Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'шумадијски'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке г. Јован началствовао је 14. јануара 2021. године, на празник Обрезање Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа и на дан када Црква слави Светог Василија Великог, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Саслуживали су протојереји-ставрофори Петар Лукић и Бранко Топаловић, јереји Славиша Поповић и Арсен Миловановић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић, ђакони Александар Секулић и Бранислав Јоцић, као и јерођакон Василије (Старовлах). Том приликом Преосвећни Епископ је рукопроизвео јереја Славишу Поповића у чин протојереја, г. Марка Ковачевића у чин ипођакона, а г. Вида Ерцега у чин чтеца. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор АЕМ г. Јован (Младеновић) са слушаоцима радија "Слово љубве" искрено и са пуно љубави, дели сећање на одрастање и прославу Божића у многодетној хришћанској породици оца Радојка и мајке Стане, у којој је, како каже, владао "поредак и ред". Са благословом св. Владике Николаја (Велимировића) отац Владике Јована био је предводник богомољачког покрета у родном ариљском крају, а породица је Господа свакодневно прослављала заједничким молитавама ујутру и увече. Божић у многодетној породици је нешто што се не може пренети речима, „то је нешто што само могу да осећам и од тога осећања да живим“ каже Епископ Јован. Звучни запис разговора Иако се отац упокојио због последица комунистичког малтретирања после Другог светског рата на дан своје крсне славе, а деца трпела разна злостављања у школи због хришћанског начина живота, то никада није поколебало породицу да се Господа одрекне, јер је почивши отац децу увек бодрио и стално им до знања стављао "да треба да се диче ако живе хришћанским животом". Говорећи о тренутку у коме живимо, Владика Јован указује на опасност од удаљавања једних од других, "да овај вирус не постане врста начина на који се отуђујемо" напомиње Владика који наглашава да "кад човек се отуђи од Бога - он се отуђи од себе и од сваког другога". Посебно смо Преосвећеног Владику замолили да упути поруку и поуку родитељима данас, који, како каже Преосвећени треба "да се угледају на Пресвету Богородицу и на начин на који је она подигла и васпитала Господа Исуса Христа". "Породица је темељ! Ако темељ није јак, све што зидамо срушиће се као кула од карата" напомиње Владика Јован и закључује да су "Црква, друштво и држава само надоградња на оно што се у породици створи", додајући да нам "деца постају асоцијална бића, јер су научена да разговарају са телевизором и телефоном, а не са људима". Извор: Радио Слово љубве
  3. У четвртак 31. децембра 2020. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу уз саслужење свештеника овог светог храма. Звучни запис беседе Беседећи верном народу, Владика Јован је назначио да: “Људи често погрешно мисле да су човеку за спасење довољна само добра дела. Данас се јавља још једна заблуда: да човек сам себе спасава, а да је Бог само начин за задобијање вечног живота као награде за добра дела. Бог не даје људима вечни живот (рај) као своју творевину – већ даје самога себе, чинећи од човека бога по благодати. Мислећи да треба да зграбимо сва добра од Бога, губимо све падајући у гордост и сујету. Апостол Павле подсећа хришћане да воде рачуна о себи јер су откупљени скупом ценом, односно крвљу Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Зов Божије љубави у нама је извор вечног живота. Савремени хришћани умеју погрешно да траже Бога као припадајуће им наслеђе, ради сопствене славе. Њима је несхватљив светоотачки израз: Обожење! Бог Спасава благодаћу. Зато на првом месту треба да тражимо Бога, јер тражећи Бога, добићемо све оно шти је Божије: нећемо осуђивати, а имаћемо радост и мир, те изнад свега љубав”. Извор: Епархија шумадијска
  4. У уторак 29. децембра 2020. године, навршило се 40 дана од упокојења блажене успомене Патријарха српског Иринеја. Тим поводом, замолили смо Његово Преосвештенство Епископа шумадијског и администратора Архиепископије београдско-карловачке г. Јована (Младеновића), да са нашим слушаоцима подели сећање на блаженопочившег 45. Првојерарха СПЦ. Звучни запис разговора Чућете када се одиграо први сусрет два будућа Епископа СПЦ, како су им се укрштали животни путеви, колико је поверење Патријарх Иринеј имао у Епископа Јована и шта Владика посебно памти са бројних путовања и мирних посета Његове Светости на којима га је пратио? Замолили смо Преосвећеног Владику и да нам каже реч-две више о љубави почившег Патријарха Иринеја према богослужењу, Евхаристији, да онима који нису Патријарха познавали покуша да приближи његову личност, али и да каже више о улози и значају блаженопочившег Патријарха Иринеја - и као Епископа нишког и као 45. Првојерарха СПЦ. Извор: Радио Слово љубве
  5. У уторак, 22. децембра 2020. године, када наша Црква прославља празник Зачећа свете Ане, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Епископу су саслуживали: протонамесник Александар Сенић, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Урош Костић. Звучни запис беседе Владика Јован је верницима протумачио поруку светог апостола Павла, нагласивши значај вере у животу сваког хришћанина: “У име Оца и Сина и Светога Духа. Свети и велики и богомудри апостол Павле, браћо и сестре, саветује хришћане свих времена па им каже: “Да се Христос вером усели у срца ваша”. Каква дивна и поучна реченица. Заиста, браћо и сестре, да би човек схватио тајну живота, тајну овога и онога света, и тајну самога Бога, то не може постићи никаквом науком, никаквом философијом, већ једино тврдом и јаком вером у Бога и чистим срцем. Вером се Бог усељава у нас, а чисто срце види Бога. Када је човеку чисто срце, онда он слави Бога, он благодари Богу, он захваљује Богу и осећа да је дужник Божији, да му је Бог све дао. А човек који се осећа дужником Божијим, тај човек ће се трудити да живи по Богу и трудиће се да се у њега не усели гордост и сујета, мада сваки човек има у себи и гордости и сујете, неко у мањој неко у већој мери, али неће доћи до таквог стања да каже мени не треба Бог, ја сам довољно самоме себи. Такав човек је губитник и овог и оног света и што је још трагичније он је губитник своје душе. Зато апостол Павле каже: “Да се Христос вером усели у срца ваша”. Вером човек ходи, а не знањем. Када се Христос усели у наша срца, онда се унутрашњи човек утврђује у правди и истини и вечној Божијој љубави. Вера је право знање, јер вером долазимо до правог знања о Богу, о свему ономе што је Божије. Вером долазимо до знања шта је Црква, шта су свете тајне, шта су врлине. Бог се открива човеку онолико колико човек верује у Бога и колико осећа Бога у себи. Али човек мисли из своје гордости да он треба да сазна и суштину Божију, али ми то не можемо сазнати јер је суштина Божија позната само Богу. Нама је Бог дао онолико колико нам је довољно за спасење. Гледајући лице Божије у оном животу, човек ће схватити оно што није могао да схвати док је био у телу. Зато апостол Павле веру назива основом живота и ишчекивањем оног невидљивог. Ми живимо за тај тренутак да се сретнемо са тим невидљивим, а тај невидљиви је Бог. Можемо поставити питање откуд вера у човеку ако је он само земаљско биће које живи у овом свету који је условљен простором, временом и рађањем? Откуд да вера постане саставни део његовог бића? То је врло важно. И зато кад ово све имамо на уму, можемо мирне душе рећи да је човек биће вере. Зато човек који нема вере он само носи облик човека, а није човек у суштини, онај човек Божији. Ми се рађамо са клицом религиозности, а сва историја људског бића показује да је човек религиозно биће које не може бити задовољно самим собом. Човек је биће које чезне за другим, тим другим то је важно да знамо, за другим који утврђује људску заједницу и даје јој прави смисао, даје јој заједницу са Богом и самим човеком. Са вером долази Христос у срце, а са Христом долази љубав. И тако се човек укорењује и утемељује у вери. Што више вере у човеку, то више Бога у човеку. Вера то је оно што треба да знамо, а онда са вером и присуство Христово у срцу човековом, а са вером у Христа се у човека усељује и све оно што је божанско и вера и нада и љубав и милосрђе. Господ сишао у овај свет и учинио чудо да човека који је отпао од Бога и престао да буде биће, да га поново врати у биће, зато човек треба да буде Божије биће, а када је човек Божије биће онда је човек за сваког другог биће и други је за њега биће, ако то тако и схвата. Апостол Павле нам у неколико речи указује на једну целу степеницу, јаку степеницу ка савршенству, а ми смо позвани да се усавршавамо. Дакле, почетак је вера нашег живота, а завршетак је љубав. И зато ће нестати и вере и наде, када променимо овај свет, али зато љубав неће да нестане никада. Јачањем вере смањујемо ту разлику, тј. раздаљину између нас и Христа. Што јача вера то ближи Христос. Паднеш ли, значи да ти је ослабила вера. Људски је пасти, али је ђавољски не устати. А човек када падне и преда се том паду, онда те ни Бог неће подићи. Бог је ту и са нама само ако ми јесмо са Њим. Ако смо ми са Њим, Он онда зна нашу реч и нашу мисао. Зато не смемо да изгубимо вољу и жељу. За пад нам треба покајања. Срце је Христово најомиљенији дом у којем Бог обитава. И сад замислите да нехришћанским животом затворимо тај дом. Господ стоји поред срца и куца. А човек када нема вере он нема слуха да чује то куцање и зов Божији. Бог нас стално позива на разне начине. Тако да човек са радошћу прима Христа у себе и само по себи из срца човековог излази она најлепша дивна молитва: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешног". Тако се љубав сједињује са вером и надом, и кад се сједине вера и нада онда се губи граница између вере, наде и љубави. Човек не може ни мишљу својом одредити докле иде вера, кажу свети оци, а одакле почиње нада и љубав. Ништа на свету нам не може заменити веру у Бога, ни наука, ни богатство ни слава. То ђаво зна, и зато је његов најважнији посао да нас убеди да не верујемо у Бога. Сваки човек без вере је онда губитник. Када већ ђаво зна да је вера та која носи човека, и душу и дух итело његово, онда ми бар хришћани треба то да знамо и да чувамо веру, а вера се не чува ни галамом ни виком ни буком, него се чува смирењем, молитвом, животом. Па нека нам Господ помогне и свети апостол Павле да заиста да покушамо да имамо ову мисао светог апостола Павла која каже: “А вером да се усели Христос у срца ваша”. Е онда је срце пуно, онда човек не осећа никакав недостатак јер има веру, а има и Бога у себи. Без тога човеку стално нешто недостаје и стално је незадовољан. А кад имамо Бога, онда имамо све и онда смо задовољни. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска
  6. У петак, 18. децембра 2020. године, када наша Црква прославља Светог Саву Освећеног, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Крагујевцу. Саслуживали су: протојереј Драган Брашанац, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић. За певницом је појао протојереј Драгослав Милован, а чтецирали су г. Владан Степовић и г. Василије Тешић. Звучни запис беседе Владика Јован је верницима својом надахнутом беседом протумачио прочитани јеванђељски одељак, објаснивши разлику између људског јарма, који ми на себе товаримо, и Христовог благог јарма који нам Спаситељ нуди: “У име Оца и Сина и Светога Духа. У овом кратком данашњем одељку Јеванђеља, браћо и сестре, чули смо како Господ Исус Христос каже да је Њему све Отац небески предао. Шта му је предао? Предао му је спасење рода људскога, сав суд, јер Отац више не суди никоме него суд даде Сину. Зашто? Зато што је Господ наш Исус Христос својим оваплоћењем, рођењем, страдањем и васкрсењем заиста наш Спаситељ; тражимо ли спасење ван Христа, нећемо га наћи. Тражимо ли браћо и сестре, утеху у нашем животу ван Христа, нећемо је наћи. Људи који неће себе да предају Христу, они онда траже духовнике по својој вољи и својој жељи и мисле да ће ти духовници да их приведу спасењу. Међутим, браћо и сестре, онај ко се искрено преда Богу, он се искрено преда и свом духовнику ако је тај духовник постављен од Цркве и Црквом постављен. Он се предаје, што каже наш народ, као што се предаје гвожђе ковачу. А да би ковач могао од гвожђа да обликује оно што жели, он мора то гвожђе да баци у ватру, да га загреје, да га омекша да би га могао савијати; хладно гвожђе ко је могао савити браћо и сестре, и да је могао пукло би. Е тако сваки човек који жели спасење он треба да омекша у односу на своју гордост, на своју сујету и да се заиста искрено, побожно преда Богу. У данашњем Јеванђељу видимо да Отац открива тајне и овог и оног света, а да Син открива Оца, чиме нам Господ говори о заједници, да ништа не бива без заједнице Оца, Сина у Духу Светоме. Тако и спасење ако хоћемо да нађемо ван заједнице, нећемо га наћи. Ако хоћемо да се одморимо и душом и телом, не можемо се одморити ако прво не приђемо Христу. И зато управо Христос каже: “Дођите сви који сте уморни, и ја ћу вас одморити”, и додаје: “узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем и наћи ћете покој и мир у душама својим”. Ми некако заборављамо ову поруку Христову којом нас позива да му приђемо и да се одморимо. А од чега нас то Господ одмара? Првенствено од нашег греха, грех је тај који човека замара. А човек када заволи грех, он не примећује да га грех сабија све док га потпуно не потопи. А Господ нас зове, браћо и сестре, да ми управо приђемо к Њему, али Њему се не може прићи без смирења, вере, љубави, без жеље и воље да нас Господ помогне и спасе. Неће Господ да нас спасе ако ми то заиста не желимо. Али за све то потребан је наш труд и подвиг. Ако човек неко дело уради без труда, то дело није спасоносно. Господ хоће да нас растерети од нас самих, а мисли да га неко други товари неким бременом. Не можемо да носимо своја бремена без помоћи Божије, без милости Божије. Господ каже: “Јарам је мој благ и бреме је моје лако”, али наше бреме које стављамо на себе оно није лако. Из свога сажаљења Господ нам каже да узмемо Његов јарам. Он је толико сажаљив да је Његово сажаљење повезано са љубави Његовом према нама. Да се научимо Јеванђељу и да се потрудимо да живимо по Јеванђељу, то Господ жели од нас, да научимо шта је вера да бисмо могли живети по вери. Зато нас Господ позива да приђемо Њему, а кад бисмо заиста послушали Његове речи и пришли Њему, онда бисмо другачије живели, али нама је тешко да се одрекнемо себе. Између нашег и Христовог бремена је превелика разлика јер јарам светских људи јесте у томе што ти људи мисле све постићи својом снагом без Божије помоћи, а јарам Христов је стално наше поуздање у свемоћног Оца нашег небеског. Због тога је људски јарам суров и тежак, а Христов је благ, лак. Само ако желимо, Бог ће нам дати снаге, силе и моћи да то остваримо. Тако на пример, судити се, то је бреме светско, људско, а праштати то је бреме Божије. Судити се је бреме тешко, а измирити се је лако бреме Христово. Не можемо да се измиримо ни са Богом ни са људима док смирење не спустимо у себе. Светити се, то је тешко бреме људско, опростити је лако бреме Христово. Христово је бреме љубав, а несрећничко бреме је мржња. Христово је бреме истина, а ђаволско и људско неистина. И сад кад бисмо мало размишљали и упоређивали, све би нам било лакше. Христово бреме је братољубље, а људско самољубље. Да се помолимо Богу да прихватимо тај јарам и бреме Христово, а оно ће бити лако, ако ми прво збацимо са себе свој јарам и своје бреме које стално товаримо на себе. Нека нам Господ помогне да се трудимо да за бар за једну цртицу сваког дана поправимо. Треба да помогнемо себи да бисмо помогли другима. Бог ће бити нама милостив ако узмемо бреме и потешкоће другога, ако рану другога осетимо као своју рану. Није свеједно ако видимо да је човек потонуо у муљ, а ти и ја стојимо горе па кажемо пружи руку да те извучем; не можеш ме тако извући, него мораш и ти да сиђеш у тај муљ па заједно да излазимо из тог муља са вером да ће нас Господ спасити и да нас Господ неће оставити уколико ми не оставимо Бога. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска
  7. За администратора упражњене Архиепископије београдско-карловачке Свети Архијерејски Синод је изабрао Његово Преосвештенство Епископа шумадијског г. Јована у складу са чланом 70 Устава Српске Православне Цркве. Наведено је у званичном саопштењу за јавност Светог Архијерејског Синода. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског и администратора Архиепископије београдско-карловачке г. Јована (Младеновића) Епископ Шумадијски Господин Јован рођен је 11. септембра 1950. године у селу Добрачама код Ариља, од оца Радојка и мајке Стане, рођене Караклајић. Родитељи Владике Јована изродили су четрнаесторо деце и припадали су богомољачком покрету Владике Николаја (Велимировића). У кући Младеновића живело се строгим хришћанским животом и свако јутро и вече протицало је у заједничким молитвама. Недељни и празнични одлазак на Литургију у оближњи Светоархангелски манастир Клисуру био је обавезан за већи део породице. На позив игумана манастира Клисуре Касијана, после учешћа у Литургији на Богојављење, Јован привремено остаје у манастиру, да би потом, постао, са једанаест година, ђак-искушеник у Клисури. Пре тога, у родном селу, завршава основну школу. Након девет месеци проведених у манастиру Клисури, у децембру 1963. године прелази у манастир Студеницу. Непосредно пре тога, Епископ жички др Василије (Костић) (1961-1978) за старешину студеничке лавре поставља игумана манастира Раче Јулијана (Кнежевића) и од братстава Раче на Дрини, Вујна и Свете Тројице у Овчарско-кабларској клисусри ствара нову студеничку обитељ. У студеничком братству наћи ће се и теолошки образован јеромонах Симеон (Василијевић), потоњи духовник, уз оца Јулијана, Јована (Младеновића). Уз ова два угледна духовника и уз мошти студеничких светитеља – Симеона Мироточивог, Симона монаха, Првовенчаног краља Стефана и Свету Анастасију Српску, узрастаће млади искушеник из Добрача. У периоду од 1967. до 1969. године похађа прву послератну Монашку школу Српске православне Цркве у манастиру Острогу. Свршивши ову школу с одличним успехом, одлази на одслужење војног рока у словеначки градић Випаву. Током Светле седмице 1971. године искушеник Јован бива замонашен, са истим именом, и уведен у ред свештенослужитеља: Епископ жички Василије у манастиру Студеници 24. априла искушеника Јована монаши, да би га сутрадан, 25. априла (у Недељу антипасхе) рукоположио у чин ђакона. Истовремено, постао је сабрат студеничке обитељи. Упоредо са манастирским обавезама, постаје ванредни ученик Богословије Светог Саве у Београду. Током школовања у београдској Богословији, бива 29. јула 1973. године рукоположен од владике Василија жичког у чин презвитера – јеромонаха. Следеће, 1974. године завршава Богословију у Београду са одличним успехом. Током студирања на Богословском факултету Српске православне Цркве у Београду, који уписује, по благослову Епископа жичког Василија, 1976. године и завршава у руку, слуша предавања и на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду. У међувремену, био је намесник студеничког манастира и заменик игуманима Јулијану и Симеону. На једногласни предлог манастирског братства, а по одлуци Епископа жичког Стефана (Боце), уведен је у трон игумана студеничких 25. јула 1980. године. На тој дужности непрекидно ће се налазити до 1993. године, када је изабран за Епископа. Владика Стефан жички одликоваће га свим монашким чиновима, 1983. синђелским, 1986. године протосинђелским, да би 1989. године постао архимандрит. Игуман студенички Јован (Младеновић) вишеструко је, током управљања Студеницом, унапредио, како унутрашњу организацију обитељи, саображњавајући је иделаима Суденичког типика Светог Саве, тако и утицај ове Мајке свих српских цркава на шира духовна и друштвена питања – и то по угледу на немањићко време. Манастир у којем је поникла наша духовност, писменост, уметност, наука, медицина, поново постаје стециште и покровитељ српске научне и интелектуалне елите, чијим представницима је домаћин, игуман Јован, омогућено да под њеним окриљем истржују и промишљају најважнија питања културне прошлости и садашњости. Нарочито су били чести важни теолошки и научни симпосиони на којима учествују најугледнији инострани и домаћи научници. На тим темељима је током 1986. године организована и прослава осамстогодишњице постојања Студенице са више стотина хиљада учесника. Многи верски, научни и културни скупови у славу великог јубилеја првопрестолног српског манастира које организује студенички настојатељ, а били су везани за празновање и прослављање Светог Саве, Светог Симеона Мироточивог, Светог Симона монаха – Првовенчаног краља српског и почетак редовног заседања Светог архијерејског сабора СПЦ, уверили су велики део српског народа да ће важна питања његове егзистенције, која су се у тешким политичким приликама отварала, бити много лакше решавана ако више Српска православна Црква не буде искључивана из темеља националног идентитета. То је доба када почињу пуцати обручи комунизма и атеизма у Југославији и када наш народ на Косову спознаје које га све тешкоће очекују у борби за опстанак. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне Цркве 1993. године, 25. маја, игуман студенички архимандрит Јован бива изабран за Епископа тетовског, са свим правима епархијског архијереја, да би управљао свим епархијама Српске православне Цркве у бившој југословенској републици Македонији и викара патријарха српског Павла. У Богородичиној цркви манастира Студенице еписикопску хитотонију извршио је Патријарх српски Павле 25. јула 1993. године, на празник Чудотворне иконе Богородице тројеручице Хиландарске, уз учешће двадесет пет архијереја Српске православне Цркве. И поред личног смиреног, као и разумног настојања Српске Цркве, архипастирски рад у епрхијама у Македонији због несређених политичких прилика није му омогућен. Једино је успео да у тим епархијама оснује дванаест црквених општина и да постави три свештеника. Повремено одлази у манастир Светог Прохора Пчињског, како би остварио било какав контакт са својом паством. Али је зато остао запамћен његов допринос, као Патријарховог викара, да се у та немирна политичка времена на унутрашњем плану, Црква не укуључује у актуелне световне размирице, већ да кроз поруке љубави и служења народ сједињује у Богочовеку Господу Исусу Христу наговештавајући који је истински путоказ Царству небеском. Истовремено, Владика тетовски Јован води харитативну делатност Српске Цркве и организује заживљавање народних кухиња, уз укључивање међународних хумантитарних организација (КЕК – Conference of European Churches) и наших свештеника из иностранства као што је протојереј Драшко Тодоровић из Цириха, преко којих су потребити добијали три и по хиљаде оброка дневно. Чланови Светог архијерејског сабора Српске православне Цркве на мајском заседању 1994. године Епископа тетовског Јована бирају за Архијереја Западноамеричке епархије. Устоличење је у Саборном храму Светог Стефана Првовенчаног у Алхамбри (Лос Анђелес, Калифорнија) 18. септембра 1994. године извршио Патријарх српски Павле, уз учешће Митрополита средњезападноамеричког, дотадашњег администратора Западноамеричке епархије, Епископа жичког Стефана, Епископа канадског Георгија, Епископа источноамеричког Митрофана, Епископа Тихона из Америчке православне Цркве и архимандрита Јулијана Студеничког. Током осмогодишњег архипастирског деловања на трону западноамеричких Епископа, владика Јован је основао девет нових парохија и обновио и изградио цркве у Мораги, Лос Анђелесу, Џексону, Јуџину... О заслузи у заживљавању Православља у Америци сведочи и то да је Епископ Јован основао, односно под јурисдикцију Српске Цркве увео два врло угледна манастира, Светог Германа Аљаског у Платини и Светог Пајсија (Величковског) у Аризони и још три манастирска скита. Оставио је у Сједињеним Америчким Државама око шездесет монаха и монахиња, а да у њима нема ни капи европске, а камоли словенске крви и то је оно што је препородило Западноамеричку епархију. Многи свештеници и монаси из Америке и данас су духовно везани са својим бившим Владиком, кога често посећују у Шумадији. Ово монаштво данас даје активни допринос све израженијој улози Православља у духовном животу Америке. Нарочито је битна њихова издавачка делатност, јер се књиге објављене под окриљем ова два манастира сматрају врхунским делима православног богословља. На велики одјек међу верницима и у ширим богословским круговима Америке наишло је издање на енглеском језику Пролога владике Николаја (Велимировића), у преводу јеромонаха Тимотеја Тепшића, а које је штампао западноамерички Епископ Јован. У овај Епархији, Владика Јован се нарочито старао да модерна технолошка достигнућа, као што су електронски медији, карактеристична за развијена друштва, буду у функцији ширења Благе вести Господа нашега Исуса Христа. Тако је обезбедио да путем радио програма и интернет презентације пастирска православна реч буде лако доступна свим верницима на целој територији ове врло простране архидејецезе. Као Епископ западноамерички био је члан делагације Српске Цркве на освећењу обновљеног храма Христа Спаситеља у Москви. Након избора за Епископа шумадијског на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Цркве 2002. године, трећи Епископ шумадијки постаје 1. септембра исте године, када је у крагујевачкој Светоуспенској Саборној цркви устоличен од стране Епископа зворничко-тузланског Василија, администратора Шумадијске епархије. У периоду од 2004. до 2006. године био је члан Светог архијерејског синода Српске православне Цркве. У пролеће 2006. године предводио је делацију Српске Цркве у посети Уједињеним нацијама и Сједињеним Америчким Државама у настојању што повољнијег разрешења статуса Косова и Метохије. По истом задатку путовао је у Брисел и Немачку. Представљао је нашу Цркву на многим важним црквеним скуповима; тако је, на пример, у новембру 2005. године био на челу делегације која је учествовала у устоличењу јерусалимског Патријарха Теофила III. Значајни су и његови мисијски боравци, у име Српске православне Цркве, у Аустралији, у пратњи Патријарха Павла, у манастиру Хиландару и међу православним верницима у Јужној Африци. Био је врло успешан домаћин и организатор прослављања тако важних јубилеја за Српску Цркву и државу, као што су двестогодишњица подизања Првог српског устанка (Орашац 2004. године), два века оснивања прве српске владе – Правитељствујушчег совјета у манастиру Вољавчи 2005. године и шестогодишњице заснивања манастира Каленића октобра 2008. године. Основно начело којег се Владика Јован држи током седмогодишњег архипастировања у Цркви Божијој у Шумадији (овај текст настаје крајем августа 2009. године) јесте служење и обнова – а не реформа – литургијског и светотајинског живота. Настоји да се Црква приближи народу Божијем, да му пренесе своје Живо предање, да му пружи правилно поимање Цркве као заједнице Бога, анђела и светитеља – људи. У том смислу, током готово свакодневног служења свете Литургије и поучавања учесника евхаристиских сабрања, залаже се да се правослана духовност међу верницима схвата у еклисиолошким димензијама, у контексту литургијског опита и искуства, који се поистовећују са евхаристијским сједињењем са Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. На идејама да монаштво није нека историјска, случајна и пролазна установа, већ да је оно дубоко искуство живота Цркве и истинска заједница која се остварује кроз Евхаристију и кроз начела подвига и послушности, Епископ Јован шумадијски унапређује и обнавља монашки живот у својој Епархији. Основао је више нових манастира, са знатним бројем нових монаха, монахиња, искушеника и искушеница, на пример Брезовац, Ћелије код Лазаревца, Прерадовац, Петковицу, Пиносаву, Манастирак, док је у многим постојећим обновио општежитељно уређење саображено древној монашкој пракси – у манастиру Светог Луке у Бошњану, Јошаници, Денковцу, Саринцу, Дивостину. Изградња и обнова цркава и других парохијских здања обавља се, током ових седам година, у готово свакој црквеној општини Епархије. Тамо где се не зида нова црква и парохијски дом, или црквена сала, поставља се нови иконостас или живопис у храму, зида капела за паљење свећа, звоник, чесма у порти... Тако је још више унапређена обимна грађевинска делатност, започета у врме предстојавања Шумадијском епархијом Владике Саве (Вуковића) (1997-2001). Владика Јован је освештао око четрдесет новизграђених и потпуно обновљених парохијских храмова. Освештавање чека више од десет потпуно завршених цркава. А за готово тридесет богомоља, од којих су неке и завршене, освештао је темеље у периоду од 2002. до 2009. године. У сваком архијерејском намесништву освештани су нови парохијски домови, црквене сале, иконостаси, зидни живописи, чесме, палионице свећа. Пратећи потребе верника, основао је ново, Лепеничко архијерејско намесништво, док је у више парохија извршио арондацију и регулацију, да би се омогућио присније однос свештенства са народом. Епископ Јован сваку канонску посету парохијама Епархије користи да истакне како ће новосаграђене цркве и домови, ако не буду испуњени народом Божијим сабраним у заједницу по љубави, ради духовног уздизања, бити само пролазни споменици гордости и сујете. Одмах након доласка у Шумадијску епархију извршио је генералну обнову Саборне цркве у Крагујевцу, а радови на довршењу новог Владичанског двора у катедралном граду Епархије и харитативно-духовно-спортског центра при крагујевачкој Богословији приводе се крају. Брига о свештеничком подмлатку такође има приоритет у архипастирском деловању Епископа Јована. То се најпре види кроз духовни надзор над радом Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу која је постала једно од најугледнијих богословских училишта у нашој помесној Цркви. Епископ, колико то могућности дозвољавају, стара се и о материјалном издржавању ове школе, нарочито последњих неколико година, када су друге црквене институције занемариле ово питање. Значјна средства Шумадијска епархија издваја и за стипендирање студената на високошколским богословским установама и сада међу клирицима има доста кандидата који су стекли највиша академска звања теолошких наука. Првојерарх Цркве Божије у Шумадији у времену од 2002. до 2009. године рукоположио је у ђаконски и презвитерски чин око седамдесет кандидата, а није занемарљив ни број искушеника и искушеница који су благословом Владике Јована примили монашки постриг. Увео је праксу духовног и практичног припремања, под личним надзором, кандидата за рукоположење. На пример, пред рукоположење обрађују поједине теме из пастирског богословља, што се показало врло делотворним за бољи рад у парохијама. У домену бриге о свештенству јесте и развијање специјалних епархијских фондова ради побољашања њиховог социјалног статуса. И вођење рачуна о достојности и богословско-духовној спремности многобројних вероучитеља у школама на подручју Епархије важан је, и чини се успешан, делокруг рада Епископа шумадијског Јована. Настављајући праксу блаженопочившег Епископа шумадијског Саве, и садашњи шумадијски архијереј придаје велику пажњу издавању и штампању богословских књига и часописа. Издавачка установа Епархије Каленић објавила је више десетина нових богословских књига, међу којима многе представљају велики допринос теолошкој науци. Обезбедио је и услове да епархијски лист Каленић несметано и редовно излази више од три деценије. Стара се и о врло успешној интернет презентацији црквеног живота у парохијама Епархије, односно богословско-пастирских поука. Радио Златоусти, који је као епархијски радио почео да емитује програм на Петровдан 2009. године, старањем и благословом Епископа Јована, имаће за циљ да на још пријемчивији и модернији начин слушаоцима пласира високе животне и етичке вредности Хришћанства. Владика Јован шумадијски познат је по врло добрим и искреним односима које успоставља са многим чиниоцима друштвеног живота у Епархији и целој Србији – државним институцијама, политичарима (без обзира на припадност), привредницима, научним и културним установама и посленицима, уметницима. Епископ шумадијски Јован (Младеновић) аутор је више богословско-пастирских радова, међу којима су и Рад Светог Саве на народном просвећивању, Васпитање породице, Монаштво као узор свету, Светиња тела у Христу – кремирању мртвих, који су објављени у штампаним и електронским црквеним публикацијама. Ризница литургијског богословља и живота: Епископ шумадијски Јован администратор Архиепископије београдско Извор: Епархија Шумадијска
  8. У понедељак, 16. новембра 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован прославио је своју Крсну славу, празник Обновљења храма Светог великомученика и победоносца Георгија – Ђурђиц. На навечерје празника, по одслуженом вечерњем богослужењу, у Епископској резиденцији, надлежни парох о. Срећко Зечевић осветио је славску водицу. Честитајући славу Владики, о. Срећко је између осталог рекао: “На икони “Свети Георгије убија копљем аждају” и на икони “Обновљење храма Светог Георгија”, Свети Георгије држи у руци копље, та прича заснована је на причи из житија Светог Георгија. Прича је стара. Може да се тумачи символички, као победа над злом. Шта је данас то зло на које нам копљем казује Свети Георгије? У данашљем свету, списак онога што у аждаји можемо да видимо је предугачак. Морамо се борити против сопствених страсти које нас лажу да су наше битне особине, а не болесни поремећаји настали од рана које нам је аждаја нанела. Она, борба, чини и да боље сагледамо оштећења и у онима око нас. Учи нас да не морамо да их гледамо само као претњу, него да уочимо сличности у слабостима које са њима имамо. Борбом стичемо и могућност да се удружујемо, у заједничкој борби. А ако се не боримо – нестаћемо. Бићемо прогутани. Волимо једни друге, волимо наше заједнице! Волимо своју Цркву! Волимо своје породице, чак иако су растрзане силом времена! Волимо свој народ иако изгледа слабији и неморалнији него икад! Волимо свет и све људе које нам је Бог дао као браћу и сестре, иако свет изгледа искваренији и неправеднији него икад..... Преосвећени Владико, Ваш архијерејски жезал, знак Ваше архијерејске власти и бриге за народ Божији, је у рукама Вашим, има исти знамен као копље у рукама Светог великомученика Георгија, Ваш жезал у рукама Вашим и Ваше молитве и свакодневна Евхаристијска приношења, нас уче да волимо једни друге, да волимо свој народ и све људе о всјех и за всја. Носите жезал у рукама својим Владико и побеђујте. На многаја љета Владико, срећна Вам Крсна Слава архијереју Богом чуване Епархије шумадијске”. Сутрадан, на дан своје Крсне славе, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Успенија Пресвете Богородице у Крагујевцу, уз саслужење свештенства Епархије шумадијске. По прочитаном Светом јеванђељу, проповед је одржао протојереј – ставрофор др Зоран Крстић, он је у име свештенства и верника Шумадијске епархије честитао славу Преосвећеном Владики Јовану, и између осталог говорио је о тренутној ситуацији у друштву које је пандемија оптеретила, као и о страху који је све више присутан међу људима. Тренутно стање је стање искушења и то не личног, већ глобалног. Ко нас куша? Често се може чути да нас Господ куша, али то се не може ничим поткрепити, напротив, Свети Оци једномислено говоре о искушењу од ђавола, а такође Свети Григорије Ниски искушење поистовећује са злим – са ђаволом. Да би се искушење победило потребно је употребити све могуће снаге. Педагошки смисао искушења је да нас доведе до апсолутне немоћи. Парадокс наше вере нам каже да се сила Божија у немоћи познаје. Зато Господу завапимо и приносимо молитву кад смо у немоћи. Ако смо свесни своје немоћи, онда смо смирени, а кад смо смирени онда нам Господ приступа и помаже. Извор: Епархија шумадијска
  9. У овом Пасхалном периоду када васцели Православни народ прославља највећи и најрадоснији Празник Васкрсења Христовог, догађаја када је живот победио смрт, истина – неистину, правда - неправду, и у такој радости Епархија шумадијска на челу са својим Епископом, свештенством, монаштвом, примили су са великим болом и тугом, вест да је црногорска полиција лишила слободе Првојерарха будимљанско - никшићке Епархије Господина Јоаникија и његових седам свештеника, који су часно, поштено и хришћански вршили дело Божије, то јест узносили молитву Богу и Светом Василију Острошком, те баш на тај дан, са незаконитим хапшењем, нанели бол не само Епископу, свештенству, монаштву и верном народу Епархије будимљанско - никшићке, већ пуноћи Српске Православне Цркве и целом Православљу. Сада када смо, надамо се, на крају ове пандемије вируса COVID-19, властодршци Црне Горе желе по цену живота, са оваквим поступцима, да унесу “вирус Корону” Српској Православној Цркви и њеном православном народу. Ми верујемо Богу и узносимо Му молитве, као и Светом Василију Острошком, да просветли разум, свима онима који објављују рат Цркви, а знамо да ко год је ратовао против Цркве, рат није добио. Ово кажемо, јер Црква није људска творевина, Петрова, Маркова..., већ Христова, па као таква је била и биће победник. Владику Јоаникија познајемо више од три деценије и за то смо Богу благодарни, што је Владика Јоаникије цели свој живот био Христов и Христос његов. Стога осећамо потребу да му изразимо подршку и састрадалну братску љубав. Владика Јоаникије је духовни горостас и зато верујемо, да му ниједна власт не може ништа наудити, нити га савити, нити поломити. Зато позивамо званичнике Црне Горе да својим поступцима не продубљују и онако сложену ситуацију у Црној Гори. Сада је сва одговорност искључиво пребачена на црногорску политичку власт, а по Нашем скромном мишљењу, не треба им никаква посебна мудрост, већ да се угледају на Владику Јоаникија, који је својим поступцима показао да не прави никакву разлику међу људима, већ да са истом љубављу брине, како о својој пастви, тако и о животима својих прогонитеља и њихових ближњих. Молимо надлежне у Црној Гори, ако ништа друго, да покажу људско достојанство и пусте из притвора Епископа Јоаникија и са Њим заточених његових седам свештеника. У исто време, молимо се Богу и Светом Василију Острошком да укрепе Епископа Јоаникија и његово свештенство, да хришћански издрже и као такви биће победници. Као што после Голготе долази Вакрсење, тако верујемо да ће и после овога страдања Српске Православне Цркве у Црној Гори, молитвама њених угодника, доћи и њено Васкрсење. Извор: Епархија шумадијска
  10. Васкрсење Христово је победа над смрћу, победа над грехом, победа над ђаволом, то је пролеће за душу људску. Једна васкршња песма дивно каже: “Данас Христос као сунце засија из гроба, данас грану пролеће у душама нашим”. Васкрсење је празник радости, наде, и живота. У Саборном храму у Крагујевцу са почетком у 6 часова, уз појање Васкршње стихире: “Воскресеније Твоје Христе Спасе”... и брујање звона Саборног храма, уз упаљене свеће, отпочело је свечано Васкршње јутрење које је служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован са свештенством саборног храма, радосним песмопојем васкршњег канона: “Васкрсења је дан, просветимо се људи...”. По завршеном јутрењу, уз речи Васкршњег тропара: “Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова”, почела је света архијерејска Литургија, коју је служио Његово Пресовештенство Епископ шумадијски Господин Јован уз саслужење братства Саборног храма, ректора Богословије “Свети Јован Златоусти” протојереја – ставрофора Зорана Крстића, и архијерејског намесника крагујевачког Рајка Стефановића. Васкршњу посланицу је прочитао јереј Слободан Савић. Свим православним верницима честитамо најсветији и најрадоснији празник Васкрсења Христосвог уз радосни поздрав: Христос васкрсе! Ваистину Васкрсе! Извор: Епархија шумадијска
  11. У недељу четврту Великог поста, 29. марта 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор Зоран Крстић, протођакон Иван Гашић и јерођакон Јован (Прокин). Чтецирали су: г. Марко Петровић, г. Марко Нешић, г. Илија Арсенијевић, г. Милош Коцић и г. Лазар Антонијевић. Звучни запис беседе Светој Литургији присуствовали су верници у ограниченом броју, у складу са прописима и препорукама надлежних служби. По прочитаном Јеванђељу по Марку, где се говори о исцељењу бесомучног и о “роду неверном”, Преосвећени Владика је произнео беседу. На почетку је истакао да нам је остало још три недеље Великог поста. Много смо слушали и говорили су нам шта је пост, који је значај поста и циљ његов. Пост је средство да дођемо до циља. А циљ поста јесте да нас уведе у покајање. “Све док не уђемо у покајање, искрено, дубинско, ми не можемо да сагледамо себе, не можемо да признамо себи себе. Пост нам помаже да владамо собом. У посту није у питању само храна, већ за време поста треба да имамо једно другачије понашање. Зашто? Зато што је пост уствари и дисциплина тела и духа човековог. Заиста, ништа човек не може да постигне без поста и молитве, и без дисциплине”. Преосвећени је истакао храну као фактор духовне заблуделости: “Човек када мисли на мрсну храну, он уствари више мисли на тело, него што мисли на душу. Свети владика Николај каже: “Увек сито тело показује гладну душу.” Такође је рекао: “Ко пости душу гости”, даје превагу, не даје телу да буја, већ га смирава и тада човек кроз пост и молитву он душу ставља испред тела. То не значи да ми у посту не треба да једемо. Није циљ поста да изнуравамо тело толико да не можемо да се молимо, већ страсти наше. Да изнуравамо све оне погрешне мисли наше, жеље наше. Што више човек пости, то више води рачуна о своме телу. Тело је за Господа, али је првенствено душа. И душа и тело је за Господа. Тада се душа радује јер смо јој посветили више пажње. Када постимо треба да посветимо пажњу да се уздржавамо од злих речи. Све почиње у нашим жељама. И добро почиње у нашим жељама. Ако човек не влада тим својим жељама онда се он и не уздржава ни од злих речи, мисли, ни од злих дела. Ко пости и ко се искрено се моли, а пост и молитва су нераздвојни, он уствари уздржава себе. А то и јесте сврха поста, да се уздржавамо од своје сујете. Ако ово сачувамо, тек онда ће нам пост бити и праведан и спасоносан”. “Због праведног живота Бог је светом Јовану дао духовно провиђење како можемо да се спасемо, а то излагање се састоји кроз предивну књигу Лествицу која се садржи у тридесет поука. Она нас уводи како да дођемо до преображаја свога, како да се постепено усавршавамо, да се кроз то усавршавање спасемо. Свети Јован кроз ту дивну поучну књигу која је преведена на наш језик указује на то где се види радост поста. У противном, човек не може да осети радост поста, него ће стално да осети недостатак. Колики је значај поста управо нам говори и ово данашње Јеванђеље које смо чули, како је један човек, отац свог сина, ђавоиманог, који је био поседнут ђаволом, довео прво до апостола Христових. Христос је рекао: “Овај род, бесомучни, изгони се постом и молитвом”. Ето нам разлога да будемо радосни посту, ако постимо и молимо се, ми добијамо силу Божију да можемо се борити и са нечастивим силама. Дакле, данашње Јеванђеље нам описује тај догађај. Ми кроз овај догађај видимо да је та немоћ била велика мука. Али немоћ не обара оца, кога не хвата страх, да би он због тог страха изгубио веру и поверење да ће наћи лека, али не у себи, него да ће наћи лека у Ономе Који једини има лека за све наше болести, немоћи, падове. Тај лек је Господ Исус Христос. Он Који је лекар над лекарима, то је Причешће којим се причешћујемо за живот вечни и за опроштај грехова. Зато онај који се причешћује он узима лек над лековима. Зато нам Господ каже: Куд човече идеш? Јел си тужан? Дођи мени, ја ћу те орадостити. Јел си пао? Приђи ја ћу те подићи. Јел си грешан? Ја ћу те очистити. За све то нам треба на првом месту вера, па тек онда пост и молитва. Где уђе страх, ту вера слаби. А када нам вера слаби ми смо онда подложни свему и свачему. Губимо веру. Онда губимо Бога. Губимо онда најважнији ослонац на Кога треба да се ослонимо, а то је Господ Исус Христос”, истакао је епископ Јован. “Овај долазак код апостола, показује степен вере овога родитеља. Значи како је њему расла вера, он је све приљежније тражио и лекара. Показујући нам тако своју сазрелост, како каже Златоусти, сазрелост у вери и знању, а вера и знање је поверење у Бога. Отац тог младића не тражи разлоге болести његовог сина, не тражи ни у казни, ни у освети Божијој, не тражи ни оправдање ни код људи. Он не оптужује ни човека. Не мери све ни казном ни кривицом. Види добро и исправно овај отац невоље, страх, није му затворио добар видик вере, због тога он синовски вапи ка Господу, не истичући то дугогодишње страдање. Не тражи помоћ за сина, него тражи помоћ њему, да у њему ојача вера, јер ако ојача вера у њему, ојачаће и у сина. Изгуби ли се вера у оца, губи се вера и у сина. Зато и каже: “Ако што можеш помози нам, и смилуј се на нас”. Какав молитвени вапај! Посни вапај! То је оно за шта морамо да се молимо”. У сваком нашем стању и душевном и телесном утеха је да имамо вере. Зато Господ каже све је могуће оном који има вере. “Видевши да је ту Спаситељ и Избавитељ и Лекар, он говори: “Верујем Господе, помози моме неверју”. Наша невоља је у нашем неверју. Зато је вера основ нашег живота. Зато Господ каже: “Све је могуће оном који има вере”. Ето нам браћо и сестре начина како да се спасимо, да оздравимо и душом и телом, како да тражимо силу од Бога, како да нам страх не замени веру, а поготово у време искушења које нас је снашло. Сад не смемо да изгубимо веру. Да би ојачали вером треба нам и пост и молитва. Зато исцелимо се сами, постом и молитвом. Исцелимо се и сами од маловерја и од овога страха. Људско је, страх је људски, слабост је људска али је сила Божија. Зато треба појачати пост, молитву и добра дела, и ево и ово искушење које нас је снашло је провера наше вере, како верујемо, да ли нам је вера делотворна, или нам је вера само на језику. Ово је провера вере наших хришћанских односа. Сада треба да покажемо хришћанска дела. А то је да помогнемо болеснима, да се молимо за њихово оздрављење да се молимо да не оболе. Видите како се ово као куга шири. Опет понављам и себи и вама, дала нам се прилика да покажемо то хришћанско дело како ћемо помоћи немоћнима. Сада да покажемо да некоме дамо чашу воде, да дотуримо храну или било шта. Нека би нам Господ помогао да се спасемо од свих невоља, од ове болести, и да тражимо оздрављење од Бога. И да верујемо и онима који су од струке, али да не смемо да изгубимо веру у Бога”, закључио је Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска
  12. У петак четврте недеље Васкршњег поста, 27. марта 2020. године, када се по новом календару слави Преподобни Бенедикт Нурсијски, одржана је у Рачи исповест свештенства архијерејског намесништва рачанског. Звучни запис беседе Ове године исповедник свештенства био је игуман манастира Ћелије Доситеј Хиландарац. После прочитаних молитава, светој тајни исповести приступили су сви свештеници, а затим су заједно са присутним верницима дочекали Епископа шумадијског Г. Јована који је служио свету архијерејску Литургију пређеосвећених Дарова. Епископу су саслуживали игуман Доситеј и протонамесник Дејан Шишковић, уз саслужење протођакона Ивана Гашића. На жалост, због пандемије вируса Covid-19 учињене су све мере превентиве као што су ношење маски и рукавица, као и потребно међусобно удаљавање верника на богослужењу. Епископ Јован је одржао пригодну беседу у којој је нагласио да нам је у садашњим искушењима управо најбитнија молитва, а нарочито треба да се молимо да нам Бог дометне вере. “Ми треба да се трудимо да се бринемо за наше спасење, а оно се састоји од наших молитава, добрих дела, племенитих мисли и живота по Јеванђељу. Треба да се запитамо како испуњујемо време, да ли Богом или неким другим садржајима” - запитао се реторички владика Јован пред верујућим народом. Он је даље рекао да наш будући живот зависи од садашњег тренутка јер не знамо када ћемо бити позвани пред лице Божије. “Бог је са нама онолико колико смо ми са Богом. Он нам је дао да разумно живимо у овом животу, да разумно верујемо и да имамо ревност према вери. Пост је осмишљен да бисмо више мислили на своју душу, јер је Господ рекао да је душа већа од целога света”. Владика Јован је даље цитирао премудрог Соломона и данашњу паримију у којој се каже да ће зло од доброг пасти, а једино потпуно добро је управо Бог. “Хришћанин не сме да мисли само на своје спасење, већ и на спасење свих, док саможив човек мисли само на себе. Ваља нам носити наша бремена, али уједно мислећи и на друге, на оне који су слабије вере” -даље је нагласио владика Јован шумадијски. Он је затим цитирао св. Јована Златоустог који је рекао да онај чији се пост састоји само и једино у томе да се уздржава од мрсне хране у ствари скрнави пост. “У току поста требамо да водимо рачуна о свом језику јер лепо каже народна пословица да језик нема костију, а све кости ломи. Бог нам није дао дарове да их закопавамо, већ да их умножавамо. Треба искрено погледати у себе и сетити се својих грехова. Душа се храни Христом и светим Причешћем и зато је неразумно од неких који сматрају да се могу заразити путем причешћивања Телом и Крвљу Христовом. Пост без молитве је ништа као и молитва без поста, и зато је у ово време искушења битно да појачамо молитве. Своју веру нам ваља доказати делима нарочито у садашње време, а то ћемо учинити тако што ћемо помоћи онима који су најугроженији у садашњој ситуацији”, истакао је епископ. После богослужења одржан је састанак Епископа са свештенством овог намесништва на коме је јереј Мирољуб Блажић прочитао реферат на тему “Радоваће се праведник у Господу”. После прочитаног реферата, који је Епископ похвалио као добро написан, одржана је занимљива дискусија уз бројна питања и коментаре, али и добронамерне сугестије и критике. Епископ Јован је на крају разговора очински поучио оца Мирољуба рекавши му да је реферат начелно добро написан, давши му уједно добронамерне и корисне савете. На крају данашњег сабрања уследила је трпеза љубави коју је у парохијском дому припремило вредно братство рачанског храма са верујућим народом. Извор: Епархија шумадијска
  13. У трећу недељу поста (Крстопоклону) 22. 03. 2020. године када прослављамо светих 40 мученика Севастијских, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у манастиру Никоље. Звучни запис беседе У храму који је посвећен Светом Николају Чудотворцу, епископу су саслуживали: архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесници Слободан Радивојевић, Остоја Пешић и Никола Илић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Стеван Илић. Чтецирао је господин Марко Гаљак. Лепоти богослужбеног појања допринео је хор “Опленац” под руководством госпође Марије Ракоњац. После прочитаног зачала из Јеванђеља беседио је владика Јован: “Браћо и сестре, овом недељом завршава се половина Васкршњег поста. Пост нам се даје да бисмо ушли у покајање, а тај улазак у покајање нам треба да бисмо изменили све оно што није добро код нас. Покајање нам треба да бисмо променили себе. Кроз пост ми треба да уђемо у себе и да сагледамо какви смо изнутра, да видимо ко је у нашој души, у нашем срцу, у нашем разуму, ко је у нашим речима. То се постиже тако што човек кроз смирење призна себи себе. Али човек тешко признаје себи себе, јер грех у човеку увек тражи оправдање. Поклоњење часном крсту, који ове недеље Црква поставља на средину храма, долази само кроз смирење”. После заамвоне молитве Преосвећени владика пресекао је славски колач у славу Божију а на спомен 40 мученика Севастијских. Домаћин ове године био је господин Саша Марјановић из Шаторње са својом породицом. Његовим трудом и уз помоћ игуманије манастира мати Евдокије, припремљена је трпеза љубави за све оне који су данас дошли у ову свету обитељ. Извор: Епархија шумадијска
  14. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован је у среду друге недеље Часног поста, тачније 11. марта 2020. године, служио Литургију пређеосвећених Дарова у храму Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу. Непосредно пред свету Литургију свештенство колубарско-посавског намесништва исповедио је духовник манастира Драча, игуман Онуфрије, који је након тога саслуживао у литургијском сабрању Епископу Јовану, заједно са свештенством и монаштвом овог намесништва. Литургијском сабрању присуствовао је, и на њему се причестио, велики број верних, а нарочито деце. Преосвећени Владика Јован окупљене је подсетио на смисао и суштину поста као и значај нашег активног учествовања у светој Литургији, пре свега кроз свету тајну Причешћа. “Пост на првом месту треба да нас уведе у покајање, покајање у преумљење и промену нашег живљења и размишљања ка добру и Богу. Постом и молитвом чистимо душу и тело, уздржавамо се од зла и обуздавамо свој језик. Правилним постом човек мења философију свог живота и пост постаје његова најбоља школа и учитељ врлине. Пост је побуна човека против себе самог, побуна против старог, огреховљеног човека, који почива у злу. То је побуна против злих мисли, речи и дела. Пост нас уводи у смирење, послушност и појачава нашу молитву и подвиг. Пост подстиче човека на излазак из себе и окретање ка другоме и Богу”, рекао је Епископ у својој беседи. По већ устаљеном обичају, после свете Литургије прочитан је овогодишњи темат. Ове године темат је припремао парох рудовачки, протонамесник Родољуб Војиновић, на тему “Да се сви просветлимо светлошћу Христовог Васкрсења”. Након читања реферата уследила је квалитетна дискусија о ономе што је у реферату речено. Све похвале, као и примедбе и сугестије аутору овогодишњег темата, изречене су у братској љубави, са циљем да рад буде још бољи и садржајнији. У дискусији су учествовали сви присутни свештеници, а труд свештеника Родољуба Војиновића похваљен је и од Владике Јована. Ово вишеструко корисно, едукативно и духовно сабрање завршено је очинском поуком нашег Епископа и трпезом љубави коју је припремило свештенство колубарско-посавског намесништва, предвођено овогодишњим домаћинима - свештенством храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу. Извор: Епархија шумадијска
  15. У уторак сирне недеље, 25. фебруара 2020. године, када се молитвено сећамо светог Мелетија Антиохијског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејеску Лутургију у Светониколајевској обитељи манастира Драче поводом двогодишњице од упокојења монахиње Магдалине (Божовић). Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, протојереј-ставрофор Зарије Божовић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј Срђан Тешић, игуман Доситеј Хиландарац, протођакон Небојша Јаковљевић и протођакон Иван Гашић. Својим певањем ово богослужење улепшали су ученици крагујевачке Богословије. После прочитаног Јеванђеља Епископ је поучио своју паству протумачивши данашње јевањђелско зачало. На самом почетку Епископ је истакао Господње речи: “Молите се да не паднете у искушење”, зато што је њима Христос хтео да охрабри своје ученике да верују и да се не уплаше смрти. “Господ се у својој молитви молио да га мимоиђе чаша страдања, али опет изнад свега је желео да буде испуњена воља Оца Небеског. Управо у овим речима видимо да је Господ имао и божанску и људску природу. Овде видимо како људска огреховљена природа вапи за помоћи Божијом. С друге стране, из ових речи јасно видимо да смрт није лака и пријатна, да је уљез у људском животу, јер је човек створен за вечност. Али, такође, сећање на смрт може имати и позитивну страну, јер ко се сећа смрти неће грешити. Ове Господње речи говоре нам о моћи, о сили и снази молитве, јер када се човек моли он неће доћи до искушења да учини зло зато што је молитва разговор са Богом. Због тога треба се молити Богу непрестано. Ако се правилно и разумно молимо ми се уздржавамо од празних разговора који кваре понашање. Зато је молитва најмоћнији покретач духовног живота. Ми духовно живимо у оној мери колико се молимо, зато треба да знамо како да се молимо. Није свака молитва исправна. Пример тога су митар и фарисеј. Митар је невидљиво ушао у храм, јер је осетио да му треба Бог, док је фарисеј осуђивао. Оправдан је отишао митар управо јер је имао смирења. Зато молитва најбоље од било чега решава све задатке које пред нас поставља живот. У молитви човек налази решење свих својих проблема, како духовних тако и оних који су део свакодневног живота. Молитва нам помаже да се штитимо и од видљивих и невидљивих непријатеља. Она обнавља људско срце и чини га осетљивим и прозорљивим, јер онај који се моли има чист ум и срце и као такав препознаје шта је истина. Зато молитва мења цело биће човеково и приводи га Богу. Она је та која помаже да у срцу човековом пребива љубав, да пребива Бог. Молитва даје уму духовну способност да осећа Бога, а ко осећа Бога препознаће и човека као икону и слику Божију. Она је наше највеће благо које нам не може нико украсти осим нас самих, односно наша немарност и наше слабљење према молитви. Ако наше тело разједа и највећа болест, молитва ће нам дати снагу да не паднемо у очај, помоћи ће нам да издржимо, да претрпимо, јер ко претрпи до краја тај ће се спасити. Молитва је уздизање нашег срца Богу које треба очистити, јер само у чистом срцу пребива Бог. Молитва је мати свих добрих дела, чувар чистоте тела и печат девствености која је чистота, а супротно томе је нечистота. Зато свети оци саветују да за време молитве свако треба да има смирење, јер ако га нема ту, нема ни праве молитве. Оно је темељ сваке врлине, зато нам треба смирење. И апостол Павле поручује: “Молите се непрестано”. То значи да стално треба да осећамо пред собом Бога. Зато се стално молимо и имамо богослужења која су и за мртве, а не само за живе, јер пред Богом су сви живи. Управо том и таквом молитвом живела је и наша мати Магдалина о чијој двогодишњици се сећамо њеног лика и њеног живота. Она је живела молитвом. Зато се молимо и ми да Господ прими њене молитве и уздисаје. Тако и ми кад се сећамо својих упокојених милих и драгих, када се молимо за њих, ми уствари разговарамо са њима и тако их чувамо у сећању”, закључио је Владика Јован. На крају свете Литургије Епископ је одслужио парастос мати Магдалини ком су присуствовали отац Доситеј из манастира Гргетег, заједно са својим сестрама, као и велики број монаштва Епархије шумадијске. Након свете Литургије уследила је Трпеза љубави коју је уготовила високо-преподобна игуманија Јелена и игуман Онуфрије са својим у Христу сестрама. Извор: Епархија шумадијска
  16. На Оданије Сретења, у петак 21. фебруара 2020. године, када наша Црква слави светог Теодора Стратилата и светог Саву II, Архиепископа Српског, Његово Преосвештенство Епиксоп шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић. За певницом је појао протојереј Драгослав Милован, а чтецирао је г. Владан Степовић. Звучни запис беседе У току Литургије, након прочитаног Апостола и зачала из Јеванђеља, Епископ је верницима говорио о даровима које Бог даје човеку и потреби да човек те дарове користи на прави начин, а то је првенствено изграђивање заједнице - Цркве као Тела Христовог, и грађење спасења: “У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, свети апостол Павле више пута и на много места у својим посланицама говори да се сваком крштеном човеку даје пројава Духа Светога на корист, а Дух заиста и даје човеку оно што му је потребно. Једнима се даје реч мудрости, другима реч знања, трећима реч вере. На основу ових речи светог апостола Павла, заиста треба да се запитамо шта је то корисно и шта је најкорисније за човека што му Бог даје. Корисно је само оно што је човеку потребно у оба света, а то је Царство Небеско које се овде задобија, а у пуној мери остварује у Царству светих. Једино корисно је Јеванђеље Христово које се остварује у Христовој Цркви. Да бисмо задобили пројаву Духа Светог, потребна нам је духовна видовидост да би се дарови употребили на добро. Дарови Духа Светога користе се правилно само када сваки дар бива на изграђивање, на назидавање и поправљање. Ако човек види код себе да он себе изграђује за Царство Небеско, да себе уграђује у Цркву Христову, и ако све то бива на поправљање, онда човек бива испуњен Духом Светим који га води и руководи и који му не да да потоне, без обзира шта га у животу сналазило. Сваки духовни дар је дат да се њиме изграђује Црква, а то је заједница. Кад човек зна и осећа да поседује дар, и тај дар не чува себично за себе него даје за заједницу, онда човек осећа радост што је у тој заједници, што види људе око себе, што се поред њега изграђују и други. Онај који мисли само на своје спасење, то је као онај богаташ који мисли само на своје богатство. Све оно што човека одваја од Бога, није достојно човека Христовог. Духовни дарови су дати да служе спасењу, а не самохвалисавости. Благодат Духа Светога добија се као награда за нашу веру, наш подвиг, наш пост. Ми постављамо своје циљеве у животу, и то је добро, али наш први циљ би требало да буде наше спасење. Хришћанство се не стиче тако лако, у смислу да живимо брзо и желимо одмах све да остваримо, већ се све задобија постепено, а ми често немамо стрпљења. Благодатни дарови служе хришћанима да се спасавају од греха, али и од самих себе, од зла, а све то ћемо учинити ако желимо да живимо у јеванђељском добру. Кад човек има Јеванђеље у себи, он је тада у радости. Дакле, апостол Павле каже да сви ти дарови треба човеку да служе на изграђивање. Све је ово могуће само онда када сви који имају дарове Божије сарађују једни са другима у јеванђељској љубави и смирености. Духовни дарови који се употребљавају у смирењу воде богоодређеном циљу, ка миру Божијем, миру који превазилази сваки ум. Божији мир долази управо од тих дарова, али и од сусрета човека са Богом. Данас наша Црква служи Оданије Сретења, чиме нас подсећа да је најважније да се човек сретне са Господом. Кад се човек сретне са Господом, он тада задобија све дарове и радује се. Радост је бити са Господом”, закључио је Владика Јован у својој беседи у виноградском храму. Извор: Епархија шумадијска
  17. У понедељак, трећег фебруара, када наша света Црква прославља светог Максима Исповедника, онога који је посведочио веру у Христа делима и речју, Преосвећени владика Јован служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Милан Борота, протонамесник Бранислав Матић, јерођакон Јован, и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су богослови Богословије "Светог Јована Златоустог". Звучни запис беседе По прочитаном Јеванђељу по Луки, Преосвећени је истакао исповедања вере хришћана и људи: “Кроз ово данашње кратко Јеванђелско штиво Господ Христос каже да ко мене призна пред људима признаће и њега Син Божији пред Оцем својим небеским. Али у исто време додаје а ко одрекне мене пред људима одрећићу се и ја пред Оцем својим небеским. Довољно да размислимо за шта се опредељујемо. Да ли за Бога или за овај свет или ове људе? Господ нам каже да ми треба да признајемо Сина Божијега, али другим речима ми треба да исповедимо Сина Божијега пред људима јер није само довољно да ми у својој души кажемо да ми верујемо. Треба ту своју веру да исповедимо, да би други људи кроз моју исповест поверовали у Господа Исуса Христа. Другим речима ко исповеди веру у Сина Божијега тај добија награду. Шта је награда? Царство Небеско. Опроштај грехова. Добија награду јер ће таквога човека признати Син Божији пред Оцем својим небеским. Другим речима Христос хоће да нам каже да ко исповеди веру у мене и моје сатрудништво...” У наставку је Преосвећени рекоа да је нама потребно Божије сатрудништво, тако смо и ми потребни Богу. Ако Христос не пронађе да су наша дела Христова, људска дела, Господ нас неће спасити, јер: “Делима ћемо се оправдати, или ћемо се својим делима осудити како то каже Јеванђеље”. Отац признаје и неваљало дете, али га признаје кроз признавање вере у Бога, да кроз његову родитељску молитву и труд Бог ће помоћи да се тај неваљали син заблудели син врати Оцу свом небеском. Сваки је човек заблудео који занемари Бога, који замени Бога са било чиме у овоме свету. Да браћо и сестре то је врло важно да признамо Сина Божијега пред људима. Како да га признамо? Кроз веру али и живот по тој вери. Добро је веровати, али да ли твориш по тој вери? Вера без дела шта је? Мртва. А и дела без вере су мртва... Који прилази Богу треба да верује у Бога да Бог постоји и да Бог награђује онога који живи по тој вери. То нам је врло важно да размишљамо о томе да не дођемо у ту ситуацију да нас Господ не препозна. Господ неће препознати онога који Божије дарове није препознавао у себи. Него који је закопавао... Све што је мени Господ дао и даје не даје искључиво ради нас, јер ако човек добио дар не значи да је само њему дао. Како је само теби дао, а другоме није дао? Дао је Бог свакоме дарове по мери наше вере, по моћи нашој да те дарове умножава, и заиста сваки онај који закопава дарове Божије он се одриче од Бога. Бог зна зашто даје једноме један, другоме два, три, пет... али ми не треба да се оптерећујемо ако неко има више дарова, јер што више дарова има он мора више да ради, да се труди... Онај који је добио један, нека се потруди да умножи јер ако умножи он ће се спасити. Ако се пита: зашто онај има више а ја мање?, онда ће сав жвот бити у осуђивању. Зато апостол Павле каже да треба да будемо задовољни оним што имамо, или на другом месту: “шта се хвалиш да ниси примио, када си све примио? Све смо примили браћо и сестре ако смо примили Бога у себи, ако живимо Богом. Зар има већег дара од Бога?... Владика је протумачио речи Јеванђеља које говори апостолима да се не брине о томе шта ће рећи пред синагогама јер ће их Дух Свети научити шта да кажу: “Да би нас Дух научио у тим тренутцима треба да живимо Духом. Ако си живео Духом Светим Он ће те научити, јел си призивао Духа Светога, јеси ли тражио да се Дух Свети усели у тебе?” Ко живи Духом Светим и у Духу Светом тога Дух Свети води, тога Дух Свети руководи, тога Дух Свети учи шта треба и како треба и да ради и шта треба да ради. Не руководимо ли се Духом Светим онда ћемо својим духом и духом овога света. Онај човек који се руководи својим духом он је далеко од Духа Светога. То је као када човек замени Бога собом. На крају беседе Преосвећени се дотакао људи који живе без Духа: “Човек без Духа Светога испуњен је бригама, хоћу ли имати ово, оно, и треба да се бринемо јер треба да дамо и телу и души... Онда је смућен човек, и обично тада тражи што му није за спасење. Јер га дух свој не приводи Духу Светоме. А апостол Павле каже: Духа не гасите. Када човек живи Духом Светим човек је без свих тих брига. Када живи Духом Светим и када наиђу бриге овога света лако их преброди... Нека нам Господ помогне да вером исповедамо Христа и делима својим. Да се не стидимо признати Христа пред људима али да се стидимо својих грехова. Ако се човек не стиди греха неће никад престати да греши. Стид опомиње човека на његово грешно стање и приводи га Богу. То је она народна ко се Бога боји и људи не стиди... Да нам Господ помогне да спознамо шта нам је на корист. Нама је на корист спасење, вера и живот по Богу. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска
  18. У четвртак 23. јануара 2020. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Литургију у храму Силаска Светога Духа у Крагујевцу. Звучни запис беседе Владика Јован је у својој беседи истакао да: “Свакоме од нас се даје пројава Духа Светога на корист: реч мудрости, реч знања, а некоме вера по истом Духу. Дар нам се даје на наше спасење: пре свега живот, породица и Црква. За човека је корисно оно што је у оба света, а то је Господ Исус Христос. Нама се даје благодат Духа Светога да пројављујемо Јеванђеље богомудром видовитошћу да би се духовни дарови употребили онако како треба. Зато Христа треба да тражимо, молимо, волимо, искамо и ишчекујемо на надзиђивање, надградњу и поправљање свих дарова које смо добили да би смо пројавили Духа Светога”. Извор: Епархија шумадијска
  19. Дана 20. јануара 2020. године, када наша Црква прославља Сабор светог Јована Крститеља, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у параклису Владичанског двора у Крагујевцу. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор крагујевачке богословије, као и протођакон Иван Гашић и јерођакон Јован (Прокин), професор у крагујевачкој Богословији. Певницу је предводио професор црквеног појања у Богословији господин Немања Старовлах. На крају свете Литургије, Преосвећени Владика преломио је са присутнима славски колач у славу и част Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована, а поводом славе параклиса у епископској резиденцији. Извор: Епархија шумадијска
  20. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому, у понедељак, тридесет и први по Духовима. Уједно, овај дан је означио и Оданије празника Христовога Оваплоћења. Звучни запис беседе Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протонамесник Бранислав Матић, протонамесник Немања Младеновић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: Илија Арсенијевић, Владан Степовић и Димитрије Јаковљевић. По прочитаном Јеванђељу по Марку и посланици Римљанима, апостола Павла, Његово Преосвештенство обратио се верном народу, који се окупио да чује реч Божију. Владика је истакао особености Оданија празника Божића, којим престаје певање тропара, канона празника. Разлог овоме јесте зато што славимо светог Василија Великога, сутрадан, и у сусрет нам иде празник Богојављења. Божић и Богојављење су слављени истога дана као један празник... “Шта хоће Црква да нам поручи овом службом Оданија? Да не заборавимо смисао и поруку Божића. Да нас подсети да човек треба стално да припрема своје срце да буде витлејемска пећина, да би се у том срцу рађао Христос, и да би се рађањем Христовим човек преображавао на добро. Овом службом Црква жели да нас подсети на ту Божију љубав коју је Бог са собом донео на земљу. Љубав је свела Бога на земљу, и Божија љубав је учинила то да Христос се Оваплоти и прими тело и да постане човек и остане Бог. Да би управо из тога као Бог и човек што више спознао човека, иако га је Он и створио, али да спозна и његове врлине и мане, а Богу су познате и врлине и мане наше. Заиста да нам покаже рођење и животом да и Његов живот на земљи није био миран. Био је изложен прогонима, понижавањима, мукама, да би нам опет Господ био пример да не очајавамо кад паднемо. Нећемо очајавати ако одржимо веру у Бога, ако веру претварамо у дела. Вером се све постиже. Све је могуће ономе који има вере. Слушали смо апостол који говори како се и блудница вером спасила.” Преосвећени се дотакао питања односа вере и греха. Ако верујемо нећемо падати тако лако, него ће нас вера подизати. Пад је лак али се не диже брзо. За подизање је потребна управо вера. Потребна нам је она вера јеванђелска да можемо горе премештати. Вера и оно што је немогуће чини могућим. За онога који не верује и могуће је немогућим јер нема покретачке силе у себи. Оданијем празника, Црква жели да нас подсети да је Бог због љубави према људима све претрпео... “ да би нас подсетио на љубав Његову, да се човек стално сећа да на љубав Божију узврати људском човечанском љубављу. Славећи Божић ми сазнајемо да од Божића и Божићом радост је бити човек, како каже један свети отац. Радост је рађати се на земљи и живети на земљи. Радости нема без Бога. Све наше друге радости које имамо, знају да буду краткотрајне. Само је радост Божија вечна, бити човек и осетити Бога у себи. И ако се ми не сећамо Бога ни Божића нећемо се сећати ниједног другог празника. Да није Божића не би било ниједног другог празника. Зашто је то радост од Божића бити човек? Зато што је Бог на Божић загрлио човека и човек Бога. Зaто што се на Божић ујединило и небо и земља. Ујединио се човек и Бог браћо и сестре... Ако се Бог не рађа свакога тренутка у нама то значи да се не обнављамо, остајемо стари човек, стари Адам. Стари Адам није могао да спасе род људски, само нови Адам Христос је Онај који спасава човека”. Преосвећени је направио разлику у слављењу Бога и слављењу човека: “Речи слава на висинама Богу и на земљи мир међу људима добра воља” треба да буду у срцу нашем, и ако је како каже наш народ: “и душом својом и срцем својим певали, она ће нас подсећати да одајемо славу Богу, јер Богу приличи само слава”. Људи желе славу себи, и гледају како да их други људи славе, али човека славити а да у том човеку није Бог онда од тог човека правимо идола. Није човек сишао са неба него Бог и постао човек. Да га обожи и уздигне. Уздизања нема без смирења. Ова песма треба да нас подсећа да одајемо славу Богу и на земљи стално ширимо мир а не немир. Ко шири мир? Онај ко има мир Божији у себи. Не од овога света, него мир за који је Бог рекао: “Мир свој дајем вам и мир свој остављам вам”. Он је свој мир оставио и ту је у Цркви. Немиран човек не може да даје мир од себе... Зато је речено да се Бог гордима противи а смиренима даје благодат. Хоћеш ли да будеш благодатан? Смири се. Злу вољу шири онај човек у којем је зло. А све је зло што није са Богом. Моја мисао ако није са Богом она је зла мисао. Речи ако нису са Богом и у Богу нису речи Божије. Да се молимо Богомладенцу Христу да се Он рађа у нама, а рађаће се ако држимо отворено срце да уђе Христос. Да расте у нама како бисмо расли са Њим. Нека би нам Господ помогао како би се сећали Божића кроз молитву и да се припремамо и за ове друге празнике који су произашли из Божића. Бог вас благословио”. Верни народ је приступио Светој Чаши, и по завршетку литургије узео освећен хлеб из руку првопастира Цркве Божије у Шумадији. Извор: Епархија шумадијска
  21. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служиће 5. јануара свету архијерејску Литургију и молебан за престанак терора над Црквом Божјом у Црној Гори у крагујевачком Саборном храму. Света Литургија почиње од 9. часова, док ће се молебан служити у продужетку Литургије. Извор: Епархија шумадијска
  22. У среду 25. децембра, када света православна Црква слави светог Спиридона Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници, уз саслужење протојереја Саше Антонијевића, јереја Милоша Ђурића и ђакона Немање Стојковића. Звучни запис беседе У богонадахнутој беседи владика Јован је између осталог рекао да данас наша света православна Црква слави великог угодника Божијег и великог Чудотворца. „Заиста, браћо и сестре, прослављамо светитеља који је живот свој саобразио животу Цркве Христове. Његов живот је био живот у Богу и због таквог живота свети Спиридон је постао обиталиште Духа Светога. Њега је Дух Свети учио шта треба да ради, куда да ходи, шта да мисли“. Још је Епископ рекао да су уста светог Спиридона говорила само о премудрости Божијој, а срце му је било испуњено разумом, знањем о вечним и непролазним стварима. Познањем тајни овог и оног света и смислу живота. Смисао живота је да воли Бога и ближњега свога, да више даје себе другима, него што тражи да други дају себе њему. Изнад свега светог Спиридона је красила вера и чисто срце. Био је човек велике вере, али и велике љубави. Био је човек великог богољуба и човекољубља. Извор: Епархија шумадијска
  23. У четвртак, 19. децембра 2019. године, када наша Црква слави светог Николаја Архиепископа мирликијског Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио свету Литургију у манастиру Грнчарици, поводом славе ове свете обитељи. Епископу су саслуживали: протојереј - ставрофор Милан Борота, протојереј - ставрофор Спасоје Јанковић, протојереј Милан Благојевић и протођакон Иван Гашић. Звучни запис беседе После прочитаног Јеванђеља, Епископ је беседио и истакао да славити светог Николаја значи молити се уз принос жита и колача, као и знати тропар овог светитеља који је ништа друго до препричано житије светог Николаја. “Тога ради, наш долазак у Цркву, као тело Христово, као дом Божији, треба да буде испуњен вером, али оном јеванђелском вером. Управо свети Николај био је образац и путоказ вере и као такав он нам даје пример како да живимо, како да се спасавамо, због чега га ми и славимо као светога. У таквом примеру ми видимо да треба најпре да иштемо Царство Небеско и правду његову, а све ће нам се друго додати. Кроз ту молитву и смирење, милосрђе и милостињу, свети Николај је угодио Богу на небесима али и људима на земљи. То се јасно види и у његовом житију, види се да је узвисивао Бога због чега нам је постао молитвеник и посредник. Највећа врлина светог Николаја је милостиња, која и нама треба да буде пример. Тако ће и нас Бог помиловати, јер ако нема милости Божије, онда нема ни нама спасења. А Господ је милостив и човекољувив и хоће да се ми спасемо, али не на свој начин него у Цркви. Јер мудрост овога света није спасоносна. Мудар је онај који живи по речима Божијим и испуњава их. Зато је правило вере, образ кротости и учитељ уздржања био свети Николај. Другим речима, за спасење потребна је јака вера, кротост и уздржање. Поред ове три врлине битно нам је смирење, јер ако имамо смирење ми ћемо слушати Бога и спашћемо се. Данашње Јеванђеље говори о томе и његове речи казују нам да онај који научи прво себе и изврши речи Јеванђеља, пребиваће у Царству Божијем. Зато треба да читамо Јеванђеље да би по њему живели. Зато нам је дао Бог и Цркву и свете оце који нам помажу да Јеванђеље разумемо и применимо, да га применимо као и свети Николај који је држао најпре оне две Господње заповести - љуби Господа свога и ближњега свога. Кроз ове две заповести поштују се и остале. Свети Николај је поштовао обе тако што је до Бога долазио преко човека. Његово чињење добра ближњима било је пројава љубави према Богу. Зато је толико слављен и зато га и Срби воле”, поучио је Владика Јован. При крају своје проповеди Владика је заблагодарио Господу што нам је дао такве светитеље да живе међу нама и да се ми можемо угледати на њихов живот. Владика је нагласио да и данас има светих људи само је на нама да ли ћемо их препознати и признати. На самом крају Преосвећени се помолио да молитвама наших светих и светог Николаја и ми добијемо Царство Небеско које прво мора бити у нама самима. Прослава славе настављена је трпезом љубави коју је уприличила високопреподобна игуманија Домника са својим у Христу сестрама. Извор: Епархија шумадијска
  24. У суботу, 23. новембра 2019. године, када Црква прославља свете апостоле Олимпа, Ераста и Родиона, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Дрену, надомак Лазаревца, у колубарско-посавском намесништву. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски, протојереј-ставрофор Марко Митић, старешина храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу, јереј Милош Ћирић, гост из беличког намесништва, протођакон Иван Гашић и ђакон Никола Урошевић. Благољепију сабрања допринело је појање хора “Свети Димитрије” из Лазаревца. Окупљене вернике Владика Јован је очински упутио да је највећи дар који је Бог даровао човеку могућност сједињења са Богом. „Сваки наш долазак на Литургију треба да буде пропраћен нашом духовном припремом и жељом да се сјединимо са Господом Исусом Христом. Ово је могуће само ако човек има веру у свом срцу. Човек се не може назвати хришћанином ако није литургијски човек. Литургија је предокушај Царства Божијег и као таква Литургија траје и по завршетку службе. Сваки хришћанин у себи носи Литургију и живи литургијски. А живети литургијски значи живети у Светој Тројици и осетити мир Божији у себи. Ово је могуће само ако се човек у потпуности преда Богу и Литургији”, рекао је Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска
  25. У понедељак, 18. новембра, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, протонамесник Немања Младеновић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: г-дин професор Јован Прокин, и богослови: Милан Јеличић, Александар Бојанић, Никола Караклајић, Илија Арсенијевић. Звучни запис беседе На светој Литургији прочитн је део посланице Солуњанима, где апостол Павле говори да је Јеванђеље било “Не само у речима него и у сили и у Духу Светом” (1.Сол.1,5), као и Јеванђеље по Луки где Господ говори: “Иштите Царство Божије, и све ово ће вам се додати” (Лк. 12,31). По хришћанској традицији, епископ Јован протумачио је изабране и прочитане одељке верном народу. Преосвећени је на почетку беседу, говорио о молитви: “Основна дужност хришћана је да се моле. Давно је речено да су у роду људском хришћани нови људи. Зато што стално живе у Богу, по Богу и живе ради Бога. Зашто су хришћани нови људи? Зато што је Господ када је дошао на овај свет рекао: “Гле ја све ново творим”. Хришћанин треба да буде огледало да и они нехришћани виде да ми живимо у Богу и по Богу. Свака хришћанска мисао, свако његово осећање, свако хришћанско расположење, и дело просто извире из Бога, носи у себи Бога, и живи по Богу и завршава све у Богу кроз молитву и добра дела. Хришћанска мисао о свету извија по Јустину Ћелијском, извија се у молитви, он треба стално да буде у молитви. Не само да хришћанин не сме да буде себичан, и да се моли за себе, него за свакога човека, без обзира какав је тај човек. Монах шта чини када постаје монах? Он се одваја од света да би стално пребивао у свету. А како? Молитвом. Зато је право занимање монаха, молитва... Наше није нити смемо да презиремо све оно што је Бог створио и саздао. Све хришћанско треба да се извија у молитву. Хришћанинова мисао о човеку не може а да се не претвара у молитву. Зашто? Зато што је молитва човекова разговор са Богом. Апостоли су молили Христа да их научи како треба да се моле. Увек су се молили: Господе научи нас како треба да се молимо. Зашто нам је потребна молитва? Зато што је сваки човек у опасности, и од видљивих и невидљивих непријатеља. Човек не може да се спасе ако не призива Бога у својој молитви... Молитва отвара срце човеково и шири душу да се у срце човеково и душу усели Бог, а онда све мирише на Бога, и реч и дела. Молитва је кадионица, миомирни мирис Богу, а то подсећа човека да треба стално да се уздиже ка Богу горе. Молитва човека чува од гордости, сујете, чува наш језик да не говоримо оно што не треба да говоримо. Наш језик само слови о Богу и о добру. Браћо и сестре, између себе и осталих људи хришћанин увек треба да сачува Бога. Зашто? Зато што Богом ми решавамо све односе и са самима собом и са другима. Све што хоћемо да решимо без Бога, сами, није право решење”. У наставку беседе Преосвећени се осврнуо да домострој и промисао Божији у овоме свету: “Зато је Господ најбољи редитељ, који заиста све поставља на своје место, а човек док не стане на своје место он није стабилан човек. Он је лабилан човек. Само када човек стане на своје место на оно које му је Бог дао, да се ту са Богом и уз Бога, да темељи ум свој на Бога, да темељи на Богу цело своје биће. Бог најбоље решава све конфликте међу нама. Молитва је моћно средство за све нас и за наше односе. Неко нас мрзи, неко нас оговара, неко нам говори да смо најгори. Ми не можемо њега изменити, без обзира на све, не можемо његову мисао изменити, али ако не можемо изменити његову мисао, онда барем можемо да се молимо за њега. Када се молимо за њега онда Бог помаже да не остварује своје ружне замисли о другом човеку. И зато када се молимо за непријатеље, ми том молитвом стављамо му жар на главу. Молитва може да умири све човекове недостатке. Треба да се молимо за непријатеље своје. Молитва ће нам помоћи да не паднемо у искушење. Када падне у искушење, молитва човекова није усредсређена, не дају му да се сабере, мисли, да сабере своје срце. Таква молитва је расејана... Молитва мења људско срце, она осећа присуство Бога. Молитва је толико јака, да она не зна за границе. Она иде и кроз воду, кроз планине, небо и земљу. Зато је молитва благо наше у нама”. На крају беседе је Преосвећени рекао колика је опасност немара и заборава. “Литургија је сажета у јединствену молитву да дође Царство Небеско, и то је јединствена молитва да спасавамо душу своју. Онај човек који не зна шта је грех он ништа не предузима да се поправи. Молимо се браћо и сестре. Човек треба да провери Црквом да ли се он моли како треба. Нека нам Господ просветли молитвом и ум и срце и душу и да нас научи да се молимо. Амин”. Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...