Претражи Живе Речи Утехе

Поводом празника светога Андреја, небеског покровитеља Цариградске Патријаршије, Папа је упутио поруку патријарху Вартоломеју I, у којој истиче колико је за свет важно јединство хришћана. У свету рањеном сукобима јединство хришћана је знак наде који треба да сија све видљивије, написао је папа Фрања у поруци патријарху Вартоломеју на дан у који се Црква светкује светога Андреја апостола, заштитника Васељенске Цариградске Патријаршије. Поруку је 30. новембра 2018. (кад се слави св. Андреј по н. ст.) прочитао кардинал Курт Кох, председник Папскога савета за неговање јединства хришћана, на крају свечане божанске Литургије коју је патријарх Вартоломеј одслужио у патријаршијској цркви светога Георгија у Фанару. Кардинал Кох је отпутовао у Цариград на челу изасланства Свете столице, у оквиру традиционалне размене посета, поводом прославе овог светог Апостола 30. новембра у Цариграду, односно прославе светих апостола Петра и Павла 29. јула у Риму. Размена изасланстава између Римске Цркве и Цариградске Цркве, поводом њихових слава престола, написао је Папа, кроз све ове године постао је радосни обичај који одражава дубоку везу која повезује наша два седишта. Иако може изгледати да су столећа узајамнога неразумевања, разликā и ћутања угрозили тај однос, Дух Свети, Дух јединства, дао нам је да поновно започнемо братски дијалог. Тај дијалог су неопозиво поновно покренули патријарх Атинагора и папа ПавлеVI, а он је омогућио поновно откривање везā заједништва које су увек постојале међу дема заједницама, истакао је папа Фрања. Заједно радити за мир међу народима Папа је потом напоменуо да су, упркос разликама које су се развиле у локалним традицијама и у теолошким формулацијама које, како је истакнуо, ваља боље разумети и појаснити, наше Цркве врло брижно очувале апостолско предање и учење првих васељенских Сабора и светих Отаца. Истовремено, обе Цркве су, уз осећај одговорности према свету, осетиле хитан позив, који укључује све нас који смо крштени, на проповедање Јеванђеља свима људима. Због тога данас можемо заједно радити у тражењу мира међу народима, затим залагати се за укидање сваког облика ропства, за поштовање и достојанство сваког људског бића, као и у бризи за све створено. Папа је напоменуо да се заједно може дати делотворнији одговор на потребе људи нашега времена, а посебно оних који пате због сиромаштва, глади, болести или рата. Нека се хришћани надахњују братском љубављу Папа Фрања је потом изразио захвалност патријарху Вартоломеју на његовом присуству поводом Дана молитве и размишљања за мир на Блиском истоку, одржанога 7. јуна у Барију, у присуству представникā Цркви из тога врло намученога подручја. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Интервју Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија руској информативној агенцији Тасс Ваше Високопреосвештенество, како Српска православна црква гледа на одлуку Константинопољске патријаршије у вези с «обновом процеса» на давању аутокефалности и «обнови ставропигије Васељенске патријаршије у Кијеву»? – Српска православна црква је у вези с тим у мају упутила изјаву нашег Архијерејског сабора, у којој скреће пажњу Константинопољске патријаршије на то да ће пружање аутокефалности од стране Константинопоља угрозити не само јединство православне цркве, већ положај Константинопољске патријаршије, а да не говоримо о јединству православља. То се потврдило када је Московска патријаршија донијела ту одлуку, одлуку која се и могла очекивати послије директног мијешања у унутрашњи живот Руске цркве. Истовремено, то је изазвало велику забринутост и међу другим помјесним црквама. Многи православни архијереји изразили су своје огорчење због тог чина Константинопољске патријаршије. Мислите ли да ће таква одлука угрозити јединство православног свијета? – Она је већ запријетила јединству православног свијета. Изазвала је прекид канонског општења између Московске и Константинопољске патријаршије, а заједно с тим запријетила и самом јединству помјесних цркава православног свијета. При томе, посебно питање је функционисање православне дијаспоре. Да ли Српска православна црква намјерава да предузме неке активности у вези с одлуком Васељенске патријаршије? – У нашој Цркви засједа Архијерејски сабор 6. новембра. Предвиђено је да се на сабору расправља о питањима просвјећивања. И ја сам убијеђен да ће у том смислу бити једно од главних тема Сабора и питање „Украјинске цркве“, као и одговор Сабора на радње Константинопоља. Како СПЦ оцјењује ситуацију у вези с Косовом и Метохијом? Какав је став СПЦ поводом преговора о «разграничењу» између Србије и Косова? – СПЦ непрестано износи своју позицију према питању Косова и Метохије. А у последњој изјави Архијерејског сабора од маја мјесеца, Црква одлучно одбија било какав напредак у погледу разграничења. Ми уопште до данас нисмо схватили шта то разграничење значи. Они који гурају то питање нијесу дефинисали шта је то разграничење и гдје треба да буде. Што се тиче цркве, природно је да она не може да се одрекне свога мјеста на Косову и Метохији, свог историјског бића, историјског бића српског народа уопште. Сва наша историја, духовност наше Цркве, живот нашег народа, наше државе заснива се на Косову и Метохији. Одрећи се Косова и Метохије, за нас значи, одрећи се самих себе. Зато ми заиста очекујемо помоћ од западних народа, надамо се да ће они коначно схватити да то није рјешење, него управо продубљивање проблема на Балкану. Погрешно је њихово рјешење које су спроводили кроз бомбардовање Србије и Црне Горе, кроз подршку групи Албанаца која је срамота за достојанствени албански народ. То су терористи, злочинци, који су искористили тај историјски тренутак и добили власт. Запад их је подржао упркос одлуци СБ УН 1244 и Устава Србије, сагласно којем су Косово и Метохија – саставни дио Србије. Двије трећине човјечанства нијесу признале лажну државу Косово и надамо се да ће нам они помоћи, посебно Русија и оне европске земље које нијесу подржале Косово упрокос притиску САД. Надам се да ће се то питање вратити у оквире међународог права, сагласно одлуци СБ УН и свих међународних рјешења о границама. Које политичке снаге су блиске по духу СПЦ, посебно у погледу косовског проблема? – Колико ја знам, огромна већина народа слаже се с нашим ставом, а такође и огромна већина политичара сагласна је с Црквом. Најважније наше културне организације, као што су Академија наука и умјетности Србије, већина академика слаже се с нама, мада постоје и појединци који подржавајау тренутну власт у Србији. Матица српска такође подржава наш став, наводим само главне културне ораганизације, све су оне против идеје разграничења. Међутим, још нико не разумије шта то разграничење значи, гдје су те границе, како Србија може да се разграничи с Пећком патријаршијом и с Дечанами, то је апсолутно немогуће?! Народ је апсолутно против таквог рјешења! Одричући се Косова, Срби се одричу самих себе. Какав је данас положај Срба у Црној Гори? Постоји ли опасност формирања тзв. «црногорске цркве», чија су прва лица недавно изразила наду у признање од Константинопоља слиједећи примјер „Украјинске цркве“? – Ово није толико питање Срба и српског народа, него питање Православне цркве у Црној Гори, без обзира на то што се она зове српском. Наша Црква је силно пострадала послије Другог свјетског рата, комунисти су убили Митрополита црногорског Јоаникија и 120 најбољих свештеника од 1945. до 1949 г. У таквом положају Црква је живјела до 70-их, 90-их година. Управо у то вријеме поставили су питање тзв. аутокефалне цркве. То је веома слично догађајима у Украјини у малом, пошто је у Украјини ситуација сложенија. Али једини који је признао ту црногорску цркву је Денисенко. Они се сада надају да ће Константинопољ признати и њих, али то је апсолутно немогуће, пошто је Дедеић, који је на челу тзв. „црногорске цркве“, био свештеник Константинопољске патријаршије у Риму и због својих преступа управо га је чина лишио Патријарх Вартоломеј и његов Синод. Зато и нема говора о таквом признању. Наш сабор очекује да Константинопољ, који још није прокоментарисао те изјаве, да ће се дистанцирати од те секте. Проблем је у томе, што је црногорска власт која подржава ту секту, потписала споразуме о сарадњи са свим конфесијама, осим са нама, а од нас траже да се региструјемо као нека нова црква у Црној Гори, мада ми овдје постојимо од апостолских времена. Шта мислите, да ли данас постоји могућност обнове разрушеног јединства православног свијета? – Сви православци, а посебно Константинопољска патријаршија, треба да знају да је завршен империјални, константиновски период у историји Цркве. Док је трајао империјални период, који је почео император Константин, Константинопољ је заузимао важно мјесто у историји, а послије пада Константинопоља 1453. године, Московско царство је преузело на себе неке обавезе да помаже свим православним црквама, спасило је Јерусалимску цркву, Антиохијску патријаршију, максимално је помогало Константинопољу, царска Русија је помогала и нама овдје у Црној Гори, и како држави, тако и Митрополији. Црногорска теократија не би могла преживјети без помоћи из Русије. Године 1920. из Турске је протјерано више милиона православних Грка, послије Другог свјетског рата истјерали су и Грке из Константинопоља, тако да данас у Константинопољу нема ни 2-3 хиљаде православних вјерника. Како, имајући то у виду, Константинопољ може играти улогу коју је играо у империјалном периоду? Падом Константинопоља 1453. године и мученичком смрћу цара Николаја и његове породице 1918. завршен је константиновски период историје Цркве. Први Рим је пао у јерес, примајући као догму непогрешивост римског епископа. Прошао је период Другог Рима и Трећег Рима као царства, завршио се империјални слој, како га је звао познати теолог Александар Шмеман. Према мом осјећању, данас је Црква дужна да се врати у период прије императора Константина, до 4. вијека н. е, и, потпуно су у праву кад кажу из Москвоске патријаршије, Црква мора да рјешава сва важна питања на свеправославном сабору, онако како се то рјешавало на првом апостолском сабору «јер је угодно Светоме Духу и нама..» (Д.Ап.15,28). То је једини начин рјешавања питања православне Цркве у будућности. И то је дужан да зна Константинопољски патријарх: империјално вријеме је прошло, Црква мора да функционише независно и слободно, како је то и било у првим вјековима апостолске Цркве, свеправославне. Тако је и било почетком 60-их 20. вијека, када су одржаване свеправославне конференције на Родосу, а затим у Женеви, до Критског сабора. Према мом мишљењу, једино рјешење тог питања било би наставити Критски сабор, који није завршен, и српски патријарх је позвао да се настави. Четири патријаршије су дужне да дају своје рјешење о сабору, пошто без учешћа Руске православне цркве и три остале, он не може бити свеправославни. Потребно је прихватити одлуке Сабора, јер колико ја знам, све оне су биле раније биле прихваћене још у Женеви, и истовремено покренути на Сабору тему пружања аутокефалности. Сабор мора донијети коначно рјешење ко може пружати аутокефалност и тиме ријешити питање Украјине и других сличних проблема. Кристално је јасно да Константинопољ више нема оних права која је имао у своје вријеме да једноставно даје аутокефалију, такво је савремено стање православне Цркве, управо зато је он одбио да на Сабору раправља о питањима аутокефалности. Питање је било припремљено за Сабор, али га је Константинопољ у последњем моменту одбио, мада одлукама из 1993 год. и Свеправославне конференције 2009. већ је било ријешено да само мајка-црква може доностити одлуку о аутокефалности. А мајка „Украјинске цркве“ данас је не Константинопољ, него Москва, исто као што је у Скопљу мајка-црква Српска црква. Мајка-црква треба да предложи аутокефалност, а Константинопољ и друге православне цркве треба да потврде ту одлуку. Неријешеним је остало само питање, како ће се потписати таква одлука. 27. јануара 2016. поставио сам то питање у Женеви, рекавши да је «срамота да се одлука не потпише због формалности». Васељенски патријарх ми је одговорио: «То није само питање потписа него и садржаја Томоса». Сада је постало јасно да су они одбацили питање аутокефалности с циљем да и даље пружају аутокефалност, како су радили 1000 година. Али тако не може да се настави. Безусловно, ми уважавамо Константинопољ, нико не поставља питање да је она првопрестона Црква, али та првопрестона Црква мора да се прилагоди свеправославном начину живота нашега времена и своју мисију мора да прилагоди православној мисији у читавом свијету. Потребан је сабор на коме би се потвдиле одлуке Критског сабора и који би био продужетак Критског сабора. Што он раније буде сазван, тим боље. Управо је Критски сабор потврдио 14 аутокефалних цркава у њиховим канонским границама. И својом одлуком на рачун Украјине, Константинопољска патријаршија негира и не признаје одлуке Критског сабора!? Ми ћемо то расправити 6. новембра на нашем Архијерејском сабору и сматрам да ће то бити предлог СПЦ – да се настави Критски сабор, а такође на њему поставити питања пружања аутокефалности и питања дијаспоре. Константинопољска патријаршија инсистира на томе да дијаспора припада њој, а то је потпуно неприхватљиво с канонске тачке гледишта. Да ли је могућа у оквиру таквог сабора ревизија одлука Константинопољске патријаршије у Украјини, или је то канонски немогуће? – Наравно да је могуће, зашто не би било? Ако Константинопољска патријаршија прихвати оно што је већ потписала у Женеви 2009. године, да само мајка-црква може давати аутокефалност, тада она мора прихватити и да само Московска патријаршија, којој припада Кијев већ 300 година, има право, ако сматра потребним, да пружи аутокефалност Украјинској цркви. Али то мора да предложи Руска православна црква, а остале цркве да размотре и прихвате. Ако се расколници у Украјини покају, Московска патријаршија може и да скине анатему ради нормалног функционисања Цркве у Украјини, кроз уједињење расколника у канонској Украјинској православној цркви Његовог блаженства Митрополита Онуфрија. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Јуче је у Светотројицкој Сергијевој лаври прослављен празник преподобног Сергија, игумана радоњешкога, саопштава patriarchia.ru. По завршетку Божанствене литургије приређена је братска трпеза, на чијем завршетку се сабранима обратио Свјатјејши Патријарх московски и цијеле Русије Кирил. Он је истакао да празници преподобног Сергија сабирају у великом броју епископат, духовенство и мирјане у зидовима Тројице-Сергијеве лавре чинећи их сваки пут видљивим доказом јединства Руске православне цркве. Међутим, то јединство се сада оспорава. По ријечима Његове Светости, „све силе зла шаљу се да би отцијепиле Украјинску цркву од јединствене Руске православне цркве чији је почетак у – Кијевској купељи крштења“. „Али ево што је важно да сви запамтимо: закони, којима Господ управља Црквом – нијесу људски закони, и сваки пут када Цркву изнутра нападне политика, они неизбјежно трпе пораз“, наставио је Свјатјеши Патријарх. „Довољно је споменути нашу постреволуционарну прошлост, када је власт нападала Цркву провоцирајући обновљенски раскол. Био је хапшен Патријарх Тихон, хапшени су и најпосле стријељани многи свештеници, епископи. Власт је тада била ријешила да је с Црквом завршено, да смо ми мртви. Али ево, ми смо живи, и почела је нова епоха – епоха буђења Цркве по молитвама оних који су објавили вјерност Христу до смрти, наших новомученика и исповједника“, нагласио је предстојатељ Руске цркве. „Ми смо дужни да се руководимо, не по свјетским критеријумима, него по критеријумима духовним, дужни смо да видимо оно што не виде свјетски људи. Дужни смо да будемо свјесни да је јединство Руске цркве – изнад свих људских граница. Оно је посвједочено подвигом наших јерараха, монаха, свештеника, мирјана током многих стољећа. И данас, када одређене политичке снаге оптерећују Украјину, када оне покушавају да откину Украјинску цркву од Руске цркве, да разруше наше јединство, ми знамо: све то ће се завршити потпуним промашајем“, убијеђен је Патријарх Кирил. „Веома је важно да сви наши архипастири, гдје год да врше службу, – у Руској Федерацији, на Украјини, у Белорусији, у другим државама – пребивају у јединству. И ми смо обједињени не силом политичких фактора, не спољашњом принудом – нас обједињују наша убјеђења, наша вјера и наша вјерност Господу Исусу Христу, Његовој многострадалној Цркви и светим канонима. Молимо се да никакви потреси не разруше то јединство“, навео је Свјатјејши Владика. „Вјерујем у вјеру и благочестивост украјинског народа. Обични људи данас чувају јединство наше Цркве. И знам како храбро они штите то јединство, како стражаре своје храмове, како се супротстављају покушајима њихове отимачине, како се боре буквално на првој линији – и не просто за једниство наше Цркве већ за чистоту православља. Велико је да сав епископат Украјинске цркве, обједињен око Блажењејшег Митрополита Онуфрија, чврсто стоји на тим позицијама. Данас ми свијету објављујемо исту чврстину, исто јединство које је свијету објавила наша Руска православна црква након страшних догађаја 1917. године“, нагласио је Патријарх. „Надамо се да ће по милости Божјој и читава васељенска Православна црква проћи кроз присутна искушења. Но наш главни задатак је – не колебати се и не изгубити чистоту православља. Ми ћемо се молити за то да присилно одвајање, узроковано недоличним дејствима Константинопоља, не буде диоба во вјеки, као што се десило у 11. вијеку, када се претензија Епископа римског на универзалну моћ претворила у диобу једне Цркве. Тако и данас, када константинопољски Патријарх претендује на православном архијереју несвојствену универзалну моћ, ми ступамо на страну правде, на страну православља. И ми ћемо чувати тврдо наше православне каноне, нашу вјеру, наше благочешће и васпитавати у томе благочешћу наш народ“, посвједочио је Патријарх. „Све вас, моје драге владике, позивам да се посебно молимо за нашу Цркву, за наш народ, како у Русији, тако и на Украјини, да би нам Господ помогао да надвладамо те тешкоће. А успјех у надвладавању тих тешкоћа много ће зависити од нашег духовног и канонског јединства, које ми данас објављујемо увјерени да је Руска православна црква способна да и у тешким моментима једним устима и једним срцем свједочи правду Божју“, закључио је Свјатјејши Патријарх московски и читаве Русије Кирил. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је позвао данас на празник Воздвижења Часног крста у манастиру Острог све патријархе, Свјатјејшег Патријарха васељенскога Вартоломеја, Патријарха Московскога Кирила, Блажењејшега Митрополита кијевскога и све Украјине Онуфрија, све православне епископе да не дозволе да се у Украјини настави братоубилаштво и да га на било који начин не подржавају како би се сачувало јединство Цркве Божије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Митрополит је поручио да је једна је Црква Христова. Једно је тијело Христово, једно је распеће Христово, и једна је голгота Христова: „Једна је Гора Сионска гдје је сишао Дух Свети и утемељио Цркву Божију. Ево раширила се она по читавом свијету данас са Горе Сионске из Светога града Јерусалима – свете Цркве јерусалимске за коју се с правом пјева да је једино она мајка Црква свих Цркава хришћанских, па и древних патријаршија: Александријске, Антиохијске, Цариградске, Московске, наше Патријаршије и свих других патријаршија, архиепископија, епископија и оних које су утемељила Света браћа Ћирило и Методије“. Митрополит Амфилохије је данас са Митрополитом михаловско-кошицким Православне цркве чешких и словачких земаља г. Георгијом служио Свету службу Божију поводом храмовне славе Цркве Воздвижења Часног крста у Горњем манастиру Острог. У архипастирском слову након Светог јеванђеља, Митрополит Георгије је подсјетио да свако од нас кроз свој живот носи свој Крст и да су другачији крстови које носи жена и муж, монах, свештеник, наш Митрополит. Он је казао да свако од нас који носи свој крст и који се са Господом нашим Исусом Христом сараспиње са Њим и васкрсава. „Ми људи, кроз Крст Богочовјека Исуса Христа постајемо обожени – мали богови. Живимо, побјеђујемо смрт. Распети нису само људи, већ и читави народи. Распет је српски народ на КиМ, Црној Гори, православни хришћани у Украјини гдје се дешава велика неправда. Распети су били и ваши преци на овим просторима, али сте ту. Господ Бог вас је заволио“, казао је владика Георгије. Истакао је да Крст на којем су распети народи није знак смрти и да је наш народ сад распет, како би се видјело да стоји на врху, да је светлост свету: „Сваки православни народ који вјерује, има наду зна и осјећа да крст није крај већ да је послије њега васкрсење. Погледајмо Светог оца нашега Василија Острошког, Светог Станка мученика, носили су свој крст и били распети, али нису умрли. Осјећамо силу и моћ њихових молитви. Они су живи.“ Говорећи да свако ко носећи свој крст живи са вјером и Господом Исусом Христом – Богочовјеком са Њим и васкрсава, Митрополит михаловско-кошицки Георгије је пожелио да Часни крст васкрсне српски православни народ, Косово и Метохију, Црну Гору, Украјину и све нас православне. Након благосиљања и резања славског колача, Митрополит Амфилохије је честитао празник и подсјетио да су се на овом мјесту, гдје се подвизавао јеромонах Исаија од Оногошта, Свети Василије Острошки који је направио цркву у част Воздвижења Часног крста, кроз вјекове сабирали и сабирају вјерне душе жедне и гладне Бога живога. Говорећи да у Острогу вјерни добијају душевно и тјелесно исцјељење, просвећење свјетлошћу истине Божије – ради задобијања вјечнога и непролазнога Христовога царства, Митрополит Амфилохије је истакао да је то једно од најчудеснијих мјеста и светиња широм васељене: „Ријетке су светиње као што је острошка и светиња посвећена Часном крсту- животворноме, израсла из оне светиње Христовога распећа и васкрсења, из гроба Господњега светом граду Јерусалиму.“ Митрополит је казао да све светиње одатле израстају и расту: „Храм Христовог Васкрсења у Јерусалиму и све светиње широм васељене ту се рађају и зачињу и шире по читавој васиони и сабирају све људе жедне и гладне Бога и Његове љубави, доброте и Царства Божијега вјечнога и непролазнога.“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије пожелио је да острошка светиња и даље сабира такве душе и просвећује све оне који овдје долазе и живе, јер нам је сила и вјерност Часнога крста и потребна овдје у Црној Гори, као и страдалницима на КиМ, Пећкој патријаршији, Грачаници, Дечанима, Призрену и онима страдају и пате у братоубилаштву у Украјини. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Свештени Синод Руске Православне Цркве је на свом ванредном заседању 14. септембра 2018. године у патријаршијској и синодској резиденцији у Даниловском манастиру у Москви донео одлуку да се у свим храмовима Руске Православне Цркве на свакој светој Литургији у сугубу јектенију уносе следеће прозбе: Још се молимо Господу и Спаситељу нашем да очува у јединству и правоверју Цркву Православну широм света и да јој подари мир и спокој, љубав и сагласје. Рецимо сви: Господе, услиши и помилуј! Још се молимо да Господ милосрдно и милостиво погледа на свету Цркву Православну и да је сачува од поделâ и расколâ, од непријатељства и немира, да се не умањи и не поколеба њено јединство, него да се у њој слави Трисвето Име Твоје. Рецимо сви: Господе, услиши и помилуј! Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Више од 80 богослова и академика из 15 земаља широм света учестовалису у Кијеву у раду симпосиона у Кијево-печерској лаври на тему „Лавра - Атос - Јерусалим: Јединство кроз столећа“, јавља Међународни институт атонског наслеђа. У раду симпосиона учестовали су представници Свете Горе и цркве Светог гроба у Јерусалиму, као и из Велике Британије, САД, Русије, Белорусије, Грчке, Израела, Аустрије, Немачке, Румуније, Бугарске, Молдавије, Пољске, Србије, Чешке Републике и Грузије. Скуп је посвећен 30-годишњици обнови монашког живота у Кијевској лаври, 1035-годишњици рођења Оца светогорског руског монаштва, Светог Антонија Печерског, и 1030-годишњици крштења Кијевске Русије. Симпосион су организовали Међународни институт атонског наслеђа, Успенска Кијево-печерска лавра, Национални институт за заштиту кијево-печерског историјско-културног наслеђа и Кијевска духовна академија. Игуман манастира Светог Пантелејмона на Светој Гори рекао је у свом поздравном обраћању: -Успенска Кијево-печерска лавра је други Атос и Нова Гетсиманија! Кијево-печерска лавра, као средиште богословских изучавања, духовног просвећивања, списатељства и издаваштва, увек је проносила високу мисију духовног просвећиваља руског народа и успешно је извшавала захваљујући односима са најважнијим центрима светског православља. Обрађене су теме: Кијево-печерска лавра: историја и наслеђе; Духовне, историјске и културне везе са Светом земљом и Светом Гором; Кијево-печерска лавра: наслеђе, књижевност и уметност; Лавра и православни манастири и монаштво у Источној и Средњој Европи. Синмпосион је одржан 22. и 23. јула 2018. године. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Ове године навршава се 70 година од оснивачке Генералне скупштине Светског савета цркава (ССЦ), одржане у Амстердаму (1948). Ова организација данас окупља 350 цркава чланица из више од 110 земаља свијета, које представљају више од 500 милиона хришћана. Поводом овог јубилеја, разговарали смо са велеч. др Олафом Фиксе Твејтом, Генералним секретаром ССЦ. Олаф Фиксе Твејт У току седамдесет година дуге историје Светски савет цркава, као и екуменски покрет уопште, пролазио је кроз периоде кризе. Сматрате ли да је и данашње вријеме такође вријеме кризе? Неки говоре о „екуменској зими“, али Ви сте рекли да нема ничега лошег у зими, као и да су неки знаци прољећа на помолу. Не мислим да је исправно користити ријеч „криза“ за садашњу ситуацију. Одувијек је постојало нешто „критично“. Међутим, замах који тренутно имамо сматрам снажним из макар два разлога. Прво, уместо да говоримо о томе како смо неспособни за сједињење и да се фокусирамо искључиво на оно што нас дијели, постоји спремност да се каже да заправо имамо много тога заједничког као и спремност да учинимо оно што можемо базирајући се на томе. Могуће је фокусирати се на заједничку мисију, служење миру, људским правима, творевини, избјеглицама и онима који страдају. Ово спаја цркве у служењу (diakonia) и визији. Ово је такође веома очигледно присутно и у агенди Папе Франциска. Његова посјета нам јасно показује да је ово наша заједничка агенда. Постоји, с друге стране, још један импулс који се тиче захтјева и очекивања од ССЦ и екуменског покрета, а који долази како од спољних партнера тако и од цркава чланица ССЦ. Шта може екуменски покрет и ССЦ да учини поводом поларизације, подјела, бројних покушаја да се сломи међународни поредак и мултилатерализам? Како ССЦ може да понуди алтернативни глас? Како можемо да подржимо мировне процесе зближавањем цркава, али и вјерника? Ова очекивања долазе са свих страна и стварају подстицај не само да креирамо сопствену агенду, већ и да уважимо туђе агенде и увидимо за шта смо им потребни. Ове двије димензије стварају замах који, вјерујем, можемо назвати „екуменским прољећем“. Дозволите да се фокусирам на прву димензију коју сте истакли. Мислим да је она ваљано изражена у идеји „ходочашћа“ која је представљена на Генералној скупштини ССЦ у Бусану (Јужна Кореја, 2013). Ради се о идеји, рекао бих, да већ јесмо заједно тиме што смо на заједничком путу. Сматрате ли, међутим, да ова идеја може да има и негативне посљедице? Уколико се владамо „као да смо једно“, можемо ли изгубити из вида чињеницу да заправо и нисмо у пуном видљивом јединству? Могуће. С друге стране, мислим да много већи ризик постоји уколико се фокусирамо на оно што нисмо постигли. На тај начин нећемо стићи никуда. Поред тога, то није истина. Ми јесмо постигли много тога и нисмо тамо гдје смо били прије 70 година. Такође, постоји замах који се односи на разумијевање односâ које смо успоставили као дара по себи, иако су ови несавршени и непотпуни. Међутим, ови односи су основа за нешто што је стварно. Постоји нешто стварно у нашој мисији, служењу (diakonia), али и у свједочењу. Видимо заправо много тога. За мене, то представља инспирацију за наставак теолошке рефлексије. То не значи да треба да кажемо: у реду, теолошка прича није успјела, дајте да радимо нешто друго. Ово доноси нову димезију теолошком промишљању. Изазива нас да промишљамо шта то значи бити црква у овој ситуацији. Надовезао бих се на ово што сте рекли. Имао сам прилику да се уверим да многи православни теолози дијеле осјећање да је теолошки дијалог, на извјестан начин, стављен по страни на састанцима ССЦ, упркос чињеници да је он био у средишту екуменског покрета на почетку 20. вијека. Најеминентнији теолози 20. вијека су узимали учешћа у састанцима ССЦ. Да ли бисте се сложили да постоји мањак теологије и да су питања служења (diakonia) и социјалног ангажмана преузела примат? Да ли водећи теолози нашег времена узимају учешћа у раду ССЦ и екуменског покрета уопште? Јасно ми је да су у прошлости водећи теолози и неки теолошки дискурси били у средишту екуменског покрета више него што је то данас случај. За то, мислим, постоје многи разлози. Међутим, такође мислим да постоје многа попришта на којима се теолози могу састајати и расправљати. То се дешава између разних конфесија, у различитим окружењима, школама и институцијама. Не слажем се да у ССЦ и екуменском покрету не постоји теолошко промишљање. Ја бих рекао: све што радимо захтијева теолошку рефлексију. Било да радимо са избјеглицама, расправљамо о питањима која се тичу творевине или смо укључени у мировни процес – све то се увелико тиче разумијевања нашег теолошког мандата као цркава, али и као заједнице (fellowship) цркава. Рад на помирењу је теолошки у мјери у којој то нешто уопште може да буде. Уколико читамо Другу посланицу Коринћанима Апостола Павла, служба помирења је у срцу бића цркве. Она није само споредна ствар. Дакле, зависи од тога како дефинишемо теологију. За мене је важно да не сузимо одређење теологије, али исто тако и да не де-теологизујемо наш рад. То је макар моје схватање. Имамо и неке добре показатеље да је управо ово случај. Међутим, можемо да радимо више и можемо да радимо боље. То важи и када је ријеч о неким класичним питањима којима се бави Комисија за вјеру и поредак. Комисија ради, али је потребно да има снажнију везу са другим димензијама нашег рада. Требало би избјегнемо да она по себи постане споредна ствар. Од 2010. сте Генерални секретар ССЦ, дакле осам и по година. Недавно сте објавили да се нећете кандидовати за трећи мандат. Да, мој мандат истиче 2019. Моја одлука, о којој сам био дужан да обавијестим Централни одбор, јесте да не могу да будем на располагању за трећи мандат. Који је највећи изазов у животу и раду ССЦ с којим сте се као Генерални секретар суочили? Мислим да је било много изазова с којима смо покушали да се суочимо у овом периоду. С већином смо се, сматрам, суочили на начин да се нешто догодило и да се у неком правцу кретало. Један од изазова био је да се установи улога ССЦ и повјерења које цркве имају у ССЦ као важан инструмент. Мислим да више не постоје сумње у вези с тим. Прије неколико година то је био изазов: да ли је ССЦ заиста важан, да ли нам је заиста потребан? Не чујем да се такве дискусије и даље воде. Не говорим само о себи. Покушали смо да учинимо ССЦ релевантним за оно чиме се бави, као и у погледу начина на који сарађује са црквама. Друго, избјегли смо да будемо у ситуацији у којој бисмо већину времена трошили на „вјечне расправе“. Умјесто тога, више смо се фокусирали на то шта је наша мисија, шта можемо да учинимо за цркве и за свијет. И то нам је помогло да имамо бољу унутрашњу динамику. То што видим знаке ове динамике чини ме срећним. Имали смо финансијска питања којима смо морали да се позабавимо и нека од њих су била прилично озбиљна. Међутим, развили смо прилично одржив и обећавајући пројекат везан за нашу имовину који може да ријеши нека од ових питања и да осигура будући приход. Имамо мањи али и даље стабилан приход од цркава и наших партнера. На ове ствари морате непрестано да обраћате пажњу и будете сигурни да је оно што радите поуздано и релевантно. Мислим да тренутно имамо добар однос са нашим православним цркава премда су у недавној прошлости неке од њих преиспитивале свој однос према ССЦ и екуменском покрету. Опште говорећи, вјерујем да сам ја сам, као и ССЦ, уважавао поштовање православних цркава, свакако и не само њих. На који начин ће посјета папе Франциска сједишту ССЦ, која треба да се догоди за два дана, одразити на однос ССЦ и Римокатоличке цркве? Од каквог значаја је она за екуменски покрет уопште? Можемо ли се можда надати да се од блиске сарадње и заједничког рада помјерамо ка неком наредном кораку? Мислим да, макар, можемо да учврстимо однос који сада имамо и потврдимо да се ради о стварном радном односу, а не само о размјени љубазних фраза. Ради се о стварном радном односу. Друго, видимо да интересовање једних за друге расте. Наше цркве се све више интересују за оно што се догађа у Римокатоличкој цркви и обратно. Мислим да се однос може развити у више иницијатива, више израза ових ограничених али значајних знакова јединства. Бог зна шта ће будућност донијети. Међутим, уколико смо отворени, Бог може употријебити ову везу за свој циљ. То је отвореност коју нам концепт „ходочашћа“ омогућава да имамо. Хвала Вам најљепше на времену које сте издвојили за овај интервју. Желим Вам срећу у будућем раду! Женева, 19. јун 2018. View full Странице

На дан молитвеног сећања на Светог Теодора Стратилата, 21. јуна 2018. године, у епископској резиденцији у Пријепољу одржан је састанак ужег Одбора за прославу јубилеја 800 година манастира Милешеве, на коме је представљен календар активности за лето ове године. Састанку којим је председавао Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије присуствовали су председник Општине Пријепоље г. Драгољуб Зиндовић, председник СО Пријепоље гђа Стана Марковић, заменик председника Општине Нова Варош г. Бранко Бијелић, председник удружења Јадовник из Пријепоља г. Вјекослав Јоксимовић, архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, секретар Одбора Епархије милешевске за прославу јубилеја протојереј-ставрофор Марко Папић, настојатељ манастира Светих чудотвораца Козме и Дамјана на Златару јеромонах Павле, протођакон Никола Перковић, и кустос манастира Милешеве г. Младен Томашевић. Након прочитане молитве Преосвећени Епископ је истакао значај милешевског јубилеја, нагласивши да су слога, јединство и усклађеност свих оних који живе на простору Епархије милешевске, и осигуравање свега тога је један од основних пројеката јубилеја које смо као Епархија ставили пред себе и том циљу треба да заједнички стремимо, јер је то оно што би Свети Сава волео да види код свих нас на духовној смотри коју ће он извршити поводом осам векова постојања манастира Милешеве. С тим у вези, све манифестације које нас постепено буду уводиле у пуноћу јубилеја треба да одражавају снагу српског бића на овом простору и шире, а оне ће бити разноврсне: духовне, културне, уметничке, научне, спортске… -Општина Пријепоље ће се активно укључити и подржати Епархију милешевску и манастир Милешеву у свим пројектима везаним за обележавање јубилеја, рекао је председник Општине г. Зиндовић. Тако ће поводом обележавања дана ове Општине, на Ивандан 7. јула, поред осталих манифестација бити уприличено и пар других на којима ће се на најбољи начин промовисати Милешева по којој је Пријепоље постало познато целом свету. Најпре ће, према речима гђе Стане Марковић, 4. јула у Дому културе бити уприличена изложба уметничких дела из легата Милешевске ликовне колоније, основане у манастиру Светог Саве давне 1973. године и једна је од десет најстаријих ликовних колонија на тлу бивше Југославије. Затим ће 8. јула из манастирске порте бити директно емитована емисија колажног типа Шареница Радио-телевизије Србије (РТС) у којој ће се најавити јубилеј и представити оно најбоље из културе, уметности и духовности што српски народ пријепољског краја ствара под неуморним крилима Белог Анђела. Идући у сретање милешевском јубилеју, у манастиру Светих чудотвораца Козме и Дамјана на Златару од 2. до 9. јула биће организовано саборовање православне омладине из Русије, Румуније, Албаније, Америке, Србије и других земаља на коме ће млади православни људи учествовати у богослужењима, водити духовне разговоре, учити псалме, имати послушања. Последњег дана саборовања млади ће посетити манастир Милешеву и друге манастире Епархије милешевске. Заменик председника Општине Нова Варош Бранко Бијелић је пренео поздраве председника Општине Нова Варош г. Радосава Васиљевића и потврдио да ће општина подржати овај пројекат, први овакве врсте на њеној територији. Четврти по реду Јадовнички ултрамаратон који се ове године одржава од 10. до 12. августа, биће посвећен осамстогодишњици манастира Милешеве, а његови учесници ће трчати четири трке на 11, 22, 66, и 111 километара према програму који је на састанку представио Вјекослав Јоксимовић, председник удружења Јадовник који је један од организатора ове спортске манифестације која за циљ има промовисање планине Јадовник и њена три заштићена добра: кањон Милешевке, слапови Сопотнице и предео изузетних одлика Озрен – Јадовник. Одбор за прославу јубилеја 800 година манастира Милешеве даље ће окупљати људе од знања и искуства који ће својим идејама дати допринос како би осамстогодишњица манастира била прослављена на најдостојанственији могући начин. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Извор:https://mospat.ru/ru/2018/05/31/news160565/ Док се увелико спекулише око давања аутокефалног статуса цркви у Украјини од стране Цариградске патријаршије, по речима самог члана канонске УПЦ архимандрита Кирила (Говрунова) Томос о томе је већ написан, а украјински руководиоци обилазе Помесне православне цркве: шеф парламента Паруби био је 29.5. код јерусалимског патријарха Теофила, бивши председници Украјине, Кучма и Кравчук су јуче, 30.5, посетили митрополита чешких и словачких земаља Ростислва; у Ватикану су се сусрели, такође, јуче 30. маја 2018, папа Франциско и митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења спољашњих црквених веза Московске патријаршије. Приликом сусрета папа Франциско, како је саопштено данас, је рекао: " У Вашем присуству и посебно пред Вама, драги брате, хтео бих још једном да подвучем да Католичка црква никада неће дозволити, да се са њене стране појави приступ који би водио новим поделама. Ми никада то нећемо да дозволимо. У Русији постоји само један Патријархат - ваш. И за нас неће бити другог." По речима папе, унијатизам као метод потпуно је неодговарајући у односима православних и католика у савременој епохи. Само братски дијалог представља једини могући пут за постизање већег јединства. Римски понтифекс је изјавио: "Католичка цркква не сме да се меша у унутрашње послове Руске православне цркве, мислим ту и на она мешања услед политичких разлога. Таква је моја позиција и позиција Свете Столице данас. Другачије поступање неприхватљиво је за Свету Столицу." View full Странице

ЈАНУАР 26, 2018 У четвртак, 25. јануара, Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски Господин Андреј, у својству потпредседника Екуменског савета аустријских цркава, позвао је представнике цркава чланица овог високог тела из Беча у нови Богородични храм у 16. округу аустријске престонице, на традиционалну заједничку молитву, која се одржава крајем јануара сваке године (Ökumenische Gebetswoche für die Einheit der Christen). Молитва је почела у 18 часова уласком у храм свих представника Православља, на челу са Владиком Андрејем, представницима дохалкидонских цркава, као и Римокатоличке, Евангелистичке, Реформатске, Баптистичке, Методистичке, Англиканске и Старокатоличке цркве. У име Српске Цркве све присутне је најпре поздравио Епископ Андреј, на првом месту бискупе Франца Шарла из Католичке цркве, Хајнца Ледерлајтнера из Старокатоличке цркве и Михаела Бинкера из Евангелистичке цркве, као и чланове управног одбора савета. Такође, старешина храма високопречасни протојереј-ставрофор о. Петар Пантић изговорио је срдачну добродошлицу и нарочито нагласио потребу свехришћанске солидарности у савременом свету. Прочитани су молитвени стихови из Светог Писма. И овог пута су учесници обавештени о страдању и прогону хришћана у земљама широм Васељене, између осталог у крајевима карипског мора, због чега је на крају сакупљен прилог у циљу ублажавања њихових патњи. Беседу у духу чувене реформатске традиције, пред верним народом добре воље, одржао је велечасни пастор Томас Хенефелд, председник Савета аустријских цркава и припадник Реформатске цркве швајцарске вероисповести. У својој беседи, пастор Хенефелд је упозорио јавност од растућег расизма и антисемитизма. Јевреји у аустријској престоници могу да очекују подршку и заштиту од своје хришћанске браће. Цркве су дужне да недвосмислено одбаце појаве расизма, национализма и верске мржње, а представници државе и цркве су позвани да тесно сарађују на том пољу. На крају су свештенство Богородичног храма и верни народ Српске Православне Цркве позвали све присутне на припремљену вечеру љубави (Агапе) у црквеној сали испод храма. Са много љубави су чланови Богородичног храма припремили разне врсте традиционалних српских јела. Тиме је Српска Православна Црквена општина у Бечу, као многобројна и веома жива и организована, била достојан домаћин овогодишњег међуцрквеног сабрања поводом традиционалне заједничке молитве за јединство хришћана. View full Странице

По благослову Преосвећеног Епископа Шумадијског Г. Јована, у суботу, 28 октобра, после Бденија, у храму св. Апостола Петра и Павла у Аранђеловцу, настојатељ Манастира Пиносава, Игуман Петар (Драгојловић), је у сали Парохијског дома одржао предавање на тему - Јединство Цркве и грех црквеног раскола. Игуман Петар се у свом предавању пре свега осврнуо на два најновија расколничка покрета у српском народу, тј. на тзв. Артемијев раскол и тзв. Акакијев раскол, који су се по речима оца Петра појавила у последње време, као последица духовне незрелости, сујете и недовољне црквености одређених мањих група негдашњих клирика и негдашњих верника СПЦ. Игуман Манастира Пиносава је у свом излагању између осталог истакао да је "Господ и спаситељ наш Исус Христос, учећи људе науци која је са Неба, науци Вечне и Бесмртне Љубави, : "Акo желиш ући у живот, држи заповести" (Мт 19,17), а на другом месту додаје: "Ви сте пријатељи моји ако твориите што вам ја заповедам" (Јн 15,14). Сходно овим животворним речима Христовим, живот вечни ће наследити само они који држе заповести Његове, а Његови ће пријатељи бити, и то уистину и јесу, само они који творе оно што им је Христос заповедио. Дакле, они који не творе оно што је Христос заповедио, нису Његови пријатељи, већ Његови отворени непријатељи и гонитељи, ма каквом се спољашњом и фарисејском побожношћу прикривали. А шта је то што је Христос заповедио људима ако не то да сви буду уједињени у љубави према Богу и ближњима, да буду сједињени у истини и љубави Божијој, и јединствени у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви? Није ли још у Старом Завету, свети пророк Давид клицао том узвишеном, жељеном и светом јединству, и побожном заједништву, написавши: Гле, шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно? (Псалам. 132). Управо због тог јединства, а истичући суштинску важност јединства Цркве, Господ Исус Христос се пред Своје страдање молио Оцу Своме у крвавом зноју, иштући на првом месту духовно јединство ученика Његових тј. преклињући Оца Небеског за јединство Цркве, изговоривши: Оче Свети, сачувај их у име Твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми. (Јн. 17. 11)У истој молитви Оцу Своме, Господ Исус Христос мало касније додаје: Не молим се само за њих (тј. апостоле), него и за оне који због речи њихове поверују у мене. Да сви једно буду, као ти Оче што си у мени, и ја у Теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао. (Јн. 17. 20-21). Дакле, Јединство Цркве јесте заповест, молитва и жеља Господа нашега Исуса Христа, и само онај који чува ту заповест заиста и љуби Господа, заиста јесте пријатељ Христов и заиста улази у Живот Вечни. Они пак који цепају јединство Цркве, кроз расколе или јереси, јесу отворени непријатељи Божији тј. непријатељи Цркве Христове." Настављајући своје излагање, игуман Петар се позабавио и самим појмом "црква" подвукавши: "Говорећи о јединству Цркве, ми прво требамо рећи, онолико колико је људима могуће, и у најкраћим цртама – шта је то Црква Христова? Одмах на почетку ћемо нагласити да сама реч “црква”, на грчком ἐκκλησία - "еклисиа", а на старословенском “церков”, у свом основном садржају има веома широко значење. Најкраће преведено реч еклисиа, церков или црква, означава заједницу људи, сабор људи или скупштину људи, окупљених на једном месту са истим или сличним погледима на свет или неко одређено питање. Стога, најупрошћеније посматрано, нека заједница тј. нека “црква” може бити Света, али нека заједница тј. нека "црква" може бити и несвета. Реч “црква”, сама по себи, још увек ништа посебно не објашњава, јер се реч “црква” вишезначењски помиње у Новом Завету и то тачно 126 пута. Уопштено посматрано, реч “Црква” се у Новом Завету не користи само у односу на Хришћанску Цркву, тј. Хришћанску Заједницу, што је њена примарна употреба, чак и не само у старозаветном значењу као “место окупљања Јевреја”, већ и у свом најширем значењу, тј. у односу на свако друго сабрање људи, на сваку другу заједницу, па чак, на пример, на безбожно сабрање људи против апостола Павла у позоришту у Ефесу. И то сабрање се назива “црквом” тј. заједницом, или сабором људи, али суштински потпуно различитим од појма Христове Цркве тј. Христове Заједнице. Зато Православна Црква и православни хришћани, кроз учење светих апостола и светих отаца, још од првих векова хришћанства, врло јасно праве разлику између појма Христове Цркве тј. Христове Заједнице, и уопштеног и сувог појма “црква”, како се именују или означавају разне заједнице, које могу али и не морају нужно бити хришћанске и свете. Наставак у коментару... View full Странице

Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Господин Јован, одржао је у свештеној обитељи манастира Подмаине, у митрополији црногорско-приморској, надахнуто предавање на тему: "Јединство Цркве". Благодарећи братству манастира Подмаине доносимо Вам видео и звучни запис овог веома поучног предавања блажењејшег владике. Преузмите звучни запис предавања Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице