Претражи Живе Речи Утехе

Браћо и сестре, православни хришћани епархије крушевачке, чеда наша у Христу, мир вам! Ми будно пратимо ваш хришћански живот, и трудимо се да вам се на све доступне начине приближимо посредно или непосредно, и да заједничимо са вама. Свештена географија наше епархије нам то омогућује: да се чешће сусрећемо широм њене територије. Један од наших хришћана се ради тога досетио да каже да смо ми сеоски владика. Наравно да је овде реч о духовитој досетци а не о заједљивој или несланој шали. Дакле, колико смо ми присутни у нашим малим градовима, толико смо присутни и у нашим селима и засеоцима, односно манастирима, због чега смо веома благодарни Богу, и радосни заједно са нашим православним верницима. Ми ипак не идеализујемо себе и једни друге због тога. Напротив, свесни смо баш свих искушења и невоља које нас сналазе. Но ми притом не губимо наду, и не малаксавамо вером; сви заједно треба да мислимо да је могуће одупрети се свим искушењима, па тако и чинити. О томе смо вам ми говорили у личним сусретањима и у медијским обраћањима, у беседама и кроз текстове. Садржаји нашег епархијског Сајта требало би да су вам такође добро познати. Секташка делатност Пентикосталаца против наше епархије сведена је на најмању меру, али бисмо ми били ради да се постојећи секташи сви до једнога покају, и да се нађу у православној вери. Па ипак, ствар са сектом Марка Радосављевића, рашчињеног и из Српске Православне Цркве искљученог бившег епископа Артемија заједно са његовим припадницима, стоји другачије. Један број верника наше крушевачке епархије, појединаца и породица одлази к њему, у његову парасинагогу или нецрквену скупину, и тамо даје одушка својој вери. Наравно да тај чин наша Српска Православна Црква, према томе и крушевачка епархија не благосиља! Припадници ове секте не служе Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, него се служе Црквом, односно њу саму злоупотребљавају. А то се већ равна са губитком и убиством сопствене душе. Када је то тако онда код њих не може бити речи о Цркви, епископима и свештеницима. Код њих нема Светих Тајни, нема монаштва и верника. Нема спасења!!! Има само свеопште пропасти!!! Зато ми упозоравамо наше епархиоте и вернике да се не играју спасењем! Они могу да га изгубе. Да се не отуђују од своје епархије крушевачке, јер би могли отпасти од ње. Ми им братољубиво скрећемо пажњу и на другу чињеницу. Да не компликују додатно ионако страшан положај Марка Радосављевића, челника ове секте – тзв. артемита. Него да га оставе да он сам још поразмисли о свом положају, па да некако смогне храбрости да се кроз покајање врати у крило Српске Православне Цркве. Јер, уколико не буде то учинио – изгубиће душу – а одговорност за то сносиће и епархиоти крушевачке епархије који су одлазили у његову парасинагогу и потхрањивали му лажну веру и сујету: да је само он у праву, а да су сви други у криву! А слоган: Истина је само једна – Артемије, највише штете наноси, и наносиће самоме Марку Радосављевићу! Овим речима дакле обратили смо вам се ми, драги наши епархиоти, и рекли вам оно што смо били дужни казати вам! Уским путем спасења треба ходити, но нипошто путем погубним! Христос васкрсе!!! 8/25 мај 2019. год. у Крушевцу Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка View full Странице

Верујем да сте многи од вас чули за ово. Сигуран сам да сте се сусрели са чувеном "теологијом ваља се- не ваља се", те самим тим сте чули да постоје "мртви и живи свеци". Што је најгоре, те приче шире и разни медији међу којима је и РТС, блиц и остали... О чему се заправо ради? Има оних који не разумевајући да наш Бог НИЈЕ БОГ МРТВИХ НЕГО БОГ ЖИВИХ, мисле да светитељи који су страдали или умрли су мртви док су анђели (свети Архангел Михајло, Гаврило... или свети Илија који је жив вазнесен на небеса) "живи свеци"... но то није ни пола бабске теологије! Идемо даље. За "живе свеце" се не спрема славско жито јер они нису умрли, те им то не треба. Славко жито се спрема само за "мртве свеце" (Боже опрости, која накарадност!). Не само то! За "живе свеце" се не пости па ма који дан да падне! Дакле, може да буде и среда и петак, нема везе, нека рска кожица прасећа! Овим стварима заиста треба стати на пут и не дозволити обесмишљавање славе. Нема мртвих светитеља, као што је Христос жив вавек, тако и они који умиру са вером у Њега и Васкрсење живе вавек! Дакле, светитељи су сви живи. Славско жито се спрема за СВЕ СЛАВЕ. Без разлике. зато ви који славите Архангеле слободно спремите жито и донесите у Цркву. Немојте да бринете шта ће неко рећи, да ли ће вас неко попреко гледати. То је ваша обавеза као свечара. Славско жито се не спрема за "мртве свеце" већ у славу Божију, у славу светог кога славимо и у спомен оних који су умрли и славу нам предали да славимо. Слободно могу чиста срца да кажем да је жито смисленије и некако важније од колача. Још, жито је старије од хлеба. Ако имате нешто да питате слободно учините овде, делите ову тему и дајте да помогнемо људима да се не упетљавају у магијске приступе Православљу. Како је у вашим крајевима?

Ово није моја теорија, једноставно мој пријатељ је хтео да постави ово питање за све па преносим, а тиче се авиона који лети на пример из Београда за Осло. Дакле, ако је земља округла или елипсаста какав је одговор на ово? Avion koji putuje od Beograda do Osla Ako je Zemlja savijena kao lopta, Bi trebao na svakih 100 m leta da se spusti 8 metara dole Da bi to uradio do Norveske Bilo bi mu potrebno na 1 km 10 spustanja na nos , to jest 80 metara na 1 km Do Norveske od Bg ima 2000 km zakrivljenost bi bila 80 metara na 1 km - puta 2000 km ( puta) = 160 000 metara Problem je: spustanje aviona - trosi 8 % goriva na 1 km spustanja Na 10 km bi potrosio svoje gorivo Dakle; Max bi leteo sa obaranjem oko 80 km Trebao bi da puni rezorvar 25 puta za tu rekaciju Ali manje vise... da se be spusta svakih 100 metara 8 metara ... odletio bi od dizanja u SVEMIR Dakle, mora da se spusta.. Probkem je ; avioni lete na istoj visini- 9000 stopa

Iguman manastira Visoki Dečani, arhimandrit Sava Janjić, opet se našao u fokusu javnosti. Devedesetih zbog upozorenja na rat i stradanja naroda – albanskog i srpskog, ranih dvehiljaditih zbog svedočenja o stradanju srpskog naroda na KiM-u i pravoslavnih svetinja. Ove godine – prvo, zbog protivljenja izvođenju radova za put Dečani-Plav, koji podržava kosovska vlada, za koje tvrdi da se njima krši Zakon o specijalno zaštićenim zonama, u koju spada i teren oko manastira koji je pod zaštitom UNESCO-a. Potom i zbog javnog upozorenja na opasnost od tzv. dogovornog incidenta na Severu kojim bi se realizovala ideja podele, i uopšte, snažnih upozorenja o, kako iguman vidi, stradanju naroda koje bi se dogodilo ukoliko bi se realizovali scenariji koje sada javno zastupaju predsednici Vučić i Tači – (etničko) „razgraničenje“, odnosno „korekcija granica“. Iz arhive objavljujemo šta je New York Times 2003. pisao, upravo o ovom igumanu. Srpskom svešteniku nezavisnog uma sa Kosova sada ne veruje ni jedna strana New York Times 2003: Kada je otac Sava Janjić tokom devedesetih istupio preko ranga Srpske pravoslavne crkve kako bi osudio ofanzivu Srbije na albanski narod na Kosovu, njegovi sunarodnici su ga proglasili za izdajnika kojeg plaća Centralna obaveštajna agencija. Sada je optužen za širenje srpske nacionalističke propagande koja je potpirivala deceniju ratova na Balkanu. Značajne ličnosti među kosovskim Albancima sumnjaju da on radi za srpske obaveštajne službe. Za međunarodne zvaničnike, koji upravljaju ovom južnom srpskom pokrajinom od kada je NATO 1999. godine proterao snage Slobodana Miloševića, otac Sava je branilac nekooperativnog cepidlačenja koje karakteriše odnos Beograda prema njima. Ali sa tačke gledišta ovog igumana, jedina stvar koja se promenila je prijemčivost spoljnog sveta na poruku koju šalje iz izolovanog dečanskog manastira iz 14. veka. “Moj prioritet je oduvek bila odbrana ljudskih prava,” rekao je monah sa naočarama na licu, sedeći za kompjuterskom tastaturom koja mu služi kao govornica, zahvaljujući brzoj satelitskoj Internet vezi: “Zato smo u ovom manastiru zaštitili 200 albanskih civila od Miloševićeve policije i hranili mnoge porodice koje su patile tokom rata.” Po mišljenju oca Save, svet jednostavno ne interesuju posleratne patnje kosovskih Srba. Više od 200.000 njih je pobeglo nakon što je borba pre više od tri godine prestala, kada je oteto ili ubijeno oko 2.500 Srba kao odmazda za hiljade smrtnih slučajeva nad Albancima tokom rata. Osim delića teritorije na severu, na granici sa Srbijom, većina Srba koji su ostali na ovom području, koje se smatra srcem srednjevekovnog srpskog carstva, živi u razbacanim enklavama kojim, kako bi sprečili osvetničke napade, patroliraju mirovne snage NATO-a. “Hiljade kuća, crkava, spomenika kulture i groblja su uništili albanski ekstremisti, ne za vreme rata, ili tokom vladavine balkanskog diktatora, već u prisustvu misije Ujedinjenih nacija i NATO-a” – tridesetsedmogodišnji otac Sava nedavno je napisao na društvenim mrežama. Sutradan je napadnut na stranicama vodećih kosovskih albanskih novina „Koha Ditore“. “Prema ovom Srbinu, koji ima uticaj na mišljenje javnog mnjenja na zapadu, svi su krivi, osim njegovih zemljaka sa Kosova,” rekao je kolumnista ovog lista Adriatik Keljmendi: “Srbi na Kosovu ne rade ništa kako bi dokazali da oni više nisu ti koji su ubijali i uništavali sve što je pripadalo njihovim albanskim susedima.” Otac Sava uviđa teškoće u borbi protiv ekstremizma koji često karakteriše politiku – na i o Kosovu. “To je poput dijaloga gluvih,” rekao je on, dodirujući tanku kestenjastu bradu: “Albanci kažu da Pravoslavna crkva želi da vrati srpsku kontrolu nad Kosovom. U međuvremenu, albanski ekstremisti uništavaju crkve kako bi uklonili kolektivni fokus kojim bi se Srbi privukli da se vrate.” Problem, prema njegovom mišljenju, leži u sukobu identiteta koji se već godinama krčka. Koliko god obični kosovski Albanci govorili da su voljni da prihvate prisustvo srpske manjine, Sava tvrdi da oni manastire, poput onog u kom je, vide kao pretnju, jer predstavljaju istorijsku vezu Srba sa ovom zemljom. “Mi smo trn u oku priče na kojoj Albanci grade svoj nacionalni identitet,” rekao je: „Priča u kojoj su nakon Adama i Eve samo Albanci živeli ovde, a svi koji su došli nakon njih su uljezi.“ Izvor: Kossev View full Странице

Са првим зрацима сунца, са ливањског смарагдно плавог неба, освану још једна света недјеља. Вријеме је да се служи Богу. Парох лијевањски, узевши из дома вино, воду, просфору и све што је неопходно да би се служила Света Литургија, одјева своју мантију и лаганим корацима креће ка прелијепом храму Успења Пресвете Богородице, који наши преци изградише још за турског земана. Храм на узвишици, видан из цијелог Ливна, крст са његовог звоника се види из цијелог града. Идући ка храму, свештеник у себи размишља: ”Мили Боже, хоће ли ко од стараца моћи данас доћи? Дан је лијеп, али је синоћ било невријеме. Можда не смеју вани. Ово мало дјечице је на распусту, можда су негдје и отишли…”. Тако размишљајући, стиже у свети храм, откључавајући га са два огромна метална кључа, и улази унутра. Сваки пут улазак је запањујући. Када се одшкрину метална врата, верника дочека велељепни изглед унутрашњости, прелијепе иконе са својим златним ореолима које одољевају зубу времена и мирис тамјана од претходне Литургије. Зидови натопљени искреном молитвом и тешким бременом историје који носи ова мала хришћанска заједница на својим плећима. Иако још никога нема, свештеник осјети да ће барем њих неколико доћи. Упркос болести и годинама, Ливњаци неће дозволити да њихова светиња остане празна. Колико год да их дође, црква ће бити пуна. Сабирајући своје мисли на молитву, облачећи се у свете златоткане одежде у миру и тишини храма обасјаног првима зрацима сунца, размишља колико ли је светих душа у прошлости, баш у овом храму, са својим часним протама ливањским, своје молитве Богу узносило. Одлутавши тако у мислима, тргну га звук звона са других градских цркава. Појури да и он позвони старим звоном које је пре више од једног века даривала честита Стана Арнаут да, како на њему пише, ”живе зове, а мртве оплакује” те да, својим рањеним звуком, сакупи вернике. Одједном, тишину у црквеној порти почеше да испуњавају гласови. Чују се и дјеца. Ту су Стојка и Војка, Весна и Божана, и сви остали наши парохијани, носе цвијеће за свети храм. Ту су Милка и Смиљана, спремне да држе пјевницу. Ту су и наша дјечица, ђаци за вјеронауку, неки да чтецирају, неки да помогну у олтару, сви да своје искрене молитве Богу узнесу. Јер, молитве дјечије и ових измучених стараца су најискреније засигурно. Литургија свечано одпоче. Иако нас је десетак, као да нас је стотину – јер тако и звучаше када одјекну прво Амин, које пјевница започе а остали подржаше. Не осјећамо да нас је мало, јер са нама су свети анђели и наши преци, који спију вечним сном праведних мученика тек неколико метара од Богородичине цркве, у капели Свете великомученице Марине. Са нама су и сви они, наши најмилији, рођени и крштени овдје а расути по цијеломе свијету. Тако одпоче још једна Света Литургија у Ливањској Богородичиној цркви. Одпочета давних дана, а никада се, ако Бог да, неће завршити… https://omlivanjska.com/2018/06/24/jednanedeljaulivnu/

Pošto je pre neki dan ispraćen i poslednji voz koji je krenuo sa železničke stanice Beograd, koja još uvek nije zamenjena s novom, što je uostalom i sasvim normalno za Srbiju koja ne funkcioniše po principu menjamo staro za novo, već po onom rušimo staro a onda ćemo već nešto smisliti, skrpiti i slepiti od tih ruševina, evo da i ja tome dodam svoju. Da opišem svoje poslednje putovanje vozom iz stare železničke stanice koja je sad već ušla u istoriju. Bilo je to pre par meseci kad sam vozom koji je kretao u 18.10, u jeftinoj varijanti od 6600 dinara povratna, išla za Grčku s tim što je voz išao samo do Gevgelije odakle se prelazilo na autobus koji je nastavljao do Soluna. Sva srećna dođem na stanicu dvadesetak minuta ranije, od voza ni traga. 18.10 nema. 18.20, 18.30, 18.40 redovno najavljuju kašnjenja koja pomeraju za 10-15 minuta. Najzad se svečano pojavi voz. Ponosan, gord, može mu se. Stoji još pola sata – sat u stanici. Razlog – treba da prođe osoblje da očisti vagone. Voz je poluprazan u kupe mi ulazi neki mladić iz jednog mesta na sat –dva od Beograda, koji radi u Bg na građevini pa se svako veče vraća kući. Ima ženu decu, mesečnu kartu, jes malo naporno ali ovako mu je jeftinije nego da iznajmljuje stan. Posle desetak minuta pristojnog razgovaora cap, mlada kršna radnička ruka pravo na koleno. Pa opali po nežnosti. Onoj iskonskoj s kojom se tako ponosimo na ovim prostorima. Ja mu kažem dete, majka mogu da ti budem, nema veze, ništa da ne brinem on voli matorke. A usput da li ja uopšte znam šta to znači da se svaki dan cima po dva sata ujutro i uveče, do Beograda i nazad za neku bednu crkavicu, samo da bi prehranio porodicu. Pa mora i on s nečim da se zabavi, da ubije dosadu, i on je živo biće. A moje koleno i butina su idealan rekvizit za to. Malo samilosti i razumevanja molim. Tako je to s dečurlijim u nedostatku boljeg oni od svega naprave igračku. Ali pošto mentalni sklop putnika nije problem železnice, da ih ne krivim i za to. Posle dva dana klackanja, duplo više vremena nego što je bilo potrebno da se stigne do iste destinacije onda kad su železnice nastale, dovučemo se sa nekoliko sati zakašnjenja do Gevgelije. Tamo nas čeka grčki autobus sa grčkim vozačem koji je u međuvremenu doručkovao svario, popapao užinu i nju svario, odgledao filmski maraton a još malo pa bi došlo i vreme bilo ručku dok ne dočeka voz – smiren, blažen, kako i ne bi bio. Pretopstavljam da mu je ta tura jedino što radi za ceo dan, jer dok dođe do Gevgelije, sačeka nepredvidljiv broj sati i vrati se nazad prođe mu i radno vreme tako da nema čemu da se žali. O Grčkoj neću jer bi to zahtevalo poseban post. Na povratku iz Soluna ista priča. Autobusom do Gevgelije, hvala i doviđenja, pređemo na stanicu još iz doba Tiletovih radnih akcija - raspad. Nit čoveka nit voza na vidiku. Sablasno kao u nekom prostoru posle nuklearne eksplozije. Stanica ogoljena i oguljena, otpadajuća fasada, nigde svetla, informacija, niti bilo koga da pitaš. Pada neka kišica, putnici mahom stranci na proputovanju, rasporedili se između dve polurazvaljene nadstrešnice i čekaju Godoa, Boga Oca ili prvog koji se pojavi. Mole boga da im ono što je ostalo od krova ne padne na glavu. Nailazi nešto što liči na voz, ista priča kao i u Beogradu s tom malom razlikom da je Gevgelija slepo crevo jedne nedefinisane države, a ne prestonica suverene države, samozvanog garanta stabilnosti na Balkanu, grad prepun lepih devojaka i dobre zabava koji iz godine u godinu privlači sve više stanaca. Osim nešto malo Makedonaca koji silaze u Skopju u vozu su pretežno stranci. Iz naših krajeva, znajući situaciju, niko normalan ne ide vozom u Grčku pa se vozom i ne vraća. Kod mene u kupe uđe jedna Austalijanka. Mlada, zgodna, atraktivna, pita da li je slobodno , eto ja sam sama pa žensko a pošto prvi put dolazi u naše krajeve nije baš najsigurnija da sedi sama, svakakvog sveta ima. Ja joj se zahvalim što me odmah ošacova i izdvoji od tih svakakvih i tako krenusmo da ćaskamo. Na proputovanju je po Evropi, tri nedelje, ide u Srbiju jer je čula da je totalno otkačena zemlja, zapad je ne zanima, tamo je sve sterilno a ona bi malo života i egzotike. E sad pošto je mlada dama ostala još uvek u priči iz doba hladnog rata ispriča mi svoj plan putovanja – ona bi do Beograda i malo da šnjuva po Srbiji, a onda bi da skokne do Mađarske, Češke, Poljske jer joj je jedna baka poreklom Čehinja koja živi u Australiji puno pričala o Češkoj iz doba komunizma pa bi da vidi šta je ostalo od toga. Šta da joj kažem osim sestro slatka ako si mislila da tražiš egzotiku u Češkoj odmah da te obavestim da si zakasnila dobrih 30 godina, tad kad je moglo da se vidi ono što tebe zanima ti nisi bila ni spermatozoid u nastajanju, ako ti je do ''ludila'' i nadrealnih scena onda ti je bolje da se držiš Srbije, eventualno skokneš do Bosne, Albanije, možda Rumunije i Bugarske jer to što ti tražiš u Poljskoj i Češkoj sigurno nećeš naći. I dok mi tako ćaskamo uđe kondukter – karte na pregled, i kad je video da s njom pričam engleski zamoli me za jednu uslugu – pošto je voz pun stranaca, u Preševu je ušlo puno migranata a on engleski ne zna da li bih ja mogla da mu malo pomognem i strancima objasnim da voz ne ide direktno do Beograda već da ide samo do Resnika gde ima autobus s kojim mogu do centra, a on će me posle s nečim nagraditi. I tako ja s njim od kupea do kupea, Kanađani, Afganistanci, Nemci, Sirijci i ostala bratija, za Beograd, za Beograd, objasnim ja svima njima i onim sledećima koji su u međuvremenu ulazili, a kondukter pošto smo mu bile zanimljive sedne u naš kupe i krene da nam priča svoje dogodovštine vezane za železnice Srbije. I krene on – moj prvi radni dan. Ispriča nam kako je bio tek zadužio železničko odelo, čisto novo izašlo iz plastike i kako je s tim novim odelom krenuo da proverava karte. Prvi dan. Relacija Niš – Beograd. Sav ponosan, jedinac od majke, sigurno radno mesto u državnoj službi, plata socijalno i sve što uz to sleduje. I stigne voz do Male Krsne kad ono na sred stanice Cige kolju prase i pevaju. Ulaze u voz s koritancem prase priklano ali ne i zaklano koprca se i skiči dok se oni muče da ga dokolju. Nagurali se tako u delu pored wc-a, između dva vagona, pevaju, sviraju, krv šprica na sve stane a on ne sme da pređe u sledeći vagon da ne bi isprljao odelo. Na sledećoj stanici silaze sa prasetom, čekaju ih svatovi sa mladom i mladoženjom. Prevodim Austalijanki ona vrišti od smeha. Vidi on da se našoj dragoj gošći s južnog dela ravne ploče sviđaju njegove pričea pa ne bi da je liši ugođaja nastavlja dalje. Poznato je naširoko to naše gostoprimstvo i ljubav prema strancima. Priča tako o nekoj sredovečnoj ženi koja da prehrani porodicu prodaje svoje usluge u vozu. Žena putuje na relaciji od tačke A do tačke B bez gaća i brushaltera pa u zavisnosti od toga koliko stranka ima da potroši diskretno diže suknju ili majicu. A može i jedno i drugo ako se mušterija proalavi. To ide s popustom. I kaže fino joj ide. Lepo njima dobro njoj, on se pravi da ne vidi, zašto bi se mešao ljudima u posao, njemu ni iz džepa ni u džep. Nastavlja dalje neku najskoriju priču o nekom očajniku, depresivcu koji je hteo da iskoči iz voza i izvrši samoubistvo kog su nahvatali taman pred završnim činom dok je recitovao poslednje reči molitve i držali ga za noge sve do Mladenovca gde su ga predali hitnoj i policiji. I tako uz razne dogodovštine s konfetama i bez, uz povremene preveode sve ređim strancima dođošmo mi skoro do destinacije. I kao što je obećao – pošten čovek reši da me nagradi za sav moj trud i prevode, iz kondukterske torbice vadi gomilu pletenih narukvica koje sam pravi u slobodno vreme i prodaje na veliko po pijacama ili ljudima na koje naleti usput a za koje mu se učini da su zainteresovani. Da namiri. Šta ćeš, plata mala, ne sećam se koliko reče i svaki dinar je dobrodošao. Ali pošto sam zaslužila on mi jednu poklanja, mogu da biram. Inače ih prodaje za 100 dinara. Australijanka gleda ne može da veruje, kupuje odmah pet komada a pošto nema u dinarima da li može u evrima, može naravno ali kurs je malo veći pa joj poklanja jednu... Biznis cveta. Ona zadovoljna, nije još nogom ni kročila u Srbiju a već je spopali napadi egzotike... očekivala je sve ali ne i scene ovakvog preživljavanja, prizore iz Indije i Azije usred civilizovane Evrope. Mislila je da je ovde koliko toliko sređeno. Znala je da su plate male ali je mislila da od njih ljudi ipak mogu da prežive, ni sanjala nije da čovek od 43 godine koji ima redovan posao mora da plete narukvice da bi uspeo da plati račune. I tako dovukosmo se do Resnika – siđosmo na stanicu busa nema. Kako sam objasnila ljudima a kako se i meni činilo u suludom naletu optimizma mislila sam da će nas na stanici sačekati neki autobus koji su unajmile železnice Srbije da pokriju taj deo puta – jok. Tip nas uputi na GSP, Australijanka me sad već ne ispušta jer vidi da je vrag odneo šalu. Dođe autobus broj četrdeset i neki i kad je vozač video šta ga čeka samo se okrenu i ode. Pa ti Sonja sad opet objašnjavaj tim istim strancima da autobus ide u garažu jer te blam da im kažeš da vozača mrzi da vozi svu tu rulju. On jeste plaćen da trpi sav naš bes, ispade i crne energije ali nije plaćen da prevozi tri puta više tih besova, ispada i crnih energija. Za to treba da dobije tri plate a pošto mu ih niko neće dati čovek ode ostavljajući nas sve na stanici smatrajući to za njegovo pravo. A na stanici opšti haos, Pakistanac sa četvoro dece i dva džaka koja zauzimaju mesto bar za još dva putnika u kojima nosi dragocenu ćebad koja mu trebaju da se pokrije ako ga dočeka noć u nekom bespuću, migranti sa decom, stranci sa glomaznim ultramodernim hi-tech rančevima... svi na stanici da se ukrcaju u jedan GSP busić koji čak nije ni onaj dupli ''harmonika.'' Austalka me drži i kaže – jel sad vidiš zašto sam htela da dođem ovde i da vidim baš Srbiju? Ovakvog haosa nema više nigde na svetu, samo kod vas. Nema sestro slatka, nema! Преузето са фејсбук профила Соње Зељковић https://www.facebook.com/sonja.zeljkovic.5/posts/1730035520414866

Требиње је довољан разлог да се у Требиње дође. Ако вас Требињу зову драги пријатељи да неколико дана са њима бесједите о Богу и човјеку, о теологији, друштвеној стварности, науци, економији, о животу и нашим животима – онда тај позив не можете да не прихватите јер знате да ћете неколико дана живјети радост. Управо на такав начин доживљавам, као прилику да видим лице и чујем глас пријатеља, и овогодишњи, пети по реду симпосион „Теологија у јавној сфери“. Петар Лубарда, Разрушено село Чекање, 1948. Требиње је довољан разлог да се у Требиње дође. Ако вас Требињу зову драги пријатељи да неколико дана са њима бесједите о Богу и човјеку, о теологији, друштвеној стварности, науци, економији, о животу и нашим животима – онда тај позив не можете да не прихватите јер знате да ћете неколико дана живјети радост. Управо на такав начин доживљавам, као прилику да видим лице и чујем глас пријатеља, и овогодишњи, пети по реду симпосион „Теологија у јавној сфери“. Иако и сам симпосион по себи представља освјежење својом концепцијом дијалога између теологије (као ријечи Цркве) и јавне сфере у њеној свеукупности, организатори су од прошле године као додатно освјежење увели занимљив и похвале вриједан садржај: централно предавање некога од еминентних савремених теолога. Прошле године је то био Пантелис Калаидзидис, српској богословској јавности већ познати директор Академије за богословске студије из грчког града Волоса, чувен по својим критичким примједбама према поједним тужним аспектима савремене стварности Православних Цркава као што су етнофилетизам и културолошки неуротична реторика одбојности према другим цивилизацијским обрасцима. Више од самог предавања у сјећању ми је остала каснија вечера и разговор са Калаидзидисом, у коме сам га замолио да ми појасни зашто је на једном мјесту у излагању понешто, чини ми се, преоштро, сврстао о. Александра Шмемана и Христа Јанараса у блок антизападних православних мислилаца. Са извјесним шармом са којим еминентни професори иначе говоре млађим колегама, прожет уједно ерудицијом и оном сусретљивошћу са којим Хелен увијек грли саговорника, било да прича о теологији, или му продаје сладолед, проф. Калаидзидис ме је упутио на поједине њихове ставове, нарочито на оштру критику секуларизма од стране о. Александра Шмемана и врло оштру критику западне еклисиологије и имплицитну критику тековина западне цивилизације код Х. Јанараса. Морам признати да ни тада, а ни данас нисам успeо да схватим да ли тако постављен критеријум „антизападњаштва“ значи да је запрвао било каква – па макар и врло разложна – критика појединих феномена савременог западног друштва довољан разлог да се доспије на листу идејних твораца једног ригидног православног антизападњаштва? Притом, као човјек који се, ако ничег и никог другог, бар начитао Шмемана и Јанараса, и данас остајем зачуђен да неко на такав начин схвата иначе у културолошки и идеолошки најригористичнијим круговима најоцрњеније православне мислиоце попут Шмемана и Јанараса, људе којима се било каква врста сентименталне везаности и културолошке пристрасности тешко могу приписати. Није ми се допао тај одговор, и поред свег Калаидзидисовог шарма. Чинила ми се својеврсна културолошка нормативност Запада коју проф. Калаидзидис подразумијева док говори са својим саговорницима као зачетак некакве искључивости. Рекао бих: контра-искључивости, искључивости која протестује против најпознатијег облика „православне“ искључивости, оне алергијске несвјесне реакције затварања у себе. Па ипак: такође искључивости. Мој утисак је сигурно појачавао тај ваздух слободе, који човјек дише у Требињу, та неспутана и непосредна стварност пријатељске љубави која надилази било какву једностраност цензуре или аутоцензуре. Требиње је исувише лијепо да бисте у њему могли Шмемана да назовете анти-западњаком или идеологом неутемељеног конзервативизма. Признајем да ме је тај понешто горак утисак држао данима. Требиње, пријатељи, толико слободе и отворености. И један облик протестне искључивости. Чему? И откуда? Како већ све у животу бива, горки утисци се заборављају. Остају само успомене и жеља да поново видиш драга лица и чујеш разговор: да под платанима наставиш дискусију започету тога јутра, да чујеш толико освјежавајућих гласова у полифонији окуљеној око Једног. Чак ме је и хеленски, сладоледџијско-професорски шарм држао даље него идејно неслагање. Ове године је централно предавање држао други наш еминентни савременик, амерички православни теолог грчког поријекла Аристотел Папаниколау, човјек који је већ стекао име у нашој теологији својим значајним књигама The Mystical as Political Democracy and Non–RadicalOrthodoxy (Мистичко као политичко: демократија и нерадикално Православље) као и код нас преведеном Бити са Богом: Тројица, апофатичка теологија и богочовјечанска заједница. Управо као неко ко је читао његове књиге, заиста сам се радовао могућности да чујем „Телија“ Папаниколау уживо. И заиста, говорио нам је човјек дивних манира, спољашности која је подједнако говорила о грчком поријеклу и финој углађености америчког универзитетског професора. Опет: код Аристотела Папаниколауа та грчка физиономија и амерички манири нису накалемљени, него су, стиче се утисак, некако срасли у једно лице и идентитет у коме непосредност није она „нашка“ наметљивост а америчка суздржаност није дистанца. Оно што је, ипак, привукло моју пажњу јесте садржај Папаниколауовог излагања. Оно се у суштини није много одмакло од нацрта једне „нерадикалне“ православне политчике теологије какав смо имали прилику да упознамо у „Мистичком као политичком“. Заснована на (оправданој) критици својеврсне „неснађености“ православних Цркава и теологија да у посткомунистичком друштву изграде аутентичан глас који се неће заснивати само на реторици анти-западне хистерије. Критика коју даје Папаниколау настоји да оде и корак даље тиме што ће оцртати теолошке оквире једне могуће православне политичке теологије. У Требињу је ствар додатно заоштрена позивом на један „хришћански секуларизам“, унутар кога би православни, ослобођени империјалне свијести, инхерентне жеље за наметањем сопствених етичких норми цијелом друштву, требало да нађу начина да активно свједоче своју вјеру унутар (претпостављеног) плурализма. Упаљивo ми се учинила понешто лабава веза између халкидонског догмата и политичке теологије, каквом је замишља Папаниколау. Међутим, то је једна од жртава сваког пробоја теолошког хоризонта, а како у Православљу скоро па да немамо „политичку теологију“, читава да слаба веза Халкидона и политичке теологије не чини ми се ни изблиза тако битним проблемом колико неке елементарне поставке друштвене стварности каквом је види наш теолог. Оно што ми је много више привукло пажњу јесте апсолутни недостатак било каквог елемента и признака критике према друштвеној стварности либералних демокатија које су биле постављене као својеврстан меритум. Не само да се, тако рећи, „радња“, унутрашња динамика Папаниколаувљевог излагања дешавала у једној умивеној варијанти либерално-демократског друштва, у пожељном имиџу тог друштва, у његовој најпривлачнијој представи о себи самом, него је општи тон био готово космолошки: стицао се утисак да је једино у таквом друштво могуће или бар вриједно живјети (нужно човјеку у главу долазе аоцијације са империјалном свијешћу Рима, Новог Рима, осталих „Римова“). Притом је доминирао постмодернистички новоговор, онај добро нам познати „дискурс“ плурализма и међусобног уважавања у мјери у којој се човјек пита да ли је уопште могуће да питања социјалне и расне неједнакости, рецимо, могу бити заобиђена од стране некога ко жели да говори о политичкој теологији. Није ли позив на једну православну политичку теологију не само протест против спреге власти и православистичке идеологије, него отварање простора за једну теологију која говори друштву у цјелини? У мјери у којој је критикована жеља Руске Православне Цркве да буде битан, ако не коначни меритум руског друштва, у мјери у којој је иста критика упућена америчким „јеванђеоским“ десничарима, нисмо чули критику доминантног либерално-демократског „наратива“. Он је остао да постоји као својеврстан природан ток ствари, у једном наметнутом спонтанитету који сугерише да је тако и да тако треба бити. Да, рецимо, либерална демократија јесте својеврсно „природно стање ствари“ или бар пожељно. Отуда још горчи утисак у мојим устима послије предавања. Православна теологија, онаква кавом је бар свједоче Калаидзидис и Папаниколау, у својој жељи да постане дневна, свакидашња, актуелна, савремена, опет касни. Њена фиксираност времену је овај пут застала у почетак деведесетих година прошлог вијека и у „очигледност“ хладноратовске побједе само једног начина живота. Док геополитичка стварност свједочи крај постојања искључиво једног центра економске, политичке и цивилизацијске надмоћности, док се у хуманистичким наукама већ одавно увиђа да је прокламована свеопшта, готово онтолошка нормативност „западног начина живота“ ствар прошлости (или, како би рекао сам Фукујама: „да Индонезија никад неће постати Данска и да то не треба да буде“), док смо свједоци да уједињење свијета у друштвеним мрежама не значи искључиво једносмјерни трансфер вриједности и „вриједности“, православна теологија пост-неопатристичког усмјењења и даље живи у Фукујамином свијету „краја историје“, у једном идејном топосу унутар кога јесте храбра када треба да преиспита сопствена идеолошка скретања и странпутице, али јој не пада на памет да преиспита идеолошке координате које је некритички усвојила. Можда је разлог за то она свакидашња бука јефтиних антизападних парола која толико пута заглушује реални садржај вјере код толико православних теолога, којој смо свакидашњи свједоци. Али зар обриси једне идеологије преокренути наопачке неће дати – (контра)идеологију? Зар потреба да се укаже на лицемјерје „православног“ утилитаризма који уједно неуротично мрзи и презире Запад (којим је опсједнут) и користи сваку тековину Запада без идентитетске схизофреније неминовно води ка усвајању једног (од многих) културолошких образаца и цивилизацијских оквира на један вриједносно неупитан, и заправо императиван начин? И нису ли и негативна опсједнутост Западом и апсолутна инклузија западног друшвеног устројства и политичког наратива подједнако тужна свједочанства осјећаја културолошке инфериорности, осјећаја за који не постоји нити један реалан разлог? Није ли православна теологија – каквом је виде Калаидзидис и Папаниколау – посљедње упорште Фукујаминог „краја историје“? Такође, са правом се морамо питати: да ли је православна теологија која је спремна да усвоји друштвену праксу „либералне демократије“ неминовно упућена да заједно са технолошким дометима и социјалном сигурношћу понесе и бреме геополитичког лицемјерја, експанзионизма и еколошке катаклизме које западни цивилизацијски образац такође подразумијевају? На питање о чудноватој ситуацији у којој руски „империјализам“ тренутно свијет и даље мање кошта него геополитичка пракса либерално-демократских друштава, наш Папаниколау је – у маниру сваког америчког универзитетског професора – одговорио са пар ријечи критике и неслагања са политиком америчке Владе. Али – и то је суштински проблем либералне демократије као такве – ограђивање од политичке праксе према другима и даље нема никакав реалан учинак: либерална демократија и даље пребива у хипокризији прокламоване моралне супериорности „слободе за све“, осим за оне који морају да плаћају цијену либералне демократије. И даље су све животиње из врсте homo sapiens равноправне, али оне рођене у првом свијету (ипак) равноправније од нас рођених у другим свјетовима. Отуда православна теологија или идеологија која прихвати либералну демократију као друштвени норматив мора бити спремна да понесе терет глобалног учинка „нашег“ норматива. Да ли за тако нешто постоји потреба? И зашто би отклон од идеологије повратка у константиновску или руско-империјалну стварност неминовно морао да подразумијева „једно секуларно хришћанство“ које подразумијева један други облик империјализма као свој и нормативан, империјализам који то за себе неће никада стварно признати, империјализам унутар кога је истински Други – дакле свако ко не дијели вриједности либералне демократије – и даље посматран као цивилизацијски ретроградан и културолошки инфериоран? Није ли православни позив ка апсолутној љубави ка Другоме уједно вјечита критика рефлексивног антизападњаштва и инхерентног западњаштва, поносног источњаштва и презира према не-либерално-демократским Православљима? Неће ли нам се, усвајањем једне нове идеологије десити онај већ уочени парадокс постмодернистичког става који настоји да релативизује сваку идеологију као само један фрагментарни поглед на свијет осим оне идеологије која неосјетно опстаје унутар наратива постмодернисте самог? За путеве православне теологије у будућности свкако да је неопходан критички отклон према фантазмагоријама повратка у (византијску, руску, српску, ма коју другу) прошлост. Идеалних друштава и држава нема. Постоји само Црква, Тијело Христово, наша стварност, у стању да Пасхално Јутро свједочи нама у било којим временским и просторним координатама. Она то чини увијек у одређеном друштву. Она свакако не може игнорисати друштвене околности јер теологија мора бити друштвено релевантна да би била теологија. Али она је критичка перспектива сваког друштва, сваке политичке праксе: управо да би била политичка, она мора бити изнад идеолошких преференци. Теологија увијек јесте позив на живот, на отресање свега онога што се на историјском путу ка Царству скори. Теологија је простор идеје. Али не идеологије. Ни контра-идеологије. Уколико жели да буде теологија. извор: Teologija.net http://teologija.net/da-li-nam-je-potrebna-jos-jedna-pravoslavna-kontra-ideologija/ View full Странице

Једна једина ствар за коју сматрате да суштински разликује хришћане од верника других вероисповести? Образложења су добро дошла.

Извор: "Православље - новине Српске патријаршије", 15. децембар 2017. године Пре три месеца смо писали о потезу игумана Бигорског манастира, архимандрита Партенија Фидановског који је запрепастио македонску јавност када се сазнало да је 17. августа 2017. у интервјуу бугарским медијима (Faktor.bg) казао да „Бугарска Патријашија, као наследница [Бугарске] Егзархије има потпуно историјско и канонско право, али и обавезу, да призна аутокефалност Охридске Архиепископије, обновљене у лицу Македонске православне цркве“. Партениј у том интервјуу још каже да „Бугарска Црква, као једина истинска и достојна Мајка-Црква, треба широкогрудо да призна Македонску Цркву“ и наглашава како би „њено признавање [МПЦ] од стране БПЦ представљало велики историјски чин, који ће запечатити духовно сродство и братољубље међу нашим народима“.[1] Само наивнима је могло да се чини да су Партенијеве речи изолован глас и да епископи Македонске православне цркве у расколу не деле његове ставове. И тада је примећено да архиепископ Стефан о овом случају ћути, али се то приписивало његовој слабости. Међутим, када се митрополит струмички Наум 17. новембра 2017. огласио на приватној бугарској телевизији Би Ти Ви (bTV je најгледанија телевизија у Бугарској) речима да је Синод Македонске православне цркве у расколу упутио писмо Светом Архијерејском Синоду Бугарске Православне Цркве, с молбом да Бугарска Православна Црква прихвати да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу – више није било никакве дилеме о ставовима и/или мишљењима расколничке јерархије са седиштем у Скопљу. Владика Наум је на бугарској телевизији још казао да је то „историјска шанса коју Бугарска Православна Црква не треба да пропусти“.[2] Митрополит Наум је за бугарску информативну агенцију БГНЕС саставио анализу у седам тачака, објављену 26. новембра 2017, у којој је образложио због чега Бугарска Православна Црква треба да прихвати да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу. У том тексту владика Наум није одбацио великобугарске ставове да су Македонци Бугари. Напротив. У тачки трећој владика Наум каже да у Бугарској има гласова који говоре „шта ће нам две цркве када са обе стране границе живи један те исти народ“? Но, Наум на то одговара: „Чак и да је тако, да се подсетимо да јединствен грчки народ има пет цркава: Александријску, Јерусалимску, Кипарску, Грчку и Васељенску Патријаршију“.[3] Владика Наум је, дакле, коловођа акције према Бугарској Православној Цркви. То се уочава и на основу сусрета македонског премијера Зорана Заева и бугарског премијера Бојка Борисова 23. новембра 2017. у струмичком манастиру Светог Леонтија где им је домаћин био митрополит Наум. Македонски медији су тада подсетили да је Наум на бугарској телевизији већ изјавио: „Ми смо били део Бугарске егзархије“, а народ је „већински био за егзархисте“.[4] Ништа ново јер је игуман Партеније већ говорио о томе. Право је питање како је такво мишљење превладало у Синоду Македонске цркве у расколу и да ли архиепископ Стефан уопште стоји на челу те јерархије? Или Македонском православном црквом у расколу руководе бугарофилске струје управо на челу са митрополитом Наумом које не оклевају да и друге упетљају у црквени раскол? С тим у вези, Синод Македонске православне цркве у расколу је заседао 9. новембра 2017. у Скопљу и донета је одлука да се од Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве затражи да прихвати статус „мајке цркве“ Македонској православној цркви у расколу и призна јој аутокефалност. Од десеторице владика чланова Синода с правом гласа, двојица су гласала против тога (митрополит преспанско-пелагонијски Петар и митрополит повардарски Агатангел), један владика је био уздржан (митрополит брегалнички Иларион), а преостала седморица, на челу са архиепископом Стефаном, гласала су за усвајање документа с том садржином.[5] Архиепископ Стефан је потом тај документ послао као званичан допис Патријарху Неофиту и члановима Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве. У документу је неистинито приказао да је Синод Македонске православне цркве у расколу једногласно одлучио да се од Бугарске Православне Цркве тражи да прихвати статус „мајке цркве“.[6] Поглавар македонске расколничке јерархије је ваљда хтео да докаже Бугарима како у Републици Македонији постоји једнодушна подршка за Наумове и његове ескиваже канонског поретка. Притисак бугарске јавности растао је пред заседање Светог Архијерејског Синода Бугарске Православне Цркве. У јавности је тражено да Бугарска Православна Црква прихвати да буде „мајка црква“, а такође и да призна аутокефалност расколничкој јерархији са седиштем у Скопљу. Патријарх Неофит је пред заседање о Македонској православној цркви у расколу казао: „Они су наша браћа, наш народ, и морамо се потрудити да сачувају јединство“.[7] За бугарског Патријарха Неофита, ово је дакле питање које се тиче идентитета Македонаца као „нашег народа“, односно као дела бугарског народа. По том питању Патријарх Неофит дели ставове макар са митрополитом струмичким Наумом. Свети Архијерејски Синод Бугарске Православне Цркве је 27. новембра 2017. одлучио да заступа интересе Македонске православне цркве у расколу како би се нашло решење за остваривање канонског статуса. Даље, Свети Архијерејски Синод Бугарске Православне Цркве је одлучио да оформи комисију која ће о питању статуса македонске јерархије у расколу разговарати са осталим помесним Православним Црквама.[8] Дакле, Бугарска Православна Црква није прихватила нити да буде „мајка црква“ Македонској православној цркви у расколу нити да јој једнострано призна аутокефалност. То се, наравно, и очекивало јер је захтев македонске расколничке јерархије био сасвим некомпетентан и потпуно незрео. Показало се да јерархија на челу са архиепископом Стефаном (или пре на челу са митрополитом Наумом) и даље није дорасла ситуацији. Бугарска Православна Црква се ипак упетљала у поредак Српске Православне Цркве односно Патријаршије у Београду која је стварна Мајка Црква свој македонској јерархији: и канонској Православној Охридској Архиепископији и расколничкој Македонској православној цркви. Архиепископ охридски Јован, који је на челу Православне Охридске Архиепископије, казао је 28. новембра 2017. за Радио Светигору да је захтев Македонске православне цркве у расколу био „потпуно бесмислен“ и „сасвим неозбиљан“. Владика Јован је додао да ће тај потез сада одложити преговоре Српске Православне Цркве, Православне Охридске Архиепископије и Македонске православне цркве у расколу. Јер, каже архиепископ Јован, како преговарати са „децом из вртића“, а баш тако је македонску расколничку јерархију раније описао садашњи руски Патријарх Кирил.[9] Српска Православна Црква треба да нађе дипломатски начин да стави до знања Бугарској Православној Цркви да се држи канонског поретка. Врло учтиво се сестринској Цркву у Бугарској може сугерисати да се уздржи од петљања у унутрашње односе Патријаршије у Београду са македонским јерархијама. А несувисли корак Македонске православне цркве у расколу треба сматрати бламажом те јерархије. На такве бламаже смо навикли јер ова није ни прва, а нажалост неће бити ни последња. Треба увек имати у виду јасну разлику између бугарофилских струја у Републици Македонији који су македонско црквено питање почели да решавају као бугарско национално питање и македонског народа који већином стоји насупрот тим намерама и затечен је ситуацијом. Православне хришћане у Републици Македонији треба свакако охрабрити и дати им наду да се наставља дијалог о разрешењу македонског црквеног питања. [1] Игуменът на Бигорския манастир: Българи и македонци са братя, излезли от една цивилизационна люлка, Faktor.bg, 17. август 2017. [2] Македонската православна църква иска признаване от българската, Actualno.com, 17. новембар 2017. [3] Митрополит Наум от Струмица: Най-естествено е БПЦ да бъде наша Църква-майка, Bgnes.com, 26. новембар 2017. [4] Заев, Наум и Пимен го пречекаа Борисов – Која е поврзаноста со скандалот на МПЦ?, Република, 23. новембар 2017. [5] Из мог извора. [6] Писмо Синода Македонске православне цркве у расколу Светом архијерејском синоду Бугарске Православне Цркве, 9. новембар 2017. [7] Неофит за Македонската църква: Те са наши братя, да чуем и тях!, Dnes.bg, 27. новембар 2017. [8] Решение на Св. Синод по повод отправено писмо от Македонската православна църква, Bg-patriarshia.bg, 27. новембар 2017. [9] Архиепископ охридски Јован: СПЦ је мајка црква Охридске Архиепископије, Радио Светигора, 28. новембар 2017. View full Странице

Bio je to težak jesenji dan. Jedan od onih sunčanih, ali hladnih i tromih. Koji traže da se vratiš u krevet, pokriješ preko glave i zaboraviš da je svet takav kakav je. Bio je to dan kad je par godina ranije moja baka odlučila da ode od nas. Zapravo, odlučila je dan pre tog, dok smo mi jurcale po bolnicama i neuspešno tražile nekoga ko bi se pobrinuo za zdravlje stare žene čiji su koraci i danas u parketu pod našim stopalima. Smrt je disala u našoj kući mesecima, sedela u dnevnoj sobi i čekala da je neko posluži. Strpljivo i samopouzdano, kao što smrt to uvek radi. Danas, znam čak i neke takve ljude. Dementori, kako ih zove jedna moja prijateljica. Nekada mi se činilo da je ona prva gora. Sada mislim drugačije. Prvoj ne možeš u toj meri da zameriš. Ustala sam to jutro u nadi da će dan brzo proći, da me ljudi neće gledati, niti videti i da neće primetiti kako se za sobom vučem. Jer danas mrtvi nisu u modi. Jer je zaborav imperativ svakodnevice. Toga su dana neki ljudi slavili rođendane, drugi su obeležavali neke revolucije. Svakako smo se svi borili protiv vremena, svako na svoj način i iz svoje kože. Pokušala sam da ga umilostivim da me vrati u dane kad je kuća mirisala na mekike. Kada se čulo šmrcanje iz njene sobe, glasno, ali tiho. Dane kada je krila kolače za nas od odraslih i komšija. U vreme kada su se po kući razvlačili čitko napisani spiskovi za pijacu, koje je pratio detaljan opis, poput: šargarepa kao olovka. Dane kada se njen glas ujutro čuo iz susedne sobe, koji je krišom rođacima pričao naše porodične tajne o koje smo se mi trapavo spoticali, kao o komade nameštaja koje si dobio u nasledstvo, pa nije red da ih bilo kome pokloniš. Dane kada je najmanje šest puta ponavljala sve što kaže kako ne bismo zaboravili, iako smo mi naravno zaboravljali. Obične stvari, kao da je vreme da baciš smeće ili da kupiš novine u povratku. Ne mogu ni da zamislim koliko ju je to bolelo. Ali vreme je kurva, osim što isto kao i Bog ima sjajan smisao za humor. Mogla sam se samo pokloniti pred njegovim gromkim grohotom iz trbuha, ako me je i čulo u svom gustom rasporedu. Zauzvrat, dobila sam dan krcat nekim za mene nepoznatim svetom, koje viđam svakodnevno, a koji za mene daleki jednako kao i ptice sa Novog Zelanda. Nešto kasnije, dok sam sedela na klupi u svojim svečanim crnim pantalonama čekajući svoje vreme, jer šta se drugo radi dok sediš na klupi, čula sam kroz svoje misli glas. Nepoznat stariji ženski glas. Pomislila sam da je ipak vreme za farmakoterapiju, a ne za psihoterapiju. Međutim, ispred mene je stajala baka. Možda nečija, svakako ne moja. Upitala me je da li slobodno mesto do mene. Kakvo jezivo pitanje, pomislih. Slobodno je. Sela je do mene, malo bliže nego što se sedne pored neznanca. Svidele su joj se moje cipele, bio je to kratak uvod koji valjda uvek možeš nesmetano reći ženi na visokim štiklama. Nevešto sam se zahvalila i sklonila cigaretu, jer me je obuzeo stid, kao kad te uhvate da radiš nešto što ne smeš. Sedela sam i slušala je pažljivo. Pričala mi je o tome kako je bole šake, jer je do rata radila kao krojačica u Novitetu. I sada šije ponekad. Posvađala se dan pre toga sa dedom jer je pošao da joj kupi kolica za pijacu, da ne vuče sama, jer je to nekada bio njegov, a sada njen posao, od kada je bolestan i nepokretan. Ljutila se na njega jer je tvrdoglav i ne razume da ne može. Kaže da je ljut i ljubomoran, jer ona može da cunja, a on sedi u stanu koji je otključan dok ona ide po lekarima. Pravila je ove godine i zimnicu, nije rekla šta, to se svakako uvek krije, malo je dala i komšinicama. Kada mi je ispričala sve što je mislila da treba da znam, užurbano je ustala i rekla još koju, jer nije red otići tek tako. Na koncu mi je rekla da uživam u mladosti i ljubavi; pomislila sam: „Eh, bako, ne znam čega imam manje”, i lakim korakom otišla niz ulicu. Iako je već došlo moje vreme, ostala sam još koji tren da se zahvalim gore pomenutom, jer mi je podario ovaj susret. Samo da me podseti da je još uvek tu. http://www.psihoverzum.com/tezak-jesenji-dan/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+(Psihoverzum)

Како је саопштено из Министарства одбране, у најкраћем, Александар Вулин, министар одбране је потписао Уговор о сарадњи Војске Србије и Београдске пословне школе (то је она "каубојска" код "Вука"), према којем (протоколу) ће како је речено, припадници војске и чланови њихових породица имати право на "бесплатно школовање" у тој институцији. Такође, Вулин је најавио и "значајно повећање плата" за припаднике система одбране. Додао је да "припремамо и велики пројекат стамбене изградње, какав није рађен још од времена социјалистичке Југославије, да водимо рачуна код уписа наше деце у вртиће, па ево сада и у високу школу. Бринемо и кад је реч о запослењу супруга наших припадника. Министарство одбране, Влада Републике Србије и врховни командант брину о сваком припаднику Министарства одбране и Војске Србије, који треба да зна да смо ту увек кад је тешко." Директор те школе, извесни проф. др Ђуро Ђуровић (БИРН је ономад открио да је том свату месечна плата 1.600.000 динара), изјавио је данас приликом потписивања Уговора да "сви запослени у Београдској пословној школи високо цене напоре које припадници Министарства одбране и Војске Србије чине на својим радним местима у очувању државног суверенитета и територијалног инегритета Србије и безбедности свих грађана наше земље." С тим у вези, "уважени професор" се "отворио" и рекао да жели да у историји Београдске пословне школе остане записано "поштовање и љубав коју запослени осећају према нашој војсци", те да ће стога, поред "бесплатног школовања деце", пилотима нашег РВ "донирати средства за куповину сунчаних наочара"!!!??? Дакле, ово је врхунац лудила ове банде на власти! Значи, они се отворено спрдају са нама. https://tangosix.rs/2017/23/09/piloti-rv-pvo-dobijaju-naocare-za-sunce-od-beogradske-poslovne-skole-jos-jedna-nepreciznost-ministra-vulina/ http://www.mod.gov.rs/cir/11565/besplatno-skolovanje-u-beogradskoj-poslovnoj-skoli-11565

Papa: Išao sam na seanse, puno mi je pomogla jedna psihoanalitičarka Sveti Otac u najnovijoj knjizi dijaloga sa sociologom „Politika i društvo” govori o temama koje su donedavno u Crkvi bile proglašavane smrtnim grijehom Reuters/Pixsell Upoznao sam jednu psihoanalitičarku židovku. Odlazio sam k njoj u stan šest mjeseci jednom tjedno da bih razbistrio neke stvari. Imao sam 42 godine i u tih šest mjeseci mnogo mi je pomogla”, iznio je papa Franjo u knjizi “Politika i društvo” koja u izdanju L’Observatoirea treba uskoro izaći u Francuskoj. Knjiga je dijalog između pape Franje i francuskog sociologa Dominiquea Woltona. Vražji Freud Papa je ispričao svoje šestomjesečno iskustvo između 1978. i 1979. kada je u Argentini vladala diktatura i kada je zaključio svoje ne baš lako iskustvo kao provincijal Isusove družbe i trebao je preuzeti položaj rektora Collegio Máximo u kojem su se obrazovali studenti koji su htjeli ući u Družbu. Dodao je da ga je psihoanalitičarka, kada je bila na samrti, pozvala ne da dobije sakramente, dakako, jer je bila židovka, nego zbog duhovnog dijaloga. Bila je jako dobra osoba, kazao je papa Franjo. Ta njegova “ispovijed” pokazuje i koliko se promijenilo držanje Crkve prema psihoanalizi. Naime, na početku je bio rat između Crkve i psihoanalize. Sigmund Freud vjeru je smatrao najvećom preprekom za slobodu čovjeka i mrzio je Katoličku crkvu. S druge strane Katolička crkva freudovsku je psihoanalizu smatrala nečim gotovo vražjim. Njegova djela ušla su u Indeks zabranjenih knjiga za Crkvu, a Rimska biskupija čak je “smrtnim grijehom” smatrala odlazak nekog katolika na seansu psihoanalitičaru. Prvi korak prema psihoanalizi učinio je papa Pio XII., koji je uvijek htio biti informiran o napretku znanosti. Godine 1952. kazao je da ima razlika u psihoanalizi, odnosno da panseksualizam (Freudov) nije obveznim dijelom svake psihoterapije. Dakle, psihoanaliza ne treba biti baš freudovska. No, Sant’Uffizio (bivša inkvizicija, a današnja Kongregacija za nauk vjere 1961., dakle u vrijeme pape Ivana XXIII., objavio je Upozorenje kojim se svećenicima zabranjivalo da provode psihoanalizu, a redovnicima da budu psihoanalizirani. Papa Pavao VI. ukinuo je tu zabranu 1967. s enciklikom Sacerdotalis coelibatus u kojoj iznosi mogućnost traženja pomoći i od “kompetentnog psihologa”. A, Ivan Pavao II. prvi je papa koji je promišljao i pisao o temi ljudske seksualnosti. Poznata je njegova pobudnica iz 1981. Familiaris Consortio, u kojoj prije svega govori o jednakom dostojanstvu žene i muškarca (pobudnicu vrijedi pročitati i danas jer još ima onih koji ne žele izjednačiti ulogu žene i muškarca u društvu). Danas je, barem u nekim državama u kojima su katolici u većini, kao u Italiji, stanje znatno promijenjeno u odnosu na ono otprije 50 godina. Psihoanalitičari drže predavanja na papinskim učilištima te traže se konzultacije s njima i vezano za osjetljiva pitanja kao što je ono svećenika pedofila. Proročki film Dakle, Bergoglio, odnosno budući papa Franjo, bio je zatražio pomoć psihoanalitičarke. U filmu Habemus Papam iz 2011. talijanskog redatelja Nannija Morettija papa (glumi ga Michel Piccoli), nakon što je prihvatio pontifikat, pada u krizu i traži savjet psihoanalitičara. I papa Franjo sada je priznao da je, dok je još bio Bergoglio, tražio savjet psihoanalitičara. Papa je s Woltonom razgovarao i o današnjem životu u Vatikanu. Kaže da se osjeća slobodnim, premda dodaje da je “tu u Vatikanu kao u kavezu, ali ne duhovno. Ne plašim se ničega”, kaže i kritizira one svećenike koji se boje komunicirati. “To je oblik fundamentalizma. Kada susretnem rigidnu osobu, posebno ako je mlada, kažem si da je bolesna. To su osobe koje traže neku njihovu sigurnost”, kazao je papa odbacujući i “pravedni rat”, što je bio i temelj u tradiciji Crkve i u legitimnoj obrani naroda. Za papu je samo jedna stvar pravedna – mir. Budući da je razgovarao s francuskim sociologom, nije izostalo ni pitanje vezano za laicitet. “Laička država zdrava je stvar. Isus je rekao da treba dati caru ono što je carevo, a Bogu Božje”, ali “mislim da neke države, kao Francuska, imaju presnažan laicitet kao nasljedstvo iluminizma koji stvara opću sliku zajednice u kojoj su religije viđene kao potkultura”, kazao je papa. Silvije Tomašević (Вечерњи лист, 3. 9. 2017)

Србији је неопходан закон о сектама. Исти такав наслов могли сте да пронађете у новинама и 2005. и 2010. године. Као и данас. Зашто то може у ЕУ, а не може у Србији? Као и обично, иза свега стоји политика. Када већ неће држава да се позабави проблемом секти, посао је на себе преузела Српска православна црква (СПЦ). На недавно одржаном Сабору СПЦ одлучено је да се при Синоду оснује „Одељење за праћење разбијачке делатности јеретичких организација, секти и неканонских групација“. Колико је тачно секти које делују у Србији, нико вам не може поуздано рећи. Према најчешће навођеним подацима, постоји око 60 верских организација, највећим делом нерегистрованих. Црна ружа, Ред вукодлака, Ватра пакла, Сатанистичка цркве, Ред источњачког храма… мало ко за њих није чуо. Прецизних података о њима нема напросто зато што у држави, односно МУП-у, нема озбиљније структуре која се бави проблемом секти. Само када нека од тих организација направи неки испад Одељење за јавни ред и мир при полицији забележи такве догађаје. И када забринути родитељи пријаве МУП-у да сумњају да им је дете у некој секти, кажу им да не могу да им помогну, наводи наш познати сектолог Слађан Мијаљевић. Не истражују су, како напомиње, ни разлози зашто је неко извршио самоубиство и да ли је неко ту особу на то навео. Зашто су секте измакле контроли и зашто је ту проблематику немогуће законски регулисати? Закон о црквама и верским заједницама признаје само традиционалне верске заједнице на овом простору. И не може бити регистрована ниједна ако у свом ритуалу садржи поступке опасне за друштво, људску личност, права и слободе других. Наравно, и оне које позивају на верску нетрпељивост. Неке од нетрадиционалних су, међутим, доскочиле закону и, попут Јеховиних сведока, регистровале се као верске организације код органа јавне управе. Православни публициста Владимир Димитријевић, који се годинама бавио сектама, аутор низа књига на ту тему, за Спутњик каже да та проблематика код нас не само да уопште није законски регулисана, него није ни довољно схваћена. Ми ствари решавамо само палијативно, када се деси нека ситуација која изазове хаос, онда почну и реакције које никуда не воде, сматра он, истичући да та област мора бити регулисана тако да се спрече све врсте злоупотреба и психолошке манипулације у име верских слобода. „Ако нека секта злоупотребљава људску слободу, ако манипулише младима и старима и немоћним људима, ако на одређене начине остварује материјалне циљеве и интересе, ако се бави некаквом шпијунажом… њен рад мора бити стављен под апсолутну контролу, што би било нормално у једној демократској држави која штити своје интересе“, истиче Димитријевић. На питање како је та област регулисана у ЕУ, он напомиње да је још 1998. Европски парламент донео резолуцију о сектама, важну препоруку да се мора пратити рад тоталитарних верских секти и да се те акције координирају на европском нивоу. „Постоје озбиљне европске организације попут мреже Дијалог центара које се баве разменом информација, али, нажалост, ми тога немамо“, наводи он. Највеће слободе секте имају у Немачкој и у Швајцарској, а најмање у Француској, Белгији и у Аустрији, где се верске заједнице које потпадају под такву дефиницију стављају под државни надзор. У Аустрији, примера ради, надзор спроводи Савезна станица за питања секти. Због рестриктивне праксе ЕУ према сектама, бивши државни секретар спољних послова САД Медлин Олбрајт је 2001. године пред Скупштином ОЕБС-а апеловала на Париз, Брисел и Беч да одустану од надгледања рада секти. Нису је послушали. Савет Европе је чак донео три препоруке, упозоравајући земље-чланице на појаву под називом ’нови религијски покрети‘, односно ’деструктивне секте‘ и езотерије. За истраживање информисања о сектама установљена је и Европска федерација, која је стални партнер Савета Европе на том питању. Француска влада је основала Међуминистарску комисију за праћење и борбу против секташких ексцеса, а и Белгија има сличну установу. Уз то, у Француској делује 50 невладиних организација за савете и помоћ породицама жртава деструктивних секти. Ни планетарна популарност америчке филмске звезде Тома Круза у Европи није помогла Сајентолошкој цркви, чији је он члан. За њу нема места на подручју религије која ју је дефинисала као трговачко-профитабилну корпорацију ултралибералних циљева и предузеће за психолошке манипулације. Почетком ове године Апелациони суд у Паризу осудио је део Сајентолошке цркве због организоване преваре: продаје књига, течајева, „пакета за прочишћавање духа“, илегалне фармаколошке праксе. У Белгији је 2007. године подигнута оптужница против 12 особа и две корпорације повезане са сајентологијом, а у Немачкој је Министарство унутрашњих послова још 1997. године известило да „постоји значајан доказ да је сајентолошка организација укључена у активности које су усмерене против слободног демократског поретка“, па је стављена под надзор Канцеларије за спровођење Устава. Док су западноевропске државе препознале опасности таквих организација, оне су у САД на „свом терену“. За време мандата Била Клинтона, сајентологија је 1993. добила статус религије и издашне државне дотације. На питање зашто је проблем да се и код нас та област регулише, када већ може у ЕУ, Димитријевић подсећа да је Србија имала велике проблеме приликом доношења Закона о црквама и верским заједницама. Тада је, каже он, Америка инсистирала да се укине појам „традиционалних верских заједница“ као што су СПЦ, Католичка црква, традиционалне протестанске организације, ислам, и да се не дозволи да оне имају веронауку у школама. Тада је министар вера Милан Радуловић једва успео да изгура закон у Скупштини Србије, каже Димитријевић, уверен да са те стране долази проблематизација било ког покушаја да се рад тоталитарних секти на овом простору колико-толико ограничи. „Очито да највећа светска сила има намеру да нас држи под контролом, између осталог, и на тај начин. Сетите се када Русија није била довољно независна у време Бориса Јељцина, када је лично Бил Клинтон лобирао да се не усвоји закон који би ограничио права тоталитарних секти. Мислим да нам је јасно ко стоји иза покушаја да се спречи доношење таквог закона. Поготово ако знамо да су неке од тих секти, као што је сајентологија, повезане са шпијунажом и са обавештајним структурама САД. Ко се тиме озбиљно бави, он то зна“, наводи Димитријевић за Спутњик. Он подсећа да је врхунски стручњак за питање секти, руски професор Катедре за мисиологију Православног универзитета друштвених наука „Свети Тихон“, Александар Дворкин, публиковао гомилу података о повезаности САД са одређеним тоталитарним сектама који недвосмислено указују ко стоји иза приче о спречавању надзора над сектама. Друштвени покрет против секти постоји одавно. Али држави су дуго биле везане руке, јер је био врло јак притисак споља да је држава обавезна да омогући „религијске слободе“. Осим тога, овај проблем је веома тешко доказати на суду. Међутим, без обзира на ове и многе друге отежавајуће околности, држава је све више решена да законски и правно регулише ову сферу, каже Дворкин за Спутњик. Он напомиње да је већ било неколико „врло упечатљивих“ судских процеса о овој теми и да је у ту сврху кориштен Закон о екстремизму, како би се евентуално затвориле одређене секте. „На државном нивоу је у оквиру Савета федерације оформљена радна група која има задатак да осмисли и направи нацрт закона који би регулисао или забранио рад секти. Ја сам такође део ове радне групе и могу рећи да је то прилично тежак и захтеван посао, зато резултате не би требало очекивати преко ноћи. Важно је осмислити и усвојити закон који може да буде примењен у реалности“, рекао је Дворкин за Спутњик. Мира Канкараш Тркља

Базилика испод коридора Витомир ЋИРИЋ | 19. март 2017. 19:00 Грађевинске машине, на будућој саобраћајници од Пирота ка Белој Паланци, крај села Станичење "ископале" још једно археолошко налазиште Археолози на источном краку Коридора 10 код села Станичење ,Фото Музеј "Понишавље", Пирот АРХЕОЛОЗИ Завода за заштиту споменика културе из Ниша, које предводи стручњак те установе Тони Чершков, и њихове колеге из пиротског Музеја "Понишавље", са Предрагом Пејићем на челу, открили су још једно археолошко налазиште на источном краку Коридора 10, на неких седам километара од Пирота ка Белој Паланци, крај села Станичење. По свему судећи, реч је о ранохришћанској базилици чији су зидови угледали светлост дана када су овде забрујале грађевинске машине неимара на будућој паневропској саобраћајници. Радови су тренутно обустављени и биће настављени када археолози обаве свој део посла, односно када ово налазиште званично региструју и обележе, што ће бити учињено у наредних месец дана. - Управо започетим истраживањима утврдили смо да испод саме базилике постоји крипта, у којој су највероватније гробови ктитора ове ранохришћанске грађевине. Сада радимо уз зид некадашње грађевине, како бисмо утврдили величину и тачне димензије објекта - каже Чершков. Локалитет је откривен испод старог магистралног пута Пирот - Ниш, чија би трака требало да буде део коридора. Радови су почели пре пет-шест дана, тако да је рано давати било какве дефинитивне закључке о ономе шта се налази испод асфалта, тачније будуће саобраћајнице. Откриће и сви налази биће уредно евидентирани, након чега ће машине опет забрујати. Идентична базилика откривена је и пре две године код Црвене реке недалеко од Паланке, некадашње римске Ремизијане, ка Долцу, непосредно пре уласка у Сићевачку клисуру. Када је реч о овом локалитету, у непосредној близини код скретања за Станичење прошле године је такође откривено археолошко налазиште које се налази с десне стране будућег ауто-пута. Налазиште је такође регистровано, као и на многим локацијама према Димитровграду, и непосредно на улазу у Пирот, где су пронађени остаци римске цивилизације. Остаци ранохришћанске базилике Фото Музеј "Понишавље", Пирот Кад се све узме у обзир, траса Коридора 10, који се гради на почетку трећег миленијума, готово савршено се поклапа са некадашњим римским путем из 2. и 3. века наше ере, на коме је, поред осталог, нађено и неколико миљоказа који су усмеравали римске легије од запада ка источним римским провинцијама. АМАТЕРИ "КОПАЈУ" БЛАГО ПРЕ почетка изградње Коридора 10, предео око Станичења био је на мети неуких људи и археолога аматера, који су овде и код Беговог моста месецима и годинама копали у потрази за старим благом. Остаци ноћних "истраживања" видљиви су и дан-данас, нарочито на узвишењима крај десне обале реке Нишаве.

Ајмо да замислимо ово: Вучић изгуби председничке изборе тесном победом Јанковића или Јеремића у другом кругу, призна пораз и ето, нови председник буде Јанковић или Јеремић (мени је свеједно, ја их некако и не разликујем ) Шта даље? Која би даље била политичка ситуација у Србији гледајући на већину у скупштини, где би био Вучић пошто је дао оставку на место Премијера?

УДАТИ СЕ ЗА НЕВЕРУЈУЋЕГ? Аутор: Свештеномученик ДАНИЛ Сисојев Проблем склапања или несклапања брака са иноверним веома је актуелан и за многе наше православне савременике. Да ли постоји недвосмислено мишљење Цркве и светих Отаца по питању таквих бракова? Обнова Цркве након прогона донела је низ проблема не само духовне, већ и практичне природе. Чињеница је да је у храм дошло много више младих жена него младих мушкараца и зато се врло изразито појавило питање за кога да се удају. Није изненађујуће што је књига која одговара на питање: „Да ли се удати за неверујућег?“ изазвала искрено интересовање и код читатељки и код читалаца. Међутим, изненађује непредањски прилаз толико важном питању који се налази у поменутој књизи (Свештеномученик Данил је ово дело написао као одговор на књигу „Већ сте се удали…“ Е. Богушеве, о којој и говори сада. – прим.уред.ИмаНаде) [1] Потрудићу се да са тачке гледишта светоотачког богословља и канонског права дам коментар на ово дело. Дакле, сиже те књиге је да се нека лепотица заљубила у неверујућег мушкарца (који има све могуће врлине и квалитете) и јако жели да се уда за њега, мотивишући то тиме што од самог детињства све девојчице стреме да постану жене и мајке. Искидана сумњама и не знајући како да поступи, она се обраћа свом духовнику питањем: „Да ли се могу удати за човека у кога сам заљубљена и да ли ће то бити блуд?“ Цела књига се састоји из опширног одговора духовника из кога постаје јасно да такав савез није грех, тим пре није блуд, јер је као прво, апостол Павле дозволио хришћанима да ступају у брак са невернима и као друго, ако је тај савез заснован на целомудреној љубави он је благодатан и чак представља слику Христа и Цркве. Духовник дуго говори о томе шта је љубав, под којом он подразумева неко осећање, емоцију и тврди да је она потпуно могућа у таквом „браку“. Он наглашава да света Тајна Брака сама по себи не представља гаранцију чврстине породице (тим пре што сада преовладава окултни однос према овој Тајни) и говори да чак ни богохулства супружника не треба да доведу до развода, већ само до испољавања трпљења од стране верујућег супружника. Послушавши баћушку, лепотица на крилима долази кући, улази у брак са безбожником, убеђена да је њен поступак потпуно исправан и да ће након потписивања папира говорити свом запрепашћеном супругу о вери. Они практично имају идеалну породицу али, научена од стране духовника, млада супруга се само моли за обраћење свог „мужа“ јер њему није интересантан разговор на ту тему.

10. класа Ваздухопловне војне академије (1953-1956), била је једна од, по броју питомаца мањих генерација у историји ове високошколске установе наше војске, али је по броју „занимљивих“ ликова о чијем би се животу и романи могли написати-свакако велика. Међу њих 50-ак који су завршили школовање, поред највиших пилотских и инструкторских дужности у нашој војсци, поједини су се остварили и као професори Универзитета, познати новинари, цивилни пилоти са близу 20000 сати налета… Један међу њима је био и балетан у Народном позоришту и то врло талентован. Иза једног од њих је остао син, наш познати оперски певач, а један има унуку, нашу познату певачицу мени истина тешко дефинисане врсте музике. Е о том последњем је реч. И о једној од најтужнијих прича у историји наше авијације. Јуре Томажич… Јуре Томажич (1934-1967), извор за фото: Монографија 10. класе ВВА У живописниј Рибници подно Похорја у околини Марибора, петог фебруарског дана 1934. године, у чиновничкој породици родио се Јуре Томажич. Након завршене техничке школе и одслушана два семестра на Машинском факултету у Љубљани, уписује Ваздухопловну војну академију и успешно је завршава 1956. године. Прво место службовања му је био 88. ловачки авијацијски пук на аеродрому Плесо крај Загреба. У Загребу се жени са Даринком, сестром једног свог класића и добијају кћерку Дивну. Међутим, убрзо након што се Дивна родила, Јуре у Пули завршава преобуку на млазним авионима Т-33 и Ф-84Г „Тандерџет“ и његов пук се сели на Батајницу, а Јуре, Даринка и Дивна у Земун. Пар Ф-84Г, извор за фото: http://www.muzejvazd...like/f84g_3.jpg Путем којим је кренуо најстарији брат Јуре, кренула су и његова млађа браћа, Вилибалд и Емил. Емил, као најмалађи додуше, као члан локалног аероклуба, док је Вилибалд завршио Пету класу подофицирске пилотске школе и практично истога дана као и старији брат постао пилот. Јуре као потпоручник, док је Вилибалд промовисан у чин водника. Чак су и заједно почели да раде у истом пуку и да лете на „Јак“-овима. Међутим, када је Јуре отишао за Земун, Вилибалд је оставши у Загребу имао и удес и након тога је напустио ЈНА и прешао цивилно ваздухопловство. Средином 60-их година, Југославија и Румунија започињу изградње хидроелектране „Ђердап“ код Кладова. Са наше стране, ангажовано је неколико фирми на извођењу радова, а једна од њих је била и мариборска „Хидромонтажа“. Због обавеза око извођења пројекта, те великог броја стручњака из Марибора ангажованих на њему и доста честих путовања, у лето 1967. године, „Хидромонтажа“ одлучује да за потребе својих радника купи авион. Фирма се обраћа ЈАТ-у и овај им предлаже да им уступи на коришћење авион Ан-14 који спада у групу „СТОЛ“ летелица, тј. за полетање и слетање му не треба дугачка и „тип-топ“ уређена писта. Такође, преко Савезне управе за цивилнои ваздухопловство, одређен је човек који је требао да уреди летелиште у Кладову (Антон Рајшп), док је у мариборском аеро-клубу започела преобука са пилотом који би требао бити стално ангажован на маршрути Марибор-Београд-Кладово и обрнуто. За веома кратко време је уређено летелиште крај Дунава, као и преобука са једним момком у мариборском аеро-клубу. Тај момак се звао Вилибалд Томажич и био је демобилисани војни пилот. Добио је посао и почео да лети… Ан-14 мариборске "Хидромонтаже", извор за фото: лична колекције Аленке Томше Јуре Томажич је у Батајници као пилот на Ф-84Г брзо напредовао. Постао је и заменик командира ескадриле. Добио је и скроман стан у центру Земуна, а са Даринком је добио још једну кћер-Данијелу. Дивна је већ стасала била за школу. А онда је, по потреби службе уследила још једна прекоманда. Након Загреба, Пуле и Батајнице, ново радно место за Јуру је Краљево и аеродром Лађевци. Ипак, капетану Томажичу је било жао да опет сели породицу, а нарочито Дивну која је већ кренула у школу и он одлучује да живи одвојено од породице. Радним данима је у Краљеву, док викендом долази код своје породице у Земун. Дивна са мајком Даринком Субота и недеља, 7 и 8. октобар 1967. године су били прави мали празник у земунском стану породице Томажич. Мајка Даринка и кћер Дивна, заједно са тек рођеном Данијелом су биле срећне јер је на викенд дошао супруг и отац Јуре. Задовољство је било још веће, јер их је током тог викенда посетио брат, девер и стриц Вилибалд. Уз шетњу земунским Кејом, причу и дружење уз чашицу разговора до дубоко у ноћ, викенд је брзо прошао. У зору 9. октобра, Даринка је испратила на посао мужа и девера. У Краљево и Кладово. Имали су исте јакне… И никада нису сазнали да су их то јутро пред одлазак заменили… Аеродром Лађевци, уторак 10. октобар 1967. године. 98. ловачка бомбардерска бригада учествује у тактичкој вежби и изводи бомбардовање земаљских циљева на полигону Овче поље код Куманова. Први излаз је био успешан. Спрема се други излаз… На писти аеродрома Лађевци се налазе 4 авиона спремна за полетање. Авијацијско одељење… У првом „Тандерџету" је капетан Томажич, вођа одељења. Као пратиоци у остала три авиона су потпоручници Ратомир Славић и Љубомир Владисављевић. Трећег пратиоца не знам име. Руководилац летења им даје дозволу за полетање и они крећу пут Македоније… Ф-84Г Тандерџет ЈРВ и ПВО-припрема за лет, извор за фото: http://media.tangosix.rs/2013/09/2535798913_0d7135d86c_o.jpg Летелиште крај Кладова, уторак 10. октобар 1967. године. Око 14 сати и након поздрава са колегама на објекту, пут летелице „Хидромонтаже“ креће група од 7 инжињера и техничара те словеначке фирме. Завршили су своје обавезе и сада журе да се врате у Марибор-својим породицама. Комерцијлани директор фирме Алојз Крижај, вођа пројектног бироа Бого Томше, Ђура Богдановић, шеф тима „Хидромонтаже“ на градилишту, комерцијалиста Алеш Тичар, ВКВ заваривач Цирил Верле и новинар фабричког листа Драго Гајзер, који је у Кладову писао прилог за билтен. До Београда ће са њима и Фрањо Ребершак, директор представништва у Србији. На сурчинском аеродрому ће сипати гориво, а онда ће их пилот, Вилибалд Томажич одвести до Марибора… Вилибалд Томажич (лево) из периода док је био пилот у војсци, извор за фото: љубљански лист "Вечер" Земаљски циљеви-мете на Овчем пољу су збрисани са тла у облаку дима. Јуре Томажич води своје одељење натраг за Лађевце. Због лошег времена и ниске облачности од контроле летења добијају инструкцију да иду долином Мораве до Варварина, а одатле скрену на запад ка Краљеву и Лађевцима. Дошавши до Варварина, одељење улази у облак и вођа наређује вертикално пробијање облака ка западу. Нажалост, у том науму их је "омео" Јухор. У условима готово никакве видљивости, вероватно дезоријентисани и са малим прирастом висине без обзира на маневар, три „Тандерџета“ ударају у планину и распрскавају се у хиљаде делова. На лицу места гину капетан Јуре Томажич, вођа и пратиоци, потпоручници Славић и Владисевљевић. Трећи пратилац видевши ватрене лопте испред себе чини маневар разлаза и успева срећом да избегне планину… Обронци Јухора, извор за фото: http://static.panoramio.com/photos/large/44861469.jpg Ан-14 полеће из Кладова пут Београда и Марибора после. Маршрута до Београда је релативно проста. Само један прекретни оријентир-Доњи Милановац. Али Вилибалд пре летења током метеоролошке припреме прави алтернативну маршруту, уколико је Мироч под облацима-а јесте. Након полетања, скреће неких 30-ак километара јужно од пријављене руте. Међутим, Дели Јован, Велики и Мали Крш су под облацима и у још сложенијој метео ситуацији.. Планина Стол више Бора се и не види. Није ју видео ни Вилибалд… Маршрута Вилибалдовог лета са уцртаним скретањем и местом пада Два рођена брата су погинула, сваки у својој летелици којом је управљао, на раздаљини од непуних 100 километара и у размаку од 2-3 сата… Команда 98. ловачке бомбардерске бригаде у Лађевцима, односно Команда РВ и ПВО, о немилој трагедији обавештава породице настрадалих. У стану Томажичевих у Земуну су већ колеге које су дошле удовој Даринки да изјаве саучешће… Дивну доводе из школе, а са наставе је комшиница изводи са изговором да је тата пао и сломио ногу… Даринка моли колеге свог покојног мужа да јаве мајци у Словенију. Она нема снаге. Даје им адресу у Птују, где живе Јурина мајка и најмлађи брат Емил… Телеграм је послат и мајка и брат сазнају тужну вест… Сутрадан, 11. октобра, хеликоптер наше војске успева да се пробије до места на Столу где се срушио „Хидромонтажин“ авион. Ваде тела унесрећених и врши се идентификација над посмртним остацима… Нека тела и није било могуће идентификовати, сем на основи личних исправа. У унутрашњем џепу јакне пилота летелице, проналазе личну карту. На име Јуре Томажич. Из мариборске „Хидромонтаже“ тог преподнева, једанаестог октобарског, пут Птуја путује још један телеграм. Да су мајка и брат изгубили сина и брата Јуру Томажича… Обронци Стола, извор за фото: http://karas4training.com/files/event/2013/10/09/karas-13969.jpg Уцвељена мајка након пријема првог телеграма из Земуна, када је видела други телеграм и опет Јурино име, помислила је да је грешком пошиљка „удуплана“… Није ни обраћала пажњу… Горку истину спознао је Емил. Заправо, претпоставио је шта је у питању. Јер, ако је Команда ваздухопловства обавестила породицу о погибији Јуре-војног пилота, зашто их о томе обавештава и „Хидромонтажа“!? Наслутио је истину, да је дошло на неки бизаран начин (замена јакни) до замене идентитета. Вилибалд је тек почео радити у фирми и није стигао да упозна људе у њој. Тако да је онај који је слао телеграм, написао име како му је и дато-Јуре… О црним слутњама Емил није обавестио мајку… 12. октобар 1967. године. Из Батајнице за Церкље, полеће војна Дакота, носећи посмртне остатке настрадалих радника „Хидромонтаже“. Њих шест, пошто је директор представништва за Србију, Фрањо Ребершак сахрањен у Београду. И два рођена брата Томажич… Предаја посмртних остатака породицама на аеродрому Церкље, извор за фото: лична колекције Аленке Томше Када су посмртни остаци радника предати породицама у Церкљу, авион полеће за Птуј, на аеродром Мошкањци. На платформи аеродрома се налази мало људи… Брат и мајка и нешто мало родбине… Војници из авиона износе ковчег са заставом Југославије. Мајци се срце стегло, али сузу не пушта… Мајка пилота свуда у свету је свесна да до овога увек може доћи… А онда војници из летелице износе још један ковчег. За то време мајка се осврће и тражи погледом сина Вилибалда, јер га је очекивала да дође у овом авиону и допрати тело свог брата. У том тренутку и она је угледала други ковчег и упитала Емила: „Ко је то?“ „То је мајко наш Вили! Нисам ти могао рећи!“ Мајка се скаменила од бола… Није могла сакрити сузе… Панорама Птуја, извор за фото:http://www.sloveniatimes.com/modules/uploader/uploads/Aktualno/Podobe1/ptuj-slovenia-iii.jpg Браћа Томажич су сахрањена у породичној гробници у Птују уз све војне почасти. Поред породице, родбине и класића, на сахрану је дошао готово читав Птуј...