Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 3. новембра 2018. године, на Задушнице, светом архијерејском Литургијом у храму Светог апостола Томе у Јоханесбургу, јавља Радио Слово љубве. Прилог радија Слово љубве Његовој Светости Патријарху саслуживали су Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, протојереј-ставрофор Драги Вешковац, јеромонах др Амвросије (Весић) и ипођакон Владимир Јелић, као и други свештенослужитељи. У продужетку свете Литургије, Патријарх је, у молитвеном присуству старешине храма оца Исајла (Марковића), служио општи помен и произнео Господу молитве за све упокојене. По благослову патријарха Иринеја, сабранима се бираним речима обратио Епископ шумадијски г. Јован који је говорио о важности свете Литургије која је „највеће дело које је Бог могао да да човеку, јер она своди Небо на земљу а земљу уздиже на Небо“. -Литургија све сабира - и прошлост, и садашњост и све претвара будућност, поручио је владика Јован. -За нас хришћане важно да гледамо у будућност, јер испред свакога од нас јесте Господ наш Исус Христос. Литургија је радост, кроз њу улазимо у Царство Небеско. То нам је најбоља учионица, учитељица и веронаука, учи нас како да живимо, како да љубимо Бога и човека, рекао је између осталог епископ Јован. За звучни запис беседе и фотографије благодаримо ипођакону г. Владимиру Јелићу, управнику Патријаршијског двора у Београду. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

-Прослављена слава заједнице за рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности “Земља живих”- У недељу, 15. јула 2018. године, када Црква Божија прославља Полагање часне ризе Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски, Господин Јован, уз саслуживање викарног Епископа мохачког Исихија (Рогића), служио је Свету Архијерејску Литургију у порти брвнаре посвећене Светом великомученику Георгију у Брајковцу поводом славе заједнице за рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности “Земља живих”. Звучни запис беседе викарног Епископа мохачког Исихија -ФОТОГАЛЕРИЈА- Епископима су саслуживали: духовник манастира Драче јеромонах Онуфрије (Вранић), духовник заједнице “Земља живих” протојереј Бранко Ћурчин, архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, старешина храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу протојереј-ставрофор Марко Митић, гост из Епархије бачке протонамесник Стефан Франовић, парох рудовачки протонамесник Родољуб Војиновић, протођакон Иван Гашић, као и ђакони: Никола Урошевић и Стеван Илић. Литургији је присуствовао и директор Канцеларије за односе са црквама и верским заједницама господин др Милета Радојевић са својим сарадницима. Свечаност Сабрања увеличана је појањем “Србских Православних појаца”. Надахнутом беседом Епископ Исихије подсетио нас је на значај данашњег празника као и на помоћ и заштиту коју је Пресвета Богородица кроз векове пружала свима, па и данас, онима који јој молитвено припадају. По завршетку Свете Литургије Владика Јован се захвалио свима који су на било који начин помогли брајковачку обитељ, истичући господина Милету Радојевића, директора Канцеларије за односе са црквама и верским заједницама, као онога ко је увек имао слуха за заједницу “Земља живих”. Након Литургије уследио је пригодан културно-уметнички програм у коме су учешће узели женска секција сатава “Србски Православни појци” и господин Милош Николић, обрадовавши присутне тактовима својих најпознатијих композиција. Након Свете Литургије за присутне је припремљена Трпеза Љубави, трудом штићеника заједнице у Брајковцу и њиховог старешине протојереја-ставрофора Александра Новаковића. Пројекат “Земља живих” се од 2005. године реализује на територији Епархије бачке, под покровитељством и старањем братства манастира Ковиљ и садшњег Митрополита загребачко-љубљанског Господина Порфирија. Неколико година касније и Епархија шумадијска се укључује у рад заједнице отварањем куће у Брајковцу, трудом и залагањем братства храма Св. влкмч. Димитрија у Лазаревцу. За то време, преко две хиљаде људи прошло је кроз овај пројекат, а преко триста особа је успешно завршило читав програм. Терапија се спроводи нефармаколошким методама, без употребе лекова. Сам терапијски процес има неколико фаза и од важности за штићенике је да прођу кроз све етапе процеса излечења. Успешна рехабилитација се остварује после две и по године боравка у заједници и годину дана ресоцијализације. За све ове године постојања остварена је значајна сарадња са Министарством здравља, Министарством унутрашњих послова, Српским лекарским друштвом, Клиничким центром у Новом Саду, специјалним болницама за болести зависности у Београду и Нишу. Остварена је и сарадња са Канцеларијом УН за борбу против дроге и криминала. Не можемо ни овога пута да не споменемо захвалност брајковачких штићеника Владики Јовану који је своју љубав заједници, много пута посведочио, како духовном тако и материјалном помоћи. Извор: Епархија шумадијска View full Странице

На позив Митрополита аркадијског г. Василија, Епископ шумадијски г. Јован боравио је од 15. до 21. апруила 2018. годне у посети Митрополији аркадијској Патријаршије антиохијске. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Митрополит Василије је један од најугледнијих митрополита Антиохијске патријаршије, бивши професор црквене историје на Теолошком факултету у Баламанду, Либан, осведочени пријатељ Српске Цркве коју је у више наврата посетио. Митрополија аркадијска се налази у две државе, Либану и Сирији. У градићу Шехтаба на северу Либана, на око 80 километара од Бејрута, налази се седиште Митрополије, а још три епископије у њеном саставу су у западној Сирији са највећим градом Тартусом. Првог дана посете Епископ шумадијски Јован, у пратњи протојереја-ставрофора проф. др Зорана Крстића и архимандрита Прокопија, обишао је сâмо седиште Митрополије, нови двор - у коме је био смештен - као и стари двор и образовни комплекс који задивљује. Митрополит Василије је неко ко не може да замисли црквени живот одвојен од снажне социјалне делатности. Томе додатно и вероватно пресудно доприносе услови живота у мешовитој хришћанско-исламској средини који захтевају од црвених вођа ангажман на социјалном плану. Тако је око старог Митрополијског двора из 19. века подигнут образовни центар са вртићем, основном и средњом школом и 13 високих школа за струковно образовање разних профила. У центру се школује 2200 ученика обе религије и њихови успеси у раду, о којима нам је говорио ректор Надал Томе, члан либанског парламента, оправдавају велики труд Митрополита и аркадијских хришћана. Митрополит и Епископ шумадијски су првог дана разменили поклоне и истакли чврсту хришћанску љубав која нас сједињује у једну Цркву упркос географској раздвојености. Други дан је био резервисан за посету Његовом Блаженству Патријарху антиохијском г. Јовану који је боравио у манастиру Успења Пресвете Богородице у брдима изнад Бејрута. На путу ка Бејруту, петнаестак километара изнад Триполија, посетили смо најпре бисер труда Патријаршије антиохијске на пољу образовања, Баламандски универзитет. Ако је образовни центар у Шехтаби бисер онда је Баламандски универзитет, потпуно у власништву Цркве, дијамант. Модеран универзитетски кампус са скоро 9 хиљада студената, свим факултетима и пропратним садржајима, на 7 хектара имања, са погледом на Средоземно море, показује какву снагу и друштвене идеале имају антиохијски хришћани. Остали смо без даха поносни на такав труд и визију. Посетили смо Теолошки факултет у Баламнду где смо се срели са деканом факултета и видели један део факултетске библиотеке. Одмах изнад Теолошког факултета, све у оквиру кампуса, налази се манастир Успења Пресвете Богородице из 11. века. Све је овде одисало редом, молитвеношћу и старином. Пут смо наставили ка Бејруту, који је светска метропола у сваком погледу, и зашли у брда изнад града, обронке Либанске горе. Пошто је Либан сав у брдима она су насељена и заправо немате утисак да сте изашли из града и ако се непрестано пењете. Сам манастир, поново Успења Пресвете Богородице, у коме је боравио Патријарх, налази се на 1200 метара надморске висине одакле се пружа незабораван поглед на врхове Либанске горе, још под снегом с једне и Средоземног мора с друге стране. Његово Блаженство Патријарх антиохијски г. Јован са још неколико митрополита и епископа најсрдачније могуће је примио Епископа шумадијског г. Јована. Размењени су уобичајени поклони, а онда се Његово Блаженство обратио Епископу шумадијском бираним речима добродошлице и захвалности. Посебно је истакао тренутак посете, непосредно после америчког ракетирања Дамаска, као знак хришћанске подршке вернима Антиохије у ратним невољама. Патријарх је нагласио добре односе између две Православне Патријаршије и споменуо своју скорашњу (у октобру) посету Српској Патријаршији која ће још додатно те односе учврстити. Посета Епископа шумадијског г. Јована у смислу приближавања две Патријаршије врло је значајна. Епископ шумадијски је у истом тону братске љубави одговорио, подсећајући да смо и ми прошли кроз слична искушења која сада имају хришћани Антиохије. Братски разговори су настављени и током ручка који је Патријарх приредио гостима. Увече после посете Патријарху, наставили смо пут ка Сирији и дошли у једну од епископија Митрополита Василија, у градић Мармариту у Долини хришћана. У Мармарити се налази манастир Светог Георгија, један од најстаријих и најзначајнијих манастира Антиохијске патријаршије. Садашња црква потиче из 17. века, али се испод налазе још најмање два слоја остатака, један из 12. века из доба крсташа и онај најстарији из 6. века. На једном од брда око Мармарите се налази добро очувано крсташко утврђење које доминира долином, ткз. „Витешки замак“. У околним селима обишли смо неколико цркава из 19. века, цркву Светог Јована Златоуста, цркву посвећену Благовестима са образовним центром у изградњи. У послеподневним сатима упутили смо се ка другој епископији у саставу Митрополије, Сафити где нас је срдачно дочекао епископ г. Димитрије. Хришћани Сафите су нам у двору приредили богату вечеру са својим специјалитетима на којој је епископ Димитрије, у име своје пастве, врло емотивно изразио захвалност епископу Јовану на посети и исказаној братској љубави. Епископ шумадијски г. Јован се обратио присутним хришћанима позивајући их на истрајност и поверење и наду у Христа. Сутрадан пре подне посетили смо цркву Светих Архангела која је преуређена кула крсташког утврђења из 12. века на самом врху брда на коме се налази Сафита, а затим и манастир Светог Илије. Пут смо, око поднева четвртог дана посете, наставили ка Тартусу, великом лучком граду са око 200 хиљада становника, седишту епископа Атанасија у оквиру Митрополије аркадијске. Историја Тартуса сеже дубоко у прошлост. Био је феничанска колонија, а затим у јелинском периоду град под називом Арадос. Заправо, преко пута садашњег града је мало настањено острво које је било први град са називом Арадос. На копну је била лука Андарадос која се даље развила у велики град. Хришћанска историја и Арадоса и Андарадоса је врло богата. Њихови епископи се помињу и на Првом и на Четвртом Васељенском сабору. Доласком крсташа, град је био седиште латинског бискупа и крсташи су му дали име Тартоза одакле и данашње Тартус. Музеј града Тартуса, који је, нажалост, био затворен, налази се у Богородичиној цркви где је било седиште латинског бискупа, а која је саграђена на темељу старије византијске цркве. У једном делу музеја са налази и најстарији део, остаци врата где су, по предању, проповедали и апостол Петар и апостол Павле. Оно што смо могли да видимо у дворишту музеја - крсташке базилике је велики број остатака стубова, гробова и осталих камених остатака из разних периода историје овог града. Митрополит Василије и епископ Атанасије су нам показали нови двор и цркву Успења Пресвете Богородице. У вечерњим сатима посетили смо манастир Успења Пресвете Богородице на око 30 километара од Тартуса у Митрополији лаодикијској, који је на нас оставио дубок утисак. Двадесет пет монахиња са игуманијом Макрином су изузетно уредиле и цркву и манастирске конаке. Поред цркве је сахрањен недавно преминули Митрополит лаодикијски Јован коме је Епископ шумадијски, на гробу, одслужио мали помен. Последњег дана посете, у петак 20. априла 2018. године, вратили смо се у Либан и послеподневне часове провели у разговорима са Митрополитом и припремама за вечерњи повратак у Србију. Биће потребно још времена да се слегну и среде сви утисци, а они први су радост и захвалност како митрополиту Василију тако и свим његовим епископима, свештеницима и народу на гостољубљу и исказаној великој хришћанској љубави. Древна Патрирајшија антиохијска, један од стубова Ппавославља кроз историју, вековима је мученичка, а њени верни једноставни и срдачни показују своју дубоку хришћанску укорењеност. Извор: Епархија шумадијска View full Странице

Рођење Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо неба и земље, историје и вечности (Прва Тимотеју 3, 16). Овај велики догађај човек може појмити само вером и чистим срцем. Своју љубав према нама Бог је показао слањем свог Јединородног Сина у овај свет и тако предвечни Син Божији постаје историјски Син човечији, да би нас људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учинио синовима Божијим. О значају доласка Господа Христа у свет Свети Григорије Палама каже: „Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и само Царство небеско.“ Празник Божића нам јасно говори да се рођењем Христовим небо и земља сједињују у једно. Зато у цркви о Божићу и певамо: „Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до неба уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми дајемо славу ангелским ускликом: Слава на висини Богу, а на земљи мир.“ Бог се оваплотио да би могао да каже о себи и о нама ону последњу истину, која нам се никако другачије није могла открити: да нема више провалије која дели Бога и човека; нема несавладивих препрека за сусрет између Бога и човека – очи у очи, лицем у лице. Ради тог сусрета Господ је сишао на земљу и постао човек, проповедао Царство Божије, лечио људске болести, претрпео муке и смрт на крсту, васкрсао из мртвих и вазнео се на небеса. Највеће чудо Богооваплоћења је у томе што се оно, догодивши се једном у историји, изнова обнавља у сваком човеку који прилази Христу. Ми тајанствено Христа срећемо у молитви, када откривамо да је Бог дошао да се усели у нас и испуни нас својим живоносним присуством. Ми Христа сусрећемо у Евхаристији, када причестивши се Телом и Крвљу Христовом, осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом Божанском енергијом. Ми сусрећемо Христа у нашим ближњима, када видимо да у сваком од њих сија лик Божији. Ми сусрећемо Христа у нашем свакодневном животу, када у буци и вреви одједном чујемо Његов глас како нас зове. Управо се тако Он изнова јавља у душама хиљада и хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи од неверника вернике, од грешних светитеље. Шта је смисао и циљ човека на земљи, шта је сврха његовог подвига, свих његових духовних и оралних напора? Одговор на ова питања, као и на питање смисла и циља Оваплоћења Сина Божијег, даје нам Свети апостол Павле: „А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење“ (Галатима 4, 4–5). Христос је, дакле, дошао у овај свет да све људе учини синовима Божијим. Стога се ми, захваљујући том усиновљењу, научени од самог Господа, пре свега на Литургији, али и у свакој прилици обраћамо Богу као своме оцу речима Оче наш. Ово је разлог да схватимо како је циљ човековог живота на земљи, односно једина сврха човечијег постојања - богосиновство. „А када смо деца, и наследници смо: наследници, дакле, Божији а сунаследници Христови; пошто с њим страдамо да се с њим и прославимо“ (Римљанима 8, 17). Богосиновство је, према томе, највећи идеал хришћанина, идеал који се мора непрекидно остваривати и доказивати (сравни Прва Јованова 3, 1–3). На то нам указује целокупно Јеванђеље, а пре свега родослов Господа Исуса Христа, који сведочи и доказује да Син Божији, остајући оно што је био, постаје и оно што није био. Остајући истинити Бог, постаје истинити човек. Тиме је све људе који су у Њега поверовали учинио синовима Божијим. Јер, ко је могуће да Син Божији постане Син човечији, онда је исто тако могуће да и синови човечији постану синови Божији по благодати. „Видите колику нам је љубав дао Отац, да се деца Божија назовемо и будемо; зато нас свет не познаје, јер њега не позна“ (Прва Јованова 3,1). Наше богосиновство је последица Оваплоћења Бога и показује се као највиша пројава љубави Божије према човечијем роду. Зашто је дошао Син Божији на земљу? Дошао је да обрадује сваког човека, свако људско биће у свим вековима и у свим световима, доневши на земљу цело небо, све небеске и вечне вредности: вечну истину, вечну правду, вечну љубав, вечни мир и вечни живот. Данас се десило оно што је касније посведочио јеванђелист Јован, љубљени ученик Господа Исуса Христа: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јован 1, 14). Зашто је дошао Син Божији на земљу? Дошао је да донесе љубав међу људе. Истинска хришћанска љубав јесте основно начело људског живота, начело друштвеног живота, начело живота уопште. Христова љубав јесте порицање свих видова егоизма, па зато једино она избавља из отровне таме самољубља, охолости и саможивоста. Једино Христовом љубављу, тим савршеним човекољубљем, условљена је хармонија, како у човековој личности, тако и у људском друштву. Љубав којом Христос љуби људски род јесте једино средство којим човек може правилно устројити свој однос према свима и свему у овом свету. Христова љубав је једини савршени закон за људски живот. „И који год буду живели по овом правилу, мир на њих и милост“ (Галатима 6, 16). Јер је Спаситељ рекао: „И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“ (Лука 6, 31). У ових неколико речи изражено је цело Јеванђеље. Овим је Спаситељ обележио пут и начин којим се предокуша Царство Божије у човечијем животу. Христос је, надаље, мир наш. Својим миром Христос је помирио васељену, давши свима подједнаку прилику да се измире у Њему. Зато апостол Павле и кличе: „Нема више Јудејца, ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Галатима 3, 28); те су тако хришћани браћа међу собом. Мир је, браћо и сестре, једна од најчешћих речи коју налазимо у Новом Завету. Миром све започиње и миром се све завршава. Своју искупитељску мисију Спаситељ започиње миром: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лука 2, 14), објавише свету рођење Господа анђели; и са њима мноштво војске небеске хвалили су Бога. Господ је миром поздрављао и миром отпоздрављао и са позивом на мир од себе испраћао. Са благословом мира од својих ученика се раставио, рекавши им: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји“ (Јован 14, 27–28). И апостол Павле сваку своју посланицу започиње и завршава поздравом мира хришћанима дотичних Цркава. Са позивом на мир започиње и Света Литургија. Мир је, браћо и сестре, стање срца и душе. Људи, оптерећени својим унутрашњим раздорима и немирима, свуда око себе шире немир и несрећу. Кад човек зарати са Богом, он се истовремено нађе у ратном стању и са самим собом, са природом, људима и анђелима. „Добар човек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца“ (Лука 6, 45), учи нас Господ. Данас, више него икад, потребни су нам мир на земљи и добра воља међу људима и народима. Неће бити мира међу људима, неће бити мира међу народима, докле год људи не буду испуњени хришћанским човекољубљем, докле год сваки човек не заволи ближњег онолико колико себе воли, докле год савршена љубав не постане закон живота за све. Данас нам је потребан јеванђељски, Божански мир, мир који нам се роди у Витлејему – Новорођени Богомладенац Исус Христос, који је вечни мир. Савремени човек услед брзог темпа живота, не стиже да се довољно унесе ни у породични, а ни у црквени живот. Све је мање међусобних разговора и разумевања и зато се често делимо међусобно, а свака подела са собом доноси слабљење вере и поверења, наде и љубави. Зато је Богомладенац Христос дошао на земљу да се у Њему обнављамо и препорађамо и да у Њему нађемо себе и једни друге. Божић је код нас празник који је препун обичаја који исказују богатство историјског постојања нашег народа. Ипак, неопходно је указати да се смисао Божића не исцрпљује у историјском сећању, него да је овај празник животно значајан за сваки нараштај и за сваког човека. Обичаји јесу саставни део сваког празника, али је неопходно да из њих извучемо поуку и смисао, а не да обичаји представљају пуко извршавање одређених радњи. Тако се догађа да се због обичаја животодавни смисао овог празника често превиђа и заборавља. Прослављање празника Христовог Рођења треба у сваком човеку да пробуди осећај верског препорода и да га јасно усмери ка практичном хришћанском животу. Тај практични хришћански живот је заправо врлински живот без којег је немогуће да се човек усавршава, јер његова вера остаје само мртво следовање одређеној доктрини. Вера без врлине могла би се поистоветити са идеолошким учењима којих у савременом свету има много. Јасно је да Православље није идеологија, него живот по Јеванђељу на основу кога људи могу да нас препознају као истините православне вернике. Зато је важно да наше прослављање Бога и слављење празника најпре покажемо кроз врлине. Господ Исус Христос нам је својим личним примером, животом и делима указао шта су врлине и где је њихово место у човековом животу. Живећи врлинским и светотајинским животом човек се охристовљује тако да сва његова дела налазе своје испуњење у личности Господа Исуса Христа. Управо из тог разлога неопходно је почети говорити о врлинама на овај дан када је Христос постао човек и започео наше спасење. Дакле, Божић је својеврсни почетак нашег васпитавања у врлинском животу. Када говоримо о врлинама, јасно је да је њихов број еограничен и да врлинско живљење зависи од сваког појединца и његовог односа према другом, али неопходно је да се укаже на чињеницу да су од свих врлина данашњем човеку најзначајније три: вера, нада и љубав, које представљају три реалности које су неопходне човеку у свим временима, зато што је он оробљен својом животном везаношћу за добра овог света, док веру, наду и љубав често доживљава као нешто споредно у свом животу. Ипак, човек данашњице треба да види да наведене врлине јесу суштински битне за његово постојање. Ову истину најпре треба да видимо у празнику Божића. Са овим жељама и молитвом Богомладенцу Христу, желимо вам, драга децо духовна, изобиље Божићног мира, слоге и љубави, поздрављајући вас Божићним поздравом: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2018. година. Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом Епископ шумадијски Јован Извор: Епархија шумадијска View full Странице