Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ђакон'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У суботу 12. децембра 2020. године, у гимназијској капели Светог Саве у Загребу, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Порфирије служио је Божанствену Литургију на којој је рукоположио у свештени чин ђакона теолога Драгана Топића из Челинца. Митрополиту су саслуживали јеромонах Никон (Цветићанин) и јерођакон Сава (Бундало). По завршетку Свете Литургије Митрополит је честитао новорукоположеном ђакону и његовој породици и говорио о важности свештеничког служења. Владика је рекао да је први степен свештеничке службе ђаконска служба и да сама реч ђакон означава онога који служи, који се дарује ближњима и Цркви. Нагласио је да свештенослужитељи треба да буду спремни да се жртвују за ближње и за Цркву и да је њихова улога у творевини да се кроз њихову молитву пројављује присуство благодати Божје. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  2. У суботу, 12. децембра 2020. године, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, служио је вечерње богослужење у Светониколајевском храму у Новом Саду, уз саслужење ђакона Милована Крстића. После одслуженог вечерњег, архијерејски намесник новосадски први је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, којом је ђакон Милован Крстић постављен за парохијског ђакона при Светониколајевском храму у Новом Саду. Спроводећи у дело наведену одлуку Епископа бачког, прота Миливој је парохијанима Светониколајевског храма представио новопостављеног ђакона, којем је потом упутио срдачне речи добродошлице. На крају, сабранима се обратио и новопостављени ђакон Милован Крстић, који је заблагодарио Епископу бачком на указаној части и благослову да служи при Светониколајевском храму, уз обећање да ће указану част оправдати преданим служењем. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  3. Како онда обележити, прво нематеријално културно наслеђе, које се налази на Унесковој листи? Може ли Ковид 19, подсетити, шта јесте суштина славе? Које обичаје, овај вирус, ипак не може да зарази? Гости емисије "Око" су владика Стефан Шарић, викарни епископ патријарха Иринеја и старешина Храма Светог Саве, ђакон Радомир Маринковић и Марија Здравковић, директорка КБЦ "Бежанијска коса". Емисију води и уређује Сања Драгићевић Бабић. Извор: РТС
  4. Неки су, због сопствене мржње према хришћанима, били мишљења да су они непријатељи богова и противници државних религија и да их стога треба уништити. (Лактанције, О смрти прогонитеља) Ово мишљење Диоклецијанових савјетника, које наводи Лактанције, није било просто њихово лично мишљење које су стекли због неке a priori мржње према хришћанима. Ријеч је заправо о тачки осуде која је одиграла пресудну улогу у прогонима хришћана у Римском царству: они су inimicos deorum et hostes religionum publicarum. Хришћанство је до Диоклецијановог времена била нелегална и сумњичава религија чији су чланови били хапшени, осуђивани и, у многим случајевима, убијани. Они нису имали право на постојање (non licet esse vos). Међутим, то не значи да су хришћани били под константним ударом Римске државе, иако би се такав утисак могао стећи када читамо житија наших светих мученика из тог времена. Просто речено, да су хришћани свакодневно били гоњени и убијани у прва три вијека, не би Црква ни могла да се толико рашири по свијету и приброји својој заједници толико људи колико је имала почетком IV стољећа. Такође, не можемо у сваком римском цару или намјеснику провинције под чијом су владавином или управом хришћани нашли смрт гледати човека који их је дивљем бијесу гонио само због њихове вјере; поводи појединим догађајима били су често веома разнолики и морају се испитивати од случаја до случаја (Jedin 1972, 148). Хришћани су првобитно живјели под заштитом дозвољене јудејске религије (sub umbraculo religionis licitae judaicae) и као такви нису били изложени прогонима, осим у два издвојена случаја за вријеме Нерона и Домицијана. Од времена цара Трајана и његовог рескрипта (112. г.), хришћани су препознати као сљедбеници недозвољене религије (religio illicita). Иницијатива за насилне мјере против њих, које су биле због самог њиховог хришћанског имена (nomen ipsum), међутим, није у почетку потицала од државне власти већ од самог друштва(потребна је била кривична пријава одређеног појединца да би се водио судски процес). Општепозната је чињеница да се начелима римске религијске политике противило наступање средствима државне моћи против припадника неког вјерског покрета само због њихове вјере. Следујући свом конзервативном карактеру ”који се граничио са крајњим формализмом”, Римљани су држали своју (државну) веру, али су поштовали и религије других народа и нису претендовали на њену искључиву превласт. Пошто су политеистичке религије имале доста сличности, они су поистовијећивали богове различитих народа са својим боговима, а ако одређени богови, односно култови нису могли да се поистовијете (нпр. култ животиња у Египту), били су исмјевани, али нису били прогоњени (Болотов 2009, 25, 47; Jedin 1972, 148). У трећем стољећу, посебно после 250. године, ситуација ће постати другачија: и Црква и Царство су се промијенили. Царство је постало наметљивије и оданије једном идеолошком опредјељењу. Цареви су први пут почели да сагледавају хришћанство као појаву која је захватила читаво Царство. Царству у кризи је била потребна заштита богова, а дужност царева била је да потпомажу стару религију и да зауставе ”хулу” која се раширила по читавом Царству. Сузбијање хришћанства сада више није било питање ”локалних власти” градова. Повремено локално насиље над хришћанима и њихове осуде које су од града до града изрицали локални гувернери утрло је пут царским едиктима императора Деција и Валерија (250. и 257.) усмјереним против Цркве у цјелини. Ипак, спровођење едикта је било кратког вијека јер су поменути цареви убрзо нашли смрт у ратовима против варвара, а њихови насљедници су одустајали од политике својих претходника (Браун 2012, 86). Након Галијеновог рескрипта 259. године, услиједило је отприлике четрдесетогодишње раздобље мира, у вријеме којег централна власт није прогонила хришћане, тако да су могли у релативној слободи наставити и осигурати унутрашњу и спољашњу изградњу своје заједнице. Евсевије издваја прије свега три слободе које је тад уживала хришћанска религија: слободу вјероисповиједања, која је хришћанима свих друштвених слојева допуштала да своје увјерење износе јавно; слободу култа која је дозвољавала несметано судјеловање у хришћанском богослужењу и омогућила градњу хришћанских храмова; слободу проповиједања, коју није нико ни према коме ограничавао; томе ваља додати и особито уважавање хришћанских вођа од стране државних власти (Jedin 1972, 417). Широм Царства, укључујући и келтске земље сјеверозападне Европе, великим мисионарским радом хришћанство изразито напредује, и то не само у градовима већ и у селима. У Риму катакомбе са сахрањеним телима хришћана свједоче о повећању броја црквене заједнице; до краја трећег стољећа изгледа да је свака парохија у Риму имала своје гробље. Када је Максимин ушао у Никомидију 311. године, дошао је до сазнања да су скоро сви становници тог града били хришћани. Неки научници сматрају да је у Царству средином III вијека било око 1.1 милион хришћана, а да је до 300. г. тај број порастао на чак 6 милиона, што је било око 10% укупног становиштва државе (Jedin 1972, 417-418; Frend 2006, 517-518; Радић 2010, 79). Хришћанска заједница је толико нарасла да јој више нису била довољна стара мјеста окупљања. Црква је, у том периоду, стекла имовину захвљујући завјештањима богатих људи и побожних удовица, па су подизани нови храмови широм Царства: рачуна се да је у вријеме Диоклецијана у Риму било око 300 хришћанских богомоља. У Никомидији се налазила велелепна црква која се видјела са Диоклецијановог дворца (Мирковић 2014, 112). До 300. године хришћани су већ постали чланови римског сената, царске свите и римске војске, односно најзначајнијих државних институција. Пораст броја хришћана у источним провинцијама и значај хришћанске Цркве постали су очигледни и најављивали су хришћанство као нов и важан фактор не само у религији већ и у политици. Неки научници су тврдили да су хришћани били ”динамични елемент у римском друштву и да око 300. године ниједан цар није могао безбједно да влада без прећутне сагласности својих хришћанских поданика”(Мичел 2009, 327; Браун 2012, 88-89; Мирковић 2014, 111). Црква је временом постала озбиљна и веома организована институција са препознатљивом хијерархијом. У вријеме када су закони, које су издавали цареви, сматрани извором свеукупног поретка (и које су брижљиво сабирали и чували чак и скромни људи), Црква је у Светом Писму имала сопствени универзални закон. (Формални карактер Светог Писма је, такође, носио посебну тежину: хришћани су усвојили модерни кодекс замијенивши старомодни свитак. Кодекс је био чврст и лако преносив, повезан тако да је његов садржај био коначан и прегледан.) Цареви су управо одреаговали на тај развој: уништавани су храмови и свети списи, а главне мете царских едикта биле су црквене вође – епископи и свештенство. Незнабошцима је, такође, боло очи што хришћанска Црква није била налик бројним трговачким удружењима појединих култова која су обично билаограничавајућа у погледу сталешке припадности (нпр. занатлије) или пола (женска удружења). Насупрот томе, хришћанска Црква је била врло шаролика скупина: она је наликовала минијатурној верзији новог царства и била на неки начин ”држава у оквиру државе” (Браун 2012, 86). С друге стране, када је у питању сама Диоклецијанова владавина, видјели смо да наступање против хришћана државном силом није био потпуни изузетак: два строга царска указа, која су се тицала религије, уперена против источњачких скупина и манихејаца, нам свједоче о томе. Због свега поменутог није тешко разумјети и последњи у низу прогона хришћана у Римској империји – Велики прогон. Међутим, ствари нису тако једноставне. Диоклецијан је владао већ осамнаест година и за све то време није наредио неки општи прогон хришћана, а, према договору, августи су имали да владају још свега двије године. Сам Евсевије, осим неких теолошких сагледавања, не даје неки темељан разлог за започињање прогона. Он каже да су владари ”својим ближњима, жени и дјеци допуштали, да и у њиховом присуству, слободно говоре о Богу и да се држе хришћанских обичаја. Ишло се и да су препоручивали да узму за слуге хришћане јер бјеху послушни и добри”. Хришћани које је цар слао за намјеснике провинција били су из милости ослобођени обавезе свечаног приношења жртава које је ишло уз тај положај. Умјесно је поставити питање: како је могуће да је цар баш тада, 303. године, пред крај своје владавине, иступио са прогоном? Како је могуће да, након осамнаест година толеранције, започне такав погром са циљем уништења хришћанског имена? Прво, треба се сјетити да је изненадног мијењања верске политике било и раније: наиме, сличних ситуација је било у случају прогона од стране Септимија Севера, Валерија, Аурелијана. Ови имератори су на почетку своје владавине толерисали хришћане, а неки их чак их донекле и симпатисали. Могуће је да су неки од тих владара извјесно вријеме чекали да се мало учврсте на власти, затим се хватали у коштац са неким важним државним проблемима, да би тек касније прибјегли рјешавању вјерског питања. Осим тога, може се претпоставити и да су неки цареви, у почетку симпатишући, временом схватили, можда у договору са неким од савјетника, да је хришћанство заправо опасан елемент у Империји и да ће временом почети да тежи да стекне превагу. Друго, треба рећи да је Диоклецијанов сукоб са хришћанском Црквом кренуо мало раније, 298. или 299. године, и то са чистком хришћанског елемента у војсци. Та одлука сигурно је била проузрокована тадашњим узнемиравајућих догађајима у којима су актери били војници – хришћани. У Нумидији се, 295. године, хришћанин Максимилијан опирао свом регрутовању, а у Мавританији је, три године касније, хришћански центурион Марцел ускратио даљу војну службу, пошто је, на годишњицу преузимања титула Јовиус и Херкул од оба августа, одбио да прекрши заклетву која га је везала уз Христа. Нове инциденте проузроковала су два ветерана, Типазије и Јулије, године 298. и 302., кад су, приликом даривања, одбили новац на којем су цареви били приказани као синови богова. На крају, Фабије, службеник у цивилној управи и vexillifer код намјесника Мавританије, није хтио носити ”слике мртвих”, тј. заставу са сликама боголиких царева. Поузданост армије је била врховни закон у Римском царству, па је такве непоуздане елементе настојао одстранити из војске указ, којим је Диоклецијан већ 300. године наредио да сви војници морају жртвовати боговима или напустити армију. (Burkhart 2006, 284). Од тада до издавања првог царског едикта против Цркве су прошле скоро четири или пет година. ”Мало по мало почео је прогон усмјерен против нас”, биљежи Евсевије у Црквеној историји. То би се могло протумачити као извјесна опрезност када је у питању овај подухват. Евсевије је то добро примјетио: Али рат не објави свима, него најприје онима који су били у војсци (мислећи да ће лакше ухватити друге ако прво заточи хришћане који су војници). (…) Тада је велики број војника, због вјере у Христа, иступио и без премишљања исповједио своје хришћанско име. Тада је било мало оних који су изгубили своју част и били погубљени због тога што су одани вери. То је било стога што је лукави дух, као вјешт у зготовљењу замки, радио своју радњу полако и умјерено, и није желио да буде препознат прије времена. По свој прилици, имао је страх од тога што је видио велики број хришћана, те се не одважи да одмах устане на њих. Ако би направили паралелу са прогоном манихејаца, ова опрезност је била, можемо рећи, очекиван корак, будући да је Црква била неупоредиво бројнија и древнија организација (Frend 2006, 519). Ко је главни покретач и творац прогона хришћана, чини се, да није у науци у потпуности разрјешено. Постоје углавном два мишљења по овом питању. Једна група научника мање-више подржава тумачење Лактанција, који је иначе био очевидац догађаја у Никомидији 303. године. Он у Галерију, амбициозном цезару и фанатичном паганину, зараженом мржњом према хришћанима, види силу која ће промијенити мишљење Диоклецијана и покренути га на свеопшти прогон, и то са радикалним мјерама. Поред тога, вриједност Лактанцијевог извјештаја, како потцртава Кларк, јесте у томе што је, на крају крајева, коначна одлука ипак зависила од најстаријег цара. Заговарачи ове тезе сматрају да су савременици тих догађаја тачно примјетили да прогон није био део Диоклецијановог великог пројекта обнове Римске империје, као и то, да конфликт није био неизбјежан. Узрок Диоклецијановог прогона стога првенствено треба тражити не у његовом политичком систему, него у његовим личним животним околностима. Тај стицај околности одређивала су углавном два момента: Диоклецијанова старачка немоћ да се супростави утицају свог моћног зета Галерија, као и утицај антихришћанске пропаганде од стране неких интелектуалаца на јавно мњење (Clarke 2007, 654; Болотов 2009, 129; Сајловић 2011, 120). Цијела ситуација око започињања Великог прогона рефлектовала је заправо све већи политички утицај Галерија. ”Недавно, сасвим недавно, као из неког најдубљег сна, пробуди се у нади за влашћу, и у тајности, попут Деција и Валерија, устаде на Цркву”, сажето извјештава Евсевије о Галеријевом успону и његовој намјери о прогону. Цезар, иначе арогантан и амбициозан, сада се, након великог успјеха у рату са Персијанцима, бунио због свог подређеног положаја и титуле. Осим тога, није заборавио старијем августу ни то што га је јавно понизио након почетног неуспјеха те га се овај сада плашио. Уосталом, Галерије је, такође, био у могућности да наведе Диоклецијана на прогон хришћана дјелимично због тога што је могао показати да званична идеологија тетрархије претпоставља религијску једнообразност (Barnes 1981, 19). Ипак, вратимо се на сам Лактанцијев извештај. Лактанције држи да је Диоклецијан ”проналазач и подбадач на зло”, зато што је он одговоран за прву реакцију против хришћанског елемента у војсци. Наиме, док је плашљивиДиоклецијан приносио жртву и по утроби жртве тражио предзнаке будућих догађаја (у питању је заправо захвална жртва у част успешног окончања рата са Персијанцима), неки од присутних дворана-хришћана су ставили себи на чело крсни знак, након чега су се демони разбјежали а жртва промашила циљ. Жреци су покушавали неколико пута да понове жртву, али није успјевало: узрок неуспјешности је лежао у томе ”што се у божанску службу мјешају непосвећена лица”. (Интересантно је да Евсевије наводи скоро исти разлог за почетак прогона у време Валеријана.) Диоклецијан је побјеснио и дао двије заповјести: да сви на двору одмах принесу жртву и да се ишиба она особа која одбије; и, да исто жртвоприношење учине сви војници, а они који одбију, да се отпусте из службе. Осим тога, Диоклецијан није посегнуо за даљим мјерама: ”Ту је стао његов гнев и срџба и није учинио ништа више против закона и Бога”. По Лактанцијевој верзији догађаја, сада на сцену ступа Максимијан Галерије, који је ”не само гори од двојице августа, већ и од свих злих царева икада”: ”Запаљен жељом за злочином”, он долази у Витинију да ”подстакне на прогоне хришћана препреденог старца, који их је већ почео”. Узрок, пак, Галеријеве мржње, сматра наш писац, потиче од његове мајке: наиме, она је замрзјела хришћане, јер су одбијали да узму учешће у јестивим жртвама које је она, као велики поштоваоц брдских божанстава, организовала. Старији август и његов цезар су се цијеле зиме у топлој Витинији савјетовали по питању општег прогона: Старац је дуго одолијевао, доказујући како је опасно узнемирити цио свијет и пролити крв многих људи, који по правилу радо умиру; биће довољно ако се ова религија забрани само војницима и дворанима. Иако има само речи покуде за старијег августа, Лактанције га овде врло добро приказује као мудрог државника: Диоклецијан савршено сагледава последице које би неки свеопшти прогон хришћана имао за мир и стабилност у држави. Поред инситирања на предузимање тог подухвата од стране Галерија, Диоклецијан још није попуштао и одлучује да затражи помоћ са стране. Најпре је потражио савјет од правних и војних достојанственика, али и неких интелектуалаца непријатељски расположених према хришћанима (у Божанским институцијама то је анонимни философ, док Лактанције спомиње Сосијана Јерокла). Оба одговора била су потврдна, али остарјели цар остао је незадовољан, те је, на крају, посегнуо за савјетом божанства и послао је врача Аполону милетском. Будући да је одговор опет био потврдан, Диоклецијан је ”промијенио првобитну намјеру”, али се одлучио за једно умјерено рјешење: наредио је да се прогон спроводи без крви, док је Галерије хтио да се живи спале они који одбијају да принесу жртву (Barnes 1981, 19; Clarke 2007, 650). Први, а затим и, петнаест дана касније, други пожар, у царској палати, којима се и најстрожијим преслушавањем није могао наћи виновник, само су погоршали ситуацију. Лактанције извјештава да Галерије ”није био задовољан одредбама едикта и припремао је Диоклецијана за другачији наступ”, па је зато сам подметнуо пожаре како би за то недјело оптужио хришћане и придобио Диоклецијана за строжије мјере. Очито је да је у томе успио: Диоклецијан је сада био ван себе и покренуо је истрагу ”не само против дворских робова, већ против свих”, укључујући и своју супругу Приску и ћерку Валерију које су биле блиске хришћанима (Burkhart 2006, 295-297). Други група истрживача сматра да одговорност за започињање прогона у потпуности пада на старијег августа, те да је његов сукоб са хришћанством био неминован. Наиме, главни разлог за прогон лежао је у увјерењу дахришћанство спрјечава обнову државе коју је Диоклецијан тако успјешно предузео на разним пољима живота. Они држе да Лактанцијево објашњење, по којем је прогоне хришћана започео искључиво на наговор и под притиском свога цезара Галерија потцјењује несумњиву Диоклецијанову гвоздену одлучност и самосталност у одлучивању. ”Читава та прича у којој се одговорност своди на ћудљивост једне жене”, каже Буркарт, ”руши се као кула од карата ако знамо да се Диоклецијан није плашио Галерија и да Лактанције гријеши у питању Диоклецијановог карактера. (…) Он (Лактанције) Диоклецијана настоји да представи као неодлучног и опрезнијег човјека јер жели да мржњу усмјери на чудовиште као што је био Галерије” (Радић 2010, 76; Burkhart 2006, 286). Диоклецијан је био владар са снажно израженом свијешћу о свом неприкосновеном ауторитету, а до тада безмало двадесетогодишња владавина испуњена успјесима који се нису могли порећи могла га је у таквом ставу само још више учврстити. Његови сарадници и савјетници, као Галерије и Јерокло, сигурно су му при том изнијели рјешења, која су им се чинила исправнима, и можда га учврстили у смјеру у којем је и он видио рјешење у питању хришћана. Такође, обновљено непријатељско расположење према хришћанима међу образованим вишим слојевима, а дјелом и код једноставног народа, препоручивало је тај пут. Ипак, одлуку о прогону, укључујући и његове мјере, је потпуно самостално и на сопствену одговорност донио сам најстарији цар, без икакве присиле свог цезара или неког другог (Радић 2010, 76-77; Jedin 1972, 426). У прилог овој тези, неки истраживачи, поред Диоклецијанових начелних државотворних ставова, додају и његове личне вјерске пориве. По свом религијском убјеђењу, старији август је био велики присталица римских богова и врло сујетан човјек. На његовом двору су стално боравили жречеви и предсказивачи којима се цар обраћао при свим важнијим одлукама (Burkhart 2006, 43-44). Међутим, овде се може поставити питање: зашто се баш на крају своје владавине Диоклецијан одлучио за тај потез? Прво гледиште, које држи Галерија за правог виновника прогона ослањајући се на Лактанцијев спис, управо у овој чињеници тражи своју потврду: наиме, остарјелог и онемоћалог августа, коме хришћани до тада нису сметали, је дрски и славољубиви цезар приморао на тај потез због своје мржње. Поред изузетних увида које има спис О смрти прогонитеља, не треба сметнути с ума да је овај хришћански аутор и гријешио у бројним процјенама по неким питањима. Лактанције, према коме је Диоклецијан само наизглед био украшен промишљеношћу и разборитошћу а заправо је био плашљив, иначе приказује Галерија како доста важних одлука просто намеће старијем августу. Осим питања почетка прогона, он га приморава на повлачење са власти и бира нове цезаре којима Диоклецијан није био задовољан, а то, гледајући релевантније изворе, историјски не стоји. Према другом гледишту, одговор на постављену дилему се може наћи у промишљености и тактичности која је карактерисала најстаријег цара. Наиме, Диоклецијан је желео претходно да осигура границе, да поврати ауторитет државе и углавном да превлада недаће у привреди, па је онда прегао да рјеши и горуће вјерско питање. Према његовој замисли, требало се вратити унеколико запостављеним традицијама и поново успоставити староримску религију, на коју се позвао у два горепоменута едикта (Радић 2010, 76). Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Прогон и страдање хришћана у историји није ништа необично. Црква је одувијек на распећу јер је Христова. Исус Христос је први мартир (μάρτυς), „свједок вјерни и истинити” (Отк. 3, 14), „апостол и првосвештеник вјере коју исповиједамо” (Јев. 3, 1). Богочовјек је био и јесте „суд овом свијету” јер Он је свјетлост која је дошла на свијет, „а људи више завољеше таму неголи свјетлост, јер њихова дјела бијаху зла” (Јн. 3, 19). Његови ученици и следбеници кроз сву историју, до наших дана, су добили службу од Њега да буду такође мартири, свједоци те Његове Истине и Свјетлости. Зато су и они као и Учитељ гоњени и суђени и убијани. Да би били приправни за тај мученички пут, Христос је опомињао да не забораве Његове ријечи да не може слуга бити „већи од господара својега, нити је посланик већи од онога који га је послао” (Јн. 13, 16). Тако смо и ми, Христови ученици у Црној Гори, данас дјелимично доживјели то свједочанство Еванђеља. Дубоко смо осјетили оне потресне ријечи Светог Игњатија Богоносца који је, одлазећи на своје страшно страдање у Рим, записао својим чадима: „Сада почињем бити ученик Христов”. Били смо на мети једног организованог прогона од стране државе. Законски акт који је хтио да збрише Цркву и њено постојање био је наставак суђења Христу у Јерусалиму. Оно што је веома интересантно примјетити да су оптужбе које су се чуле од челника наше државе на рачун Цркве врло сличне некима из много давних времена. Непоштовање државе и њених закона од стране Цркве, оптужба да Црква жели да буде „држава у држави”, да је Црква „темпирана бомба у темељу државе”, неке су од формулација које би могли потписати како данашњи представници власти тако и императори великог Римског царства Декије и Диоклецијан. Ту долазимо до теме нашег рада, а то је да покажемо шта је чинило суштину прогона хришћана у Римском царству, који је свој врхунац достигао у влади императора Диоклецијана. Најпре ћемо говорити о царској и вјерској идеологији крајем трећег вијека у Римској империји. То је веома важна тема јер су ту налази коријен разлога што су се хришћани нашли на удару тадашње државе. Данашњи аналитичари лијевих, грађанских настројења у Црној Гори често потцјењују значај идеолошког и садашњи прогон Православне Цркве у Црној Гори посматрају искључиво као политичку махинацију „завади па владај” и скретање са економских проблема и корупционашких афера. Идеологија римских царева крајем трећег вијека и данашњих властодржаца у Црној Гори свакако није идентична. Ова паралела заправо показује и наглашава снагу и значај идеолошког, односно колико држава тежи ка апсолутном („Да је вјечна!”) и колико јој је потребна религијска потпора у стварању државног и националног идентитета. Осим што је за нас ово, у контексту односа Цркве и државе, актуелна тема, драгоцјено је и да се подсјетимо на оно време из којег нам је остало стотине имена светих мученика које прослављамо. Имена тих дивних свједока Царства Небеског су златним словима испунила календар Цркве а њихова крв је била сјеме за сва будућа покољења хришћана, све до нашег времена. Царска идеологија Етнолози показују да свака стварна власт постаје власт по праву само ако се сакрализује, а нарочито краљевска власт, извор свих других, чије је свако испољавање теофанија. А лако је начинити корак од сакралности до духовне власти. Индоевропски речник и митови омогућавају нам да разумијемо да владар не уређује само односе међу људима већ и односе између људи и богова, и да у самом свом бићу обједињује ратничке, свештеничке и стваралачке особине. (Дагрон, Цар и првосвештеник) Августово увођење источњачког култа цара у простор римске религије ће имати далекосежне последице и посебно значење у борби са све снажнијим хришћанством. Октавијан узима наслов augustus (величанствени, узвишени) који је имао има сакралан призвук. Све је то текло врло непримјетно, управо као и прелазак од републике до царства. Међутим, у току првог стољећа након Христа, неки римски цареви су напустили Августово мудро суздржавање, па су још за живота тражили од своје римске околине да их поштују као богове, премда их у том смислу није препоручивао ни њихов начин живота ни заслуге за државу (Jedin 1972, 105-106). До Диоклецијановог времена ова идеја се развила, и достигла, такорећи, свој врхунац. Диоклецијан је тако прихватио идеју која се већ раније појавила код царева друге половине трећег вијека – да царска власт долази од богова. Та власт се отворено изражава као апсолутна. Диоклецијана је, као и бројне његове претходнике на престолу, довела на власт војска, али ни војска ни Сенат нису били извор његове власти: легалност му је давала религија. Војска, која га је акламацијом довела на престо, била је само оруђе богова (Мирковић 2014, 19). Цар је сада постао dominus et deus, нека врста оваплоћења бога на земљи, или како је то лаконски изражено у панегирицима: Diocletiani auctor deus. Иако се у неким панегирициима говори о цару као богу, то не треба схватати дословно: цар је више оруђе и пројава божанства. Диоклецијан је на тај начин Августов принципат, у којем је цар бар формално био први у Сенату с посебним овлашћењима, замјенио доминатом у којем је цар постао dominus, господар који стоји у непосредној вези с божанством и има апсолутну власт над својим поданицима. (Мирковић 2014, 29; Barnes 1981, 11). Диоклецијан је настојао да традиционалну религију оживи као извор своје власти и учини је духовном основом од које зависи његов ауторитет. Није случајно то што је Диоклецијан за свог покровитеља узео управо Јупитера – врховног бога, који представља тако теоретски извор његове власти: као што је Јупитер врховни и супериорни бог на Олимпу, тако и Диоклецијан није први међу једнакима у тетрархији, већ врховни господар у Римском царству. Потреба јединства водила га је монархији која је искључивала сваку подјелу власти, а легалност других зависила је у потпуности од њега (Радић 2012, 73, 30; Мирковић 2014, 32, 29). Према новоуведеним обичајима, цар треба ријетко да се појављује пред поданицима, а они су том приликом дужни да учине проскинезу (προσκίνησις), да падну ничице и пољубе скут цареве одјеће. Будући да су сада цареви постали једнаки самим боговима, уместо класичног salutatio (поздрав), уведено је adoratio (обожавање). Оријентални узор цара као господара види се и у наглашавању мајестета цара спољним знацима и инсигнијама. За главу није био довољан нимбус; она је украшена и зракастом дијадемом (бијела трака опточена бисерима). Промијенио се и начин одијевања царева: умјесто обичне пурпурне одјеће, Диоклецијан је волио да се одјене у свилу и златом проткане огртаче, док му је одјећа била украшена драгим камењима и бисерима. (Радић 2010, 73; Мирковић 2014, 35) Царске резиденције су постале излог римске моћи и најважнија мјеста за представљање царске културе. Sacrum palatium је било свако мјесто где се цар задржавао; Sacer и divus су постали синоними за царски. Двор је постао непосредан и свеприсутан извор части, па појединачни градови губе на значају: они више нису сматрани дјеловима једног царства састављеног од мозаика живописних заједница, које се све међусобно разликују. Акценат је сада стављен на заједнички именитељ свих градова – а то је била оданост цару и његовим слугама. Елите, које су биле водеће фигуре градова, су изгубиле своје јединствене предности у виду богатства и локалног статуса; сада су све више гледале преко видокруга својих градова ка царском двору (Мирковић 2014, 35; Браун 2012, 80) У панегирицима су хваљене опште царске врлине, попут храбрости, снаге предострожности и милостивости, а кључни политички слогани и представе постали су свеприсутни и широко распрострањени захваљујући типовима новца. Поруке су биле општег карактера, нпр. VIRTUS (Врлина), CONCORDIA AUGUSTORUM (Слога августа), FELICITAS TEMPORUM (Срећна епоха). Осим панегирика, посебно мјесто је добио визуелни медиј: наиме, тетрарси су развили посебан портрет који подвлачи, прије свега, двије црте – колегијалност царске власти и морални фундаментализам владара. Представљени са лицима четвртастих вилица, широм отворених очију, подшишане косе и вишедневне браде попут војника у походу, они су били оличење одлучности и обазривости (Мичел 2009, 89) Вјерска идеологија Између осталог што смо увек наређивали за добро и корист државе, ми смо прије овога хтјели да у свему поправимо јавно понашање Римљана у складу са старим законима и да се постарамо да се и хришћани, који су напустили вјеру својих предака, врате правим назорима. (Лактанције, О смрти прогонитеља) Ове ријечи из Галеријевог едикта о толеранцији на прави начин представљају срж онога подухвата који је предузео Диоклецијан са својим савладарима. Као и Август послије грађанског рата, и Диоклецијан је враћање старим моралним вриједностима, побожности и храбрости као основама друштва, поставио као циљ унутрашње политике и моралне обнове. Вјерске реформе су биле камен темељац тог новог поретка: ријеч је о уједињавању државе на разним пољима. У основи тог пројекта била је његова искрена намјера да уведе ред у Римску државу какав је постојао прије анархије III века, да спроведе прихватање римских закона и римског начина живота у цијелом Царству, да на духовном плану очува јединство огромне државе и да врати поданицима вјеру у богове, бар када је у питању званичан став. Тежња ка уједињењу се огледала и у захтјеву да званични језик државне канцеларије буде само латински и онда када се радило о источним, хеленофоним провинцијама. Цареви-тетрарси, са свим ентузијазмом провинцијалаца у успону, су жељели да буду већи Римљани чак и од „чистокрвних” Римљана. Они никад нису порицали своје панонске корене, али су јасно прокламовали своју посвећеност genius-у римског народа (Мирковић 2014, 111; Barnes 1981, 19) Pietas цара Диоклецијана је слична оној у цара Августа. Она подразумијева оданост традиционалним, старинским боговима – божанствима римског пантеона: Јупитеру, Херкулу, Солу, Марсу, Меркуру, Аполону. Августи и њихови цезари су имали, сваки за себе, неко божанство које им је било патрон: Диоклецијан и Максимијан су били под заштитом Јупитера и Херкула, Галерије и Констанције под покровитељством Марса и Сола Инвиктуса. Ипак, оданост традиционалној религији је била у цјелини, а не само одређеном божанству (Мирковић 2014, 33). Диоклецијанов однос према старинској религији је био веома озбиљан. На њу се позвао у два едикта која су обзнањена деведесетих година III века и која се, иначе, тичу и државних и религијских питања. Први указ објављен је у Дамаску 295. године, а уперен је против источњачких скупина, имајући у виду осуду инцестуозних бракова, забрањених древним римским законима, бракова који су отворено означени као безбожна гнусност и варварско дивљаштво. У предговору се инсистира да је дужност побожних императора да строго слиједе и чувају непорочност и света правила римског закона: Јер не може бити никакве сумње да ће сами бесмртни богови показивати милост и бити у миру са римским именом, као што су увек били у прошлости, ако видимо да сви људи, подређени нашој власти, у потпуности воде побожан, миран и честит живот у сваком погледу (Clarke 2007, 649). Други едикт везан је за манихејски покрет, који је, иначе, са хришћанством дијелио неке црте које су долазиле у сукоб са званичном, државном религијом. Наиме, оба покрета су имала јаку мисионарску дјелатност, одбацивали су култ цара и посједовали искључивост када је у питању вјера, тј. нису допуштали да неко припада и другој вјери. Највјероватније крајем марта 302. године Диоклецијан је одговорио из Александрије на забринуто питање проконзула из Афике везано за манихејце: За највећу је осуду одбацити нешто што је једном од старине одређено и дефинисано да има свој положај у друштву и држи свој ток. Отуда и наше велико настојање да упорност изопаченог ума ништавних људи казнимо, оне који новине и нова нечувена учења супротстављају старим религијама да по свом изопаченом нахођењу искључе оно што је божанство нама некада поверило и о којима је твоја проницљивост обавестила нашу озбиљност. Чули смо да су се манихејци недавно појавили као ново и неслућено чудо у нашем свету и да су потекли из непријатељског персијског племена, да су се раширили и многе злочине тамо починили, мирне народе узбунили и државама нанаели многа зла (Jedin 1972, 295, Мирковић 32-33). Премда је повезивање са персијским такмацем одређујући фактор у Диоклецијановој реакцији, главна тачка овог царског указа је заправо светогрдно ремећење онога што је од давнина установљено (quae semel ab antiquis statuta et definita), остављено од бесмртних богова за добробит човечанства: „древна религија не треба да буде санкционисана од нове” (neque reprehendi a nova vetus religio deberet). Према овој линији мишљења, рањивост хришћанства је била очигледна (Clarke 2007, 649). Наставиће се… Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар патријарха српског, богослужио је у новобеоградском храму Преподобног Симеона Мироточивог, поводом прославе Иконе Богородице Страдалне. Радост литургијског сабрања употпуњена је рукоположењем нових свештенослужитеља Архиепископије београдско-карловачке - презвитера Петра Бакајлића и ђакона Бојана Божића. Звучни запис беседе Владика је у беседи истакао да се иконама поклањамо прослављајући тиме изображени на њима прволик, као и да нас празник Иконе Богородице Страдалне учи да на земљи ми само страдамо: И то видимо и у Црној Гори и на свим нашим просторима и у нашој историји, рекао је Епископ Стефан. Извор: Радио Слово љубве
  7. „Бог Отац како љуби Сина, тако љуби и човека. То значи да је човек заиста позван да буде Бог по благодати“, једна је од поука које је у спасовданском издању емисије „Сведочења“ упутио ђакон Александар Петровић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и вероучитељ Предшколске установе „Милица Ножица“ у Ваљеву. Слушаоцима Радија Источник он је приближио одломак из Светог јеванђеља по Јовану (17, 1- 13), у коме је описан управо догађај Вазнесења Христовог, завршетак земаљске мисије Сина Божјег. Извор: Радио Источник
  8. Човек је биће радости. Радост није жеља, већ conditio umano који носи божанске карактеристике: да траје вечно и да се никада не исцрпи. Радост се препознаје у вечности и зато губи својство ако је исцрпљена. Човек осећа позив да вечно буде радостан. С. Ц. Луис говори да је радост неутољена жеља која је сама по себи пожељна више него било које задовољство (Surprised by Joy). Поред научних истраживања, многе цивилизације сведоче важност радосних тренутака још у раним периодима живота. Смех и осмех заједно са друштвеним играма, представљају такође неке одлике радости у многим културама. Радост ствара везу међу људима. Није ли довољно да посматрамо бебин осмех који мами обострано задовољство и тако подстиче везу и приврженост? Смех, осмех, раздраганост или задовољство су заиста подржавајући чиниоци односно очигледни исходи радости. Узимајући у обзир све изворе или стумулансе радости који допиру од музике, учења, спорта до добротољубља, радост показује важну улогу као одговор на тугу и у неким случајима одбојност према помену смрти. Крајњи човеков узвик пред неумољивости смрти је покренут жељом за животом. Иако је данашњи појам смрти често одбачен или романтизован, смрт у сваком случају не може да се релативизује. Потребан је начин да се смрт победи и обезбеди квалитетан живот у вечности. Из уопштеног осврта на прилике у којима се радост доживљава, произилазе три везана правца који прожимају антрополошки феномен радости: (a) први се бави питањем смисла живота угроженог смрћу, поривом према вечној стварности и (крајњем) смислу човековог лика (личности), (б) други је (животни) покрет према заједница са Васкрслим Христом као већ дат одговор на питање људског смисла и циља, (в) трећи описује радост као исход тог достигнућа. Тешко је заиста говорити о појму живота који је инфициран смрћу. Какав је уосталом и најлепши живот ако се завршава смрћу? Човек се вреднује према највећем проблему. Тражећи решење за највећи проблем, увиђамо тежину човекове муке. Највећи проблем обично потпуно обузима човека. Све вредности и промашаји сливају се у тој највећој муци која нагриза читавог човека, видљиве и невидљиве факултете његовог бића. Сагледавајући напор који човек улаже да победи смрт, постаје очигледно колико је смрт највећи проблем. У тражењу одговора, проблем је пренет на богове као суштински проблем божанства. Условљавајући и вреднујући богове према овоме, човек увиђа пресудну одговорност да изабере правог бога. Само онај бог који надмудри смрт и претворити је у радост јесте прави бог. Избор, пре свега слобода живљења за правог бога, тј. Христа и последично заједница са Христом, представља несакривени прогрес истинског живота. Прави прогрес открива се у ономе што побеђује смрт. Сваки други покрет, радња или стање које не гарантују бесмртност човеку није ништа друго до фатални регрес човека. Истинско мерило хришћанства је Богочовечанско општење или заједница које се доживљава у Причешћу. То је најприснија благовест човечанства. Без заједничења односно тајанственог јединства са Васкрслим Христом, људска одисеја ослобађања од смрти кроз фригидну науку може се описати као горковест. Избор за Христа је васпостављање истинског човека, онаквог какав је саздан — да живи вечно и да буде радостан у вечности. Тај избор је живи догађај у Евхаристији као доживљај покрета из небића ка Свебићу — ό έσχατος Αδάμ. Овај избор је онотолошког више него етичког својства истинског прогреса: човек превазилази своје не-биће кроз уподобљавање правом човеку Христу и у вечној заједници са Христом. Радост је исход сусрета са Христом, јер Христос јесте радост. Тај сусрет догађа се у Евхаристији, где на светотајински начин у облику хлеба и вина човек прима и улази у Радост. Ипак, исход заједнице са Христом није само победа смрти и вечни живот. То је само квантитативно антрополошко својство. Заједница са Радошћу повлачи један вечно занимљиви живот са Богом у категорији квалитета. Какав је живот вечни ако је без живота са Христом, без Радости? У ове дане поста, Црква позива све верне и читаву васељену да препозна истински прогрес у Богочовеку Христу. Радост је оличена у Оваплоћењу, односно у Васкрсењу Христовом. Радост се открива као догађај, тј. покрет ка Христу, и као стање, тј. доживљај тог сусрета у Евхаристији. Радост је увек жива прилика да се човек са-оваплоти у Христу кроз Причешће да би са-васкрсао са Христом у вечности. Ђакон др Ђорђе Петровић, Жички благовесник, април-јун 2020. Извор: Епархија жичка
  9. Ђакон мр Бошко Савић, професор Богословије Светога Саве у Београду, осветљавајући тему ове емисије, најпре подсећа, уз детаљна појашњења, на протекле седмице Часнога поста. Посебан нагласак ђакон Бошко је ставио на Страдалну седмицу, приближавајући нам пут добровољног страдања Господа Исуса Христа и Његово славно Васкрсење и победу над смрћу. Звучни запис разговора Извор: Радио Слово љубве
  10. „Не бојмо се и променимо се“, поручује у својој надахнутој беседи ђакон Ненад Вујасиновић, произнетој у храму Свете Петке у мелбурнском насељу Рокбенк, на Велику Среду 15. априла 2020. године, у Митрополији аустралијско-новозеландској, која је објављена на фејсбук страници ове Митрополије. Ђакон Ненад каже: „Нећемо да причамо о Великој среди због Јуде. Јуда је своје давно завршио. Већ због тога што се у Јуди Искариотском, како каже Свети Ава Јустин - налази помало од свачије наше душе. Звучни запис беседе Да није тако били бисмо безгрешни јер смо кроз Јуду сви ми пали, сви смо Христа издали, ђавола пригрлили и зато смо и подложни смрти. И баш ових дана кад се сећамо те издаје, наше велелепне богомоље широм света присилно постају катакомбе због страха од заразе. Свакако да прописане и препоручене мере у вези са санитацијом у том смислу треба да примењујемо и то не само сад када је пандемија, већ и иначе. Али, имам осећај да се враћамо два миленијума уназад у претконстантиновску епоху, с том разликом што су се у том периоду шачици верних супротстављали и Цркву гонили пагани, односно многобошци тражећи од хришћана да поред Христа прихвате и друге њихове тзв. богове. Док данас Цркву на много суптилнији начин гоне безбожници, антитеисти, богомрсци, којима је изгледа и овај један наш Бог много. Но то не треба да нас смућује јер како је тада, тако и данас Црква бескомпромисно сведочи – све за Христа, Христа ни за шта! А што се тиче нашег друштва у коме живимо очито је да кроз наратив, који нам се одавно намеће са свих страна, Црква се масовно схвата не као само Тело Христово већ као некаква институција лишена суштинског значаја; не као болница за душу и за тело којој хрле да се лече већ као место на коме се наводно можемо заразити. И неки међу нама тај став прихватају. Да ли је Црква огледало света или прозор у Царство Небеско? Да ли је Црква вирусом заражено тело овога света или је Црква пречисто животодавно Тело Господа Нашега Исуса Христа? Лако падамо на овом тривијалном питању, браћо и сестре, спремно се одричемо личне слободе, слободе загарантоване сваким законом, укључујући и слободу вероисповести, а све из страха од смрти. Да ли нам је то, браћо и сестре, обљутавила со Јеванђеља? Зар то није Јудина издаја у нама? Зар тако због погрешно артикулисаног страха од смрти не бежимо од Христа, јединог Победитеља над смрћу? Видите ли у какав нас апсурд непријатељ човека тера користећи несразмеран страх? То је издаја, издаја о којој галаме ових дана утихнула црквена звона док нас ова Велика Среда опомиње да страдање које тек следи на подвиг, на крст, на телесну смрт, која нас све, пре или касније, чека, и од које не треба да страхујемо. О којој нам и сам Господ својим вољним страдањем сведочи напомињући још – Не бојте се оних који могу тело да вам погубе већ оних који могу душу да вам погубе! Ова Велика Среда нас опомиње на смрт душевну, а не телесну. На смрт коју ово наше преплашено друштво апстрахује до екстрема. Смрт се у овом нашем друштву склања под тепих, па тако нема потребе да се о њој бринемо нити да се окрећемо ономе који је победио за нас. Но шта ћемо кад се смрт однекуд изненада појави, кад изрони, кад са свих екрана симултано загрми? Како онда да је не видимо? Како онда да је ставимо под тепих? Онда се питамо шта се ово дешава? Питамо се шта је, уствари, истина? Окрећући се од Христа који је једини Пут, Истина и Живот – ми губимо увид у то шта је или ко је то истина и баш зато и једино зато живимо у времену у коме се све релативизује, почевши од истине. Дешавања око саме пандемије короне постају ријалити шоу чија рекордна гледаност превазилази све остале досадашње видове масовне лоботомије заједно. Све нас ово упућује да станемо, да погледамо другим очима, да се променимо, да се покајемо, да променимо своје путеве и видимо како је благ Господ. Допустио је ову невољу да нам отвори очи да бисмо видели да без Њега не можемо ништа, да не можемо да се сакријемо чак ни од овог сићушног вируса, а камоли од већег и јачег непријатеља ђавола. Господ је допустио да нас нападне страх на нашу корист, да постанемо свесни да смо смртни телом, да је смрт душевна стално надвијена над нама и да нас прати где год се ми склонили. Човек данашњице има жељу да учи, да ради на себи, да се труди ако ће му то донети материјалну корист, статус у друштву или макар неко тренутно задовољство или насладу. Но нема жељу да се подвизава, нема жељу да се мења да би постао бољи другом човеку и да би тако постао бољи самоме Богу. Нема жељу за променом властитог идентитета, како каже Свети Апостол Павле – да не живи више он већ да живи Христос у њему. Та промена, на грчком – метаноја, оно је што ми подразумевамо под истинским кајањем, мада је за то још бољи наш стари термин преумљење. Зато што не радимо вредно и континуирано на свом спасењу, зато што смо лењи или једноставно не знамо или смо заборавили како да се искрено кајемо, зато нема где друго да завршимо него у раљама смрти. Проблем је у томе што је избор наш. Само наш! Не јадикујем ја над Јудом, браћо и сестре, већ над нама који идемо истом странпутицом, који у властиту пропаст корачамо кад год допуштамо нашој себичности, нашим интересима да надвладају и да одређују наш однос како према ближњем тако и према Богу. Тако постајемо Јуда нашег доба, издајници који грле ђавола, а издају Бога. Издајеш Бога кад си среброљубац, блудник, клеветник, гневљивац, лажљив, псовач, себичан, ако оговараш, ако љубави немаш према ближњему, ако немаш макар базичног обзира према ближњем, кад стављаш корист изнад правде, кад стављаш тренутна задовољства изнад племенитих дела. Сваки тај преступ, био он нашим делима, речима или макар мислима, свака та издаја ближњег је издаја Христа. То је тај пут Јудине издаје не само Бога већ и човека, пут самоиздаје. Други пут је покајнички. Не може човек да се приближи Богу ако се не покаје, ако се не промени. Сугерише Свети Ава Јустин – довољно је да сагледамо сву људску историју од Велике Среде до Великог Петка и да се ту нађемо. Кад сагледамо све своје речи, мисли, дела као кроз лупу недела којима је човек благог Бога издао, изругао, ишамарао, испљувао, ишибао, осудио, разапео, усмртио – наћи ћемо се у том распону од та три срамна дана. Кад таквим очима погледамо на себе, критички, без улепшавања, онда смо спремни да се покајемо, да се променимо и такви да се, попут блудног сина у оној јеванђељској причи преобратимо и тако Богу вратимо. И онда такви преобраћени, преумљени – не речима већ делима, примивши Христа вратићемо се Господу. Пустимо да кроз наше поступке Христос проговори. Није свако зло за зло, кажу наши стари. Ова духовна криза, коју неки зову пандемија, сито је и решето којим се раздваја жито од кукоља, јагањци од јаради. Ово је прилика којом нас Господ гласније него иначе позива да ставимо прст на чело, да пажљиво изаберемо којим путем да кренемо јер, како каже Свети владика Николај – сваки дан не свиће ни за шта друго но да човек изабере, да одабере којим путем да крене, да ли да пригрли Христа или ђавола. Ово је зато одлична прилика да заблистамо пред Христом! Да заблистамо у нашем односу према ближњем, којем смо потребнији сада него икада раније. Не бојте се, ја сам с вама, каже Господ. Не дајмо да нас овај надувани, диспропорционални, вештачки конструисан страх скрене са правог размишљања, да нам скрене пажњу с онога што је главно: љубав према другима и преко њих – љубав према Богу! Тек кад будемо у другима видели Христа, упркос њиховим манама, тек тада ћемо бити у могућности да пригрливши ближњега, преко њих и заједно с њима, пригрлимо и самог Христа. А кад смо с Христом, чега да се плашимо? Не бојмо се и променимо се!“, закључује ђакон Ненад Вујасиновић. Извор: Радио Слово љубве
  11. Требињски ђакон Бранислав Рајковић, представник Епархије захумско-херцеговачке за културу и медије, истиче у тексту који је објавио „Аваз“: „Црква је жива заједница верних, а црква, као храм, само су зидови око Светог Причешћа“. Ђакон Бранислав је рекао: "Највиши не живи у рукотвореним црквама. Он ту борави када боравимо ми окупљени, зато су нам сабрања у храмовима важна, али и изван њих ми не престајемо бити с Богом, нарочито ако је двоје или троје сабрано у име Његово, дакле и у сопственим домовима. Неодлазак у храм, стога, а нарочито привремено и не због своје лењости и немара, неће нас одвојити од Бога мимо наше воље“, истиче ђакон Бранислав. „Останак у сопственом дому, с друге стране, колико год то можемо, у овим данима нарочито је важан. Важан је и у случају да не уважавамо баш све аргументације о ванредности ситуације, па и у случају да се не бојимо за себе. Уколико постоји и најмања могућност да наше схватање и храброст изазове понашање које свесно доводи у питање живот другог, наше пребивање у храму свакако неће имати смисла, јер храм, то смо ми, а не зидови“, закључио је ђакон Бранислав Рајковић. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  12. Поводом актуелне кампање која се води против Православне цркве и њених Светих тајни кроз „политичку медицину“ неодговорних појединаца из јавног живота, као вјерујући човјек и свештенослужитељ који је дубоко убијеђен у моралну исправност своје службе и одлучујућу улогу Божијег промисла у најфундаменталнијим законима природе кроз усклик псалмопојца „Господе, све си премудрошћу створио“, осјећам се дужан јавно изразити свој презир према примитивним покушајима политикантства, а јавности покушати пружити више информација на ову тему. За неупућене, и политика има медицину, код нас додуше, на примитивном нивоу. Наши грађани заслужују квалитетне здравствене информације, а не незнавене „хећиме“ којима је пуштање крви лијек за сваку болест. Када смо послије несувислих и исполитизованих интервенција полиције схватили да постоје различита тумачења здравствених препорука смјеста смо контактирали ИЈЗ и добили врло разумне препоруке (10м2 по особи у храму, два метра размака између вјерника и без учесника са респираторним симптомима). Ни помена није било о Светом причешћу нити ризику од Евхаристије по јавно здравље нити захтјева за измјеном метода раздавања Светог причешћа. Нажалост, да ли због мањка информација, да ли због мијешања политике у струку или преокупираности другим аспектима епидемије – епидемиолошка струка је постала недоступна. Уместо даљих консултација, сваки контакт је постао немогућ, а после потпуно тенденциозног саопштења НКТ-а за заразне болести уследило је већ поменуто ширење панике и нереда од стране неодговорних политиканата из јавног живота. Сваки лекар добро зна благотворни утицај вјере на болеснике и њихово оздрављење као и снагу вјере у тренуцима друштвене кризе као што је ова. Стога и није било чудно кад се ИЈЗ сагласио са наставком редовних богослужења, што је прихватила и полиција. Недјељне Литургије су одржане уз препоруке што нам је свима служило на понос. Са невјерицом смо у Недјељу увече слушали да наша вјера представља наводну опасност по здравље и да су епидемиолози наводно дознали за метод раздавања Светог причешћа који се у садашњој форми примењује од 7. вијека – из медија. Какви су то љекари који први пут виде Причешће које се тако често раздаје по нашим болницама? У болницама се разноси и раздаје Свето причешће, неријетко се у њима организују и мјеста за молитве и литургијска сабрања а лекари су врло често дубоко вјерујући хришћани. Већина вјерника, који су истовремено и већина грађана у Црној Гори гледа на Свето причешће као на средство исцјељења и очување духовног и тјелесног здравља. Од настанка микробиологије као науке 1860-их година , односно од када је Луј Пастер доказао да заразне болести изазивају микроорганизми, води се епидемиолошка полемика о хришћанском обреду Евхаристије. Ова дебата траје безмало већ вијек и по. Она није карактеристична само за православље него и за друге хришћанске конфесије. Због бројности причасника и из практичних разлога од 7. вијека се у Византији користи кашичица, што је и данас главни метод у свим Православним црквама. Изузетак је Литургија Светог Јакова – брата Господњег, која се служи једном годишње, када се народ причешћује древним начином да се вјерницима даје да пију из Светог путира (Евхаристијске чаше) на сличан начин како се данас причешћују свештеници. У Римокатоличкој цркви, од 12. вијека народ се причешћује под једним видом тако што им свештеник даје Хостију (бесквасни хлеб) директно у уста – голим рукама, а у другој половини XX вијека послије литургијских реформи враћено је причешћивање лаика под оба вида, односно заједничко пијење из Евхаристијске чаше у неким приликама. Англиканска црква, као и Лутеранска задржале су древни Западни начин причешћивања гдје се сви вјерници и свештеник причешћују из једне чаше уснама. Чаша се помало окреће и обод се брише између причасника, као што је то обичај код Православних приликом причешћа свештеника. Опционо је дозвољена и „интинкција“ односно да се вјерник причешћује умакањем освећеног хљеба сопственим прстима у освећено вино. Свим овим хришћанским конфесијама је заједничко да остатке дарова употреби свештеник после служења Литургије односно мисе. Евхаристија и обред причешћа, с обзиром на своје централно мјесто у Светом писму остаје централни култ цијелог хришћанства. Савјесно раздавање Светог причешћа и достојна употреба остатака је једна од главних дужности свештеника. Питање о ризику од заразе је постављано много пута, поготово током епидемија црних богиња, колере, тифуса или куге. Скоро сваке године, у сезони грипе ово питање васкрсава. Слично као што у Западној штампи скоро сваке године уочи православног Васкрса увек васкрсава питање „Грчке хиљадугодишње преваре“ односно силаска Светог Огња на Гроб Господњи у Јерусалиму. У новије вријеме, дебата о инфекцији путем Евхаристијске чаше се разбуктала прво 1890-тих година у Америци међу различитим протестантским деноминацијама. Микроби су били ново откриће, а заразне болести и епидемије главни узроци смрти. Међу вјерницима различитих класних и расних сталежа постојала је тенденција да се имућнији и добростојећи гаде, али и боје дијељења Евхаристије са сиромашнима, бившим грешницима, алкохоличарима, покајаним проституткама, или са вјерујућим америчким црнцима, у новопронађеном страху од болести који је донео развој медицине. Новоуспостављени ауторитет науке у односу на традиционални вјерски и постојећу тенденцију ка сегрегацији је искористио др Чарлс Форбс и 1894. придобио је вођство Презбитеријанске цркве да на основу резултата његовог микробиолошког истраживања одобри индивидуални прибор за причешћивање. За пет година др Форбс је постао главни заговорник, произвођач и дистрибутер индивидуалног прибора за причешће – захваљујући класичном америчком расизму и малограђанштини увијеним у обланду хигијене и здравља. Цијена његових луксузних евхаристијских комплета је достизала и 412 $ у данашњем новцу. Овакви предузимљиви љекари су брзо ишчезли почетком XX вијека јер, како су сами са жалошћу констатовали тешко је било наћи иједну епидемију која је потекла од Евхаристијске чаше, али је из других разлога ова пракса у неким протестантским црквама опстала до данас. Римокатоличке, Лутеранске и Англиканске цркве као и Православна црква настављају са старом праксом дијељења Евхаристијске чаше до данашњег дана. Научна истраживања која су се бавила количином и врстом микроорганизама на евхаристијским сасудима у симулираним условима Евхаристијског обреда закључила су да у зависности од неколико фактора – алкохола у вину, антимикробног олигодинамског дјеловања бакра, месинга, сребра и злата која се користе као материјали, а посебно услед чина брисања прибора убрусом, микроби на овим предметима постоје, али је њихова количина врло мала. Утврђено је да само брисање Евхаристијске чаше између причасника ланеним убрусом смањује број микроба за 90%. Иако други наведени фактори (алкохол у вину, додир са металима) доприносе смањивању броја микроба, они нису довољни сами по себи да униште микроорганизме због прекратког временског интервала између причасника. Међутим, кроз дуже вријеме наведени метали, делују готово потпуно антисептички. Ово својство сребра, злата, месинга и бакра од које су евхаристијске чаше обично направљене било је познато од давнина а данас је познато као олигодинамски ефекат. Најновије студије указују на чињеницу да иако корона вирус може опстати на нерђајућем челику, стаклу или пластици данима, на чистом бакру нестаје већ после четири часа, док га месинг (од којег се често праве свештени сасуди и кашичице) уништава за неколико минута. Са почетком епидемије вируса ХИВ-а осамдесетих година ХХ века ово питање је обновљено, поготово после откривања случаја преношења ХИВ-а преко додира сукрвице зараженог са слузокожом здравог човека као нпр. приликом зубарске интервенције. Студија на ту тему закључује да пренос ХИВ-а или Хепатитиса Б директно путем пљувачке није никад забележен, а тим мање, посредно, путем предмета, те да „расположиви подаци не упућују на то да би пракса дијељења Евхаристијске чаше требала бити напуштена због ширења заразних болести“. Епидемиолошки најзначајнија студија на тему дијељења Евхаристијске чаше и ширења заразних болести је урађена 1997. године кроз коју је праћено 691 особа које су приступале Евхаристији кроз дужи временски период, и ова студија је закључила да „особе које редовно, па чак и свакодневно примају причешће нису под већим ризиком од заразе у поређењу са особама које се не причешћују или које уопште не присуствују хришћанским богослужењима“. Ову студију је на дату тему Центар за контролу болести САД-а узео као референтну тачку за своју званичну препоруку на ову тему, која је издата због честих злонамерних пријава противника евхаристијског обреда. Ова препорука између осталог понавља тврдњу Православне цркве: Никада није забиљежена епидемија која потиче из Евхаристијсе чаше. Додају да теоретски ризик од преноса постоји, али да је он вјероватно сувише мали да би могао бити детектован. Као мјеру предострожности препоручују да се вјерници са респираторним симптомима или са отвореним ранама у усној дупљи уздрже или причешћују на неки други начин. Забрана, због поштовања вјерских слобода, ником на ум није падала. Англиканска црква Канаде је на тему својих богослужења и заразних болести оформила посебну комисију и спровела властита истраживања. Поред потврђивања постојећих налаза, потврђено је да древна хришћанска пракса ритуалног прања руку свештеника пре почетка богослужења која постоји неизмењена и код православних није само ритуална него и практична превенција већине евентуалних преноса заразних болести на богослужењима. Потврђено је да је теоријски ризик заразе преко усана мањи него преко руку те је споменута пракса интинктације (умакања) ризичнија, те да не постоји разлог за мењање евхаристијске праксе у редовним условима. Наравно, дате су препоруке и за ванредне ситуације. Оно што је значајно у овом истраживању је да је Англиканска црква спровела и истраживање о здрављу, дуговечности и подложности заразама англиканског свештенства (које такође употребљава причешће послије вјерника, као и православни свештеници) на основу вишевјековних података о премијумима њиховог здравственог и животног осигурања: „Када би постојао било какав значајнији ризик у евхаристијској пракси Англиканске цркве кроз толике вјекове, изгледало би вероватно да би се тај ризик одражавао на осигуравајуће таблице стопе смртности англиканских свештеника који врше свето жртвоприношење вјековима, а уствари управо је обрнуто“. Сличном логиком, православни свештеници у САД-у би требали плаћати веће здравстено и животно осигурање због служења Свете литургије, што још нигде није забиљежено, а америчке осигуравајуће куће сигурно не би себи дозволиле такав пропуст у профитирању што иде у прилог тези коју заступам. Једно истраживање каже да иако теоријска могућност заразе од причешћивања постоји, већа је вјероватноћа да ће се особа у храму заразити руковањем или хватањем кваке него причешћем. Сличних студија је било и у традиционало већинским православним земљама, али намјерно прескачемо истраживања и студије из православног свијета, ради објективности и искључујући вјерске или конфесионалне елементе из аргументације. Такође преовладавајуће мистичко и духовно схватање вјере, непромјењивост и сталност правосланог хришћанског култа и обреда кроз вијекове и ослањање на емпиријску, небројено пута потврђену очигледну чињеницу да Свето причешће није било повезано ни са једном епидемијом у историји је условило да ово питање не буде толико контраверзно као на Западу гдје је историјски пут хришћанства био другачији, а рационализам превалентнији. Одступања од устаљене праксе у богослужењима у току епидемија су биле примјењиване у изузетним случајевима, више због умиривања страха, обично уз препоруку љекара и власти. Црква је увек чврсто стајала на становишту да Свето причешће исцјељује тјелесне и духовне слабости оних који га са вером примају. Такође, снисходећи слабостима људским, прихватала је савјете струке како због умиривања слабих и маловерних, због „вакцинације“ људског страха и незнања, тако и због бриге о човјеку, па и да не искушавамо Господа Бога, пазећи при том да се не падне у малодушност и маловјерје и да изузеци остану изузеци и да се чине само када постоји крајња потреба. Треба имати у виду да су велике богиње, колера и куга биле болести од којих је умирао сваки други или сваки трећи заражени, а преживјели је остајао са доживотним здравственим последицама. У случају коронавируса 99% оболелих преживљава без икаквих последица. Од када су опаке болести покорене вакцином промене и прилагођавање богослужбене праксе нестају. Први који је код нас критиковао праксу причешћивања из хигијенског аспекта био је рашчињени архимандрит Српске православне цркве, а потоњи народни учитељ Васа Пелагић. Због свог негативног става према религији уопште био је величан и слављен у време комунизма, као народни херој. Његову аргументацију против црквених „петљанија“, како их је он називао, а која је укључивала и критику раздавања Светог причешћа преписују каснији партијски комесари чији се идеолошки прејемници са малих екрана у Црној Гори вијек и по касније обрушавају на Цркву са истим неутемељеним аргументима. Према писању блаженопочившег патријарха Павла питање употребе кашичице и одбацивање наводних хигијенских, догматских и естетских разлога архимандрита Петронија Трбојевића од стране Светог синода Карловачке митрополије 1911. године је учврстило претходни став да се причешћивање кашичицом задржи. Током последње епидемије једног облика црних богииња – односно епидемије вариоле вере 1972. године у Југославији, која је уједно била и последња епидемија великих богиња у свијету, Црква није промијенила начин причешћивања, а пренос заразе путем учешћа у богослужењу није забиљеже, као ни приликом Х1Н1 пандемије 2009. године у вријеме свјатјејшега патријарха Павла. Међутим, треба имати у виду да то медицинска струка тада од Цркве није тражила, и да су за обије болести постојале залихе опробаних и тестираних вакцина. Југославија је захваљујући озбиљним стручним, индустријским и административним капацитетима на епидемију вариоле вере реаговала муњевито. Уз помоћ „Торлака“ у року од неколико мјесеци вакцинисано је близу 18 000 000 људи. Болнице са зараженима су стављене у карантин веома брзо, а југословенски епидемиолози су имали искуства из афричких жаришта и помоћ СЗО. Народ је љекарима вјеровао, а држава се бринула за грађане. Нико се није обрачунавао нити са Црквом нити са Исламском заједницом и политизирао вјеру без обзира на владајућу комунистичку идеологију и на чињеницу да је вирус донешен нехотице, са муслиманског хаџилука. Данас је ситуација другачија: за садашњи корона вирус вакцина још увијек није развијена, и не зна се када ће бити доступна. Не постоји ни ефективна терапија, а шири се муњевито и подмукло са дугим периодом инкубације. Иако та болест није толико опака као претходне епидемије, живот се промијенио. Популације су старије, живи се дуже, а људи рутински облијећу планету и шире заразе. Пре само једног вијека, ову болест нико не би ни примјетио нити би она имала могућности да се прошири. Стога су ванредне околности те је разумно да се снисходи и може бити оправдано страх невјерујућих или слабих „вакцинисати“ и богослужбену праксу привремно прилагодити, како се већ чини широм православног свијета на различите начине, али не путем декрета и насиља над вјером. Барем док се више о овом вирусу не научи и сазна. Нажалост нијесмо имали прилику да о овоме разговарамо са надлежнима јер је, како изгледа, неко ружно, злонамерно и примитивно политикантство процијенило да не ризикује ништа ако цијелу земљу остави без Светих тајни и без Литургије усред Великог поста, а добија се прилика да се примјењују надрилекарске методе политичке медицине. Без трунке поштовања, и без трунке уважавања колико грађанима ове земље значи њихова вјера, наредбом о обустави свих богослужења де факто се уводи ванредно стање укидајући основне вејрске слободе и једину расположиву терапију која доказано дјелује против свих болести духа и тијела. Чак и вакцинација која спасава животе има одређене ризике, стопу смртности, могуће компликације у врло малом, али реално постојећем проценту, али наука каже да предности надмашују ризике. Ако се не слажемо са тим мишљењем – затвор. Када водите дијете на вакцинацију постоји мала шанса да га и повриједите. А она је законом обавезна – на тај ризик нас држава приморава и за вријеме корона вируса и у редовним околностима. На Свето причешће не приморава нико никога. Није се играти са Богом, укидати једину терапију која је до сада поуздано дјеловала и то чинити због властитих предрасуда није ни мудро ни далековидо. За само један дан, послије примјене политичке медицине проценат обољелих у Црној Гори је скочио изнад онога у Кини и то у претежно римокатоличкој и муслиманској полулацији у Тузима, гдје сигурно није било причешћа кашичицом. Побогу, зар то није довољни показатељ да се са Богом и Светим богослужењем није играти? Зар смо тако горди да мислимо да тајне космоса које је Створитељ неба и земље, и видљивог и невидљивог, и људи и вируса потпуно разумијемо и разумом обухватамо, док се Вавилонска кула лажне сигурности глобализације пред нама руши? Не можемо се ни Богу помолити за оболеле како ваља и тако помоћи нашим комшијама и пријатељима на искушењима, због сујете и кратковидости политикантства. И на послетку да се извиним свим правим хећимима, а не онима под знацима навода са почетка текста који су спасили небројене животе а захваљујући којима је вариолација, први облик инокулације против великих богиња пренесена из Отоманског царства у Европу и захваљујући којима смо ми један од првих народа Европе који није масовно умирао од ове опаке болести. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. У емисији Живети по Јеванђељу ђакон Мирослав Стојановић, парохијски ђакон Светосимеоновског храма у Ветернику, говорио је о Великој гозби на коју нас Господ непрестано позива. Емисија је на програму Радио-Беседе емитована 2. јануара 2020. године. Водитељ је ђакон Владо Поповић. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. „Пост је колико телесни толико и душевни. Телесни пост је кад стомак пости од јела и пића; душевни пост када се душа уздржава од злих помисли, дела и речи. Добар пост је кад се удаљавамо од сваког зла. Уколико желиш хришћанине да ти пост буде користан, не пости само телесно, пости и душевно и пости увек.” (Преподобни Симеон Нови Богослов). Гости Радио-Славословља били су ђакон Дарко Ивковић и Весна Павловић, лекар опште медицине. Гости Радио-Славословља говорили су о јединству духовног и телесног поста. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. Господ Христос је попут доброг пастира, који се стара и живот полаже за Своје стадо, народ који је поверовао у са њим пројављену благовест спасења. О томе нам говори Свето јеванђеље по Јовану (Јн 10, 9-16), тема овонедељне емисије „Сведочења“. О смислу и поукама које носи ова прича говорио је ђакон Мија Бојиновић, свештенослужитељ при Храму Светог великомученика Георгија и наставник веронауке у ОШ „Десанка Максимовић“. Извор: Радио Источник
  16. Велики пост или Велика Четрдесестница није увек трајао 40 дана, али јесте најстарији вишедневни пост и најзначајнији је због празника који је циљ поста – Васкрсења Христовог. Ђакон Драган Станојевић из ваљевског Покровског храма говори о пореклу и историјату поста који је по много чему специфичан и особен. Подвлачи да је покајни карактер овог поста веома изражен, као и да овај пост има припрему и тематске недеље које нису карактеристичне за друге постове. „Васкршњи пост је по речима оца Александра Шмемана духовно путовање чији је циљ Васкрс“, подсећа ђакон Драган који додаје да се начин поста прилагођава и времену и околностима у којима живимо. „Богослужења прате ток поста и то немамо ни у једном другом посту“, подвлачи ђакон Драган који наглашава да свој ум и срце прилагодимо Господу, а најбољи начин за то је Молитва Светог Јефрема Сирина. „У тој молитви је суштина поста, а то је да својом личношћу и карактером победимо страсти и све оно што је лоше“, каже ђакон Драган који је закључио да је питање поста питање наше философије живота, питање нашег односа према Богу. Извор: Радио Источник
  17. Ђакон Бошко Савић, професор Богословије Светога Саве у Београду и ђакон храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда, говорио је данас на тему великих зимских или фебруарских задушница и месопусној недељи. Звучни запис емисије Чули смо тумачење прочитане посланице Коринћанима св. Апостола Павла и питали како у данашње време созерцавамо његове речи. Чућемо зашто је Страшни суд "страшан" и зашто Христос први пут није дошао као судија, него потпуно другачији? "Господ је дошао да страда за свакога од нас, а не за неког одређеног појединца", подсећа ђакон Бошко, који је говорио о милосрђу и неопходном миру који свако од нас на првом месту треба да стекне. Извор: Радио Слово љубве
  18. Ђакон Бранко Бандобрански одржао је предавање у недељу, 23. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, на тему „Припремне недеље за Часни пост”. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. Ђакон др Србољуб Убипариповић одржао је предавање у недељу, 16. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, на тему „У светлости твојој видимо светлост – принос и улога светлости у православном богослужењу”. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  20. Ђакон др Србољуб Убипариповић одржао је предавање у недељу, 16. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, на тему „У светлости твојој видимо светлост – принос и улога светлости у православном богослужењу”. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  21. Свако од нас има познанике, или чак и родбину, који са чуђењем гледају на наша окупљања у храму. На њиховим лицима се оцртава дубоко неразумевање, некада и нервоза са љутњом. Некад се то преточи у речи сличне овим: “У реду, ударио си у веру, хајде, нека ти буде. Али, зашто још и у Цркву ићи и толико времена и снаге на то траћити? Ево, нпр. ја такође верујем у Бога. Али, ја верујем у својој души. Ја носим Бога у својој души и нису ми потребне никакве спољашње церемоније и ритуали. Сети се само шта рече недавно сатиричар Михаил Задорнов: да бих општио с Богом, мени нису потребни никакви посредници!” Да, наравно, такво стање представља највиши идеал духовног живота. То нам је желео још апостол Павле: ''... да се утврдите Духом Његовим у унутрашњем човеку, вером да се усели Христос у срца ваша'' (Ефес. 3, 16-17). Да је речи Бог је унутар мене рекао преподобни Серафим Саровски - те речи би имале тежину, зато што би оне представљале поштено сведочанство о плоду његовог подвига. Да пустињак каже да је он себе приучио непрестаној унутрашњој молитви, тако да се због тога удаљеност храма, који он посећује тек понекад, и не осећа толико - из таквих уста такве би речи такође биле оправдане. Али, када такве речи слушамо од малограђана. Тада имамо пуно право да се заинтересујемо: а, какви су вас конкретно ваши духовни подвизи довели до таквог успеха? Имате Бога у души? Појасните, молимо вас, какав је био ваш молитвени пут? Колико често изговарате Молитву Господњу? Шта - Оченаш и не знате баш напамет? У реду, онда нам барем испричајте на који конкретно начин ви проживљавате присуство Бога у вашој души? Какве плодове дарова Духа ви у себи осећате? Да вам припомогнемо: А плод је Духа љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вера, кротост, уздржавање (Гал. 5,22-23). Имате ли ви та осећања? Не, не мислимо на особине вашег карактера, него на дарове. Дар - то је оно што раније нисмо имали, али је, приликом нашег духовног рођења, ушло у наш живот, обновило га. Није ваљда да се не сећате тог обновљења? Надамо се да у вашем душевном искуству можете разликовати: ово је присуство Бога, а ово је испољавање обичних, људских особина: осећање лепоте, хармоније, осећање савести, људски афинитет према некоме? Не можете? Да ли то значи да ви уопште нисте приметили тренутак када је Бог, Творац Васељене, ушао у ваш живот и у вашу душу? Зар се то може не приметити? Дакле, можда Он није ни улазио? Јер, вера није обична пасивна сагласност: “Но, добро, слажем се, тамо негде постоји оно Нешто”. Вера - то је стремљење ка томе да се истинитим покаже оно што је одлучила да заволи душа. Вера не уступа пасивно притиску ауторитета или аргумената; вера активно жуди. Вера - то је дејство. То је стремљење ка ономе што се већ предосећа, али још није постало очигледно. Стремљење ка ономе што је већ дотакло наш живот, бацило на њега свој одбљесак, али још није ушло у њега целовито. Вера - то је жељење новог искуства. Али, они који говоре: “Ја имам своју веру, она је у мојој души” - говоре то са тако покислим очима да је веома тешко поверовати да су икада осећали икакво стремљење ка Богу. Не можемо волети а да не испољавамо своју љубав, да не чинимо баш никакве покрете према вољеном човеку. Исто тако, не можемо веровати, а да никако не испољавамо своју веру у неким спољашњим дејствима. Ви који тврдите да имате “Бога у души” - шта сте ви то учинили да бисте очистили своју душу за тако предивну Посету? Како и којим именом сте Га позвали? Како Га чувате у себи? Шта се у вама променило од тог Сусрета? Да ли сте заволели Оног Којег сте срели? И, шта ви то радите ради те љубави? Ако ли вас, пак, оваква питања наводе да збуњено ћутите, па немојте бар сматрати да сте превазишли оне који макар нешто чине да би пребивали са Богом! Ви који вечно стојите на једном месту, не презирите оне који корачају, чак и ако се успут и спотичу. Али, и ми сами морамо знати због чега идемо у цркву. Да чујемо проповед? За то је данас довољно укључити радио. Да се помолимо? Молити се можемо свуда и у сваком тренутку. Да бисмо принели жртву? Данас има много скупљача прилога и на улицама. Да предамо цедуљицу са именима за молитвени помен ближњих? Њу можемо предати преко познаника. Да запалимо свећу? И њу можемо поставити пред кућном иконом. Зашто, онда, ми идемо у храм? Тек се десетим или стотим делићем религија састоји од онога што у њу уносе људи. Главно у религији је оно што у њу уноси Бог. Главно није оно што људи чине ради Бога, него оно што Бог чини ради људи. Главно у религији није оно што људи доносе у храм, него оно што из храма износе. Оно што ми можемо принети Богу, можемо то учинити на било ком месту. Све што постоји на свету и онако припада Њему. Али, има један такав делић бивствовања, у коме је Бог дозволио да царује не Он, него други. Тај други, то је моја душа. То је тај собичак у бесконачном здању Васељене, у који Градитељ свега не улази без питања. И, од нас зависи - на службу чему ћемо ми поставити своју слободу, коју нам је даровао Бог. Да ли ћемо служити Богу, или себи самима, и својим прохтевима и страстима. У религији не постоји само оно што ми дајемо. Важније је оно што добијамо. Важније од онога зашто ми тражимо Бога је - зашто Он тражи нас. Зашто ми најчешће долазимо у цркву и обраћамо се молбом Богу - добро је познато. Ми смо склони да у Богу видимо један подобар генератор хуманитарне помоћи: “Дај нам, Господе, много здравља, успеха и додатака на плату!” Али, зашто зове Његова Реч: Приђите Мени, сви који сте уморни и обремењени? Нема у том позиву понуде као: И, дајте Ми то и то... Тај позив говори о томе шта ће Бог учинити онима који се одазову: И ја ћу вас одморити... Наћи ћете покој душама вашим. Дакле, у храм ми идемо да бисмо у њему нешто добили. Храм – то су зидови подигнути око Тајанства причешћивања. А, Тајанство се састоји у томе да је људима пружена рука са Даровима. Због тога посећивање храма није тешка обавеза, него предивна привилегија. Нама је дато право да постанемо саучесници Тајне вечере. Нама је дата могућност да постанемо причасници Божанске природе. Бог је нас тражио. И нашао. А, ми, једноставно треба да пођемо и станемо на место где Бог ближе него игде прилази људима, на место где Он људима раздаје најневероватније Дарове. Ако Чашу са Причешћем Христос нама даје иза Царских двери храма - треба ли, заиста, да окрећемо нос од њих и тврдимо: “Бог је мени и онако у души”? Он, Вечни, жели да се са нама састане и сједини се са нама још у овом животу - да у будућем, вечном нашем животу, не бисмо остали непоправљиво усамљени. ...Није ваљда да је тако неподношљиво тешко раширити своје руке да би се у њих могли положити Дарови? Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. У вечерашњој Катедри емитујемо предавање о хришћанским мученицима ране Цркве, које је 04. фебруара 2020. године у Вазнесењској цркви у центру Београда одржао ђакон мр Бошко Савић, професор Богословије светога Саве у Београду и парохијски ђакон Вазнесењског храма. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  23. Православна Црква се 5. фебруара по новом, а 23. јануара по јулијанском календару, сећа Шестог васељенског Сабора. Тим поводом са интернет странице Радија "Глас" доносимо специјалну емисију - "Шести васељенски Сабор", из серијала "Путевима Светих Отаца". Звучни запис емисије Ко сазива Шести Васељенски сабор? Где се одржава? Која су питања сабора? Колико имамо отаца сабора? Да ли сабор доноси каноне? О овим темама у емисији "Путевима Светих Отаца - Шести васељенски сабор" разговарају професор са Православног Богословског Факултета протојереј-ставрофор др Рaдомир Поповић и аутор ђакон Бошко Савић проф. Богословије Светог Саве.
  24. Свето јеванђеље по Матеју, зачало 6 (Мт 3, 13-17), описује крштење Господа Христа на реци Јордан, које обавља последњи међу старозаветним и први новозаветни пророк Свети Јован Крститељ. О смислу и порукама овог великог догађаја у хришћанској историји и прослављању празника Богојављења, у емисији „Сведочења“ говорио је ђакон Драган Станојевић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и вероучитељ у ОШ „Владика Николај Велимировић“. Звучни запис разговора Извор: Радио Источник
  25. Бранислав Рајковић је ђакон Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Школовао се у Мостару, Бачкој Тополи, Новом Саду и у Београду. Рукоположен је за ђакона 2012. године, а од 2013. до 2015. године обављао је дужност предсједника мостарског градског одбора Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“. Kао ђакон и особа за културу и медије Епархије захумско-херцеговачке и приморске ради на доприносу вјерском и културном животу у Мостару, а однедавно и у Требињу, односно на подручју Епархије, али такођер много чини на унапрјеђењу дијалога и заједништва унутар мултиконфесионалне и мултиетничке заједнице Мостара и Херцеговине. *Једном приликом сте изјавили да је Мостар „једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана“. Чињеница је и да православци у Мостару нису већина, као и да се њихово присуство у том граду током његове историје увелико заборавља и занемарује. Да ли је, као што Ви кажете, управо Мостар једно од најбољих мјеста за православне хришћане зато што их постојећи етнички конфликт између двију страна не обухвата? Поменута изјава изречена је прије неколико година, а чињеница да су ме многи од тада, као и Ви сада, подсјећали на њу, говори макар о њеној интригантности, а сам сам се кроз тих неколико година све више увјеравао у њену истнитост… Стога, окосница мог појашњења и одговора и овдје јесте да је, по мом увјерењу, Мостар једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана зато што живот православних у том граду данас протиче ‘без гоњења, која убијају и без привилегија, које надимају’. Дакле, данас у Мостару, нико вас неће убити зато што сте православни, а нећете уживати ни привилегије, као да то нисте. А, то су околности, како ми се чини, у којима се најбоље увријежују хришћанске врлине. Али то само ако то и поставите себи за циљ и смисао живота. А, ако тај хришћански циљ и смисао у Мостару поставите само декларативно и/или секундарно, а за примарни циљ имате национално или етн(офилетист)ичко, онда поменуто не важи, па чак и изазива револт. И, иако се овај став може некоме учинити, можда, мазохистичким, потврду његове исправности налазим у ријечима апостола Павла Kоринћанима: даде ми се жалац у тијело … да се не поносим … јер се сила моја у немоћи показује савршена … јер када сам слаб онда сам силан. Ипак, не бих рекао да православне у Мостару постојећи конфликт не обухвата, него прије да их занемарује, и онда, ако немате могућност да мијењате то стање, остаје могућност да мијењате себе. Наведено би, макар у извјесној мјери, можда могло да важи и за још нека мјеста и људе, па онда, можда и за читаву Босну и Херцеговину и за све вјерујуће људе у њој: прво, ако сте, рецимо муслиман у Требињу или католик, рецимо, у Бањалуци; а друго, ако имамо у виду да, ма гдје овдје живјели, па чак и да се осјећате као дио већине, присуство неких других и другачијих, ту негде недалеко од вас, интензивираће и чешће од вас изискивати опредјељење између врлине и порока, то јест биће жалац у тијело. *На почетку ратних 90-тих година доживјели сте велику породичну трагедију, али упркос томе, успјели сте превазићи осјећаје који су могли послужити за рађање ничеовског осјећаја ресентимана и „духа освете“. Да ли сте прошли кроз степене пурификације и ослобађање од негативних емоција? Kолико год то невјероватно било, па и за мене самога, ја сам тај и такав осјећај и тај или тога духа, бар као десетогодишњи дјечак, сретао само у реакцијама других на моју / нашу трагедију. И као по правилу, што су ти људи били мање везани за моје родитеље, за нас лично и породично, за нас регионално и територијално, чинило ми се да је тај осјећај и дух био интензивнији, успјевајући, бар код мене лично, само да наметне питање: зашто то код њих изазива такву реакцију!? Одговор сам донедавно само некако јасно осјећао, а онда ме је један сличан интервју подстакао и да га јасно дефинишем: осјећај ресентимана и осветољубивости није ни настао, нити је могао настати, јер сам читаву трагедију доживјео најприближније, рецимо, као кад вам неко или боље рећи нешто, нека машина, ‘изненада откине обе руке’ и, иако нисам то физички доживјео, психолошки ефекат, чини ми се, да би могао бити идентичан.., немате кад ни да се љутите, ни да се светите, па чак ни да тугујете, него први осјећај, који вам долази послије шока, јесте да не желите да иједно живо биће, а камоли човјек, доживи такву бол и од кога, а камоли од стране вас самих… Е, да се вратим на оне друге људе, и на питање које су у мени самом несвјесно наметали: одговарао сам себи и правдао сам их мишљу да нису и сами доживјели тај осјећај ‘кидања’ и што су били даље од њега и што им је он био невјероватнији, осјећај шока и жеље за небивалошћу и непоновљивошћу таквог злочина био је слабији, а осјећај мржње и осветољубивости интензивнији. Одговор је ово и на питање пурификације и очишћења. Дакле, није било ни узрока, ни потребе, нити времена за то. Притом потпуно сам свјестан чињенице да овај осјећај не дијелим, бар не са свима онима који су доживјели сличну трагедију. Разлику, вјерујем, прави један сасвим другачији Дух, Онај који дише гдје хоће. *Популистички дискурс не штеди ни вјерске заједнице, које неријетко осуђује за распиривање национализма. Често се за аргумент узима период социјалистичке Југославије као вријеме благостања у којем су између осталог вјерским заједницама „оправдано“ биле ускраћене слободе. Може ли вјера бити лијек за ригидни национализам? Нисам за то да вјерске заједнице, па и Црква, у својој институционалној пројави, буду лишене критике, а нарочито не самокритике, међутим, осуда се у поменутом контексту, макар у свом манифесту, начешће није односила на заједничка вјеровања, па ни на дјеловања тих заједница, него на увјерења и дјелања појединаца, која су, и то искључиво ако су окарактерисана као негативна, представљана као увјерења и дјелања означене заједнице. Ипак, и као појединци, а и као заједница(/е) често заборављамо да изостанак управо самокритике оставља простор не само критици, него, у највећој мјери, осуди. Вјера, бар како је ми доживљавамо, може бити и у суштини јесте, лијек и за болест национализма, али само ако је и сама имуна на ту болест. Она може бити противотров, само ако у себи не садржи тај отров. *Занимљива чињеница из Вашег живота је да учите арапски? Одакле интересовање? Да. Иако је моје знање арапског језика веома скромно, моја љубав према том језику веома је велика, а надам се да ће у наставку процеса учења те двије ствари доћи у исту раван… Интересовање вјероватно потиче од наклоности ка левантској естетици, у најширем смислу, а онда посебно ка аудитивној естетици људи тог простора, њиховој музици и језику. Савремени Мостар, и у овом смислу, као ријетко који амбијент, понудио је капацитете за моје афинитете. *Учење арапског језика засигурно је утицало да се нешто боље упознате са исламом, односно исламском традицијом и цивилизацијом. Да ли проналазите неке сличности између хришћанства и ислама, јер се обично акцентирају само разлике? Могло би се рећи да је то био пут преко једне нарочите естетике, до једне специфичне етике… Од првог сусрета са тим језиком, арапски нисам доживљавао као искључиво језик ислама, пошто сам га првобитно чуо од правослвних хришћана, као њихов матерњи језик, и то у Београду, када ме је, као што већ поменух, привукла та његова естетика и мелодичност. По повратку у Мостар, постао сам свјеснији једне религијске улоге и важности арапског језика у том смислу. А, онда сам, на трагу прилике да учим арапски од муслимана, користио прилику и за упознавање са исламским учењем. И, будући студент православног богословља, то сада једно својеврсно упоредно богословље чинило ми се све више, не само као вриједно пажње, него и као веома потребно нама свима, сада и овдје… А, ми овдје и сада, у својој површности, склонији смо или некаквом, усудио бих се рећи, југоносталгичарком религијском синкретизму или постјугословенском религијском антагонизму, прије него себесвјесном и друго(г)свјесном суживотном реализму. Е, тако, између оног чувеног „ма, све је то исто“ и оног још чувенијег непризнавања (н)икакве везе, уочио сам, прво, једно дубоко непознавање, које чак и у најбољој намјери, па чак и на навишим хијерархијским нивоима, није дозвољавало да се макне даље од онога најчувенијег: „Бог је један!“… Укратко, уз ово посљедње и најважније, евидентно је дубоко заједничко поштовање према многим конкретним (над)историјским личностима, а моју пажњу у том смислу, највише заокупља паралела у (јудео)хришћанској и исламској есхатологији, која почива на откривењу и учењу о судњем дану, које пак отпочиње са Личношћу Исуса Христа или Исе, чији долазак сви ишчекујемо. *Kолико учење о другим абрахамовским традицијама помаже да спознамо себе? С обзиром на то да се велика већина нас декларише као вјерници, а да та наша увјерења почивају и на извјесној заједничкој традицији, учење о себи и другима без сумње помаже. Ако не да спознамо своју ексклузивност, оно бар да уочимо своју декларативност. *Надовезујући се на претходно питање, можете ли протумачити улогу иконе у православном богослужењу? Да ли је могуће направити успоредбу иконе у цркви и калиграфског исписа у џамији јер обоје славе Бога? Kалиграфски исписи у џамијама и иконописи или фрескописи у црквама одраз су потпуно супротстављених богословских погледа, са истовјетном умјетничком интенцијом: исказивање поштовања Богу и угодницима Божијим, обраћање мисли на поуке светих списа и указивање на светост одређеног простора… Изображавање ликова на дрвету или зидовима утемељено је на стварању човека од материје, а по Лику Божијем и на откривењу Божије Личности међу људима, а поштовање икона стога је поштовање и поклоњење одређеној личности, која је насликана, а не ономе на чему је та личност насликана. Директно или индиректно, иконопоштовање је тако увијек Богопоклонство, а никада идолопоклонство, што се суштински не разликује од, међу готово свим људима данас распрострањене, појаве да чувамо и чак љубимо фотографије драгих људи, и не помишљајући да, љубећи фотографије, љубимо и поштујемо неки папир, него саме те људе… Неким промислом, ово посљедње питање и одговор на њега, подсјетили су ме на једну чудесну повезницу, готово неспојивог, повезујући и скоро све што смо до сада поменули: и хришћанство и ислам, џамију и цркву, икону и арапско писмо… Наиме, непосредно прије малтерисања фресака и претварања цркве Богородице Љевишке у Призрену, на Kосову и Метохији, у џамију, у средњем вијеку, неки незнани муслиман, арапским писмом на зиду храма, на рубу једне фреске, исписао је стих познатог персијског пјесника Хафиза Мухамеда Шемсудина, из иранског града Шираза. Kада је, при обнови цркве малтер са фресака отучен, откривена је незнанчева опчињеност овим храмом, изречена поменутим стихом, који гласи: „зеница ока мога, гнијездо је љепоте твоје“. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
×
×
  • Креирај ново...