Претражи Живе Речи Утехе

Ако ви нас приводите у име читавог овог народа који је био на Литији, све је у реду, казао је синоћ полицијским службеницима Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. “Никакав проблем ја немам с тим. Мене је понекад срамота што сам на слободи, што нисам у затвору, с обзиром на све оно што се догађа”, казао је Владика Јоаникије полицијском службенику: Извор: Митрополија црногорско-приморска

Након повратка литије испред Храма Светог Василија Острошког, Митрополит Амфилохије је поздравио вјерни народ архипастирским словом. Поздравивши све најрадоснијим васкршњим поздравом, Митрополит је нагласио да ово није литија ниједног појединачног епископа, као ни неке групе људи, већ да је ово литије Светог Василија. “Планирали смо да због околности, ове године литија буде овдје у Храму или око Храма, а да велика литија буде идуће године, за 350 година од упокојења Светог Василија. Међутим, морам да вам кажем да, видјевши вас сабране овдје, ми нијесмо могли да се одрекнемо народа световасилијевског”, рекао је Митрополит и додао да они који прописују здравствене мјере морају да схвате да Свети Василије већ 350 година исцјељује од свих вируса, укључујући и вирус братомржње и вирус безбожништва. Такође је додао да је највећи вирус онај вирус мржње који је завладао међу европским народима, вирус наци-фашизма, комунизма, онај вирус који је загадио и ове наше просторе, те се зато Свети Василије непрекидно бори и против ових “вируса”. “Ко чита његово житије, видјеће да су и ондашњи кнежеви (Кнез Радич), отимали земљу манастирску, коју је Свети Василије са својим монасима муком обрађивао”, подсјетио је Митрополит, такође рекавши да је тај кнез лоше прошао тако што је изгубио породицу, након чега је тражио опроштај од Светог Василија, а светац му је опростио благословивши га новим породом. “И ови данашњи кнезови мисле да су вјечни и непролазни, па због свог властољубља и сластољубља устају и против Цркве Божије и против световасилијевских сабрања”, нагласио је Митрополит Амфилохије. Његово високопреосвештенство је такође поменуо свијетле примјере из полиције и војске Црне Горе, који нису хтјели и могли да буду против своје Цркве и против литија световасилијевских. Посебно је, осим Шћепановића, истакао припадника војске, господина Мрваљевића, који је такође и чтец у Храму Светог Василија. “Каква је то војска која ратује против Светог Василија Острошког? Таква војска у Црној Гори никада није постојала ни у једном времену”, нагласио је Митрополит и додао да се свака војска кроз историју трудила да одбрани и сачува ћивоте Светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског. “Надам се у Бога да ће се и ове наше власти и ова војска наших власти, вратити сами себи и Светом Василију Острошком”, рекао је и додао да су полицајци који су били на дужности ових дана, долазили након радног времена по благослов и опроштај јер су радили оно што им је наређено. Митрополит је још једном нагласио да је овогодишња литија усмјерена против овог вируса који хара свијетом, али и против свих вируса. “Ми смо народни епископи и народни свештеници и не можемо да будемо против народа, морамо бити са народом јер то нам је заповијест Божија, а и заповијест светих Божијих људи”, рекао је Митрополит, објашњавајући зашто је клир прихватио литију кроз град Никшић ове године. “Народ у Црној Гори био је престрављен”, подсјетио се Владика времена комунизма и свог последњег часа вјеронауке на коме је рецитиовао пјесму”Ми знамо судбу”, Алексе Шантића. Поручио је да је безумље градити будућност Црне Горе на диобама и на безбожној науци као што је марксизам. “Оно што је саграђено овдје, саграђено је на овим световасилијевским литијама, на овим сабрањима љубави према Богу и љубави људи једних према другима, то је било и биће и убудуће”, рекао је Митрополит и додао да ова сабрања лијече подјеле и обнављају дух богољубља и братољубља у срцима људи, а то је основа и оно на чему је саграђено све што је часно и честито у читавом свијету. Владика је још једном најавио велику световасилијевску литију која ће се догодити следеће године и додао: “Тада неће бити овог вируса, а нема га више ни сада, Свети Василије га је већ исцијелио.” Осврнуо се и на признање тзв државе Косово од стране црногорске власти, мимо воље народа, као један од продуката “вируса” братомржње и богомржње. “Овај народ се ослободио од робовања, васкрсао је, и ово што се догађа, сви треба да знају да је из душе народа, и нико не може да управља и диригује оним што се пробудило у души народа”, рекао је Митрополит. Такође је најавио обнову манастира Светог Димитрија испод старог Оногошта, у коме је живио Свети Василије, а прије њега Свети Исаија од Оногошта. Христос васкрсе! Радуј се Василије Свети, похвало рода нашега! Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Светог свештеномученика Платона Бањалучког, 5. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом Литургијом у манастиру Буково уз саслуживање сабраће ове свете обитељи. У свом обраћању, Епископ Иларион је најпре честитао монаху Платону имендан и свима пожелео срећан празник. Тумачећи свето Јеванђеље владика је истакао да Господ није учинио никаква чуда у Капернауму не због немоћи своје већ због неверја и равнодушности тамошњег народа. „Нека би нам Господ даровао све оно што је добро и корисно, а Он најбоље зна шта нам је и када потребно“ закључио је Епископ тимочки. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

Празник Светог Великомученика Георгија Победоносца, који је крсна слава великог броја Срба, а међу њима и Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Атанасија, свечано је прослављен 6. маја 2020. године у манастиру Милешеви. Звучни запис беседе Тим поводом, Преосвећени Епископ Атанасије предстојао је литургијским сабрањем уз саслужење настојатеља манастира Светог Николаја у Бањи Прибојској архимандрита Теофила, пароха прибојског протојереја-ставрофора Ранка Милинчића, архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, протођакона Николе Перковића и ђакона Ивана Савића. За певницом је одговарало милешевско сестринство са својом игуманијом мати Аквилином. У току Божанске службе Преосвећени Епископ Атанасије је рукоположио у чин презвитера свог дугогодишњег ђакона Николу Перковића, који је са њим заједно прошао све недаће и искушења и у Епархији бихаћко-петровачкој али и у Милешевској епархији од њиховог доласка 2017. године до данас. Благодарећи Богу на свим даровима из Његове непотрошиве ризнице добара, Епископ Атанасије је у беседи рекао: – Благодаримо Богу што нам је дао да га славимо у Светима Његовима, посебно у Његовим Светим исповедницима и мученицима, као што беше јуче у дивном Свештеномученику Платону Бањалучком а данас у Светом Великомученику и Победоносцу Георгију. Благодарећи Богу за Његова доброчинства која исповедамо и препознајемо, посебно бих се сада обратио нашем новом свештенослужитељу, презвитеру Николи, а кроз њега опет, и свима другима који су раније примили презвитерски чин и друге одговорне службе у Цркви. – Речено је да ми треба да будемо сарадници Божији, сарадници у Његовом спасењу света. Можете ли замислити онда колико је одговорна свештеничка служба, бити сарадник Господу Христу, Њему као Спаситељу. А то је свештеник кроз служење Свете Литургије и других светих тајни, кроз проповедање Јеванђеља, поучавањем других самим начином свога живота, свим својим пастирским радом. – Ми имамо и блиских примера из нашега рода како се треба угледати на Христа и како треба испуњавати свештеничку службу у било ком чину, и уопште како треба, као прави хришћанин живети… У послушности и љубави до краја се испуњава свака служба у Цркви. Из послушности Цркви и Господу Христу, у љубави према Цркви и Господу Христу. Према Цркви то значи према свима ближњима, опет испуњење оне Христове заповести коју смо данас чули: Нову вам заповест дајем да љубите једни друге. То је заповест Христова. Све што је узвишено и добро у Цркви учињено учињено је из послушности и љубави… Тако је и светитељ кога данас прослављамо, и Господа Христа прослављајући у њему, Свети великомученик Георгије посведочио Христа на свој начин, својим мучеништвом. – На страшном Другом доласку Христовоме, када буде општа смотра свега човечанства, свих људи и преглед целе историје, онда ће бити за верне слуге Божије најрадоснији тренутак. Онда ће се пред целим светом обелоданити управо то како су они признали Христа и како сада Христос признаје и препознаје њих, беседио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска

Дана 2. маја 1999. године, у присуству великог мноштва народа обављен је чин канонизације блажене старице Матроне, подвижнице побожности ХХ века, свенародне утешитељке у годинама безбожништва које су биле тешке за Цркву. Посебном светлошћу блажена Христова угодница светли у великом збору руских светаца који се заступају за нас пред Престолом Божјим. Иако је од рођења била лишена могућности да види, поседовала је благодатни духовни вид, дар прозорљивости. Да ли схватамо шта значи бити слеп од рођења, увек живети у непрозирној тами? Од тога се не може побећи – нема ничега и никога, постоји само бескрајна тама, након које следи вечита тама после смрти. Матронушка није била просто слепа, она уопште није имала очи. Чврсто затворени капци су заклањали очне дупље, као код оне беле птице коју је њена мајка сањала пре њеног рођења. У шесту недељу по Васкрсу, у Недељу о слепом, можемо чути објашњење Господа о томе шта значи патња блажене Матроне. Ко је згрешио, он или његови родитељи? – ученици забринуто питају Господа за човека слепог од рођења (Јн. 9, 2). Све невоље су повезане с грехом, чак и земљотреси, поплаве и суше дешавају се због наших грехова, и постоји тајанствени закон правде по којем се грехови кажњавају до трећег и четвртог колена, а милост Божја према праведнику се простире на хиљаде родова. Међутим, овај закон је увек скривен и тајанствен и треба да се чувамо тога да доносимо исхитрене закључке. Зар се Проповедник случајно жали на то да праведници тако често трпе невоље, а нечастиви живе срећно! То је тачка спотицања за велико мноштво људи, не само за дојучерашње професионалне атеисте, који су негирали постојање Бога због страшне патње и неправде у свету, иако се у самом њиховом негодовању може понекад видети добро слепило и несвесна тежња ка Богу – наша жеља за савршенством и највишом правдом већ јесте извесна светлост Божја у нама. Није згрешио ни он, нису згрешили ни његови родитељи, већ је то због тога да би се на њему показала дела Божја, – каже Господ (Јн. 9, 3). И то не значи да се неко од људи рађа безгрешан, већ значи да је Бог бескрајно милостив. Прича о праведном и многострадалном Јову представља сведочанство исте ове тајне. И исто то се у потпуности односи на блажену Матрону. Највиша Промисао Божја јесте заједничарење с Богом, и оно се може дотицати човекових путева, почевши од самог рођења. „Бог га је казнио,“ – брзу пресуду доносе равнодушни људи из околине не видећи да га је Господ посетио, или другим речима, да га је погледао с изузетном љубављу. Како каже блажени Августин, ми видимо зато што Бог нас види. Бог нас види и жели да ми видимо Њега. Један младић, који је био тежак болесник, причао ми је како је у детињству био побожан дечак, често је одлазио у цркву и било му је дато да спозна шта је благодат и колико је Господ милостив. Међутим, касније му се десила несрећа: пао је с дрвета и заувек је остао парализован. Прво му је то било неиздрживо и страшно – био је крупан и снажан, у њему су киптели стид и гнев. Месец дана је вређао Бога. Захваљујући молитви схватио је шта му се десило. Једном је рекао себи: пре овог несрећног случаја сам знао да ме Бог воли, шта се сад променило? И постепено је свега постао свестан. Постало му је потпуно јасно да Га се Бог лично дотакао и да жели нешто да му каже кроз ову болест. И молио се да уђе у мисао Божју, у Његову Промисао о њему и да види да не пати случајно. И почели су да му се откривају грехови у којима је живео. Требало је да их спозна, јер је то било оно што га је удаљавало од Бога. Можда ће неко рећи: какве нарочите грехове може да има дечак? Али знамо да свеци приближавајући се Христовој светлости све више бивају способни да виде своју греховност. Понекад је говорио Господу: „Ако исцеливши се поново почнем да се удаљавам од Тебе, више волим да се не исцелим,“ – и зато се није плашио чак ни смрти. На крају крајева, она није право зло, она нам омогућава да идемо код Бога. Кад би човек знао, каже преподобни Серафим Саровски, шта значи видети Бога, пристао би да иде до Њега кроз било какву таму. Страдања су различита, али је страх најужаснији, јер се човек заувек лишава божанске светлости, јер више не осећа везу с Богом. Многи мисле да је сав пут ка Богу – сјај, мир и радост, али Бог давши човеку да једном угледа светлост, куша душу. Једна је ствар примити Бога у Његовом личном откровењу, с радошћу и ликовањем, а друга је – ићи онако како те Бог води док душа не научи да смирено одговара на вољу Божју. Светлост која сија, која је открила чудесни свет, бледи, без обзира на све наше напоре да останемо верни Господу, и све што нам остаје јесте вера. Ово искушење може дуго трајати, понекад се може смењивати с кратким периодима утехе, после којих душа урања у још већи мрак. У неким случајевима ова тама може бити повезана с неповољним спољашњим околностима; неслога у породици, болести, потпуни неуспех у пословима, несрећан случај. И овде се појављује саблазан – да своју таму објашњавамо спољашњим тешкоћама. Треба да проникнемо много дубље од тешкоћа земаљског живота ако желимо да савладамо душевну таму. Само тако се може открити тама богоостављености распетог Христа без које нема светлости Васкрсења. Само на овом путу је душа истински може да прогледа у својој способности да остане с Господом, без обзира на то колико да су неподношљиве спољашње околности, у својој способности да састрадава са свима онима који седе у тами и сенци смрти. Матрона је у седамнаестој години престала да хода: изненада су јој су одузеле ноге. До краја свог живота је била „седећа“. И њено седење – у различитим кућама, становима и подрумима где је проналазила уточиште – трајало је још педесет година. Никад није роптала због своје болести, већ је смирено носила овај тешки крст који јој је Бог дао. Кад се преселила у Москву почела је борави код родбине и познаника. Понекад је морала да живи код људи који су били непријатељски расположени према њој. У Москви се тешко могло наћи место за живот, није могла да бира. Матрона је скоро свуда живела без пријаве боравка и неколико пута је чудом избегла хапшење. Ми живимо у посебно време и људима је дато да спознају посебне невоље: вечита тама, односно најодвратније зло које скривено прети души, док се до краја не ослободи греха, данас је сасвим отворено присутно у спољашњем свету. Наступа ноћ, „већ је касније него што изгледа“, што се каже. Милиони људи се рађају слепи, и да ли су они или њихови родитељи криви зато што се рађају и целог живота живе у тами безбожништва? И данас се чини све како би ово страшно слепило било наизглед природно за човека. Видећи јеванђељског младића слепог од рођења Христос не истиче везу између греха и патње, између греха и слепила, као што то обично чини. Каже да се то десило да би се на њему показала слава Божја. Шта да чинимо, како да молимо Бога да бисмо били Христово присуство у свету, како би се људима открила слава Божја? Кад нам живот задаје страшне ударце треба да покажемо свету како хришћани могу да живе и како умиру – ако треба. У житију блажене Матроне се наводи следећа прича. Једном је дошао милиционар да ухапси Матрону, а она му каже: „Иди што пре, несрећа ти је у кући! А слепица ти никуд неће побећи, седим у постељи, никуд не идем.“ Он ју је послушао. Отишао је кући, а жена му се запалила од керозина. Међутим, стигао је да је одвезе у болницу. Долази сутрадан на посао и питају га: „Јеси ли ухапсио слепицу?“ А он одговара: „Слепицу никад нећу ухапсити. Да ми она није рекла, изгубио бих жену, а овако сам ипак успео да је одвезем у болницу.“ Матронушка је примала до четрдесет људи дневно. Људи су долазили са својом несрећом, душевним и телесним боловима. Свима је пружала помоћ осим онима који су долазили с лукавим намерама. Неки су у мајчици видели „народну исцелитељку“ која може да скине уроке или чини, али су после разговора с њом схватали да је пред њима Божји човек, и окретали су се Цркви и преибегавали спасоносним тајнама. Људима је несебично пружала помоћ, ни од кога ништа није узимала. Сваки дан живота који је проживела био је бујица туге и жалости људи који су код ње долазили. Нико не може да прогледа, нико не може да види без светлости – исцељује само светлост, само љубав. Док сам у свету, Ја сам светлост света – каже Христос, (Јн. 9, 5) и ми треба да будемо светлост света по Његовој речи, по Његовом дару, као би други прогледали. Међутим, нико од нас не може постати светлост док не прође кроз сопствену таму, до таме Христовог Крста, а то значи – до светлости Његовог Крста и Васкрсења. Један Христов поглед исцељује – кад би могао да Га погледаш у очи! И кад би само могао да видиш како је диван твој брат, твој ближњи! Кад би само могао да прогледаш и да у сваком људском лицу препознаш Христово свето Лице! Извор: Православие.ру

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на Томину недјељу Свету архијерејску литургију на темељима ранохришћанског храма на древној Дукљи код Подгорице. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да су у апостолско доба страдали хришћани и да су биле затворене двери када су се били сабрали ученици Христови од страха Јудејаца. “И ево, те затворене двери и данас се догађају, и у наше вријеме после толико вјекова, од страха модерних Јудејаца. Међутим, Господ се и тада појавио, и данас се јавља Господ. Присутан је овдје са нама и међу нама. Господ се појавио кроз затворена врата и поздравио ученике своје поздравом којим се и ми поздрављамо на овој Светој служби: Мир вам”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да тај мир свједочи Црква Божја кроз вјекове, призивајући све људе и све земаљске народе на мир у Христу Богу. “И на помирење, на узајамну заједницу, на љубав према живоме Богу и на љубав једних према другима”, нагласио је Владика. Казао је да је након што је Господ поздравио тим поздравом своје ученике, апостол Тома провјерио ране Христове.. “И онда је завапио: Господ мој и Бог мој! Признао га је као Бога и Спаситеља, као Сина Божијега. А Господ му је рекао: Повјеровао си зато што си видио и опипао. Блажени су они који не видјеше, а повјероваше. И такви су хришћани двије хиљаде година блажени – који вјерују у живога Господа, иако немају прилике, пошто се Господ вазнио на небеса, да опипају ране Његове”, рекао је он. Митрополит Амфилохије је говорио и о корона вирусу као освети природе због човјековог насиља над њом. “То се догађа због тога што човјек своју људску природу не употребљава на начин како је то Бог благословио. А Бог је благословио првога човјека и прву жену ријечима: Рађајте се и множите се и напуните земљу. То је благослов да се напуни земља новим покољењима. А они који су скренули са тога Божјега пута, они данас, намјесто да рађају, стварају бракове који су лажни бракови, који су поклоњење људским страстима и људским немоћима које израбљују и уништавају људску природу”, рекао је Владика Амфилохије. Казао је да се у исто вријеме озакоњује и убијање дјеце у материнским утробама. “И то постају закони те модерне Европе која тиме постаје нова Содома и Гомора. А од Содоме и Гоморе на крају је остало Мртво море, у коме од тада до данас нема никаквог живота. То је, дакле, пут Содоме и Гоморе, пут смрти, пут ништавила, обоготворења смрти и онога што је пролазно, поклоњења демонским силама и одрицања од Божјега пута, одрицања од истинске употребе творевине коју нам је Бог дао и од истинске употребе људске природе на начин како је то Бог благословио”, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије осврнуо се на крају на чињеницу да је из познатих разлога данас би мали број сабраних на овом светом мјесту. “И поред тога, овдје је данас велики сабор, јер су сабрани владари који су овдје владали, на челу са Светим Јованом Владимиром, и сви они који су градили ову светињу, обнављали је, у њој се крштавали. Присутни су, јер је присутан сам Господ Бог наш који и све њих чини присутним. Сви они се радују што и ми настављамо ово свето дјело“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у Томину недељу, 26. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Светој Литургији је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ мохачки је навео да је на нама да одбацимо сваку сумњу и да примимо оно што су апостоли и многи други видели – Васкрслога Христа. Ми нисмо у могућности да видимо Васкрслога Господа на начин на који су га видели свети апостоли, са изузетком светитељâ којима се Господ такође јављао. Огромној већини Господ се не јавља на тај начин, већ се јавља кроз Своју реч, кроз Свето Писмо, кроз светитеље, кроз апостоле који су га сведочили, а пре свега јавља нам се на светој Литургији, када заједничаримо са Њиме, и јавља нам се на најприснији могући начин јер постајемо једно са Њим, причешћујући се Његовим Телом и Крвљу, нагласио је владика Исихије. Свету Литургију верни народ имао је могућност да слуша путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке. Такође, Радио-телевизија Војводине омогућила је гледаоцима да прате директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Митрополит месогејски Николај: Посланица пастви , 155 енциклика, 1. април 2020, Спата - Драга моја браћо, хришћани Месогеје и Лавреотике, Прошло је готово десет дана од моје претходне комуникације са вама. Већ смо прешли половину Великог поста и остаје нам још десетак дана до завршетка овог веома благословеног периода духовних борби који смо чекали са великом жудњом, који смо започели великим одлукама и очекивањима, али који се својим током потпуно неочекивано претворио у засигурно најтежу Четрдесетницу у нашем животу. Све нове околности и мјере које су нам наметнуте, поред тога што су без преседана, дјелују као да су уперене против виталних средстава које Црква користи да нас припреми за Пасху и Васкрсење нашег Господа – да бисмо, суштински, могли да живимо духовно. Изгубили смо могућност да се сабирамо у нашим храмовима, да се окупимо сви заједно, ускраћени смо за богослужења, забранили су нам литургије, уздржавамо се од Светог Причешћа; слушамо мјере и одлуке, али веома мало о преумљењу, молитви, вапају ка Богу, молбама за Његовом интервенцијом. Остајемо сирочад којој друштво праве страх, несигурност, узнемиреност, фрустрације, наша логика, нејакост наше наде у науку, тензије. Осјећамо се напуштено и збуњено у својеврсном хаосу супростављених становишта и приступа. На сцени је свеопшта конфузија по питању тога шта су заправо чиста вјера и благочешће, шта је Црква, каква је данас воља Божија, шта ће бити са Страсном седмицом, како ћемо прославити Пасху. Срећом, све ове мјере су привремене. Барем се тако надамо. Невоља ће проћи и зато наше слободно вријеме проводимо у нади. Ипак, нијесмо изгубили све. Слава на хвалитне стихире јутрења претходне недјеље почиње једним подстицањем: „Ходите дјелајмо у тајанственом винограду, плодове покајања… у молитвама и посту врлине чинимо…“. У винограду милости Господње имамо начина да дјеламо духовно, да његујемо преумљење, имамо пост и молитву. Ово уопште није мȁло, нити мáло. Уистину можемо да их искористимо на добро и у данашњим околностима, да наша душа много задобије на јединствен начин. Држимо пост коме сада дајемо, можда и нужно, много шире значење. Не ограничавамо се на пост храном, већ проживљавамо и уздржање од покрета – затворени смо у нашим кућама; пост од најразличитијих наших жеља – чак ни елементарне и уобичајене ствари не можемо лако да спроведемо; пост од друштвених контаката, па чак и уздржање од богослужења и нашег духовног напајања. „Господ даде, Господ узе. Како се Господу изволи, тако и би; да је благословено име Господње довијека“ (Јов 1, 21). Оно што смо имали до сада било је дар Божији, али је и новонастало стање под Његовим надзором. Хајде да живимо са трпљењем попут Јова лишеног својих кћери; са послушањем Ноја затвореног у ковчегу; са покајањем и преумљењем попут Јоне у китовој утроби; борбеног духа по узору на наше свете затворнике и пустињаке. Не задуго, већ свега током неколико седмица. У минимуму нашег комфора, са утјехом божанског присуства и заштите. Није то мȁло. Ускраћени смо за богослужења, али нам није забрањена молитва. Сада може бити творена и са већим жаром, да исходи са много више бола и чежње, из дубљих предјела; у њој можемо проводити више времена, чак и да буде истинитија, искренија, аутентичнија. Живимо мало као изгнани Јевреји у Вавилону, у периоду ропства који је ипак изњедрио велике личности, три младића и пророка Данила, као и Јеремију. Ово ускраћење треба да проживимо духовно. Оно није наш избор и треба нужду да преведемо у врлину. И Господ ће то веома благословити. Довољно је да не изгубимо нашу наду у Њега. Наду, не да ћемо бити избављени од опасности коју носи корона вирус, већ да нећемо изгубити присуство Господње у нашем животу. Стога, довољно је да из видика не изгубимо нашу перспективу, Васкрсење Христово. То је Јевреје одржало у животу током њиховог ропства – сјећање на Јерусалим, радост његовог ишчекивања, визија повратка: „ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја; нек се прилијепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога“ (Псалам 136. ст. 5, 6). Нијесу имали свој храм, а били су одвојени и од свога ковчега. То одржава и нас у овом периоду духовних уздржања. Недостаје нам наш храм, службе и тајне. Ипак, живимо у ишчекивању Васкрслога. Њега чекамо. За то живимо. За Њега живимо. Овај период и његове околности накратко нам се нуде као „клијет“ – за мали заокрет унутар нас, за тајанствену молитву и унутрашњу исповијест. Примијенимо ријечи пророка Исаије: „Хајде, народе мој, уђи у клијети своје и закључај врата своја за собом, прикриј се зачас докле прође гњев“ (Исаија 26,20) – крени, народе Божији; уђи у келију своје молитве, затвори врата своја, сакриј се накратко док не прође искушење, гњев Господњи. Велики пост је свакако вријеме ограничених активности, созерцања, изоловања и унутрашњег живота. Можда је, браћо, вријеме да мало тихујемо? Колико ко може. Тако ћемо примити велики благослов. Позив који слушате од многих: „да начинимо сваки дом црквом“, заиста је лијеп и веома добро утемељен у духу и учењу наше Цркве. Тако наше куће треба да су „домаће цркве“. Зашто да не? Наравно, начинити дом свој црквом и одржати вјеру живом није нимало лако. Али је свакако потребно. И ако то нијесмо урадили до данас, сада је прилика да покушамо. Истина је да сви живимо под изузетно тешким околностима и, наравно, шта год да урадимо у нашим кућама, не може да замијени цркву. Међутим, невоља појачава благодат. Зато се и не разочаравамо. Чинимо што можемо и чекамо Господа. Књига Откровења завршава се једним Господњим обећањем: „Да, долазим ускоро“, долазим брзо. И једним одговором: „Амин. Да, дођи, Господе Исусе“. Тако се завршава и Нови завјет, том молитвом. Тако се моли Црква Христова кроз вијекове. То је и наша унутрашња жеља и нада. Чекамо Господа у нашем животу, Њега чекамо у нашем свијету, чекамо га у нашем срцу. „Благодат Господа Исуса Христа са свима светима. Амин!“ (Откровење 22,21). Са благословом и много у Господу љубави, +Митрополит Месогеје и Лавреотике Николај Са грчког превео: Божо Кнежевић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Београдски Надбискуп Станислав Хочевар упутио је Ускршњу посланицу коју преносимо у целости: Звучни запис обраћања Браћо и сестре! Доликује ли у ово вријеме свеопће пандемије писати или уопће хтјети посредовати ускрсну посланицу? Дубоко осјећам да бих за тако нешто требао бити много понизнији! И како то постићи? Одлучих се ипак, предраги, с вама поразмислити о једној реченици из Посланице Хебрејима (Хеб 5, 8). Увијек сам управо пред овим библијским текстом осјећао посебно поштовање, али и становиту свету дистанцу. Kао салезијанац, чија каризма подразумијева бити непрестано међу младима, морао сам признати самоме себи да немам довољно времена с дужним поштовањем и заносом интензивније разматрати тај осебујни духовни рудник злата. Али пандемија ЦОВИДА-19 удари човјека на најосјетљивије мјесто… Питам се, у потпуној побожности према небеском Оцу: »Драги Оче, како је могуће, односно зашто је потребно да Твој Син, непрекидно имајући најдубље синовске односе према Теби, мора толико патити да би навикао слушати?« И кад то питах небеског Оца, примијетих у себи како унаточ томе што ме је увијек најдубље потресала тајна Утјеловљења, ипак нисам много напредовао у своме урањању у те дубине… Да, Твој је Син постао човјеком. Долазећи у свијет Он говори: Жртва и принос не миле Ти се, него си ми тијело приправио; паљенице и окајнице не свиђају Ти се. Тада рекох: `Ево, долазим!` У свитку књиге пише за мене: `Вршити, Боже, вољу Твоју!` (Хеб 10, 5‒7). Да, човјек Исус долази »у тијелу«! И у потпуној спремности воље: »Ево, долазим вршити, Боже, Твоју вољу.« Исус из Назарета није један од толиких људи. Он је Једини који врши искључиво Очеву вољу, и то у тијелу и оном тјелесном. Порука је то над порукама: у тијелу и оном тјелесном свијету треба вршити Очеву вољу и нацрте, иначе само »тијело« постаје непослушно. Исус је, дакле, човјек који је и први, и посљедњи, и средишњи. Парадигма човјека уопће – Човјек! Али није Човјек зато да би занијекао све друге људе, него да би баш сваком човјеку показао како је унаточ свим најужаснијим страхотама ипак могуће бити и остати човјеком. Тако је, Оче, Твој син поставши човјеком објединио човјечанство свих времена у Једног човјека. Од оног првог – Адама – до оног посљедњег – Земљанина – у једну обитељ. Да, сви ми људи само смо једна обитељ. Но ми смо се разбили и расули у стотине и стотине комадића… А пандемија вируса ЦОВИДА-19 потврђује да смо ипак сви једна јединствена обитељ свих народа, језика, боје коже и култура. Ако нисмо способни то спознати и признати својим разумом, својим размишљањем, онда нам пандемија поручује својом агресивношћу: сватко од нас може ближњега свога заразити или спасити. И непослух тој чињеници жање премноге снопове смрти… Оче небески, сад знам да си нам у своме Сину за сва стољећа показао како је важно знати слушати законе живота. Kако је важно знати рећи: Ево, долазим вршити вољу Твоју. Да, браћо и сестре, сви земаљски родитељи из искуства знају како новорођеном ђетету треба говорити, пјевати, с њиме се играти и давати му на тисуће различитих знакова љубави ‒ да би и само проговорило… Слушајући и гледајући, ђеца напредују. Али одмах кад та иста ђеца мало поодрасту, почињу углавном слушати само себе… Па и толики медији, који би требали посредовати најдубља искуства вјечне мудрости, претежно шире змијску мудрост: узми »јабуку« закона у своје руке… постани »бог«! И тако се шири то вршење своје а не Божје воље. И ето, парламенти овога свијета тако често гласају за законе непослушности Божјему Духу. Kоји то парламенти данас још истражују Исусова блаженства? Ођекује ли у њима глас Еванђеља? Исусов проглас мира из Ускрснога јутра претворили смо у безбројне творнице оружја, мислећи да ћемо на тај начин осигурати и мир, и сигурност, и јаку економију… Док се Ти, Исусе, заузимаш за мале и сиромашне, избјеглице и странце, ми, искориштавајући једни друге, стварамо свијет богатих и сиромашних, свијет блокова и класа, свијет великих и малих; свијет прве, друге или треће брзине развоја. Притом развоја у сферама имања, посједовања, економије; укратко ‒ онога што стављамо на себе, око себе и покрај себе. Заборавили смо да је у нама пророчки свијет; да сȁмо срце може наслућивати будућност и сȁмо разум очишћен од себичности стварати логику. По ЦОВИДУ-19 Ти, Сине Божји, очито нас упућујеш да требамо боље слушати једни друге, боље чути вапаје оних других, боље проучавати повијест тих других. Али особито нас поучаваш да требамо слушати глас свога Створитеља. И да знамо да само Он има праве визије развоја, будућности, солидарности, синергије. Једино нам Божји глас говори о »побожанствењу« човјека, а наш људски глас претежно тек о материјализирању човјека и човјечанства. Укратко, Ускрсли Сине Божји, Ти који си имао снаге проћи кроза сва искушења и увијек слушати, научи и нас данас слушати. Прије свега да пажљиво слушамо из читаве објаве створеног свијета и свијета светих књига. Слушати како сви имамо једног великог и доброг Оца. А доћи до »Његова савршенства« – како нам предлажеш – захтијеват ће још много, много наших напора. Kолико ли ће још захтијевати слушања да бисмо даље схватили да је читаво човјечанство само једна мала обитељ, у којој ођекује баш сваки корак и најмањи покрет руке – било позитивно или негативно? Да би ова јединствена обитељ запјевала у складној политичкој полифонији, колико ће још вјежбања бити потребно?! Надаље: јесмо ли сви ми који тврдимо да смо на путу у Емаус сусрели Исуса Kриста, коначно сјели за исти стол божанске литургије, разломили коначно исти крух и пили из исте чаше? Kолико ли ће још бити потребно молитве, понизности, слушања жарког Kристовог вапаја на Посљедњој вечери…? Ускрсли Господине, Ти си прешао читав тај вишемиленијски пут свих могућих најжешћих људских искушења и вршио вољу свога Оца. Зато си увијек побјеђивао. Научи, дакле, и нас слушати све вјечне законе створенога свијета; научи нас разговарати с небеским Оцем тако како си то и сам чинио у свјесном ноћном осамљивању; научи и нас слушати Духа којег си нам у својој смрти предао, јер Он је »Господин и Животворац«. Желимо с Тобом ускрснути. Желимо с Тобом на обалама мора толиких људских суза коначно окусити ускрсно благословљено јело. Ускрсли Господине, прими нашу спремност да слушамо Твоју радосну вијест… о миру који само Ти можеш дати. Омогући нам, надаље, да на свим »брдима« толиких наших јада искусимо како читаво човјечанство уздижеш у духовну цивилизацију и како свима нама повјераваш нову будућност ослобађајуће близине с Тобом и у међусобном заједништву једних с другима. Теби, Ускрсломе Kраљу, који си свима нама својим слушањем отворио потпуно нове перспективе, Теби слава и моћ! А свима нама, који у Тебе вјерујемо, радост, мир и благослов! Сретан и благословљен Ускрс! Мир Божји! Христос васкресе – ваистину васкресе! С вама у ослушкивању и благосливљању, + Станислав Хочевар, с.р. надбискуп и метрополит београдски Извор: Београдска надбискупија

Позив Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија одражава предузете заштитне мере Украјинске православне цркве и Московске патријаршије, уз неке специфичности применљиве за Украјину. Сви јерарси позивају верни народ да буде дисиплинован у ово време пандемије. Ипак, цркве нису затворене, и Света тајна причешћа је на располагању свима. Поздрављам вас од срца, драги слушаоци, и нека вас Бог све благослови! Налазимо се у тешком времену, доживљавамо недаће; заразна болест која се зове вирус корона се шири светом. Грех је као пилула пресвучена површним задовољством, с једне стране, а горчином, са друге. А кад неко учини грех, он узима ову пилулу и пуни себе горчином. Ово је горчина нашег општег друштвеног греха, не само личног, већ греха целог света. Данас се тај грех пројављује у болести вируса короне, која нас је снашла, која је одвукла многе људе у очај и страх. Многи људи једноставно не знају шта да чине и куда да иду. Као и у свим животним случајевима, можемо наћи себи наук у Светом писму. Постојала је таква страница у историји људској кад се појавио вавилонски цар Навуходоносор. Он је освојио Египат, поразио фараона и окончао Египатско царство. И отпочело је ново царство – Вавилонско царство. Господ је допустио Навуходоносору да казни Јудеју због народа који се недолично понашао, који је вређао Бога и чинио грехе. И тако, Господ шаље Навуходоносора на њих, који први долази у Јерусалим и узима свештене судове из Храма, затим узима многе младе људе и одводи их у ропство. И Господ објашњава Јудејцима речима пророка Јеремије: „Шаљем вам Навуходоносора, јер много сагрешисте; морате испаштати за своје грехе. А онда ћу вас Ја избавити.“ Али Јудејци то не желе да учине. Кад је Навуходоносор дошао први пут, узео је судове и младиће, након чега су се они побунили против њега. Онда је тај исти цар дошао други пут, и нанео је још веће губитке. Опљачкао је Храм и одвео још више људи, преселивши их у Вавилон. Јудејци су мало испаштали, али су се опет побунили против њега. Онда је Навуходоносор послао заповедника своје војске, који је опљачкао и опустошио Јерусалим, разорио Храм и одвео скоро све Јудејце у ропство, а оне моћне вође који су се побунили против њега, одвео је у Вавилон и тамо их и погубио. Навуходоносор је за нас данас тај вирус короне. Ми га морамо прихватити и испаштати кроз њега и исправити своје животе. Ми се, најпре, морамо молити Богу и окајати наше грехе, јер су они разлог зашто нас овај невидљиви Навуходоносор држи поробљене. Не смемо се бунити против (безбедоносне) дисциплине, због техничких и здравствених прописа којих се морамо држати да би се спречило ширење овог вируса. Морамо им се повиновати, а не занемаривати их. Постоје одређени здравствени прописи који нужно не уништавају вирус корону, али га заустављају, не дозвољавајући му да се прошири. А вирус корона се уништава Силом Божјом, која долази на нас преко доктора и лекова. Према томе, позивам вас, као што је претходно говорио пророк Јеремија: будите стрпљиви, покајте се и молите се! И чините оно што вам данас доктори кажу, јер се они разумеју у мере предострожности за ову болест. Чините то, али имајте поверење у Бога и покушавајте да исправите свој живот. Јер наши су греси узрок овога што нам се дешава. Наша Црква се прикључила кампањи изолације од овог вируса. Прво што чинимо јесте да се молимо у црквама и манастирима еда да би нам се Бог смиловао и опростио нам сва наша сагрешења. Ми православни хришћани Украјинске православне цркве молимо се за све људе, за све Украјинце – да нам свима опрости, јер смо сви, у извесној мери, криви за ово што нам се дешава. Код нас се звона чују много пута, јер њихово звоњење (уз молитву) уништава све врсте зараза и болести. Нарочито се молимо за докторе који су данас на првој линији фронта у борби против вируса короне. Покушавамо да им обезбедимо не само молитвену помоћ – ми примамо докторе у манастирима, обезбеђујемо им храну, помажемо им пре и после посла. А у нашим манастирима припремају се просторије које би биле коришћене као последње уточиште попут подручних болница за оболеле. А манастири не само да ће обезбедити ове просторије, већ ће и услужити људе. Правимо маске, и купујмо и бесплатно разносимо хигијенске производе. Развијајмо добровољачки покрет који ће да разноси лекове, храну и све што је неопходно за живот, за старије људе који не могу то сами да чине. Постоје људи које је већ захватио вирус короне – шта треба чинити с њима? Поново се позивам на Свето писмо. Библија говори о једној заразној болести која се некад звала губа. Према Божјем закону, губавци су били изоловани од општења са другим људима. И онда кад су били излечени, долазили су свештенику (свештеник је био и физички и духовни лекар), и он је испитивао особу и доносио закључак и давао дозволу да ли је та особа спремна или не да се врати у заједницу са другима. Данас следимо исти пример. Можда вирус короне није исто што и губа; ова болест је блажа, али је ипак заразна. А људи који су захваћени овом болешћу – као што се дешава, а ми им желимо здравље – морају се молити дома, да не би њихово присуство у цркви угрозило оне који су здрави. Наиме, то не би било из љубави, то би било из других разлога. Бог тражи од нас да љубимо једни друге. Љубав увек пита: шта могу дати на жртву за свог ближњег? Жртва за ближњег зове се љубав. Где год да смо – у болници или стану – морамо се молити. Почните се молити ту где сте, узмите Молитвеник, Псалтир, узмите Јеванђеље, неку другу душекорисну књигу и читајте, молите се. Или само читајте „Оченаш“, „Богородице Дјево“, „Возбраној Војеводје“, Исусову Молитву – и на тај начин ћете бити уједињени у Телу Цркве. Јер није простор тај који нас сједињује, није физичка раздаљина. Ми се сједињујемо око Богу молитвом и добрим делима – то нас сједињује са Богом. Црква се не окреће од тих људи. Таква особа може позвати свештеника, свештеник ће доћи и исповедити и причестити га Светим тајнама Христовим. Цркве су током ове пандемије места где су људи у миру и где налазе утеху за себе. Према томе, цркве се неће затварати. Морамо се придржавати здравствених мера које данас постоје, и не доводити у цркве стотине људи као пре, већ почети са само двоје. Боље је унапред се договорити са свештеником преко телефона да желимо да се причестимо, а свештеник ће одредити време, и људима ће бити омогућено да дођу и да се на миру исповеде и да узму учешће у исцељењу душе и тела. Нека би нам Бог помогао да будемо дисиплиновани. Наиме, самодисциплина је увек неопходна, нарочито у опасним временима. Ми смо спремни да помогнемо, колико можемо, оним људима који немају средстава за преживљавање током ове пандемије корона вируса. Коме год је потребна помоћ, нека се обрати својој цркви. Ми ћемо вам помоћи колико можемо. Више од свега, окренимо се Богу, са Богом је све могуће. Он ће нам послати све што нам је потребно – и за духовни и за телесни живот. Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Републици Србији на снази је ванредно стање, уведено у циљу спречавања ширења короновирусне заразе. Епархија бачка Српске Православне Цркве позвала је вернике да се телефонским путем јаве својим свештеницима ради савета и духовног укрепљења, као и за помоћ свима онима који су сами и нису у могућности да се у овим тешким данима старају о себи и својим основним потребама. Звучни запис разговора У овим изазовним тренуцима, Епархија бачка преко својих црквених општина и парохија, Катихетског одбора и Добротворне службе Платон Атанацковић пружа помоћ свима којима је помоћ потребна. Како је организована харитативна делатност у архијерејском намесништву жабаљском питали смо, 27. марта 2020. године, у Јутарњем програму Радио-Беседе, протопрезвитера Миладина Бокорца, архијерејског намесника жабаљског. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У циљу спречавања ширења вируса COVID-19, обавештавамо наше свештенике и верни народ o следећем: *Позивамо све вернике, нарочито оне старије од 65 година, да у потпуности поштују мере које је донела Влада Републике Србије, укључујући и долазак у храмове на света богослужења. Кад неко од њих жели да се причести, довољно је да се јави своме надлежном пароху, који ће доћи у дом верника и обавити свету Тајну причешћа. *Свете храмове треба целодневно проветравати и дезинфиковати (особито целивајуће иконе, столове, певнице, подове и слично), а потом их кропити освећеном водом и кадити. Храм треба да буде отворен целог дана, до завршетка вечерњег богослужења, да би верни могли да у мањим групама улазе и узносе Богу своје молитве. *По могућностима парохијских храмова, нарочито у градским срединама, света Литургија се може вршити у порти храма, уз коришћење спољашњег озвучења где оно постоји, а верни могу приступати светом Причешћу у храму или у порти, у редовима, са обавезним размаком од бар једног метра између самих верника. *Вернима посебно наглашавамо да је свето Причешће остварење исте оне заједнице са Господом која нас у пуноћи чека у Царству небеском и да је Христос заиста истински и коначни Лекар душа и тела наших, те да Тело и Крв Господња никако не могу бити узрок било какве болести нити преносилац заразе, али и да свето Причешће, истовремено, не представља магијску заштиту од вирусâ и заразних болести који нам прете са других страна, ─ изван светог Путира, ─ приликом доласка у цркву, или повратка својим домовима, или боравка у зараженим срединама. Зато је неопходно да практикујемо све мере заштите које је држава прописала. Ко год се неодговорно понаша у датим околностима заправо куша Господа Бога свога, а неретко и саблажњава браћу и сестре своје. *Благоразумно је да актуелно освећење домова поводом предстојећег празника Пасхе (,,васкршње водице”) буде одложено због ризика по здравље верникâ, али и свештенослужитељâ, пре доласка или по одласку свештеника, те препоручујемо да верни богојављенском водом покропе своје домове и да их окаде тамјаном, умножавајући своје личне молитве Богу за скоро окончање овог искушења, за помоћ лекарима, војницима и свима који су у служби општег добра. Уколико неко од верника нема у кући богојављенску воду или тамјан, довољно је да се телефоном јави свом свештенику, који ће му их на адекватан начин доставити. Света Тајна исповести, а по потреби и Причешћа, може се обављати читавог дана, пре времена забране кретања, у договору са свештеницима, у храму или дому. Друга чинодејства треба обављати уз благоразумни договор са парохијанима и у складу са наредбама државних власти. *Позивамо све вернике да се телефонским путем јаве својим свештеницима ради савета и духовног укрепљења, као и за помоћ свима онима који су сами и нису у могућности да се у овим тешким данима старају о себи и својим основним потребама. Епархија бачка ће преко својих црквених општина и парохија, Катихетског одбора и добротворне службе Платон Атанацковић, уз сагласност општинских кризних штабова, указати помоћ свима којима је она потребна. Парохијани се могу јавити својим парохијским свештеницима, као и на број телефона епархијске добротворне службе Платон Атанцковић 064/800 27 64 и дежурни телефон број 021/ 402 403. У току сваког богослужења додати у сугубој јектенији следећу прозбу: Још се молимо Оцу нашем небеском, Лекару душа и тела наших, Који је послао Јединороднога Сина Свога, Господа нашега Исуса Христа, Који сваку болест исцељује и од смрти избавља, да покаже и на нама милост Своју преизобилну, да заустави опаку заразу, здраве да сачува у здрављу, оболеле да исцели, оне који их лече и оне који и оболелима и здравима помажу да благослови и укрепи, а свима нама да опрости грехе и дометне нам вере, наде и љубави. Рецимо сви: услиши нас, Господе, и милостиво помилуј! После заамвоне молитве читати следећу молитву: Ђакон: Господу се помолимо! Епископ или презвитер: Господе Боже наш, Ти си богат милосрђем и премудрим Промислом Својим управљаш животoм нашим; Ти Сâм, Човекољупче, услиши молитве наше, прими покајање наше за грехе, смилуј се на нас као што си се смиловао на Народ Свој у дане цара Давида и заустави ширење заразе новојављеном опаком болешћу. Лекару душа и тела наших, подари исцељење и опоравак оболелима, а здраве сачувај од ове и сваке друге болести, да бисмо сви једним устима и једним срцем хвалили, славили и благосиљали пречасно и величанствено име Твоје. Благослови, Господе Свеблаги, и благодаћу Својом заштити и укрепи слуге и слушкиње Твоје које сe са љубављу самопрегорно старају за исцељење и опоравак браће своје и сестара својих у болницама или у домовима њиховим. Уклони болести и патње међу људима и научи нас да ценимо живот и здравље као дарове љубави Твоје. У свакој тузи и невољи нашој Ти нам буди утеха, нада, ослонац, укрепљење и исцељење. Даруј нам, Господе Боже наш, мир Свој и испуни срца наша чврстом вером у Тебе, надом у доброту и заштиту Твоју и љубављу према Теби. Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Својом и молитвама Пресвете Богородице, светих анђела Твојих и свих светих који Ти од памтивека угодише. Јер си Ти добри и човекољубиви Бог наш, Бог Који нас милује и спасава, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Народ: Амин. Нека Господ по Свом изобилном милосрђу подари што скорије избављење од искушења и исцељење и утеху свима људима! Са благословом, Епископ бачки Иринеј Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Патријарх српски г. Иринеј: Црква ће учунити све да нашем народу представи страхоту коју може да изазове вирус и коју можемо зауставити својом дисциплином, одговорним понашањем и слушањем онога што нам предлажу стручњаци као начина одбране од тог великог искушења. Повезана вест: Завршен састанак Патријарха и Председника Све информације у вези са корона вирусом грађанима су доступне на сајту Министарству здравља Републике Србије и интернет страници www.covid19.rs. Извор: Инфо-служба СПЦ

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Литургију пређеосвећених дарова у Цетињском манастиру. На крају богослужења благосиљано је кољиво, у спомен на Светог великомученика Теодора Тирона. Владика је рекао да све што се пјева и служи у току прве недјеље Великог поста није ништа друго него је воспоминаније Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. “И на сва она збивања од настанка свијета па до Христовог Васкрсења. Зато и почињемо, и читамо у току овога поста од првих поглавља Књиге постања, о настанку свијета”, објаснио је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се онда редом спомињу сва збивања којима је припремано рођење Господа. “И Његово крштење, Његово преображење, Његово распеће и Његово свето васкрсење”, казао је он. Казао је да се посебно на сјутрашњој вечерњој Велике суботе сјећамо Светог великомученика Теодора који је мученички пострадао за Господа. “И који је открио у своје вријеме хришћанима да не једу јела идолослужитеља. Припремио је тада прво кољиво које ми данас овдје имамо пред собом и које је било благословено за спасење и оних који су у то вријеме служили Господу и за спасење свих хришћана до наших времена”, казао је он. Владика Амфилохије је нагласио да је пост припрема душе и тијела, очишћење од тјелесних, душевних и духовних страсти и припремање за свето причешће тијелом и крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. “Нарочито на Велики четвртак и касније, на Велику суботу и дан Христовог васкрсења”, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Манастир Озрен, смјештен на истоименој планини на подручју Калуђерице код Петрова, осим историјског значаја, јединствен је у Српској православној цркви по организовању Светосавског омладинског кампа, са циљем да се омогући духовно сазријевање младих у околностима данашње отуђености од породице, природе и вриједности. Настојатељ манастира Озрен архимандрит Гаврило Стевановић прича Срни да је мисија свештеника јеванђелска и да његова дјелатност није само обредна, него су то и проповијед и мисијски рад. "То је више него потребно у данашњем времену отуђености и наметнутих негативних вриједности западне културе. Црква би требало увијек да буде покретач добрих ствари за наш народ, а када је мисија јеванђелска и за цијели свијет", наводи архимандрит Гаврило. Он поручује да су Срби дио православља, вјере која је једина сачувала истинско аутентично учење Господа Исуса Христа, што обавезује манастире да буду мисионарски центри. "Манастири су за душу оно што је болница за тијело", истиче архимандрит Гаврило. Он наводи да се у конаку Светог краља Драгутина, реновираном и адаптираном одмаралишту манастира Озрен, већ пета година реализује Светосавски омладински камп у организацији Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске. Камп је организован ради вјерске едукације, а обухвата историјско предање и културолошки вид васпитавања младих посредством бројних предавања, креативних радионица фотографије, калиграфије, вајарства, спортских дружења, излета, те посјета културним и историјским споменицима у Петрову и Добоју. "Одржавање овог кампа је јединствено у Српској Православној Цркви, али и обавеза да се омогући духовно сазријевање младих", каже архимандрит Гаврило и додаје да младима годи боравак у чистој и здравој природи озренског краја. Он истиче да током боравка у кампу, дјеца која долазе из различитих средина науче да живе у заједници, да се међусобно помажу и уважавају, али и поново зближе са природом. "Свештеник не може без народа и народ без свештеника. Ми смо једно тијело и биће, те се у том погледу као друштво морамо духовно оснажити, јер духовно јак човјек лакше излази на крај са материјалним изазовима", напомиње архимандрит Гаврило. Он каже да је, преузевши настојатељство над манастиром Озрен, нагласак ставио на неколико ствари како би вјерници, а поготово омладина, активније учествовали и разумјели богослужење. Између осталог, да се током богослужења, уз црквенословенски, користи и српски језик, на којем је одштампао и одређене богослужбене књиге. "Литургија није представа већ учешће вјерника, заједница свих. Свештеник је служитељ, он служи и приноси жртву током чега сви учествују", додаје архимандрит Гаврило. Као циљеве за наредни период, архимандрит Гаврило наводи и активности на проширењу Светосавског омладинског кампа, организовање више мини-сусрета православне омладине током године, те додавање више културних садржаја током Великог Госпојинског црквеног сабора који се код манастира традиционално прославља 27. и 28. августа, када се окупи и до 50.000 вјерника. Он оцјењује да је након преузимања настојатељства над манстиром Озрен успоставио добру комуникцију са представницима локалних заједница у окружењу, са којима је спреман да учествује у реализацији добрих пројеката. Локалитет манастира Озрен јесте ваздушна бања по својој специфичности и разноликости у великом броју четинарског и зимзеленог дрвећа, те ниског растиња, а истоимена планина је еколошки здрава. На манастирском имању налази се извориште љековите воде Калуђерица. У манастиру се налази рука Свете великомученице Огњене Марине, као и честице моштију цара Лазара и краља Драгутина. Први писани помен о манастиру налази се у самом храму у натпису изнад улазних врата из 1587. године, у којем пише да је поп Јаков патосао цркву. Претпоставља се да је градња постојећег храма почела неколико година раније на темељима првобитне цркве из времена краља Драгутина. За вријеме игумана Јакова цркву је живописао 1605/06. године сликар, поп Страхиња, а о томе је свједочанство оставио сам фрескописац потписавши се на неколико мјеста у храму. Током конзервације овог живописа 2012. године пронађени су остаци још старијег -доказ да историја манастира сеже још више у прошлост. О величини манастира и његовом значају говори и то што се током 16. вијека појављује неколико рукописних књига написаних у манастиру или за манастир, као што је Панегирик из 1589. године, рад калиграфа Тимотеја писан у манастиру, Минеј за новембар из 1590. године, од истога аутора, те Метафраст из 1592. године, у којем се Тимотеј потписује као ђакон. Ова преписивачка школа радила је и у 17. вијеку, што потврђују и двије књиге из 1677. и 1679. године које су доспјеле у сремски манастир Раковац. Просвјетитељ Вук Стефановић Караџић записао је народну пјесму у којој најмлађи син Немањин - Свети Сава не помиње само Хиландар, Дечане, Студеницу и Ђурђеве Ступове, већ каже: "И Папраћу близу Борогова, И Возућу крај воде Криваје, Озрен цркву насред Босне славне...". Александар Лукић (Срна) Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију 25. фебруара 2020. године у манастиру Буково. Саслуживали су му протосинђели Симеон и Захарија и архиђакон Илија. У беседи, којом се обратио окупљенима у храму, Епископ Иларион је најпре честитао оцу Симеону имендан и свима пожелео срећан празник. Затим се осврнуо на живот Светога Симеона чије су мошти великом благодаћу Божјом а захваљујући свом богоугодном животу, постале мироточиве, и позвао све присутне да се запитају да ли смо ми достојни наследници Свете лозе Немањића и да ли заиста идемо путем на који су нам указали и који су за нас утрли Свети Симеон и Свети Сава. Владика је искористио прилику да подсети на пробуђени народ Црне Горе и закључио: „Све оно што буди народ негде бива и корисно за народ“. Након преламања и благодиљања славског колача у манастирском конаку је уприличено послужење за присутни верни народ. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио је коментаришући предлог председника Александра Вучића, да ће Србија помоћи да се плати порески дуг који власти Црне Горе траже од Српске Православне Цркве у Црној Гори, да је од срца захвалан председнику Србије, али да га моли да сваки динар који Србија може да одвоји оде на Косово и Метохију. Он је у за Радио Београд 1 рекао да су приче о томе да Српска Православна Црква не плаћа порез „морбидне лажи“, које неће имати успеха. „Хвала нашем добром председнику Србије, ја бих њега молио то што има, да да неком, да до последњег динара да за Косово“, рекао је Митрополит Амфилохије. Како је додао, није случајно што се на литијама бране светиње и уједно певају песме о Косову. „Овај народ је органски битно везан јер зна да је Косово наше вековно огњиште, и Србије и Црне Горе и свега нашег народа и треба Косово сачувати, бранити, рекао Његово високопреосвештенство. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу, дана 23. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у храму Силаска Светог Духа на апостоле у Винковцима. Епископу Херувиму саслуживали су јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Срђан Лукић, парох винковачки и ђакон Војислав Николић. Требамо што чешће да се сабирамо, да долазимо у свету Цркву Божју, да осетимо благослов Божји. Да примајући Тело и Крв Христову будемо следбеници Христови, да будемо слуге те благословене заједнице љубави. Господ каже: ”Где су двоје или троје сабрани у име моје и ја сам са њима”. То присуство Божје, драга браћо и сестре, ми смо данас осетили овде у овом светом храму где смо сви једнодушно у љубави једни са другима осетили ту пуноћу, тај загрљај и љубав Божју која нас је на првом месту позвала, а онда нас је и сјединила кроз Тело и Крв Христову.” Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Порука новог броја образника Светигоре, који је тематски највише прилагођен Божићу и Савиндану, јесте порука из главе цијела народа Црне Горе: Не дамо светиње! То је глас оних који љубе своју отаџбину, међу њима оних од којих „нема ништа љепше и чудесније на земљи“ – дјеце, чији су литерарни радови и цртежи најбожићније украсили овај број. Kao и њихови осмијеси на фотографијама снимљеним ових дана на чудесним литијама. Вијенац фотографија, које су историјски свједок васкрснућа вјере и наде и љубави у људима, уплетен је у средиште часописа с мотом: О чудесно, животворно, Божанствено Православље! Ја видим свијетли образ твој! Бескрајна Божја љубав је предмет објављенe Божићне посланице Српске православне цркве и Божићне поруке митрополита Амфилохија 2019/2020. љета Господњег. Бескрајна се љубав Божја објавила рођењем Исуса Христа. О тој најрадоснијој објави у својим доживљајима Божића казују Свети Јован Дамаскин и протојереј др Александар Шмеман. „Пре свега је Бог“, изричит је епископ др Данило Крстић. Нас је с Богом упознао Свети Сава. А овај број је понајвише светосавски. Светосавље као философија живота српског народа јесте, поред осталог, и почетак права код Срба. „Правна свест у Срба има корен у Цркви“, каже проф. др Марко Павловић у истоименом тексту. Ако је прошли број највише залазио у науку, овај број додирује право, које „потврђује личност као највишу вредност цивилизације“, ријечима др Жарка Видовића из текста „Свети Сава и римско право“. У новом броју прочитаћете како је др Владета Јеротић видио хришћанство и хришћанина у XXI веку, како је Радован Биговић доживио политику нашег доба, како владика Атанасије Јевтић тумачи првенство Петрово и „примат” римског папе и његов пад у раскол. А ту је и интервју са владиком Атанасијем „Отвaрање прозора”, преузет из специјалног издања „Дуге” (април 1986), посвећеног религији и Цркви у Југославији. Како остати у завјету објашњавају Владимир Димитријевић и Зоран Чворовић у тексту „Шћепан Мали и тајна безакоња“, а Павле Евдокимов у есеју „Слобода и ауторитет“ истиче да „социјална правда налази своје оправдање једино у Христу кроз кога сведочи о љубави Оца“. Само се љубављу пјева „Истинска песма“, рекао би Свети Порфирије Кавсокаливит у својим поукама које су чиста поезија. Засигурно су мисаона поезија и редови Беле Хамваша „Ко се прилагођава, он није злочинац, него подлац“. „Ко хоће да буде хришћанин, треба најприје да постане пјесник“ да свједочи љепоту пјевајући је, као што је, сликајући је, свједочи игуманија Ефимија Тополски. Њене репродукције икона заокружиле су овај колаж Светигоре. А ви, вјерни читаоци, ријечима Светог Дамаскина: „Ходите да светкујемо данас, о богољубиви саборе! Ходите да духом заиграмо (од радости)!“ Јер ово је вријеме Духа Светога. Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Грбаљски манастир Подластва био је и вечерас литијско одредиште бројних вјерника који су стигли из правца Котора (предвођени протојерејем – ставрофором Момчилом Кривокапићем, архијерејским намјесником бококоторским, и протојерејем – ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије) и Будве, како би изразили протест против усвајања Закона о слободи вјероисповјести. Двије колоне, након неколико сати хода, среле су се у 18 часова. Обраћајући се пред манастиром отац Гојко Перовић је поручио да „политичари морају да схвате да не могу ратовати против светиња“. Он је казао и да свештени ход кроз грбаљску равницу и онај из правца Паштровића и Будве не значи заступање ниједне земаљске политике, те да је зато ова литија света ријека. „Каже Свето писмо отврднуло срце политичарима који нису схватили што то значи када народу треба светиња. Друга слична прича која се одвијала на овим нашим просторима је она када се опет појавио један политичар који није разумио народ и почео да га тјера са све четири стране да руши цркве, укида молитву, скида звона са цркава, пали црквене књиге, а онда се десило оно што је рекао Његош: Што се нешће у ланце везати то се збјежа у ове планине да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу. И та политика је остала у дубинама прошлости, а тај народ који се збјежа у планине да чува светињу, остао и опстао. Овдје пред овом грбаљском светињом молимо се Богу да трећа прича на почетку 21. вијека буде боља и да политичари схвате да не могу ратовати против светиње. Да не могу светиње трпати у неке пролазне дневне политике које се мијењају из часа у час. Ми смо свједоци да људи који владају овом земљом су тако лако мијењали и политике и идеологије. И то није тема за пред ову светињу, и никад не би била тема да није овога закона. А сада кажемо, мијењајте, радите шта хоћете, само не дирајте светиње, јер ми не дамо наше светиње. Оно што тражимо, што је речено простим српским језиком – не дамо светиње, то је уписано у декларације свих модерних држава задњих 200 година. Политика на једну, а Црква на другу страну, то се зове секуларна држава. И ми се данас боримо за поштовање Устава ове земље, који баш тако каже, држава и политика на једну, а светиње на другу страну. Нема тога ко може зауставити литије и молебане и овај наш легитимни грађански протест. Ништа нас не може уморити. И ако неко каже из врха власти да су ове наше литије губљење времена, одавде им поручујемо да су такве приче губљење врмена. Нека нам то не причају. Дођите међу народ па ће вам бити јасно и што су светиње и како се чувају“, поручио је о. Перовић. Испред Одбора за одбрану светиња у Грбљу обратио се Стефан Спасојевић који је осудио оне који су се „у својој гордости усудили да се дрзну на оно што једино нису успјели да нам отму нити да оскрнаве“. То је како је навео „зид од којега више нема назад, него само напријед“. „То је зид овог манастира Подластве, манастира Савине, манастира Острога, Цетињског манастира и свих наших цркава и манастира. Наших светиња које смо обновили, освештали и Господу принијели, а које безбожна власт у Подгорици хоће да нам отме… Нека чује онај који је умислио да је Бог и којем је мало што је похарао све земаљско, а сада би да отима и оно небеско. Нека чује да ми не одустајемо, да ми не дамо наше светиње, да нашим литијама краја бити неће, све до повлачења овог срамног закона… Побиједићемо јер је с нама Бог, јер на крају крајева, ништа је са Христом све, а све је без Христа ништа “, поручио је између осталог Спасовјевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Вршилац дужности настојатеља манастира Ђурђеви поручује рођаку и његовим колегама: “ Више смо изгинули међусобно се убијајући, него што смо изгинули од непријатеља. Будимо једном људи“ Вршилац дужности настојатеља манастира Ђурђеви ступови у Беранама, протосинђел Хаџи Јеротеј Калуђеровић, упутио је отворено писмо свом брату од тетке Мијазу, који је запослен у МУП Црне Горе и његовим колегама полицајцима. Писмо преносимо у целости: „Е мој брате Мијазе! Пре тридесет и осам година, као твој брат Омер, заједно смо седели у клупи, читали српске писце, писали и говорили српским језиком код професора Милана Цимбаљевића. А сада, српски језик, из кога је настао црногорски са три нова слова, свима смета. Ако могу Америка и Аустралија, два континента, да говоре језиком друге државе, Енглеске , па им то не смета, зар смо ми нешто већи народ од њих па нам је понижење да говоримо српским , до јуче матерњим језиком. Трагајући за смислом живота, ја сам постао православни монах Српске Православне Цркве. А ти трагајући за хлебом, постао си полицајац црногорског режима. И сада стојимо један наспрам другога, као непријатељи. Пошто само чекаш команду па да удариш по мени, дужан сам да ти укратко објасним шта је то Српска Православна Црква тј. вера, па кад ме будеш ударао да знаш зашто ме удараш. Православна вера је љубав према: Богу Оцу, Који је кроз свога јединородног Сина створио свевидљиво и невидљиво Духом Светим. Који је створио човека ( па и нас двојицу) по своме лику и подобију као разумно биће, саздавши га од праха земаљског удахнувши у њега дух, ум и разум као и слободну вољу, која је услов за постојање љубави. Као што је Бог један у Тројици , тако је и човекова душа тројична од ума, разума и духа, а ипак је једна душа тј. један човек. Као што за некога можемо да кажемо да је уман, за некога да је разуман, а за некога да је духован, тако је онај ко је сав у складу са Богом , и уман и разуман и духован, тј. савршен човек са здравом душом. Љубећи Бога, човек љуби и све што је Бог створио, а то укључује пре свега човека, како пријатеља тако и непријатеља, све живо као и неживо тј. сву творевину Божју. Живећи по Божјим заповестима нама се омогућава да смо у љубави, миру и заједници са Богом, а самим тиме и са свима људима као и са свом творевином. Јер што је човек ближи Богу то је ближи људима, и обратно, што је даљи од Бога даљи је од људи. Сваки човек који се роди, има у својој души усађену потребу за заједницом са Богом. Што цар Давид сликовито каже: Жедна је душа моја Бога, Бога живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијему“. Човек који искрено осећа ту жеђ за Богом, и искреним срцем тражи Бога, који у свему види мудрост Божију и диви јој се, који воли сваког човјка без обзира на нацију, веру или боју, који не уме да мрзи непријатеље већ и њих воли, али као некога за кога зна да није у праву па његово незнање толерише, а њега воли као човека, који не чини ништа што би нанело зло било коме у било ком погледу, који се труди да чини само добро подједнако и пријатељима и непријатељима, који верује и поштује свакога човека, који кад му удариш шамар окрене ти и други образ да му удариш и други шамар, ако ће те то чинити срећним, који ако му тражиш у зајам новац или нешто друго не тражи да му вратиш, који ако му тражиш кошуљу да ти и хаљину, који ако му кажеш да ти помогне један сат помогне ти цели дан, који ако ти учини добро посрами се ако га за то похвалиш, који ако га мрзиш уклања се од тебе са болом у души јер је узрок твоје несреће, који свима чини добро а сматра то за ништа јер је дужан да тако чини, који не прави разлику између лепих и ружних, између богатих и сиромашних, између учених и неучених, пријатеља и непријатеља, већ их све воли подједнако без разлике, који ни у мислима не прима помисли о прељуби јер зна да тако прља и помрачује своју душу, а душа покреће тело па самим тиме прља и тело, који мрзи на лаж а радује се истини, који све даје да учини другога срећним а не тражи ништа за узврат, све трпи и све сноси и свему се радује, ради љубави која му даје снагу и силу да живи. У таквом срцу Бог може да се усели и да се огледа као у огледалу. Наравно, да би човек постао овакав, потребан је велики труд и много молитве Богу да га очисти од греха и преобрази да може да твори вољу Божју. Ако се роди човек који има један добар део ових наведених врлина, и ако Бог види његову настројеност да тежи ка усавршавању, тј. да жели да има чисту душу, родио се он ма где па макар и у некој забити, Бог ће наћи начина да га доведе на прави пут, тј. на пут ка Богу. Сада брате Мијазе, када знаш о чему се ради, лакше ми је да примим батине од тебе. Као што је Господ Исус Христос са крста рекао: Оче опрости им јер не знају шта чине. Тако и ја могу да кажем за вас: Господе Исусе Христе опрости им јер не знају шта чине и кога гоне. Ово није борба за власт, јер нама је Бог заповедио да поштујемо сваку власт, што и чинимо. Ово је борба против неправедног закона који гази верску слободу и омогућава држави да отме светиње. Докле ће нам се стране силе смејати. Докле ће цепкати и делити наш народ и правити од њега нове: Вере, нације и партије и тако изазивати грађанске ратове који трају већ вековима. Више смо изгинули међусобно се убијајући, него што смо изгинули од непријатеља. Будимо једном људи. Покажимо свиту да смо храбри и јединствени и да више нико не може да манипулише нама. Будимо светлост и пример свету, да виде како је лепо кад сва браћа живе заједно. Зато позивам све људе добре воље и чисте савести, свих вероисповести, нација и свих политичких опредељења, да нам се придруже у борби за слободу вере, за истину и правду, и покажемо свету да је љубав према Богу и човеку сила коју нико не може разорити“. Протосинђел Јеротеј Калуђеровић, Манастир Ђурђеви Ступови Извор: Митрополија црногорско-приморска