несташних и распојасаних и развлаштених теолога-који само донекле, и само из освајачких разлога витлају отачким цитатима као етикетама решавати као досад помоћу лажи, обмана и мрежним новцима, показаће колико још сутрашњи дан. Или ће их у блиској будућности: „са променом власти“, они сами, и по сопственом обећању (бајаги подижући ниво) решавати путем ханџара и мотке, притисака и расколниковања, и то ћемо видети, али то нећемо трпети, нити дозволити? Не може се увек, и уз издашни новац наручивати нити куповати, како блиска, тако ни удаљена будућност, обично пуна горчине? Рецимо будућност са буколичким и Halloween-играријама.. Неко је дакле увек агорафобичан, неко агораманичан, а неко се само додворава на месту светом. * На крају, само је једно важно: да се молитва врши непрекидно, и да нам срце не трепери због браће која пропада; то су браћа која губе своју душу; ту и браћа из њиховог зачаранога круга, ухваћена вересијама као понудама за напредак! Но све док се један човек према себи, искључиво према себи самом буде постављао као инаџија – његова самовоља као другога мора се поштовати. Но не и онда када када она пређе у тиранију. Зато другоме, „када он крене да те магарчи, треба одговорити!“ – понављао је Патријарх Павле. Исти Патријарх је понављао још једну реч: „Грди ме један Београђанин у писму, у којем велича себе што је имао односе са преко хиљаду жена. А ја ћу рећи у себи: Све док ме овакав човек грди и куди, добро је! Шта би било са мном када би ме он хвалио?“ Док ће са нама пак, бивати овако: Све докле се на нас буду пујдали и пуштали они са ланца, све дотле ће нам се постављати и сачекуше од стране хибридног странца. А он, странац, „рече у срцу своме: Ја сам непоколебив. Никада ме зло неће снаћи. Његова су уста пуна проклетства, обмане и лажи. Под језиком његовим (су) мука и безакоње. Прави заседу по селима, по скривеним местима, да убије невиног. Очи његове сиромаха вребају. Поставља замку у скривеном месту. Као лав у логи својој. Прикрива се да би зграбио сиромаха, Граби сиромаха увлачећи га у замку своју, … Сиромаха подави тежином својом“. (Псалам 10., наставак 9., стихови 27-31. Псалтир, у преводу Предрага Самарџића). Ми пак, још се „веома испунисмо понижења; нарочито се испуни душа наша увреда од охолих, и понижења од гордељивих.“ (Поредак вечерња, Стих 2, Часослов). Пословица Вука Караџића о вуцима овако збори: „Ако му Бог ништа неће, прођи га се и ти“. У борилаштву важи правило: „Допусти да ударе најјаче, а онда одговори.“ Преостало је још само да логика каже: Они који те нити препознају, нити те признају, сигурно ће ти завидети, па ће те и презрети; ма запретиће ти и да нестанеш. О томе се дакле, цело време ради. **** Громопуцатељни криптограми наших недоучки (Опширна верзија истога текста) Ко смишља све громопуцатељне епитете, називе и титуле да би озледио другога и његову другост? Људи који те ипак најмање познају. И опет људи са којима си ти врло ретко, и још мање бивао, боравио и разговарао! Тако чини и Вук Бачановић, и они попут њега. Који те никада нису срели, али будући подјармљени играју намењену им улогу: медијске заморчади и ведета ради денунцирања и гашења непожељних имена. И још, ради прљавога добитка. Зато опет, и ко зна још колико пута напади на тебе, због чињенице да ти не можеш постојати без одобрене ти слике и прилике … * Постављамо питање: Зашто би се овакве, и њима сличне особе уопште сусретале са нама, када су им прзнице свих звања, верзиране донекле у патрологију, донекле у философију, тек-тек у уметност, и без моралног интересовања за сопствену душу, измозгале иза паравана какву такву оптужницу, и на кога треба да ударе? Плаћеник опет, само је плаћеник, и њему је остављено места тек за потпис испод нарученог текста, понављамо, настајалог удруженим, комбинованим снагама. И тако потписници текстова, скрпљених помоћу кријумчареног материјалима, настављају да живе своје животе, готово без дашка теологије; са нешто данака проборављених у њој, само зато да би те изненада пљуснули по лицу мислећи да је то прљава вода, и притом ти понегода „скинули с неба“. Тако се ту дакле провуче и покоја псовка, упућена и живима и мртвима, па покоја претња, и тако све до фатве! Јер, по њиховој онтолошкој дидаскалији о другом, тако треба поступати са непримереним, односно непослушним другим. Далеко био од њих сваки њихов непослушник, и неклонирани јаран. Преко чега, и путем чега, и када дакле почиње да се збива ова пошаст? Када се нове рок звезде либертинизма појаве, и крену на турнеје. Преко малешних пашквилних тезги, и путем једва склепаних и приметних портала о „стању ствари“; тезги новинских и електронских, по којима текстоклепци и потписници, као преумљене скитнице базају, јер за бацање имају и времена, и новаца, и људи. * У погледу ових пашквилних тезгароша, медијских и рок мешетара опет, нису изузетак ни мали вагабунди што се повремено појављују на Теолошком факултету у Београду и Србињу, или у црквеним храмовима и хоровима Сарајева града. Јарани – монтажери процеса – који се изненада појаве, и намах, без трага и без гласа ишчезну у шаренилу свакодневице. Односно се обретну у разним аферама, све до оних најскупљих: везаних за личности, преко којих би могла да нам дође највећа саблазан, али и највећа зарада. А када сав свој кал истоваре, они ће опет бити несташни и весели, али и на готовсу за срљање у нове и још дубље авантуре и вагабунтуре … Увек и једнако тако под будним оком својих душевника, директора и мачоиста савести; наводни анонимуси који кипте од публицитета; теолошки распојасани и развлаштени заштитници другог и другости. * Евидентно је да сви они заједно, не желе да се зауставе! – и да не могу без инструација, те закључујемо да баш ту треба тражити и проналазити корена свим нарученим, односно режираним унутрашњим проблемима у нашем вашарском, медијском галиматијасу. Као да се потврђује злокобна реч једног великодостојника, изговорена осамдесетих година прошлог века и Миленијума пред студентима: „Атеизам ипак извире из олтара.“ Да ли ће се ови изворни и изворишни проблеми код несташних и распојасаних и развлаштених теолога-који само донекле, и само из освајачких разлога витлају отачким цитатима као етикетама решавати као досад помоћу лажи, обмана и мрежним новцима, показаће колико још сутрашњи дан. Или ће их у блиској будућности: „са променом власти“, они сами, и по сопственом обећању (бајаги подижући ниво) решавати путем ханџара и мотке, притисака и расколниковања, и то ћемо видети, али то нећемо трпети, нити дозволити? Не може се увек, и уз издашни новац наручивати нити куповати, како блиска, тако ни удаљена будућност, обично пуна горчине? Рецимо будућност са буколичким и Halloween-играријама.. Неко је дакле увек агорафобичан, неко агораманичан, а неко се само додворава на месту светом. * Када ти нешто стављају јавно на савест и душу, треба о томе јавно и да прозбориш, ради твоје добре савести, и ради слабе савести твојих ближњих. На пример, прозборити о теми рукоположења. На пример, „да те неко није хтео ни за ђакона“, а ти да си се и у епископском чину нашао, о томе треба прозборити коју реч. О нашем ђаконству Патријарх Павле је проговорио пред Архимандритом Николајем Јоанидисом: „да ће га бити“, али не одмах“, и не у тренутку када смо ми били потребни Архимандриту Николају као ђакон у цркви светога Георгија Карицис у Атини, 2003. године. О нашем обретењу у епископски чин после тога, и о нашем провлачењу кроз иглене уши избора притом, зна се баш све. Знају то наши добротвори владика Атанасије и Патријарх Иринеј, такође наши духовни оци и духовна браћа: епископи бачки Иринеј и зворничко-тузлански Фотије, брат Љ. Д и Архимандрит Јован Радосављевић, … Након наше хиротоније опет, епископ зворничко-тузлански Фотије и упокојени Патријарх Павле су имали разговор у Духу о њој – о хиротонији. Најзад, сами епископ крушевачки је као монах Давид имао благовест пред крстом, на гробу Патријарха Павла – на вечерњи дана његовога погребења. О томе пак, није нама прилично, ни слободно зборити! А и зашто бисмо да се неко, ругајући се нама, наруга и Патријарху Павлу!!! * На крају, само је једно важно: да се молитва врши непрекидно, и да нам срце не трепери због браће која пропада; то су браћа која губе своју душу; ту и браћа из њиховог зачаранога круга, ухваћена вересијама као понудама за напредак! Но све док се један човек према себи, искључиво према себи самом буде постављао као инаџија – његова самовоља као другога мора се поштовати. Но не и онда када када она пређе у тиранију. Зато другоме, „када он крене да те магарчи, треба одговорити!“ – понављао је Патријарх Павле. Исти Патријарх је понављао још једну реч: „Грди ме један Београђанин у писму, у којем велича себе што је имао односе са преко хиљаду жена. А ја ћу рећи у себи: Све док ме овакав човек грди и куди, добро је! Шта би било са мном када би ме он хвалио?“ Док ће са нама пак, бивати овако: Све докле се на нас буду пујдали и пуштали они са ланца, све дотле ће нам се постављати и сачекуше од стране хибридног странца. А он, странац, „рече у срцу своме: Ја сам непоколебив. Никада ме зло неће снаћи. Његова су уста пуна проклетства, обмане и лажи. Под језиком његовим (су) мука и безакоње. Прави заседу по селима, по скривеним местима, да убије невиног. Очи његове сиромаха вребају. Поставља замку у скривеном месту. Као лав у логи својој. Прикрива се да би зграбио сиромаха, Граби сиромаха увлачећи га у замку своју, … Сиромаха подави тежином својом“. (Псалам 10., наставак 9., стихови 27-31. Псалтир, у преводу Предрага Самарџића). Ми пак, још се „веома испунисмо понижења; нарочито се испуни душа наша увреда од охолих, и понижења од гордељивих.“ (Поредак вечерња, Стих 2, Часослов). Пословица Вука Караџића о вуцима овако збори: „Ако му Бог ништа неће, прођи га се и ти“. У борилаштву важи правило: „Допусти да ударе најјаче, а онда одговори.“ Преостало је још само да логика каже: Они који те нити препознају, нити те признају, сигурно ће ти завидети, па ће те и презрети; ма запретиће ти и да нестанеш. О томе се дакле, цело време ради. Епископ крушевачки Давид

Језик као огледало личности: писанија епископа Давида Затечени језиком непримјереним било каквој врсти цивилизоване комуникације, а камоли индиректном јавном обраћању једног епископа Српске православне цркве другом епископу, у овом случају владици Атанасију, имамо потребу да јавно изразимо своју невјерицу и запањеност. Овдје нарочито мислимо на лексику и остала лингвистичка средства којима се епископ Давид служи у својим реаговањима на писма владике Атанасија патријарху Српске православне цркве, а која учестало (поред осталих објава своје учености и хришћанског опредјељења или чега ли већ?!) објављује на званичном сајту своје епархије. Примјере из наведених реаговања нећемо овдје наводити (али ћемо се осврнути на неке од њих) како бисмо избјегли репродуковање идеологије коју језик епископа Давида експлицитно и имплицитно промовише у форми подразумијеване царске супериорности (која се, између осталог, манифестује у употреби трећег лица једнине из којег се аутор обраћа јавности) и са хришћанске тачке гледишта веома проблематичног односа према ‘другом’, ма ко тај други био. Скрећемо пажњу на општеприхваћен став савремене науке о језику да је употреба језика истовремено друштвено конституишућа (учествује у обликовању друштвене стварности) и друштвено конститутивна (дио је друштвене стварности) из чега произлази да језик има посљедице (нпр. ратовима увијек претходи нека језичка активност), па остајемо запитани и забринути стварношћу коју конституише језик којим се епископ Давид служи? Наше искуство употребе језика од стране владике Атанасија, стечено учешћем на архијерејским Литургијама, слушањем његових бесједа, предавања, разговора током послужења у гостопримници манастира Тврдош и из личних разговора са њим, свједочи о стварности коју тај језик обликује, у којој се сав свијет носи на властитим раменима, са властитом одговорношћу према свакоме и свему, у сваком тренутку, са хришћанском љубављу којом се и грди и милује. Његов наступ према другима, а то је важно рећи, никада није значио прогон или цензуру, нити је замаглио велику љубав према њему од стране оних у нашој средини који су били изложени критикама, па је епископ Атанасије у својој Херцеговини, вјероватно, највољенија личност. Управо стога овакав однос владике Давида вријеђа све који га као оца знају и поштују. Јавно и у личном обраћању, посебно у комуникацији са другим епископима, владика Атанасије се никад није спуштао на ниво епископа Давида, који карактеришу личне увреде и атмосфера презира, осим што је, можда, био оштар у критиковању неких политичара, па се питамо кога то епископ Давид брани од епископа Атанасија и због чега – Цркву и своју епархију сигурно не… Кулминација садржана у оптужби за издајство свога ‘вјерују’ коју епископ Давид износи је нешто што нико разуман не може повезати са именом епископа Атанасија. Овакво лаконско изношење најозбиљнијих оптужби видимо као аларм да се и епископ крушевачки и они који га евентуално подржавају и охрабрују, или му само ласкају, запитају какву стварност они подразумијевају под појмом вјере, када могу индивидуално, са осјећајем непогрешивости у процјени, инквизиторски судити и пресуђивати на овакав начин. И то коме?!?! Мада, руку на срце, није он једини који је оптужен и извријеђан и све ово више подсјећа на обрачуне међу комунистима и чистке у комунистичкој партији, у којима је неко увјерење или обично мишљење било само параван за личну мржњу и осигурање превласти и моћи. Ни не помишљајући да овим текстом заступамо непогрешивост епископа Атанасија, ипак нисмо могли остати нијеми на прозивке за кукавичлук човјека кога народ Херцеговине памти као онога који није презао ни пред чиме, да би за вријеме посљедњег несретног рата стигао до сваког гладног и потребитог, дјететета и старца. Да је епископ крушевачки некада у току рата, као врли монах, дошао да помогне херцеговачком епископу, видио би човјека, који је, за разлику од њега, године рата и страдања провео раме уз раме са страдалнима и потребитима и који је кроз кише граната увијек доносио помоћ и утјеху и не би, засигурно, помислио да у јавност изнесе срамоту оваквих тврдњи. И даље, пошто епископ Давид, у њему својственом маниру, алудира и на старост епископа Атанасија и блиски крај његовог живота, добро би било да себе подсјети да је епископ Атанасије у његовим годинама већ увелико био у добровољној пензији (чиме је једини од наших епископа у новијој историји, хтјели – не хтјели, све нас неодољиво подсјетио на Светог Саву), па би било добро да и он поразмисли о својој пензији. У сваком случају, имао би више времена за свој богословски рад који би био пажње вриједан кад би достигао барем дјелић богословског доприноса владике Атанасија (у овој години светосавског јубилеја ваља напоменути и да су генерације данашњих чланова наше Цркве богословски одрастале на, од владике Атанасија преведеној, Бесједи о правој вери – светог оца нашег Саве, а да на прославу осамстогодишњице наше помјесне Цркве он није ни позван од стране Светог Синода, чији је члан и епископ крушевачки). Увидјевши да је последњим текстом епископа Давида увријеђен не само наш први епископ од обнове ове епархије деведесетих година прошлог вијека, него посредно и читав народ и Црква Херцеговине, са горчином у срцу написасмо ове ријечи да одужимо дуг савјести. Канцеларија Епископа ЗХиП https://eparhija-zahumskohercegovacka.com

ЛИНК

Извор: Serbian Times View full Странице

Ђаци из Републике Српске ће учити кинески језик у школама Влада Републике Српске усвојила је на седници у четвртак Информацију о увођењу кинеског језика у школе у Републици Српској. Влада је овластила министра просвете и културе Републике Српске да потпише Споразум о обезбеђивању наставника кинеског језика са Конфуцијевим институтом са седиштем у Кини. Конфуцијев институт са седиштем у кинеском Ханбану, овим споразумом се обавезује да обезбеди наставнике кинеског језика за Републику Српску и БиХ, са циљем да подржи реализацију наставе кинеског језика у Републици Српској и БиХ. С циљем спровођења активности на увођењу факултативног изучавања кинеског језика, Министарство је предложило школе у којима су ученици исказали интересовање за изучавање кинеског језика, те је од другог полугодишта школске 2017/2018. године овај језик уведен као факултативна настава у основним школама "Свети Сава" из Источног Новог Сарајева, "Свети Сава" из Добоја, "Георги Стојков Раковски" из Бањалуке и "Србија" из Шамца и Средњошколском центру Фоча. У сарадњи са Конфуцијевим институтом кинески језик изучава се и у ЈУ Гимназија Бањалука, и то у две групе - почетну и напредну по 20 ученика, дакле укупно 40 ученика. У бањалучкој Гимназији у току је и реализација пројекта добијања Конфуцијеве учионице. (rtrs.tv) http://www.novosti.rs/вести/насловна/република_српска.652.html:763490-Ђаци-из-Републике-Српске-ће-учити-кинески-језик-у-школама

Девети век на Балканском полуострву јесте век снажног мисионарског рада међу Словенима који је потицао из Византије. Тада су за мисионарске потребе Света браћа Кирило и Методије 881/882. године створили азбуку од 38 словних знака коју су назвали глагољица. Ова азбука је коришћена током превођења Светог писма на језике словенских племена, а нека од њих су била у саставу Првог бугарског царства. Нешто касније је Свети Климент, ученик Свете браће, од глагољице створио систем писмена са 44 словна знака названих ћирилица. Дело солунске Браће наставио је бугарски цар Борис (852-893) који је крстио Бугарску. Кирило и Методије и њихови настављачи превели су већи део Библије и извесан број богослужбених књига на словенски говорни језик бележећи их новоизграђеном азбуком. Књижевни словенски језик је створио револуцију међу словенским народима. Прва књига на словенском језику била је Јованово јеванђеље, а и остала три јеванђеља, Дела апостолска и Псалме Света браћа су превела пре поласка у Моравску 863. године. После Кирилове смрти 869. г. Методије је наставио са превођењем Библије, а тај велики подухват довршили су његови ученици. Стари завет је преведен са грчке Септуагинте, а језик при томе коришћен био је језик којим су говорили Словени из околине Солуна. За време владавине сина цара Бориса, Симеона (893-927), презвитер Григорије је добио налог да сачини други превод неких библијских књига, а обавио га је у Русији, где је било у употреби у Руској Цркви одомаћено Остромирово Јеванђеље, исписано 1056. године. У 14. веку је бугарски патријарх Јефтимије сачинио редакцију словенских превода. Године 1396. Бугарска је потпала под отоманску власт. Изум покретног штампарства (Гутенберг) омогућио је да се штампају и словенске књиге. Тако је у Трговишту у Румунији штампано мало Четворојеванђеље, а касније је објављено у Београду (Београдско јеванђеље, 1552. г.) и у Брашову. Псалтир штампан на словенском 1669. г. приредили су Исак Трајков родом из Софије и Кара Трифун из Скопља. Године 1895. г. А. И. Јацимирски извештава о једном рукопису Новога завета бугарске редакције пронађеном у манастиру Њамецу, а преписаном 1779. г. Текст је имао 150 страница исписаних у два стубца са по 35 редова, писан на народном бугарском језику. Овај језик се до 19. века у многоме одвојио од словенског језика, а азбука је сад садржавала мање слова, пошто је са 44 словна знака сведена на 32 слова. Иначе, употреба Библије на словенском језику била је ограничена на богослужења и теологију, па је обичан верник није могао читати, одн. схватати. До тада Свето писмо није било преведено на народни, књижевни језик Бугара. Британско и инострано библијско друштво основано је у Лондону 7. маја 1804. године, а само девет година касније, 14. јануара 1813, у Петрограду је основано Руско библијско друштво са кнезом Голицином на челу, а под покровитељством цара Александра. Додуше, најпре је било названо Петроградско библијско друштво, да би само годину дана касније било преименовано у Руско библијско друштво (28. септембра 1814). Управо ово Друштво је испитивало начине како да се Свето писмо преводи на словенске језике, па и на бугарски. Око 1806. године у Бугарској епископ Враце Софроније објавио књигу под насловом Киријакодромон, што је била збирка недељних и празничних проповеди које је са грчког 1803. г. превео епископ Никифор Теотокос. Била је то прва савремена бугарска књига. Док ју је припремао за штампу Софроније је библијске цитате доносио на „простом бугарском“ језику, према преводу сачињеном са црквенословенског текста тзв. Московске Библије. Ово је био преседан у смислу што се одступило од црквенословенских цитата Светога писма и упослио тада њихов савремени бугарски језик, и то из разлога што обичан човек није схватао Библију на словенском. Посебно занимљиво је то што је у додатку објавио Оченаш из Лукиног јеванђеља на народном бугарском језику. Руско библијско друштво је најавило да ће објавити Свето писмо на бугарском већ 1815. г, што је било преурањено. Сарадник Руског библијског друштво В. Пинкертон пропутовао је јужну Европу од 1819. до 1820. да би размотрио могућност његовог превођења на савремене словенске језике, као и на грчки и турски. Док је трагао за преводиоцима на бугарски, митрополит трновски је препоручио извесног архимандрита Теодосија из манастира Бистрице близу Букурешта као могућег преводиоца Библије на бугарски. У међувремену је сазнао да је Теодосије већ започео са таквим преводом 1819.г., па је превод Матејевог јеванђеља био готов 1821. г., после рада на њему у трајању од годину дана. Ради коначне редакције текста преводилац је провео још шест месеци, па је у фебруару 1822. г. дозвољено да се одштампа 5.000 примерака у Петрограду. Нажалост, установљено је да овај превод има много граматичких грешака, а био је стилски незграпан, будући да је био под утицајем словенског предлошка. Нека места у тексту су била буквално иста као у оригиналном словенском, па су и пре штампања изнете сумње у исправност тога превода. Пинкертон је предложио да се објави 2.000 уместо 5.000 предвиђених примерака. Теодосије је стигао у Петроград из Сибина (Сибиу, Румунија) у пратњи двојице ђакона да нагледају штампање, и овде је тражио да се објаве упоредо словенски и бугарски превод. Тако је у Петрограду у новембру 1823. г. објављено 2.000 примерака Матејевог јеванђеља. Децембра 1825. г. трновски митрополит Иларион изјавио је да је неки превод Новога завета припремио неки учитељ из Враце и да је за тај труд тражио 5000 пјастера. Превод су размотрили стручњаци и пронашли да је нетачан, па је Иларион тај превод одбио и за исти подухват предложио друга два преводиоца из своје епархије. Сапуновов превод Четворојеванђеља Самостални покушај превода Новога завета започео је Петар Сапунов са својим братом Серафимом; они су су 1828. г. објавили Четворојеванђеље у букурештанској митрополијској штампарији у Влашкој 2. децембра 1824. г. Превод је сачињен са грчког. Серафим је знао грчки и словенски, па ипак је у неким случајевима давао предност словенским речима над бугарским. Као предлошци коришћени су грчки, влашки (румунски) и словенски текст Јеванђеља. Овај превод је био објављен пре него што је Теодосије отпочео свој рад 1820. г. Међутим, књига је услед недостатка финансијских средстава била штампана тек после десетак година. Идеја је била да се објави само Четворојеванђеље и добије новац како би се одштампао поптуни Нови завет. Нажалост, Сапунов није почео на време са штампањем, а у међувремену је умро његов брат Серафим, и после дужих оклевања, 1828.г., објављено је 1.200 примерака Четворојеванђеља. Премда је сав Нови завет био преведен, штампано је само Четворојеванђеље на једноставној хартији. Ускоро затим објављена су Дела апостолска и Откривење Јованово. Пошто је 1834. године трновски протосинђел потврдио да је превод сачињен на добром бугарском језику, Британско и инострано библијско друштво откупило је 800 примерака, док је сам Сапунов распродао 400 примерака по цени од 10 пјастера. Затим је 1835. г. Библијско друштво добило понуду да објави део Новога завета у преводу Сапунова у 5.000 примерака. Нажалост, овај превод је имао много лингвистичких грешака и није био добро примљен у народу, па ни међу проповедницима. Превод Новога завета Неофита Рилског (1835) Епископ трновски Иларион препоручио је Неофита (Петрова) Рилског да сачини превод целог Новога завета. Почетком октобра 1835. г. Неофит је прихватио понуду и сместа почео са превођењем. Књига је објављена под насловом „Новиј Завет Господа нашего Иисуса Христа / сега ново преведенниј от славенскаго на болгарскиј јазик от Неофита иеромонаха П.П. Рилца и с прилежанием прегледан и одобрен от преосвјаштеннејшаго и премудраго митрополита Терновскаго Г. Г. Илариона. Смирна: тип. А. Дамианова и содружества 1840. “ (превод је завршен већ 1836.г.). За овај превод је плаћено 5.000 турских гроша. Нови завет је, дакле, објављен, у издању Британског и иностраног библијског друштва, у 5.000 примерака у Смирни куда је штампарију са словима бугарске азбуке послало то Библијско друштво. Превод је наишао на добар пријем и разаслан је по свим бугарским заједницама у Турској, тако да је 1844. г. доштампан тираж од 3.000 примерака. Цариградска патријаршија је одмах негативно реаговала сматрајући да је то протестантски превод Новога завета и тражила одштампане примерке ради уништења, док је народ одбијао да из руку испусти ову књигу. Забележено је да је пловдивски митрополит био наредио конфискацију свих примерака у његовом граду. Слично је било и у другим местима. Патријаршија је овај потез правдала грешкама у преводу, док је прогон књиге само подстакао народно интересовање за овај превод, па је Нови завет потпуно растурен. Друго издање је објављено у Смирни 1850. г. уз незнатне исправке издања из 1840. г. Уследило је ново издање 1853. г. у 15.000 примерака, од којих је хиљаде примерака сместа послато у Бугарску, а две хиљаде примерака послано у Ужинџово на тамошњи народни сајам. Четврто издање из 1857. г. у Букурешту први пут је објављено коришћењем грађанских слова. Године 1859. објављена су још два издања, једно у Букурешту, а друго у Лондону. Године 1866. објављено је у Цариграду џепно издање са текстом који је редиговао неки Енглез Елиас Ригз ( Elias Riggs) из Британског друштва. Нови Завет је редигован и штампан укупно девет пута (1840, 1850, 1853, 1857, два пута 1859, два пута 1860 и два пута 1867). Фотинов покушај превођења Негде око 1839. г. Британско и инострано библијско друштво покушало је да умоли Константина Фотинова да преведе јеванђеља. Међутим, Фотинов је преводио уз комбиновање доброг књижевног језика и лошег познавања црквенословенског, па народ то није добро схватао, те га је Библијско друштво одбацило као неодговарајуће. Превод целога Светога писма До 1840. г. бугарски језик се умногоме изменио; (источни) трновски дијалект је увелико прихваћен у западном делу земље. С обзиром на то да је Нови завет раније био преведен на западном дијалекту, морала се обавити његова редакција. Константин Фотинов, заједно са често заборављаним Стојином (Савом) Илијевим Радуловим преузео је на себе ту редакцију, да превод из 1840. г. пренесе на источни дијалект. Фотинов је радио и на познијим издањима, па се на молбу Библијског друштва подухватио превода појединих библијских одломака за једно америчко Библијско друштво. На преводу Старога завета радио је између 1851. и 1858. г. Превод Псалама је објавио у Смирни 1855. године, да би уследило издање превода Прича Соломонових, Проповедника и Петокњижја у Цариграду. Стављено му је у налог да ове књиге, као и друге старозаветне књиге, преведе с јеврејског оригинала. А зна се да се зборник библијских књига у јеврејској Библији разликује од истог зборника у словенској Библији. Да би обавио до краја свој превод Фотинов се преселио у Цариград, где је ускоро умро 28. новембра 1858. г. Сада је Библијско друштво позвало зналца бугарског језика Христодула Костовича (Сичан Николов) да му помогне у раду, па је 1860. г. објављена је прва свеска Старога завета са Мојсијевим књигама. Ускоро после проглашења Бугарске егзархије 1870. године Библијско друштво је ангажовало познатог бугарског писца и песника Петка Рачова Славејкова из Тријавне да обави ревизију Неофитовог превода Новога завета. Исте те године објављена је и друга свеска Старога Завета. Током целе 1863. г. Славејко је радио на поправци Неофита у сарадњи са једним другим библијским стручњаком по имену Стојан Михаиловски, као петим чланом Библијског редакцијског тима. Постојећи превод Старога завета на бугарском дело је бугарских стручњака, док су амерички и британски мисионари који их је било по Турској помагали у редакцији превода Новога завета. Прва редакција превода Старога завета била је окончана 10. октобра 1863. док је Костов радио на поправци Славејкове редакције Неофитовог превода Новога завета. Године 1864. Славејков је отпутовао у Цариград, где је тим стручњака завршио с преводом и извршио лектуру у првој половини исте те године. Ревизија Новога завета је завршена до 1865. и његово ново издање је објављено 1866. г. До овог времена умногоме су тражени делови Светога писма и штампана издања Новога завета, па је, рецимо, само у року од месец дана у Пловдиву продато 3.624 примерака Новога завета или у Старој Загори у истом периоду 800 примерака. Средином 1867. распродане су прве три свеске Старога завета и приређено је ново издање. Иначе, 1865. г. обављена је коначна редакција Новога завета да би уследила редакција и Старога завета како би текст одражавао савремени бугарски језик. Године 1867. уз помоћ Америчког библијског друштва у Њујорку штампана су два издања Новога завета, једно на новобугарском и једно на црквенословенском; штампано је и једно издање са упоредним бугарским и црквенословенским текстовима. После дуже од 12 година напорног рада, први пут је у Цариграду објављена цела Библија на бугарском у 3.600 примерака. Датум штампања је наведен на првој страници књиге: Јун 1871. Објављена је у два облика: великим и малим словима, а оба издања са упоредним местима. Издање са великим словима штампано је у осам свезака на укупно 1. 060 страница. Ова Библија је позната као Цариградска Библија: Библиа, сиреч, Свјаштенно-то Писание на Ветхиј и Новиј Завет: верно и точно преведено от првообразно-то. Цариград: книгопеч. на А. Х. Бојаџијана, 1871 (а треће издање објављено је исто у Цариграду 1874. г.). Први примерак из књиговезнице стигао је у Стару Загору у јуну 1871. Услед своје популарности цела Библија је поново штампана исте 1871. г. да би уследило још неколико издања. До 1879. г. број штампаних и распродатих Цариградских Библија износио је 6.572 свеске. Ускоро су уследили Симфонија четворојеванђеља (236 странице – Цариград 1880), Речник (Словар) Светога Писма (620 страница - Цариград 1884), и Коментари на Нови Завет (у 3 тома – 1894-1898), а све их припремило Библијско друштво. Ревидирани превод Библије објављен је 1891. г., као и 1906. године. Бугарска Библија у 20. веку До Првог светског рата Библија је често издавана са малим поправкама. Тако је Марково јеванђеље са илустрацијама у боји објављено већ у првој деценији тог века. Америчко библијско друштво је штампало Нови завет у Њујорку 1906. г., а Британско библијско друштво је штампало паралелно енглески и бугарски текст Новога завета у Берлину 1909, Лукино јеванђеље у Лондону 1912, а Нови завет посебно и цело Свето Писмо у Цариграду 1912. док је Псалтир објављен у Лондону 1913. године. После Првог светског рата Америчко библијско друштво је објавило у Њујорку 1918. г. специјално издање ревидираног превода Библије из 1912. године. Поправка Четворојеванђеља, започета тимски 1913. и настављена за време рата, уз учешће бугарских библиста М.Т. Добрвског и Ј.Ј. Сеханова, као и америчких протестаната, објављена је у Придворној печатници у Софији 1921. у издању Британског и иностраног библијског друштва. Исте године такође у Софији штампано је 20.000 примерака потпуно поправљеног превода Новога завета. У међувремену је топографска копија бугарске Библије објављена у Цариграду, а затим је 1923. објављено друго издање поправљеног Новога завета из 1921. у Софији. Исте године је цела Библија, која је садржавала исправљен текст Новога завета из 1921. г. на новом правопису, као и сам Стари завет на старобугарском правопису, објављена у Придворној печатници у Софији у издању Британског и иностраног библијског друштва. Године 1924. уследило је издање потпуне Библије. Од 1925. до 1926. цариградско издање Библије у 8 свезака објавило је у једној књизи Њујоркшко библијско друштво у Њујорку. Издање поправљеног Новога завета (1933) и Библије (1940) од стране Британског и иностраног библијског друштва и Јовановог Јеванђеља у Њујорку (1940) од Америчког библијског друштва садржавао је само минималне промене оног издања из 1924. године. У време комунистичке власти (1944-1989) није било могућно превођење и штампање Библије, мада је она и даље штампана у иностранству и тајно уношена. Између више познатих и непознатих издања наводимо Женевску топографску Библију у издању Сједињених библијских друштава 1951. г., њено лондонско издање 1965, Њујоршко издање Новога завета и потпуне Библије 1981. године. Са падом Берлинског зида 1989. г. више мисионарских друштава радило је на новом преводу Библије на бугарском, па је 1993. г. нека протестантска издавачка кућа „Верен“ издала ревидирани текст Новога завета. Потпуна Библија по благослову Бугарске Православне Цркве објављена је 1995. г., да би уследило неколико топографских издања и ревидираних потпуних протестантских библија. Спомињемо издање Светога писма Бугарског библијског друштва, Библијског савеза и издавачке куће „Верен“. Уз то је 2002. године Бугарско библијско друштво објавило нови превод Новога завета, да би се касније изнашло да је за предложак имао руски православни превод, а не грчки изворник, па га протестанти у тој земљи не цене много. Такође је 2002. године тзв. „Отворена Библија“ сачинила нови превод Новога завета на којем је радио тим преводилаца држећи се блиског текста ревидиране протестантске Библије из 1924/1940. године. Најзад, 2005. г. објављено је интерлинеарно издање грчког и бугарског текста према Скривенеровом (Scrivener) textus receptus-у. Нажалост, у покушају да се блиско држе Цариградске Библије њени преводиоци су поновили многе грешке својих колега из прошлог века. протођакон Радомир Ракић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Организација Уједињених Нација за образовање, науку и културу УНЕСКО прогласила је 8. септембар за Међународни дан писмености, 1967. године, а у циљу да се сваке године, бар на овај датум, истакну важности читања и писмености у животу појединца и друштва у целини. Шта значи бити писмен? Да ли је писмен онај ко зна своје писмо, ко зна да чита и пише? Да ли је то данас, у 21. веку, довољно? Какво је стање у медијима?-само су нека питања на која смо одговоре добили од проф. др Јелице Стојановић професора на катедри за српски језик и јужнословенске књижевности Филозофског факултета у Никшићу. Звучни запис разговора View full Странице

Већ је Књига над књигама дефинисала однос језика и идентитета. У Књизи постања (19, 20) пише да је Бог поверио Адама да надене имена свим живим бићима. Тиме Адам није само настављао дело Господње, него је такође стварао и себе – изнутра и поново. Кроз постепено савладавање језика јачао је своје когнитивне способности и градио духовни пејзаж. Тако и ми када долазимо на свет. Језик, онај први, уз помоћ ког упознајемо свет који нас окружује, уједно постаје градивни материјал за исцртавање сопствених менталних мапа. Тај језик, матерњи или очински, свеједно – језик блиских људи свакако, јесте језик кроз који смо прогледали и који постаје нераскидиви део нашег бића, иманентан у свим нашим когнитивним, психичким, духовним, менталним, интелектуалним и свим другим унутрашњим сферама; кóд, матрица којом касније у животу дешифрујемо спољашње импулсе. У тај језик уткана је колективна свест низа наших предака. Садржи талог њиховог искуства, конотације које су вековима надограђиване, кондензоване радости, напоре, очај и наду. У том језику налазе се специфичне семантичке нијансе, идиоми који чине разумљиви или само наслућени део говора. Идентитет није фиксна категорија. Не тврдим, стога, да нас не одређују и остали језици које боље или слабије научимо касније у животу, али се оно ново лепи на нас само споља као нови снег на снежну грудву, док оно исконско и архетипско остаје у нама заувек заробљено. У регресивној фази живота, када стечено почне да отпада, најпре се губи спољашњи слој, постепено све до најдубљих стуктура. Тако је матерњи језик налик временској капсули у којој трајно остаје похрањена наша људска бит. Мирча Елијаде је рекао да без обзира “колико иначе слободан био, човек заувек остаје роб својих архетипских интуција”, матерњи језик је један од њих. Наравно, постоје билингисти који немају само један унутрашњи језик. Они из искуства тврде да када мисле на неком језику, да тај језик до неке мере мисли за њих. Наиме, сваки језик представља збир специфичних погледа на свет, исте речи имају друго значење, другачији садржај сосировског знака. Од очигледног: да ћете месец другачије замишљати ако је у вашем језику мушког, а другачије ако је женског рода, па све до сложених флуидних појава, које се у сваком појединцу другачије разлију. Када се изражавамо на страном језику, осећа се у њему одјек матерњег, не само на нивоу структуралном и граматичком, него и на логичком нивоу. Језик је градивни материјал књижевности, његова цигла и малтер, али оно што држи грађевину у жељеном облику, њена статика, јесте идентитет. Идентитет је као магнетно поље које нас држи у исправном и усправном стању а када артикулишемо мисао, идентитет је тај који одређује све оно што није изговорено а јесте изречено. Однос између језика, књижевности и идентитета је сложен и узајамно условљен. С једне стране језик одређује идентитет књижевности, а с друге стране књижевност је уз помоћу језика формирала национални идентитет. Књижевност је одиграла важну улогу, на пример, у процесима стварања модерних народа који су се одиграли у 18. веку. Да би се један народ формирао, било је потребно да се сви припадници између себе добро разумеју у смислу коришћења једне језичке норме. Књижевност је важна јер се њоме кодификује књижевни језик. Захваљујући томе, у то време писци су добили истакнуто место у друштву а књижевност је попримила интегративну функцију – књижевници су били саставни део великог идеолошког пројекта – формирања народа и постали су народни трибуни. У виду фикције осветљавали су поједине друштвене процесе и дубљим смислом обезбеђивали су своју националну и језичку заједницу, проналазили су разлоге њеног постојања, изговарали дијагнозе, тумачили последице… Аналогно то важи и за формирање националних мањина. На пример, у Војводини после Првог светског рата (исти процеси наставили су се и после Другог светског рата), када су се припадници бројних националних заједница нашли одсечени од својих матичних држава (пре свега Словаци, Мађари, Румуни и Русини), почели су да граде своје сопствене аутохтоне књижевне контексте. Друштвени положај њихових писаца био је тада истакнут јер су суделовали у стандардизовању језика и идеолошком пројекту формирања посебних културних и књижевних контекста. Тако су, не само географски простор, фолклорне специфичности, посебна варијанта језика обележеног међујезичком интерференцијом и локалним колоритом панонске равнице, него такође и књижевност стварана на овом језику, постали интегративни елеменат у формирању једног посебног идентитета, који је заправо варијант већег националног идентитета. На основу тога сматрамо да је књижевност одиграла значајну улогу у формирању или другим речима у културном диференцирању националних заједница – националних мањина у Војводини, пошто јој је било поверено идеолошко преваспитавање припадника заједнице и обезбеђивање помоћи у формирању потпуно новог ентитета. Питање идентитета у последње време је изузетно важно. Један од упадљивих разлога за тако нарастујућу свест јесте процес интернационализације, који стоји у вези са политичким процесима, као и са свеприсутном технологизацијом света и променама у свим друштвима које су се услед тога десиле. Појам идентитета спада међу кључне проблеме књижевности и у својим делима њиме су се бавили бројни писци. Писање је добар начин потраге за идентитом, како личног тако и оних других. Уједно, то је појам који за себе везује мноштво стереотипа и табуа а задатак књижевности би требало да буде да их руши, а не да их јача. Барем оне добре. Књижевност која сарађује са стереотипизацијом је пут ка кичу. Идентитет најчешће тематизују писци који се налазе на граничним позицијама – међукњижевним или поликњижевним (односно међуконтекстуалним или поликонтекстуалним). У либералнијим грађанским друштвима су разноврснији, у тоталитарним друштвима овај плуралитет тежи да се редукује. Постоји безброј дефиниција појма идентитет а, свеједно, као да је остао недефинисан до краја. У сваком случају, разумемо га као несводиву, комплексну и динамичну појаву. Границе културе и културни простор се данас више не поклапа са међама етничког и језичког простора, зато кад кажем идентитет, не мислим (само) на национални, мислим на језички, културни, професионални, лични… За потребе ове рефлексије идентитет разумемо као ‘оно што јесам’. А шта је онда губитак идентитета? Вероватно није, како се данас популарно (и површно) сматра, помодно коришћења туђица у исказу или неупражњавање одређених верских или етнофолклорних обреда, пошто су све те категорије само појавног карактера и не тичу наше бити. Ниновац Владимир Пиштало, који и сам већ више деценија живи и ради у Америци, а у свом научном и књижевном делу бавио се питањем идентитета, конкретно идентитетом српских исељеника у Америку, помало шаљиво каже да су по том питању људи параноични јер: “идентитет није стаклени кликер и не може се изгубити.“ Код себе примећује да је одлазак у иностранство учврстио његов идентитет (првенствено језик), страно окужење му је помогло да се матерњи језик прочисти и врати сам себи. Сматрамо да је губитак идентитета егзистенцијално осећање пропасти изазвано рушењем традиционалне аксиологије. Другим речима, субјекат упада у стање у коме се тешко сналази, често апсурдно, при чему долази до поремећаја основних вредности. Из стања сигурности, топлине, блискости, прелази у другу крајност, у ситуацију која подразумева одсуство свих наведених атрибута. Губитак идентитета је за човека критична, чак кобна појава јер је и потреба за идентитетом код људи витална и егзистенцијална, и није само као спознајна, интелектуална категорија. Људи имају подсвесну потребу да припадају, зато што теже да се наслоне на нешто веће и трајније од себе самог, а све то да би лакше поднели пораз временске димензије и пролазности, а можда и због тога да прећутно себи испричају бајку о вечном трајању. Отуда имају успех национални митови који у себи носе елементе супериорности и божанског, а који немају рационалну димензију. Митови црпе виталну снагу из страха субјекта од танатосове сенке. Однос колективног и личног идентитета може бити разнолик. С једне стране први одређује други, али само делимично. Мера у којој ће се садржај првог и другог поклапати зависи од односа поједница према том континуитету – хоће ли се код нега појавити вољна одступања или свесна идентификација. У вези са тим постоје одређене задате личне реакције. Зависи на шта нас терају. Ако смо принуђени на митски континуитет, ми реагујемо променом и побуном, али ако нас терају на потпуни дисконтинуитет, реагујемо ткањем паукових мрежа према својим прецима. Управо ова врста задатих реакција појашњава тежњу за космополитским у затвореним срединама, а с друге стране носталгична осећања исељеника или код књижевника у дијаспори потребу непрекидног одржавања физичких или духовних контаката са завичајем и јавне присутности, чак аспирацију да остану активни чиниоци у културном процесу. Политички дисиденти, писци у егзилу и сви они којима је то било онемогућено, доживљали су дубоку трауму изопштења. Као што рекох, идентитети су разни и овај појам се не прекрива са појмом национална припадност. Како каже Давид Албахари: “Најсмешнија су ми страховања за чистоћу идентитета. Насилно очишћен идентитет постаје, у ствари, своја негација. ‘Прљави’ идентитет је оно што бих најпре одабрао. (…) Ја се много боље осећам као канадско-српско-јеврејски писац, него као само једно од та три појединчано.” Либанац који живи у Француској Амин Малуф у књизи “У име идентитета” овако одговара на питање: “Оно то мене чини ониме што јесам и ничим другим, јесте чињеница да се налазим између две земље, два или три језика, више културних традиција. Управо то одређује мој идентитет. Да ли бих ја био ја, да одсечем један свој део?” Као посебну категорију можемо сматрати идентитет наднационални, а притом и даље етнички, који има одређеног прагматичног смисла. Типичан пример за то је југословенски идентитет. То је, вероватно, најбољи пример нације која је прво контруисана а затим деконструисана и то у току мање од сто година. У Југославији је према попису становништва из 1971. године било миллион и триста хиљада Југословена, а при том грађани нису охрабривани да се тако изјашњавају. Такав идентитет имао је Данило Киш, стално је осећао “узнемиравајућу различитост” и грчевито се борио да не буде обележен под било којим националним идентитетом. А опет, његова борба била је узалудна, јер вероватно и данас свако прво помисли да је он јеврејски писац. То је зато што идентитет не стварамо само ми сами, већ га за нас често формирају и други. Чувена је Кишова полемика која се покренула око дела Гробница за Бориса Давидовича са традиционалистима који су га “читали” кроз призму своје аксиологије. Његов отац је био Јеврејин, тако да он није тек тако могао да себе прогласи припадником неке друге етничке заједице – чијем друштву и култури јесте де факто припао, слично као и раније поменути Давид Албахари. Југословенство је у његовом случају ефикасно прагматично решење. Као и у многим другим случајевима. На пример, код Владимира Арсенијевића који каже да је за њега губитак југословенског идентитета био поражавајући. Тврди о њему да је то “идентитет виши и племенитији и мање обавезујући од етничких и националних.” Можемо да претпоставимо да су овакви ставови и код једног и код другог последица траума које су проживљавали због искуства жигосања заснованог на ксенофобији средине према њиховом различитом пореклу. Миљенко Јерговић пише: “Ми нисмо само оно што мислимо да јесмо, него смо (што у тренуцима кризе бива много важње) оно што други мисле да ми јесмо. Кључ идентитета није једноставан. Ништа тако добро о томе не сведочи као искуство Холокауста. Нису нацисти и њихови савезници (…) поморили шест милијуна људи који су се осјећали Јеврејима, него су једног за другим, појединачно (…) поубијали шест милијуна оних које су они сматрали Јеврејима.” Он сматра да је за причу о идентитету далеко важније то што други мисле да јесмо и наводи пример недавне избегличке кризе и ксенофобичних реакција Европе на долазак миграната. Словачки писац Мартин Касарда се са овим ставом слаже кад пише: “Странци су за нас сви једнако страни, изнијансирани однос имамо само према себи.” Цветан Тодоров је такође писао о томе у књизи “Страх од варвара” и каже да је страх од страног малтене архетипски и атавистички. Идентитет је категорија која се успоставља конфронтацијом са различитим. У својој касној франкофоној фази Милан Кундера написао је кратак роман “Идентитет”. Пошто је ова реч у свим европским језицима слична, почели су да му стижу примерци преведених издања са лако препознатљивим насловом. Међутим, исландско издање имало је наслов који ни по чему није личио на остале. Кундери су затим, како је испричао, објаснили да у исландском језику не постоји реч аналогна нашој речи “идентитет”. Немам потврду да је то заиста тако, али има логике да буде. Језик који настаје на малом острву далеко од свега нема потребу за речју која служи да се подвуче разлика. Дакле, идентитет је често начин да кажемо шта нисмо, него начин да кажемо шта јесмо. На пример, након балканских ратова деведесетих и распада заједничке државе, интензивно су се регенерисали национални идентитети: хрватски, бошњачки и црногорски су се махом заснивали на ограђивању од српског, на подвлачењу разлике, док је у Србији било популарно ограђивати се од југословенског идентитета. У прилог тези да матерњим језиком изражавамо најбројнија семантичка значења – што је најприсутније у поезији и белетристици уопште – сведочи искуство писаца који живе и пишу ван свог изворног контекста. Релативно лако прелазе на други језик у свакодневној комуникацији, пишу на њему своја научна дела или публицистичке текстове, али материјал од ког граде своје књижевно дело остаје матерњи језик. Случајеви попут Владимира Набокова су изузетак. Могу као примере да вам наведем писце са којима сам сарађивала на настанку књиге Имигранти у Вавилонској кули а која представља збирку 14 разговора о идентитету са реномираним српским и словачким књижевницима. На пример, Звонко Танески дуги низ година живи у Словачкој, лингвиста је по струци и предаје словачки језик на универзитету у Нитри и Братислави, али поезију и даље пише на македонском. Словачки писац Душан Шимко, дисиденат од 1968. године од када живи у Швајцарској, такође је универзитетски професор, као и публициста који своје текстове објављује у угледним швајцарским и немачким листовима, али његово прозно дело припада словачком књижевном контексту, јер пише искључиво на овом језику и тематизује словачке прилике. Ту је већ поменути Владимир Пиштало или српско-британска књижевница Весна Голдсворти, такође универзитетска професорка, која се у чак четири књиге бавила темом идентитета, међу којима се налази и “Измишљање руританије”, један од најпревођенијег факултетског уџбеника у ком пише о “спољашњем идентитету” Балкана у западној књижевности и филму – или о томе како Балкан виде на Западу. Књиге пише на енглеском језику, такође и научна, културолошка дела и романе. Енглески је врло вероватно сад већ њен доминантан језик, далеко доминантнији у поређењу са претходна два случаја. Једино је књигу поезије “Солунски анђео” писала, како каже, двојезично – на неки начин преводила је себе на енглески језик. Ова унутрашња обсервација кроз призму два језика је за њу била толико неочекивано инспиративна, да је направила једночасовну емисију за BBC о томе како језик одређује наш идентитет – како смо на различитим језицима различите особе и колико је тешко најдубља осећања приказати на оном другом језику. Код књижевника проналазимо примере померања личног идентита наспрам идентита њихових предака, али су они најчешће одређени друштвеним факторима, не унутрашњим: На пример, мајка Иве Андрића била је Хрватица, али он себе ње сматрао само хрватским писцем. Он је био југословенски писац. Проблем, који Андрић није доживео, али његово дело јесте, настало је у тренутку, када је нестала Југославија. Срби и Хрвати и Босанци сматрају га својим писцем. Полемике око баштињења ових писаца, односно њиховог дела, ишле су до таквих апсурдних решења да постоји анегдота како је предлагано да се дело Иве Андрића “поздели” тематски, како би једне приче спадале у српски контекст, друге у хрватски а остале у босански. На сву срећу, до овога није дошло. Мајка Шандора Петефија била је Марија Хрузова и није говорила мађарски, била је Словакиња а отац Стеван Петровић био је Србин, што њега није спречило да изникне у једног од највећих мађарских и средњоевропских песника свог доба. Његов културни и језички идентитет био је угарски, у то није имао ни најмање сумње – у средини његовог одрастања угарска култура и мађарски језик били су доминантни а он се са њима идентификовао. Сличан пример, мада у обрнутом језичком правцу, је и српска књижевница мађарског порекла Лаура Барна. Мада Мађарица по рођењу, по језику на ком пише, али и темама које обрађује, традицији на коју се надовезује, у потпуности припада српском књижевном контексту. Лаура Барна каже да је идентитет нешто што се носи као сопствена кожа. А када (ако уопште) размишљамо о сопственој кожи? Можда само при повредама. Даље пише: “Идентитет је лично право на постојање, које је равно мисли – чврсто али нестално. Идентитет је глас трајања предака кроз појединачни тренутни оглас. Неуништиви код лишен могућности избора или надрастања. (…) Идентитет је ван било ког устоличеног закона, осим природног поретка, непопустив пред правилима јер функционише унутарњим логичким и филозофским системом идентификације.” Има и неких радикалнијих или критичкијих схватања промене језичког идентитета, односно језичке асимилације. На пример, Станислав Баранчак каже: “Процес језичке асимилације имигранта, то је у основи ствари насиље да би се све заборавило”. Чеслав Милош је говорио да када се већ обрео у инстранству, писац „не може ипак, а да се не запита шта је са његовом стваралачком способношћу“. Такође је говорио да постоји нека тајанствена веза која спаја јединку са земљом њених предака, с тлом и светлом, звуцима матерњег језика. Извори инспирације, како каже „далеко лакше пресахну ако неко живи у иностранству.“ Тема личног идентитета је данас врло актуелна, зато што се глобализација и савремени начин живота другачије рефлектују унутар човека него традиционална друштва. Лични идентитет у великој мери одређује друштво у ком живи. Савремени начин живота, непрекидно бомбардовање информацијама, фрагментарно вишесмерно комуникацирање на друштевним мрежама, глобалне теме – заправо удељене, али кроз савремене медије привидно елементарно важне по егзистенцију појединца, све се то одразило на унутрашњи свет. Егзистенција и идентитет не могу бити вечито исти и окамењени, пошто стоје у динамичном односу са околностима. Песник, критичар и издавач, Гојко Божовић, писао је у збирци песама Архипелаг о идентитету модерног човека. Кључна окосница ове песничке збирке налази се у самом називу – то је метафора раслојеног, расутог, дисперзивног субјекта. Управо такав идентитет резултат је модерног начина живота. Савремени човек више није резултат једног искуства, јединствене егзистенције у току једног живота. Свако од нас само у једном дану сазна пуно информација, доживи низ догађаја, проживи силне емоције – често врло различите. Стога се у сваком од нас умножава и биће. Када је реч о мултипликацији идентитета, интересантан је књижевни идентитет националних мањина, које управо због тесне повезаности ове три категорије (језика, књижевности и идентитета) имају тројно припадање у књижевне и културне контексте. О тројконтекстуалности је као први писао књижевни теоретичар и критичар Др Михал Харпањ, али су га касније прихватили и други теоретичари. По тој теорији, књижевност националних мањина спада понајпре у контекст матичне културе и језика, затим контексту земље у којој заједница живи а напокон и свом посебном, трећем, аутохтоном контексту. Да тај трећи није идентичан са првим, доказује управо језик који је код националних мањина другачији, по правилу архаичнији, али и јаком интерференцијом са језиком средине деформисан у специфичну матрицу. Питање идентитета је очигледан проблем за сва друштва, као и за припаднике књижевних заједница, изгледа да је оно за писце, читаоце и критичаре део једног институционализованог феномена који повезује њихове активности са ширим колективом. Питање идентитета је такође неодвојиво везано за само проучавање књижевности, за модел „националне књижевности“. Књижевност је раније била много више везана територију него што је то данас, када као део комуникационог процеса барем делимично учествује у трендовима савременог идеала покретљивости. Због тога је постало веома важно питање како литературе (посебно данас) одређују себе у погледу идентитета, и у ком обиму се традиционална начела доводе у питање – а ако се доводе, где зашто и како. Савремена наука (генетика, социологија, семотика, имагологија…) и књижевност најчешће заговарају хибридни (национални) идентитет наспрам тзв. „чистог“. Како каже Слободан Владушић, могуће су две тенденције развоја књижевности у блиској будућности – с једне стране књижевност ће бити економска чињеница она ће се посматрати као роба. То значи да ће писци размишљати пишући своје дела унапред да дела треба да буду погодна за што већи број читалаца. То, наравно, има своје консеквенце на садржај и квалитет у смислу поједностављивања дела, стереотипизацији ликова и радње с једне стране а то такође то значи и то да ако роба треба да се прода, мора да се и рекламира и та књижевност не може да буде критички настојена према оним вредностима који се сугеришу у такозваним мејнстрим медијима, па ће она на неки начин бити књижевност која ће гледати да буде и политички подобна. С друге стране, имаћемо нешто што се зове репрезентативна књижевност која ће затупа одређене социјалне групе које имају одређену политичку самосвест и које ће се на неки начин политички одређивати наспрам осталих група. Тако имате, на пример, постколонијалну књижевност која афирмише хибридни идентитет, дакле идентитет који може да се објасни пластично као особа која са Оријента долази на Запад и у том тренутку има дупли идентитет и човека Запада и Оријента и ту се ствара нека врста преплитања и која се у постколонијалној књижевности афирмише као супериорна у односу на неку врсту хомогеног идентитета, или рецимо националног идентитета. Верујем да долазе неки нови писци који имају наднационални идентитет. Доживели су Еразмус, студирали су у инострантву, немају осећање стеге и принудног борављења нити унутар нити ван граница националног оквира, тиме се ослобађају од комплекса малости и излазе ван граница ових оквира. Али је такође могуће, да ће као реакција на глобализацију и промовисање хибридног идентитета – а све то у светлу друштвено-политичких теденција данас – пробудити се и идеје а самим тим и књижевност која актуализује расну посебност и специфичност националног и да ће ови аутори користити елеменате националног за онеобичавање књижевног израза. Ни једно ни друго није вредност само по себи и дело обе ове групе писаца биће вредно једино ако своја осећања и размишљања изазе на естетски функционалан начин у књижевном тексту. Лично верујем да добра книжевност говори о универзалним темама, да додирује сваког човека где год да живи и било којим језиком да говори и изражава свељудска осећања. Писци треба да пишу на оном језику на ком могу да изразе најпрецизнија значења жељеног исказа, да остану доследни оном свом најдубљем унутрашњем бићу. А добри преводиоци, да поменем и своје колеге, које изузетно ценим, побринуће се да се писци и читаоци између себе добро разумеју. Књижевни преводиоци нису ни машине ни занатлије који мутирају исказ само на површном семантичком нивоу, књижевни преводиоци су уметници који урањају у дух изреченог не преводећи речи, него оно иза њих. Преводиоци су као митска бића из бајки, лучоноше, који воде људе за својим светлом, носе бакљу мисли, пале ватре спознаје. Преносе и продужавају пламен из једног у други дом, из једне у другу културу и по правилу имају хибридни идентитет. Зденка Валент-Белић Извор

Ако знамо да се у Америци, Аустралији и Енглеској говори Енглески, има ли основа да се у Хрватској и Босни говори Хрватски и Босански?