Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ђуровић:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Драги оче Љубо, Осврт вам је леп и паметан. Скоро сам имао једно разилажење поводом овог сабора са о. Савом Дечанским, а који ми је неке мисли са овог сабора пласирао као „саборне“. Мени оне ни најмање нису биле тог карактера. Ти си добро приметио да је дошло до пуцања управо онога што је главно: саборности. А знамо да црква ако није саборна онда ни није црква. Тако барем говоримо у Симболу вере. Ја бих сада дао дијагнозу зашто је то тако, а она, иако ти се може чинити провокативном, веруј ми, ни најмање провокацијом није мотивисана. МИ НЕ МОЖЕМО ДА БУДЕМО САБОРНА, КАТОЛИЧКА ЦРКВА БЕЗ РИМА! Једноставно, Бог нам не да тај благослов. Ми смо рањена црква, болесна, и ако не видимо од чега смо болесни, а то је расцепљеност са којом равнодушно живимо, нема нам напред. Ни нама, ни католицима. Као што сам сигуран да чукам по овој тастатури и да дишем ваздух, тако сам сигуран да нећемо копорнути напред све док не излечимо овај скандалозни раскол. Сада, свако може да има неку своју идеју зашто нам не иде, али нама ОЗБИЉНО не иде. Што си приметио, нема саборности. Свако добро и да те Исус благослови за овај огроман труд на Светосављу. Наравно да знаш да имам одређених приговора, али само луд човек може да не препозна огромну заслугу овог сајта за добробит нашег народа. Свако добро од Господа! То је био тај текст. Ниједна реченица није написана олаког срца. Пуцање по шавовима које сада имамо је последица тога што нећемо да се уозбиљимо. Ми нећемо да се замислимо над оним што нам је Исус заветовао, а ако се гледа и та његова молитва, види се да је он већ рачунао са расколима. Не би се ни молио да до њих не дође. И то је била последња његова молитва. Али је рекао да ће скандалозни ликови изаћи на сцену. И ми се ругамо над том његовом молитвом, и још је правдамо „светим и богоугодним“ мотивима! Ту индиференцију и мржњу који многи гаје према католицима сада крваво плаћамо. Што рекох, Дошао ђаво по своје! Стално смо имали расколе, али моћнике у нас они нису научили памети. Они настављају да се ругају последњој Исусовој молитви и као да му кажу: Сиђи са крста па да ти се поклонимо! До тада ћемо да разграбимо хаљине и благо што остаје! Ти људи не верују у Бога, ма какве хаљине носили. Кукала вам мајка! Неће се утешити, јер саблазан коју спроводите ће вас удавити. Жив је Господ, није то прича или мит, и грдно ћете се изненадити! Прекрштавају се крштени, не даје се причешће људима ако не испуњавају сва по фарисејима прописана правила, не види се ближњи поред себе! И ови лицемери ће да узму и тапшу Исусу када вели да су од Очеве куће направили разбојничку пећину, јер је то важило за нека стара времена, а сада ко год није са њима је против њих! Само се спашавају из њихове секте! Господ ће вам судити за ругање над Црквом коју претварате у секту! А то се ради вековима! Ако некоме може да дође до памети: Артемије је почео са мржњом према католицима, тврдећи да су они гнусни јеретици и ђаволска деца да би у свом ревновању данас дошао да каже како су све ПЦ отпале од Цркве! И дао сам му пример Рогата из Августина, али му то у глупу тинтару није ушло! Сада су пак озбиљнији играчи исукали мачеве и ко ће шта да узме! Овај почетак раскола опако мирише на онај са Римом! Озбиљне паре и аспирације су у питању, а онда ће да нам убаце и јереси и слично па да се теолози споре, пошто немају паметније ствари да раде. Што рече Његош, Дуби мунар на крст раздробљени! Надам се само мада сам скептичан, да је ово последњи шамар који нам Отац даје не би ли се сви сјединили. Плашим се јер многи са панама се моле: Оче, реци ми шта ти треба?...
  2. Нити се радујем проро штвима, нити се она могу научним путем доказати, него само: изгледа вероватно да је то то. Пророци су имали и тај зачин, једна жлица вегете на крају, али они нису били схваћани као пророци, него су били неки и аналитичари и учитељи. А пророштво је била једна жлица вегете. Тако сам ја реаговао на Осврт на Енциклику критског Сабора, Протојереја-ставрофора Љуба Милошевића од 30. новембра 2016. у 17:18 https://svetosavlje.org/osvrt-na-encikliku-kritskog-sabora/ Драги оче Љубо, Осврт вам је леп и паметан. Скоро сам имао једно разилажење поводом овог сабора са о. Савом Дечанским, а који ми је неке мисли са овог сабора пласирао као „саборне“. Мени оне ни најмање нису биле тог карактера. Ти си добро приметио да је дошло до пуцања управо онога што је главно: саборности. А знамо да црква ако није саборна онда ни није црква. Тако барем говоримо у Симболу вере. Ја бих сада дао дијагнозу зашто је то тако, а она, иако ти се може чинити провокативном, веруј ми, ни најмање провокацијом није мотивисана. МИ НЕ МОЖЕМО ДА БУДЕМО САБОРНА, КАТОЛИЧКА ЦРКВА БЕЗ РИМА! Једноставно, Бог нам не да тај благослов. Ми смо рањена црква, болесна, и ако не видимо од чега смо болесни, а то је расцепљеност са којом равнодушно живимо, нема нам напред. Ни нама, ни католицима. Као што сам сигуран да чукам по овој тастатури и да дишем ваздух, тако сам сигуран да нећемо копорнути напред све док не излечимо овај скандалозни раскол. Сада, свако може да има неку своју идеју зашто нам не иде, али нама ОЗБИЉНО не иде. Што си приметио, нема саборности. Свако добро и да те Исус благослови за овај огроман труд на Светосављу. Наравно да знаш да имам одређених приговора, али само луд човек може да не препозна огромну заслугу овог сајта за добробит нашег народа. Свако добро од Господа! То је био тај текст. Ниједна реченица није написана олаког срца. Пуцање по шавовима које сада имамо је последица тога што нећемо да се уозбиљимо. Ми нећемо да се замислимо над оним што нам је Исус заветовао, а ако се гледа и та његова молитва, види се да је он већ рачунао са расколима. Не би се ни молио да до њих не дође. И то је била последња његова молитва. Али је рекао да ће скандалозни ликови изаћи на сцену. И ми се ругамо над том његовом молитвом, и још је правдамо „светим и богоугодним“ мотивима! Ту индиференцију и мржњу који многи гаје према католицима сада крваво плаћамо. Што рекох, Дошао ђаво по своје! Стално смо имали расколе, али моћнике у нас они нису научили памети. Они настављају да се ругају последњој Исусовој молитви и као да му кажу: Сиђи са крста па да ти се поклонимо! До тада ћемо да разграбимо хаљине и благо што остаје! Ти људи не верују у Бога, ма какве хаљине носили. Кукала вам мајка! Неће се утешити, јер саблазан коју спроводите ће вас удавити. Жив је Господ, није то прича или мит, и грдно ћете се изненадити! Прекрштавају се крштени, не даје се причешће људима ако не испуњавају сва по фарисејима прописана правила, не види се ближњи поред себе! И ови лицемери ће да узму и тапшу Исусу када вели да су од Очеве куће направили разбојничку пећину, јер је то важило за нека стара времена, а сада ко год није са њима је против њих! Само се спашавају из њихове секте! Господ ће вам судити за ругање над Црквом коју претварате у секту! А то се ради вековима! Ако некоме може да дође до памети: Артемије је почео са мржњом према католицима, тврдећи да су они гнусни јеретици и ђаволска деца да би у свом ревновању данас дошао да каже како су све ПЦ отпале од Цркве! И дао сам му пример Рогата из Августина, али му то у глупу тинтару није ушло! Сада су пак озбиљнији играчи исукали мачеве и ко ће шта да узме! Овај почетак раскола опако мирише на онај са Римом! Озбиљне паре и аспирације су у питању, а онда ће да нам убаце и јереси и слично па да се теолози споре, пошто немају паметније ствари да раде. Што рече Његош, Дуби мунар на крст раздробљени! Надам се само мада сам скептичан, да је ово последњи шамар који нам Отац даје не би ли се сви сјединили. Плашим се јер многи са панама се моле: Оче, реци ми шта ти треба?... View full Странице
  3. Зоран Ђуровић: Contra Bassianum. Pars II Борећи се против православља које је исповеђено на 7. Васељенском Сабору, Васијан као главну тезу узима да су ови јеретици били канонски свештеници Цркве, јер нису били осуђени Сабором. У свом делиријуму он Тарасија и остале Оце прави будалама, јер ако се претпостави да је, како нас хулно убеђује Васијан, теорија икономије постојала одувек у Цркви, онда је нејасно зашто Тарасије доводи у питање рукоположење које је извршио канонски епископ? То може само будала да пита. Јер какве везе има то што ме је рукоположио канонски еп. који је после пао у јерес? И то питање Тарасије, јер није глуп како Васијан га замишља, не поставља, него пита: Како поступати према онима које су јеретици рукоположили? Не пита: који ће постати јеретици, него јеретици који јесу. А дефинисао је јеретике као оне који су ван Цркве. Дакле, када каже да је јеретик ван Цркве, Тарасије пита: Како можемо да прихватимо рукоположеног од онога ко није у Цркви? То је питање. И то је озбиљно питање, а не глупачко и банално, како га представља Васијан. И још сугерише: Да је Тарасије знао историју не би ни поставио ово глупо питање јер је Диоскор био канонски владика! Ово је врхунац у бестидности представљања једног од највећих светаца Цркве за будалу! Дакле, замолио бих Васијана да ми приведе текст где Сабор вели: Како се примају рукоположени од канонских јеретика? Васијан „расуђује“ на овај начин: „Нису били рашчињени и имали су апостолско прејемство. Од појаве иконоборачке јереси, па до Седмог Сабора није постојао ниједан Сабор који је иконоборце рашчинио и предао анатеми“. Ово се зове у простог народа, лагати као пас! Није потребан само Васељенски Сабор да би анатемисао јерес или јеретика. Анатеме се доносе и на локалним саборима. То је уверење Цркве, јер се Оци на Помесним саборима где су анатемисали јереси и јеретике не би играли цркве. Ко би анатемисао некога мислећи да то нема никаквог ефекта и да се треба чекати Вас. Саб.? Тако и Артемије још није анатемисан, јер треба да дође до Вас. Саб.! Или Артемије није био још рашчињен док и друге Патријаршије нису биле позитивно одговориле на његово рашчињење? У конкретном случају, назнавререни (неку чудну кованицу користи вл. Атанасије, па је нисам добро упамтио, али се односи на незналицу) Васијан није чуо да су иконоборци анатемисани од Папе Григорија III (690-741), који је то урадио на Сабору новембра 731; Лав ІІІ је покушао да врати Папу под контролу, но флота се потопила у Јадранском мору (као што се удавио Кируларије који је анатемисао Рим!; неће се нешто византинцима кад иду против Папе! – Даве се у мору). Због ове анатеме, Лав ІІІ је пренео црквену јурисдикцију над Сицилијом и Калабријом Патријарху цариградском. Папство је претрпело због ове анатеме тешке штете. Васијан би рекао: Играла се деца! Та анатема није погодила Патријарха, она није била правоснажна, Папа се нешто умислио и због тога платио цену губљењем Сицилије и Калабрије! - Дакле, Сабор је анатемисао иконоборце. Ствари се лоше одвијају по Васијана, јер имамо и Латерански Сабор из 649 (лат. Concilio Lateranense), који је организовао св. Папа Мартин у цркви Спаситеља у близини Латеранске палате у Риму. На сабору је био и св. Максим Исповедник. Сабор је био васељенске природе јер је 105 еп. дошло у Рим да учествују у њему. Сабор је анатемисао Ектесис Патријарха Сергија и Типос Патријарха Павла II, као и особе: цариградског Патријарха Сергија, Пира и Павла II, као и Александријског Патријарха Кира. Зашто ствари иду лоше по непријатеља Православља, Васијана? Зато што он замишља „канонске“ јеретике, па кад сам му навео проблем који је изнео Тарасије како поступати са рукоположенима од јеретика, наведена су имена Сергија, Пира, Петра и Павла. Они су, по Васијановим булажњењима, били канонски епископи јер нису били осуђени Сабором! Но, Латерански Сабор из 649 анатемише и Патријарха Павла II (641-653) који је те године био жив. Иако су се играли Цркве, Мартин и Максим бивају ухапшени и мученички завршавају своје животе. Император није мислио да је посреди безазлена игра. У свом лудилу Васијан укида сакраменте као што су крштење и рукоположење, а онда од свештенства одузима и власт везивања и разрешивања, коју они чак ни кроз сабор немају! Зар није рашчињен Павле II у тренутку кад га је Сабор анатемисао? Он је остао на столици захваљујући царској власти, али Максим није хтео да уђе у општење са Пт. Петром (654-666), монотелитом, јер је сматрао валидним одлуке Латеранског Сабора, тако да овај за њега није био свештеник. Још мање канонски! A Tарасије је прихватио хиротоније ових као валидне! Из деловања сабора ми видимо да они нису држали васијанизам по коме њихове одлуке нису правоснажне и валидне. Оци не мисле, по перверзној икономији, о којој Васијан халуцинира. Када се Васијану изнесу и сви докази да су јертици били саборски осуђени, он ће на крају запијукати: Чекајмо Христов Страшни Суд, то је једино правоснажно! Но, идемо даље. Сада наилазимо на други апсурд над којим се наш збркани „мислилац“ Икономиста Васијан није замислио. Аријанизам је анатемисан као јерес 325 на Никејском (Првом Вас.) Сабору, а вожди су им збачени. Како нису били јеретици? Како су могли да буду канонски свећеници? Одакле су се повампирили? Кад су били „канонски јеретици“, зашто је Амброзије одбио да се крсти и рукоположи од њих? Исто се вели и за његовог покојног брата Сатира (De excessu fratris Satyri), који је доживео бродолом, отпливао до Сардиније, отрчао да се крсти, али кад је чуо да је тамошњи владика аријанац, одложио је крштење. А овај је био канонски владика! Ово само показује да су Тарасије и 7.Саб. били у праву када су говорили о правим јеретицима, а не „канонским“. И они стално говоре о јеретицима, а не кобајаги јеретицима. Поступак пак браће (Ам и Сатир) не говори да су они негирали благодат у ових јеретика, него да нису хтели да се прихвате осуђене од Никеје аријанске вере и да уђу у њихово друштво, иако „канонско“. Атанасијеви кукавни епископи, о којима говори у писму одмах после 362, су ушли у унију са анатемисаним аријанцима. Они су били са јеретицима. Али испада сада да, по Васијану, јеретици су имали благодат, односно да нису били анатемисани од Никеје. Ово су беспућа и богазе у које се упада када се не прихвата православно учење. Ако су били канонски, зашто Амброзије неће са њима? Атанасијеве владике су били у заједници са аријанцима. И благодат им је остала. Иако су исповедали аријанство. Дакле, показао сам да, по Васијану, ни анатема Васељенског Сабора не важи. Јер ови епископи су после осуде аријанизма (38 година после), исповедали јавно аријанизам. И цела Васељена је била у јереси, како на једном месту вели св. Јероним. Не могу се пренебрегнути групе о којима говори Атанасије: 1) једни су вође јереси; 2) други на силу уведени; 3) неки из намере да сачувају народ; 4) неки по глупости, тј. обрлаћени. И нико од ових није безблагодатан. Анатему пију само вође, они који су вршили насиље. И бивају свргнути не због јереси као такве (јер, у супротном, сви ови други учесници би били анатемисани) него због намере да руше Цркву. Наравно да устају (вође) да руше Цркву уводећи искварену веру. „Канонски“ јеретици, на сав ужас Васијанов, јер мора да бије главом у зид, се примају, како каже Атанасије, по икономији (οἰκονομικῶς γεγενῆσθαι)! Ако су им тајне валидне, а примају се по икономији, произилази да када се говори о икономији да се има у виду реалност тајни, њихова сакраменталност, а икономија (снисхођење) се односи на то што су били одвојени од „званичне“ Цркве, што су се дружили са јеретицима. Тако смо срушили Васијанове тлапње да Атанасије није признавао сакраменте аријанцима, и показали смо, заједно са св. Тарасијем, да је он одбацивао од Цркве само вође аријанаца, али не и саме сакраменте, јер немамо сведочанства да их је прекрштавао или поново рукополагао. И када се ово примени на читање 7. канона 2. Вас. Саб., онда је јасно да се аријанцима прихвата крштење као сакраментално. Све што остаје Васијану је да призна непрекидни ланац Апостолског прејемства и католицима. Јер он, иако несвесно, излаже тезу да до дана данашњег католици имају прејемство (сукцесију апостолске благодати). Јер се из текстова са којима сам га суочио извлачи закључак да не постоји механизам да се неко анатемише него да се благодат свештенства краде из Цркве. Јер анатема Никеје није разблагодатила аријанце који су били „канонски“ епископи. Нити су рашчињени они који су исповедали јавно аријанство, а у себи мислили другачије. И то би било и на 2. Никејском, јер Тарасије није причао о јеретицима који су били ван Цркве, него о јеретицима са прејемством. Тарасије, по њему, није ни разликовао јерес од раскола, био приглуп и необразован. Анатеме у Византији Мало да забиберим Васијану, јер овде се не зна ко пије а ко плаћа, па ко је анатемисан саборски, изгубио благодат, поново је вратио и сл. Св. Фотије (око 820 - † око 897) је, као и Игњатије, био у два наврата патријарх Константинопољски (857-867 и 877-886). Фотије и Михаило III Пијаница су послали св. Браћу, Кирила и Методија у мисију словенским народима. Игњатије је био свргнут. Да би се вратио на патријаршијски престо, трчи 859-860 на ноге св. Папи Николи I Великом. Оберучке је прихватио Игњатијеву апелацију, која је канонски утврђена Сардичким сабором 343, канонима 3-5, да би могао и Константинопољу наметнути завршну реч у избору патријарха. Папа 861 шаље као инспекторе у Константинопољ епископе Захарија и Родоалда. Мисија је у позадини имала за циљ да се потврди право папе да номинује све епископе у свету. Но, Михаило III и Фотије корумпирају Николине легате. Никола I упућује 8 маја 862 писмo Источним патријарсима у коме их позива да се одрекну Фотија. Папа поништава све одлуке Прводругог цариградског сабора. Наиме, тај сабор који су организовали Михаило III, Варда и Фотије, потврдио је законитим избор Фотија и збацио је Игњатија. Папа рашчињава Фотија и вели 863, између осталог: Не признаје збацивање Игњатија; Корумпурани легати су изопштени; Декрети сабора анулирани; Фотије под анатемом све док је патријарх. У игри је било и питање Бугара, под чијом ће бити јуриздикцијом: Источном (Константинопољ) или Западном (Рим и/или Франки). Бугарски цар Борис (светац и он) у августу 866 шаље писмо папи са 106 питања на која овај одговара, и на чело мисије за Бугаре поставља епископа Формоза. Треба имати на уму да Кирило и Методије одлазе у мисију 863, када је већ Фотије изопштен од Николе (чувена Фотијевска шизма). Фотије није имао прилике да одмах реагује. Јер и за двор је била много једна директна конфронтација са Римом. Но, како је ситуација била неизлечива, 867 сабор у Константинопољу одлучује папу Николу. Фотије шаље и окружну посланицу у којој набраја зашто је збацио папу: Због убацивања filioque; обавезног целибата за свештенике; забране свештеницима да врше миропомазање; суботњег поста и сл. Међутим, исте године Василије I узима престо, збацује Фотија и враћа Игњатија. Промене на двору су условиле промене на црквеним катедрама. У међувремену, франко-германски мисионари међу словенима оптужују Кирила и Методија по разним основама, па и за јерес. Они, иако послати од Фотија, који је био у расколу са папом Николом, иду да се Николи оправдају. Стижу у Рим почетком 868, Никола је умро и папа је Адријан II (792-872). Кирило тамо умире 869. Адријан II исте године осуђује Фотијеве акције против римске столице. Подржава словенску мисију, признаје им право да користе матерњи језик у богослужењу, рукополаже Методија за архиепископа Панонско-Моравског. И то без да питају Константинопољ. Методије се није приближавао Игњатију. Папа Адријан II и цар Василије I сазивају IV Константинопољски сабор 869-870 да би се решило ово питање. Запад овај сабор држи за VIII Васељенски (формално је то исправно, јер одлуке је потврдио император, а били су присутни и папски легати). Исток не. Наиме, Фотије је на овом сабору анатемисан од Игњатија, а све епископе које је поставио били су збачени. Године 869 на Римском сабору, поништене су одлуке Фотијевог сабора из 867, сви потписници тог сабора одлучени, а акта свечано спаљена. Тражи се сазив овог васељенског сабора од императора, спаљивање свих аката сабора држаних под Фотијем и потписивање Libellus satisfactionis. И то све од папе који је рукоположио Методија и одобрио нам службу на матерњем језику! Сабор, који је личио на рововску борбу, завршен је 28 фебруара 871 у присуству 109 архијереја. Потврдила су се решња папа Николе и Адријана да Фотије никада није ни био епископ, и да се сви које је он посветио рашчињавају; епископи и клирици, који су пре Фотија били рукоположени, али се не покоравају одлуци сабора, свргавају се; осуђени сабором не могу да се баве професуром нити иконописом. Потврђено иконопоштовање. Никада ниједан васељенски патријарх није пао толико ниско и одобрио права која папе из ранијих векова нису могле замислити, као што је то урадио св. Игњатије из личних интереса. Канонске одлуке имамо само на латинском, јер је грчки текст изгубљен у бродолому. Мада, ништа нас не може присилити да сумњамо у њихову веродостојност када видимо како су се одвијале ствари око самих седница. Папство је однело скоро пуну победу па је разумљиво зашто Рим овај сабор сматра васељенским. Адријан се није сложио са решењем бугарског питања, и како је Игњатије пргрлио Бугаре, папа и њему прети екскомуникацијом. Игњатије умире и 877 Василије враћа Фотија за патријарха. Како се Василије помирио са судбином да Фотија мора вратити, тако се дипломатским путем убедио и нови папа, Јован VIII. Августа 879 папа окружницом позива противнике Фотија да се помире са њим. Фотије бива рехаблитован цариградским сабором, који се одвијао од новембра 879 до марта 880. 886 Фотије је збачен од најпобожнијег императора Лава VI Мудрог, који је донео мудру одлуку да патријаршијски трон преда свом 18-огодишњем брату Стефану. Фотије умире у изгнанству 896. Сада за најсмиренијег Васијана, који је погњурен у молитвама Светих Отаца, и новојављени Учитељ Васељене: Фотије је анатемисао Игњатија, није га само рашчинио, како имамо у Никите Пафлагонијског, у Житију Патријарха Игњатија (26). Литурђије које је вршио Игњатије после су биле валидне? Дух није силазио? Исто важи и за Фотија док је био свргнут. Гле, ови се рашчињавају на светим саборима! Рашчињавају једни другима канонске свештенике. Да ли су они били рашчињени или не? Игњатије је поново добио благодат свештенства кад су положили руке на њега? Исто и Фоције? Рукоположени су поново по «икономији»? Папа Никола је и у православном календару светац. Погледај како ава Јустин није могао да измишља, и житије Игњатијево му је од 10 редова... Свеци се рашчињавали међусобно. Кажи ми, на то дело их је Бог надахнуо? Све што могу да кажем је да је хитон Исусов један, а људи покушавају да га поцепају. Кад се Израиљ расколио, пророци су били и на Северу и на Југу. То је оно што у твоју тинтару не улази, јер ти активно учествујеш у цепању неподеривог хитона Господњег.
  4. Зоран Ђуровић: VII Васељенски сабор, из I сесије, или Contra Bassianum Надам се да ће читање извода из ове сесије разбити у парампарчад перверзну теорију о ткз. „икономији“. Браон текст је превод или мој сажетак изворника, док у црном су моје глосе. Изворник је у (MANSI XII, 1010 - 1051). Примили смо писмо Хадријана, Најсветијег Папе древног Рима, преко његових легата, Петра, протојереја, и Петра, презвитера и игумана, који овде седе с нама. Да чујемо писмо, како је по поретку Сабора... Уведоше Василија Анкирског, Теодорa из Мире и Теодосија Аморејског. Василије вели да је размислио добро и представио сам се Kатоличкој Cркви, ја, последњи од ваших слугу. Свети патријарх Тарасије је рекао: Слава Богу: Он жели да сви људи спасу и дођу до познања истине (1 Тим 2: 4). Василије узе да чита: Црква канонски прописује да они који се обраћају са било које јереси у православну веру и предање Kатоличке Цркве, писано се одрекну своје јереси и исповеде веру православну. Зато и ја прилажем овај текст Папи Адријану и Тарасију, блаженом Патријарху, и Апостолским столицама: Александрија, Антиохија, као и свим православним епископима и архиепископима који су добили овлашћење од апостолске власти. Тражим помиловање од вас и због моје спорости, која је последица мог тешког незнања, лењости и неразумности мог ума. Васа је бар на крају укапирао да је лупетао и био глуп. Ја кад то кажем неким овде, они се вређају... Интересантан израз је спор. То су стари користили да неко не капира брзо, да није интелигентан. Имамо га и у Августина на много места, ево једног: Contra secundam Iuliani responsionem imperfectum opus - Liber VI, 9: multi ad intellegendum tardi et obtunsi. Чита исповедање претходних Светих Васељенских Сабора. Позива се на посредовање Богородице, светих сила небеска, и свих светих и поштујемо њихове свете реликвије (мошти), љуби их и поштује, верујући да ће постати учесник њихове светости. Иконоборци су одбијали и култ светаца. Исто тако поштује побожно и пригрљује иконе Исуса Христа, Богородице, анђела, апостола, пророка и мученика и свих светих, одбацује и ескомуницира сазвани из глупости и лудила ткз. Седми Сабор иконоборачки, који је лајао и вређао свете слике. За непријатеље хришћана, иконокласте, анатема! Који називају иконе идолима, анатема! Они који кажу да се хришћани обраћају сликама као божанству, анатема! Они који се усуђују да кажу да је Католичка Црква прихватила идоле, анатема! Они који кажу да је прављење слика изум демонске преваре, а не традиције наших светих Отаца, анатема! За приметити је да су иконоборци оптуживали православне да су новотарци (ништа ново под сунцем!), тврдећи да иконе нису из апостолског Предања. То је тачно, али иконе нису биле против апостолског предања, иако су се појавиле прво код карпократијана, али су брзо ушле у употребу у Цркви, мада са неким отпорима. Исти спораћи нас данас оптужују за новотарство кад узмемо да радимо нешто у складу са Предањем. Да ли да би спасио катедру, или што се искрено покајао, Василије се смучио самом себи и вели: Ово изјављујем свим срцем, душом и умом. Али ако на подстицај од ђавола – никада се не зна – драговољно или не, одступио од онога што сам сада потврдио, бићу изопштен од Оца и Сина и од Светог Духа, и одвојен од Католичке Цркве и од целог свештеничког реда. Тарасије: Сав овај свети скуп прославља и захваљује Богу за исповест коју си изнео Католичкој Цркви! Свети Сабор: Слава Богу која је ујединио оно што је било подељено! Уведен је и Теодор, епископа Мире Ликијске, који је такође тражио опрост и да се присаједини Католичкој Цркви. Тарасије: Драго је Христу, Господу и пријатељу људи, да прихватимо оне који се покају. Тарасије и за покајног Теодосија Аморејског рече да је овај показао срце дубоко болно и да достојан да буде прихваћен. Свети Сабор: То је достојно према светим канонима. Тарасије: Ако не постоји друга канонска сметња за њега, он је достојан. Теодосије је прочита своје исповедање, па је Сава, игуман Студијски, рекао: Према апостолским одредбама и Васељенским Саборима, достојан је да се прими. Тарасије: Они који су некада оптуживали православље постали су бранитељи истине! Да ли мислите да ови епископи могу да заузму своја места? Монаси: Како су шест светих Васељенских Сабора прихватали оне који су се обраћали из јереси, ми их такође прихваћамо. Сабор: И ми се слажемо. Јефтимије Сардички: Бог је срећно водио православне! Уведени су и други еп. иконоборци. Тарасије: Не знам безбожни мотив који вас је прошле године натерао да се тајно састанете, са намером да уклоните истину. Ако сте то учинили без размишљања, схватићете своје незнање. Али, ако сте то учинили из лажног разлога, изнесите га да га сви ми чујемо. Овај Свети Сабор, која има као свог савезника истину, која се не може победити, разбиће ваше интриге и контрадикције као и чворове неистине који немају никакву основе у истини. Лав Родоски: Грешио сам пред Богом и Црквом. Заправо, пали смо и немамо оправдања. Григорије Писинунтски је казао како исповеда и држи веру апостола и отаца. Тарасије: Који је разлог да сте сада исповедили истину? Ипатије и еп. са њим: Учење апостола и отаца. Лав: Иако смо недостојни и грешни, размотрили смо шта тврди вера и истина, глас закона, пророци, апостоли и оци и уверили да је то истина, да су свете и поштоване иконе у Цркви у складу са обичајем који се преноси од давнина од светих апостола. И зато смо послушали. Тарасије: Како то да ниси послуша до сада, а епископ си већ осам или девет година? Лав: Зато што је зло и лоше учење су трајали дуго и постали хронични, ми смо залутали због наших грехова и удаљили смо се од истине. Али се надамо да ће нас Бог спасити. Као што је агиоритски вирус заразио нејаке данас, јер предуго траје. Најсветији Патријарх Тарасије: Што више су страсти укорењене теже се могу излечити. Тако душа, која је у мраку јереси, тешко препознаје светлост православља. То се видело и у нашим дискусијама, када се канони и отачки текстови силују по матрици агиоритизма. Константин из Констанце: Нужно је да ви, као епископи, не будете лишени науке, него да будете других учитељи. Лав, преосвећени епископ Родоса: Да они који су били под Закону нису повећали грех, не би било потребе за благодаћу. Саборска документа ословљавају Лава са поштовањем иако је био иконоборац (мене крпе епитетима да сам фратар и јеретик, без да сам суђен), а такође приметити да је био у складу са суманутом тезом о „срећном греху“, која је у срцу свих ових наших једноумаца традиционалиста. Ни најмање не чуди да је био иконоборац јер му је мозак био коцкаст. Ипатије и епископи који су били са њим: Научили смо лоше учења од лоших учитеља. Тарасије: Пошто сте рекли да су лоша учења која долазе од лоших учитеља, Црква не признаје свештенике који долазе од лоших учитеља. Овим Тарасије покреће праву тему благодатности у јеретика. Јован, легат Антиохијски: Како требамо прихватати оне који долазе из јереси? Тражимо од Сабора да се књиге Отаца донесу, да их погледамо и испитамо како би дошли до сигурног начина пријема. У ствари, сада смо несигурни. Питање је озбиљно. Нема никаквих перверзних идеја о икономији, нити може овако или онако. Васијана, који тврди да би пустио некрштеног на причешће, једноставно би разапели коњима. И поред претходних саборских одлука, Оци су у недоумици, нису сигурни како их тумачити, јер нису имали Васијана да их поучи у јасне ко дан ствари! Константин, секретар патријаршије: Овде смо донели књиге канона светих апостола и Сабора, светог оца Василија и других светих отаца. Тарасије: Прво ћемо прочитати текст канонских одредби. Константин прочита канон 53 светих апостола: Ако презвитер не прихвата оног који се каје за грех, или га одбацују, нека буде рашчињен, јер растужује Христа, који је рекао: На небу је више радости за једног грешника који се покаје (Лк 15, 7). Сава и монаси: Ово је очигледно и прихваћено од свих: Црква прима сваког ко се каје. Тарасије: Да прочитамо и осми никејски канон: Што се тиче оних који себе називају катари, када улазе у Католичку и Апостолску цркву, чини се добро Сабору да, након што се на њих положе руке (χειροθετουμένους), могу остати (μένειν) у свештенству. Морају писмено потврдити да ће држати догмате и општити са другобрачнима и палима који су издржали своју казну. Тамо где нема клирика саборне Цркве, они нека остану клирици. Тамо пак где има епископа, катарски епископ ће бити презвитер или хорепископ или ће задржати само име епископско, јер не могу бити два епископа у једном граду. Теодор еп. из Катаније: Прочитана канонска одредба нема ништа против ове јереси. Тарасије: Међутим, то се односи на сваку јерес. Епифаније, ђакон из Катаније: Тај канон је проглашен у вези са катарима. Тарасије: А сада, како се морамо поставити према овој јерес који се појавила у наше доба? Јован, легат Апостолске Столице Истока: Јерес одваја сваког човека од Цркве. Сабор: То је очигледно. Монаси: Канон је рекао да се приме они на које су положене руке. Тарасије: Како треба да разумемо полагање руку? Монаси: Упутите нас, господине. Тарасије: Могуће је да се ово полагање руку односи на благослов, а не на рукоположење. Најславније судије рекоше: Ако не постоји друга препрека, морају се примити, према канону, на основу њиховог обраћења. Најсветији Патријарх Тарасије: Хајде да погледамо и друге каноне о другим јересима. Ово је глогов колац у груди лажнозване теорије икономије! Јеретицима је призната тајна свештенства! Наравно, не свима. Тарасије је био у праву, са чиме се и Милаш слаже (Правила православне цркве са тумачењима, књ. 1, Нови Сад 1895, стр. 201). Полагање руку није хиротонија којом би се катари постављали за свештенике и у њима, како веле по перверзној инономији, се активирало мртво свештенство, него, како вели св. Тарасије, добили су благослов (εὐλογία) да остану (μένειν) свештеницима! Ово је слично као и са после несторијанцима, који су у свештенству остајали уз писмено одрицање од јереси. Наиме, гл. μένω значи остати у ономе што јеси, остати на снази. Нигде се не вели да ће постати. Само човек који није стекао употребу разума (а има и таквих), неће да разуме зашто се овде инсистирало на томе да ли су кроз благослов остајали свештеницима или су били рукополагани. Примљени су без рукоположења јер су већ били свештеници. Овде се није трговало истином како би мислио Васијан и компанија, нити се расправљало о инономији за коју никад нису чули. Али кад неко не зна језик, онда може да свашта замишља... Питање је било болно, јер су многи били ради да виде иконоборце рашчињеним и спаљеним. Тарасије и његови се нису слагали са тиме. Први који му убацује клип у точкове је Теодор Катанијски: Прочитана канонска одредба нема ништа против ове јереси. Он би хтео да канон лимитира на новацијане, али му Тарасије запушава уста: ово се односи на сваку јерес. Бунтује и Епифаније, ђакон из Катаније: Тај канон је проглашен у вези са катарима. Ово ми звучи фамилијарно, јер и Васијан нон-стоп, када му се дочарава механизам по коме мисле Оци вели: То нема никакве везе са овим! Он би волео да му се нађе текст у коме св. Амброзије вели: Теорија Агиорита је погрешна! Па, не може, јер је Агиорит живео после, а Амброзијева и Тарасијева логика нема никакве везе са Агиоритовом. Овде се расправљало о реалним стварима а не фантазмагоријским формулама. Тарасије успоставља модел по коме ће се судити било којој јереси: А сада, како се морамо поставити према овој јерес који се појавила у наше доба? Јер, ако не би било правила, увела би се арбитрарност. Зато, да би примирио ове споре памећу, вели: Хајде да погледамо и друге каноне о другим јересима. Исти ђакон и секретар прочита трећи канон Ефеског Сабора: Клирици које су несторијанци разрешили због њиховог исправног мишљења, нека се врате (ἀπολαβεῖν) у клир. Православни клирици нису дужни да на било који начин подлежу отпалим епископима. Тарасије: Апсолутно јасан канон на тему који испитујемо. Прочитајте остале каноне. Гле, свејеретик Тарасије користи исту интерпретативну методу као и Ава римски! Наиме, ја сам био навео како Амброзије осуђује аријанску праксу прекрштавања католика, а Васијан ми вели да је то некоректно, јер је реч о стварно крштенима (православцима). Сада би се Васијан чудио Тарасију како може да каже баналну ствар, јер су ови православни свештеници! Али Тарасија интересује закон и правило, а не застава. Такође приметити да се користи ἀπολαβεῖν, да преузму поново свој степен свештенства, а не да га задобију или постану опет свештеници. И идентичан начин говора имамо и у случају свештеника рукоположених од јеретика! Тарасију све јасно, Васијану ништа! Наставља се са читањем Василија, канона из писама, о којима другде сам надугачко писао. Интересантан је извод из писма западњацима [писмо 263], где се говори о Јевстатију Севастијском, поученом од Арија, који се вратио у своју домовину, исповедио је веру Хермогену Кесаријском, који га је примио полагањем руку, а након његове смрти, отрчао је Јевсевију Костантинопољском, аријанцу који га је, из неког разлога, одбацио, па се овај вратио својим сународницима, поново се оправдао. Добио је случајно епископство, и отишао у Селевкију. У Константинопољу се поново вратио идејама јеретика. Свргнут је био у Мелетини, али га је Папа Либерије рехабилитовало преко сабора у Тијани, и овај се вратио на своје место. Затим је прочитано писмо нашег оца Василија Теренцију [99], у којем је исти отац обавестио о заједништву и прихватању Јевстатија обраћеног из јереса. Из Василија су навели више места где се он крстио и левом и десном на примање јеретика у претходни свештени степен, јер је такво било црквено правило. Он се није усудио да га мења, иако му се утроба превртала на потуљеног Јевстатија. Не само што је овај, по Василију, на превару био хиротонисан, него је био рехабилитован махинацијама од Папе и од сабора, а да је остао прикривени аријанац! Затим се са Трећег Васељенског Сабора чита против безбожних месалијанаца или евхита да они, и свештеници и лаици, у случају писаног одрицања остану у свештеном степену и у заједници са Црквом ако су били лаици. Опет је исти глагол, да остану а не да постану свештеници. Лаици остају а не постају хришћани. Чита се Кирило Александријски, који пише ђакону Максиму Антиохијском. Некада је Папа писао ђаконима... Чуо сам од најдражег монаха Павла да Ваша побожност одбија заједништво са владиком Јованом, због неких што у цркви Антиохије су имали или још увек имају идеје Несторија, али су се вероватно одаљили од њих. Неки су се покајали, али се стиде да признају грешку, јер су били заведени. Кад их видиш како трче правој вери, заборави на прошлост. Заправо, желимо да их видимо да негирају, а не да бране Несторија са безобзирношћу. Зато прихвамо у заједништво Јована, и опраштамо му чак, због старог правила, да се не дискутује превише пажљиво томе који се одрекао пређашњих позиција. Пуританизам ревнитеља без мозга је одбијен од Кирила. Јованово свештенство се прихвата на основу Предања. Осуђују се они који јуре „јеретике“ по улици. Од истог оца архимандриту Генадију: Владика Прокло је прихватио у заједницу епископа јерусалимског. Палестинска црква га није прихватила, јер је славољубље превладало, али ти не избегавај да уђеш у заједницу са Проклом. Свети Сабор је рекао: Да се сада прочитао из писма св. Атанасија Руфинијану, као што траже монаси. Руфинијан је питао о онима који су пали јер су били присиљени, а не да их је на то била завела лоша вера; када је прекинуто насиље, сабор је успоставио одредбу која важи за свако место: да се опрости онима који су пали и били на челу зла, ако су се покајали, али да више немају места у свештенству; онима који нису били јерерсијарси, него су били увучени на силу или због глупости, треба им опростити и чак их поново прихватити у клир, пре свега зато што су пружили убедљиву одбрану. Испоставило се само да су користили ситуацију за своју корист. Заправо, уверавали су нас да нису прошли на безбоштво и изабрали су да трпе уместо да изгубе људе. Веле, Арон, Мојсијев брат, је урадио лоше у пустињи и то је учинио зато што да су се људи вратили у Египат, остали би у идолопоклонству. Због тога је било неопходно опростити свештенству, онима који су били заведени и претрпели насиље. Ове одлуке су послате у писаној форми у Рим, а Римска црква их је прихватила. Такође вас обавештавам, уверени да ће ваша милост прихватити оно што је успостављено. Ови су поново прихваћени у клир, и нису били наново рукополагани. Иако у јереси и отпали од Цркве, благодат им је остала! Видиш да благодат остаје а не да одмах бежи како је мислио св. Кипријан. Зато је Василије говорио о трајању благодати у отпалих. Кад ће она ишчилети и да ли, питање је које се решава од случаја до случаја. Такође, ови нису ни исповедали православље нити су били у Цркви како је Васијан тврдио у случају Авксентија, али су све радње њихове биле валидене (крштење, причешће, рукоположење), мада нису помињали ниједног православног Патријарха или Митрополита. Дакле, нису били у званичној и канонској Цркви коју Васијан поистовећује са православним бирократско клерикалним телом. Тарасије је избегао био први пут, кад су монаси тражили да се чита ово писмо, мислећи да ће се можда заборавити, јер је знао са ким има посла: са васијанима! Зато су читана Василијева и Кирилова писма, јер се на основу њих може схватити и Атанасије. Но, васијани узимају да се противе Тарасију. Након читања, Сава и монаси који су били с њим, рекоше је: Ово није само глас Атанасија, него и претходних Сабора, јер је отац каже да су и Римљани и Грци прихватили, и утврђује се да они који они се обраћају из јереси прихватају на кајање, али нису примљени у свештенство. Најсветији Патријарх Тарасије: Отац каже да није дозвољено било ког јеретика који се обраћа примити, него лидере јереси, оне који истрајавају са страшћу, а са речима симулирају истину у присуству православних, док у уму смишљају зло. Да се још једном прочита писмо Оца Руфинијану. Одломак који се чита гласи: да се опрости онима који су пали и били на челу зла, ако су се покајали, али да више немају места у свештенству; онима који нису били јерерсијарси, него су били увучени на силу или због глупости, треба им опростити и чак их поново прихватити у клир, пре свега зато што су пружили убедљиву одбрану. Ништа ново под сунцем. Имам обичај да кажем једноумницима: Ја те крстим, а ти прдиш! И кад нацрташ оваквима, њима не допире до мозга. Продужетак. Монаси (васијани): Ево, како смо рекли раније, отац не прихвата у свештенство оне који се обраћају из јереси! Тарасије: Није тако као што мислите; Отац заправо поновно успоставља на свештенство оне који нису иницијатори јерес, него су били увучени или претрпели насиље. Само главешине и аутори јереси нису припуштени на свештенство, и то вели врло јасно и са великом прецизношћу. С друге стране, црква зна да је св. Атанасије пет пута победио, јер је неколико пута прогнан у Риму и присиљен да на понижавајући начин побегне од лидера аријанске јереси. Када се враћао и успевао да овлада црквама, непријатељи, који су мењали страну како ветар дува, придруживалису му се. Али када се повлачио, охрабљивали су се и враћали у своју јерес и прогањали добро. Ја зато верујем да се Отац односи на такве особе, рекавши да нису примљени у свештенство, јер су он и православци трпели насиље од њих. Сава: Отац није био злопамтило! Тарасије: Јасно! Није вратио никоме зло за зло. Због љубави према Богу и због мира Цркве, није могао да поседује доброту без памети, већ је прибегавао Божијем суду. Овај феномен смо видели безброј пута на форуму, где и поред јасних текстова васијани ратују. Васијан је узео да ми се подсмева позивајући се на монаштво и аскетизам Никодима као да је то гарант исправног резона, али овде видимо да су управо монаси били неразумни и да су били руковођени мржњом. Ја сам више човек интелектуалац као овај Тарасије. И зато излажем отачке текстове и дајем коментаре на њих. Монаси су се борили за иконе и омрзли иконоборце тако да сада нису могли да их виде да им ови поново буду владике! За њих, они су изгубили свештенство, јер се оно једанпут даје. Наводио сам да су се на Орос из 1756 Руси у 2 наврата позвали да би прекрштавали католике јер су претрпели насиља. Мржња, а не догматски разлози стоје иза тога. Такође, видимо да благодат свештенства остаје на овима који су били анатемисани, и да им се не враћа, него се посматрају као и сваки други грешници, па их покајање пере од греха апостасије. Ни јерерсијарси нису изгубили ту благодат, али се они не примају због тога што су били инспиратори, родоначелници зла. И Црква такве не припушта више свештенству, не што су изгубили благодат, него зато што су починили веће и жешће грехе против православних од ових једноставних јеретика из њихове дружбе. Монаси би хтели да су сви свргнути. И зато силују Атанасијев текст. Овде имамо одјек Кипријановог резоновања које је Црква одбацила као погрешно. Јеретик је изгубио све изласком из Цркве. А како су крштење и рукоположење Тајне које се не понављају, они се не могу наново рукоположити. Монаси: Отац прихвата увучене и који су претрпели насиље. Ови стога нека нам покажу да су се одвојили од истине јер су их завели или су претрпели насиље. Ипатије и епископи који су били са њим: Нисмо претрпели насиље и нисмо били увучени; ми смо се родили, образовали смо се и одрастали смо у овој јереси. Монаси васијани су хтели да, држећи се као пијан плота, кажу како се Атанасијев одговор односи на специфичан случај и да не може да буде правило, иако је он то експлицитно тврдио. Васијан је писао: „Св. Тарасије Цариградски није исповедао да постоје Тајне код јеретика, јер је он говорио о хиротонијама које су чинили јеретици пре њиховог рашчињења“. Овај текст негира његове тлапње. Као и тлапње монаха који нису хтели да прихвате иконоборце у чину. Јер, они су рекли: Ок., Атанасије прихвата ове који су били заведени и на силу одвучени у јерес, а ови ништа од тога нису имали, и на њих се не може применити Атанасијево правило. Зато Ипатије и друге владике реско све своде на огољену кост: ми смо се родили, образовали смо се и одрастали смо у овој јереси. Обрнувши кајгану на другу страну, Васијан се самоубио, јер: Св. Тарасије Цариградски је исповедао да постоје Тајне код јеретика, јер је он говорио о хиротонијама које су чинили јеретици после њиховог рашчињења, а Ипатије и други су ти епископи. Тарасије и Оци Сабора су рекли да јерес одваја људе од Цркве (схваћене као видљиве институције) и то нико није довео у питање, а монаси су то и покушали да искористе као правило, па зато нису хтели ове да прихвате, јер су они већ били друга или трећа генерација тих рашчињених јеретика. Хорор сценарио који се сада отвара пред Васијаном је следећи: Тврдио је да Тарасије не понавља рукоположење него да благодат свештенства постоји и у отпалих од Цркве, па је доста да се они покају, али да иста не постоји код анатемисаних или јеретика друге генерације, који нису рукоположени од православних нити пак од канонских свештеника који би били у Цркви. Дакле, пошто је признао да Тарасије не примењује „икономију“ него прима пале свештенике у њиховом чину као благодатне и праве (валидне) свештенике, следи да су и ови други, који би по Васијану били прави јеретици и нерукоположени, од Тарасија примљени на исти начин. Када би било трунке интелектуалног поштења у Васијана (показа га у случају Јевреја), направио би велику метанију и затражио опрост од Аве и захвалио му се на оволиком труду да га исправи и поучи православљу. Битно је да се ослободи агиоритизма и учи из Предања а не да своју памет учитава у исто. Теодор, побожни епископ Катаније, и други западни епископи: Канони светих отаца су изречени о новацијанској, енкратитској и аријанској јереси, у коју групу ћемо поставити главешине ове јереси? Тарасије: Манихејци, маркионити и они који бркају Христове, којима припадају јеретици Петар, Сенеа из Герапоља, а такође и Север не прихватају иконе. Епифаније, ђакон Катанијски: Ова нова јерес је мање или већа од претходних јереси? Тарасије: Зло је увек зло, нарочито у црквеним пословима. Грешити у доктриналним начелима, било малим или великим, исто је (и овде се руши перверзна Васијанова идеја о икономији која би се прилагођавала мањим или већим јересима). У оба случаја Божји закон је прекршен. Јован, легат Источне Столице: Ово јерес је најгора од свих јереси. Тарасије: Атанасије вели да се прихвате епископи ако не постоји неки други грех на њихов рачун. Јован је покушао да спречи примање иконобораца устврдивши да је то најгора могућа јерес. То је као када агиорити тврде да су католици гори јеретици од аријанаца иако исповедају Свету Тројицу! За Тарасија, јерес је јерес, одваја од званичне Цркве. Такође се потврђује оно што смо приметили, да јеретик остаје свештеник, а то што се неки од њих примају а други не зависило је од њихових моралних преступа, односно тежине понашања према православнима. За Тарасија не важи аргумент тешке јереси или најтеже, како би Јован реторички покушао да га претури, јер је јерес увек јерес као преступ Божијег закона. И ту нема квантификације. Али свима једнако остаје благодат свештенства коју су примили и чак и као рашчињени предали другима. Свети Сабор неће да верује на реч и тражи да се прочитају остали текстови. Константин, најпобожнији ђакон и секретар славне Патријаршије, прочита одлуке Халкидонског Сабора. Источњаци и епископи са њима су загаламили: Сви смо сагрешили, сви тражимо опроштај! Епископ Јовиналије се устао, прешао источњацима и повикао: Бог вас је добро водио, ви који сте се вратили у православље, добро сте дошли! Епископи Илирије: Сви смо грешили, сви тражимо опроштај! Сава: Ако се Светом Сабору чини исправним, да видимо да ли је хиротонија оних који су прихваћени од православних или од јеретика. Сабор: Потражите шта се односи рукоположење. Монах Антоније прочита из Црквене историје од Руфина, презвитера римског: Јевсевије, који је дошао у Александрију, среће скуп који се свађао на исту тему. Неки су рекли, да ради истинске вере, није дозвољено да се буде у заједници са онима који су примили Арија; други су хтели да се прихвате сви они који су се покајали и анатемисали Арија, тако да се мноштво људи не би изгубило. Не смемо - рекоше - тражити наше интересе, него добро многих, као што је и Христос учинио на крсту да би спасао човечанство. Не треба заправо само нама да објављујемо Небеско Царство, него и многим другима. Отац је прихватио покајаног сина који је живио у расулу; он ставља прстен на његов прст и облачи га, желећи да га учини учесником свештеничког достојанства. Ова последња одредба је наметнута на основу јеванђелског ауторитета. Наређују да се Астерије постави као тумач цркава на Истоку а Јевсевије у Западним. На овом сабору је додата и одлука о Светом Духу, јер су испливавали поново они који су га избацивали из молитве и хвале Богу. Просто невероватно делује да су људи (оци) из 8. века били просвећенији од наших талибана. Ови мрзитељи људског рода замишљају да је Јеванђеље дато само нама да бисмо се као вашке препирали о ситницама! Проповед о Царству је дата и аријанцима, иако не делимо никако њихову хулу на Сина. Прича о Блудном сину бива потврда да и са грехом, кад се неко покаје, има свештеничко достојанство. Тарасије и ови са њиме не прихватају чистунце који веле да је аријанска јерес уништила благодат. Чита се и из Црквене Историје Сократове, где је Фотин, еп. из Смирне, ученик Маркела Анкирског, тврдио да је Господ био прост човек. Сардички сабор, који је потврдио Никејску веру, и одбацо доктрину аномејаца, повратио је катедре Павлу и Атанасије и Маркелу Анкирском који се бранио рекавши да нису други схватили оно што је изложено у његовим књигама. Јер он је напустио оне који сматрају простим човеком Господа. Тарасије: Читали су се многи канонски, саборни и отачки текстови; научили су нас да прихватамо оне који се обраћају из јереса, осим ако у њима нема неке зле мотивације. Сабор: Добро си урадио, господине. Кроз писма сабора си нас научио да препознамо прихватање јеретика! О, када би Тарасије могао и Васијана да научи! Тарасије, да би зацементирао причу: Да се прочитано од св. Атанасија чита још једном! Сабор: Нека се прочита, према наређењу нашег Светог Оца. Тарасије, да не би испао неко коме треба да се понови 100 пута, каже ко захтева: Нека се прочита према поновном тражењу монаха. Стефан, монах и библиотекар, прочита опет писмо. Најсветији Патријарх Тарасије рече: Оно што смо раније рекли је у складу са мислима нашег Оца. Монаси: Ми смо раније рекли да ако Свети Васељенски Сабори примају некога, осим ако постоји нека друга сметња, то и ми прихватамо, недостојне слуге Ваша Светости. Алелуја! Још само Васијан да прихвати Тарасија и Васељенске Саборе... Петар, легат Папин рече да је Макарије збачен од шестог Сабора али му је Папа Бенедикт, дао четрдесет дана и сваки дан му је слао Бонифација, свог саветника да би га поучио из Светог Писма, али овај није желео да се промени. Урадио је све ово како би га убедио и могао да га прихвати. Сабор: Ако су испитани епископи били искрени, да заблагодаримо Богу и њима. Али ако су неискрени, Бог ће дати свој суд о њима, како га је дао за Арија, Несторија и сличне. Епископи бацише анатему на себе, говорећи: Нисмо нелојални; али ако не исповедамо у складу са Католичком Црквом, да смо проклети од Оца и Сина и од Светога Духа! Тарасије: Хајде да останемо на оном што је успостављено. Ово не важи за талибане. Они крену да бацају димне бомбе не би ли у хаосу се некоме причинило да причају нешто разумно. За њих не постоји нешто што је успостављено, што је темељ и о чему се више не дискутује. Не постоје аксиоми. Зато они блуде и измишљају глупости које ни пас с маслом не би могао појести. Петар, легат св. Папе: Како историчари кажу, свети Мелетије је рукоположен од стране Аријанаца, са амвона је после проповедао једносушни и није одбачен. Мелетије није рукоположен од аријанца који је био у цркви. То је одговор на Савин захтев од кога је ко био рукоположен. Да аријанац није имао свештенство, не би га могао предати другоме. Не би Мелетије могао постати владика тиме што је исповедио једносушност. Такође, није тачно да је био никејац него је био омиусијанац и одбио је да уђе у коалицију са Атанасијем. Овде су Западни напокон легли на руду и признали Мелетија, али је то компликована прича. Битан је факат да је рукоположен од „званичних“ аријанаца. Теодор Катанијски: Легат Апостолске столице је рекао истину. Тарасије: Сматрамо да се Оци апсолутно слажу. Али наш отац Атанасије је изложио одређену законску регулативу: у клирички ред се морају прихватити они који нису били учитељи јереси. Монаси: Ми прихватамо све што је успостављено од стране вашег светог Сабора! Овде се види како се успоставља начин размишљања. Један Атанасијев текст се претвара у правило, а то прихватају и монаси са формулом да прихватају то што стабилише свети Тарасијев сабор. Сабор: Надамо се да након Сабора нико се неће повратити на јерес, према анатеми коју су епископи у својим изјавама бацили на себе. Константин, еп. Констанце: Врло добро господине, да се донесу писане изјаве и Сабор ће онда судити по њима. Иконоборци: Имамо изјаве и даћемо их. Судије: У реду. Тарасије: У међувремену, прочитајмо шта је остало од овог нашег истраживања канона. Читање из Житија нашег светог оца Саве. На петом Васељенском Сабору анатемисани су Ориген, Теодор Мопсуестијски и неки други. Четири патријарха су присуствовали и пристали на ту осуду. Одлуке Сабора су послате у Јерусалим и сви епископи Палестине су их потврдили осим Александра из Абиле. Он је зато искључен из епископства а земљотрес га покопа у Константинопољу (Као што Бог удави у мору Кируларија који анатемиса Рим). Монаси из Нове Лавре су се одвојили. Патријарх Евстохије је покушавао да их поврати на различите начине. Током осам месеци их је упозоравао и молио их, и када нису хтели да се врате у заједницу са Католичком Црквом, помоћу Анастасија који је узео да води Нову Лавру, протерао их је. Тарасије: Ваља приметити да је током осам месеци Архиепископ наставио да их бодри и да има милости за њих, знајући да су они већ избачени били од Сабора (Ово је супротно Васијановим идејама)! Сада смо чули канонске одредбе, одлуке Сабора, текстове светих отаца, и сви су једногласно за поновно прикључење оних који долазе из јереси. Сабор: Тако је, осим ако не постоји нека друга канонска препрека. Тарасије: Сви се слажемо о њиховим поновним примањем? Сабор: Сви се слажемо. Монаси: И ми се слажемо. Према шест светих Васељенских Сабора прихватамо оне који су се обратили из јереси, под условом да нема неког другог разлога који би то спречио. Тарасије: Дакле, сви ми тако одлучујемо научени светим Оцима. Монаси: Ако су се неки монаси удаљили од овог светог Сабора, шта радити са њима? Тарасије: Убедићемо их према прочитаним канонима. Али зашто се нису појавили на Сабор? Сава: Не знам, али се они држе по страни. Јефтимије Сардички: Као што смо већ тражил, донесите књиге да видимо да ли морамо прихватити рукоположене од јертика. Читање из Руфинове Црквене историје: Македоније, који је стигао до епископства, најпре је појачао унутрашњи прогон. Акакије и Патрофило, након што су истерали Максима из Јерусалима, поставили су Кирила на његово место. Читање пете књиге Историје Теодора Чтеца: Диоскор, који је у супротности са канонским одредбама, из Александрије, додели епископски чин у Цариграду неком Анатолију. У том чињењу му је помогао Евтих. То се дешавало под конзулатом Протогена и Астерија. Тарасије: Шта кажете о Анатолију? Зар није био председник четвртог Васељенског Сабора? А био је рукоположен од безбожног Диоскора, у присуству и Евтиха. Прихватамо, дакле, и ми оне који су рукоположени од јеретика, као што је Анатолије прихваћен. И заиста је Божија реч да деца не умиру због својих отаца, него да сваки умире због свог греха (Јез 18, 1ss.); и рукоположење је од Бога. Пошто неки имају сумње око Анатолија, нека прочитају што се тиче њега. Тарасијева логика је идентична Августиновој па тврди да иако јеретик неког рукоположи, његово рукоположење је валидно јер је од Бога. Расправа која је била на Сабору сасвим руши резон Васијанов (да се храбро изразим па Васијану припишем моћ резоновања). Тарасије не каже да је рукоположење било валидно јер Диоскор, иако отворени јеретик монофизит још тада, није био рашчињен, и да је био канонски епископ. За све ове Оце је Диоскор био јеретик. Али, иако је физички рукоположио Анатолија, он га није рукоположио него је то Бог урадио. Овде немамо Васијанова суптилна (перверзна) вагања кад је Диоскор постао јеретик. Знам да Васијан ово не може да разуме, али је питање било шта са оним који је био рукоположен од јеретика. Није се улазило у питање да ли је Диоскор тада био канонски епископ. Васијановом логиком се руководе многи западни научници када покушавају да рехабилитују јеретике као што су били Несторије, Диоскор, Папа Хонорије... Не, овде имамо успостављање правила, као што видесмо Тарасијев поступак у случају Атанасијеве одлуке. Може да Васијан дуби на глави, да тврди како су Оци погрешили, јер се нису држали хронологије, али су они успоставили правило да је јеретичко (не свих јеретика) рукоположење валидно, јер није од јеретика (људи), него је од Бога. А јеретик је, да подсетим Васијана, по овом Сабору, ван канонске Цркве. Где овде читамо о перверзној теорији икономије? Нема је. Зашто? Зато што смо у 8. веку, а ту теорију је измислио Никодим Агиорит у 18. веку. Како рукоположење које Бог обавља није валидно, него је само празна форма? Ваљда је јасно колика је хула Васијанова... Читање из Житија нашег светог оца Саве. Прича је компликована, а своди се на то да Север Антиохијски, подржан од Императора, и добивши обећање од Јована Јерусалимског, који је узурпирао неканонски столицу, није био прихваћен у заједништво, као што је Јован одбио, из страха од Саве и монаха који су протестовали, да анатемише Четврти Васељенски Сабор. Тарасије: Чули смо заповести отаца. Шта онда треба да урадимо? Да ли треба да прихватимо оне који су рукоположени од јеретика? Сабор: Да, господине, чули смо и морамо их признати. Тарасије: Али већина оних који су били у Шестом Сабору, били рукоположени од Сергија, Пира, Петра и Павла, вођа јереси монотелита, а ови су са своје стране имали Константинопољску столицу. Од Петра, последњег од оних који су председавали овом столицом, до Шестог Сабора, нису прошло више од петнаест година. А они који су били архиепископи у наведеном времену, односно Тома, Јован и Константин, су рукоположени од стране јеретика и нису за ово осуђени као недостојни. Педесет година је трајала та јерес. Али су Оци Шестог Сабора ескомуницирали само ову четворицу, упркос томе што су хиротонију добили од њих. Сабор: Ово је јасно. Монаси: Да се то прочита писмо св. Василија свештеницима Никопоља. Тарасије: У реду. Из Василија: Не препознајем као епископа нити могу сматрати међу свештеницима Христовим оног који је дошао до тог достојанства преко нечисте руке како би растурио веру. Ово је мој суд. Сложићете се са мном, надам се. Пишем ове ствари, не зато што немају поверења у вас, него да неки не дозволе себи да уђу у заједништво са њима, кроз рукополагање од њих, а када после дође до мира, покушају да се уброје у свештенике. Монаси: Ево, отац одбацује јеретичко рукоположење! Кад се види ово, није за чудити се Васијановој тупости, јер су ови монаси све до сада потврђивали валидност јеретичког рукоположења, и једва су дочекали један текст за који су помислили да говори у њихову корист. О њиховом лицемерју да не говорим. Но, наставимо. Тарасије: Ја такође одбацујем оне који су су се рукоположили из разлога да униште веру, посебно зато што су постојали православни епископи од којих су могли да се рукоположе. Ово је Отац мислио. Сабор: Апсолутно исправан суд. Монаси: Написано на крају писма: а када после дође до мира, покушају да се уброје у свештенике. У ствари, чак и након мира, рукоположени нису прихватљиви у клир. Тарасије: Отац није рекао да они који желе да се придруже свештенству православних нису неприхватљиви, него да не трпе насиље. У ствари, то се не дешава без тешкоћа и препрека. Међутим, славни Отац, зато што је тада већи део епископа био православни, забранио је кандидатима цркве да иду да се рукоположу од аријанаца; ту нема оправдања. Међутим, наследници цркве после њега, не знајући за мишљење Оца, признали су оне који су рукоположени од јеретика, а који касније су се покајали, као што смо научили из онога што је прочитано. Оци се свуда слажу једни с другима; нема разлике. Одбијају Оцe они који не знају њихове намере и њихове циљеве. Монаси: Прихваћена решења су добра. Сабор: Сада да прочитају присутни епископи, који поново приступају Католичкој Цркви, своје изјаве. Резон монаха открива да су талибани. Они покушавају, као и Васијан, да се закаче за неку реч, а онда постају непријатељи Отаца јер не знају њихове намере и њихове циљеве. Њима, као ни Васијану, не иде у главу како јеретичко рукоположење може бити валидно. Кад чују од Августина и Тарасија, да је оно валидно јер је од Бога, а не од људи, окрену главу и са гађењем кажу: Јеретичко умовање које не прихвата Црква! Видели смо да Тарасије и Сабор прихватају као валидно рукоположење од јеретика. Наравно да нико не хвали јеретике за неке од грешака у вери, али како је рукоположење од Бога, онда се прихвата. Одбија се или «замрзава», односно се сматра ништавним ако постоје друге канонске запреке. Нема никакве лудачке идеје (богохулна икономија Агиорита) да њихово свештенство се активира тек по пријему у Католичку Цркву, јер смо видели да су њихова рукоположења, која су направили док су били у јереси, прихваћена као валидна. Овде су разматрана учења 7. Васељенског Сабора, без да се уплићемо у нека друга, која су поменута успут, а као супротна расуђивања овом Светом Сабору. Ако за неког православца овај став Никејског 2. Сабора није православан, или га налази у супротности са оним што је негде чуо, такав треба да се забрине за своју веру. Видели смо да су васијанци имали грдних проблема са Тарасијем, као што Васијан има са мном, али су ови барем легли на руду, док за Васијана не знам. Можда спада у групу оних монаха што су се удаљили од Сабора... Ово је Васељенска вера, ово је вера Отаца!
  5. Креационизам свештеника Георгија Максимова Једна од западних мода (протестантски круг) за коју сам мислио да ће заобићи православне, је креационизам. Та доктрина, која вели да Шестоднев се има узети у буквалном смислу, односно да Писмо описује заиста како је свет настао, изложена је у претенциозно насловљеном тексту: Истина о ‘православном’ еволуционизму, руског свештеника Георгија Максимова, и публикована код нас 18. децембра 2016.[1] ГМ Текст је галиматијас разнородних и неутемељених изјава тако да на ништа не личи. Далек је било каквој идеји да мало појасни ствари, а камо ли да изложи нешто што би била православна „истина“. Све базичне претпоставке су, по мом скромном мишљењу погрешне, а истраживачки метод је сасвим одсутан. Да погледамо изближе ову „православну истину“, али тек у неким детаљима, јер би темељнији одговор захтевао цео том. 1. Тако у Уводу (пошто немамо пдф, наводићу по параграфима Максимова да би лакше пратио онај ко жели да проверава моја приведена места; сви називи параграфа су по Максимову) аутор тврди како је црквена традиција тумачења Стварања полазила из буквалног схватања, и да је „све до друге половине 19. века целокупно школско и универзитетско образовање у Европи, укључујући и Русију, било неодвојиво од религије и последично, библијског схватања порекла света“. Затим нас плаши одлуком Константинопољског Сабора из 1076: „Онима који превише радо прихватају паганске науке и изучавају их не само ради сопственог образовања, већ и следују лажним мишљењима исказаним у њима, примајући их за истините… анатема“ [цит. по: Анатема и ХХ век. М., 1998. С. 140]. Стога „они православни хришћани који, бирајући између првог и другог [еволуционизма=ТЕ и Шестоднева= ШТ], више верују светској науци него речи Божијој чине, са тачке гледишта верујућег човека, чудан избор“. За Максимова ТЕ и ШТ су неспојиви, јер ШТ вели: „створи Бог из земље“, а ТЕ „настало је само из воде, а затим једно из другог“. Ерго, Библија и дарвинизам су неспојиви. 2. Настанак света – чудо или природни процес? „Сагласно вери Цркве, настанак света представља натприродни акт, чудо. Управо га тако описује Библије, тако схватају Свети Оци. Наука за свој циљ, супротно томе, поставља стварање природне слике настанка света. У питању је принципијелна противречност која се не може уклонити, која и рађа овај конфликт... Зато су било какви покушаји да се ‘помире ове две тачке гледишта’ осуђени на пропаст“. Данас ће сваки научник рећи да они описују феномене, како се свет развио, еволуирао. И долази се до Big Bang theory. Big Bang theory Шта је пак иза те границе експлозије, шта се дешавало пре сингуларитета, наука не може да каже. Хокинг је скоро покушао да сасвим избаци Бога као непотребну хипотезу. Интерпретација теистичка или атеистичка се једнако среће у квантној механици. Но, наука не може да ни докаже постојање Бога ни да га порекне. Научне теорије постоје у оквиру нашег покушаја интерпретације развоја универзума и живота. Ни сам Дарвин није негирао да је Бог био онај који је запалио прву искру живота. То што су неки видели у ТЕ згодно оружје за борбу против цркве, то је њихов проблем, као што Библија није крива за разноразне кретене који су је злоупотребили за спаљивање, убијање, мучење људи и бескрупулозну пљачку. Дарвин Поготово се не може нама, који иако теисти, поклањамо пажњу науци, импутирати идеја да негирамо creatio ex nihilo, мада та теорија не може да се демонстрира на основу Писма, као што ни учење о Св. Тројици не може да се покаже на основу СЗ. 3. Однос према Светом Писму Сада бих ушао мало детаљније у образлагања Максимова. Критикујући еволуционисте пише: „Могу нас уверавати да тобож реч אדמה (‘adama’) која стоји у... Пост... посвећена стварању човека, има значење земље која је већ обрађена, што следи да то даје место за еволуционистичко тумачење – ето, еволуција је управо ту земљу и ‘обрадила’ до стања примата, тако да ‘под прахом земаљским треба схватати живу материју у коју је био усађен дух“ [Александар Мењ. Како читати Библију. Брисел, 1981. С. 34]. Александар Мењ ГМ на основу 3 „најауторитетнија речника: Brown-Driver-Briggs (Oxford, 1951), речник Holladay-а (Leiden, 1989) и речник Clines-а (Sheffield, 1993)“, пориче да адама може имати значење фине материје, већ значи тло, посед земље, „материјална супстанца при чему је наглашено да је у 1 Мојс. 2, 7 ова реч употребљена у трећем значењу“. Такође и територија, „део земље, управо земља као грумен, глина, тло“. То повезује затим са עפר, ‘afar’ – „сува земља, прашина, прах (Brown-Driver-Briggs), мала честица грумена, дробљени камен (Holladay). Какве честице грумена могу да се налазе у мајмуну“? Додаје и да Ап. Павле вели како је Први човек од земље, земљан (1 Кор. 15, 47), буквално, ὁ πρῶτος ἄνθρωπος ἐκ γῆς χοϊκός. Гр. γῆ, γῆς, ἡ, уверава нас ГМ нема „никаквог другог значења осим ‘земља’, – χοϊκός, управо значи ‘који се састоји из земље, глине’“. Сада ја питам: Мајмуни нису од земље? Пост 1, 24 вели да јесу. Па какво грумење може да се налази у мајмуну? И ако не може у мајмуну, како може у човеку? Него кад страсти овладају умом, свашта може да се чује... ГМ затрави са цитатима из отаца, и тријумфалистички нам наводи hebraica veritas, заборављајући да се и наша LXX сматра инспирисаним текстом. Тако је прескочио Иринеја Лионског који вели да Бог узе девичанску земљу, не обичну, која прасликује Дјеву Марију; наравно да та земља није нешто специјално, или друга у односу на ову нашу, али се овде истиче симболичка димензија и теолошко значење. Наиме, Тај који треба да убије грех и искупи осмрћеног човека, морао је постати човеком. „Јер какo су кроз непослушност једног човека, који је на почетку био саздан из необрађене земље, многи постали грешници и изгубили живот, тако је требало, да се кроз послушност једног човека, који се први родио од Дјеве, многи оправдају и задобију спасење. На тај начин Слово Божије се направило човеком... Он је био Бог, који је у себи установио древно саздање човека, да би убио грех, уништио смрт и оживео човека; и зато су истинита његова дела“ (Adversus haereses, III, 18, 7). Нагласак је на девичанској материји од које су оба Адама настала, и на Очевој акцији који обојицу твори. То продубљује на другом месту: „Откуда је суштаство првозданог? Од воље и мудрости Божије и од девичанске земље. Јер Бог, говори Писмо, до стварања човека још није послао кишу, и није било човека на њој, који би обрађивао земљу (Пост 2, 5). Од те земље, док је она још била девствена, Бог је узео прах и саздао човека, као начало нашег рода. Да би по други пут саздао тог човека, Господ је потчинио себе поретку таквог оваплоћења, родивши се од Дјеве сагласно са вољом и мудрошћу Божијом, да би показао сличност свог оваплоћења са оваплоћењем Адама, и да би се остварило написано на почетку: Човек по Божијој слици и наликовању (Пост 1, 26)“ (Demonstratio apostolicae praedicationis, 32). Христос „не би имао реално крв и месо, преко којих нас је искупио, да није у себи самом рекапитолирао древно обликовано дело, тј. Aдама“ (Adversus haereses, V, 1, 2). Монреале, стварање човека Ово је типолошко тумачење, које неће бити у савршеном складу са буквалним, како би желео Максимов. Јер та „девичанска земља“, адама, може бити сада интерпретирана и као нешто што је другачије од природе коју сада имамо. И тада не би била ова обична земља, како би желео ГМ. Свакако да је девица нешто друго у односу на удату. Наравно, не по природи, него по стању. Такође, ако ћемо да будемо буквалисти, онда морамо рећи да је Бог створио човека од сувог праха, јер још није било воде (Пост 2, 7). То је у сукобу са нашим знањем, јер тело човеково има око 65% воде; буквалиста не може да ми каже: Узео је и воде и направио блато, јер никакве воде није било на земљи (Пост 2, 6). Од земље је направио воду? Не будимо деца... Таквим смејуријама не прибегава ни сам Јован Златоусти, код кога превладава литерална егзегеза, па вели да је Бог сачинио човека од земље и воде (ἔπλασεν ὁ Θεὸς τὸν ἄνθρωπον ἀπὸ γῆς καὶ ὕδατος. In Genesim sermones, 7, 5). А то не пише у Пост. Ми пак нећемо Јована кудити зато што је употребљавао разум. Није био најпажљивији ГМ када је читао Златоустог, па му је промакло да и он у земљи види нешто специјално. Бог не узима просто земљу, него прах, најфинији, тако рећи, део земље, и тај исти прах од земље свјом наредбом преобраћа у тело (Οὐ γὰρ ἁπλῶς γῆν λαμβάνει, ἀλλὰ χοῦν, τὸ λεπτότατον, ὡς ἂν εἴποι τις, τῆς γῆς, καὶ τοῦτον αὐτὸν τὸν χοῦν τὸν ἀπὸ τῆς γῆς τῷ οἰκείῳ προστάγματι εἰς σώματος φύσιν μετέστησεν. In Genesim homiliae, 13, 2). Опет, Златоусти је учитељ васељене, јер није био једноумац, тако да другде инсистира на томе да је та земља нешто најлакше и бешчасно (Ναὶ, φησὶ, καὶ οὐχ ἁπλῶς εἶπε γῆν, ἀλλὰ, Χοῦν, ὡς ἂν εἴποι τις, αὐτῆς τῆς γῆς τὸ λεπτότερον καὶ ἀτιμότερον. In Genesim homiliae, 12, 4), и треба да указује на крхку људску природу, која узета за себе и по себи је смртна, док је душа по природи бесмртна (ἠ γὰρ ψυχὴ φύσει ἀθάνατος, θνητὸν δὲ φύσει τὸ σῶμα. In Genesim sermones, 7, 4. Да ми се не јави сада неки индијанац са својим „суптилним“ разликовањем „по природи и по благодати“ - није тема); она пак управља телом и оживљава га (Τί ἐστιν, Εἰς ψυχὴν ζῶσαν; Ἐνεργοῦσαν, ἔχουσαν ὑπηρετούμενα τὰ μέλη τοῦ σώματος ταῖς αὐτῆς ἐνεργείαις, καὶ τῷ βουλήματι αὐτῆς ἑπόμενα. In Genesim homiliae, 12, 5). Најбитнији моменат из Златоустог, а везан за ову расправу, је његова експлицитна тврдња да је човек од почетка састављен од исте земље, из које су биљке и бесловесне животиње (τὰ ἅλογα ζῶα. In Genesim homiliae, 12, 4). За њега не постоји, барем на овом нивоу, колизија између стварања из земље и из воде, тј. ТЕ и ШТ. То је код њега јединствени материјал, јер он не прибегава буквализму у који би га убацио ГМ. Сва телесна природа живих бића, укључујући и човека, саздана је од истог материјала. Тако је на основу једног од представника антиохијске школе показана неоснованост ГМ супростављања библијских извештаја порекла живог света из воде и/или земље. Монреале, стварање птица и риба Пре него да наставим, ја нисам неки строги еволуциониста (јер ту има мноштво фракција), а да бих објаснио у каквом смислу сам еволуциониста, требала би ми једна књига; најмање пак сам креациониста. Библија не подржава ниједан научни модел, али ни не нуди неки свој. Али како ГМ верује да она подржава креационизам, ја само демонстрирам неодрживост те заблуде. Авина визија еволуције... Наставља ГМ у истом стилу и са речју „дан“. Јеврејска реч יום (yom), према ТЕ „може да се схвати не само као дан“, већ и као дужи временски период. „Међутим, Аутор Библије је изабрао реч ‘дан’. И, штавише, употребљавајући ову реч у тексту прве главе књиге Постања, Он сваки пут наглашава да се говори о таквом дану у коме постоје јутро и вече. Какво ‘јутро’ и ‘вече’ могу да постоје у одломку времена који траје 170 милиона година“?... Теистички еволуционисти... прибегавају чак потпуно наивним аргументима. Нпр...: схватати под данима стварања ‘наше астрономске дане који су повезани са окретањем Земље око своје осе није могуће, јер до четвртог ‘дана’ није постојало Сунце, тако да следи да није било смене дана и ноћи’. ‘Одсуство Сунца, месеца и звезда одлучно искључује буквално схватање речи ‘дан’ у смислу савремених дана’. [Иљин В.Н. Шест дана стварања. Минск, 2006. С. 48]“. ГМ аргументује како 24 часа представља време окретања Земље око своје осе. „Ништа није сметало Земљи да се окреће око своје осе том истом брзином и пре појаве Сунца“. Аутор који нас убеђује у дословни смисао Библије, сада га негира. Заборавља да она нигде не тврди да се земља окреће око своје осе и око сунца, него се стиче утисак да је земља непомично утврђена на некаквим темељима, а да све око ње кружи. Но, бацање прашине у очи, није наодмет ако жели да се победи у спору, а не да се дође до истине. Тек да наведем једног аутора, св. Амброзија - он на основу Писма вели да је земља обешена у празном простору и непокретна (Hexaemeron, II, 3, 11). Да се земља окреће око себе знамо на основу науке, не на основу Писма. Оно нам пак вели да сунце и месец одређују временске порције (Пост 1, 14-18). Дакле, аргумент је сасвим валидан, јер говори из Писма, а не из друге области. Просто остављају без даха следеће речи Максимова: „Укратко речено: време представља атрибут материјалног света и његово протицање уопште не зависи од присуства или одсуства Сунца“. Наиме, Пост 1, 14 вели да видела на своду небеском, деле дан и ноћ, и да су знаци временима и данима и годинама; да видело веће управља даном, а видело мање управља ноћу (16). Они обасјавају земљу (17) и управљају даном и ноћу, делећи светлост од таме (18). Сунце-месец Ко год је читао коментаре св. Августина на Постање зна колико су му мука задали дан и ноћ. Одбацио је буквално тумачење (24 сата) дана. Тако вели у De Genesi ad litteram, 4, 35, 56 да је Дан када је Бог створио у почетку духовно и рационално створење, тј. анђеле и силе највишег неба. Захваљујући томе анђео је знао у Речи Божијој створења која ће настати, али „пре“ и „после“, се користе само у односу на појединачна бића, иако је све истовремено у креативном чину Свемогућег. „Тако су седам дана наше недеље, развијени и савијени у светлости небеског тела на свом путу, као један алегоријски знак који нас подстиче да истражујемо о данима када је створена духовна светлост могла бити присутна свим делима Божијим које су распоређене према савршенству броја шест“. Вероватно би наш добри о. Георгије отписао овај одломак из Августина као некакав инцидент у Предању, јер не разуме фон на коме оваква интерпретација почива. Она извире из помирења вечности божанског бића и границе која настаје стваралачким актом, односно увођењем у биће материје, простора и времена. Није Августин из жеље за провоцирањем или некаквом ексклузивношћу „измишљао“ ова компликована решења, него једноставно шест соларних дана не могу да се, како он верује, узму здраво за готово. Ту је сасвим на супротној страни св. Јефрему Сирину. Зато у Августина имамо и анагошку интерпретацију ових дана као епоха (De Genesi contra manichaeos, 1, 23, 41. 25, 43); свестан је такође да време не зависи искључиво од кретања сунца, али да се то онда не уклапа у буквални смисао, па се пита зашто ШТ уопште користи тај термин и даје интересантне предлоге, али који не означавају 24 сата (De Genesi ad litteram imperfectus liber, 12, 36); неко би могао мислит да је четврти дан уствари први, али треба да о данима има дубље промишљање (De Genesi ad litteram imperfectus liber, 13, 43). Иако су дани наше седмице нека слика ових дана стварања, „ипак не треба да имамо ни најмање сумње да они нису слични онима, него су много различити“ (De Genesi ad litteram, 4, 27, 44). Јасно је да је разлика у њима у трајању. Сунце и месец Проток времена, према Августину, почео је са кретањем створења; зато нема времена пре стварања, јер нема времена пре времена. Када не би било кретања створења, духовног или физичког, којим се смењују догађаји, не би било времена. Време је почело са стварањем а не стварање са временом. Време је створење, „јер време је промена бића из једног стања у друго, док се ствари сукцесивно смењују у складу са законима Бога који управља свиме што је створио. Ето, зато, када мислимо о првобитном стварању бића, тј. на дела после којих је Бог седми дан починуо, не треба да замишљамо те дане као наше соларне дане“ (De Genesi ad litteram, 5, 5, 12). Но, овде нам није тема Августин, поготово није за оне који су лишени сваког спекулативног дара. Тако би ГМ убацио Августина у „православне еволуционисте, који воле да се, ради потврде концепције ‘дана – епохе’, позивају на речи: „Један дан пред Господом је као хиљада година, и хиљада година као један дан“ (2Петр 3, 8)... Истина, они никада не појашњавају зашто такво схватање ових речи треба да буде примењиво на дане Стварања, а не и на друге случаје употребе речи дан у Писму, на пример, на дане које је Христос провео у гробу“? Није ми јасно шта треба ГМ да убацује тридевно Хр лежање у гробу, када ми православци држимо да је умро на Велики Петак? Ни по каквој математици не може да се тврди да је Ис у том случају био 3 дана у гробу како би желео наш о. Георгије, јер по јеванђељима и нашем богослужбеном циклусу, он ни 2 цела дана није био у гробу. Појавила се скоро нека секта која би да набуџи 72 часа у гробу па веле да је распет у среду... Можда им се Максимов придружи... Не одустајући од продавања магле, ГМ вели: „Друга заблуда теистичких еволуциониста је у томе што се они односе према Писму протестантски, усуђујући се да га тумаче по сопственом разумевању, игноришући и нарушавајући притом правила установљена у Православљу. Још је Св. Викентије Лерински запазио да 'Писмо не схватају сви једнако, већ га један тумачи овако, а други другачије, тако да се из њега може извући онолико смислова колико има и глава. А зато је и неопходно руководити се црквеним разумевањем' [Перегринови записи. М., 1999. С. 17]“. Вероватно овај који плаши људе да размишљају, верује да је „црквено разумевање“, то које би нам он презентовао. Умножило се папа у нас... Можда би било лепо да и ми, као католици у једном периоду, уведемо забрану верницима да читају Библију, јер ми ћемо им је протумачити у „црквеном духу“... „Можемо да наиђемо на помињања о томе да су неки Свети Оци говорили о постојању различитих нивоа схватања једног и истог библијског текста – буквалног, историјског и духовног, симболичког – али наравно, без помињања о томе да су Свети Оци схватали ове нивое смисла као међусобно допуњујуће, а не као међусобно искључујуће. Еволуционистима је јако важно да легитимишу своје алегоријско тумачење, тј., оно које замењује буквални смисао преносним значењем... Међутим, светоотачка традиција је до нас донела управо буквално схватање Шестоднева и штавише, недвосмислену осуду оних који такво схватање одбацују“. Света инквизиција Тачно је да постоје различити нивои тумачења једног текста који не морају да буду међусобно искључујући, али су некада искључујући када се нема буквални смисао. Оно што је још Ориген приметио, а усвојено је од традиције: Цело божанствено Писмо има духовни смисао, али цело нема телесни смисао (De principiis, IV, 3, 5). Било би доста сакаћења када бисмо дословно схватили Мт 5, 29-30. Управо ту Оригенову реченицу (διακείμεθα γὰρ ἡμεῖς περὶ πάσης τῆς θείας γραφῆς, ὅτι πᾶσα μὲν ἔχει τὸ πνευματικὸν, οὐ πᾶσα δὲ τὸ σωματικόν) наводе св. Василије Велики и св. Григорије Богослов (праштајте што убацујем ово св., јер га обично не стављам, али имамо посла са „богобојажљивим“ човеком који стално пребива у молитвама Светих Отаца) у њиховој чувеној компилацији, Добротољубљу (Philocalia, 1, 21). Ergo, испада да ми који нисмо баш много побожни, ипак следимо отачки принцип тумачења који „најпобожнији“ о. Георгије пориче. Хајде мало и ум да отворимо! Када би ШТ имао у целости буквални смисао, онда бисмо прву реченицу морали превести са: У почетку створише богови небо и земљу. Или: У глави створи Бог(ови) небо и земљу. Богови су елохим, како буквално и тачно преводи Mauro Biglino. Јер елохим је плурал од ел/ох (бог), дакле, богови. Такође, Ἐν κεφαλαίῳ, У глави је Аквилин превод који је буквалан; понавља га André Chouraqui, па вели: Entête, што одговара јеврејском re’shit, од ro’sh = глава. Ориген овај превод убацује у своју Хексаплу. Ствари се компликују јер се Аквилин предлог може разумети и као све заједно, све скупа, одједанпут, на шта ће се директно Нисенац позвати тврдећи да је у једном а-темпоралном акту Бог све створио (Apologia in hexaemeron, PG 44, 69D-72B: Ἐν κεφαλαίῳ (τοῦτο γὰρ ἀντὶ τῆς ἀρχῆς Ἀκύλας ἐκδέδωκε)… ἡ ἑκάστου τῶν ὄντων οὐσία συνέδραμεν, οὐρανὸς, αἰθὴρ, ἀστέρες, πῦρ, ἀὴρ, θάλασσα, γῆ, ζῶον, φυτά. Како су пагани у александријском кругу приговарали да је Бог немоћан, јер му треба 6 дана за стварање, овде се одговара како Бог све ствара у једном моменту, а ту идеју презузимају и разрађују кападокијци, Амброзије, Августин, како видесмо). TOB интересантно сугерише: Када Бог започе стварање неба и земље... Тако и велики Раши овде види почетак односа Бога и творевине, а не некакав апсолутни почетак, или што ће се у развијенијем хришћанству назвати creatio ex nihilo. Библисти знају колико је историје иза сваке од ових „буквалних“ интерпретација, превода Пост 1, 1. Не сумњам да би нам Максимов одмах открио истинско буквално значење... Раши Није проблем само интерпретације дана, која би била, како настоји да нас без пардона обмане Максимов, решена по „црквеном уму“, него са мноштвом других извештаја из ШТ који се не могу узети дословно. Тако: Рече Бог... На ком језику? Има уста па да каже? Али није довољно да има уста као животиња, него и као човек, јер тада се може артикулисати говор. Ко га је чуо? Ако је рекао, онда мора да постоји ваздух као медијум да би се реч чула... Ако кажеш: Помислио, онда није рекао, па опет немаш буквални смисао. Зашто почиње да говори тек када вели да се појави светлост? Ко и како зна да је земља била безоблична и да је постојала тама ако нема светла? Није ми за циљ да се исмевам са Мојсијем него да отрезним ове буквалисте, ако је то икако могуће. Максимов наведе Василија као буквалисту, и како виши смислови Писма не поричу буквални. Ја једноставно „обожавам“ (било би ружно да не признам) да порекнем своје опоненте управо у ауторима на које се позивају. Јер, могу ја да кажем како је ауторитет Августин, који пориче да се ради о соларном дану од 24 сата у постањском извештају, ови ће да ми машу са Василијем, Јефремом и сл. и да тако кажу како је пат позиција. А није. Јер се и оци цркве испитују по одређеним критеријумима. И нечије мишљење вреди, нечије се испостави као слепа улица. Ко чу беседу нашу? Зато да видимо један пример из Василија, Homiliae in hexaemeron, 1, 5: „Пошто, по природи ствари, почетак претходи ономе што је из њега произишло, нужно је да, говорећи о ономе што је у неком времену постало, пре свега осталог придодамо речи које кажу: У почетку створи. Јер, као што се види, постојало је нешто и пре овога света, нешто што наш ум може замислити; али је оно схваћено као неистраживо, јер није прикладно за оне који се тек уводе у знање и који су деца по знању. Било је то стање које је старије од постанка света, подобно небеским силама: стање надвремено, вечно и бесконачно. У такво стање је Саздатељ и Творац свега превео створења: умствену светлост која доликује блаженству оних који љубе Господа, словесна и невидљива бића, и сав хармонични свет умствених бића која надилазе наш разум... Та створења сачињавају суштину невидљивог света, као што нас Павле учи (Кол 1, 16; Рим 8, 38)... или војске анђела или одреди арханђела. А кад је дошао час да у биће пређе и овај свет, најпре као школа и училиште људских душа, а затим као прикладно пребивалиште свега онога што уопште настаје и пропада, као основа свега створен је ток времена који је прирођен свету и животињама и биљу које је на њему... Или можда то време није оно време чија је прошлост ишчезла, будућност се још није појавила, а садашњост измиче чувствима и пре но што буде спозната? У извесном смислу, таква је и природа насталих ствари, која свакако расте и троши се, и не одликује се чврстином и постојаношћу. Требало је, дакле, да тела животиња и биљака, која су, на неки начин, по нужности повезана у један ток и која је захватило кретање које их води ка постајању и пропадању, да буду обухваћена природом времена чије је својство сродно промењивим стварима. Зато је Мојсије, који нас учи о стварању света, са правом започео своју приповест речима: У почетку створи; односно у овом временском почетку. Јер, кад сведочећи каже да је постало у почетку, не мисли тиме да је време првонастало у односу на све творевине, већ да се после невидљивих и умствених бића говори о почетку постојања ових видљивих и чувствима доступних ствари. Почетком се, пак, назива и прва кретња; као: Почетак пута добра јесте чињење онога што је праведно (Приче 16, 7)... Почетком се назива и оно одакле настаје нешто, то јест оно друго што постоји у њему, као што је темељ у кући и дно у корабљи... И уметност је почетак уметничких дела“. За овај одломак се све може рећи, само не да је литерално тумачење Пост 1, 1. Штавише, у директном сукобу је са њиме, јер Василије пласира хипотезу да је анђеоски свет створен пре стварања, односно да је ванвремен и претпостојао је акту стварања. То је његов покушај да убаци да је Бог творац и духовног света, зато што то ШТ нигде не помиње. Ту је он близак предлогу TOB: Када Бог започе стварање неба и земље... За мој аргумент је довољно да Василије не аплицира буквални метод тумачења на овом месту, а на страну проблеми са којим се оваква интерпретација среће, наиме да је време независно од творевине, да се не објашњава како су духовна бића творевина а да им не претходи време, итд. Анђео умире од досаде јер је ван времена Не само што је немогуће протумачити буквално ШТ по себи, него се свештеничко/елохистички извештај (Пост 1,1-2,4а) не да уклопити са другим, јахвистичким (Пост 2,4б-24). И сами оци су приметили ово понављање. Неки би желели да га схвате као interpretatio (Златоусти, млади Августин). Но, Августина је поређење Пост 1, 11 са Пост 2, 5 присилило да негира дословни смисао. Јер у 1, 11 јасно стоји да су биљке створене трећег дана, док 2, 5 вели да још није било кише, а за вегетацију и пољопривреду, како примећује Августин, неопходна је киша. Стога Августин каже да је зеленило фигура душе (De Genesi contra manichaeos, 2, 4). Довољна је само једна чињеница да убеди скептике да флору и фауну не треба схватити у материјалном смислу (non carnaliter haec esse intellegenda), јер Пост 1, 29-30 држи да су биљке као храна дате свим животињама, птицама итд., што је у сукобу са фактом да су многе месождери (De Genesi contra manichaeos, 1, 20, 31). Јасно је да, по Августину, Preastercodex изражава примордијалну духовну динамику. Мање проблеме неће имати ни представници дословне интерпретације. Јефрем, не могу а да не поменем, не успева да нађе никакав буквални смисао за Божији починак од посла (Пост 2, 2), јер, вели (In Genesim commentarii, 2), Бог нема потребе за одмором, него даје тај дан да би и робови, упркос вољи њихових господара, могли да почину, а тај дан је и слика будућег века. То пак није буквално тумачење. Јер ко буквално тумачи, мора да објасни по себи како се то Бог одмара. У Златоустог ћемо наћи буквално тумачење, јер он вели да је седмог дана Бог престао да производи ни из чега бића, и то повезује са Јн 5, 17, објашњавајући да се сада Божији посао изражава у одржавању творевине (In Genesim homiliae, 10, 7). Руку на срце, ни ово није баш строго буквално тумачење, јер инсистира на првом делу стиха, али не и другом, јер ту Бог почива, узима да се одмори (κατέπαυσεν), што означава да престаје са својом делатношћу (зато се Златоусти позива на Јн 5, 17, али тиме негира одмор јер му Бог остаје делатан до дана данашњег), и тада би свет био препуштен себи, а то Јефрем не може да допусти, па одмор са Бога пребацује на творевину. Богу пале руке и вели: Шта ми је све ово требало? Јахвистичка нарација ће показати како је једна била Јефремова жеља, а друго постигнути резултати, који, ако беспристрасно посматрамо, су незадовољавајући. У овом коментару, он вели да Мојсије поново узима да прича о стварању и добро разуме да је ово сада друга нарација: „Ово је књига постања небеса и земље, наиме, ово је приповест стварања неба и земље, у дан кад Господ Бог створи небо и земљу, и није било још дрвећа у пољу, и трава још не беше никла (Пост 2, 4-5). Но мада се заиста, они нису појавили у први дан - зато што су створени в трећи - ипак нису узалуд укључене у приповест о стварању првога ствари које су створене трећег дана. Јер вели даље: још не беше дрвећа, нити је трава била никла; јер Бог још не пусти дажда на земљу; али је извор излазио из земље да натапа сву земљу (Пост 2, 5). Јер све то што је рођено и родиће се из земље, доћи ће на светлост кроз сједињење воде са земљом, па је Мојсије хтео овде да покаже да ниједна биљка или вегетација нису створени заједно са земљом, јер киша још није падала“. Дакле, биљке настају са повлачењем воде у трећи дан. Вреди приметити како се св. Јефрем прави луд па не цитира стих 5 до краја (нити беше човека да обрађује земљу), и исекавши овај део прелази на извор. Све он то јуначки прескаче, јер из Пост 2, 5-9 испада да је човек створен пре флоре! Те инконгруенције је приметио Августин, па иако не негирајући да је Бог створио овај свет, ова 2 извештаја није могао помирити па је давао друге типове тумачења. То ћемо код њега наћи и у ономе што он назива својим Буквалним тумачењем Постања. Опет, Јефрем силује смисао Писма и пише: „Тако, вели Писмо, из земље је изашао извор и оросио је сву површину земље, и тада је она произвела биљке, траве и растиње“. Не, то вели Јефрем, а не Писмо. Дакле, немамо буквалног тумачења. Тек после овог недоследног маневра, он помиње пропуштени стих: „Мојсије прелази на опис саздавања човека и говори: нити беше човека да обрађује земљу, - то јест до шестог дана није постојалао човека, јер је он створен у шести дан“. Земља морала да чека да је срБски сељак ради Одговарајући на исти проблем, други „буквалиста“, Златоусти, даје прихватљивије решење, и мада не износи александријску тезу о стварању свега одједанпут, он примећује да у првом извештају се говори о стварању одређених сегмената бића по фазама, а да се овде разматрају у свеукупности на шта указују речи: Ово је књига постања небеса и земље, када насташе. Као неки савремени егзегета, Јован примећује да овај извештај нам поучава „о врлини праведника, о човекољубљу Божијем, о снисхођењу, које је Господ показао и ка првозданом као и ка свом роду човечијем, и о многим другим стварима“ (In Genesim homiliae, 12, 1). У директној опозицији ономе што прочитасмо у Јефрема, он пише: „Када оно [Писмо] говори о небу и земљи, оно подразумева истовремено сва створења, како она на земљи тако и она на небу. Усто, како при повести о створењима оно не помиње све њих по реду, него нам помиње у глобалу наведене ствари, и не покушава да их затим опише, тако и сву ову књигу, мада она садржи в себе и много другог, назива књигом постања неба и земље“ (In Genesim homiliae, 12, 2). Овде имамо, дакле, разумевање неба и земље не у њиховом буквалном смислу (као у Јефрема, или у Златоустог на другим местима) него као општа имена за целокупност створених бића. Стварање свода 4. Однос према Светом Предању ГМ вели како „православне“ еволуционисте не занимају отачка мишљења на ове природно-научне теме, а по њему, Бог би надахњивао оце и око ових ствари. Стога он наводи неколико отаца који тврде да је сва видљива творевина саздана за шест дана. Има ту и погрешно разумеваних навода, али да не дужим расправу, јер је евидентно да је било неких од отаца који су били буквалисти. Међутим, проблем је то што они излажу њихово разумевање генезе света и често или по сопственом расуђивању или преузимајући идеје из паганске науке, тако да ту Дух Свети има мало шта да ради. Наилазимо мноштво детињастих и смешних ставова у отаца, али им се не треба смејати, јер су били деца свог времена. Још луђе би било заузети неки апологетски став па правдати те изјаве као истините. Ево неколико примера: Василије пише: „Веле да грлица, ако се икада деси да свога друга изгуби па остане сама и удова, неће да ступи у заједницу са другим, већ због успомене на некадашњег брачног друга, остаје усамљена. Нека почују жене како је, чак и међу бесловесним животињама, часност удовиштва достојнија од неприличја многобрачности“ (Homiliae in hexaemeron, VIII, 6). Ову идеју Василије није добио од Духа Светог него ју је могао читати у Аристотела и Елијана. И у паганским култовима грлица је имала овај статус невиности, али то је само стара заблуда, коју је и Шекспир делио, јер грлица уме да шврља кад је мужијак ван гнезда, а такође после смрти не чувају удовиштво, што је без икакве сумње показало истраживање холанђанке Paula den Hartog.[2] Од Василија овај модел преузима Амброзије (Hexaemeron, V, 19, 62-63). Грлице док су верне Сигурно је да Дух није асистирао Василију када овај написа: „Много је врста птица којима, да би зачеле, није потребно никакво парење са мужјаком. И док код других птица неоплођена јаја бивају неродна, веле да белоглави суп без икаквог парења углавном полаже плодна јаја; и поред тога супови знају да живе веома дуго, јер се њихов живот често протеже и до сто година“ (Homiliae in hexaemeron, VIII, 6). Наравно да је Амброзије и ово преузео (Hexaemeron, V, 20, 64). Опет је Елијан извор. Амброзије ће отићи и мало даље па ће тврдити да се пчеле не размножавају сексуалним путем, и да се хране росом и тако сакупљају младе (De virginibus 1, 8, 40). Наравно да су све ове слике погрешне, али, са друге стране, природа зна за партеногенезу (али не и Писмо!), и то не само код мањих гмизаваца, него чак и код змаја са Комода. Најтеже ће борцима против хомосексуалних односа пасти факат да гуштери који се тако размножавају су женке где једна стимулише другу, изигравајући мушку индивидуу, и на тај начин покрећу давно заборављени механизам. Ипак, у људском роду ово не сретосмо, мада верујемо у девичанско зачеће Маријино. Свако ко је читао велике спекулативне оце: Оригена, Василија, Августина, Златоустог, Нисенца, Григорија Богослова итд. зна колико је њихово мишљење више пропозитивно него афирмативно. Приступ о. Максимова само оживљава оно најгоре што је стајало у Светој Инквизицији. Зато да поновим ону чувену од кардинала Ћезара Баронија: Намера Светог Духа је да нас научи како се пење на небо, а не како се небо креће! Ћезаре Бароније Та мисао је надахнута Августином, а сада ћу превести и тај просвећујући одломак из Хипончевог De Genesi ad litteram, 1, 19, 39, кога је у целини цитирао Галилеј у писму Мадам Кристини ди Лорено, великој дукеси Тоскане: „Често се дешава да, у односу на земљу, небо и друге елементе овог света, на кретање и револуцију или чак на величине и удаљености звезда, око помрачења сунца и месеца, циклус година и циклус годишњих доба , природе животиња, биљака, камења и свих осталих ствари ове врсте, чак и неки паган има таква сазнања да их подржава са неспорним аргументима и на основу личног искуства. Било би веома срамотно и штетно и мора да се избегава по сваку цену, да тај паганин чује некога да говори о овим темама у складу - по његовом мишљењу - са смислом хришћанског Писма говорећи напротив такве глупости да, видећи га да греши - како кажу - у галактичким размерама, не би човек могао да се задржи да не прасне у смех. Али није толико непријатна чињеница да се изруга онај ко погреши, колико чињеница да се пружа прилика странима нашој вери да сматрају како су наши [свети] аутори подржали такве ставове и, на велику пропаст оних, за чији спас се старамо, бивају окривљени и одбачени као незналице. Када, наиме, у вези са питањима које ови добро познају, пагани изненаде неког хришћанина који греши и брани своје погрешно мишљење, подржавајући га нашим Светим књигама, на који начин ће имати поверења у ове Књиге, када се оне баве васкрсењем мртвих, надом у живот вечни и царством небеским, пошто ће мислити да ови списи садрже грешке које се односе на ствари које су већ могли научити из сопственог искуства или на основу сигурних математичких прорачуна? Не може се изразити довољно колики бол и тугу наносе благоразумној браћи ови непромишљени и арогантни хришћани када бивају критиковани и када им бивају демонстриране грешке у вези њихових погрешних и лажних мишљења од стране оних који нису обавезани ауторитетом наших Светих књига. Они, поврх свега, да би подржали то што тврде, са безазорном дршкошћу и сасвим јасном лажношћу, настоје да наведу саме Свете књиге, којима би да докажу своја мишљења, и иду толико да цитирају напамет многе делове које сматрају валидним сведочанствима у њихову корист, без да разумеју ни то што кажу, ни то што тврде (1Тим 1, 7)“. Августин је у праву! Господственост овог размишљања је и данас многима ретка... Бог не збија шале са нама, тако да многе, који се, јер не могу да разумеју како ствари у свету функционишу, позивају на Божију свемоћ, Августин критикује (у De Genesi ad litteram, 2, 1, 2 има на уму Амброзија, али га не помиње експлицитно, јер га има много у срцу и цени као мислиоца) говорећи да је сасвим јасно да Бог може да уради све, да може нпр. да учини да уље стоји испод воде, али да то не чини, јер је он творац тих природа. Зато је ум легитимно средство у испитивању природних ствари. Али, познавање тих ствари није циљ Писма. Зато нам је Бог дао разум. Те ствари Дух је успут напоменуо, не као науку, „јер Дух Божији, који је кроз њих [свете писце] говорио, није желео да људе учи ове спознаје [светску науку] које ништа не користе спасењу“ (De Genesi ad litteram, 2, 9, 20: sed Spiritum Dei, qui per ipsos loquebatur, noluisse ista docere homines nulli saluti profutura). Једноставно речено, „да би се знало са сигурношћу како ствари стоје, потребна су деликатна и марљива рационална истраживања“ (De Genesi ad litteram, 2, 10, 23: multum subtilibus et laboriosis rationibus ista perquiri). Тешко да ће неко на основу отаца доказати ТЕ. Ту ГМ има право, јер се ти текстови углавном натежу и екстраполирају да би могли бити манипулисани. Ни у једног оца нећемо наћи ТЕ, али ни креационистичку теорију, барем не на библијском дословном смислу утемељену. Довољно видесмо на неколико примера колико тај приступ пушта воду на све стране. Зато сматрам да је узалудан посао обрачун ГМ са онима који покушавају да ТЕ оснују на оцима. Све што се може рећи је да ТЕ није искључена апсолутно од отаца. Једино што остаје мали проблем што Писмо и Оци нису ауторитет у овој материји. Сасвим су неумесна позивања ГМ на новије свеце, јер: 1) они нису студирали ТЕ; 2) живели су у време када је ТЕ била барјак атеизма. Ја бих сам потписао све што би било против тако презентиране ТЕ да сам живео у њихово доба. Да је ГМ чедо старог совјетског режима, и тај непоправљиви идеолошки менталитет одражавају ове његове речи: „Библија се у Православљу не назива случајно Речју Божијом. Она садржи истину коју је Сам Бог открио човеку. Тако да када се поставља избор: веровати ли Богу Који је рекао да је Он створио човека из земље или веровати овом свету који говори да је човек настао од мајмуна – за побожног човека не може бити никаквих колебања... Слава Богу, ми нисмо протестанти“. Слава Богу, ми нисмо протестанти! 4. Ово није суштинско питање? Сагласно ТЕ смрт се јавила независно од греха и постојала је у свету пре Адама, док Свето Писмо учи, вели ГМ да „Бог није смрт створио нити се радује пропасти живих (Прем Сол 1, 13), тј., на почетку смрти у свету није било, али се она појавила као последица греховног пада Адама и Еве... и она је прешла на целокупну земаљску творевину којој је човек постављен за главу“. Бог се свети Адаму стварајући му жену; искористио прилику док је овај спавао јер у свесном стању никад не би пристао на тако нешто ГМ приводи Пост 1, 13: Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома, а ми видимо како „женке богомољке прождиру мужијаке након парења, осе паразити полажу јаја у живог паука где се оне развијају и нагризају га изнутра, истовремено га убијајући – за то не може да се каже да добро беше веома“. На крају, Максимов износи свој крипто-манихејски закључак негирајући да овај свет није таквим „каквим га је замислио и створио Бог“. ГМ наводи неке оце који су тврдили да животиње првобитно нису умирале (није тајна да има и таквих), и затим, нимало не укључујући мозак, цитира нашег Јустина Поповића: „Ко је увео смрт у овај свет? Грех. Човек, на жалост, одиграо је у овом животу ту срамну улогу да је увео у овај свет и грех и смрт и ђавола. Ово нису учиниле звери, нити птице, већ човек. И зато човек треба да осећа стид пред свим животињама, птицама и биљкама; нека се стиди човек и нека моли за опроштај од сваке птице зато што је увео смрт у овај свет, увео је и у птице и у животиње и у биљке. Све трули и умире, докле? До васкрсења мртвих“ [ Сабрана дела Преподобног Јустина Поповића, Т. 1. М., 2004. Сс. 193-194]. Ово је тешка бесмислица, јер су се животиње и пре пада храниле биљем (Пост 1, 30). Како те биљке нису умирале? Животиње их нису вариле него их само избацивале аналним путем? Зашто су се онда животиње храниле ако нису интегрисале храну у свом организму? Овај „суптилни“ компилатор отачког учења, вредан као пчела и жељан да нас нахрани медом отачких речи, не лети баш до отаца него чита неке елаборације па измишља да у Василија Великог пише: „До тада лешинари нису надгледали земљу од самог тренутка кад се животиња роди; у ствари, ништа од онога што је примило своје одређење или је постало још не беше умрло да би га лешинари могли појести… Звери, са своје стране, још нису тргале свој плен, јер нису биле месождери… сви су следили пут лабудова и сви су пасли траву у долинама…“[ГМ ово наводи по Серафим Роуз, Православно схватање књиге Постања, С. 94]. Максимов наводи овог опскурног лика, који је радокализовао масе православне неутврђене младежи, јер је потурица гори од Турчина, а не узима да чита самог Василија. Серафим Роуз Велики кападокијац пише управо супротно овом шарлатану: „Једна је, наиме, душа бесловесних животиња; јер једно је и њихово обележје, а то је бесловесност; али се у свакој од животиња могу назрети другачија својства. Наиме, во је постојан на ногама, а магарац је лењ; коњ је, опет, силовит у својој жељи за женком; вук се не да припитомити; лисица је амфилохијеваста; срна је плаха; мрав је марљив; а пас је благодаран и истрајан у пријатељству. И тако је свака од животиња попримила својства властите природе онога часа кад је саздана (Ὁμοῦ τε γὰρ ἐκτίσθη ἕκαστον, καὶ συνεπηγάγετο ἑαυτῷ τῆς φύσεως τὸ ἰδίωμα). Заједно са лавом настала је и његова јарост, самотност његова живота, као и недружевност према једноплеменицима“ (Homiliae in hexaemeron, IX, 3). И пошто је расудио управо о овом и оваквом свету, Василије (ib.) пева са Давидом (Пс 104, 23): Како се умножише дела Твоја, Господе! Све си премудро створио! И Александар Милојков пева лепоту Божије творевине Просто делују смешне следеће ГМ речи: „Једини Светитељ чије речи се без насиља над смислом могу схватити у смислу првобитног постојања смрти код животиња је Св. Григорије Ниски. У Великом слову за оглашене, он говори да 'када су се први људи дотакли забрањеног… тада Господ ставља на првосаздане кожне хаљине (Пост 3, 21), како ми се чини… након тога Онај Који лечи нашу порочност… ставио је на људе могућност да умиру што је била одлика неразумне природе... Ипак, једно сведочанство Св. Григорија Ниског ни на који начин не може бити ‘противтежа’ или тим пре, да укине заједничко сведочанство Писма, толико много Отаца и литургијског предања Цркве. Треба обратити пажњу и на то да се Св. Григорије ослања на своје лично мишљење – ‘како ми се чини’ (Покушаји еволуциониста да оспоре сведочанство Предања Цркве)“. Мало сам куцнуо главу... Овде имамо један хаос у размишљању и коришћењу цитата. Овај дискурс одговара Нисенчевој аутентичној мисли, али код њега имамо и оно што се назива „двоструко стварање човека“, доктрина која сеже до Филона, а означава да је првобитни човек створен по слици (Пост 1, 27), односно као душа или духовно биће, али још бестелесно и не сексуално издиференцирано, и стварање од праха (Пост 2, 7), што би у Оригена значило да то суптилно тело му омогућава живот у рају, и онда чак и треће стварање, облачење у кожне хаљине (Пост 3, 21), што значи да тек тада добија ово смртно тело, односно да се облачи у кости, месо и крв. По првој матрици у Нисенца имамо животиње које до пада не умиру (управо је то Роузов цитирани „Василије“, где су лешинари јели траву. Одломак се налази у Нисенчевом De opificio hominis, 2, 49-51). Ја сам намерно избегао да говорим о двоструком стварању, јер са киме бих расправљао, када човек не чита оце?, а то учење једнако постоји у нашем предању. Максимов као да је експонент јехова. Они тврде да су све животиње биле биљоједи. То је у сукобу са свиме оним што знамо из науке. Физичка конституција месождера јасно указује да не могу да буду биљоједи и обрнуто. Видели смо шта се десило са кравама кад је некоме пала „бриљантна“ идеја да их храни животињама... Паук је после Адамовог греха научио да плете мрежу, пре је јео семење? Dionea је после постала биљка месождер? Dionea Човек није постојао у време диносауруса, али знамо да је нпр. Tirannosaurus rex био месождер, иако се расправља да ли је био искључиво ловац или/и сапрофаг. Дођи, цветићу, нећу ти ништа! Или ће Максимов да нам каже како је човек постојао у време диносауруса? Или су НАСА и илуминати фалсификовали ове фосиле? А совјети измислили да је Гагарин био у космосу? Што рече св. Августин, не брукајмо се! Можемо да разумемо библијски текст да говори о fitoplancton-у као првој карици у ланцу исхране, јер цео живи свет зависи од ње. У том смислу можда „Мојсије“ вели да су се сви хранили биљкама, да су биљке у основи свега. Писмо овде изражава не вегетеријанску доктрину, како би следбеници те секте желели, него једно изворно поштовање живота, које је симболизовано у животињској крви као души (Пнз 12, 23), коју људи ни после Ноја не смеју да једу (Пост 9, 3-4), што је остало у Јевреја и неких других (чак, канонски, и у нашој цркви, али у пракси слабо). Идеја је поштовања живота, оног који је есхатолошки, али овде типски изображеног у шестом и седмом дану. Зато се у месијанско-есхатолошком контексту говори о миру међу животињама (Ос 2, 20; Ис 11, 6-8), када више неће бити смрти у животињском и људском свету. Само из такве перспективе се нећемо саблажњавати када у неких отаца прочитамо како су првобитне животиње биле бесмртне или искључиво биљоједи. Да се не ругамо Библији и Оцима, у шта би нас јехове и ГМ увукли, са њиховим перверзним интерпретацијама! Да ли, што не чита оце, или је нешто друго посреди, о. Максимов 'ладно заобилази целу антиохијску традицију, која у различитим решењима говори о оригиналној смртности не само животиња него и човека. Наиме, Антиохијци (Диодор, Теодор, Теодорит итд.) су користили мозак па су поставили питање: Како то да неко ко је бесмртан мора да једе да би живео, а чему сексуална диференцијација ако она није направљена ради размножавања и тиме побеђивања смрти? Једење и сексуално размножавање су јасан указатељ осмрћене природе. Теодорит ће довести све претходне рефлексије до логичког закључка, тако да ће рећи да је цео свет, као и човек, створен смртним по природи (управо оваквим какав је) и да није изгубио неку претпостављену бесмртност, коју никада реално није имао, јер је Бог предвидео да ће човек забрљати. Видети студију: S. Zincone, Studi sulla visione dell’uomo in ambito antiocheno (Diodoro, Crisostomo, Teodoro, Teodoreto), Roma 1988, pp. 46-47. Другим речима, прича о паду није прича о паду једног, него сваког од нас, сваког ко се налази у овом стању и позван је на преображење, на улазак у нови начин постојања. Како каже Василије Велики, овај свет је наша школа за будући живот. Ајмо, пионири малени! И зато је он добар. Стога оци у глобалу посматрају и негативности у светлу корисности за нашу индивидуацију. Завршио бих са Августином (Enchiridion ad Laurentium de fide et spe et caritate, 3, 11): „У овом универзуму има чак и оно што се зове зло, које је подређено једном реду и постављено на своје место; оно чини да се још више цене добре ствари, јер у поређењу са лошима оне се више допадају и заслужују веће дивљење. Уосталом Бог, у својој свемоћи, је Онај који има врховну власт над стварима (Виргилије, Aeneis, 10, 100), како признају и неверујући, будући Савршено добро, не би дозволио да постоји апсолутно ништа лоше у његовим делима, када не би био свемоћан и добар толико да буде способан да извуче и из зла добро“. Августин: Боже, да те подсетим да си рекао како више нећеш да давиш човека! Зоран Ђуровић Рим 28.12.2016 [1] http://www.svedokverni.org/istina-o-pravoslavnom-evolucionizmu-svestenik-georgije-maksimov/. Пренет је такође и на Blog-у "Upoznaj pravoslavlje - pravoslavna vjera i duhovnost na hrvatskom jeziku", stranica o pravoslavlju, Pravoslavnoj Crkvi, teologiji, i duhovnosti, na hrvatskom jeziku. Članovi smo zakonite SPC, koja ima kanonsku jurisdikciju u Republici Hrvatskoj...: http://orthodoxhr.blogspot.it/2016/12/pravoslavlje-i-evolucija.html. [2] https://www.sciencedaily.com/releases/2008/10/081015100033.htm.
  6. Зоран Ђуровић: Доцент Андреј Јефтић и његово доцирање Намера ми је да напишем само једну ноту на држање предавања Андреја Јефтића (=АЈ) са Богословског факултета из Београда, професору Здравку Пену. Шта сам имао да кажем око „плагијата“ ЗП (=Здравко Пено), рекао сам у коментарима на текст објављен на Поукама.[1] Неки увод у целу причу се има и мојим текстом о Херцеговачком клану[2]. Нота се односи на сам докторски младог и обећавајућег Јефтића, како су га окарактерисали они који су га примили најпре за асистената на БФ, а затим и промовисали у доктора теологије. Тај докторат би захтевао исцрпну анализу, али се ја тиме нећу бавити, него само неким ситним анализама, које ће чак и неупућенима бити речите. Теза (Андреј З. Јефтић, РЕЦЕПЦИЈА СВЕТИХ ОТАЦА У ДЈЕЛУ ТОМАСА Ф. ТОРЕНСА, Патристичка теологија и савремена наука, докторска дисертација, Београд, 2015) није докторски рад, него преглед, односно препричавање младог АЈ текстова које је прочитао од Торенса. Докторска теза је истраживачки рад, а не препричавање написаног. За пример узмимо Климент Александријски, 208-213. Свако може да се исподвизава и ишчита тих 5 страница, као и да их упореди са Thomas F. Torrance, Divine Meaning: Studies in Patristic Hermeneutics, 130-178. АЈ нема ниједан једини цитат из Климента који Торенс није навео. Он није читао Климента. Нека ми неко сада каже, како неко може да оцени мишљење једног аутора о другом, а да другог није читао? На основу чега АЈ може да каже да ли Торенс греши или је у праву око Климента? АЈ није ни читао издање Климента које је читао Торенс, него наводи издање Стромата, из Patrologia Graeca 8,9 (p. 308). Торенс је читао критичко издање Clemens von Alexandria: Stromata, Buch I-VI, Otto Stählin (Hrsg.), J. C. Hinrichs, 1906, Leipzig 1905-1936, Vol. 12 Griechischen christlichen Schriftsteller der ersten drei Jahrhunderte. Зато ви немате корисподенцију између Торенса и АЈ, јер други наводи по ПГ. Преписује од Торенса референце, а у изворима наводи ПГ! Свако ће узети издање из аутора тезе, а онда кад отвори то издање, неће наћи оно на шта се тај аутор позива цитирајући сасвим друго издање. Тако Торенс, p. 132 n. 17, наводи 1.6.33-35, али у ПГ осим 1, 6 нећете наћи ништа. И онда се чудите који су мишеви појели бројеве или параграфе?! Све што је млади и обећавајући теолог АЈ урадио састоји се у томе да је отачка дела, која се помињу у Торенса потражио у ПГ серији, само што је навео наслове у његовом српском преводу, да би додатно збунио људе, али и без потребних колумни из Мињовог издања. Дакле, АЈ, пошто је млад, није стигао да прочита ништа од извора. Али има времена. Доста је што је и чуо за Миња! Затим налазимо и цитат без референце (подсећам да се бавимо само Климентом): „Ослањајући се на вјеру (у прве принципе) примјеном метода истраживања долазимо до знања (ἐπιστήμη). Овај метод трага за коначним утемељењем „материјалног садржаја нашег знања“ у првим принципима који су недоказиви и о којима знање стичемо непосредно (као и код чулних опажања) и који руководе нашом вјером“ (АЈ p. 208). Добро, нема референце, иако имамо знаке навода, као и грчки текст. Неко би замерио што АЈ користи латинско принцип уместо начела, али и то да занемаримо, јер је језик одувек контаминиран, није самосвојан. Проблематично је „до знања (ἐπιστήμη)“, јер Торенс сасвим добро зна да је то научно, сигурно знање scientific knowledge (ἐπιστήμη), а не просто знање (Торенс, 130). Занемаривши чак и овај факат да не преноси верно Торенса, наилазимо на некакву херцеговачко-метафизичку изјаву: „материјалног садржаја нашег знања“. Спознао сам да је Бог нематеријалан, али имам материјалну идеју о нематеријалности Бога, односно нематеријално је материјално у мојој свести. Није ми баш јасно, али, то је херцеговачка метафизика, коју у Торенса не нађох. Како ме Нечастиви наведе да још мало нешто прочитам, наиђох и на ово препричавање Атанасија (Великог, не Херцеговачког): „Знати Бога kata physin, у складу са његовом сопственом природом, значи знати га под утицајем његове дистинктне божанске energeia-е, тј. знати га кроз живи емпиријски однос који је одређен theosis-ом“ (p. 215). У ноти Ај наводи: „TRc, 248. Као потврду оваквог схватања синтагме код Атанасија Торенс наводи: Три слова против Аријанаца, I: 27, 37, II: 2, 31, 50, 58, 65, 70, 72; III: 9, 19, 25, 34, 60, IV: 1; Писмо о саборима у Аримину и Селевкији, 52; О Дионисијевом мишљењу, 23, 26; Живот св. Атонија, 14; Писмо афричким епископима, 8, Против Аполинарија, I: 5, 9, 16, II: 9“. Ово је диван пример учитавања, а не читања текстова, јер би од Атанасија направио Паламу, а они су далеко светлосним годинама. Опет, на страну не коришћење српског (дистинктна): „знати га под утицајем његове дистинктне божанске energeia-е“, морам да признам да не знам шта АЈ хоће да каже. Но, у теолошку расправу се не бих упуштао са младим АЈ, јер он није имао времена да „прочита све Оце“, него бих скренуо пажњу на опет недопуштене фауле у науци. Не може се рећи: Три слова против Аријанаца, него само Беседе против Аријанаца, зато што 4. слово није аутентично (Торенс сам наводи IV: 1). Исто важи и за лажно дело Против Аполинарија, јер је Атанасије био пријатељ са Аполинаријем, и ниједан научник, осим шарлатана не би ово дело данас приписао Атанасију. Одавде се види да млади и перспективни АЈ нема нити критичког отклона према Торенсу, нити је поредио његове текстове са изворима. Био је само ђачић који је покушавао да преприча у свом малом шта је Торенс мислио. Плашим се да је дифракција огромнистичких размера. Живот је кратак да бих се бавио делом младог и обећавајућег АЈ, али њега на БФ у Бг нису научили никаквој научној методологији него га само искористили као топовско месо. Није он крив, али није ни без кривице, јер се ухватио у коло. Мени се често јављају докторанти са тог факултета, али и са других за помоћ. Некима се нађем при руци, друге откачим, јер њихови асистенти и професори узимају плату, а не ја. Знам да овим ништа брзо не могу да променим у Србији, јер су то интересне, а не научне заједнице, као што знам да има доста појединаца који су радом дошли до каквих-таквих позиција. Како је пак млади АЈ, који је завршио основну школу са одличним успехом, а за мене се нема доказа да сам исту завршио, помињао плагијате, питао бих га да ли то Перишић има модел за писање реферата за докторске титуле, или није плагијат кад сам себе цитира? Ево примера из Перишићевог „стручног“ осврта на његову и Вилотићеву тезу: Зоран Ђуровић Рим 9.08.2018 [1] https://pouke.org/forum/index.php?/topic/53221-здравко-пено-„на-пола-пута“-–-о-теолозима-дарвинистима-вери-и-лицемерју/& [2]
  7. Зоран Ђуровић: Никодемо плете Ави венац пророчки У више наврата је о. Зоран Ђуровић, познатији као Ава Римски, писао јавно о тлапњама Архимандрита др Никодима Богосављевића, али сам писао и неколицини Епископа упозоривши их на штетни рад овог солунског доктора. Тамо и написах да ће отићи у секту, а то се сада и оствари, јер је јуче, Јул 10, 2018, публиковао на свом блогу[1] Објава прекида помињања и општења. Општење је прекинуо са Његовим Преосвештенством Господином Милутином, Епископом ваљевским. Да колеги није било добро, видело се одавно, а ствари су се отеле контроли кад је успео је да произведе 3 књиге у 2017: 1) Ипак се не окреће, лудачка теза да је земља равна плоча и да све око ње кружи; 2) Против учења еп. Игњатија (Мидића), нешто слично што уради и Артемије; 3) Прилог измирењу раскола еп. Артемија. Доброобавештени тврде да му је Митрополит Амфилохије обећао да ће га прогурати за Владику, па је овај напустио своју закониту супругу и замонашио се. По свој прилици, његов spiritus movens треба тражити у вирусу који се зове митризам. У сврху богаћења свог курикулума, докторира у Солуну, али како митра није стизала, омрну му дух на Митрополита, па написа урадке и против њега, од којих је најпознатији: О канонизацији Петра Другог Петровића Његоша, али никад није пропуштао прилику да га спомене и за друге ствари. Уместо да га рашчини, Амфилохије се повео оном: Бриго моја пређи на другога, па му даје отпуст за Милутина ваљевског. Тамо је удомио и већ прослављеног черногорског проповедника, монаха Арсенија. Чисто сујмам да ће икога више тамо моћи послати. Милутин поставља Никодема у црквени суд и за духовника епархије. Такође он одобрава свештеницима шта могу да публикују. Сасвим је јасно да Владика Милутин није обдарен разликовањем духова, па је ову штеточину поставио на битна места. Јер, Никодемо није полудео јуче. Болест има своју историју. Који нормалан човек може говорити данас да је земља равна плоча и да се звезде развозе по небу у неком малом црвеном аутомобилу? И још напише књигу о томе! И одатле сумашедшији равноземљаши црпу ауторитет за бесмислене тезе како Библија, Оци и Црква тврде да је земља равна! Тако ми један другар изађе и рече да то Црква тврди јер је читао Никодимову књигу. Ја сам покушао да му објасним да је то приватно Никодемово издање, а не црквено, јер нема од Цркве Nihil obstat quominus imprimatur. Но, објаснити нешто равноземљашу је немогућа мисија, поготово кад види овог шарлатана који се стално потписује са Архимандрит др. Незналице је титулама лако завести. Милутин, у ствари, није ни могао помоћи Никодему, јер је и сам познат по неким бриљантним излетима: „Поред многих јереси, нећемо заборавити римску јерес – римског папу, који је највећу јерес прогласио на овоме свету, када је рекао, да је он намесник Сина Божијег, vicarius filii dei. Како то, папо римски, како ти, смртан човек, можеш бити наследник, намесник Сина Божијег? – Није истина, ма колико то било тешко да разумеју и да схвате. Он је родио Мартина Лутера, а Мартин Лутер на хиљаде секти које харају светом, које често пута крв људску пију, децу убијају да би крв пили, разне секте ужасне, које су плод, рекао сам чији“.[2] Одавде је следећи корак направио Никодемо, тврдећи како папе пију крв деци коју жртвују Сатани. Пише: „И за крај најважније: „Жртвени култ ‘Девети круг’, стар је најмање две стотине година. Суд је покренуо историјски процес за злочине трговине децом и култних ритуалних убистава. Поведена су два судска поступка против садашњег папе Франциса. Током другог заседања Суда (ICLCJ) у Бриселу, одржаном 17. августа 2014. пет судија и 27 чланова пороте из шест земаља укључујући САД, разматрали су доказе о нестанку преко 50.000 деце у Канади, САД, Аргентини и Европи која су била жртве Деветог круга ритуалног жртвовања деце. Током заседања, главни тужилац Трибунала представио је документ Католичког језуитског реда под називом ‘Magisterial Privilege’ датиран на 25. децембар 1967. у коме се каже да је сваки нови Папа дужан да учествује у Деветом кругу сатанских ритуалних жртвовања живорођене деце, укључујући и пијење њихове крви. Документ је написан на латинском језику, прибављен је из тајних ватиканских архива и јасно указује на то да су језуити вековима имали утврђен план да ритуално убијају киднаповану новорођенчад и потом пију њихову крв. План потиче од идеје о стицању спиритуалних моћи испијањем крви невиних, што је требало да осигура политичку стабилност папства у Риму. Почевши од 1773, овај план се спроводи од стране Римокатоличке цркве, језуита, сваког папе и кандидата за папу који, да би постао папа, мора да буде део ових жртвених ритуалних права, која укључују силовања, тортуру и убиство новорођене деце и адолесцената… Пред Судом у Бриселу покренут је и процес против садашњег Папе Франциса за злочине трговине децом и учествовања у ритуалним убиствима Деветог круга жртвовања“.[3] Све је у реду док се против Папе и католика изричу овакве опсцене ствари, и нико из СПЦ не реагује, уместо да се позову на одговорност због ширења лажи и језика мржње, који је у супротности са Исусовом молитвом Ut Unum Sint (Да сви буду једно!), а зашта се молимо на свакој литургији! Како писах за артемите: Почели су са мржњом према католицима, а онда су омрзли све православне! Мржња дегенерише. Она је прогресивна болест. Завршна разматрања Има једна ствар око које се слажем са Никодемом, а то је да је Милутин одговоран за потоп Ваљева и околине 2014! Тако он пише: „Катастофалне поплаве 2014. г., које су највише погодиле Ваљевску епархију, биле су опомена и излив гнева Божијег... Зато ћете, ако се јавно не покајете, бити осуђени од стране Господа Исуса Христа, јер нисте ништа учинили да Његову Невесту, Ваљевску Грачаницу, за коју је Он пролио Своју богочовечанску крв, заштитите од силоватеља, силовања и погребења“. Амфилохије је рекао да је ово била Божија казна због геј параде, а Никодемо због екуменизма. Ја сам пак рекао да је Милутин пре тога направио литију за кишу, што је истина, али да су се премолили па зато потоп. Јасно је да је ово моје било шала, јер нисам тумач знакова као ови упућени. Одавде сада следи моја аргументација, која је као воденички камен и за артемите: Зашто 2014 ниси напустио СПЦ? Ови се све сете пост фестум, односно, пале се на гурку. Треба да прођу године да би разумели да су Патријарх и Сабор СПЦ јеретици! Да Дух Свети има смисла за хумор, остварило се и на Никодемовом случају, јер га суде речи које је написао: „Расколи, осим борбе против јереси, настају и због нетрпљења канонске непревде, које за основу имају повређену сујету расколника. Притом, они се при трпљењу канонске неправде уздају у своје снаге, а када бивају преоптерећени новим неправдама, они све одбацују, одлазе ван Цркве и накнадно траже канонско оправдање за свој поступак... Колико је велико дело разобличавање и осуђивање јереси, толико је, можда и веће, дело умирења раскола“.[4] Да сам Никодемо, као и артемити, накнадно тражи оправдање, говори хронологија догађаја: Ник: А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј је 12. 09. 2010. г. у Бечу учествовао на папистичкој миси. б) Патријарх Србски Г. Иринеј је 30. 09. 2010. г. агенцији Танјуг изјавио да је екумениста. в) Патријарх Србски Г. Иринеј је 08. 12. 2010. г. у београдској синагоги за јеврејски празник Хануку палио менору. Ава: Зашто тада ниси напустио СПЦ? Дакле, ако су сада ово валидни аргументи за отпадање од СПЦ, зашто ти тада нису пали на памет? Никодемо, накнадно тражећи канонско оправдање за свој поступак, вели: „Јерес екуменизма је осуђена 1983. г. на САСабору РЗПЦ и 1998. г. на САСабору Грузијске ПЦ, као и од стране многих Светих Отаца: Св. Јустина Србског, Св. Серафима Собољева, Св. Пајсија Светогорца, Св. Гаврила Грузијског и многих других. Осим тога, Патријарх подлеже осуди 64., 70. и 71. правила Светих Апостола, као и многих других свештених канона“. Ава: Зашто си остао у СПЦ после ових саборских осуда? Требало ти је 35 година да схватиш да је ово био валидни сабор? Па није био валидни и прихваћени. Важио је само за РЗПЦ, како су и сами изјавили, јер су остали у општењу са „екуменистичком СПЦ“. РЗПЦ је сада сједињена са Москвом, која је такође „екуменистичка“. Само дубоко поремећена особа која се посвађала са памећу може да прибегне оваквом аргументу. Такође, Грузијска ПЦ је у канонском општењу са осталим „екуменистичким ПЦ“. Превелика влага у ваљевској је изгледа нагризла Никодемов мозак, па је заборавио симпозион Пирејског, чији текст је он сам превео. Наиме, сами Борбаши за неверу стоје иза позиције овог скупа, а он је: Све док Васељенски или Велики Сабор не осуди екуменизам као јерес, не можемо прекидати општење са Епископством.[5] Врљави Максим, познат као хорепископ артемита, осудио је Владу Димитријевића и Никодима за млакост, да су ни тамо ни амо. Њему се не свиђа шта чита у Закључци богословског семинара на тему „15.правило двократног сабора и прекидање црквеног општења“: „3. Речено свештено правило... допушта прекид помињања клирика од његовог надлежног епископа још и пре његове саборске осуде, само у случају да проповеда јавно јерес „која је од светог Сабора или Отаца осуђена“. Овај услов је веома важан... Зато што није надлежност сваког члана Цркве да жигоше и распознаје са сигурношћу јереси, јер нема одговарајуће духовне предуслове... 4. Наведено свештено правило треба да се тумачи у духу и међузависности са два претходна, 13. и 14. правилом, са којима сачињава једно тематско јединство... Једина разлика у односу на два претходна свештена правила се састоји у томе да, када је узрок ограђивања пад у „осуђену“ јерес, онда се допушта ограђивање још и пре саборског суђења палога јеретичког епископа. Одсецање од тела Цркве се не дешава на невидљив и аутоматски начин, због саме јереси, чим, наиме, падне јеретик у јерес, већ са одређеном саборском одлуком осуде. Ако одсецање јеретика бива аутоматски, због саме јереси, онда би била излишна његово саборска осуда. 5. Оци, писци 15. свештеног правила, нису одредили обавезно ограђивање од јеретичких епископа. Ово правило не озакоњује обавезу, већ просто даје право... Ако би свештено правило имало обавезујући карактер, требало је да свакако постоји одговарајући исказ за све оне, који настављају да имају црквено општење са јеретичким епископом пре његове саборске осуде, и да у овом исказу постоји предвиђена казна, пошто је у питању једна тако озбиљна тема, као што је јерес. Осим тога, да је Црква сматрала за обавезу клирика да се одмах одвоје од епископа, који је пао у јерес, она би прописала нарочите, веома строге, каноне на темељу овог питања. Не би било довољно да говори у вези овог питања као у загради, тј. не би било довољно да просто уметне један изузетак у свештена правила, која су установљивана ради спречавања и кажњавања раскола. 6. У супротстављању јересима опредељујућа и одлучујућа је помоћ Светих Отаца... 7. Сигурни руководитељи црквеног тела у његово стајање против савремене свејереси екуменизма јесу новији просветљени Преподобни Оци, као Преп. Јустин Поповић, Св. Старац Пајсије Светогорац... и други, који су жигосали екуменизам, али се нису ограђивали од њихових месних епископа, утврђујући истовремено потребу саборске осуде ове јереси, као и оних који је покрећу... 8. Чињеница да у савременој свејереси екуменизма постоје елементи старијих јереси, саборски осуђених од Цркве, не оповргавају потребу њене савремене саборске осуде, сагласно духу и препоруци Преп. Јустина Поповића. Ка овом циљу су клир и верни народ Божији дужни да окрећу своје борбене покушаје и да дејствују снажнијом антијеретичком борбом, док се наша јерархија, приморана од клира и народе, не позабави овом свејереси, осуди је саборски, именује њене следбенике и позове их на покајање.“ Према томе, сасвим је јасно да Никодимови аргументи не стоје, него да сам накнадно тражи канонско оправдање за свој поступак. Шта је узрок његовој отпадији? Можда се Владика Милутин пробудио због разних притисака и припретио Никовиму? Могуће. Верујем да нисам само ја писао протоколарна писма Епископима. Такође су почели да круже гласови о „догмату“ Равне земље и слично. Ја нисам лично писао Милутину јер се никад нисмо упознали. Друга могућност је митритис. Да су артемити обећали владичанство Никодиму. У његовом одрицању од СПЦ налазимо све артемитске аргументе, за које је и раније знао, али је сада наједном постао сензибилан на њих, као и више удварачких израза, а најачи је где Владику Теодосија назива оцеубицом. Никодим нема економских основа као артемити и мораће да им се удвара. Могуће је да ће артемити само тражити да се одрекне „догмата“ Равне земље, јер они то не исповедају. Мада могу и да зажмуре на једно око, јер су виши циљеви у питању. Ово је интересна група. Савез би направили и са црним ђаволом. [1] http://nikodimbogosavljevic.com/objava-prekida-pominjanja-i-opstenja [2] https://istinoljublje.wordpress.com/%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%99%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B0-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%B2%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8/. [3] http://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/1012-nikodim-bogosavljevicsusret-kirila-i-pape [4] http://nikodimbogosavljevic.com/prilog-pomirenju [5] http://borbazaveru.info/content/view/10813/1/
  8. Зоран Ђуровић: Ухватите Вука! Протојереј ставрофор, проф. др Владимир Вукашиновић и старешине цркве Ружице и капеле Свете Петке у Београду је пре два дана доживео најновији брутални напад од добро познатог по истинољубивости и непристрасности Блица.[1] Не треба бити интелигентан и разумети да је Блиц медиј који настоји да објави сваку ствар која није у корист СПЦ и да подгрева или фабрикује и надувава скандале. Такође, свакоме ко је упућен, намеће се да су исти текстови наручени и да подржавају одређену политику, али која није у корист СПЦ, као ни њених припадника. Сам пак Блиц вели да има своје инсајдере, илити „мантијаше“ који им дотурају „информације“. Јасно је да припадају једној од сукобљених струја у СПЦ. Проблем не би био велик када би се навијало за Петра или Павла. Овде је проблем што се навија за деструктивну по СПЦ струју. Политика је: што црње, то боље! Ставимо у хронику да се поп опио на опелу… да је убијен сестрић Владике Иринеја… да се бахати попови возе у пешачкој зони итд. Овај медиј систематски објављује текстове против Иринеја бачког. Какве везе има Иринеј са својим сестрићем? Какве ја везе имам са мојим сестрићем који је тренутно у затвору? Никакве. Никад нисам имао прилике да утичем на њега, а поготово не да га учим криминалу. Но, овај „добронамерни“ медиј мора да увек помене како су то наши сестрићи. Митрополит Амфилохије се шалио једном са својом мајком како је она успела да роди двојицу синова различите народности: Ристо који се изјашњава као Србин и други који вели да је Црногорац! Близанци, па могу да буду сасвим супротни… Свакако се не могу у 2 речи описати методи Блица, а изгледа као да имају неке тајне Гебелсове записе под руком. Тајминг је симптоматичан: денигративни текст се објављује дан пред избор декана за Богословски факултет у Бг. Да ствар буде најлуђа, овде није био никакав проблем између Владике Игњатија, који је изабран за декана БФ, и Вукашиновића, те Игњатије нема никакве везе са онима који су наручили текст против ВВ, јер су сами кандидати пријатељи из старих времена. Владика Игњатије је још као Добривоје био мој професор, стално сам ишао код њега на предавања, јер су ми била најинтересантнија, па сам ишао иако нисам био година којој је предавао, а после ме је примио и поставио за свештеника у својој епархији, у Смедереву. Он ми је и дао благослов за моје докторске студије. Имамо однос који се може описати само са пријатељски. Артемити су писали како ме је Игњатије поставио за професора на Академији СПЦ за Уметност и конзервацију. Самог Игњатија краси добродушност и широкогрудност, завидан интелектуални капацитет, свест о Цркви и слично. Но, Вукашиновић је једнако био добро решење, ако не и боље, јер је млађи, а сам Игњатије, сећам се, када му је Патријарх Павле приговарао како је потрошио много пара за епархијски двор и направио много тога, одговорио: Млад сам, па могу да радим! Пишем post festum, јер је мој бивши Владика, код кога су ми врата увек отворена, изабран за декана. Могу само да се радујем. Оно што сам хтео да кажем је да Игњатије нема никакве везе са кампањом против Вукашиновића (напротив), за кога могу одговорно да тврдим, јер сам доктор са првог папског универзитета, Латеранума, да је наш најбољи и најстручнији теолог у мантији, који је објавио мноштво научних студија. Да, Вукашиновић је најбољи, а ми, Срби, смо познати по томе да најбољима међу нама скидамо главе. Погледајте шта битанге пишу против Ђоковића. Фрустриране ништице мрзе квалитетне људе који су се доказали својим радом. Не треба Блиц in primis да се стиди ових срамних натписа, који у некој од демократских западних земаља никада се не би могли појавити, а када би се појавили, сами аутори би завршили у затвору, јер се не могу писати бљувотине на нечији рачун без да је исти био суђен – а овде немамо никаквог процеса који је покренут против ВВ – него треба да се стиде људи из сама СПЦ, који су изгубили сваки морални компас, па су инструисали новинаре Блица. Биће и грађанских и црквених тужби. [1] https://www.blic.rs/vesti/drustvo/preprodavao-knjige-otimao-se-za-krstenja-kandidat-za-dekana-bogoslovskog-fakulteta/dyghn30
  9. ЗОРАН ЂУРОВИЋ: ХЕРЦЕГОВАЧКИ КЛАН Како сам био обећао, а зна се да не причам напамет, сада бих укратко изнео како су ме дисквалификовали на Богословском факултету. Реч је о кратком портрету, скици ових ликова. Написао сам притужбу поводом конкурса за једног сарадника за ужу научну област Патристика – предмет Патрологија 2, са пуним радним временом, у складу са Законом о високом образовању који је расписао Универзитет у Београду Православни богословски факултет, Београд, Мије Ковачевића 11б, дана 27. 01. 2010, и објављеном у листу „Данас“, додатак „Послови“. Примедбе су се односиле на реферат комисије (примљено 3.3.2010) коју су сачињавали др Максим Васиљевић (доцент), др Владан Перишић (ванредни професор) и др Дражен Перић (доцент), а који је захваљујући обманама, нетачностима, и пристрасношћу довео до избора Андреја Јефтића на ово место. 1. На конкурсу су учествовали Драган Јованов, З. Ђуровић и А. Јефтић. Комисија на почетку извештаја одмах обмањује, или на недвосмисленом српском језику, лаже, наставно веће: «Одмах треба рећи да од ова три кандидата, два не испуњавају формално-правне услове конкурса [Ђуровић и Јованов], док их само један у потпуности испуњава. Но, ми ћемо ипак о сваком рећи најважније». Ово је гнусна лаж. Ђуровић испуњава формално-правне услове конкурса. Наиме, у условима се вели: «студент дипломских академских студија теологије који је студије првог степена завршио са укупном просечном оценом најмање осам (8); студент докторских студија теологије који је претходне нивое студија завршио са укупном просечном оценом најмање (8) и који показује смисао за наставни рад; магистар теолошких наука». Ђуровић је завршио БФ са просечном оценом 8, 57. Професорски колегијум је у старту био обманут овом лажју, тако да је испало да се бира само 1 кандидат од 1 кандидата. Бацање у очи прашине је «великодушност» комисије која ће «ипак о сваком рећи најважније». Који колегијум би одобрио да се прими неко ко не испуњава формално-правне услове? Ниједан. Да не рачунамо БФ колегијум... 2. Онда се иде у бесмислено образлагање зашто Јованов - описан као слободни списатељ, са просеком 7,97 - није у игри (захтевао се просек 8). Он је само колатерална штета да би се наставном већу замазале очи како поступају по закону, јер је овај испод просека. Треба се недвосмислено показати како два не испуњавају формално-правне услове конкурса. 3. Замазивање очију је било инсистирање да ја немам нострификован магистарски. Тачно. Али то ме не дисквалификује како је комисија рекла, да учествујем на конкурсу. Дакле, магистарски или не, једнако могу да учествујем на конкурсу. Комисија вели да је Ђуровић магистрирао на Августинијануму и да тамо ради докторску тезу, а са друге стране тврди да он није магистирао јер тезу није нострификовао у Србији, и да чак није ни на докторским студјима јер их не похађа у Србији! Ниједан од чланова Закона о високом образовању на који се позива конкурс не захтева претходно нострификовану диплому, нити се то вели у тексту конкурса. Такође, како је могуће да БФ потпише Конвенцију о размени доцената и студената са Латеранским Универзитетом, а не прихвата њихове дипломе? Како је могуће да један латерански професор одржи предавање на БФ, а за њега се посредно тврди да нема научне квалификације? Комисија је, дакле, била свесна да неко ко се специјализује (у мом случају 7 година) у одређеној области вероватно би требало да има предности у односу на друге кандидате. Зато је било нужно да се са формалне тачке (увек тумачене по кључу комисије) дискредитује моја специјализација. Следећи проблем са којим се комисија срела је простор који окупирају курикулуми кандидата: Ђуровићу је посветила 42 реда, Јефтићу 14. Ако погледамо паралелно шта се и како помиње, реторика комисије ће недвосмислено одати њену све само не непристрасност. Помиње се да Ђуровић није дао податке о основној школи (који се конкурсом нису тражили), док је Јефтић био одличан у ош.! Ирелевантност овог податка, али и припрема чланова већа на опрез (Ђуровић нешто крије) су сасвим јасни, а уз то се истиче и континуирана врлина Јефтићева. Око 30 назива које је Ђуровић навео као публиковане, у штампи или у припреми, комисија наводи in continuo свега 22, како би се добило на простору. Mea culpa се састоји у томе што нисам знао да треба да приложим и саме публиковане радове (у Италији се тако нешто никад не тражи) и што нисам прибавио доказе за радове који су примљени у штампу. Није ми, наиме, пало на памет да треба неки доказ за нпр. књигу: Walter Kasper (ed.), Il ministero petrino, cattolici e ortodossi in dialogo, из које сам превео студије, уводе и резимее на италијанском (око 90 страна), а наручилац је сам БФ, који ми је уредно и исплатио хонорар по обављеном послу. Такође сам по позиву ИТИ и БФ учествовао на симпосиону Српска теологија данас, Београд 29-30 мај 2009, излагање је било у штампи, но, потврду, да поновим, нисам нашао за сходно да узмем. Комисија селективно наводи шта је приложено а шта није: приложени су на DVD сви текстови који су у штампи, а такође и неки за које комисија вели да јој нису достављени. Да је комисија имала DVD у рукама види се из тога што тврди да је приложен први део књиге Јеванђеље по Марку. Превод. Отачки коментари. Модерни коментар (комисија не пропушта прилику да помене како је исти необјављен; ја сам и рекао да је у припреми за штампу). Но, истовремено за текстове, који се налазе на поменутом DVD: W. Kasper (ed.), Il ministero petrino, и први чланак из књиге: Света слика на хришћанском Западу до 843., извори, документи, тврди да нису приложени! За: Свети Августин, О блаженом животу (De beata vita). Латински текст напоредо. Општи и посебан увод у предкрштењске Дијалоге св. Августина Нело Ћипријани. Кура, превод (увод са ит., De beata vita са лат.), ноте и индекси Зоран Ђуровић. Издавач, Хинаки. Едиција, Извори бр. 1. Београд 2008, веле, прескачући све ово, само да је Ђуровић превео Ћипријанијева предавања са италијанског. Писац реферата комисије није био у стању ни да наведе исправно наслове мојих текстова и чак је дао погрешне референце, што би ме одмах дискредитовало у очима пажљивог читаоца. Исто важи и са недоследношћу начина цитирања мојих чланака: неке наслове ставља под наводницима, друге пише обично, без наводника и не у курзиву. Комисија, на крају, није могла да консултује моје преводе са грчког, јер није имала у рукама Саборност, часопис епархије Пожаревачко-Браничевске! Када пак писац реферата набраја референце А. Јефтића, ставља их једну испод друге да би визуелно пријало читаоцу, али су оне свега 3, што се правда његовом младошћу. Реч је о 2 мања превода са енглеског, свега 21 страна (ваљда се зато и не наводе у реферату стране објављеног превода, који је у фотокопији предат комисији). Но, комисија се не зауставља овде већ наводи да: «Иако је тек завршио Факултет, кандидат је успео да објави један оригинални рад: Природна теологија код Отаца Цркве, Богословље, 2009». Ово је лаж: Богословље за 2009 у коме би био Јефтићев текст није постојало 03.03.2009 када је примљен Реферат комисије (орг. јед. 02, бр. 37/9). Када је у приватном разговору, Владан Перишић покушао да ми објасни како је објављен рад исто што и рад примљен за штампу (на страну што српски не зна за такву употребу), проблем остаје зато што у Јефтићевој документацији не постоји нити копија тог рада, ма у каквој форми, нити потврда да је рад у штампи. Предлог Реферата да се гласа за Јефтића (јединог на крају предложеног), мотивисан између осталог младошћу кандидата, је управо супротан изгласаном (06.04.2009) Закону о забрани дискриминације (на снази од 07.04.2009), члан 2.1, који забрањује дискриминацију по старосном добу. Ни текст конкурса није предвидео старосно доба за ово радно место. Образложење да се младост подразумева је, дакле, у супротности са Законом о забрани дискриминације, са текстом конкурса и чак са праксом БФ (већи део асистената-сарадника је око мог старосног доба). На крају, Реферат, који је јавне природе, вређа и моју част, јер вели да «чак и када остала два кандидата [Ђуровић и Јованов] не би имала поменуте формално-правне препреке», они би изабрали Јефтића. Ово је груба увреда целокупног мог протеклог научног рада који је прошао рецепцију и оверу не само овдашње академске средине, него и иностране. Чак да нисам објавио ништа до сада остају мој магистарски рад (преко 250 стр.) и завршене докторске студије (докторски рад био пред одбраном, прошао пред-дискусију). Да је комисија казала да сам преквалификован, некако би се и могло прогутати, али рећи да је неко ко је завршио са одличним успехом магистарске и докторске студије на Латеранском факултету, који је један од најугледнијих у свету, мало је много. Резимирајући, довољно је поменути само следеће: - Имао сам 7 година специјалистичких студија из патрологије а г. Јефтић ни један дан; - приликом Конкурса кандидати су имали научног рада: Ђуровић 1137 страница, господин Јефтић 51 – дакле, Ђуровић је имао свега 22 пута више материјала него г. Јефтић; - господин Јефтић не може поседовати докторат из патрологије на ПБФ јер те специјалистичке студије уопште не постоје. Нажалост, ово није усамљена епизода него су се стално дешавале неке „чудне околности“ у вези са мојом маленкости на ПБФ. Навешћу само две епизоде: 1) Десило се да на мистериозан начин нестану захтеви за стипендијом (мој и моје госпе, а она је дипломирала на Грегоријани). Захтеви су ишли преко уваженог господина Шијаковића, и тек, кроз необориве доказе, су у секретеријату ПБФ признали да је неко „грешком“ побрисао мејлове. Та стипендија је на крају стигла, али је једва била за покривање струје или телефона. Неко је тамо систематски радио против мене. 2) Опет, у то доба, сам добио препоруке од мојих професора, тадашњег декана, еп. Игњатија као и Монс. Хочевара да предајем пост-дипломцима на Латеранском теолошком факултету. Наиме, то је због тога што смо ми и библичари посебан сој, стога, када завршимо све докторске испите и кад нам се одобри писање тезе, можемо да предајемо докторантима. Нису неки новци у питању, али се са каријером почиње. Међутим, декан тог факултета, који ме је лепо примио, тражио је да имам и са београдског ПБФ једно протоколарно писмо, јер је управо он био у комисији која је склопила конвенцију о сарадњи са ПБФ. Уредно сам послао захтев са пропратним материјалом, али никакав одговор нисам добио. Ваљда је требало да шеним... Наравно да су документа поново „добила ноге“. О. Перишић ми после 2 године каза: Па ти лепо пођеш тамо, ако си квалитетан они ће те примити. - Ово је врх цинизма! Управо зато што сам био са ПБФ нисам могао да аплицирам као сваки други кандидат. У целој причи је била интересна заједница, где су се ови ликови међусобно подржавали, где је еп. Григорије био пријатељ са Јефтићима, мецена сестре Андрејеве, талентоване Ање, која је трагично преминула, али што мени није довољан разлог да некоме се упропасти више деценијски крвави рад. Ови људи су свесно то урадили, јер није било посреди само незнање, него намерно фалсификовање свега и свачега. Ово је укратко о modus operandi овог клана. Да говорим истину, види се из просте чињенице да нико од ових беспризорника ме не тужи за увреду части. Прилози: 1) Текст конкурса 2) Реферат комисије
  10. Драги пријатељи, желео бих да вам препоручим текст Саше Кнежевића, полихистора и полиглоте из Љубљане, који даје један интересантан осврт, а везан је за нашу тему око теорије еволуције и Шестоднева. Написан је независно од наше расправе, али како није продукт талибанске свести, него добро фундиран, препоручујем га вашој пажњи. SAŠA KNEŽEVIĆ: DINOSAURI I LJUDI – JESU LI ONI ŽIVELI U ISTO DOBA? ... viđene su ogromne aždaje, visoke 30 koraka (okolo 10 m.) i široke u telu 10 pedalja (okolo 2,5 m.). Na prednjem delu, uz glavu, imaju dve kratke noge sa po tri kandže kao u tigra, sa očima većim nego hleb za četri dinara (pane da quattro denari) koje jako sijaju. Čeljusti su dovoljno široke da progutaju čoveka, zubi su veliki i oštri a njihov izgled toliko grozan da ni čovek ni nijedna vrsta životinje ne može da im priđe od užasa. Druge su manje, dugačke osam, šest koraka. Ovim načinom ih love; preko dana zbog vrućine one vrebaju u pećinama odakle noćima kreću u potragu za hranom i sve što sretnu i uhvate, bilo tigra, vuka ili drugo, prožderu; posle se odvuku ka nekom jezeru, izvoru vode ili reke da piju. Svojim kretanjem uzduž obale i zbog svoje velike težine otisci koje ostavljaju su duboki, kao kada bi se vukao težak tram po pesku. Oni čiji posao je da ih love izviđaju put kojim se najčešće kreću te zabadaju u zemlju nekoliko komada drveta sa oštrim gvozdenim šiljcima koje zatrpavaju peskom tako da se ovi ne vide. Kada se životinje kreću ka mestima gde obično love, ovim instrumentima bivaju ranjavane i ubrzo ubijane. Vrane, čim osete da su umrle, počinju da graču; ovo bude kao znak lovcima da krenu na to mesto. Prvo im deru kožuru, starajući se najpre da izvade žuč koji je mnogo cenjen u medicini. U slučaju ujeda besnog psa koristi se mala količina ovog, pomešana sa vinom. Takođe se koristi za ubrzanje porođaja, nakon pojave ženskih trudova. Mala količina istog može odmah da ukloni čir, bubuljicu i druge plikove na telu; jako je delotvoran i za druge bolesti. Meso ove životinje skupo se prodaje, jer se misli da ima bolji ukus nego ostala mesa i svi ga cene kao specijalitet ... [1] Marko Polo je opisivao t-reksa? Ovako u svojoj knjizi uspomena čuveni srednjevekovni trgovac i putnik, Venecijanac Marko Polo opisuje neobične životinje koje su živele u Kini dokud je doputovao kao mladić sa svojim ocem i stricem, bogatim trgovcima, i gde je postao izaslanik Kublaj kana. Uz opise izrade papira, koji u Evropi nisu poznavali, pominjanja kinskih dinastija koje su „preživele“ (nasuprot vladajućim ubeđenjima) biblijski potop, što ne bi smelo „u teoriji“ da se dogodi, sačinjava svakako i pominjanje ovih bića jedan uži izbor najzanimljivijih tema koje je mogao Polo iz daleke Azije da prenese u Italiju. Međutim, nama govore da to mora da je neka greška, jer zmajevi i aždaje su bića iz mitologije. Sveti Đorđe, kako čitamo u njegovom žitiju, nije ubio kopljem pravu aždaju, već duhovnu, imaginarnu aždaju ili „đavola“. Pronađena lubanja dinosaura (gore) i Zmajski most u Ljubljani (dole)[2] https://www.youtube.com/watch?v=TDOy8OLGZsI IKA KAMENOVI Reč dinosaur je novijeg datuma. Ovu reč skovao je britanski biolog Richard Owen u 19. veku. Na grčkom ova nova reč označava strašnog, groznog (deinos) gmizavca (sauros). Pošto se u to doba kao požar širila ideja evolucije (t.j. preko majmuna nastao je čovek), a bili su nađeni brojni fosili ovih ogromnih reptila, pojavilo se ubeđenje da je ovde reč o nepoznatim čoveku bićima živećim na Zemlji pre pojave ljudi. Međutim, drevne civilizacije kako ćemo videti kasnije, za ove životinje imale su drugačije nazive. Ove beštije njima su bile poznate kao zmajevi ili aždaje. Gotovo sve drevne kulture sadrže neobična svedočanstva o tim bićima u vidu raznih artefakata: crteži, skulpture i druga svedočanstva,[3] što se nikako ne uklapa u novu teoriju o nastanku života. Među danas poznatijim artefaktima su i kamenovi Ika, pronađeni u grobnicama u Peruju, izrađeni pre 1.500 A.D. Nekoliko decenija nakon što si ti kamenovi pronađeni naučnici će shvatiti da strašni reptili nisu vukli rep po zemlji - držali su ga u vazduhu - kao i da su određene vrste ovih reptila imale izduženiji vrat nego što se mislilo – sve to bilo je pravilno izobraženo na ovim kamenim gravurama. [4] NOVIJA OTKRIĆA U martu 2005. godine paleontolog M. Schweitzer sa svojim timom pronašla je unutar nožne kosti tiranosaura meka tkiva (vidi sliku). Bukvalno netaknuti pronađeni su krvni sudovi, matrica kosti, vezno tkivo i krvna zrnca.[5] Kosti nisu bile do kraja fosilizovane i ležale su u jurskim formacijama ili slojevima, Hell Creek u Montani (SAD). To je zaprepastilo naučni tim budući da proteini jako brzo degadiraju i u najboljnim uslovima ne mogu da se održe dugo. Istraživanja rađena na mumijama u Egiptu pokazala su da izvorne molekule biomaterije mogu najduže da se očuvaju oko 10.000 godina. METODE DATACIJE Uvek je postajao problem kako pronaći način za određivanje starosti. Prebrojati godove drveta i zaključiti koliko je ono staro je jedno, a oceniti starost neke skale ili kosti nešto sasvim drugo. Tu se koriste u glavnom radiodatacijske metode koje određuju starost na osnovi vremena poluraspada radioaktivnih elemenata koji se nalaze u probama ili uzorcima ispitivanog tla ili organske tvari. U skalama prebrojavaju se npr. elementi roditelj i potomci (uran- 234 i torij-230) a u živim organizmima npr. izotopi ugljika C-14. C-14 nastaje u atmosferi, apsorbiraju ga u procesu fotosinteze biljke. C-14 kasnije dopire do kostiju živih bića koji jedu biljke (ili meso životinja koje se hrane biljkama). Vreme poluraspada C-14 (u današnjim uslovima) iznosi okolo 7.530 godina. Ovo znači da ako je u početku bilo u kostima npr. 1.000 atoma C-14, kroz 7.530 godina zbog radijacije u kostima ostaće tačno samo još pola početnog broja atoma (roditelja) ili 500.[6] A kroz 15.060 godina ili duplo više, samo još 250 zbog zakonomernosti radioaktivnog raspada. Zbog same specifičnosti izbrojavanja ovih atoma u laboratoriju, uz određenu pretpostavku njihovog početnog stanja u atmosferi u prošlosti, maksimalna starost koja se može odrediti ovom metodom iznosi oko 55.000 (atomskih) godina. Ali pošto je većina fosila zapravo mineral ili kamen, C-14 metoda ovde nije upotrebljiva. U tim slučajevima starost fosila određuje se na osnovi starosti kamenog tla u kojima su ti fosili pronađeni. Ne mali broj puta dešava se i suprotno – da se starost kamenih naslaga određuje na osnovi tipičnih iskopina ili fosila koje te naslage ili slojevi sadrže. Dakle, geolozi vole da odrede starost sloja po tipičnim fosilnim ostacima u tim slojevima, a biolozi vole da izmere starost fosila na osnovi tipičnih slojeva u kojima su oni bili iskopani. Ovde je reč o začaranom krugu - circulus in probando. Ali pronalazak živog, nefosiliziranog tkiva dinasaura u Montani podstakao je naučni tim da ovaj put utvrdi starost ovih kostiju metodom C-14. Merenja svih probi uradio je centar za radiodataciju Univerzitata u Džordžiji (The Center for Applied Isotope Studies at the University of Georgia). Ljudi iz ovog centra nisu znali čije kosti su se podvrgavale ispitivanju da bi se na taj način osigurala što veća nepristrasnost.[7] Nedugo zatim tim naučnika pronaćiće u istim slojevima – ne zaboravimo da su oni važili za stare oko 150-200 miliona godina - ostatke apatosaura, triceratopa, alosaura, hardosaura itd. Probe sa ovim bićima odredile njihovu starost. Vidi tabelu. Rezultati C-14 testova na kostima dinosaurusa[8] Ovi podaci odjeknuli su kao nuklearna eksplozija. Em što su tkiva bila još „živa“, em što je njihova starost bila neprihvatljiva. Jurski slojevi stari preko 100 miliona (atomskih) godina – a to je vreme kad su zmajevi navodno izumrli[9] - sadžre kosti stare oko 30.000 hiljada (atomskih) godina! Ovo na prvi pogled vodi u zaključak ne samo da su ljudi i dinosauri ipak živeli zajedno nego da i cela teorija o evoluciji i njenim milijardama godina gubi jako bitno tlo pod nogama, jer su za evoluciju kao preduslov potrebne milijarde godine. Dalje, rezultati dobijeni jednom i drugom radiodatacijskom metodom bili su toliko različiti da ovde teško može biti govora da je ova omaška proizvod loše međusobne „kalibracije“ ovih dvaju metoda, jer su još uvek neraspadnuta i živa tkiva nagoveštavala da i jedan i drugi sat ili metoda – jedna koja se koristi za određivanje starosti kamenih slojeva, a druga živih tkiva ili C-14 – ne rade ispravno.[10] Ovo je diglo toliko prašine, kada se „afera“ pročula, da niko iz zvaničnog „establišmenta“ nije hteo ove podatke da objavljuje a kamoli da ih tumači. Samo postojanje ovih „dokaza“ bila je opasna jeres.[11] Nafta i ugalj su organskog porekla. Njima se takođe pripisuju bajkovite starosti, više nekoliko stotina milijona godina. Kako ugalj tako i nafta sadrži velike količine ugljika C-14. A to je velika anomalija, jer bi – ako su nafta i ugalj doista toliko stari, a vreme poluraspada izotopa C-14 utvrđeno na oko 7.500 godina – ovaj bi morao davno iz njih da nestane. Na slici naslage uglja Wyodak u Wyomingu C-14 u fosilnim gorivima pokušali su objasniti: a.) da se on tu našao zbog kontaminacije od drugih slojeva, i b.) da se C-14 pojavio kao posledica U-raspada ili kao sporedni proizvod radioaktivnog raspada izotopa uranijuma. U Wyomingu naslage uglja dostižu i po 90 metara. Slično je i u podzemnim kopovima. C-14 nalazi se gotovo jednoobrazno upakovan u ovim naslagama. Da se C-14 ušuljao u sve jedno zrno uglja i kontaminirao ga, o čemu u očaju spekulišu ovi istražitelji, to ne bi moglo da se desi slučajno, stihijski, već bi za to morao da postoji neki razlog ili pravilo. Ideja je bila, da je taj C-14 morala da dotura neka bakterija, međutim ona nikada nije bila pronađena.[12] Zato je kao spas došla teorija da je C-14 zapravo elemenat „potomak“ koji je posledica radioaktivnog raspada izotopa uranijuma (U-raspad). Ali tu je problem još veći, jer onda ti rudnici ne bi bili rudnici uglja već urana, jer bi za svaki atom ugljika morali pronalaziti od dva do devetdesetdevet atoma urana, dok bi se u samim rudnicima uranijuma nalazile velike količine C-14. Ава Зоран тврди је пронашао у неком апокрифу како је Марко Поло срео на свом путу матријарху Вере Брежњеве Ali vratimo se ponovo na naša živa tkiva dinosaura. Nedavno je kao obećani i dugo očekivani spas prohujao naučni referat objavljen u Lifescience.[13] Ako već nije pošlo za rukom da se pobije C-14 u uglju i nafti, dokazujući da fosilna goriva uopšte nisu stara (a ako nisu stara onda su mlada, onda je i Zemlja mlada), pojavila se nada da će ovog puta sreća po naučnike biti veća. Jer ova živa tkiva u bićima moraju da budu stara milione godina, jer su i dinosauri živeli pre više desetina miliona godina. Ovaj put ovo čudo moralo je da se pojasni – gvožde! Gvožđe u krvi dinosaura! Eureka! Železo u krvi dinosaura je zapravo očuvalo tkivo od korupcije! Urađeni su bili testovi. Krvne sudove noja natopili su u tekućini koja je sadržavala ogromno železa. Ona je bila specialno napravljena od crvenih krvnih zrnaca. Ideja zasniva se na tom da gvožđe svojim slobodnim radikalima privlači proteine i ćelije membrana vezajući ih u čvorove. Ovo deluje kao formaldehid ili vrsta alkohola koji se koristi za čuvanje organskih obrazaca. Meka tkiva ovako natopljena i „konzervisana“ neobičnim preparatom – privilegij koji bi nekako morale da si priušte sve ove kosti pronađene u poroznim pešćanim naslagama – trule su u laboratoriju za dve godine. Dobro ste čuli (pročitali) – dve godine! Posle dve godine od njih nije ostalo ništa. One su se raspale. Ali ovaj dvogodišnji eksperiment nekritički, sa velikim oduševljenjem, prihvaćen je kao dokaz – kao dokaz koji objašnjava 100 miliona godina (100.000.000 ili 0.00002%) neraspadnutosti ovih tkiva. Međutim, na vama je da sami procenite, da li je bajka ovaj trik sa nojevom krvlju ili to da je sv. Đorđe ubio aždaju! Saša Knežević, Ljubljana, 29.12. 2016 [1] The Travels of Marco Polo, 1948, Book 2, Chapter XL, pg. 185-186. [2] Kult svetog Georgija brzo se proširio i na Zapad. Sv. Georgije postao je zaštitnik nekoliko zemalja (Engleska) i gradova (Barcelona, Ljubljana). [3] Uzmimo životinje kineskog horoskopa/kalendara: pacov, bivol, tigar, mačka, ZMAJ, zmija, konj, koza, majmun, petao, pas i vepar! Na slikama niže sa leve strane odozgo isklesan je reljef dinosaura u Angkor Wat-u, Kambodža (1.186 A.D.), sa desne je platno iz Nazca, Paru (700 A.D.), niže je tapiserija iz Chateau de Blois, Francuska (1.500 A.D.). [4] The message from science: https://www.youtube.com/watch?v=TDOy8OLGZsI [5] http://godinanutshell.com/2015/05/05/dinosaur-soft-tissue-understanding-why-dinosaurs-are-young/ [6] Jedan od neutrona izotopa ugljika C-14 raspada na proton i elektron (i elektron antineutrino). U sledećem koraku C-14 raspada u stabilan izotop azota-14 (azot-14 je elemenat »potomak«). [7] https://www.youtube.com/watch?v=zvWdWbLcJvQ – Video koji pokazuje testiranje uzoraka. [8] http://www.ancient-origins.net/news-evolution-human-origins/humans-walk-earth-dinosaurs-triceratops-horn-dated-33500-020159#ixzz3oi45b0qH [9] Jurski period trajao je od 200 do 145 miliona atomskih godina u prošlosti. Zmajevi se vode kao izumrli pre 66 mio. godina. [10] Rekli smo naime da živa tkiva ne mogu da se odžre duže od 10.000 godina. Zašto i jedna i druga metoda »prebacuju« krije se u energiji nulte tačke ENT (ili ZPE »Zero point Energy«). Ona je u prošlosti bila mnogo manja, radi čega su atomski satovi mnogo brže »kucali« a vremena radioaktivnog poluraspada bila mnogo kraća. (O ovom govori jedan drugi članak). Ako bi se ovi atomski satovi korigovali sa ENT, orbitalno vreme koje bi dobili za ove kosti odgovaralo bi starosti svega 5215 +/- 5 godina ili 3020 +/- 5 g. B.C. To bi ujedno odgovaralo rokovima za raspad organskog materijala. [11] Profesor Mark Armitage otvorio je diskusiju sa svojim studentima o ovoj temi i bio lišen svoje katedre na Kalifornijskom univerzitetu. Sa druge strane Centar za radiodataciju koji je uradio ove testove odbio je da za sumu od 20.000 dolara ponovi testiranje ne dajući za to nikakvo obrazloženje. [12] Bakterije su kao kec iz rukava uvek kada se nema rešenja. I u slučaju živih tkiva. Postojala je ideja da ova živa tkiva zapravo nisu živa, već da su ona proizvod nekakvih bakterija. Međutim, bakterije ne mogu da proizvode proteine. [13] http://www.livescience.com/41537-t-rex-soft-tissue.html?li_source=LI&li_medium=most-popular
  11. Валдежани: кратак осврт на историјски развој и доктрину 1. Историјски развој валдежанског покрета 1.1. Почеци Крајем средњег века по валдешким пропланцима на Kотијским Алпима[1] распрострла се легенда коју су валдешки историчари узимали за фактографску чак и у XIX веку, а према којој се тај покрет идентификоваo са остатком првобитном апостолском црквом која је остала нетакнута у долинама Коције, коју су следбеници Валда пронашли када су стигли тамо. Легенда је данак фантазма Велике Цркве да се свака доктрина или пракса мора везати за апостолско доба, а који су делили и протестанти раних генерација. Тако имамо и код адвентиста позивање на разноразне девијантне покрете у Цркви, да би на тај начин успоставили некакав континуитет из апостолског доба, јер је непријатно питање: Како то да је Црква побеђена, а сам Исус је обећао да је ни врата паклена неће надвладати (Мт 16, 18)? Векови празнине у историји цркве нису компатибилни са овим обећањем. Иако разумније, мада једнако неутемељено, је и виђење у Клаудију из Торина (780–840) као неког претече валдежана. Наиме, аутор Apologeticum atque rescriptum adversus Theutmirum abbatem био је торински епископ захваљујући сину Карла Великог, Лудовику Побожном (Hludovicus Pius † 840), који је био заговорник иконоборства, противник култа светаца и других идеја које су биле опште прихваћене. Једна од најстаријих издавачких кућа у Италији носи његово име Claudiana, основана је у Торину 1855, а данас издаје углавном протестантске књиге. Наравно да Клаудијево име фигурира као симбол, а не као историјска спона са валдежанским покретом. Валдежани или валдези (лат. valdenses; фр. vaudois; ит. valdesi, познати и као лионски сиромаси, лат. pauperes Lugdunenses) настају око 1170. у Лиону, са чим се данас слажу сви озбиљни историчари. Наиме, утврђивање историјских факата је било оптерећено конфесионалним предрасудама, као и сиромашном документацијом коју имамо о овом периоду.[2] Ваља напоменути да се име валдежани или валдези среће код њих тек од прихватања протестантске доктрине, док су их противници и до тада звали валдежанима, што је имало пежоративно значење, као нпр. сада што се следбеници екскомуницираног еп. Артемија називају артемитима. Пежоративност је од Павловог инсистирања да су хришћани следбеници Христа а не људи (cf. 1Кoр 1, 12). До овог доба су себе називали лионским сиромасима, Христовим сиромасима (pauperes Christi), сиромашнима у Духу (pauper spiritu), савршенима (perfectus), верницма (credentes), или једноставно браћом (frater), што ће касније прихватити францисканци. Покрет носи име по свом оснивачу Валду (око 1140 – око 1217); не само да имамо мало података о њему, него имамо и конфузију око његовог имена, тако да се код разних аутора среће: Valdo, Valdes, Valdesio, Vaux, са почетним V или W (лат. Valdus, Valdesius, Valdo; фр. Valdès). Тек после око 150 година, почетком XIV века, уз Валдо се додаје и Петар (Пјетро Валдо). И у овом случају је јасан данак општем менталитету – фигура апостола Петра је на Западу имала улогу стене и оснивача Цркве, тако да су валдежани прибегли „Новом“ Петру који би могао да се носи са римским.[3] Основна сведочанства о Валду имамо у полемичким делима (Бернард из Фонкода и Алан из Лила) и код инквизитора из XIV в. (Бернард Ги, Жак Форнје (Jacques Fournier, потоњи папа Бенедикт XII) и др.). Валдо је био богати трговац из Лиона (Француска), 70-их година XII в. који је под утицајем јеванђелских проповеди, а можда због стреса у вези са изненадном смрћу блиског пријатеља, одлучио да се одрекне овоземаљских добара и посвети јеванђелском идеалу. Раздао је већину својих добара сиромасима; мада је део дао мушко-женском манастиру Фонтевро (Fontevrault), који је прихватио две његове малолетне кћери. Не треба сметнути са ума да је ова опатија била стожер интернационалне аристократије тог доба, како француске тако и британске, где су ктитори и врхушка били из династије Плантагенета. Валдо јесте напустио своју супругу, иако је то у нескладу са Јеванђељем али своје није оставио незбринутима. Поверио их је Цркви. Да би се разумели примордији валдежана, ове чињенице, као и следеће, не треба пренебрећи. Јер овде већ улазимо у проблем Валдове правоверности.[4] Валдо је био веома импресиониран житијем св. Алексија (IV в.) и његове супруге који су на дан своје свадбе одлучили да живе у чедности па су поклоне сву своју имовину даривали сиромашнима. Овде се срећемо са једним општим идеалом или по некима са замишљеном заповешћу о целибату. Те идеје налазимо у енкратита, манихејаца, затим и пелагијанаца. Није пак јасно зашто би се неко женио а да руши Божију заповест о прокреацији? Валдо је није прекршио, јер је имао две девојчице. У овом светлу остаје нејасно како неки валдежански аутори напомињу, да за разлику од св. Франциска Асишког, Валдо није основао монашки ред? Ове ноте или напомене су пример пристрасног посматрања и жеље за силовањем првобитних убеђења валдежана, која се дубоко разликују од данашњих. За Валда је целибат био идеал који је и тада, са позиција правоверја, био проблематичан, поготово у случају да га пригрли ожењен човек. Код св. Августина, али у његовом млађем добу, наћи ћемо препоруку да се супружници пре старости уздрже од сексуалних односа како би задобили неку хвалу а не да од њих одустану када су већ онеспособљени старошћу или болешћу. Немањићи, пак, из Валдовог доба, ће пригрлити монашки завет тек пред крај живота. Модерни валдежани, с друге стране, имају жењене служитеље култа, тј. Речи. Житије св. Алексија је један детаљ. Други детаљ је паралела са житијем св. Антонија. Наиме, каже се да је Валдо био погођен читањем Јеванђеља по Матеју где се говори о богатом младићу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мт 19, 21). Наиме, у житију св. Антонија од св. Атанасија Великог[5] читамо да је исти стих овога натерао да оде у пустињу. Знамо да су валдежани имали цитате из Отаца који су им служили као модерни постери. У овим слоганима најзаступљенији је био св. Августин а фигурирали су и Јероним, Амброзије, Папа Григорије и други. Сви ови елементи сведоче да је валдежански покрет на почетку био црквени покрет. Јер, колико год да доводимо у питање аутентичност свих ових исказа, они сведоче да су валдежани размишљали са позиције Велике Цркве. Не може се негирати да су они били црквени покрет. Имамо и Писмо и Предање. Валтер Мап, који нам је оставио сведочанства о „голим следбеницима голог Христа“ (nudi nudum Christum sequentes) говори о коришћењу Писма и Отаца код валдежана.[6] Како није познавао латински Валдо је финансирао превод Јеванђеља на провансалски језик. За тај посао је ангажовљао двојицу свештеника, а временом су на то језгро додавани други делови Библије. Наводећи примере из живота апостола, тврдио је да само лична достојност и праведан живот, као лични пример, дају право за проповедање. На почетку се није разишао са Католичком Црквом. Окружио се групом следбеника који су дали завет сиромаштва и постали путујући проповедници, обучени само у једну хаљину, практично сакос – врећу. Идеал сиромаштва и јеванђелске једноставности, био би без икакве сумње подржан од садашњег Папе Франциска али су валдежани имали несрећу да њихов покрет настане у време када су катари већ били осуђени па су у ту групу су црквени прелати одмах трпали све који не би имали директну дозволу од надлежног епископа или папе за своју делатност. Тако су валдежани дошли у сукоб са месним епископом. Валдо се није обесхрабрио па је пошао директно Папи Александру III (1159–1181), за време заседања III Латеранског сабореа (1179), да би добио дозволу да проповеда.[7] Сам пак Папа Алекандар је истицао примат папске власти над краљевском и императорском, унапред је узимао десетак од оних који су живели на територији Patrimonium Sancti Petri. Јасно је да је овакав Папа речима утешио Валда, али га је позвао да он и његови буду потчињени лионском епископу. Он није имао далековидост једног Инокентија III (1198–1216) који 30 година касније (1209) одобрио готово идентичне захтеве св. Франциска Асишког. Међутим, Валдо није имао стрпљења да прихвати ове услове, наставио је да проповеда са својим следбеницима, сиромасима из Лиона. Позван је на сабор у Лиону 1180. од стране кардинала Енрика Марција (Enrico di Marcy), епископа Албана где је исповедио православну веру и осудио грешке катара. Ипак, то није било довољно, па је 1184. екскомунициран булом Ад аболендам Папе Луција III (1181-1185) на сабору у Верони када су анатемисани катари, патарени, валдежани и арналдисти (Imprimis ergo Catharos et Patarinos et eos, qui se Humiliatos vel Pauperes de Ludguno falso nomine mentiuntur). Валдежани су тада одстрањени више као шизматици (непослушни) него као јеретици. Уведен је принцип, непознат римском праву, да неко може и без сведока и одсуству бити процесуиран. Епископима се налаже да трагају за јеретицима у својим дијецезама (епархијама), inquiro те отуда инквизиција.[8] Претходно је 1182–1183. архиепископ лионски забранио Валду да проповеда. Тачку на све је ставио IV Латерански сабор (1215), који је осудио валдежане као „непокајане јеретике“.[9] Међутим, покрет је био дубоко укорењен на југу Француске, Шпаније и на северу Италије а нарочито у Ломбардији и Пијемонту, где су му се придружили следбеници Арналда из Бреше и дисиденти из покрета Понижених, и 1205. се називају Сиромасима из Ломбардије. Тако настаје и први раздор у покрету: Лионци су презирали брак (проповедали монаштво у свету), ручни рад (congregaciones laborancium) и хијерархију, док су Ломбардијци, на челу са Ђованијем ди Ронком, прихватали све ово али су били строжији од Француза у одбијању сакрамената недостојних свештеника. Валдо је умро око 1217. године, вероватно у Бохемији (према неким ауторима 1207) без да помири раздељене групе, у чему није успео ни сабор организован у Бергаму 1218. У међувремену је шпански валдешки теолог Дуранд д'Оска (Durand de Huesca), формирао 1208. покрет Сиромашних Католика, који је прихватио Папа Инокентије III. 1.2. Покрет после Валдове смрти После изгона из Лиона, још за Валдовог живота, почели су прогони. Најжешћи су били у Шпанији (едикти из 1194. и 1197. су прописивали спаљивање) и Немачкој (спаљено 80 валдежана у Стразбургу 1211), а блажи прогони су били у Италији и Француској. Ломбардијци су се почетком XIII в. разишли са валдежанима из Немачке, јер су за разлику од северњака били радикалнији, не признавајући тајне католичких свештеника; једна врста клерикализације се рађа, јер су у почетку мирјани (верници, другови, браћа) били једнако „призвани“, као и апостоли да свршавају евхаристију (јер само рукоположење није гарант валидности тајни него врлински и сиромашни начин живота), док се сада брига о доктрини поверава „служитељима“, или „савршенима“, око којих се и формирала месна заједница. Јединство се манифестовало саборима који су се вршили сваке године. Око 1370. Валдо почиње да се назива симболички Петром, ствара се идеологија која треба да буде конкурентна Риму. Наглашава се да они нису увели ништа ново јер су pauperes Christi постојали у време Константина и Папе Силвестра I (314–335). Константин је донео зло јер је посветовњачио Цркву и увео богатство и велељепије као принцип. Настаје легенда да су се валдежани оделили од римске Цркве још у време Папе Силвестра о чему нам сведочи Флације Илирикус у Catalogue testium veritatis, 1556; тако су у XVI–XVII в. сви валдежани веровали да потичу из апостолских времена. Покрет задржава свој главни принцип: морално савершенство и покајање. Шире се по Јужној Италији као и у алпским пределима а јаки су у Немачкој и Чешкој без обзира на повремене прогоне где су се кроз интензивну везу са хуситима. Неко ће говорити чак о „валдо-хуситском савезу“.[10] Године 1487. Папа Инокентике VIII је покренуо крсташки поход против валдежана. Покрет је дуго прогоњен на основу уобичајених клевета за обожавање Луцифера и практиковање ритуалног жртвовања деце чему је најзаслужнија књига из тог доба под називом Errores haereticorum Waldensium. Прогон је трајао током читавог XIV века са врхунцем око 1370, када је 170 валдежана спаљено. Покрет упркос томе ипак успева да се развије до XVI века. Године 1530. валдежанин Жорж Морел се, под утицајем проповеди Г. Фарела, обратио реформистима из Стразбурга како би се одредио положај валдежана у односу на радикалне реформисте. Са Морелом је био и други „барба“ (путујући проповедник), Пјетро Масон (Pietro Masson), који није успео да се врати јер су га ухапсили и убили у Дижону. Након две године, на сабору у Шанфорану, валдежани себе препознају као протестанте. У потпуности се кида свака веза са Католичком Црквом. „Савршени“ су морали да се одрекну „апостолске“ скитње, целибата и аскезе. Тако су се валдежани одрекли идеја свог оснивача и прихватили хелветско исповедање, односно пришли калвинизму.[11] У Италији су валдежани, иако претрпевши утицај реформације, сачували верску и политичку независност, пружајући оружани отпор војсци Савојца Емануела Филиберта (1553–1580). По мировном споразуму из Кавура (јуна 1561), власти су биле приморане да препознају аутономију већег броја валдешких заједница. Заједнице које су опстале се удружиле су се 1571. у Унију (Union des Vallées). Едиктом од 15. маја 1650. валдежанима се прети смрћу и конфисковањам имања уколико се не врате римској цркви. Године 1655. Карло Емануило II је поново почео да се бори са валдежанима, што је изазвало осуду од стране протестантских цркава. Та година је позната по крвавом покољу валдежана (Пијемонтске Пасхе, Pasque Piemontesi), на шта се згрозио и чувени поета Џон Милтон. Према једном валдешком документу из 1656. биланс војних интервенција био је 1712 убијених, а најмање 148 деце су били одведени и поверени католичким породицама. Савојац Виктор Амедеј II је 1686. године, у договору са француским краљем Лудовиком XIV, опет предузео акцију присилног обраћања валдежана у католичанство због чега су они морали да пребегну у Швајцарску.[12] Побуна валдежана је била угашена тако да су неки завршили у затвору или послати на галије док су други били приморани да напусте Пијемонт. Године 1689. један валдежански проповедник по имену Анри Арно (Henri Arnaud) и командант Јаванел (бивши сељак, Giosuè Gianavello), подржани од стране Холандије и будућег енглеског краља, Вилхелма III Оранског, сакупили су скоро 1000 наоружаних валдежана и француских хугенота. Водећи у Пијемонту војне операције, валдежани добијају од херцега признање и амнестију за кажњене. То је ткз. Славни повратак у отаџбину (Glorioso Rimpatrio). Међутим, 1698–1699 више од 2000 пијемонтских валдежана и хугенота су били присиљени да се преселе у Немачку (главна група у Виртембергу), гдје су формирали низ колонија (1716. је било 14 заједница од око 4 тисуће људи, од чега је чак 2500 људи било у Виртембергу). Касније је већина ових заједница прешла на лутеранство. Они који су остали у Пијемонту били су прогоњени. Ни војне кампање, али ни језуитска мисија нису успели да угуше валдежане а грађанска права су им призната 1848. године. 1.3 Валдежани данас Валдешка црква у XX в. постаје национална италијанска протестантска црква са независном хијерархијом и центром у Фиренци. Она има сопствени литургијск обред у односу на реформаторски, сопствени теолошки факултет за формацију проповедника (од 1861. у Фиренци, од 1922. у Риму). Године 1979. валдежани се спајају са методистичким заједницама Италије под називом „Евангелистичко-валдешка црква: Савез валдешких и методистичких цркава“ (Chiesa Evangelica Valdese: Unione delle Chiese Metodiste e Valdesi).[13] Крајем XIX и почетком XX в. валдежани се појављују и у Јужној Америци (Уругвај и Аргентина). У другим земљама, валдежани гравитирају према реформаторским или презвитеријалним цркавама (са презвитеријанцима се један део стапа у САД седамдесетих година прошлог века). У свету има око 45-50 тисућа валдежана (Италија са Пијемонтом око 20 тисућа, у Немачкој око 3 тисуће, у Уругвају око 12 тисућа и у Аргентини око 10 тисућа). Законодавна скупштина Валдешке цркве је Синод, састављен од свих пастора и лаика које су посебне црквене заједнице изабрале. Представничка и административна власт је Сто (Tavola) коју бира Синод. Сто се састоји од председника који је модератор, различитих пастора и неколико лаика. Као глава сваке поједине парохије поставља се један пастор коме помажу старци и ђакони. Свака локална црква неколико пута годишње има своје скупштине, састављене од свих својих чланова, да би се испитала разна питања. Локална скупштина бира Савет, који има извршне функције и одговара за свој рад Скупштини. Чланови Савета могу се бирати на годишњем нивоу свега 3 пута на по 5 година. Пастор нужно не мора бити и председник. Цркве одређене територијалне јединице сачињавају Кружок, чији чланови се такође састају. Кружоци образују шире територијалне нивое који се називају Дистриктима који одржавају скупштине најмање једном годишње. Извршни одбор Дистрикта је тело изабрано од стране ове конференције и одговорно је за његов рад. На крају, на националном нивоу, постоји Синод (или Генерална скупштина), који се годишње састаје у Торе Пелиће (Torre Pellice, Торино, Пијемонт). Синод се састоји се од чланова локалних цркава, кружока и дистриката. Број пастора не може бити већи од броја лаика тј. чланова. Синод разматра сва питања која се тичу вере и живота валдешких цркава на општем нивоу и његове одлуке се примјењују на све локалне цркве. Зато је Синод уствари земаљски ауторитет над којим постоји само Господ па је тако Синод највиши управни орган Цркве који нема једну особу, као у КЦ, већ синодалну скупштину. Последњих година се води екуменски дијалог са Католичком Црквом, а најзначајнији резултат је био договор око мешовитих бракова. Нови замах имамо са првом посетом једног папе валдешком храму 2015.[14] Инсистирајући на екуменском дијалогу и призивајући валдежане на сједињење са КЦ, Папа Франциско, између осталог, вели: „Нажалост, догодило се и још увек се дешава да браћа не прихватају своју различитост и на крају се боре једни против других. Размишљајући о историји наших односа, можемо само жалити пред сукобом и насиљем почињеним у име сопствене вере; молим Господа да нам да благодат да се сви препознамо грешницима како би могли да опростимо једни другима. По Божјој иницијативи, која се никад не обесхрабрује пред људским грехом, отварају се нови начини да живимо наше братство, и то не можемо напустити. Са стране Католичке Цркве тражим опроштај. Ја вас молим за опроштај и за нехришћанске ставове и поступке, чак нечовечне, које смо у историји имали против вас. У име Господа Исуса Христа, опростите нам!“. Гледајући колико је могуће објективно овај Папин позив, видимо позив на поправку онога што се у почетку било покварило, где није било слуха за другога, тако да су кроз неколико векова сами валдежани, који су пореклом из Католичке Цркве прешли у други табор, а тиме и издали првобитне Валдове принципе где су најистакнутији сиромаштво и целибат. 2. Доктрина Као што је раније поменуто, хетеродоксни елементи код Валда на почетку нису били приметни.[15]Оданост Јеванђељу, жеља да се врати апостолским идеалима као реакција на црквену корупцију и инсистирање на отачком предању, без да се још склизне у донатистичку јерес негирања благодати сакраментима, били су више него пожељни позиви. Међутим, сам прогон је по свој прилици довео до тога, а не може се искључити да су семена за то и сама по себи постојала, да валдежани приступе јеретичким доктринама тог времена (нарочито катара) као што су: одбацивање чистилишта (учење које ни на православном Истоку било прихваћено, мада утемељено у Предању), одбацивање ходочашћа (довољно је сетити се одбојности св. Григорија из Нисе на ову праксу), одбацивање молитвеног заступништва светаца и непоштовање реликвија. Разуме се да и ове две последње ставке могу да буду како православне тако и идолопоклоничке, зависи од приступа једном те истом феномену. Свакако, да је магијски и идолопоклонички приступ свецима данас замаглио Исуса као посредника, а још више и Духа Светога, нико од научника не би могао спорити.[16] Богомилске идеје, које су у Византији и на Балкану већ биле осуђене и прогоњене, присутне су донекле и у валдежана, кроз инсистирање на молитви Оче наш и кроз крштење преко полагања руку, али су се удаљавали од богомила тако што су јасно исповедали божанство Сина, мада су направили отклон од дуалистичких искушења, иако су се залагали за целибат. Веровање у Тројицу и у Сина као Бога остало је и данас присутно код валдежана. Валдешка Црква се придржила реформацији и у складу са доктрином инспирисаном од калвиниста препознаје само два сакрамента: Крштење и Господњу вечеру. Господња вечера се, са хлебом и вином, редовно одржава сваке недеље, или једном месечно, или само за Божић и Ускрс. Негде се дозвољава приступ само правоверним члановима, негде пак и члановима других протестантских конфесија или уопштено свим онима који желе приступити Господњој вечери. Пастори или пастири немају сакраментално рукоположење, јер су обични лаици који достојанством свога живота председавају молитвеним скупом. Имају само функцију. Могу бити и женског пола. Лаици, уколико су даровити, могу проповедати на скуповима. Господња вечера се код италијанских валдежана одржава једном месечно. Не желе да је зову евхаристијом, јер их то подсећа на католике. Два сакрамента се дефинишу као „видљиви знаци невидљиве благодати“. Но, немају исто мистеријско значење као у католика и православаца. У неколико тачака се види дубока разлика у доживљају Тајни код валдежана и католика. Код других се евхаристија изводи свакодневно, или најмање недељом, у Дан Господњи. То је била апостолска пракса. Губљењем мистеријског момента, не инсистира се на свакодневној или барем недељној евхаристији. Јер, кад једном акценат ставиш на проповед, на разумевање и на умно општење са Господом, онда немаш више потребе за физичким. Идентичан процес се већ десио у Великој Цркви, тако да је причешће постало нека света ствар која може да те убије, тако да му се приступа ретко; сам Калвин је имао проблем да убеди своје да се причешћују стално. У свести народа је било урезано да је причешће светиња; тако да сада, и кад су се одвојили од католика, причешће је задржало своју улогу.[17] Сви ови елементи сведоче да су валдежани, са једне стране, задржали средњовековну католичку свест, а са друге, да су прихватили и протестантску, јер су у судару са реформом били неприпремљени, без сопственог аутентичног идентитета, тако да су се делом слили са протестантизмом. Тиме су и њихове доктрине изгубиле особеност и постале протестантске. Валдове идеје (као целибат, сиромаштво и сл.) не живе више у овом покрету. Мишљења сам да је најпримереније говорити о италијанској протестантској цркви. [1] Ланац који се пружа уз границу Француске и Италије, назван према лигуријском краљу Марку Јулију Котију, чије је краљевство присвојио император Нерон и прогласио га провинцијом. [2]Исцрпна библиографија за валдежански покрет: http://www.bibliografia-valdese.com/jspwald/index.jsp. Штампани материјал: Augusto Armand Hugon & Giovanni Gonnet, Bibliografia valdese, in Bollettino della Società di Studi Valdesi - Bulletin de la Société d'Histoire Vaudoise, 73, fasc. n° 93, 1953 Torre Pellice. Садржи: Introduzione (5-7); Bibliografia (9-251); Abbreviazioni titoli (253-256); Indice degli autori (257-271); Indice generale (273-275). Извори: Claudii Scysselli ["sic"],... Adversus errores et sectam Valdensium Disputationes, Paris 1520; Bernard Gui, Practica inquisitionis heretice pravitatis, Paris 1886; idem. Manuel de l'inquisiteur, éd. et trad. G. Mollat, Paris 1926-1927. 1964 n. 2 voll.; Bernard de Fontcaude, Adversus Valdensium sectam, éd. L. Verrees, Analecta Praemonstratensia, 1955 t. 31. pp. 5-35 (=PL 204); Enchiridion fontium Valdensium: Recueil critique des sources concernant les Vaudois au Moyen Âge: Du III Concile de Latran au Synode de Chanforan (1179-1532), éd. G. Gonnet, Torre Pellice 1958, t. 1 (Collana della Facoltà valdese di teologia, 4); Il «Contra hereticos» di Alano da Lilla, Ed. C. Vasoli, Boll. dell'Istituto storico italiano per il Medio Evo, 1963. t. 75. pp. 123-172; Duvernoy J., Le Registre de l'Inquisition de Jacques Fournier, évêque de Pamiers (1318-1325), Toulouse 1965. 3 voll.; Le confessioni di fede valdesi prima della Riforma, Torino 1967; Quellen zur Geschichte der Waldenser, Hrsg. v. A. Patschovsky u. K.-V. Selge, 1973 Gütersloh (Texte zur Kirchen- und Theologiegeschichte, 18); La dichiarazione del Sinodo di Chanforan 1532, in Bollettino della Società di Studi Valdesi - Bulletin de la Société d'Histoire Vaudoise, 1973, t. 133, pp. 37-42; Confessioni di fede dei valdesi riformati: Con documenti del dialogo fra la «prima» e «seconda Riforma», a cura di V. Vinay, Torino 1975; Il «Vergier de Consollacion» e altri scritti (manoscritto Ge 209), a cura di A. D. Checchini, Torino 1979; Fede ed etica valdese nel Quattrocento: Il «Libro espositivo» e il «Tesoro e Luce della fede», a cura di R. Cegna, Torino 1982; «Vertuz» e altri scritti (manoscritto Ge 206), a cura di M. Del Corso, C. Borghi Cedrini, Torino 1984; Bestiario Valdese, a cura di A. M. Rangel, Firenze 1984. Енциклопедијски чланци: Böhmer, in Realencyklopädie für protest. Theologie und Kirche, XX, Lipsia 1908, pp. 799-840 (bibl. pp. 799-806); Mario Niccoli, in Enciclopedia Treccani (Enciclopedia Italiana di scienze, lettere ed arti, abb. Enciclopedia Italiana) 1937 (http://www.treccani.it/enciclopedia/valdesi_%28Enciclopedia-Italiana%29); Nicholas Weber, Waldenses, in The Catholic Encyclopedia, vol. 15. New York: Robert Appleton Company, 1912. 27 Nov. 2017 <http://www.newadvent.org/cathen/15527b.htm>. Вальдéнсы, in Православная энциклопедия, Церковно-научный центр «Православная энциклопедия», М. 2003, Т. VI, С. 541-543 (http://www.pravenc.ru/text/154017.html). [3] О имену, месту и датуму рођења Валда и пореклу валдежана: A. Dondaine, Aux origines du Valdéisme. Une profession de foi de Valdès, in Archivum Fratrum Praedicatorum, 16, Roma 1946; Durando d'Osca, Liber antiheresis, in K. V. Selge, Die ersten Waldenser, Berlin 1967; W. Map, Svaghi di corte, Parma 1990; Goffredo d'Auxerre, Super Apocalypsim, Roma 1970; G. Miolo, Historia breve e vera de gl'affari de i Valdesi delle Valli, Torino 1971; J. Bayle, Origo Valdensium et processus contra eos facti, in S. R. Maitland, Facts and documents illustratives of history, doctrines and rites of the ancient Albigenses and Waldenses, London 1832; Liber electorum, in I. von Doellinger, Beitrage zur Sektengeschichte des Mittelalters, Münich 1890; G. G. Merlo, Valdo. L'eretico di Lione, Torino 2010. Jean Jalla, Pierre Valdo, éd. «Je sers», Paris et Labor et Fides, Genève 1934; Georges Tourn, Les Vaudois, L'étonnante aventure d'un peuple-église, 1170-1980, éd. Cahiers de Réveil et Claudiana, Tournon et Turin 1980; idem., Pierre Valdo et les vaudois, éd. Olivétan, Lyon 2010; Giovanni Gonnet, Pierre Valdo ou Vaudès de Lyon? in Bulletin de la Société de l'Histoire du Protestantisme Français, t. 126, 1980; Christine Thouzellier, Considérations sur les origines du valdéisme, in I Valdesi e l'Europa. Torre Pellice 1982, pp. 3-25; Gabriel Audisio, Les Vaudois: Naissance, vie et mort d'une dissidence XIIe – XVIe siècles, éd. Albert Meynier, Turin 1989. Анегдотске природе је популарно дело: Jeanne Decorvet, Pierre Valdo et l'épopée vaudoise, 1935, кога налазимо и на мрежи. [4] О Валдовој делатности у Лиону: Liber Visionum et Miraculorum Clarevallensium, CC CM 277, Brepols, Turnhout 2017; Carlo Papini, Valdo di Lione e i "poveri nello spirito" - Il primo secolo del movimento valdese (1170 - 1270), Claudiana, 2002; Venerabilis Patris Monetae Cremonensis Ordinis Praedicatorum, S. P. Dominico aequalis, adversus Catharos et Valvenses libri quinque, in The Waldenses: between an Order and a Church (1170 – 1530), Aldershot 2001; Stefano di Borbone, Tractatus de septem donis Spiritus Sancti, in A. Lecoy de la Marche, Anecdotes historique, légendes et apologues tirés du recueil inédit d'Etienne de Bourbon, dominicain du XIIIe siècle, Paris 1877; A. Patschowsky, Der Passauer Anonymus, Stoccarda, 1969. [5] Vita Antonii, cap. 2: Ταῦτα δὴ ἐνθυμούμενος, εἰσῆλθεν εἰς τὴν ἐκκλησίαν, καὶ συνέβη τότε τὸ Εὐαγγέλιον ἀναγινώσκεσθαι, καὶ ἤκουσε τοῦ Κυρίου λέγοντος τῷ πλουσίῳ· Εἰ θέλεις τέλειος εἶναι, ὕπαγε, πώλησον πάντα τὰ ὑπάρχοντά σοι, καὶ δὸς πτωχοῖς, καὶ δεῦρο ἀκολούθει μοι, καὶ ἕξεις θησαυρὸν ἐν οὐρανοῖς. [6] W. Map, De Nugis Curialium, cap. 31, ed. M. R. James. Oxf., 1914, pp. 60-62. [7] Управо је овај папа донео закон да супружници могу да се разведу да би се посветили монашком животу (Paolo Brezzi, Alessandro III, papa, in Dizionario Biografico degli Italiani, vol. 2, 1960; http://www.treccani.it/enciclopedia/papa-alessandro-iii_(Dizionario-Biografico)/). [8] „...Додајемо да сваки архиепископ или епископ, сам или преко неког архиђакона или других честитих и достојних особа, једном или двапут годишње, проверава парохије за које се сумња да живе јеретици; и да се обавежу три или више људи доброг угледа, или, уколико је потребно, целу заједницу да укажу епископу или архиђакону ако знају тамо за јеретике, или некога ко прави тајне састанке или се изолује од живота, обичаја или заједничких пракси верника“ (код Massimo Melani, Dottrine generali di storia del diritto medievale - Diritto medievale e cenni di diritto moderno, Lulu.com 2008, p. 163). Текст буле: Concile de Verone. Decretale Ad abolendam diversarum haeresium pravitatem du 4 novembre 1184, in Enchriridion fontium valdensium, a cura di G. Gonnet, Torre Pellice 1958, pp. 50-53. [9] Поред поменутог Enchiridion Fontium Valdensium, видети и: H. Grundmann, Movimenti religiosi nel Medioevo, Bologna 1980. [10] На томе се инсистира код А. Molnár, Dalle origini all'adesione alla Riforma. Storia dei valdesi, Torino, 1989, т. I. [11] Око проповедника-барби cfr.: Gabriel Audisio, Preachers by Night: The Waldensian Barbes (15th-16th Centuries), Vol. 118 di Studies in Medieval and Reformation Traditions, Brill, 2007; Gabriel Audisio, Le barbe et l'inquisiteur, Procès du barbe vaudois Pierre Griot par l'inquisiteur Jean de Roma (Apt, 1532). Aix-en-Provence, Edisud, 1979. [12] Изгледа сасвим разумна и утемељена теза изнета од Mario Fois S.I., I valdesi, dalle origini all'emancipazione, in La Civiltà Cattolica, 4, 1977, pp. 54-58, да су валдежани пострадали, не толико због своје вере, колико због приступања протестантизму. Једноставно, изабрали су погрешну страну и нашли се у рату. Фоис се наслања сасвим оправдано на M. Scaduto, L'epoca di Giacomo Lainez, 1556-1565. L'azione, Roma 1974, pp. 686-708. IX cap. ове књиге је драгоцено за историју валдежана у време обрачуна са савојама, као и за судбину валдежана на југу Италије. [13] www.chiesavaldese.org. [14] Visita pastorale del Santo Padre Francesco a Torino, visita al Tempio valdese, Parole del Santo Padre, Corso Vittorio Emanuele II, Lunedì, 22 giugno 2015. (https://w2.vatican.va/content/francesco/it/speeches/2015/june/documents/papa-francesco_20150622_torino-chiesa-valdese.html). [15] Око Валдове вере: K. V. Selge, Die ersten Waldenser, Berlin 1967; R. Cegna, Fede ed etica valdese nel Quattrocento, Torino 1982; E. Peretto, Movimenti spirituali laicali del Medioevo, Roma 1985; L. Paolini, Eretici del Medioevo. L'albero selvatico, Bologna 1989. [16] За најчешћа питања око валдежана cf. http://www.valdesidipignano.it/cosa-crediamo/f-a-q-sui-valdesi/. Интересантно је приметити да се овде валдежани често позивају на православни исток, када одбацују папски примат и хијерархијску структуризацију КЦ. Прихватају чуда као знамења, али не придају им значења као у Великој Цркви, прихватају свеце као моделе узвишеног живота, али не и као такве, јер их називају полу-боговима. Чуда која нису описана у Писмима не прихватају (нпр. мироточење икона или моштију), као ни иконе, јер се држе старе иконоборачке заблуде да је поштовање икона идолопоклонство. Неће рећи да су чуда производ демонских сила, само ће нагласити да је Бог тај који делује кроз „свеце“. [17] Око протестантских евхаристија, cf. сада већ класичну студију: Томислав Ј. Шаги-Бунић, Еухаристија у животу цркве кроз повијест, Кршћанска садашњост, Загреб 1984, pp. 257-282. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  12. Зоран Ђуровић: Нека нота на наше свеце, Јустина и Николаја, а поводом англиканаца Како је општепознато, артемити не подносе Авине укоре, а уредно воле да се ките перјима од Николаја и Јустина, мада то личи на жабу која дигне ногу јер је видела да се коњи кују. У оквиру ових 2-3 осврта, даћу само напомене које благоразумнима су јасне, а овим другима могу бити, од помоћи, мада Бог увек и од човека очекује одговор. Нама је познато да се св. Николај Велимировић причешћивао код старокатолика и англиканаца, као да је касније радио на томе да се они споје са Православном Црквом. Јустин и англиканци Николајеву линију је следио и млади Јустин. Читамо код њега (моје интерполације у плавом): „Интересантно је да је у Агенда Арх. Сабора ушло и питање признања Англиканске Цркве (Вели, Англиканска Црква, што су скоро талибани оспоравали као легитимни назив. Јер је Црква само Православна, Једна). Тим се питањем наша Црква до сада није ни бавила у званичној форми. Чак није се успело ни да се створи одсек Англиканско-Источног Црквеног Удружења које постоји у другим православним Црквама ради узајамног упознавања између англиканаца и православних. Међутим питање признања Англиканске Цркве за англиканце је од пресудног значаја и веома је нужно да га наша Црква темељно и свестрано проучи. Зато би било потребно да Арх. Сабор образује комитет од људи, који су се овим питањем бавили на извору. Поред тога од велике би користи било ако би наша Црква затражила један званичан меморандум од представника Англиканске Цркве о статусу Англиканске Цркве и англиканском погледу на уједињење. На тај начин би дискусија били олакшана. Истина је да су ту уплетени многи проблеми и да се неће брзо доћи до решења и због размимоилажења источних цркава у основним питањима ове ствари. Многи руски богослови не примају да је у опште било поделе цркве и да према томе не може бити говора о каквом уједињењу цркава (Ово је став који имају и католици, тако да они не учествују у Светском савезу цркава, јер је црква једна. Мало су олабавили). Проблем није мали, али би га баш зато требало решавати темељно и беспристасно (Сјајан Јустинов предлог: Поћи из минус позиције. Темељно истражити ствари, али на основу објективних мерила; беспристрасно. Зато он говори у наставку о „уједињењу Цркава“, а не само о неком бесплодном дијалогу и коегзистенцији). Од уједињења Цркава могло би бити огромних користи по међународни положај Хришћанства и делатност цркве у свету. Ми би сматрали за благослов Божји ако би наша Црква успела да постане мост између Истока и Запада (Јасан позив на који се ја одазивам и радим на томе да источни и западни одложе оружје и стану за исти сто). Ми стојимо на гледишту да нас од Англиканске Цркве не двоји ништа што би могло остати као непремостива препрека признању Англиканске Цркве (Јустин, као сваки добар екумениста „није знао“ да су пред нама непремостиве разлике. Кукала душа талибана...), и ми ћемо се доцније вратити на ово питање“. Несрећни артемит, Марко Пејковић, тврдио је како Јустин није био ни за какав дијалог. Овај текст сасвим супротно вели, а што је најгоре, и англиканце назива црквом. И то не у неком ШЛБ контексту. И говори о „сједињењу цркава“. Што би било на добробит хришћана. Још је потреснији моменат кад Јустин ставља Англиканца изнад наших владика. Читамо: „Долазак Др. Хедлама, епископа Глостерског... и бившег декана теолошког факултета Оксфордског Универзитета, изазвао је код нас, његових ученика, радост и пријатне успомене на прошле дане нашег црквеног избегличког живота (Један пас и ујеретичка свиња да у Јустину изазове радост!). Др. Хедлам је један од првих људи у Енглеској, који је у тешким данима за Српску Цркву пришао на помоћ њој и њеној богословској омладини, оснивајући поново православну богословију у Каџдону и помажући као председник одбора за издржавање наших студената српске студенте теологије у Оксфорду. Велики научник (Ово је неопростиво! кајо једно англиканско псето може да буде велики научник!) нарочито у области Новог Завета, он је дао својим студентима солидни основ за свако истраживање у тој области (У Јустина је ушао Белзебуг чим је тврдио да овај нешто зна о Новом завету, а поготово да је могао дати солидан основ за богословствовање!). Његова су предавања класична. Његове студије о апостолу Павлу (тумачење посланице Римљанима и дело "Св. Павле") као и његов "Живот и учење Исуса Христа (који ће код нас бити ускоро преведен на српски) јесу научни обрасци признати у целом свету (Шта нас боли дупе за то што је нешто признато у целом свету!), а неки од њих узети и у међународни библијски критички коментар (The International Critical Commentary: Romans, Sunday and Headlam, 1895). Др. Хедлам је дошао у нашу земљу да види своје пријатеље (Како може да злотвор има пријатеље у СПЦ?) и да види специјално Српску Цркву. Он је велики пријатељ (Јао, Јустине, какав пријатељ?!) и радник на уједињењу између Православне и Англиканске Цркве (Какво уједињење цркава кад су англиканци јеретичко збориште?); он је написао и једну књигу о уједињењу; он је шта више дао и једну пропозицију за остварење тог уједињења, а у својој земљи води најширу акцију у корист Православне Цркве (Наивни, Јустину, само да би уништио СПЦ!). Зато нам је његов долазак у толико милији и зато му се више радујемо и поздрављамо га (Па ниси ти, Јустине, Ава Римски Зоран, патријарх Иринеј, Иринеј Буловић, Амфилохије, Атанасије, Лаврентијре Богомрски, Порфирије и не знам које екумењаре па да му се радујеш и још га поздрављаш!). Но на жалост, и ако нас је његов долазак толико обрадовао, он нас је не мање ожалостио. Где је дошао Др. Хедлам? У какву Српску Цркву? Шта је видео у њој: неред, нерад и неморал. Ко га је дочекао од представника Српске Цркве? Нико (Ја сам плакао кад су дошли католици у Ниш и нико од владика за Константинов едикт није дошао! Туга наша. Не само неред, нерад и неморал, него и кукавичлук и фарисејство и небратољубље, а о аврамовском гостољубљу ни речи! Испали смо бедници да нас све реке Србије неће опрати!). Но од представника Државе указана му је достојна пажња. Држава се увек боље брине о црквеним интересима него ли сама Црква. Дошао је Др. Хедлам и у Ср. Карловце, у Патријаршију, да и ту изближе осмотри Српску Цркву. И шта је нашао? Ох, тешко нам је говорити; боље би било да овамо није ни долазио (Амин, Јустине, земо преко жене ми!)“. Николајево причешћевиње код англиканаца и старокатолика Сигурно је да не треба узимати ове случајеве интеркомуније као потврду и званичног општења између цркава, али као један знак, треба га узети за озбиљно. Ти случајеви се дешавају, али су цркве преспоре. И држе позиције да би могле да тргују у светским оквирима. Тако дан-данас Грци немају праву аутономију у односу на Константинопољ. Николај, Јустин и СПЦ тог доба у принципу држе англиканске и старокатоличке тајне као валидне, али су - не за тајне као такве - резервисани у погледу римокатолика и на ратној нози су са овима. У том одмеру снага православни гледају да отму англиканце и старокатолике, а римокатолици да поунијате све оне православне где светском силом могу да допру. Све је било у молитвама светих отаца и великом братољубљу, тако да се и дан данас пролива крв међу нама. Ми имамо џепове са овим најнесрећнијима међу свима, ткз. грко-католицима, којима ни сам Рим не верује, а код нас су омражени. Уније су се испоставиле као промашени пројекти. Само озбиљан дијалог може довести до неког резултата. Мада се мени не чини промашеним ни предлог Атинагоре: Почнимо да се причешћујемо, а онда нека теолози узму да се расправљају!
  13. Ево, и Ава да постави једно питање Дарку Дарко Ристов Ђого и Владимир Потерјахину, али јако прецизно. Дакле, ако не можете да одговорите, немојте. Јер хоћу поштене, тј. промишљене одговоре. Ис "васкрсава" Лазара. 1) Да ли је васкрсао клинички мртвог човека? - Изгледа да није, јер је овај заударао... 2) У том случају реанимација изгледа немогућа, јер су овоме иструлеле давно мождане ћелије. Испада да тако пресаздава из небића истог човека у смртном телу. Мени то делује бесмислено и ван памети. 3) Једна линија из хр предања говори да је Лазар после отишао на Кипар и тамо био владика (Епифаније), и да је умро наново (Августин). Скоро Грци ипак нису дозволили испитивање пронађених моштију, него само ковчега. То је у складу са тезом о реанимацији. 4) Реанимацију је вршио и Илија, као и Јелисеј/Јелисије. Ис онда ништа више није урадио, јер је поновио чуда пророка. 5) Ис је васкрсао Лазара као што су се устали из Матеја они мртваци и показали у Светом Граду. Јер рече сестри Лазаровој: Ја сам Васкрсење. 6) Тако теза о реанимацији постаје слаба, јер ако је овога васкрсао да би поново умро, ништа није урадуио. Само му је продужио живот. Ок., и то је нешто, али не оно у шта ми верујемо. 7) Ако је теза о реанимацији погрешна, онда заиста имамо реалан доказ о васкрсењу из мртвих. И тада можемо рећи да се Лазар узео из нас после тог васкрсења у неко доба, као и Ис после свог васкрсења. 8) По мојим промишљањима, нико није васкрсао пре Ис, иако су у историји била друга васкрсења, зато што је његово васкрсење атемпорално, тако да у себи обухвата сва васкрсења. 9) Дакле, васкрсење Лазара је било ово есхатолошко или само реанимација?
  14. Зоран Ђуровић: Постање, 1-3: буквални превод Посвећено Дејану и Нини Рајковић[1] Дугујем извинење најплеменитијем професору Ивану Марковићу, јер сам обећао овај превод још летос, али сам одустао јер сам преводио пола главе на дан. Врућина је била неподношљива, тако да ми се мозак растопио. То ме је пак све подсетило кад сам свратио једном приликом код кума Милета, он ми традиционално отворио пиво и каже: „Можеш ли да замислиш каква је бесмислица стих у једној новој песми: Гори море, топе се планине?“. То је из песме неког Џорџ Лукас Јоксимовић. До пре неки месец сам мислио да је у питању једна особа, али сам сазнао да су две. Дакле, због растапања мозга не стигох да урадим овај буквални превод. Превод служи да онима који не познају јеврејски менталитет приближи сам текст, начин на који је настао и промишљан. Да се упореде два различита извора о стварању, свештенички и јахвистички, који иде од Пост 2,4б. Прати се углавном ред речи, преводи уредно све осим неких препозиција које би у српском биле сасвим бесмислене („рече над“). Такође, следи се као правило превођење истом речју, иако није у духу српског језика. Није намера да се осети лепота у српском изражавању, него да се види како је Јевреј мислио и говорио. Верујем да ће пажљиво ишчитавање ова два извора бити од користи на декретардизацији наших теолога. Да забораве на протестантске и секташке стазе и богазе. 1. 1 У почетку Бог створи небо и земљу. 2 Земља беше безобличје и пустара, и тама [беше] над лицем бездана; и дах Божји је лебдео над лицем вода. 3 И рече Бог: „Нека буде светлост“. И би светлост. 4 И Бог виде светлост да је добра! И раздвоји Бог између светлости и између таме. 5 И назва Бог светлост „дан“, и таму назва „ноћ“. И би вече и би јутро, дан један. 6 И рече Бог: „Нека буде свод посред вода, да раздваја између вода и вода“. 7 И створи Бог свод, и раздвоји између вода испод свода од вода над сводом. И би тако. 8 И назва Бог свод „небо“. И би вече и би јутро, дан други. 9 И рече Бог: „Нека се саберу воде под небом на једно место, и нека се појави суво“. И би тако. 10 И назва Бог суво „земља“, а зборишта вода назва „мора“; и виде Бог да беше добро. 11 И рече Бог: „Нека зазелени земља заленило, траву што доноси семе, и дрвеће родно, које доноси род имајући у себи своје семе на земљи по својим врстама“. И би тако. 12 И пусти земља из себе зеленило, траву што доноси семе по својим врстама, и дрвеће које доноси род имајући у себи своје семе по својим врстама; и виде Бог да беше добро. 13 И би вече и би јутро, дан трећи. 14 И рече Бог: „Нека буду светилници на своду небеском, да одвајају између дана и између ноћи, и да буду знаци за празнике, за дане и за године, 15 и нека буду светлници на своду небеском, да светле над земљом“. И би тако. 16 И створи Бог два светилника велика: светлник велики да влада даном, и светлник мали да влада ноћу, и звезде. 17 И даде их Бог на свод небески да светле над земљом, 18 и да да владају над даном и над ноћу, и да одвајају између светлости и таме; и виде Бог да беше добро. 19 И би вече и би јутро, дан четврти. 20 И рече Бог: „Нека проврву воде вревом живих бића, и летачице нека лете изнад земље, по лицу свода небеског“. 21 И направи Бог грдосије морске и све живе створове што гмижу и што врве по води по врстама својим, и све летачице крилате по врстама својим; и виде Бог да беше добро. 22 И благослови их Бог говорећи: „Плодите се и множите се, и напуните воде по морима, и летачице нека се множе на земљи“. 23 И би вече и би јутро, дан пети. 24 И рече Бог: „Нека пусти земља жива бића по врстама својим, стоку и гмизавце и звери земаљске по врстама својим“; и би тако. 25 И направи Бог звери земаљске по врстама својим, и стоку по врстама својим, и све гмизавце земљске по врстама својим; и виде Бог да беше добро. 26 И рече Бог: „Да направимо земљанина по нашој слици, као наш налик, и нека завладају рибама морским, и летачицама небеским, и стоком и целокупном земљом и сваким гмизавцем што пузи по земљи“. 27 И направи Бог земљанина по својој слици, по слици Божијој створи га; мушко и женско створи их. 28 И благослови их Бог, и рече им Бог: „Плодите се и множите се, и напуните земљу, и потчините је, и завладајте рибама морским и летачицама небеским и свим живим бићима што гмижу по земљи“. 29 И рече Бог: „Ево, дао сам вам све биље што сеје семе које је на лицу све земље, и сва дрвећа која имају у себи плод дрвета које сеје семе; то ће вам бити за храну. 30 А све звери земаљске и све летачице небеске и за све што гмиже по земљи, у којима је живо биће, нека је за храну све зелено биље“; и би тако. 31 И виде Бог све што је створио, и гле, беше веома добро! И би вече и би јутро, дан шести. 2. 1 И беху завршени небо и земља и сва војска њихова. 2 И заврши Бог у дан седми свој посао, који уради; и почину у дан седми од свег посла свога, кога уради. 3 И благослови Бог дан седми, и посвети га, јер у тај дан почину од свег посла свога, кога учини Бог радећи. 4a Ово [су] рођења неба и земље, када беху створени, 4b у дан [у] који Јахве Бог направи земљу и небо, 5 и ниједан грм пољски још не беше на земљи, и ниједна трава пољска још не ницаше – јер још не пусти Јахве Бог дажда на земљу, и не беше земљанина да ради земљу, 6 али се пара са земље подизала и натапала сво лице земље. 7 И направи Јахве Бог земљанина [од] праха од земаље, и дуну му у нос дах живота и поста земљанин живо биће. 8 И засади Јахве Бог врт у Едему, на истоку; и онде постави човека, кога је направио. 9 И Јахве Бог учини да никну из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело, и дрво живота усред врта и дрво познања добра и зла. 10 И река отицаше из Едема да би натапала врт, и оданде се гранала и настајала у четири главе. 11 Име једне [је] Пишон; она окружује целу земљу Хавила, где [је] тамо злато; 12 и злато те земље [је] добро; тамо [има] бдола и камена оникса. 13 И име реке друге [је] Гихон; она окружује целу земљу Куш. 14 И име реке треће [је] Хидекел; она тече према истоку Ашура. И река четврта то [је] Ферат. 15 И узе Јахве Бог земљанина и постави га у врту Едемском, да га ради и да га чува. 16 И заповеди Јахве Бог земљанину говорећи: „Од свакога дрвета из врта јешћеш, јешћеш; 17 али са дрвета познања добра и зла, са њега нећеш јести; јер у дан у који ћеш јести са њега умрећеш, умрећеш“. 18 И рече Јахве Бог: „Није добро да буде земљанин сам са собом; хајде да направим за њега помоћ насупрот њему“. 19 И направи Јахве Бог од земље сва жива бића пољска и све летачице небеске, и доведе их земљанину да види како би их назвао, све то чиме би земљанин назвао живо биће, то би му било име. 20 И земљанин назва именима сву стоку и летачице небеске и сва жива бића пољска; али за земљанина се не нађе помоћ насупрот њему. 21 И баци Јахве Бог кому на земљанина, и он заспа; и узе једно од његових ребара, и затвори месом на његово место. 22 И направи Јахве Бог ребро, које узе од земљанина, у жену и доведе је ка земљанину. 23 И земљанин рече: „Ова [је] сада кост од мојих кости, и месо од мог меса. Ова ће се звати човечица, јер је од човека узета она“. 24 Стога ће оставити човек оца свога и матер своју, и прилепиће се жени својој, и биће једно месо. 25 И беху обоје голи, земљанин и жена му, и нису се стидели. 3. 1 И змија беше оштроумнија од свих живих бића пољских, које направи Јахве Бог. И рече жени: „Тако вам је Бог казао: 'Нећете јести са сваког дрвета у врту...'“ 2 И рече жена змији: „Од плодова дрвећа у врту јешћемо; 3 али за плод дрвета које [је] усред врта, казао је Бог: 'Нећете га јести ни дотицати, да не бисте умрли'“. 4 И рече змија жени: „Не, нећете умрети, нећете умрети; 5 јер зна Бог да у дан кад будете јели од њега такође ће вам се отворити очи, и ви ћете бити као Бог, знајући добро и зло“. 6 И виде жена да добро беше дрво за јело, и да беше пријатно оно за очи, и пожељно беше дрво за постизање мудрости, и узе од његовог плода и једе, и даде такође свом човеку са њом, и он једе. 7 И отворише се очи од њима двома, и познаше да голи беху они, и сплетоше лишће од смокове и начинише себи прегаче. 8 И зачуше глас Јахвеа Бога, који је шетао по врту на издаху дана; и сакрише се земљанин и жена његова од лица Јахвеа Бога међу дрвећем у врту. 9 И позва Јахве Бог земљанина и рече му: „Где си?“ 10 И он рече: „Чух глас твој у врту, и уплашио сам се, јер го сам ја, и сакрих се“. 11 И рече: „Ко ти каза да си го? Од дрвета за које сам ти наредио да не једеш, ти си, дакле, јео?“ 12 И земљанин рече: „Жена коју си ставио са мном, она даде мени од дрвета, и једох“. 13 И рече Јахве Бог жени: „Шта [је] ово [што] си урадила?“. И рече жена: „Змија ме превари, и једох“. 14 И рече Јахве Бог змији: „Пошто си учинила ово, проклета да си мимо све стоке и мимо свих живих бића пољских; по трбуху своме ходаћеш и прах ћеш јести у све дане живота свога. 15 И непријатељство ћу ставити између тебе и жене, и између семена твога и семена њеног; он ће рањавати главу твоју, и ти ћеш рањавати пету његову“. 16 А жени рече: „Ја ћу умножити, умножићу твоје муке и твоју трудноћу, у муци ћеш рађати синове, и према човеку твоме жеља твоја [биће], и он ће владати над тобом“. 17 И земљанину рече: „Зато што си послушао глас жене твоје и појео од дрвета за које сам ти наредио рекавши: 'Од њега нећеш јести!', проклета [је] земља због тебе! С муком ћеш се од ње хранити у све дане живота свога. 18 И трње и коров ће ти рађати, и јешћеш биљке пољске. 19 Са знојем ноздрва својих јешћеш хлеб, док се не вратиш у земљу јер си од ње био узет; јер [си] прах, и у прах ћеш се вратити“. 20 И рече земљанин име жени својој Хавва, јер она би мајка свим живима. 21 И направи Јахве Бог земљанину и жени његовој хаљине од коже, и обуче их. 22 И рече Јахве Бог: „Гле, земљанин поста као један од нас знајући добро и зло; сада, да не пошаље руку своју и узме још од дрвета живота, и поједе и да живи довека!“. 23 И посла га Јахве Бог ван врта Еденског да ради земљу, од које би узет. 24 И изагна земљанина и постави на истоку врта Еденског керубе и пламен од мача окрећућег да би чувао пут ка дрвету живота. [1] Остало је јако мало да се помогне овим нашим пријатељима. Мој прилог је овај текст. Они који не знају, да виде: https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=1294353960674728&id=100003004099665
  15. Зоран Ђуровић: Постање, 1-3: буквални превод Посвећено Дејану и Нини Рајковић[1] Дугујем извинење најплеменитијем професору Ивану Марковићу, јер сам обећао овај превод још летос, али сам одустао јер сам преводио пола главе на дан. Врућина је била неподношљива, тако да ми се мозак растопио. То ме је пак све подсетило кад сам свратио једном приликом код кума Милета, он ми традиционално отворио пиво и каже: „Можеш ли да замислиш каква је бесмислица стих у једној новој песми: Гори море, топе се планине?“. То је из песме неког Џорџ Лукас Јоксимовић. До пре неки месец сам мислио да је у питању једна особа, али сам сазнао да су две. Дакле, због растапања мозга не стигох да урадим овај буквални превод. Превод служи да онима који не познају јеврејски менталитет приближи сам текст, начин на који је настао и промишљан. Да се упореде два различита извора о стварању, свештенички и јахвистички, који иде од Пост 2,4б. Прати се углавном ред речи, преводи уредно све осим неких препозиција које би у српском биле сасвим бесмислене („рече над“). Такође, следи се као правило превођење истом речју, иако није у духу српског језика. Није намера да се осети лепота у српском изражавању, него да се види како је Јевреј мислио и говорио. Верујем да ће пажљиво ишчитавање ова два извора бити од користи на декретардизацији наших теолога. Да забораве на протестантске и секташке стазе и богазе. 1. 1 У почетку Бог створи небо и земљу. 2 Земља беше безобличје и пустара, и тама [беше] над лицем бездана; и дах Божји је лебдео над лицем вода. 3 И рече Бог: „Нека буде светлост“. И би светлост. 4 И Бог виде светлост да је добра! И раздвоји Бог између светлости и између таме. 5 И назва Бог светлост „дан“, и таму назва „ноћ“. И би вече и би јутро, дан један. 6 И рече Бог: „Нека буде свод посред вода, да раздваја између вода и вода“. 7 И створи Бог свод, и раздвоји између вода испод свода од вода над сводом. И би тако. 8 И назва Бог свод „небо“. И би вече и би јутро, дан други. 9 И рече Бог: „Нека се саберу воде под небом на једно место, и нека се појави суво“. И би тако. 10 И назва Бог суво „земља“, а зборишта вода назва „мора“; и виде Бог да беше добро. 11 И рече Бог: „Нека зазелени земља заленило, траву што доноси семе, и дрвеће родно, које доноси род имајући у себи своје семе на земљи по својим врстама“. И би тако. 12 И пусти земља из себе зеленило, траву што доноси семе по својим врстама, и дрвеће које доноси род имајући у себи своје семе по својим врстама; и виде Бог да беше добро. 13 И би вече и би јутро, дан трећи. 14 И рече Бог: „Нека буду светилници на своду небеском, да одвајају између дана и између ноћи, и да буду знаци за празнике, за дане и за године, 15 и нека буду светлници на своду небеском, да светле над земљом“. И би тако. 16 И створи Бог два светилника велика: светлник велики да влада даном, и светлник мали да влада ноћу, и звезде. 17 И даде их Бог на свод небески да светле над земљом, 18 и да да владају над даном и над ноћу, и да одвајају између светлости и таме; и виде Бог да беше добро. 19 И би вече и би јутро, дан четврти. 20 И рече Бог: „Нека проврву воде вревом живих бића, и летачице нека лете изнад земље, по лицу свода небеског“. 21 И направи Бог грдосије морске и све живе створове што гмижу и што врве по води по врстама својим, и све летачице крилате по врстама својим; и виде Бог да беше добро. 22 И благослови их Бог говорећи: „Плодите се и множите се, и напуните воде по морима, и летачице нека се множе на земљи“. 23 И би вече и би јутро, дан пети. 24 И рече Бог: „Нека пусти земља жива бића по врстама својим, стоку и гмизавце и звери земаљске по врстама својим“; и би тако. 25 И направи Бог звери земаљске по врстама својим, и стоку по врстама својим, и све гмизавце земљске по врстама својим; и виде Бог да беше добро. 26 И рече Бог: „Да направимо земљанина по нашој слици, као наш налик, и нека завладају рибама морским, и летачицама небеским, и стоком и целокупном земљом и сваким гмизавцем што пузи по земљи“. 27 И направи Бог земљанина по својој слици, по слици Божијој створи га; мушко и женско створи их. 28 И благослови их Бог, и рече им Бог: „Плодите се и множите се, и напуните земљу, и потчините је, и завладајте рибама морским и летачицама небеским и свим живим бићима што гмижу по земљи“. 29 И рече Бог: „Ево, дао сам вам све биље што сеје семе које је на лицу све земље, и сва дрвећа која имају у себи плод дрвета које сеје семе; то ће вам бити за храну. 30 А све звери земаљске и све летачице небеске и за све што гмиже по земљи, у којима је живо биће, нека је за храну све зелено биље“; и би тако. 31 И виде Бог све што је створио, и гле, беше веома добро! И би вече и би јутро, дан шести. 2. 1 И беху завршени небо и земља и сва војска њихова. 2 И заврши Бог у дан седми свој посао, који уради; и почину у дан седми од свег посла свога, кога уради. 3 И благослови Бог дан седми, и посвети га, јер у тај дан почину од свег посла свога, кога учини Бог радећи. 4a Ово [су] рођења неба и земље, када беху створени, 4b у дан [у] који Јахве Бог направи земљу и небо, 5 и ниједан грм пољски још не беше на земљи, и ниједна трава пољска још не ницаше – јер још не пусти Јахве Бог дажда на земљу, и не беше земљанина да ради земљу, 6 али се пара са земље подизала и натапала сво лице земље. 7 И направи Јахве Бог земљанина [од] праха од земаље, и дуну му у нос дах живота и поста земљанин живо биће. 8 И засади Јахве Бог врт у Едему, на истоку; и онде постави човека, кога је направио. 9 И Јахве Бог учини да никну из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело, и дрво живота усред врта и дрво познања добра и зла. 10 И река отицаше из Едема да би натапала врт, и оданде се гранала и настајала у четири главе. 11 Име једне [је] Пишон; она окружује целу земљу Хавила, где [је] тамо злато; 12 и злато те земље [је] добро; тамо [има] бдола и камена оникса. 13 И име реке друге [је] Гихон; она окружује целу земљу Куш. 14 И име реке треће [је] Хидекел; она тече према истоку Ашура. И река четврта то [је] Ферат. 15 И узе Јахве Бог земљанина и постави га у врту Едемском, да га ради и да га чува. 16 И заповеди Јахве Бог земљанину говорећи: „Од свакога дрвета из врта јешћеш, јешћеш; 17 али са дрвета познања добра и зла, са њега нећеш јести; јер у дан у који ћеш јести са њега умрећеш, умрећеш“. 18 И рече Јахве Бог: „Није добро да буде земљанин сам са собом; хајде да направим за њега помоћ насупрот њему“. 19 И направи Јахве Бог од земље сва жива бића пољска и све летачице небеске, и доведе их земљанину да види како би их назвао, све то чиме би земљанин назвао живо биће, то би му било име. 20 И земљанин назва именима сву стоку и летачице небеске и сва жива бића пољска; али за земљанина се не нађе помоћ насупрот њему. 21 И баци Јахве Бог кому на земљанина, и он заспа; и узе једно од његових ребара, и затвори месом на његово место. 22 И направи Јахве Бог ребро, које узе од земљанина, у жену и доведе је ка земљанину. 23 И земљанин рече: „Ова [је] сада кост од мојих кости, и месо од мог меса. Ова ће се звати човечица, јер је од човека узета она“. 24 Стога ће оставити човек оца свога и матер своју, и прилепиће се жени својој, и биће једно месо. 25 И беху обоје голи, земљанин и жена му, и нису се стидели. 3. 1 И змија беше оштроумнија од свих живих бића пољских, које направи Јахве Бог. И рече жени: „Тако вам је Бог казао: 'Нећете јести са сваког дрвета у врту...'“ 2 И рече жена змији: „Од плодова дрвећа у врту јешћемо; 3 али за плод дрвета које [је] усред врта, казао је Бог: 'Нећете га јести ни дотицати, да не бисте умрли'“. 4 И рече змија жени: „Не, нећете умрети, нећете умрети; 5 јер зна Бог да у дан кад будете јели од њега такође ће вам се отворити очи, и ви ћете бити као Бог, знајући добро и зло“. 6 И виде жена да добро беше дрво за јело, и да беше пријатно оно за очи, и пожељно беше дрво за постизање мудрости, и узе од његовог плода и једе, и даде такође свом човеку са њом, и он једе. 7 И отворише се очи од њима двома, и познаше да голи беху они, и сплетоше лишће од смокове и начинише себи прегаче. 8 И зачуше глас Јахвеа Бога, који је шетао по врту на издаху дана; и сакрише се земљанин и жена његова од лица Јахвеа Бога међу дрвећем у врту. 9 И позва Јахве Бог земљанина и рече му: „Где си?“ 10 И он рече: „Чух глас твој у врту, и уплашио сам се, јер го сам ја, и сакрих се“. 11 И рече: „Ко ти каза да си го? Од дрвета за које сам ти наредио да не једеш, ти си, дакле, јео?“ 12 И земљанин рече: „Жена коју си ставио са мном, она даде мени од дрвета, и једох“. 13 И рече Јахве Бог жени: „Шта [је] ово [што] си урадила?“. И рече жена: „Змија ме превари, и једох“. 14 И рече Јахве Бог змији: „Пошто си учинила ово, проклета да си мимо све стоке и мимо свих живих бића пољских; по трбуху своме ходаћеш и прах ћеш јести у све дане живота свога. 15 И непријатељство ћу ставити између тебе и жене, и између семена твога и семена њеног; он ће рањавати главу твоју, и ти ћеш рањавати пету његову“. 16 А жени рече: „Ја ћу умножити, умножићу твоје муке и твоју трудноћу, у муци ћеш рађати синове, и према човеку твоме жеља твоја [биће], и он ће владати над тобом“. 17 И земљанину рече: „Зато што си послушао глас жене твоје и појео од дрвета за које сам ти наредио рекавши: 'Од њега нећеш јести!', проклета [је] земља због тебе! С муком ћеш се од ње хранити у све дане живота свога. 18 И трње и коров ће ти рађати, и јешћеш биљке пољске. 19 Са знојем ноздрва својих јешћеш хлеб, док се не вратиш у земљу јер си од ње био узет; јер [си] прах, и у прах ћеш се вратити“. 20 И рече земљанин име жени својој Хавва, јер она би мајка свим живима. 21 И направи Јахве Бог земљанину и жени његовој хаљине од коже, и обуче их. 22 И рече Јахве Бог: „Гле, земљанин поста као један од нас знајући добро и зло; сада, да не пошаље руку своју и узме још од дрвета живота, и поједе и да живи довека!“. 23 И посла га Јахве Бог ван врта Еденског да ради земљу, од које би узет. 24 И изагна земљанина и постави на истоку врта Еденског керубе и пламен од мача окрећућег да би чувао пут ка дрвету живота. [1] Остало је јако мало да се помогне овим нашим пријатељима. Мој прилог је овај текст. Они који не знају, да виде: https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=1294353960674728&id=100003004099665 This post has been promoted to an article
  16. Зоран Ђуровић: Степинац као Flying Dutchman Алојзије Степинац, загребачки надбискуп и кардинал и блажени у Католичкој цркви, Солунски добровољац и носилац Краљевског ордена Карађорђеве звезде... Да ли је и Летећи Холанђанин (Flying Dutchman), који се на крају сукобио и са Сребрним Летачeм (Silver Surfer)? Но, за разлику од узбудљивог сукоба Холандеза са Летачем, Заједничко саопштење Мешовите комисије [1] мора по природи ствари да буде досадно, бледо, лајт... Потом имамо Митрополит Порфирије и епископ Иринеј: Истина је да СПЦ није признала Степинца за мученика [2], где се почиње са одговарањем дисфатистима, онима који веле да је српска страна поражена у овом дијалогу, док је камену плочу на ту тезу положио Епископ бачки др Иринеј: Шок на крају рада Комисије „Вечерње новости” – озбиљан лист или фабрика лажи?! [3] На српској страни имамо и изванредан интервју са Жељком Ињцeм [4], а једнако добар интервју имамо на хрватској страни са Драгом Пилселом. [5] Ја сам сам одавно писао на ове теме, Стање ствари и (римо)католици [6], тако да немам намере да понављам ствари из свих референци које наведох, али ни да их сажимам. Вредан ће узети да их погледа, а многи од вас су их већ погледали. Задржаћу се у две речи само на „никаквом“ закључку комисије и чињеници да нисмо дошли до жељених докумената. Блед закључак је нужна форма у оваквим дипломатским пословима. Нисмо у време саборских осуда „триклетих јереси“, него у сесијама које чине мешовите комисије. Екстремисти са једне и друге стране неће бити никад задовољни све док не виде просуту утробу непријатеља на арени и плач њихових жена и деце... Ово је други филм. Буловић, као и Ињац су приметили да ће екстремисти бити незадовољни. Бачки позива да се виде реакције хрватских медија. Није их дао, а Глас Концила јуначки ћути и пацовски помиње како је Степинац спасавао Немце. Међутим, ја ћу поменути неке од реакција из плебса [7], а правописно нећу интервенисати: - Antun Mateš: Ni vrit ni mimo! - Damir Molnar: Ovaj proces je zorno dokaza nevirovatnu hipokriziju i mržnju SPC prema Hrvatima. Dok oni proglašavaju svetim dokazane koljače Hrvata i muslimana doslovno u isto vrime pokušavaju svim trikovima blatiti i osporavati hrvatske svetinje... - Gordana Zelenika: Papa Komunist. - Vladimir Rozijan: Ma ne, ispostavilo se samo da SPC nema ništa, i da je samo u službi velikosrpske ideologije. - Mijo Ruškovački: Čekam nekakve zaključke komisije ono veliko NIŠTA kako i bude kad nama srpska pravoslavna crkva odlučuje dali je Stepinac svet ili ne, sramote i jadni mi. - Ivo Trojanović: J*** papu komunistu koji trazi misljenje cetnickog popa Amfilofija. - Mladen Piskač: ti si stvarno glup, trojanović komunjaro. - Dawn Dawns: Nije to nikakva velikodušnost pape Franje, nego još jedno veliko ponižavanje i razapinjanje našeg sveca. Što uopće kojekakvi Amfilohije i Porfirije imaju s katoličkim blaženicima i svecima!? - Bariša Šimić: papina lakrdija. - Andreja Merseli: I,zakljucak je ????????? - Rade Djuric: Da je uzalud izgubljeno vrijeme. Ne mozes nista dokazati onome koji je unaprijed izabrao laz. - Ivan Ruskin: Tresla se brda - Rodio se mis. - Petar Bumba: Nema nikakvog ispričavanja za ovo učinjeno zlo nama Hrvatskoj naciji i našoj katoličkoj vjeri. Bilo je u povjesti papa svakakvih budala ali ovakve budale kao ovoga nije sigurno bilo. Ponizijo je nas kao naciju i našu vjeru s četnicima koljačima to se nikad nije dogodilo u svijetu da druga vjera određuje nekoj dali će nekoga proglsiti setcem. Ali ne treba baš toliko kriviti papu koliko naše KARDINALE I BISKUPE KOJI SU DOZVOLILI DA ČETNIČKI KOLJAČ NIKOLIĆ ODE U VATIKAN I OTVORENO PRIPĆI PAPI KAKO SU HRVATI U RATU POUBIJALI MILIJUN SRBA DA BAR JESU. MORAM REĆI ČAST POJEDINIM BISKUPIMA I SVEĆENICIMA KOJI NISU BILI ZA OVU KOMISIJU. ALI ODVRATNI PAPA BOZANIĆ, PERIĆ SU ODGOVORNI ZA OVU BRUKU. - Vesna Jovicic: Ludi vatikanski crveni pop Franjo uz pomoc bradatih spodoba ,karakondzula iz tzv.SPC,koja s crkvom i Bogom nema veze,teroristicka organizacija u sluzbi velikosrbskog monarhofasizma i svetosavlja,po treci put sudi svetom Alojziju Stepincu ! Sram ga bilo,nas Papa on NIJE,nece jos dugo glavinjati bespucima zablude,a cista istina i svetost mu blista nepobijedjena,svim mjesovitim komisijama usprkos.Stat ce pred lice Bozje,a onda ce njemu biti sudjenjo !!!!!!! - Zoran Kovacevic: Još jedan izuzetno opravdan razlog da se SPC ukine i zabrani rad u Hrvatskoj, jer kao takva ne postoji nigdje u svijetu osim u Hrvatskoj u kojoj pod nikakvim uvjetima ne bi smjela postojati ! S time da njihove popove ne treba poubijati kao što je ta đubrad napravila sa hrvatskim pravoslavnim popovima, nego je dovoljno da ih se istjera iz Hrvatske. - Tomislav Šoletić: Zar je netko promislio da će Srbi postati normalan narod ? Možda u nekom drugom vijeku. Ergo, нека срБски бојовници узму и прочитају ове надахнуте редове и онда крену да пљују по нашој комисији! Сличне неурачунљиве коментаре можемо прочитати и у нашијенаца... Поводом друге тачке, могу рећи да су наши заиста имали опструкцију што се тиче докумената. Ја сам сам имао јако лоше искуство кад сам покушао да дођем до неког материјала. Требало је да буде доступан, али је тадашњи директор у Монтеверђину све ставио под кључ. То је неки очајнички покушај да се ствар заврши, а после да се документа објаве. Но, Ватикан више не спаљује документа. То је добра вест. Не зна се никада када ће шта требати. Зато ће Степинац још увек лебдети. Проблем наше комисије је још био и у опструкцији са наше стране, јер су титоистички кадрови у ДБ још увек живи, а њима иде у прилог да се Степинац прогласи за свеца да би се тако нанео тежак ударац екуменском дијалогу. Ти репови би хтели Степинца за свеца не зато што би он био светац него зато што знају да после тога тешко да би се о икаквом екуменизму могло разговарати. Наравно да нико из српске делегације није радио у том смеру, али су били опструирани. И у таквој ситуацији ово можемо видети као велики резултат, а папа Франциско ни најмање није наивна особа. Њега као дар од Господа није добила само Католичка Црква, него и Православна. Као интелектуалац велим да ствар опште канонизације Степинца треба одложити до даљњег, када се буду могле отклонити све сумње са његовог лика и дела, а оне су првенствено садржане у питању да ли је могао урадити много више, а не у питању да ли је он својеручно чинио злочине, јер је то ван сваке памети. Као пријатељ католика, и човек који се неким католичким свецима препоручујем у молитвама, и сликам њихове иконе, морам да признам да ту светост код њега не видим и немам никаквог осећаја. Знам да ће ове моје речи растужити неке од моје браће католика; светац ми је блажени Грација из Котора, и са њиме сам се заједно осведочио у неким чудима, а овде тај дар не видим. О. Зоран Ђуровић Рим, 19.07.2017 [1] http://www.spc.rs/sr/zajednichko_saopshtenje_meshovite_komisije [2] https://pouke.org/forum/topic/47185-%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%84%D0%B8%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B8-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D0%BF%D1%86-%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D0%BD%D1%86%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D0%BC%D1%83%D1%87%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0/ [3] http://beseda.rs/sok-na-kraju-rada-komisije-vecernje-novosti-ozbiljan-list-ili-fabrika-lazi/ [4] https://www.youtube.com/watch?v=5c6I2jd7GCU [5] http://hr.n1info.com/a217864/Vijesti/Nisu-ispunjeni-ekumenski-preduvjeti-za-kanonizaciju-Stepinca.html [6] https://stanjestvari.com/2014/05/13/%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D0%B8-%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%BE%D0%BA/ [7] http://direktno.hr/direkt/mjesovita-komisija-o-stepincu-odrzala-zadnji-sastanak-evo-zakljucaka-91779/
  17. Зоран Ђуровић: Митрополит Николај на Теорију еволуције Митрополит Месогејски и Лавротикијски Николај је један од ретких на светском нивоу истакнутих научника који је у мантији. Пре него што се посветио Богу владика је био научни консултант при Националној ваздухопловној и свемирској администрацији САД (NASA) и био је познат по својим иновационим истраживањима у области астрофизике, механике, медицине и биоинжењерије. На челу је првог Центра за биотику и деонтологију у Грчкој и председник је Синодалног комитета за биоетику Јеладске Цркве. На Харварду је магистрирао астрофизику и докторирао медицинску технологију, у Солуну докторирао теологију. Као хирург је смислио помоћни метод при операцији срца. Оставивши НAСА-у и велики академски успон отишао је на Свету Гору да се замонаши. Након извесног времена изабран је за епископа и данас је митрополит Месогеје и Лавротике, наставио је да се бави научним радом. У једном интервјуу одговара на Теорију еволуције. Одломак се налази у књизи Αν υπάρχει ζωή, θέλω να ζήσω (If Life Exists, I Want To Live), translated by John Sanidopoulos. Текст је кратак и јасан и добронамерним људима у цркви говори довољно какав став би требало имати око теорије еволуције, јер га предлаже човек који је ауторитет како у научном, тако и у духовном. Моја маленкост до речи потписује овакав приступ. Питање: Као особа која верује у Бога, какав је ваш поглед на некога ко жели да се бави савременим истраживањима, посебно онима која ипак на крају изазивају Бога, као што је генетски инжењеринг, космологија или неурологија? Одговор: Истраживање које се спроводи да би оспорило Бога, болује од предрасуде. Истраживање се врши да би се открила научна истину. Какав би био проблем са неким ко желе да прошире хоризонте својих мисли и знања? Богу се на тај начин боље прилази. Бог није идеологија коју би требало да свим средствима бранимо, него ми верујемо у Њега, јер је Он Истина. У том смислу, чак и научна истина открива га. Ако је Он још увек за дискусију, време је да сазнамо више о њему. Верник који се боји научног истраживање, боји се истине. Можда је он верник који не верују. Питање: Шта бисте рекли о теорији еволуције? Зар она није у супротности са учењем Цркве? Одговор: У вези са овом темом, учење Цркве се заснива на инспирисаној књизи Постања. Она није књига о физици или биологији. Важна ствар о којој се говори није да ли је Бог обликовао човека од земље и где ју је нашао, него да је човек направљен «по слици Божијој и налику». Све остало спада у детаље. Како наука може да поткопа ово? Осим тога, ако наука побољшава наше разумевање овог света и нашу слику о Њему, зашто би то било изазивање Бога? Највише што можемо рећи је да боље разумемо неке ствари. Човеково наликовање на Бога, а то је да смо начињени са божанским животом и угравирани са циљем да наликујемо божанству, то наука не може да промени. Иако неки научници то могу са арогантношћу да покушавају да провоцирају. Питање: Дакле, није битно да ли човек потиче од животиња? Одговор: Оно што је битно је божанско порекло човека и његов однос са Богом, наиме да нас је Бог створио, а не како нас је створио. Такође, није опасност да човек потиче од животиња, већ могућност да ћемо завршити као они: «Људи, упркос њиховој части, не претрајавају, они су као звери које нестају» (Псалам 49:12). И док је наш циљ да будемо као Бог, зашто покушавамо да докажемо да смо животиње? Проблем, дакле, није научна потврда еволуције, него залагање за болесног тумачење исте. Ово последње не доказује непостојање Бога, него потврђује острашћену кратковидост човека. Заменити божанску сврху са једном несмотреном дегенерацијом на животињу! Чак се ни животињама то не би допало. Питање: Али имамо битних сличности са животињама и треба да се одгонетне њихова важност. Одговор: Интересовање за нашу сличност са животињама изненађује ме. Када би било сличног интересовања за наш афинитет са Богом, колико би била другачија ствар! Ваљало би да откријемо значење овог афинитета. Што се тиче животиња, сигурно има сличности. Наше тело на овај или онај начин, подсећа на тела виших примата. Ми се чак можемо учити на основу инстинктивних врлина животиња. Имамо много примера који се налазе у Светом Писму. Христос каже у Беседи на гори да «гледамо на птице небеске» и на који начин можемо да их имитирамо. Али, шта је битно у нашем разликовању у односу на животиње? Човек је психосоматско биће. Ово је извор његове вредности. Време је да окренемо пажњу са наше сличности са животињама ка могућности наше сличности са Богом.
  18. Зоран Ђуровић: Свети Јован Златоусти: Васкрсли смо са Христом и на небу седимо са Њиме Текст је посвећен као поклон за ВСБ и Дејан-Нина Рајковић. Зашто ова посвета, прочитајте у плавом на крају текста. Најпре иде текст у браон из Еф 2, 4-7, затим иде исто у браон тумачење Јована Златоустог, и, на крају, у црном мој коментар. Еф 2, 4-7: Али Бог, богат у милосрђу, због велике љубави своје којом нас је заволео, нас, који бејасмо мртви због грехова, оживе са Христом: благодаћу сте спасени. И са Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу, да би показао у вековима који долазе огромно богатство благодати своје преко доброте према нама у Христу Исусу. „Бог, богат у милосрђу“ (ст. 4). Не једноставно милосрдан, него „богат“; на сличан начин и на другом месту се каже: „са мноштвом милосрђа твога“ (Пс 68, 17.) И опет: „помилуј ме по великој милости твојој“ (Пс 50, 1). „По својој великој љубави којом нас је заволео (ст. 4). Овде показује откуда да нас заволе. Сва наша дела нису достојна љубави, него гнева и најтеже казне; то значи по великој милости. „И, нас, који бејасмо мртви због грехова, оживе са Христом“ (ст. 5). Поново, Христос је посредник, а самим тим и то дело је сасвим вредно нашег веровања. Ако је Првина жив – тако ћемо и ми; оживе њега и нас. 2. Да ли видиш да је све ово речено у вези са телом? Видиш ли преизобилну „величину његове силе на нама који верујемо?“ (Еф 1, 19). Он је оживео те који су били мртви, који су били деца гнева. Видиш ли „наду позива?“ „Саваскрсе и заједно са њим посади на небесима“ (ст. 6). Видиш ли славу наслеђа његовог? Да, кажеш, јасно је да нас је подигао; а чиме доказује да нас „заједно посади на небесима у Христу Исусу?“ На исти начин као кад показује да нас је саваскрсао. Јер нико и никад не би устао, да није васкрсла Глава; а када је наша Глава васкрсла, васкрсли смо и ми – баш као и тамо када се Јаков поклонио и жена се поклонила Јосифу (Пост 37, 9-10). Према томе, на исти начин нас је посадио. Када глава седи, седи заједно и тело. Зато додаје: „У Христу Исусу“. Или – ако погледамо на други начин – он нас је подигао кроз купање; како нас је онда посадио? „Ако трпимо“ – каже – „са њиме ћемо и владати“ (2Тим 2, 12). Ако смо умрли са њим, заједно ћемо и живети. Заиста, неопходан је дар Духа и откривења да би се схватила дубина ових тајни! Затим, да не би био неверник, види шта додаје: „да би показао у вековима који долазе огромно богатство благодати своје преко доброте према нама у Христу Исусу“ (ст. 7). Пошто је он пре говорио све о Христу, и у свему поменутом можда не би било ничега у директној вези са нама (шта, ти велиш, имамо у ствари од тога што је Христос васкрсао?), стога, показавши најпре да то треба да важи за нас – јер је он сада једно са нама – сада казује то што се управо на нас односи: „нас, који бејасмо мртви због преступа, саваскрсе и посади заједно са њим“. Према томе, како сам рекао, не буди неверан, прихвати објашњење на основу претходно изнетих ствари, онога што је речено о Глави, и да жели да нам покаже своју доброту. Јер како би то могао показати, ако се није десило? „И да би показао у вековима који долазе“. Шта? Да велика добра беху, и да су заслужнија поверења од свих других. Сада, ове речене ствари изгледају глупост неверницима, а онда ће их сви знати. Желиш ли да сазнаш и како нас је посадио са њим заједно? Слушај шта сам Исус вели својим ученицима: „сешћете и сами на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих“ (Мт 19, 28). И на другом месту: „али да седнете мени с десне и с леве стране, није моје да дам, него којима је припремио Отац“ (Мт 20, 23). Дакле, то јесте већ спремљено. И добро рече: „У добродушности према нама у Христу Исусу“. Наиме, сести са десне стране, је највећа част која је изнад сваке части, и изнад које не постоји нека друга. Рекавши, дакле, ово, показује да ћемо и ми засести. Седети са Христом је заиста неизразиво богатство, то је заиста преизобиље величанствености његове силе! Ако би ти имао хиљаде душа, не би ли их положио за то? Ако би требало да идеш у ватру, не би ли био потпуно спреман и за ово испитање? И сам он опет каже: „Хоћу да тамо где сам ја, буду и моје слуге“ (Јн 17, 24; 12, 26). За такву част ако би сваки дан требало бити расецан, не би ли требало да и то се носи са радошћу? Помисли где он седи. „Изнад сваког Началства и Власти“. А са ким ти заједно седиш? Са њиме. А ко си ти? Мртвац – по природи дете гнева. И шта си добро урадио? Ништа. Сада је заиста прави час да се узвикне: „О, дубина богатства и мудрости и знања Божијег (Рм 11,33)!“. „Јер благодаћу“, – вели – „сте спашени (ст. 8)“. Коментар Текст је преведен са грчког[1] In epistulam ad Ephesios (homiliae 124), 4, 1-2 (ΤΟΥ ΕΝ ΑΓΙΟΙΣ ΠΑΤΡΟΣ ΗΜΩΝ ΙΩΑΝΝΟΥ ΤΟΥ ΧΡΥΣΟΣΤΟΜΟΥ ΑΡΧΙΕΠΙΣΚΟΠΟΥ ΚΩΝΣΤΑΝΤΙΝΟΥΠΟΛΕΩΣ ΤΑ ΕΥΡΙΣΚΟΜΕΝΑ ΠΑΝΤΑ. ΥΠΟΜΝΗΜΑ ΕΙΣ ΤΗΝ ΠΡΟΣ ΕΦΕΣΙΟΥΣ ΕΠΙΣΤΟΛΗΝ). Имамо један енглески превод[2] (The commentary and homilies of St. John Chrysostom Archbishop of Constantinople, on the Epistles of St. Paul the Apostle to the Galatians and Ephesians. The oxford translations revised, with additional notes, by Rev. Gross Alexander, Oxford, J.H. Parker, 1845), као и руски[3] (Толкование на Послание к Ефесянам, у Творения святого отца нашего Иоанна Златоуста Архиепископа константинопольского. Текст приводится по изданию: „Радонеж“ Православное братство. М. 2004 - репринтное издание С.-Петербургской Духовной Академии. 1905, Том XI кн. 1). За остале преводе трагајте сами. 1. Тежина текста Јунаци на Поукама, а наши опозитори, иако је Павлов текст приведен 2-3 пута, нису се осврнули на њега. Једноставно, као да текст не постоји. У ствари, јако добро су били свесне тежине истог и онда нису хтели да чачкају мечку. Срж проблема је у томе што Павле тврди да смо ми већ сада, тј. онда васкрсли заједно са Ис Хр и са њиме отишли на небо са десне Оцу, отприлике како говори и најбежбожнији међу авама, онај Римски, а то се сукобљава са нашом логиком јер видимо да смо овде, па онда не можемо да будемо и тамо. Међутим, Павлов текст не оставља никаквог простора за неку алегоријску интерпретацију и на нивоу слова тврди управо ово што је створило многе проблеме за хр коментаторе. Видећемо како и Грос, који је превео и написао ноте на Зл се налази у чуду да схвати и само његово тумачење, а не само Павлов текст. 2) Христос, Син Човечији, једини посредник Зл почиње са Хр као посредником. Тиме гарантује веродостојност онога што даље следи. Ис је посредник утолико што је човек, али Првина. Он је наш основ и корен. Кроз то што нам је заједничко, тело, кроз то нас спашава (περὶ τοῦ κατὰ σάρκα). Зато све што се односи на њега односи се једнако – онтолошки или физички – како год желите, и на нас. Када је Отац оживео Њега, тада је и нас оживео (ἐζωοποίησε κἀκεῖνον, καὶ ἡμᾶς). Запазити аорист ἐζωοποίησε, акција која се десила у једном моменту, нема понављања. Тада оживе њега и нас. Знам да делује апсурдно, али не треба да сада постављамо питања него да читамо текст граматички и схватимо шта нам овај конкретни аутор говори. Ово је, дакле, „догма“ или канон Зл по коме разуме Павла: Ис је посредник и све што се односи на њега односи се на нас. Изобиље божанског милосрђа се огледа у спашавању не оних који су били добри по природи, него зли, мртви, тј. деца гнева (τοὺς νεκροὺς, τοὺς υἱοὺς ὀργῆς). Иако не треба разумети Зл да вели како смо зли по природи, него да се услед греха рађамо у злу, он ће после бити јасан (2-3) да је све дато по благодати, тако да се ниједно тело не похвали пред Господом, ваља обратити пажњу да нам он говори о разлогу нашег постојања и вечног живота као о дару Божије љубави. 3) Проблем светаца на Небу Из те љубави Отац нас „саваскрсе и заједно са њим посади на небесима“. Опет аористи (συνήγειρεν καὶ συνεκάθισεν). Десило се. Сада долазимо до срца проблема, а о чему сам ја више од годину дана писао и покушао да објасним противницима да заступају пелагијанску позицију. Зл ставља у њихова уста следеће: Да, јасно је да нас је подигао, а чиме доказује да нас „заједно посади на небесима у Христу Исусу?“ Дакле, ови Зл „пелагијанци“ би да избаце и реалност нашег васкрсења са Ис. Наиме, могу да га разумеју као устајање кроз крштење у коме се опраштају греси, да је он отворио пут и сл. Но проблем је како сад да смо отишли на Небо? Тако се пита Јероним у свом коментару: Бог нас је спасао и подигао, али како нам је дао да у исто време седимо са Хр на небу? Неки мисле једноставно да је апостол, с обзиром на Божије предзнање, рекао то што ће се свакако збити, као да се већ десило. Други пак разумевају васкрсење у духовном смислу, па не оклевају да тврде да свети већ седе на небу и владају са Христом, јер светац као да није у телу, иако живи у телу, него је на небу док хода на земљи; на небу седи са Хр, јер је царство Божје у нама (Лк 17, 21). Теофилакт Бугарски ће прибећи алегорији/типологији па ће нас убеђивати како васкрсли с Њиме не треба схватити као право васкрсење, него као оживотворење кроз крштење. Ово тумачење је јако безобразно јер посеже за Зл и онда га пребацује на своју воденицу. Код Зл се текст користи као помоћ у објашњењу како функционише реална веза између нас и Хр, а код Теофилакта се поставља као алтернативно тумачење. И наш савременик, Лопухин, не може да текст тумачи како јесте, него прибегава следећем покушају: „И воскресил… Во Христе мы уже воскресли или восстали к новой жизни (Рим VI:4), хотя телесное воскресение составляет еще только предмет нашей надежды. Вместе с тем употребленное здесь и в следующем выражении (посадил на небесах) прош. сов. время указывает на то, что христиане непоколебимо уверены в том, что и воскресение, и прославление их непременно совершится“. Дакле, Лопухин мора да порекне Павлову граматику, иако признаје да је тако то овај рекао, него велу да како смо чврсто убеђени да ће бити тако, Павле говори као да се то већ збило. Ништа од ових ствари нема у Зл. Он не гледа да силује текст. Него колико му је Бог дао, да га протумачи. Тако Зл инсистира на реалности тога о чему пише Павле: „Јер нико и никад не би устао, да није васкрсла Глава; а када је наша Глава васкрсла, васкрсли смо и ми – баш као и тамо када се Јаков поклонио и жена се поклонила Јосифу (Пост 37, 9-10). Према томе, на исти начин нас је посадио. Када глава седи, седи заједно и тело“. Када си прихватио да си васкрсао, прихвати и да седиш са Десне стране. Запази Зл образложење. Муж и жена су у телу једно. Тако и овде прави аналогију. Зато Глава не може да буде одвојена од Тела, иако ми данас другачије мислимо, односно, научени смо да мислимо у другом кључу па не капирамо како су то муж и жена у телу једно. Јер кад се осврнемо око себе, видимо да имамо једно тело, али да ту нема мужа или жене. Овај аргумент је био јак као стена за Зл, али за нас није, јер ми не капирамо ово једно тело мужа и жене. За нас је ово слаб аргумент. Не и за мене, јер је Ава старомодан. Међутим, Зл бије без престанка: „Ако смо умрли са њим, заједно ћемо и живети“. За њега нема шансе да је Павле могао мислити на нешто друго, како видесмо у Јеронима, Теофилакта и Лопухина. Тако и моја опозиција вели: „Да, крстили смо се са Хр у Јордану, васкрсли са њим у Јерусалиму, шио ми га Ђура, дођи сутра да те поново чујемо“. Јер ови верују да је Ис васкрсао за себе, у индивидуалном телу, али да је отворио нека врата Раја где је манитао онај Керуб са мачем. Дакле, сада само кроз наше молитве и не знам шта, ми учествујемо у неком Ис телу које је на Небу. Међутим, Зл вели да за то не треба памети. Пише: „Заиста, неопходан је дар Духа и откривења да би се схватила дубина ових тајни!“. Када би било како ови веле, не би било ни тајне, а камо ли дубоке, нити Духа да нам их открије. Зл не верује да ће доћи неко будуће царство ако оно већ није. „Јер како би то могао показати, ако се није десило?“ (Πῶς γὰρ ἐνδείξεται, ἂν τοῦτο μὴ γένηται;). „Сада, ове речене ствари изгледају глупост неверницима (Νῦν μὲν γὰρ λῆρος εἶναι δοκεῖ τοῖς ἀπίστοις τὰ λεγόμενα), а онда ће их сви знати“. Све то алогично функционише „јер је Хр сада једно са нама (οὗτος ἡμῖν ἥνωται)“. Имамо перфект ἥνωται (од ἑνόω) који је стање или резултат неке прошле акције. Зл није Хокинг који би поставио још 100 питања. Он само хоће да разуме текст и у корист Павла приводи разне аргументе. То не ради Грос, него као да није прочитао ништа од ове Зл елаборације покушава да га одједанпут уклопи у своје виђење ствари, али како је свестан да је то натезање Зл, цитира Еликота: „Ellicott says; 'Though the simple meaning of and seems to confine their reference to what is future and objective; still as though primarily spiritual and present may have a physical and future reference, so here a present spiritual resurrection and enthronement may be alluded to' (стр. 115, н. 220)“. Реченица где он жели да разуме перфект као футур је: „Јер нико и никад не би устао, да није васкрсла Глава“. Преводи: „For as yet no one is actually raised“. Руски је бољи: „Никто бы и никогда бы не восстал“, јер оригинал вели: „οὐδέπω γὰρ οὐδείς ἐστιν ἐγηγερμένος“. Ми имамо партицип перфекта ἐγηγερμένος од ἐγείρω, што је садашња готова радња, или како рекох, стање или резултат неке прошле радње, а што Зл појачава са гл. бити (је/јесте=ἐστιν), што је могао и да изостави, јер се смисао разуме и без њега. Срећемо се са феноменом не само негирања Павловог текста него и покушаја негирања Павловог највећег интерпретатора, а то је Зл! Да је то реалност, седење са Ис, Зл приводи Мт 20, 23, где седење с десне и с леве стране је припремио Отац. Опет перфект, ἡτοίμασται. То јесте спремљено, а кроз вазнесење Ис је и дато. Хр седи „изнад сваког Началства и Власти“. И пита Зл: „А са ким ти заједно седиш? Са њиме. А ко си ти? Мртвац – по природи дете гнева“. Сео сам са Христом, вели Зл. Опет перфект (Καὶ τίνι συγκάθησαι; Ἐκείνῳ), κάθησαι од κάθημαι. Ја седим сада са Хр. Вреди приметити да у својој егзегези Зл прелази из аориста који имамо у Павла (посадио нас заједно са, συνεκάθισεν), у перфект који је сада последица тог аориста (συνεκάθισεν). Дакле, Отац нас је у Хр ставио да седимо са његове десне стране, али сада реално и седимо са те стране! То је све што нам је велики Златоусти рекао! За оне који се слебије разумеју у грчки, напомињем да је συνεκάθισεν аорист у индикативу, тако да означава прошлу свршену радњу, што не би било да је у неком другом начину (коњуктив или оптатив), јер би тада само означавао начин. 4) Лепота Златоустовог Христа Може да изгледа чудно када читамо Зл текстове без предрасуда, јер се он ту открива као „августинијанац“, а не полу-пелагијанац, како би хтели западни јер су читали његову синергију кроз Јована Касијана. Одређени, али здрави синергизам постоји у Зл као оригеновско наслеђе, јер је Александринац прилично утицао на Антиохијца. Тако се овде пита: „Шта си добро урадио? Ништа. Сада је заиста прави час да се узвикне: „О, дубина богатства и мудрости и знања Божијег (Рм 11,33)!“. „Јер благодаћу“, – вели – „сте спашени (ст. 8)“. Овде имамо ти лепоту, у асиметрији. Јер Бог даје гратис. Када би били једнаки са Богом (чинили добро од нас, по нашим силама), онда не би било благодати, живота као дара и онда би се нека тела могла гордити пред Богом. Овако се Бог открива као Љубав и Учитељ љубави. Јер смо ми „по природи“ деца гнева. Но, дела су битна, вели Зл (2-3), али нису наша, него долазе од Бога. Зато читамо истинити али сурови резон: „Оне који имају иза себе дела Бог не одбија од себе, него оне, који би умрли и са делима, он спашава благодаћу, тако да после тога апсолутно нико нема право да се похвали“. Идите, дакле, и научите све народе учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мт, 28, 19-20), и: Ако ко укине једну од ових најмањих заповести, назваће се најмањи у Царству небескоме; а то је при васкрсењу. Значи, држе се све заповести. Вели да најмањи не улази по васкрсењу у Царство небеско. Не баца Зл људе у опсесивност и анксиозност, него их враћа Јеванђељу: Без милосрђа се не може у Царство небеско (3), јер не нахранисте и ненапојисте потребитог (Мт 25, 42). Штавише, оне девице које иду ван брачног шатора Зл поистовећује са онима које нису имале љубав/милосрђе. Овакво постављање ствари омогућава по Зл да се човек отвори ка Богу и да буде биће које благодари. Не неко ко претендује, него благодари Господу. 5) Живљење на земљи као живљење на небу Читати трећу беседу на Еф. од Зл. Порука је јасна: Живети овде у складу са твојим небеским бићем, са оним који седи сада са Хр. Он недвосмислено осуђује живот овде на земљи који би био другачији од оног који је на небесима. Зато га неки сматрају моралистом али тешко се греше о свеца. Ако ниси овде, како мислиш да си тамо? Нема те. Зл говори јасно о достојном причешћивању. И ту парктично понавља Амброзија: Живи тако да се свакодневно можеш причешћивати. Зл вели да не постоји празник на који се ваљ причестити. Ако живиш као скот, немој се ни причешћивати и помири се са својом судбином. Слично како је св. Симеон Нови Богослов говорио својим монасима: Уживајте барем овде, јер Царства видећи нећете! Хорорично делују ове изјаве, али су истините. Мада остаје сакривено на кога се односе. Оне су више позив на обраћење. Нису последњи суд, али су последње упозорење. Стога Зл вели: ко неће да се причести нека изађе са оглашенима и са онима који су под епитимијом. Што остајеш да блејиш на литургији? Не можеш да останеш да се молиш са вернима јер си неверан. Када би те позвао на вечеру неки великаш, и ти дођеш а не једеш, ко си ти? Дух Свети прави молитву, а ти си без брачног одејанија. Бићеш избачен напоље. Зл говори да се Бог нервира што овај за време службе говори једно, да ће се причестити, а онда не прилази. Каже, боље је да ниси ни дошао на литургију! - То све сам говорио и ја, без да сам читао Зл, него користећи разум, а држали су ме за безбожника! Прича је једноставна: Васкрсао си са Хр, живи тај живот. Ниси и не верујеш, благуј у овоме што имаш за време. Ко пак верује да је васкрсао са Хр тај и чини дела. Од којих су љубав и милосрђе најзначајнији. Ја немам пара, немам ничега. Бог ми је сведок али и пријатељи који ме познају. Ломио сам кичму преводећи и писајући овај текст 3 дана. Али га нико не би написао у 3 дана да нема иза себе 20 година само теолошке школе. А где је друго? Ово је мој дар ВСБ, јер човек се бави цео живот овим стварима, али и Дејан-Нина Рајковић, који је наш пријатељ и који се сада нашао у невољи. Моја госпа написа, али и вас молим: A u naroda koji verova beše jedno srce i jedna duša; i nijedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve beše zajednicko. Ovo su reci iz Dela Apostolskih 4, 32 koje mi sigurno nismo zaboravili ali u ovim teskim vremenima gde se svako suocava sa hiljadu svojih problema ponekad padaju u zaborav. Svima nam je jako poznata nemastina i svakodnevno se odricemo nekih stvari ne bi li se izborili sa finansiјskim problemima koje imamo. Postoje, ipak, situacije koje se ne mogu resiti jednostavnim redukovanjem troskova. U takvoj se situaciji nasao nas brat u Hristu Dejan Nina Rajkovic. Ne znam da li cemo ostati indiferentni na akutni problem sa kojim se on trenutno suocava. Kako mi je vrlo jasna situacija vecine ljudi u danasnje vreme pala mi je na pamet jedna lepa i vrlo izvodljiva ideja, ostvarljiva cak i za nas, obicne ljude sa finansiskim problemima.Jedina bitna stvar u svemu je da se odazovete u sto vecem broju. Naime, kada bi svako od nas, a ima nas na fb dovoljno, odvojio 4-5 evra za pomoc Dejanu i njegovoj porodici, mozda bi uspeli ne da resimo ali da, eto, pokusamo da umanjimo njihov problem. Ovakve akcije bi se mogle sprovoditi uvek kad neko od nasih bliznjih ima goruci problem. Bilo bi lepo da konacno pocnemo da zivimo hriscanstvo u punom svetlu. Zamolio bih da pocnete i da delite ovaj post jer sam siguran da i van mojih prijatelja na fejsbuku postoje ljudi dobre volje koji bi se, eto, pridruzili ovoj hriscanskoj akciji. Линк: https://www.facebook.com/search/top/?q= Дејан-Нина Рајковић&init=mag_glass&ref=ss_see_more_button&tas=0.9572610087345843&search_first_focus=1493142941405 [1]http://khazarzar.skeptik.net/pgm/PG_Migne/John Chrysostom_PG 47-64/In epistulam ad Ephesios.pdf [2] https://catalog.hathitrust.org/Record/011628115 [3] http://omsk-eparhiya.ru/orthodoxbasics/Osnovi/IoannZl/11/t11_1.htm
  19. ЈОШ ЈЕДАН ТЕКСТ ОД НАШЕГ САШЕ КНЕЖЕВИЋА... Šta su endogeni virusi i kakav su oni dokaz za evoluciju je tema o kojoj ćemo u ovom postu raspravljati. Na netu još uvek se mogu naći tekstovi o endogenim »virusima« koji dokazuju makroevoluciju. Osnovna ideja je da su jednom u prošlosti »virusi« napali određenu vrstu, preko polnih ćelija se fiksirali u gene i (sada kao marker koji dokazuje makroevoluciju) preneli se na novu vrstu zajedno sa ostlim genomom, radi čega mi možemo da iskonstruišemo »genetsko stablo« i dokažemo koja se vrsta razvila od koje. Tako hipoteza, tako teorija. Kako ta logika zvuči, sledi: Npr: ... In humans, endogenous retroviruses occupy about 1% of the genome, in total constituting ~30,000 different retroviruses embedded in each person's genomic DNA (Sverdlov 2000). There are at least seven different known instances of common retrogene insertions between chimps and humans, and this number is sure to grow as both these organism's genomes are sequenced (Bonner et al. 1982; Dangel et al. 1995; Svensson et al. 1995; Kjellman et al. 1999; Lebedev et al. 2000; Sverdlov 2000). Figure 4.4.1 shows a phylogenetic tree of several primates, including humans, from a recent study which identified numerous shared endogenous retroviruses in the genomes of these primates (Lebedev et al. 2000). The arrows designate the relative insertion times of the viral DNA into the host genome. All branches after the insertion point (to the right) carry that retroviral DNA - a reflection of the fact that once a retrovirus has inserted into the germ-line DNA of a given organism, it will be http://www.talkorigins.org/faqs/comdesc/section4.html Da ovu priču iliti dokaz o makroevoluciji završimo, bilo bi u stvari dovoljno da shvatimo šta nam wikipedija kaže o tim »virusima«. Jer samo wikipedija potvrđuje/priznaje gore izložena logika nije o.k. prvenstveno zbog činjenice da su jedno virusi a drugo transpozabilni retroelementi ... Na wikipediji čitamo šta su ENDOGENI VIRUSI: Endogenous retroviruses (ERVs) are endogenous viral elements in the genome that closely resemble and can be derived from retroviruses. They are abundant in the genomes of jawed vertebrates, and they comprise up to 5–8% of the human genome (lower estimates of ~1%).[1][2] ERVs are a subclass of a type of gene called a transposon, which can be packaged and moved within the genome to serve a vital role in gene expression and in regulation.[3][4] They are distinguished as retrotransposons, which are Class I elements.[5] Researchers have suggested that retroviruses evolved from a type of transposable gene called a retrotransposon, which includes ERVs; these genes can mutate and instead of moving to another location in the genome they can become exogenous or pathogenic. This means that not all ERVs may have originated as an insertion by a retrovirus but that some may have been the source for the genetic information in the retroviruses they resemble.[6] When integration of viral DNA occurs in the germ-line, it can give rise to an ERV, which can later become fixed in the gene pool of the host population.[1][7] https://en.wikipedia.org/wiki/Endogenous_retrovirus Verujem da je ovo mnogima nejasno i da je potrebno objašnjenje. Ovde, kod ove makroevolucionističke hipoteze (nekada je to bila KRUNSKI DOKAZ MAKROEVOLUCIJE), su bitne tri stvari – 1.) reč je o virusima, 2.) oni se endogeniziraju i 3.) dokazuju makroevoluciju pošto je prosto statistički nemoguće da su se ti »virusi« preko napada endogenizirali na istom (orthologous) mestu u genomu dvaju vrsta ... Međutim, sve tri tvrdnje su vremenom pobijene. Krenimo redom. Virusi – kad ćujemo tu reč – pomislimo na nešto loše. Najmanje što možemo da se nadamo je da ćemo, ako se zarazimo sa nekim virusom, biti zdravi. Ali ovi »virusi« u DNK bez obzira što podsećaju na viruse, ne samo što nas neće »oboriti sa nogu«, već bez njih ni jedna vrsta neće moće da opstane. Oni imaju jako važnu funkciju u razvoju bića i nisu »smeće« ili deo »junk DNK« koji se nakupio kroz evoluciju. Oni su jako bitan deo našeg genoma. Oni imaju jaku bitnu arhitektonsku ulogu u genomu. Ako bi ih uklonili iz genoma jednog bića, to biće bilo bi osuđeno na mučeničku smrt. Zato je pravilnije ove viruse zvati »retroelementi«. Navedimo nekoliko izvora. U članku R. von Sternberg,a J.A. Shapiro : Retrotransposable Elements, Retrotransposition and Genome Evolution... http://shapiro.bsd.uchicago.edu/Sternberg&Shapiro2005.pdf navode se funkcije tih elemenata, kao: -providing promoter and enhancer activity to modulating transcript elongation, - targeting mRNA to specific tissues, - stimulating mRNA translation, - providing replication origin recognition sequences, - contributing to pericentromeric heterochromatin, - serving as telomere caps, nucleating heterochromatin in chromosome arms, - supplying chromatin boundary signals, - providing S/MAR attachment sites. U svakoj vrsti, utvrđuju avtori, ovi elementi odgovorni su sa »organizaciju« genoma: Taxonomically-specific genome system architecture ... genome is a hierarchically organized data storage system formatted by repetitive DNA sequence elements. This implies that each organism has a genome system architecture, in the same way that each computer has a characteristic architecture. In the computer example, architecture depends upon the operating system and hardware that are used, not upon the content of each data file. Macintosh, Windows and Unix machines can all display the same images and text files, even though the data retrieval paths are operationally quite distinct. Similarly, many protein and RNA sequences (data files) are conserved through evolution, but different taxa organize and format their genomes in quite different ways for replication, transmission and expression. An overall system architecture is required since these processes must be coordinated to operate without mutual interference. DNA segments must be in the right place at the right time for function. In other words, the genome must be organized in space and time for operation ... (str. 4) Retroelements are important components of the cellular apparatus for chromosome replication and distribution (e.g. origins, centromeres and telomeres). Accordingly, we predict that significant changes in the retroelements that format genome maintenance and transmission can lead to reproductive isolation, thereby setting the stage for subsequent clade-restricted changes in phenotype. In other words, we suggest that key adaptive events can initiate within the retroelement portion of the genome. (str. 7) Retroelements and other DNA repeats provide the physical basis within the genome for functional integration. Dispersed regulatory sites of the kind provided by retrotransposons connect unlinked coding sequences into coordinately controlled subsystems. Similarly, replication and genome transmission processes are organized by elements carrying generic signals for origins, telomeres, centromeres and other structures essential to genome maintenance ... (str. 7) A kao zaključak, avtori čak najavljuju kraj koncepta »junk DNA«, koji će potvrditi ENCODE program 7 godina kasnije – naime da gotovo ni jedan nukleotid u arhitekturi našeg genoma nije tamo slučajno, jer ima svoju funkciju – a to znači da je praktički nemoguće da bi neki »strani« element tamo zalutao: ... As we increasingly apply computational metaphors to cellular function, we expect that a deeper understanding of retroelements and other repeats, the integrative fraction of cellular DNA, will lead to increased understanding of the logical architecture inherent to genome organization. In the era of biocomputing and systems biology, the study of cellular information processing promises to revolutionize not only the life sciences but also the information sciences. We anticipate learning powerful new computational paradigms as we come to understand how cells use myriad molecular components to regulate millions of biochemical events that occur every minute of every cell cycle. Our expectation is that, one day, we will think of what used to be called “junk DNA” as a critical component of truly “expert” cellular control regimes Dalje vredi poslušati avtora tog članka : Richard Sternberg - Endogenous Retroviruses Debunk - https://www.youtube.com/watch?v=SrEOe2E0Euc&list=WL&index=55 ... Utvrđeno je, da su ti elementi jako bitni kot razvoja placente kao i u embrionalnom razvoju zametka ili ploda. Ako ove »viruse« blokiramo, razvoj bića (embriogeneza) staje na stadiju 4 ćelije! Zato je prosto nemoguće tvrditi da su ti elementi virusi, a još gore da su došli sa spolja, jer bi onda ovo biće moralo najpre da SE ZARAZI da bi uopšte moglo da se rodi ... što je veliki non-sense. 2.) Da li su oni endogeni ili eksogeni, to jest da li su ti elementi došli sa vana ili obratno o tom rasuđuje sledeći članak: The Natural History of Retroviruses https://answersingenesis.org/genetics/the-natural-history-of-retroviruses/ (I sama definicija na wikipediji to tvrdi – ti elementi se eksogeniziraju, a ne endogeniziraju) A kod tačke 3.) moraćemo malo duže da se zadržimo. Da, tačno je. Utvrđeno je da nekoliko identičnih elemenata HERV-K nalazimo na istim pozicijama kod šimpanza i čoveka. Uzećemo podatak sa Talks origin – 7 od 30.000! Ovde treba najpre reći da je jedno stvar »common ancestor« i druga »common design«. Jedna štala u Donjim Pofalićima imaće vrata i prozore, ali to ne znaći da je Hotel Hayat kod Baščaršije, koji takođe ima vrata i prostore, nastao od štale. Ne, to samo znaći da ove dve zgrade imaju u određenom delu zajednički dizajn. Još je manje to moguće tvrditi kad utvrdimo da su materijal (npr. cigla, malter, kreč), arhitektura, stil gradnje, vreme, vlastnik itd. dve različite stvari – U našem slučaju se time bavi komparativna genetika. Prva stvar koju nas može kod gornjeg podatka zbuniti je neverovatan disbalans. Ako imaju čovek i šimpanz zajedničkih 99% genoma – to je mit star nekoliko decenija – novija istraživanja potvrđuju samo 92% sličnost .... http://www.evolutionnews.org/2017/01/fake_science_ab103399.html ili http://www.discovery.org/multimedia/audio/2016/11/how-chimps-and-humans-are-different-pt-1-the-genome/ – jer taj genom »se razvijao« kroz »milione godina« (kako tvrde evolucionisti), bilo bi logično da i dele i 92% tih elemenata, a ne samo 0,0023%! Drugo. Ako ta logika važi – to jest da su ljudi postali od šimpanza a ovaj od gorile – zašto onda gorila i šimpanz imaju jedan zajednički HERV-K, a čovek nema? A HERV-K provirus in chimpanzees, bonobos and gorillas, but not humans. https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/11378389 We identified a human endogenous retrovirus K (HERV-K) provirus that is present at the orthologous position in the gorilla and chimpanzee genomes, but not in the human genome. Humans contain an intact preintegration site at this locus... Ono što bi moralo potvrditi zajedničkog pretka, sada ga odbacuje. A to je u neku ruku FORENZIČKA EKSPERTIZA. Jer jedno je kada Megan Foks tvrdi da sam ja otac njene troje dece i tuži me za neplaćanje alimentacije, a drugo je kada sudska medicina utvrdi ko je istinski otac ... (Uostalom, ja se ne bih branio Megan Fox) Taj disbalans mogli bi objasniti i drugačije. Ovih 7 virusa je zajedničkih, a ostalih 29.993 je »napalo« vrstu čoveka posle razilaženja (divergencije) šimpanza i čoveka pre 5 mio godina. A ovo je još gore. Jer ispada da se svaki takav napad virusa dešavao u proseku na 160 godina. Ako uzmemo (evolucionističku) pretpostavku da članova ljudske populacije nikada (po evolucionističkim modelima) nije bilo manje od 10.000, da su oni živeli u nekom zatvorenom sistemu gde je svaka jedinka imala otprilike istu verovatnoću da prenese svoje gene na potomstvo, za fiksaciju jednog ovog virusa – uzmimo algoritam Motto Kimura i Tomoko Ohta – trebalo bi nam 40.000 generacija ili otprilike 800.000 godina (generacija je na 20 godina) … Iliti za 29.993 virusa to iznosi à 23.994.400.000 godina (ili 24 milijarde godina … https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC1212239/pdf/763.pdf (Još da kažemo da ni jedna ni druga ni treća pretpostavka nisu realne. Jer kao prvo »virus« verovatno ne donosi »selektivnu prednost«, već obratno – drugo, populacija vrsta koje nemaju nemaju negativnog korektiva (to jest nalaze se na vrhu »prehrambenog lanca«) nikad nisu kontantne, jer se one množe eksponencijalno dok ne iscpre resurse i kolapsiraju (ovo nam otprilike i obećava zadnja knjiga Svetog Pisma – Apokalipsis), i treće, ljudi se ne sparuju svak sa svakim ili »na lutriji« (ili slučajno), npr. Srbi se ne mešaju sa Albancima, jevreji sa muslimanima ...) Iz svega toga proizlazi da je fiksacija bilo koje promene genoma ili »mutacije« u jednog vrsti kao čovek tehnički/matematički neizračunljiva, a sa ograničenim pretpostavkama čak suluda. Npr. ako koristite MENDELJEV KALKULATOR http://mendelsaccount.sourceforge.net/ možete sami da proverite i računate koliko je realno potrebno vremena za bilo koju fiksaciju. Na primer za samo jednu pozitivnu mutaciju od promene dva nukleotida i fiksaciju trebalo 84 mio godina, a za promenu 5 nukleotida 2 milijarde godina! Biologically realistic numerical simulations revealed that a population of this type required inordinately long waiting times to establish even the shortest nucleotide strings. To establish a string of two nucleotides required on average 84 million years. To establish a string of five nucleotides required on average 2 billion years. We found that waiting times were reduced by higher mutation rates, stronger fitness benefits, and larger population sizes. However, even using the most generous feasible parameters settings, the waiting time required to establish any specific nucleotide string within this type of population was consistently prohibitive ... John Sanford, Wesley Brewer, Franzine Smith and John Baumgardner: THE WAITING TIME PROBLEM IN A MODEL HOMININ POPULATION http://tbiomed.biomedcentral.com/articles/10.1186/s12976-015-0016-z Došli smo do čuvenog »GENEALOŠKOG STABLA«. Na gornjem prikazu iscrtano je jedno ovakvo drvo, skonstruisano na osnovu evolucionističe pretpostavke o endogenim »virusima« - o kojima smo upravo rekli da nisu ni virusi, a još manje da su se endogenizirali. Samo zbog te činjenice je taj crtež falsifikat, jer pretpostavlja da su retroelementi endogenizirali virusi – a znamo da nisu. (A i matematički ova priča ne drži vodu). No, pretpostavimo da je ovo stablo tačno. Radi eksperimenta. Ako je tačno, to bi trebalo da potvrde i drugi »nalazi/analize«. U članku koji se bavi ovim problemom Problem 6: Molecular Biology Has Failed to Yield a Grand "Tree of Life" http://www.evolutionnews.org/2015/02/problem_6_molec091151.html čitamo: ...When fossils failed to demonstrate that animals evolved from a common ancestor, evolutionary scientists turned to another type of evidence -- DNA sequence data -- to demonstrate a tree of life. In the 1960s, around the time the genetic code was first understood, biochemists Cmile Zuckerkandl and Linus Pauling hypothesized that if DNA sequences could be used to produce evolutionary trees -- trees that matched those based upon morphological or anatomical characteristics -- this would furnish "the best available single proof of the reality of macro-evolution."99 Thus began a decades-long effort to sequence the genes of many organisms and construct "molecular" based evolutionary ("phylogenetic") trees. The ultimate goal has been to construct a grand "tree of life," showing how all living organisms are related through universal common ancestry. The Main Assumption The basic logic behind building molecular trees is relatively simple. First, investigators choose a gene, or a suite of genes, found across multiple organisms. Next, those genes are analyzed to determine their nucleotide sequences, so the gene sequences of various organisms can then be compared. Finally, an evolutionary tree is constructed based upon the principle that the more similar the nucleotide sequence, the more closely related the species. A paper in the journal Biological Theory puts it this way: [M]olecular systematics is (largely) based on the assumption, first clearly articulated by Zuckerkandl and Pauling (1962), that degree of overall similarity reflects degree of relatedness.100 This assumption is essentially an articulation of a major feature of the theory - the idea of universal common ancestry. Nonetheless, it's important to realize that it is a mere assumption to claim that genetic similarities between different species necessarily result from common ancestry. Operating strictly within a Darwinian paradigm, these assumptions flow naturally. As the aforementioned Biological Theory paper explains, the main assumption underlying molecular trees "derives from interpreting molecular similarity (or dissimilarity) between taxa in the context of a Darwinian model of continual and gradual change."101 So the theory is assumed to be true to construct a tree. But also, if Darwinian evolution is true, construction of trees using different sequences should reveal a reasonably consistent pattern across different genes or sequences. This makes it all the more significant that efforts to build a grand "tree of life" using DNA or other biological sequence data have not conformed to expectations. The basic problem is that one gene gives one version of the tree of life, while another gene gives a highly different, and conflicting, version of the tree. For example, as we'll discuss further below, the standard mammalian tree places humans more closely related to rodents than to elephants. But studies of a certain type of DNA called microRNA genes have suggested the opposite -- that humans were closer to elephants than rodents. Such conflicts between gene-based trees are extremely common. The genetic data is thus not painting a consistent picture of common ancestry, showing the assumptions behind tree-building commonly fail. This leads to justifiable questions about whether universal common ancestry is correct. Conflicts in the Base of the Tree of Life Problems first arose when molecular biologists sequenced genes from the three basic domains of life -- bacteria, archaea, and eukarya -- but those genes did not allow these basic groups of life to be resolved into a treelike pattern. In 2009, the journal New Scientist published a cover story titled, "Why Darwin was wrong about the tree of life" which explained these quandaries: The problems began in the early 1990s when it became possible to sequence actual bacterial and archaeal genes rather than just RNA. Everybody expected these DNA sequences to confirm the RNA tree, and sometimes they did but, crucially, sometimes they did not. RNA, for example, might suggest that species A was more closely related to species B than species C, but a tree made from DNA would suggest the reverse.102 This sort of data led biochemist W. Ford Doolittle to explain that "Molecular phylogenists will have failed to find the 'true tree,' not because their methods are inadequate or because they have chosen the wrong genes, but because the history of life cannot properly be represented as a tree."103New Scientist put it this way: "For a long time the holy grail was to build a tree of life ... But today the project lies in tatters, torn to pieces by an onslaught of negative evidence."104 Many evolutionists sometimes reply that these problems arise only when studying microorganisms like bacteria -- organisms which can swap genes through a process called "horizontal gene transfer," thereby muddying the signal of evolutionary relationships. But this objection isn't quite true, since the tree of life is challenged even among higher organisms where such gene-swapping is not prevalent. Carl Woese, a pioneer of evolutionary molecular systematics, explains: Phylogenetic incongruities can be seen everywhere in the universal tree, from its root to the major branchings within and among the various taxa to the makeup of the primary groupings themselves.105 Likewise, the New Scientist article notes that "research suggests that the evolution of animals and plants isn't exactly tree-like either."106 The article explains what happened when microbiologist Michael Syvanen tried to create a tree showing evolutionary relationships using 2000 genes from a diverse group of animals: He failed. The problem was that different genes told contradictory evolutionary stories. ... the genes were sending mixed signals. ... Roughly 50 per cent of its genes have one evolutionary history and 50 per cent another.107 The data were so difficult to resolve into a tree that Syvanen lamented, "We've just annihilated the tree of life."108 Many other papers in the technical literature recognize similar problems. Conflicts Between Higher Branches A 2009 paper in Trends in Ecology and Evolution notes that, "A major challenge for incorporating such large amounts of data into inference of species trees is that conflicting genealogical histories often exist in different genes throughout the genome."109 Similarly, a paper in Genome Research studied the DNA sequences in various animal groups and found that "different proteins generate different phylogenetic tree."110 A June, 2012 article in Nature reported that short strands of RNA called microRNAs "are tearing apart traditional ideas about the animal family tree." Dartmouth biologist Kevin Peterson who studies microRNAs lamented, "I've looked at thousands of microRNA genes, and I can't find a single example that would support the traditional tree." According to the article, microRNAs yielded "a radically different diagram for mammals: one that aligns humans more closely with elephants than with rodents." Peterson put it bluntly: "The microRNAs are totally unambiguous ... they give a totally different tree from what everyone else wants."111 Conflicts Between Molecules and Morphology Not all phylogenetic trees are constructed by comparing molecules like DNA from different species. Many trees are based upon comparing the form, structure, and body plan of different organisms -- also called "morphology." But conflicts between molecule-based trees and morphology-based trees are also common. A 2012 paper studying bat relationships made this clear, stating: "Incongruence between phylogenies derived from morphological versus molecular analyses, and between trees based on different subsets of molecular sequences has become pervasive as datasets have expanded rapidly in both characters and species."112 This is hardly the only study to encounter conflicts between DNA-based trees and trees based upon anatomical or morphological characteristics. Textbooks often claim common descent is supported using the example of a tree of animals based upon the enzyme cytochrome c which matches the traditional evolutionary tree based upon morphology.113 However, textbooks rarely mention that the tree based upon a different enzyme, cytochrome b, sharply conflicts with the standard evolutionary tree. As one article in Trends in Ecology and Evolution observed: [T]he mitochondrial cytochrome b gene implied . . . an absurd phylogeny of mammals, regardless of the method of tree construction. Cats and whales fell within primates, grouping with simians (monkeys and apes) and strepsirhines (lemurs, bush-babies and lorises) to the exclusion of tarsiers. Cytochrome b is probably the most commonly sequenced gene in vertebrates, making this surprising result even more disconcerting.114 Strikingly, a different article in Trends in Ecology and Evolution concluded, "the wealth of competing morphological, as well as molecular proposals [of] the prevailing phylogenies of the mammalian orders would reduce [the mammalian tree] to an unresolved bush, the only consistent [evolutionary relationship] probably being the grouping of elephants and sea cows."115 Because of such conflicts, a major review article in Nature reported, "disparities between molecular and morphological trees" lead to "evolution wars" because "[e]volutionary trees constructed by studying biological molecules often don't resemble those drawn up from morphology."116 Finally, a study published in Science in 2005 tried to use genes to reconstruct the relationships of the animal phyla, but concluded that "[d]espite the amount of data and breadth of taxa analyzed, relationships among most [animal] phyla remained unresolved." The following year, the same authors published a scientific paper titled, "Bushes in the Tree of Life," which offered striking conclusions. The authors acknowledge that "a large fraction of single genes produce phylogenies of poor quality," observing that one study "omitted 35% of single genes from their data matrix, because those genes produced phylogenies at odds with conventional wisdom." The paper suggests that "certain critical parts of the [tree of life] may be difficult to resolve, regardless of the quantity of conventional data available." The paper even contends that "[t]he recurring discovery of persistently unresolved clades (bushes) should force a re-evaluation of several widely held assumptions of molecular systematics."117 Unfortunately, one assumption that these evolutionary biologists aren't willing to re-evaluate is the assumption that universal common ancestry is correct. They appeal to a myriad of ad hoc arguments -- horizontal gene transfer, long branch attraction, rapid evolution, different rates of evolution, coalescent theory, incomplete sampling, flawed methodology, and convergent evolution -- to explain away inconvenient data which doesn't fit the coveted treelike pattern. As a 2012 paper stated, "phylogenetic conflict is common, and frequently the norm rather than the exception."118 At the end of the day, the dream that DNA sequence data would fit into a nice-neat tree of life has failed, and with it a key prediction of neo-Darwinian theory. Ili ovaj članak: James H. Degnan and Noah A. Rosenberg: Gene tree discordance, phylogenetic inference and the multispecies coalescent. Kraći rezjume: ... The problem of gene tree discordance - Until recently, the state of the art for molecular phylogenetic studies typically involved (i) sequencing a gene in individual representatives of a collection of species; (ii) inferring a ‘gene tree’ (see Glossary) for the sequences; and (iii) declaring the gene tree to be the estimate of the tree of species relationships. With the increasing abundance of molecular data and the recognition that evolutionary trees from different genes often have conflicting branching patterns [1–8], it is becoming increasingly feasible to implement multilocus approaches to phylogenetic inference. Many of the first studies to examine the conflicting signal of different genes have found considerable discordance across gene trees: studies of hominids [9–11], pines [12], cichlids [13], finches [14], grasshoppers [15] and fruit flies [16] have all detected genealogical discordance so widespread that no single tree topology predominates. These examples highlight the issue of ‘incomplete lineage sorting’ and the need to account for gene tree discordance in phylogenomic studies. ... The field of phylogenetics is entering a new era in which trees of historical relationships between species are increasingly inferred from multilocus and genomic data. A major challenge for incorporating such large amounts of data into inference of species trees is that conflicting genealogical histories often exist in different genes throughout the genome. https://web.stanford.edu/group/rosenberglab/papers/DegnanRosenberg2009-TREE.pdf Dakle, M. Syvanen, Carl Woese, W.F. Doolittle, Zuckerkandeln – ako pomenemo samo neke, zaključuju: - Ne postoji evolutivno stablo. Jer svaki marker, svaki gen konstruiše svoje stablo i to uslovno, jer često puta ne možemo da iskonstruišemo ništa jače od grma. - Više podataka i otkrića nije rešilo ovaj problem, već ga uvećalo! - Postoje ozbiljne inkongruence. Svaki gen govori »svoju« evolutivnu priču. - To važi kako za »niže« tako i za »više« organizme. - Dok Kevin Peterson (svi su oni evolucionisti), analizom mikroRNA sve okreće na glavu! Ako je pre važilo da je slon postao od miša i bio bliži čoveku, evolucija mikroRNA crta stablo gde su miš i čovek bliski rođaci, a slon daleki predak ... TE tvrdi da se sve razvilo iz JEDNOG bića koje je bilo jako prosto i moglo je da se reprodukuje. Pošto je sve postalo iz JEDNOG bića (evolucionisti ga nazivaju LUCA), logično je da postoji ovo drvo, a ono mora da ima jedan koren! Ako zaboravimo »sitni detaljić« da TE nikako ne može da pojasni odakle to prvo biće (LUCA) – to jest ono je već u startu toliko kompleksno da pravazilazi i najjaču maštu kako je ovo biće naturalističkim slučajem moralo da nastane, a ono je moralo da nastane jer je evolucija dokazana (cirkularni argument);– proučavanje encima topoisomeraze utvrđeno je da ne možemo čak ni da tvrdimo da je to prvo LUCA biće bilo u početku JEDNO, SAMO. Topoisomereze su enicimi koji se nalaze u sve jednoj ćeliji svejednog bića, jer su toliko bitni za ćeliju kao i DNK. Bez njih ni jedna ćelija ne može da živi, jer bi se DNK zapetljala i ne bi mogla da se prepisuje. I umesto očekivane slike (drveta) koje predviđa teorija za tri osnovne grupe bića (bakterije, arhaje i evkarije): https://www.nsf.gov/mobile/news/news_images.jsp?cntn_id=124386&org=ERE https://www.researchgate.net/figure/23999064_fig4_Hypothetical-scenario-in-which-cellular-topoisomerases-originated-from-an-ancestral-pool dobijemo ovo: Ne samo što ne možemo da iskonstruišemo drvo, nego nemoženo da definišemo JEDAN KOREN, jedan početak … U zavisnosti od gena ili markera nauka ne može ništa kongruentno da iskonstruiše. Ta inkongruentnost pokušava se pak objašnjavati npr. »horizontalnim transferom« gena. Npr. krokodil ima četriprekatno srce, isto kao čovek, svinja ima sličnije zube nama nego majmun, a kokoš ima najsličniji sadržaj aminokiselina. Ali preduslov za horizontalni transfer gena – je da ta bića mogu međusobno da se razmožavaju! A ako mogu međusobno da se razmnožavaju onda ne možemo da ih smatramo za RAZLIČITE vrste. Horizontalni transfer gena bi se desio kada bi npr. prasac oprašio kokoš, a petao krokodila koji bi se onda spanđao sa čovekom. A još gore po evoluciju dolazi saznanje da svako biće koje je očito moguće »sklopiti« samo genetskim inžinjeringom, ima od 10-20%, kod nekih vrsta i do 80%, gena u genomu koji nemaju svog analoga ni u jednoj drugoj vrsti, koji nemaju svojih evolucionističkih predaka, geni koji su za svaku od nekoliko milijona vrsta specifični. Oni se zovu siroti gene, geni bez roditelja – ili orphan genes. (https://en.wikipedia.org/wiki/Orphan_gene). Realno je malo ljudi koji bi mogli, ako je TE tačna, tu teoriju da razumeju. Jer ispada, npr. da se je ptica nastala tako što se jedna vrsta dinozavra koja je imala npr. kljun, parila sa vrstom dinosaura koja je imala šuplje kosti, a ova se vrstom koja je imala perje ... i onda je taj mutant, himera (koji je morao ex nihilo da stvori još 10-20% svog genoma – da napiše kroz puki slučaj sam svoj SOFTVER) počeo da leti ... Zato i ne čudi što je vodeći svetski molekularni biolog, jedan od 10 na svetu, koji je napisao i objavio oko 500 peer-review naučnih članaka i patentovao 36 izuma, Tour James, iskreno priznao: There’s no scientist alive today who understands macroevolution http://www.uncommondescent.com/intelligent-design/a-world-famous-chemist-tells-the-truth-theres-no-scientist-alive-today-who-understands-macroevolution/ Ostali smo dužni još jednu stvar. Razjasniti u kakvom su odnosu čovek i primati, saglasno sa slikom zajedničkog pretka na početku ove rasprave. Ingo Ebersberger, Petra Galgoczy et. Mapping Human Genetic Ancestry https://academic.oup.com/mbe/article/24/10/2266/1072057/Mapping-Human-Genetic-Ancestry Isečci: The human genome is a mosaic with respect to its evolutionary history. Based on a phylogenetic analysis of 23,210 DNA sequence alignments from human, chimpanzee, gorilla, orangutan, and rhesus, we present a map of human genetic ancestry. For about 23% of our genome, we share no immediate genetic ancestry with our closest living relative, the chimpanzee. ... Ili However, with both amount of data and number of studies increasing, the crux of the matter emerges. Regardless of the type of phylogenetically informative data chosen for analysis, the evolutionary history of humans is reconstructed differently with different sets of data (summarized in Ebersberger 2004). ... In here, these variants persist until they join in their most recent common ancestor (MRCA). Some genetic lineages, however, do not coalesce in the progenitor exclusively shared by humans and chimpanzees. They enter, together with the lineage descending from the gorilla, the ancestral population of all 3 species, where any 2 of the 3 lineages can merge first. Thus, in two-thirds of the cases, a genealogy results in which humans and chimpanzees are not each other's closest genetic relatives. The corresponding genealogies are incongruent with the species tree. In concordance with the experimental evidences, this implies that there is no such thing as a unique evolutionary history of the human genome. Rather, it resembles a patchwork of individual regions following their own genealogy. FIG. 1.— Dakle, filogenetskom analizom slučajnih 20.000 + sekvenci DNK čoveka, šimpanza i gorile utvrđeno je da postoje geni koje imaju šimpanz i čovek a nema gorila, geni koje ima šimpanz i gorila a nema čovek i geni koje imaju zajedno gorila i čovek, a nema šimpanz! To je fakat! I to je veliki problem. Kako to objasniti? Ako je makroevolucija tačna, nemamo puno opcija – moralo je doći do »horizontalnog trasfera« između linije 1 i linije 2 (crvena i zelena linija na prikazu). Linija 1 je »proizvela« svoje gene, linija 2 »svoje«. Svo to vreme – nekoliko miliona godina - ove linije, iako slične, nisu smele da se »množe« međusobno, već isključivo unutar svoje populacije, kako bi se fiksirale genetske promene u celoj svojoj populaciji. Tek kad je to uspešno urađeno, »ukinuti su rasni zakoni« i jedna linija (vrsta) naših predaka je počela da se meša sa drugom … (pri tom avtori ne objašnjavaju za koliko % genetskog materijala se jedna linija razlikovala od druge. Šimpanz i gorila su »linije« koje ne mogu da se pare.). Zato mi ljudi, kažu evolucionisti, nemamo JEDNOG već DVA ZAJEDNIČKA PRETKA! A pošto svako biće ima sličan problem, jer su njegovi geni MOZAIK (slon i morska krava imaju određen broj gena istih), svako biće je nastalo kao himera – spajanjem brojnih LINIJA … Istina, horizontalni transfer gena između različitih vrsta nije nemoguć. Npr. naučnici su gene morskog psa usadili u paradajz. Problem je u tome što se taj »genetski inžinjering« ne dešava u prirodi (ne govorimo o bakterijama), već u visokotehnološkim laboratorijumima uz jako specifične uslove – i samo u određenom obimu. A uz to da se ne zaboravi, da su sami od sebe posle ukrštavanja različitih vrsta (tada su to bile još »linije«) morali da se DE NOVO pojave i »siroti geni«, koji su za svaku vrstu specifični, i nemaju svojih analoga u »bratskim« linijama. Stvarno, uz svo poštovanje za trud koji ulažu pripadnici TE da bi pojasnili ove anomalije – a njih je sa novim podacima i otkrićima sve više - Andrersenove bajke izgledaju realnije... Mislim da i ćete i sami sada sve više da shvaćate James Toura. ZAKLJUČAK »Endogeni virusi« trebalo je da potvrde evolucionisitčku hipotezu o zajedničkom pretku. Nekad u prošlosti, ovi elementi su ušli u genom polnih ćelija i fiksirali se. Ako ih pronađemo na istom mestu kod drugih vrsta, logično je da su se te vrste razvile jedna od druge budući da je statistički nemoguće da bi se neki virus slučajno endogenizirano na istom mestu kod dvaju vrsta. Istraživanja su pokazala da ti »virusi« nisu baš virusi već retroelementi, jako bitni za arhitekturu živih bića. Bez njih biće ne bi moglo da funkcionište (da živi, da se razvije), zato ti elementi organizmu nisu strani, već jako bitan deo genetskog materijala. Niko normalan verovatno neće da tvrdi da bi jedno biće moralo najpre da se zarazi jednim takvim virusom, da bi moglo uopšte da se razvije. Po istoj logici – praćenjem određenih markera – evolucionisti su u skladu sa teorijom pokušali da iskonstruišu »genealoško stablo«. Budući da svi – kako oni tvrde – imamo zajedničkog pretka, to ne bi trebalo da je problem. Potrebno je samo da forenzički pogledamo u »gene«. Ali analize su utvrdile bolne činjenice. Svaki gen priča svoju evolutivnu priču, radi čega je svako biće u stvari MOZAIK, HIMERA koje je moralo da nastane iz VIŠE zajedničkih predaka uz horizontalni transfer gena. A što je još gore – nije samo poteškoća to da ne možemo iskostruisati »geneološko drvo«, već ne možemo više ni da tvrdimo da to drvo ima JEDAN KOREN (LUCA), to je da je cela evolucija krenula iz JEDNOG bića iz kog se sve moralo da razvije. Da li ove sitne »anamalije« obaraju TE ili je ipak u pravu Mojsije, presudite sami.
×
×
  • Креирај ново...