Претражи Живе Речи Утехе

Написао: протопрезвитер Ивица Тодоров Најједноставније је рећи да је СВЕТО ПИСМО порука од Бога кроз коју схватамо шта је истина, а шта лаж! Шта је добро, а шта зло! Шта је за човека корисно и благословено као творевина Божија, а шта није благословено и корисно за човека у овоме свету! Може се рећи да је садржај БИБЛИЈЕ откривање смисла постојања са највишег нивоа. То је сведочанство о догађајима који су утемељили духовну историју човечанства. Она је саветник пуног, благословеног, светог и вечног живота, потврда вредности и смисла рода људског, како у овоме свету тако и у вечности! „Ево, понудио сам вам данас живот и добро, смрт и зло. Ако слушаш заповести Господа (Јахве – Ја сам Вечни), Бога свог, које ти дајем данас – а то је да волиш Господа, Бога свог, да ходиш свим путевима Његовим и да испуњаваш Његове заповести и законе Његове, тада ћеш ЖИВЕТИ“ (Пета књига Мојсијева, 30, 15-16). Поставља се питање, ако је Свето писмо тако значајна и вредна књига, ко је њен аутор? Занимљиво је приметити да Свето писмо није једна књига, већ збирка више светих књига, писаних у дужем временском периоду – од 1480. пре Христа до 98. после Христа – и то од више аутора. Али када се читају свете књиге, и из Старог и из Новог Завета, примећује се да је сав садржај надахнут и вођен једним Извором. Он, Извор, открива нам свој план кроз свете књиге, који се спроводи кроз векове. Односно, Он има један једини циљ и спасоносну поруку целом човечанству, а то је спасење и ослобођење човечанства од сатаниног ропства, од зла, греха, духовне и телесне смрти кроз искупитељску крстну жртву Месије (Христа), кроз Његово васкрсење из мртвих, кроз слање Духа Светога и формирање новозаветног народа Божијег – Цркве. Све наведено чини могућим позив целом човечанству на његово поновно увођење у пуноћу савршеног начина постојања – у ЦАРСТВО БОЖИЈЕ! „Био је презрен и одбачен међу људима, човек бола и навикао на патњу, а ми смо одвратили лица своја од Њега; Био је презрен, а ми Га ништа нисмо ценили. Али Он је узео на Себе наше болове и понео наше слабости; а ми смо мислили да је Он од Бога поражен, кажњен и понижен. И био је рањен за наше грехе и напаћен због наших безакоња; на Њега је пала казна за наш мир, и ранама Његовим ми се исцелисмо“ (пророчанство о Месији од пророка Исаије, 53, 1 – 12; ово пророчанство је написано 740 година пре доласка Спаситеља). „Нико се није узнео на небо, осим Онај који је сишао с неба, Син Човечији, који је на небу. И као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако мора бити подигнут и Син Човечији, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Јер Бог (Отац наш Небески) је тако заволео свет, да је дао Сина Свога Јединородног (Своју вечну Реч/ Логос/ Јединородног Сина), да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Јер Бог није послао Сина свога у свет да суди свету, него да се свет спасе кроз Њега. Ко верује у Њега неће му бити суђено, а ко не верује, већ је осуђен, јер није веровао у име Јединородног Сина Божијег. А овај суд је зато што је светлост дошла на свет, али људи су волели таму више него светлост, јер су њихова дела била зла. Јер сваки који чини зло мрзи светлост и не излази на светлост, да се не би разоткрила дела његова јер су зла. А ко чини истину иде ка светлости да се виде дела његова, јер су од Бога“ (речи Месије забележене у Јеванђељу по апостолу Јовану, 3, 13-21). Тај један Извор, од свега што бележе преписивачи светих књига, открио нам је у самим светим књигама као Јединог Творца свега што постоји – у свим димензијама постојања. Тај Творац, постепено кроз историју човечанства које је отпало од Њега, од Елохима (Бога) кога је јеврејски народ, а и други народи, само осетио кроз његове поступке, открио се као Јахве – као Вечно Биће, јер у Новом Завету, Он је исти и открива нам се у потпуности као Отац наш Небески Који има своју вечну Реч/Логос, односно Јединородног Сина и вечног Духа Светога. Његов Јединородни Син, Његова Реч/Логос који је кроз Духа Светога и пречисту Дјеву Марију (Богородицу) узео људску природу – постао је наш Месија, Спаситељ, Ослободитељ из стања отпадништва. Зато је Месија, током своје спасоносне мисије у овом свету, окупљенима око себе, представницима старозаветног народа Божијег – Јеврејима, рекао ову темељну истину и смисао свих садржаја светих књига: „Ви истражујете Свето писмо, јер мислите да у њему имате вечни живот, а они сведоче о мени (Јн. 5, 39)“ Овим речима нам је потврдио да целокупно Свето Писмо, односно све што нам је откривено у њему – сведочи нам да овај свет и цело човечанство – имају свој једини смисао, истину, сврху и наду постојања у свему што је Месија чинио и чини за нас, у свему што нам је обећао, у свему што нам је показао и доказао као вредност постојања. После искупитељске и свеослободилачке жртве љубави на крсту и после свог васкрсења из мртвих, Месија је својим апостолима открио следеће: „Зар Месија не би требало тако да страда и уђе у своју славу?“ Тако им је, почевши од Мојсија и свих пророка, објаснио шта је о Њему речено у свему Писму (у свим светим књигама)“ (Лк. 24, 27). Дакле, када читамо Свето писмо, све што је у њему написано има своје објашњење, сврху и значење у личности Исуса Христа (Јешуе Месије). Без Месије и без свега што је Он учинио и чини за нас силом Духа Светога у Светој Цркви – и у славу Оца Небеског – читав садржај Библије не би имао никаквог смисла! У том случају, Свето Писмо би било слично разним верским и филозофским књигама овога света, без обећања, без наде, без правог Божанског ауторитета и без решења најосновнијих проблема са којима се човечанство суочава! Само Месија може са сигурношћу рећи: „ЈА САМ Пут, Истина и Живот; нико не долази Оцу осим кроз мене. “ (Јован 14, 6) Само Он може обећати: „ЈА САМ васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре, оживеће“ (Јован 11, 25) Зато је Библија непобедиво и непоколебљиво откровење вечног Творца и Замислитеља постојања. Зато треба да буде свакодневна духовна храна за оне који иду путем спасења, али и за оне који желе да спознају смисао и вредност постојања на реалан начин, како на овоме свету, тако и на вечном плану! И зато ће апостол Павле мудро написати: „Цело Писмо је надахнуто од Бога и корисно је за поучавање, укоравање, исправљање и поучавање у праведности, да би човек Божији био савршен и потпуно опремљен за свако добро дело (2. Тимотеју 3, 16). https://liturgija.mk

Када покушавамо да објаснимо истину, обично кажемо да је то нешто што се не мења, односно да сведочи о суштинама, законима, процесима и догађајима који су такви – такви какви јесу. Истина не трпи утицај, исправке или ограничења. Истина је константна , јер не зависи од човека, односно можемо је само опажати, а не стварати. Само Онај Који је истина смишља, ствара и благосиља истину у суштинама, законима, процесима и догађајима! Бог је истинит ! Он је стваран ! Он је творац и заштитник истине о суштинама, законима, процесима и догађајима! Шта је лаж? Ако је истина увек иста и не можемо да је створимо, лаж није увек иста, јер је променљива према потреби, а можемо и да креирамо лаж , односно измислимо је према потреби и сврси! Лаж трпи оплемењивања, утицаје, експанзије, а све да би се истина што успешније искривила или потиснула ! Лаж је агресија на истину , јер лаж завиди и мрзи истину и увек има за циљ да се прогласи "истином"! Бог није лаж! Лаж је Богу неприхватљива јер је деструктивна и отровна! Бог није творац лажи, јер лаж уништава и трује све што је Он осмислио, створио и благословио у свим суштинама, законима, процесима и догађајима! Шта је незнање, а шта знање? Ако се истина и лаж некако могу објаснити речима, незнање и знање је мало теже! Незнање је последица! Свест о незнању су врата знања! Знање је спознаја истине, али и лажи! Знање је светлост ума, храна за мозак, сазревање осећања, слобода и достојанство личности ! У незнању су свест и савест или неактивне или збуњене! У знању, свест и савест су активне и чврсто усмерене ка истини, здравом, хармоничном и добром! Бог нас подстиче да ово схватимо! Бог је наш једини прави учитељ праве истине ! О познавању незнања и послушности „И Господ Бог узе човека, кога је створио, и уведе га у врт Едемски, да га обрађује и чува. И заповеди Господ Бог човеку и рече: „Са сваког дрвета у врту можеш јести, осим са дрвета познања добра и зла; не једите од њега; јер у онај дан када га окусите, умријећете“ (Пост. 2, 15-17). Наши прародитељи Адам и Ева пре пада имали су ум неоскврњен злом и његовим манифестацијама: завист, гордост, себичност, сујета, лаж, потреба да владају другима... али упркос чистом уму и присуству силе/ благодат Светог Духа изабрали су непослушности Оцу небеском и изабрали су, трагично, да се повинују „оцу лажи“ и тако су изабрали да познају смрт и да постоје у незнању ! Хиљаде година је прошло након трагичног догађаја сазнања смрти ! Преко две хиљаде година од искупитељске крсне жртве Христове! Преко две хиљаде година од Педесетнице, када је срж новозаветног народа Божијег – Црква била испуњена силом и руководством Духа Светога и добила бесплатно савршено знање о ономе што треба разумети! Данас, и поред милиона светих сведока који су истински разумели и спознали живот, данас, нажалост, многи чине исту грешку као и наши преци, нису послушни Оцу Небеском, већ себи, тачније оном оцу лажи“, који их, скривен у збуњеном, усредсређеном на гордост, тврдоглавом и богозавидном уму, хипнотише пожудом, обожавањем ега, лењошћу и бирањем смрти. О, каква проклета и опака лаж која је лагала на исти начин хиљадама година: "Имајте себе без Бога!" А Бог, Отац наш, сведочи нам до данас: Дај ми себе да би ме имао у вечности! протопрезвитер Ивица Тодоров https://liturgija.mk

Стицање смирења је наука над наукама, основа свих хришћанских врлина. Свети Оци су писали многа учења о томе како се пролази кроз ову науку. Па ипак, сваки од њих на овај или онај начин сведочи: немогуће је речима описати шта је смирење. Разумевање се рађа само из искуства. Стога би било крајње наивно покушати да у једном кратком чланку покријемо ову огромну и најважнију тему за хришћанство. Не усуђујући се да то учинимо, покушаћемо да говоримо само о једном кораку на путу хришћанина ка понизности – о томе како себе прекорити а да не изгубимо мирну диспензацију душе. Па, хајде да покушамо да разумемо ово питање. Теза прва: Самопрекор је оруђе, а не циљ сам по себи. Ако га користите погрешно, проблеми ће се само повећати. Да бисте исправно и профитабилно користили било који алат, прво морате разумети за шта је намењен и како га стручњаци користе. Самопрекор је аскетско оруђе које православни монаси користе вековима на сасвим специфичан начин и у специфичне сврхе. А користећи га неразумно, уместо духовне користи, можете само додатно погоршати своје проблеме. Чини се да овде нема шта да се објашњава, де је све јасно из саме речи. „Самопрекоравање” значи прекоревати самог себе. Због чега? Због грехова, наравно. Па, идемо! Укори себе за сваки грешни покрет своје душе – и задобићеш смирење. Међутим, таква једноставност може бити варљива. Замерити себи значи понизити, спустити ниво самопоштовања на могући минимум. Како се човек осећа у овој ситуацији? Понижен и безвредан. Ово стање, искрено говорећи, није баш пријатно. Свако од нас, у већој или мањој мери, зна да се ту не очекује ништа осим меланхолије која се претвара у малодушност. Међутим, сасвим другачије изгледа резултат самопрекора о коме говоре свети оци. Ево речи преподобног авве Доротеја: „...ко себе прекорева, увек је у радости, увек у миру." Онај ко се прекори, где год да дође, како рече авва Пимен, шта год да му се догоди, било зло, било срамота, било каква туга, најпре се сматра достојним свега непријатног, и никада се не стиди. Може ли бити ишта мирније од овог стања? Радост, смирење, недостатак стида... Откуд тако задивљујућа разлика између доживљаја светаца и нашег свакодневног искуства? Одговор је једноставан и очигледан: свети оци су тачно знали зашто им је потребан самопрекор, и користили су га управо да би постигли овај циљ. Свети Игњатије (Брјанчанинов) је прецизно дефинисао овај циљ: „Тип понизности, који нас припрема за подношење туге пре њеног доласка и доприноси самозадовољном трпљењу туге након њеног доласка, Свети Оци називају самопрекором. Туге су неизбежне у нашим животима. Болести, природне катастрофе, епидемије, финансијске кризе, погибија најмилијих и многе друге велике и мале несреће - све су то стални сапутници човека од времена пада и изгона из раја. Чак и тамо где живот тече срећно и безбрижно, сенка будућих туга још увек се назире у мислима, као да говори: „Неће увек бити овако. Човече, спреми се, невоља те неће заувек мимоићи.” Теза друга: Православни поклоници користе праксу самопрекоревања како их не би мучио страх од будућих искушења и како би их мирно дочекали. Болесна особа је често склона да негира своју болест, чак и када почну да се појављују сасвим очигледни симптоми. Овако наша психа несвесно покушава да се заштити од трауматских, болних информација. А ако се особа на време не обрати лекарима за помоћ, последице таквог порицања очигледног могу бити веома озбиљне. Потпуно иста ствар се дешава у духовном животу. Сви смо болесни од греха. Али помисао на то је толико тешка да људи несвесно покушавају да негирају сопствену грешност и теже да у себи виде само добре и племените особине. Ово може донети привремену утеху. Али онда човека задеси несрећа, дође туга. И нађе се потпуно беспомоћан пред њом: како то може бити, добро сам, све сам урадио како треба, зашто ми се то догодило? Почиње да губи дух, љути се на људе, па чак и гунђа на Бога што је допустио такву неправду. А тамо, где се човек осећа увређен од стране Бога, не може више ни од кога да очекује подршку и спасење, остаје сам са невољом и може достићи крајње степене очајања. Да би се заштитили од такве опасности, православни подвижници су користили праксу самопрекоревања. Ево кратког описа тога од Светог Игњатија (Брианчанинова): „Самопрекор је окривљавање себе за грешност, заједничку за све људе и своју. У исто време, корисно је памтити своја кршења Закона Божијег, осим блуда, чије детаљно памћење забрањују Оци, као обнављање у човеку осећања греха и задовољства. Самопрекор има, на почетку вежбања у њему, карактер несвесног механизма, односно изговара се језиком без много срдачног саосећања, чак и у супротности са срдачним осећањем; тада ће, мало по мало, срце почети да саосећа са речима самопрекора; најзад, самопрекор ће се изрећи свом душом, са обилним осећајем плача, умањиће пред нама и сакрити од нас недостатке и грехе ближњих, помирити нас са свим људима и са околностима, сабрати мисли расуте по свету у чин покајања, унети пажљиву молитву испуњену нежношћу, надахнуће вас и наоружаће вас неодољивом снагом стрпљења.” Упражњавањем самопрекоревања човек препознаје своју грешност и престаје умно да бежи од созерцања својих духовних рана, прихвата своју духовну болест и постаје спреман за њено лечење. А инструмент такве терапије могу бити управо од Бога допуштене туге и катастрофе. Шта да се ради, медицина понекад може бити горка, али без ње се не може наћи здравље. Дакле, самопрекор у православном предању није циљ, већ делотворно средство за самозадовољно подношење туга. Али шта се дешава ако се чак и најбољи лек користи без икакве мере? Од корисног средства за препознавање и прихватање сопствене грешности, она се претвара у духовни отров, који буквално трује човека, тера га у малодушност лишавајући га воље, наде и вере у милост Божију. Трећа теза: Православни подвижници су уређивали часове самопрекорења тако да је њихов обим одговарао духовном искуству човека. Наравно, све молитве Цркве прожете су смерним мислима о грешности човека. Међутим, православни монаси посвећују посебно време самопрекору као засебној пракси, која не дозвољава овом моћном леку да неконтролисано испуни читав животни простор особе која још није спремна за такав подвиг. О томе свети Игњатије сасвим извесно пише: „...монаси сваки дан посвећују део свог времена упражњавању самопрекора. Кроз то покушавају да увере, убеде себе да су грешници: пала природа не жели да верује у то, не жели да усвоји ово знање за себе.” Овде је опет важно напоменути да монаси у току дана посвећују само одређени део свог времена овим вежбама. Свети Игњатије непрестано самопрекоравање назива најважнијим само за најсавршеније монахе – у тиховању. Шта ће бити са човеком који није прорачунао своју снагу и узео на себе меру савршених монаха? Десиће се исто што се дешава и код почетника који покушавају да тренирају по шампионском програму. Они ризикују да се једноставно неподношљиво оптерете. Постоји још један проблем повезан са самопрекором: понекад особа са недовољним духовним искуством, претерано разоткривајући сопствену грешност, губи границу између себе и својих греха. И као резултат тога, почиње да усмерава свој гнев више, не на сопствена грешна испољавања, већ директно на себе. Теза четврта: Гнев хришћанина треба да буде усмерен на сопствене грешне и страсне мисли, али не на њега самог. Човек је слика Божија, која је присутна у сваком од нас. А греси и страсти су духовна прљавштина која искривљује ову слику, покушава да је засени, изобличи. Док се љути на прљавштину, човек може и треба да се односи према лику Божијем у себи са пажњом и љубављу, не мешајући је са прилепљеним грешним израслинама. И православни светитељи, не само да су то разумели, већ су о томе и писали у писмима својој духовној деци. Ма колико мале форме страсти биле, пожури да их истераш, и то тако немилосрдно да од њих не остане ни трага.Како их избацити? Непријатељским покретом беса према њима или љутње на њих. Чим приметите нешто страствено, брзо покушајте да изазовете свој бес као реакцију на то. Страствене ствари се не могу одржати другачије него саосећањем према њима, а свака симпатија се уништава гневом; страст се удаљава или нестаје при првом појављивању. Налазим код светих отаца да је гнев дат због тога, да би се наоружали против страсних и грешних покрета срца и отерали их. Дакле, погрешно схваћен и употребљен самопрекор парадоксално води човека, уместо смирењу, ка својој потпуној супротности – гордом очекивању духовног савршенства од себе и негодовању због његовог одсуства. Јасно је да ће са таквим односом према себи бити веома проблематично пронаћи мирни дух. А смирење претпоставља управо такав дух. Пета теза: Скроман човек се бори само са својим страстима и демонима. Остатак света за њега је диван и добар дар Божији. И његова сопствена душа је такође део овог дара, према којем се односи са љубављу и поштовањем. Он саосећа са њом када је боли, подноси њене немоћи и покрива их љубављу на исти начин као што покрива немоћи других људи. Јасно је да се такво унутрашње уређење не постиже одмах. Али да бисте постигли жељени циљ, морате барем замислити његову слику и схватити у ком правцу треба да се крећете. Људи се врло често муче због разних ситних грехова и страсних покрета срца. Напустивши грешни начин живота уз Божију помоћ, узнемирени су што не могу да се изборе са дејством страсти у области мисли и осећања. Али савршена непристрасност је судбина врло малог броја. Ни међу светим подвижницима нису сви стекли овај велики дар. Александар Ткаченко https://pravlife.org/ru

У односу са децом која имају овај неуроразвојни поремећај, најважније су три речи: стрпљење, стрпљење и стрпљење. Њихово понашање је често непредвидљиво, па је потребно да у опхођењу са њима прилагодимо своје понашање како бисмо их разумели. Постоје различите зоне у којима поремећај може да се јави, па тако и постоје различити начини да се њима бавимо, у зависности да ли се ради о поремећају говора, емоција, понашања или социјализације. Много пута се показало да се особе са аутизмом, нарочито деца, веома труде да се уклопе у средину и да превазиђу проблеме које имају. Најбоље резултате могу да постигну када наиђу на разумевање и прихватање од стране околине. Како бисте им помогли, најважније је да их разумете. Свако дете са аутизмом би желело да знате ових 10 ствари: 1. И ја сам дете Мој аутизам је само један део мене и не представља мене у целости. И ти можда носиш наочаре за вид, имаш вишак килограма, неки посебан таленат, жељу, снове. То су све ствари које видим на први поглед, али ако те упознам могу дознати још много ствари о теби. Ти си више од тога, зар не? Ти као одрастао човек можеш одабрати како ћеш представити себе. Ја то не могу да урадим, зато што и не знам шта све могу да урадим. Ако на мене гледаш као на дете са аутизмом и имаш мала очекивања, ја то осећам и моја природна реакција је: зашто уопште да покушавам? 2. Моја чула не функционишу правилно Чуло мириса, укуса, додира, вида не функционише исто као код тебе. Код мене су чула много израженија, често ми задају бол и зато сам осетљивији/а. Могу неочекивано побећи, почети да плачем или да се нервирам, зато што не могу да контролишем осећај који се буди у мени. Можда је за тебе неприметно, али мени може да смета прејака светлост, снажан мирис хране, звук прибора за јело. Не могу ти рећи тачно шта ми је, али немој да те плаши моја реакција. Само буди поред мене, не плаши се и не осуђуј ме. 3. Буди стрпљив/а са мном и покушај да схватиш шта не могу и не желим, насупрот томе што нисам способан/на да те разумем Није да не желим да те послушам када ми говориш, већ те не разумем. Ако си далеко од мене и довикујеш ми, ја чујем хаотичне звуке. Ако желиш нешто важно да ми кажеш или да ме натераш да урадим, онда дођи ближе мени и изговорај речи јасно и полако док ми се обраћаш. Тако ћу јасно разумети и моћи ћу да те послушам. 4. Ја размишљам, схватам и говорим буквално, не користи метафоре Шта год да желиш да ми кажеш, користи праве, одговарајуће речи у њиховом буквалном значењу. Не говори ми да сам дотеран/а као бомбона, ако нигде нема бомбоне. Када желиш да кажеш да греје сунце док пада киша, а говориш: „Мечка се жени“, можеш ме уплашити зато што ја очекујем да видим страшног медведа. Говори ми шта треба да разумем. Стање аутистичне деце може значајно да се побољша уз помоћ терапије матичним ћелијама. Спроведене су бројне студије које показују запањујуће резултате у овој области. 5. Труди се да приметиш све моје реакције. На тај начин покушавам да комуницирам Тешко ми је да ти речима кажем шта ми треба, па би било добро да се потрудиш да разумеш говор мог тела, гримасе и мимику лица које правим. Желим и да ти кажем, али те моје речи могу изненадити. Ја употребљавам све што чујем, читам, видим. Понекада могу употребити и веома компликоване речи или терминологију која није одговарајућа за мене, али ја јој не знам значење. Знам само да треба да говорим. Имај стрпљења и разумећеш ме. 6. Нацртај ми, покажи ми шта желиш да видим, да урадим Много боље разумем ако ми је нешто визуелно представљено. Док ми говориш, добро је ако можеш и да ми нацрташ. Много лакше ћу те разумети, а у будућности ћу знати и које речи да употребим. Показуј ми више пута. Молим те, имај стрпљења. И ја желим да ти узвратим и да ме разумеш, само те молим да ми помогнеш и имаш стрпљење. 7. Веруј у мене и пружи ми подршку, подсећај ме шта све могу, а не шта не могу Исто као и сви остали који када уче нешто желе да верују да могу успети, тако и ја. Потребна ми је околина у којој се осећам сигурно, вољено и прихваћено. Не могу да напредујем ако осетим да је неко разочаран у мене или ако ми стално говори колико ствари не могу да урадим. Уместо тога, мотивиши ме, кажи ми шта сам све научио и шта све могу, а ја ћу урадити много више од тога. Постоје разни начини да се ствари ураде онако како треба. 8. Помози ми да се социјализујем Можда изгледа као да ни са ким не желим да се играм, али заправо ја не знам како да играм игру као друга деца. Покажи ми како да се дружим са другима. Објасни и другој деци како да се играју са мном. Можда ћу успети да се уклопим. Ја не разумем говор тела и гримасе које праве друга деца. Не знам ни да се играм као они, а не знам ни како да правилно реагујем. Научи ме. Ако се насмејем када неко дете падне, то не значи да мислим да је смешно, већ да не знам како да реагујем. Објасни ми да то није у реду, па ћу знати за сваку следећу ситуацију. Али, објасни то и осталој деци. 9. Препознај моје неуобичајене реакције Желим да знаш да су неочекиване и неконтролисане реакције много јаче од мене него од тебе. Оне су веома изражене зато што су моја чула много израженија од твојих. Понекад могу указивати на оно што не могу речима да ти кажем. Нажалост, чешће су то знакови нечег непријатног што осећам у себи или својој околини. Можда је страх, паника, али је можда и начин за изражавање моје љубави и среће. 10. Воли ме безусловно Молим те немој предамном да употебљаваш изразе попут „Ех, да си само...“ или „Зашто не можеш да...“. Сигурно ни ти ниси испунио/ла сва очекивања твојих родитеља, па ти то нису свакодневно понављали. Ја нисам одабрао да имам аутизам. Знај да се то дешава мени, а не теби. Али без твоје помоћи моје шансе да одрастем у успешну и самосталну особу су много мале. Три речи су најважније у нашем односу: стрпљење, стрпљење, стрпљење. Гледај на мој аутизам као на другачију способност, а не неспособност. Подсети се свих ствари које могу да урадим, а не оних које не могу. Истакни моје предности. Можда не могу сваки пут да успоставим контакт очима или правилно разговарам, али да ли си приметила да не лажем, не осуђујем друге људе, не оговарам? Ја се ослањам на тебе. Буди мој водич. Воли ме због оног што сам и ја ћу урадити све да ти покажем да могу и много више. https://www.bebologija.rs/razno/saznajte-sta-bi-deca-sa-autizom-zelela-da-znamo-o-njima.html

Вероватно је неко од вас бар једном у животу чуо речи оних око себе: „Волео бих да могу да користим твоју енергију у мирољубиве сврхе“. Овај иронични узвик обично значи да особа, којој је упућен, не ради оно што би требало да ради. Али у овој иронији има истине. На шта људи троше енергију: стално листање наслова вести, бесконачно гледање ТВ серија (или, још горе, празних и глупих видео снимака на ТикТок-у), сати компјутерских борби са виртуелним тенковима... И немојте да мислите да је све ово део незрелих тинејџера; сада су одрасли заузети овим. Понекад сво слободно време проведу на таквим „активностима“, а онда се испостави да ништа није урађено по кући, пропуштени су важни радни задаци, не обраћа се пажња на породицу и пријатеље и, што је најважније, нема времена ни енергије за молитву. На крају крајева, све ове празне ствари нису само губљење времена, већ и губитак енергије, губитак виталности. Онда долази време Великог поста, људи се свесно одричу празних и сујетних забава - и, чини се, треба да имају и времена и снаге за добра дела и молитву. Али, авај, човек се често осећа празним, преоптерећеним и уморним. Како то? На крају крајева, елиминишу се непотребни ометајући стимуланси. И зашто је за време поста лакше одустати од брзе хране него баш ових спољашњих иритатора? Разлог је унутрашња празнина. Човек је створен од Бога да се бескрајно усавршава. Зато људи у почетку имају жеђ за знањем, жеђ за развојем. Међутим, истинско знање, истински развој је увек рад, а пала људска природа не воли да ради. И тако жеђ за знањем гаси сурогат: управо спољашњи подстицаји о којима говоримо. У међувремену, они само имитирају знање. Делује као да нешто читамо, учимо нешто ново, али се на крају испостави да је то имитација, празно дејство на нерве. Али, празнину треба попунити. За хришћанина је, пре свега, то молитва, реч Божија. И како је понекад тешко лењој души која је изгубила вештину промишљеног читања, лежерног и дубоког конзумирања озбиљних информација. Овде долазимо до прве фазе образовања душе. Да бисте прихватили духовност, прво морате образовати своју душу. Како душа, која није негована уз помоћ вредних примера људске културе, може стећи духовност? Начитана, образована особа мање је у опасности да напуни душу јефтиним сурогатом. И напротив: човек који је затровао своју свест информативним глупостима, ће са великом муком моћи да сагледа и молитву и реч Божију. Хајде да пазимо шта упражњавамо. Као што је нездрава храна штетна за тело, тако су штетни утисци лоши за душу. Ово вреди разумети и прихватити. А пост је вероватно најбоље време да почнете да побољшавате свој живот и да не трошите енергију на празне ствари. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru

Колико ми – човечанство – не одговарамо Јеванђељу! Пре две хиљаде двадесет и четири године Господ и Спаситељ наш Исус Христос дошао на свет да нас све спасе, да нас исцели од ропства греха, смрти и ђавола. Он је утро пут човеку у небо. Нешто касније, по благослову Божијем и руководству Духа Светога, четири човека, који су визионари Божији и сведоци овоземаљског живота Христовог, пишу четири књиге – Јеванђеља. Ове књиге, допуњујући једна другу, постају једна целовита књига – Четворојеванђеље. И она је, заједно са Старим Заветом, Апостолским посланицама и Откровењем светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, најсветија књига на Земљи. Књига над књигама. Управо тако се преводи реч „Библија“. Скоро сваки њен стих је заповест Господња, Радосна вест, животно правило за сваког човека, а поштовање овог правила отвара човеку вечни живот. Библија је најчитанија, најтиражнија и најцитиранија књига у читавој људској историји. Налази се у скоро сваком дому од Јапана до Алабаме, од Чукотке до Јужне Африке. Ради погодности, Библија (све ове стотине страница) је подељена на стихове. Многи свети оци, библисти и научници из целог света писали су своја библијска тумачења, која чине ризницу и срж светске аскетске и научне литературе. Постоји чак и посебна наука „егзегеза“ (од грчког „тумачење“), која проучава различита тумачења Светог писма Старог и Новог завета. Али и даље је невероватно колико ретко отварамо ову Књигу и колико је не пратимо. Њене речи сијају и теку у свет, претварајући га у рај, као плодна вода која даје живот Универзуму. Али како су наша срца далеко од Бога и од ове велике Књиге! Бог рече: Ја сам Господ Бог твој; Нека за вас нема других богова осим Мене. И не прави од себе идола. А ми стално градимо себи идоле. Од новца, моћи, сујете, сопствених пожуда, нација, народа, политичких партија, држава, појединаца који су кроз људску историју тежили, труде се и вероватно ће се трудити до краја времена да иду путем, не Христовим, већ антихриста, правећи од себе „богове“ за обожавање других људи. Материјалне идоле себи стварамо и од ствари – аутомобила, станова, пића, телевизора, компјутера и телефона, хране и још много тога. Светогрдимо и хулимо, поново разапињемо Христа својим гресима, нашим лажним заклетвама и обећањима, својим клетвама и осудама, које се дешавају сваког минута. Не сећамо се недеље и не благодаримо Богу за Васкрсење Христово и за васкрсење у Христу сваког од нас. Не желимо да васкрснемо! Напротив, хоћемо да живимо у гадостима и прљавштини. Не поштујемо своје родитеље, не поштујемо старије. А заповест „Не убиј“ је недавно постала веома незгодна. Чини се да многе људске заједнице генерално желе да је укину и из ње уклоне реч „не“. А најгоре у свему томе је то што су се у многим периодима људске историје, уместо да испуне Јеванђеље, крили иза Јеванђеља. Покушавали су и покушавају да га "искриве" и пошаљу хиљаде људи у смрт под заставом Христовом. Ово је, наравно, страшно богохуљење. Труде се да Онај који је љубав, и Онај који је позивао на љубав са свих страница Јеванђеља, буде оруђе мржње и убиства. Да, ми смо фарисеји. Волимо веру у себе. Пажљиво пратимо ритуале да би нас сматрали светима и да себе сматрамо светима. Да, ми смо садукеји. Волимо своју малу моћ, похабану столицу испред телевизора, свој новчаник више од Другог Христовог доласка и неба. Да, нисмо сиромашни духом – ми ходамо „Вавилонским кулама“. Ми нисмо миротворци.. И да ли у овом случају можемо да страдамо за Христа, да будемо гоњени због Христа? Да ли смо способни да идемо путем Христовим? Пред нама је период Великог поста. Време је да промените себе. Зауставите се, покајте се и почните свој пут ка Богу. Како? Кроз читање Библије и пре свега Светог Јеванђеља. Нека се његова света вода улије у вашу душу. Нека свете Заповести постану ваш унутрашњи темељ и структура вашег срца, ума и душе, и коначно, тела! Ово је пут ка Богу. И у овој блаженој чистоти заповести Он ће вам се свакако открити. А све остало је уништење. Ужасна, страшна, болна смрт. Преживеће само онај ко скочи на камен из ове немирне земаљске долине. А овај Камен је Христос и Његова Света Црква. „На непомичном, Христе, камену заповести Твојих, утврди мисли моје...“ – ускоро ће се у Цркви чути великопосно појање. Пожурите да напустите погубни и празан пут и окренете се Богу. протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

Шта нас највише брине? Помрачена и изгубљена душа...или огреботине на ауту? Прескакање недељне службе...или пропуштање радног дана? Служба дужа десет минута... или ручак касни пола сата? Црква са млаким хришћанима...или млака кафа? Наша непрочитана Библија... или непрочитане новине? Запуштени црквени послови... или запуштени кућни послови? Пропуштате добро библијско поучавање... или пропуштате омиљену ТВ емисију? Плач сиромаха за хлебом ... или последњи залогај дезерта? Минималне донације цркви... или наша незадовољавајућа примања? Деца касне у цркву... или деца касне у школу? Препознавање ствари које нас муче откривају право стање наше душе. Могу ли хришћани себе да називају Христовим следбеницима и да у исто време имају претежно светске интересе? Одговор „да“ био би раван веровању да човек може да буде оперски певач и да попуши три паклице цигарета дневно – то једноставно не може! Питање је шта се десило нашим душама да створимо овакву везу са светом и занемаримо важна питања? Црква нас је увек учила да свет не прихватамо ради њега самог, већ као средство општења са Богом. Свет постаје „бог“ када нас потрага и преокупација животним задовољствима прождире. Св. Павле пише: „Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство, да немају изговора. ” (Римљанима 1:20) „Животна задовољства“ су повезана са стањем наше душе. Ако свакодневно боравимо у свету занемарујући своју духовну природу, онда опажамо задовољства која хришћанима не приличе. Наше душе су као филтери, мења их оно што кроз њих пролази. Последице овог греха су разорне. Када било шта осим воде прође кроз филтер, филтер мења боју и постаје прљав. И даље задржава свој изглед филтера, али је сада таман и изгубио је способност да буде филтер. Наше душе су сличне њему. Тек када пречиста вода Духа Светога испуни наше душе кроз молитву, пост и исповест, оне поново добијају лепоту и чистоту коју им је Бог доделио. Често непознат аспект наших душа је да их грех може толико променити да утиче на начин на који наши умови доживљавају свет, водећи нас веома погрешним путевима. „Порок страсти“ указује на однос према свету који је лишен Божијег присуства – то је живот ради живота. Тада душа „потамни“ и после тога, наши умови се „претворе у прах“ и почињу да жуде за неприкладним задовољствима. Своје ставове према разним животним догађајима не сматрамо страстима, али јесу. Како се приближава свето Васкрсење Господа, Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, највише би нам користило ако бисмо покушали да променимо оно што нам највише смета. Да је Христос упитан: „Шта Те највише мучи?“, шта мислиш, шта би Он одговорио? Зашто би наш одговор био другачији? С љубављу у Христу, о. Андреј Ј. Баракос https://www.bogonosci.bg

Свештеник Михаил Васиљев: Прво, зато што је то тешко. Друго, зато што је то неугодно за савременог човека који је веома прагматичан по свом погледу на свет. Треба губити своје сопствено време - савремени човек живи у илузији да нема довољно времена, иако му то не смета да га губи например поред телевизора. И човек све време живи тим временом које у ствари често узалуд губи. Он стоји у Цркви и чини му се да има много неодложних послова, и да треба негде да жури. И заиста - то су знали још древни подвижници благочестивости - тешко је и необично остати сам са собом, а камоли прићи Богу и бити с Богом, у Кога можда и верујеш, али још не видиш довољно. Наравно, све то заједно доводи до тога да савремени човек бесциљно провод значајан део свог живота, и не може да нађе времена да буде или одстоји, или бојим се чак и да изговорим ту реч - да се помоли на Богослужењу. Игуман Петар (Мешчеринов): Један од узрока због кога људи не схватају хришћанство и удаљују се од Цркве је тај што су Јеванђеље - у буквалном преводу “блага вест”- заменили неком злом вешћу. Основа наше вере - Васкрсли Христос, васкршња радост коју може да осети сваки човек - се замењује проповеди о светској масонској завери, о скором доласку антихриста, о злим духовима, аду и вечним мукама. Христос представља само средство за избегевање истог - и то не сам Христос, већ спољашња оцрковљеност, испуњавање обреда, механичко стајање на васкршњим службама. Резултат тога је да се религиозне душевне потребе не задовољавају. И зато се многи људи који искрено траже Бога држе подаље од такве Цркве. Она им се чини као нека чудна установа у којој су људи помешани на тајном масонству и са злим духовима. Наравно да постоје и зли духови, и “тајна bezzakonja”, као и антихрист који ће се и појавити напоселтку. Али није то страшно, већ је страшно то што све горе наведено представља основу проповеди и из неког разлога се назива Православљем. Свештеник Александар Лаврин: Мислим да овде узрок није у атеизму. Данас нема много атеиста, а и раније убеђених није било много. Људима је по правилу својственија религиозна равнодушност. И када се после пада атеистичке идеологије показало да многима није страно постојање духовног света постао је јасан озбиљан узрок због кога људи не иду у Цркву: само по себи то признање “оностраног” ништа не мења у човековом животу. Прави религиозни живот почиње онда када човек зажели да Бог буде на првом месту у његовом животу. А то није увек једноставно и захтева напоре од човека: тражење и труд. Не смемо да заобидејмо ни споредну и за нас црквене људе горку истину. Многи људи не иду у Цркву зато што ми хришћани сами за то дајемо повода. У религиозном животу је постојао велики прекид, многе традиције су изгубљене, а пре свега - традиције трпљења и смирења. И људи често нажалост не налазе у хришћанима пример јеванђељског живота. И ми свештеници, пастири такође томе доприносимо. Изашли смо из средине “религиозне заборавнсоти” и такође се учимо хришћанском животу. Али цена наших грешака је далеко већа од цене грешака парохијана, онда када ми не пружамо срдачну топлину и разумевање. Ја то добро знам, примећујући понекад на себи небратски и пристрасан однос - на исповести, у разговору са људима ... Зато данашња Црква не представља толико место духовног подвижништва, колико болницу, која прима болеснике и инвалиде. Значи у њу и одлази онај ко је признао своју болест и жели да се лечи. Свештеник Николај Емељанов Најзадивљујуће је то што људи иду у Цркву, јер се у Русији после целе епохе гоњења, религиозне некултуре и неписмености савремени човек рекло би се није у могућности да пронађе традиционалну духовну културу и веру. Савремена мода, масовна култура, страшна пропаганда, па понекад чак и данашња државна политика представљају препреку за то. Међутим упркос свему многи проналазе ту духовну културу или јој веома теже. То је увек процес веома личан и веома тежак. Он захтева рад на себи, много смирења и покајања, што никоме никада није било једноставно. Господ у Јеванђељу, обраћајући се ученицима, назива их “со земљи”. Со је значајан и веома стар религиозни симбол. Поред других, она има и веома једноставан може се рећи суштински смисао. У храну се увек ставља мало соли - једна кашичица на велики лонац -али је храна без ње безукусна. Та “со” су они који само не “гледају издалека” или чак “одлазе у Цркву”, већ живе по вери црквеним животом, - таквих људи је увек било и биће мало. С друге стране, од самог друштва па чак умногоме и од државе зависи, хоће ли оно бити окренуто ка високој духовној култури или ће његов живот изгубити своју “со”, постати “безукусан” и бесмислен. Јеромонах Макарије (Маркиш): Ја сам петанест година морао да живим и радим далеко од Русје, у америчкој држави Масачусетс. У Сједињеним Државама тешко се може замислити да човек који себе назива православним није редовно у Цркви. То се једнако односи и на оне који су примили Православље, као и на оне који су се у свом зрелом узрасту вратили својим националним и културним коренима. И наравно на оне који су слично трговцу из јеванђељске приче, који је пронашао бисер непроцењиве вредности, пришли у Православље “споља”. Приметите да је и за једне и друге и треће карактеристично интересовање за религију уопште а посебно за Православље. Нека незнање и доминира на културно-друштвеној сцени, али људи га савлађују и долазе у Цркву. А ако се уопштеније одговори на питање ... Примењено на људски живот, питање “Зашто” даје огроман простор за одговор, и шта год да се одговори биће у већој или мањој мери истина: зато што не желе, што нису навикли, што немају времена, што немају потребе за тим, зато што им је тамо тесно, хладно, вруће, загушљиво, досадно и сл. Коренити узрок је наша слабост, несаборност, раслабљеност, неодговорност, равнодушност. Наш грех. Ако би се питање прецизирало на следећи начин: “Укажите нам разлог који је данас најреалнији”, онда бих ја одговорио: незнање. Да би се оно одстранило, потребно је омогућити просвећивање у школама и мисионарску проповед по местима и у СМИ-а, у чему ће нам Господ помоћи. Свештеник Јован Охлобистин: Када је тек почињало поновно рађање Православља, сами верујући људи и свештеници су ненамерно радили много тога што људе може да одврати од Цркве. Као на пример старице које су викале на младе девојке које су први пут ушле у Цркву у панталонама, сви ти млади старци и младе старице са својим “пророчанствима” и полупаганским “поукама”, као и чудна хистерична литература која се назива “православном”. Па затим сва та засташивања од стране свештеника да сте сви ви страшни грешници, неваљалци. Одмах разделите сву своју имовину, а сами падните на колена и идите у планине. И без обизра на све неће вам бити опроштено ... Просто ме језа пролази кад се сетим свега тога. Дошло је до тога да је сам Свјатијејши Патријарх морао да се умеша. Многи људи који су први пут ушли у Цркву и сусрели се с таквим односом према себи су помислили: боље да одем негде у будизам, тамо није све тако мрачно. Наравно временом су се додале теме за критику, а међу њима и поседовање телефона и аутомобила од стране свештеника (интересантно, а како без тога знати да ли треба посетити неког болесног парохијана?) и тако даље. На срећу, постепено се изглађују сва та изобличавања у односима између светских људи и Цркве. Престали су да застрашују народ, а све више људи долази у Цркву. Сада можемо верницима да пружимо оно што је најважније - љубав, а не строгост, јер Бог и јесте Љубав. Свештеник Дионисије Подзњајев: Мислим да су узроци различити. Постоје просто људи који не верују у Бога - ту нема никаквог коментара. Сећам се једне старије даме која је говорећи о црквеној служби упоређивала је са позориштем: “Два-три пута се може ићи на представу, али не и више од тога ...а истоветне службе из дана у дан - то је страшно, мора да је једнообразно и досадно!” Ту је очигледно присутно незнање мољења у Цркви, непознавање службе, несхватање смисла онога што се дешава. За многе је тај језик, који је најбогатији и најлепши, потпуно недоступан. Треба се више говорити о смислу Богослужења, и омогућити људима да схвате да се у Цркви могу сједнити са небеским, и постати већ на земљи причасници Неба. У ствари људи не умеју да у Цркви пронађу оно најважније - опит Неба. Због чега? Због тога што понекад траже нешто друго. И онда то не налазе и разочаравају се. Можда њима и није потребан тај опит Неба ... Али све остало је другоразредно. Многи не могу да себе приморају да практикују духовни живот - као што је Господ рекао: “Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају” (Мт. 11, 12). - а људи су лењи да се моле, тешко им је да посте, ум се није навикао да буде усредсређен, стиде се да се исповедају! То су главни разлози. А ако се говори о више спољњем поретку, онда је то - заузетост свештеника, њихова понекад хладна пажња, ... Понекад је то - грубост парохијана, данас тако распрострањен примитивизам ... То је највећи проблем за оне који стоје на црквеном прагу и надају се да виде Лик у њеним чедима. Протојереј Игор Пелинцев: Невоља је наравно у томе што у народу постоји одређена религиозна самодовољност - скоро 80% Руса себе сматрају православним хришћанима. “Ми смо крштени...”, “ми ништа не одричемо...”, а такође “истина, ту нешто има ...”Ако се тим тврдњама дода још и то да многи људи заиста dolaye у Цркву само једном или двапут годишње (на Васкрс да упале свећу ...) онда се може закључити зашто је такав црквени живот у народу. Неки се чак причешћују (једном годишње или чак једном у неколико година) не знајући да узимају учешће у великој Тајни. Правим црквеним животом живи само 1-3% Руса. Сагласно томе, наш православни народ представља главног потрошача масовне “духовне” културе - активно обновљениг паганства с његовим уобичајеним атрибутима - хороскопима, гатањем, исцелитељима и религиозном равнодушношћу и прихватањем свега. Црквени живот није тако занимљив као савремени “мистицизам на дивану” - и зато се нема потреба за њим. Црковност треба учити, али то не налази одзив у души савременог човека, који је навикао да користи “духовну фаст-фуд” (духовну брзу храну). С друге стране је очигледно да наша драга и многострадална Црква још не налази у себи довољно снаге да крене у сусрет народу. Неки свештеници и неки мирјани сматрају да Црква не треба да снисходи савременом човеку, већ да га издиже изнасд света који гине. То је тачно по смислу али не и по тактици. Ти људи сматрају да не треба нигде ићи - коме треба, доћиће у Цркву сам и ми ћемо их свему научити (чак штавише под “свим” се подразумевају спољње ствари - како се крстити, како стојати на служби, итд, а богословље - оно је за богослове). Треба нешто рећи и о православној “фаст-фуд”. Постоје заједнице које шпекулишу са мистичним осећајима савременог човека, која су често затрована неопаганством, и они својим члановима у замену за праву диховну храну дају сумњиву храну. Уопштен назив таквих заједница је: “Како избећи крај света и остати са својима”. Пут таквих заједница је секташки и супротан Цркви и здравом разуму, али он неке људе веома привлачи одвраћајући их од праве православне црковности. Велику улогу у расцрковљавању неоцрковљених играју наравно и СМИ-а. Она с једне стране уносе нове (а у ствари - старе) паганске вредности, а с друге стране прљају обновљено Православље, приказујући друштву Цркву и Њене слижитеље крајње негативно. И резултат тога је да народ бојажљиво тапка у месту и пролази поред, а свештеници са верним парохијанима извирују иза црквених врата у нади да ће још неко свратити код њих, и да ће их свему научити. Јеромонах Сергеј (Рибко): Прави узрок је у томе што човек просто нема посебну жељу да иде у Цркву. Док је млад и пун оптимизма, њему није до тога. Он гледа на живот кроз ружичасте наочаре, кује своју светлу будућност ... И тек кад одрасте и суочи се са животном реалношћу, почиње да размишља и да се упознаје са хришћанским вредностима - и често као резултат тога долази у Цркву. То су обично људи зреле доби, старији од 40 година. Поред свега, срећу се млади људи који су од младости посветили себе Богу. Они су или рано преживели неке трагедије, или су се разочарали у овоземаљске вредности, или су то чисте душе које је Бог призвао. Ја сам такве људе често сретао иако је такав човек у данашње време - право чудо. Дешава се да се неко оцркови са тридесет или чак и са двадесет година иако за то не постоји неки видљиви узрок - несрећна љубав, животне трагедије, и сл, - не. Ко има отворено срце - њему Бог прилази раније. Протојереј Александар Сорокин Уопштено говорећи људи долазе у Цркву, додуше ретко. Ако желите да кратко одговорим узрок је наравно у самим људима. Притом, како у онима који не иду у Цркву, тако и у онима који иду. Не треба доказивати да је сваки човек религиозан по својој природи, и он ту своју религиозност изражава на разне начине и у разној мери. Али проценат оних који своју веру исказују јавно и свесно као веру у Бога, о Коме учи Библија - није тако велик. А још мање их је међу онима који одлазе у Цркву. То је због тога што многима ни до дан-данас није јасно шта је то Црква и зашто је човеку без Ње тешко и лоше. Опште прихваћено мишљење о Цркви се толико укоренило у свести већине људи, да они не могу да схвате да је Црква нешто сасвим друго, сем бригама преоптерећени свештеници и малодушни мирјани. Многи Цркву поистовећују само са свештеничком јерархијом, то јест сматрају је као неку организацију, која врши одређене функције. А новозаветно учење о Цркви као хришћанској заједници, окупљеној око Васкрслог Христа, је мало познато већем броју људи. И невоља је у томе што многи људи и у самој Цркви не долазе одмах до тога сазнања па тиме не доприносе приласку Цркви других људи који зато у Њу ни не долазе. Протојереј Аркадије Шатов: Људи не иду у Цркву из разних разлога. Неки зато што мисле да је хришћански Бог исти као и сами недостојни хришћани. Неки не иду зато што их привлачи овај свет, и важнији им је спољашњи лажни сјај, као што су за дивљаке важнији стаклени бисери, него грумен злата. Неки не иду због лењости, а неки зато што их Бог још није призвао. Неки од тих људи који не иду у Цркву су поседнути злим дусима, неки су - глупи ...Неки други опет не долазе у Цркву јер су издали Бога. Људи не иду у Цркву јер како каже Јеванђеље један је купио њиву, коју треба да обрађује, други волове које треба да упреже, а трећи се недавно оженио. Зато они не долазе на брачну гозбу (Лк. 14:1). Јеромонах Калистрат Романенко: Као прво, људи ипак не иду Цркву, па ни у моју, иако не сви и не често. Али за ову годину дана откако сам ја овде, нема ниједног човека из станичне експедиције који је пропустио неку службу. И то не екскурзију, већ управо службу, Божанствену Литургију. Постоје људи који одлазе у Цркву али не тако често. Они су без обзира на то верујући и православни. Ја не могу да кажем да је њихова вера лошија од моје, иако сам ја свештеник и служим Божанствену Литургију. Други опет не иду у Цркву зато што не знају да је то Божији Дом. То су просто непросвећени људи, који не схватају зашто треба стајати два сата на служби и слушати неразумљиве песме и молитве. Али то је обично само дотле док "печени петао не клоне". Тада почињу да питају: “Шта ја треба да урадим да би ме Бог услишио?” А неки људи не долазе зато што виде како свештеник живи - користољубивије и похотљивије од других неверјућих људи. Знао сам једног човека који је у већини ствари испуњавао јеванђељске заповести (притом ниједном не прочитавши Јеванђеље), али није почео да одлази у Цркву, због тога што се свештеник није баш најбоље понашао. Од свештеника се данас захтева да мирно, корак по корак васпитавају и оне који ретко долазе у Цркву показујући им живот у Богу. Треба проповедати, и то пре свега сопственим животом а не речима, испуњавајући речи Светог Писма: “Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра д‌јела и прославе Оца вашега Који је на небесима” (Мт. 5:16). http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=468

Јеванђеље нам говори о тешким стварима ...које остварују светитељи. Када сам први или други пут отишао на Свету Гору Атон, посетио сам руску келију у којој су живели грчки монаси, а међу њима и два кипарска монаха. Тада сам одлучивао да ли да останем на Светој Гори. Реч је о 1976. години када је Света Гора била потпуно одсечена од света, а на Кипру нису ни знали за постојање Атоса, јер смо, сећам се, морали да положимо пријемне испите да бисмо ушли у гимназију, а моје знање је било толико „обимно“, да сам на питање где је Христос рођен, у тесту написао: „На Светој Гори“ – уместо Витлејема. Зашто сам то написао? Сетио једне новогодишње песме о Деда Мразу и Светој Гори, тако нешто. Ови појмови су се спојили у мојој глави и написао сам: „На Светој Гори“. А када сам стигао тамо, почео сам да се двоумим да ли да останем тамо. И желео сам да останем, и плашио сам се да останем, јер сам стално размишљао: шта ће бити са мојом мајком, са Кипром?.. Мисао ми је говорила: „Шта ако избије рат на Кипру, а ја сам овде ?” Као да сам могао да спасем Кипар својим присуством... херој! Ето колико апсурда човек може да измисли! У подне смо се окупили на ручку, и такве су ми се мисли вртеле у глави. Али нисам желео, нисам могао ни да помислим да заборавим Кипар. Христове речи тако су тешке ...јер је тешко када ти кажу: „Остави све!“ Оставите мајку, оца, браћу, децу, њиве, куће, знање, све!“ Христос овде говори апсолутне ствари да нам помогне да престанемо да будемо слабићи и да постанемо живи и снажни људи. Иза сваког човека који иде за Христом крије се одрицање од много тога. Не можете следити Христа ако не одлучите да одустанете од нечега. Наравно, ако останете у свету, нећете морати да се одрекнете своје мајке, свекрве или свог шефа, или свих других, али ћете свакако морати да одустанете од ваше воље, ваше страсти, ваше себичности, ваша љубави према новцу, сладострашћа, љубави према слави... Један младић је дошао код нас са намером да се замонаши овде на Светој Гори. Одрекао се родитеља, одрекао се пријатеља, диплома, новца, али није могао да се одрекне својих албума са маркицама. Када је старац у својој келији видео гомилу албума, упитао га је: - А шта је унутра? - Маркице, Геронда. - Зашто си их донео овде? За шта ти требају? — Од детињства сам волео да сакупљам маркице. - Па добро, ако си их већ донео овде - а била је зима - онда ће бити погодни за ложење пећи! А он, јадник, пребледе, позелени, поцрвене и рече: - Ја не могу то да урадим. - Па, ако не можеш, онда их узми и иди! То је све! Старији нису имали другу реч. Отишао сам до момка и рекао му: - Па, зашто си оставио мајку, оца, браћу, а не можеш оставити ове маркице? А старешина је био категоричан: - Или их спали, или изађи! А кад ме је видео да му прилазим, додао је: "И неће их спалити нико други!" Нећеш их дати оцу Атанасију да их спали, него ћеш их сам спалити! Покушао сам да се заузмем за њега: - Па, зар није штета уништити тако лепе маркице? Геронда, тако их је тешко сакупио. Па добро, хајде да их не задржимо за себе, јер стварно, шта да радимо са њима у пустињи? Али сачувајмо их, можда дође неки младић који би се таквом поклону обрадовао. - Не! Сам ће их спалити! И тако се догодило. Ако нас сада слуша неки филателиста, бојим се да бисмо могли имати проблема. Али тамо, на Светој Гори, такве ствари се не цене. Христос помаже човеку да буде храбар ...да не би био кукавица, плашљив, половичан. Христос јасно каже: „Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима.“ (Матеј 10:32–33). Ове Христове речи испуниле су Цркву мученицима. Милиони мученика који су претрпели неизмерне, нељудске муке, и то не само они зрелих година , већ и мала деца, девојке... Света Марина је имала 15 година, Света Варвара 16, Света Ирина је била млада, Свети Георгије 20 година, Свети Стефан такође 20. Или бебе. Свети Кирик је имао 3 године, Свети Валеријан 16 месеци, Цар га је узео од мајке и упитао: -Ко је прави Бог? Беба је одговорила: - Христ! Затим га је бацио са трона право на мермер, и беба је умрла. Свети мученик Цркве. А свети Кирик, дете, када су покушали да му кажу да Христос није Бог, удари владара, и он га баци право у огањ. Дакле, ове Христове речи испуниле су Цркву мученицима. А да су се одрекли Христа, шта би онда било? Шта ако си уплашен? Свету Варвару убио је њен рођени отац. Да се ова девојка, ова шеснаестогодишњакиња, одрекла Христа, шта би било? Наравно, изгубила би круну живота. Међутим, Бог јој је дао моћ, и, ма колико то изгледало чудно и невероватно, знај да се све то силом Божијом дешава. Бог даје човеку снагу. Када човек то жели, он прихвата моћ. А када не жели, не прихвата силу. Стога, када неки кажу: „Не могу“, не треба их критиковати. Добро, слажемо се: човек не може. "Желим али не могу!" Али то онда значи да наша воља није тако категорична, јер да смо заиста желели, онда би нам Бог дао моћ да радимо шта желимо. Највероватније не желимо колико је потребно, или постоје други разлози за које Бог зна. У сваком случају, Божијом силом човек иде за Христом на апсолутан начин. Као што сам већ рекао, ове речи немају буквалну примену у сваком случају, јер ће неко рећи: – Добро, добро, али шта је са нама, који се нисмо замонашили и живимо са мајком, оцем, децом, имамо њиве – шта ће бити са нама? Зар за нас заиста нема места у Царству Божијем? У ствари, Христос није ово рекао, Он је рекао: ко воли ове ствари „више од мене“. Ако волиш своју жену, мужа, децу, њиву више од Христа, онда си Га заиста недостојан. Сећам се једне мајке, сиромашне, чији је син одлучио да се замонаши. Дошла је, заплакала и рекла: - Ја сам крива! Водила сам га у цркву, водила сам га на исповест, ја сам крива што је отишао и замонашио се. Добро је што нисам ја крив, као што то обично бива. Али само помислите како човек може да гледа на ово. На крају крајева, ово значи да волите Христа само док вам Он служи. Кад хоћеш да те дете послуша, доноси добре оцене и буде паметно, да муж не иде код других жена, а жена не иде са другим мушкарцима, Христос ти је користан. Али ако ово добро дете поверује у оно што Христос овде каже и, на вашу несрећу, оде да то спроведе у дело, онда вам Јеванђеље постаје горко, и почињете да кривите Бога. Пошто су ме много пута оптуживали да сам испирач мозга - онда кажем: - Добро. Кад будем изведен пред суд, понећу са собом Јеванђеље и рећи: ако неко треба да се стрпа у тамницу, то је Христос. Шта је моја грешка? Да ли сам ја рекао људима да оду и постану монаси? Он је то рекао! Да, и ја се могу жалити на Њега, јер сам и ја жртва ( смех ) - а повешћу и мајку са собом ( смех ) - веровао сам у оно што је Христ рекао, отишао и урадио. Наравно, урадио сам само половину, јер остало још нисам завршио. Али барем сам направио прве кораке. Христос је рекао ове ствари, а не човек. Али знајте следеће: када се човек ослободи овоземаљских веза и највише воли Христа, а понављам, није да се одричете својих родитеља и њиве, него да их не волите више од Христа, и да Христос буде тај који одређује сав ваш живот – онда заиста можете живети у слободи Божијој. Тада, како каже Христос, „ко остави куће, или браћу, или сестре, или оца, или мајку, или жену, или децу, или земљу, имена Мога ради, примиће стоструко и наследиће живот вечни“ (Матеј 19, 27–30). Бог ће ти дати сто пута више. Ово је заиста велика реалност. Бог не лаже човека, Он је једини који га никада неће одгурнути, никада га неће издати или разочарати. Христос је веран Својим речима, а оно што је рекао потврђује се у највећој мери, тј. добићете не сто пута, него чак хиљаду пута више. И не само оно што сте у стању да разумете, већ и оне користи које су много веће – све то Бог даје човеку који из љубави према Њему савладава тежину овога света и исповеда Христа. Исповедање Христа се тиче свега, од најмањег до најсложенијег Почевши од тога да се прекрстите када седнете да једете, да носите крст, да би вас неко други питао да ли верујете у Христа, а ви бисте одговорили: „Наравно! Верујем!" Ово је признање. Ако вас неко пита да ли верујете у Христа, а ви макар и у шали кажете: „Не верујем“- изгубићете крштење. Ово је одрицање од Христа! По правилима треба поново да се миропомажете да бисте се вратили у крило Цркве. Има једна таква згода из житија светог Пајсија Великог. Његов ученик је отишао да прода своје рукотворине и срео неке Јевреје који су му рекли: - Христос није Бог. Да би их се отарасио, јер није имао жељу да разговара са њима, рекао им је: - Па, вероватно је тако како ти кажеш. Када се вратио назад, монах Пајсије Велики му рече: - Ко си ти? - Оче, ја сам твој ученик! — Мој ученик је хришћанин. А ти ниси крштен. Где је твоје крштење? Изгубио је крштење. Монах је то, благодаћу Духа Светога, схватио, и тада је био потребан велики подвиг и покајање да се благодат Светог Крштења врати, и ученик је поново примљен у Цркву. Дакле, исповедање Христа није шала: или исповедамо Христа и бићемо са Њим, или, ако Га се одрекнемо, то значи да смо одсечени од Њега. Ако желимо да се вратимо, мораћемо да се покајемо и поново примимо Потврду да бисмо поново били у Цркви. Овде је Реч Божија апсолутна. И то је за наше добро, да нам помогне да будемо разборити људи, озбиљни у односу са Богом, доследни и храбри, и да све своје поверење положимо у Христа. митрополит Атанасије лимасолски https://pravoslavie.ru

Ја сам од оних који верују у ред, васпитање, част, достојанство, закон. Још и горе од тога. Ја сам од оних који би ове вредности бранили до крви, чак и на сопствену штету. Јер: ред је ред…Расла и васпитана да поштујем друге, у солидарном пионирском духу (за млађе: то је оно када волиш другове и другарице и све њихове различитости, не свађаш се, помажеш слабијима од себе, не истичеш сопствене вредности и сл). Завршила школу, родитељи долазили само на родитељске и оставили ме са двојком из физичког јер је то моја оцена, иако им је професор био пријатељ. Остале оцене су биле петице. Ја исто тако радила са својим дететом иако је ишла у школу где ја радим. Веровала сам да тако треба. И даље у то верујем иако ме стварност демантује свакодневним шамарима. Завршила студије, запослила се. Није било дернека јер се сматрало да су то нормалне ствари. Ок, било ми је мало криво. Онда се удала, добила дете, па се развела. Изашла са две торбе и без алиментације јер сам веровала да су и љубав и разлаз питање части. После тога још десет година радила два посла да бисмо нас две преживеле. Не жалим се, само причам. Тако је било. Када ме је после низа година један пријатељ, који има већу дозу адреналина у крви и сумњиву биографију, питао зашто сам тако урадила, рекла сам да не могу да се судим и просим по шалтерима. Ма какав суд, одбрусио је бесно, што ниси мене звала. Била сам згранута. Зар и то постоји?! Купила стан. Преко агенције. Уговор потписан код адвоката уз преглед свих папира. Зграда је била у изградњи. Усељење је планирано за пар месеци, али сам ја провела још три године као подстанар. Јер, исти стан није продат само мени, још неколико људи је потписало исти уговор код истог адвоката, а изградитељ је, истовремено, прекршио услове за легалну градњу, а успут је и погинуо. Ми, преварени купци, жалили смо се свима, па и председнику општине. Он нас је примио, био дрчан и бахат, скресао нам да смо будале и да се станови не купују тако, на невиђено, и да он не може да нам помогне. Када смо га питали како је могуће да зграда никне и доврши се у центру града, да прође поред свих надлежних инспекција које градњу контролишу, није знао да одговори. Ми нисмо били грађани по његовом укусу. Најбоље од свих нас је прошао један локални мафијаш који је свој уложени новац наплатио у року од неколико дана пошто је инвеститор умро. На састанак, који смо организовали тим поводом, дошао је, прошао између нас, мало цупкао слушајући наше јадиковке, скочио и рекао: ја ћу наплатити. Тако је и било. Ми остали смо чекали да се закон промени и да се све спроведе како треба. Три године. Купила ауто. Возим пажљиво, поштујем прописе. Плаћам казне за прекорачење брзине без роптања, иако су то прекорачења за десет, или једном и за два километра. Јеби га, тешим се, закон је за све. А онда гледам шта се дешава. Поред мене шишају лимузине са затамњеним стаклима, обилазе ме на пуној линији, заљуља ми се ауто када прођу. Једном ме је такав пратио и упорно свирао да се склоним. Не знам само где! Пут је обичан, нема банкине. Ваљда је требало да нестанем. Када ме је коначно обишао уз сирену и показивање да сам луда, неколико пута је нагло кочио, вероватно са жељом да ми објасни како је тај пут његов и како ја са својом скромном кантицом од кола угрожавам његову слободу и необуздани ветар у коси. Е, сад долазимо до догађаја који ме је испровоцирао да све ово напишем. Који ми је направио ретроспективу. Данас сам морала брзински да улетим у једну продавницу, а места за паркирање нигде. У граду лудило. Ја, иначе, уредно плаћам за свако паркирање, мало пешачим, не улазим колима у продавницу. Али, данас је то било немогуће. Ок, помислим, то је само минут, а нисам ни једина. Трчим, купујем, а код кола ме чека комунални полицајац (или милицајац). Тражи документа и упознаје ме са прекршајем. Иза, одмах поред полицајца (или милицајца), у ауто седа момак опасног изгледа у бесној лимузини. Ћутим, нисам тужибаба, а истовремено молим да ми не пише казну и показујем да ми уплата паркинга још важи, да места нема нигде, али службено лице ме не слуша. Скроз је службено. Строго. И неумољиво. Момка иза нас није приметио. На све моје изговоре и молбе, рекао је само: госпођо, шта да вам радим, нисте имали среће, потпишите. Потписала! Потписала сам пресуду да сам глупа и да је све оно што сам научила и у шта верујем једно обично ништа. Да, нисам имала среће. Нисам имала родитеље да ме васпитају, мој отац је био и остао комуниста (изгледа да је био једини, јер данас то више нико не признаје), па је по тим идеалима поступао, завршила сам све погрешне школе, опет, државне у оптималном року, дете сам упропастила јер сам га воштила да буде исправно чак и кад то није њена лична корист, идем на посао у школу која је постала нужно зло и где децу чувамо док родитељи не дођу с посла, а на сенку не смемо никоме да станемо јер треба да будемо срећни што уопште имамо неки посао, а треба да имамо свест и да би неки убили кад би могли да уживају као ми са три месеца распуста, викендима и државним празницима. Све погрешно! И кад бих могла, као у неком филму, све то оставити. Овако би то изгледало: завршна сцена, пут се пружа до краја хоризонта, ја корачам лагано, камера ме снима са леђа, окрећем се полако, насмешим се, покажем средњи прст и одлазим. Од‌јавна шпица. Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика из Шапца https://zelenaucionica.com/potpisala-sam-presudu-da-sam-glupa-i-da-je-sve-ono-sto-sam-naucila-i-u-sta-verujem-jedno-obicno-nista/

Шта да радите ако стално примећујете грехе других? Најлакши начин да се одговори на ово питање је у две речи: „Не примеуј“, али то се не дешава. Господ каже у Јеванђељу: „А зашто гледаш трун у оку брата свога, а брвно у оку свом не осећаш?“ (Мт. 7:3). У принципу, уочавање грехова других људи је нормално: не видимо себе споља, већ само оне око себе. Међутим, то не значи да се можете опустити и наставити да размишљате о грешности других за своје задовољство. Ако приметите такву тенденцију код себе, морате разумети њене разлоге. Пре отприлике шест година приметио сам да постоји неколико људи које нисам могао да поднесем. Били смо принуђени да се често укрштамо и они су ме јако иритирали. Почео сам да анализирам зашто се то дешава и схватио сам да моја раздражљивост није у вези са њима: видео сам у њима испољавање оних особина које нисам могао да поднесем у себи. Односно, проблем није био у њиховом понашању, већ у мени. Од тада сам почео другачије да третирам ове људе. Схватио сам очигледно: људи могу да погреше, али то је у реду. Такође сам схватио да не треба да се сукобљавате са људима, не говорите им где греше, не захтевајте да буду одговорнији или пристојнији, већ промените себе: постаните бољи, љубазнији и одговорнији. Дакле, сви смо ми живи људи, гледамо око себе, уочавамо оне око себе и њихове недостатке, које прихватамо или не. Генерално, ово је нормално. Није нормално када, видећи грехе другог, почнемо да им указујемо на њих, поучавамо их, упркос томе што се од нас то не тражи. Ово је ствар васпитања и унутрашњег такта: ако човек не пита, не треба да кажеш да ли је у праву или не. Постоји само једна група људи која има право да другима указује на недостатке и грехе – то су родитељи. Они не могу себи да приуште да кажу: „Нећу ништа рећи, иначе ћу те увредити!“ Ако примете било какве грехе и пороке код детета, на њих треба обратити посебну пажњу. Родитељ је дужан да то уради, то је његова одговорност. Овде можемо додати наставнике, тренере и све људе који раде у области образовања и обуке. Ако приметите да одређена особа греши, пре него што било шта кажете или на било који начин реагујете, било би лепо да схватите да ли је то грех, да ли свесно чини лоше ствари или не. Понекад су неки поступци резултат неправилног васпитања или неких животних околности које ми не познајемо. На пример, особа краде. То је грех? Да. А ако је клептоман, онда ово више није грех, већ болест. Када православни хришћанин шета около и осуђује све око себе, то је веома тужан призор. Ако човеку кажемо о његовом греху без жеље да му помогнемо, онда боље да ћутимо. Да, ситуације су различите, понекад се деси да не можете да ћутите. Ако вам савест не дозвољава да ћутите, ипак се морате се понашати деликатно. Морате бити у стању да разумете да ли је особа спремна да прихвати ову истину. Веома често она ће демантовати вашу изјаву. Има ли смисла указивати на грехе некоме ко затвара очи пред истином? Наш посао није да осуђујемо. Можете искрено рећи пријатељу шта мислите о његовим гресима, али морате бити опрезни када су непознати у питању. Живимо у друштву које критику доживљава веома негативно, тако да људима треба прићи веома нежно када се говори о гресима. Када они сами поставе нека питања, онда сте добродошли, али пре тога је боље избегавати оштре углове, јер се људи одмах затварају, осећајући неку врсту претње и страхујући да ће бити проказани и изгрђени. Да ли су греси других људи које примећујемо увек огледало наших? Не, не увек - иако истине ради треба напоменути да у овом или оном степену сви ми имамо страсти тако својствене људима. Само што неке од њих нису развијене, добрим делом због начина на који су се наши животи одвијали. Дакле, када видите туђе грехе, не морате да тражите исте у себи, само схватите: ви сте једнако оштећени грехом као и ваш ближњи. Препознајте се у њему управо у овом смислу. Не треба мислити да ако људи чине неке грехе, онда су непоправљиви. Противник сам пословице „гроб ће исправити грбавог“ и сигуран сам да за живота сваки човек има прилику да се промени. Такође, не треба осуђивати људе због грешака: непознато је зашто су почели да их праве. Могуће је да, да сте у истој ситуацији, не бисте грешили ни мање, ни више. Зато је боље да се бринете о свом духовном животу него да осуђујете друге. Главна ствар коју православац мора да научи јесте да одвоји грех од грешника. Ако не знамо да говоримо о греху, а да не кривимо човека, боље је да ћутимо. Ово ће бити манифестација љубави, која је свакако важнија од осуђивања особе. Препоручљиво је уопште не судити ко је грешнији, а ко мање. Спаситељ је рекао: „Или оних осамнаест што на њих паде кула у Силоаму и поби их, мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. “ (Лука 13:4-5). Није наш задатак да утврђујемо степен грешности других људи. Наш посао је да им покажемо љубав. Како могу да урадим? Путем молитве! Људи често мисле да се грешна особа може променити само моралним учењем или неком врстом активне помоћи. Ако одбије ову помоћ и не жели да слуша морална учења, онда се сматра да се ништа више не може учинити да се помогне. Али то није тачно: можемо се молити за њу. Ако нас Господ учи да се молимо за своје непријатеље, онда то утолико више треба да чинимо у односу на оне до којих нам је стало. Може се молити и треба се молити за све — крштене и некрштене, за оне који су друге вере и злочинце. Евхаристијско заједништво се дешава само између хришћана, али лични апел Богу може бити за било кога - чак и за ваше омиљене музичаре, писце и глумце, зашто не? Молитва је најбоље што можемо учинити и за оне које волимо и за оне који нас нервирају. Дакле, да сумирамо. Ако стално примећујете грехе других људи, онда: - обратите пажњу – можда вам на тај начин показују како сте и сами грешни; - покушајте да схватите да је друга особа исто тако оштећена грехом као и ви; - покушајте да сазнате разлоге зашто човек греши - то може бити болест, проблеми у васпитању, карактеристике животног пута и још много тога; - научите да одвојите грех од човека, потрудите се да покажете ближњима, ако не љубав, оно бар разумевање; - подсетите се да, док је особа жива ,може постати боља ; - молите се за оне чији вас греси нервирају - ово је веома важно и за вас и за оне који греше. свештеник Димитрије Паламарчук https://gorlovka-eparhia.com.ua

Заборављајући прошлост, губимо садашњост Нажалост, сада се Црква све више позива да напусти богатство нагомилано током два миленијума, из животног искуства и, на крају, од Предања зарад света који се мења. Цркву врло често оптужују за инертност, конзервативизам, неосетљивост, неспособност да чује пулс историје. Савремени свет, васпитан на идеји технолошког напретка, у основи је оријентисан ка будућности, вектор његове перцепције је усмерен напред. Савремени човек живи у будућности, заборављајући прошлост и, као резултат, губећи садашњост. Он гради своју будућност, остављајући стварност садашњости изван прага перцепције, и стога не живи, већ само увежбава „срећну будућност“ у својој машти. Црквени традиционализам је погружен у созерцање вечности, откривено у благодатном искуству живота. Живећи и развијајући се у динамици историје, Црква је и даље усмерена ка вечности. И у том схватању и перцепцији лежи цео сукоб између традиционализма и модернизма. Овај сукоб доводи до неразумевања од стране модернисте усмереног ка будућности целокупне суштине хришћанског традиционализма, који болно сагледава све врсте иновација. Радикални модернизам и Богом дана реалност Зашто су за православне хришћане „традиције дубоке антике“ од толиког значаја, зашто не могу да следе пут многих верских конфесија и покушају да постану згоднији и удобнији за „прогресивно човечанство“? Зато јер је традиција унутрашња, дубока основа хришћанства. „Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад бјеше предан, узе хљеб, “ (1. Кор. 11, 23), пише апостол Павле коринтским хришћанима, објашњавајући значење Тајне Евхаристије. Апостол „преноси“ хришћанима оно што је „од себе примио“. Дакле, извор Црквеног Предања је Бог. Предање почиње у Господу, у дубини Тројице, и зато га Црква толико цени, не дозвољавајући радикалном модернизму да додирне Богом дату стварност. Ова богодарност је главна суштинска одлика Светог Предања. Трансцендентални, ванземаљски и стога неспознатљиви Творац, израњајући из трансценденције, сам се открива човеку, дарујући Себе сопственој творевини. У стварности Оваплоћења Бога, почиње стварност традиције, јер је то могуће само зато што се „Бог даје људима“, целом човечанству. У сагледавању овог дара, у искуству сусрета са Господом, Црква се рађа искуством благодатног живота са Христом. Изван овог искуства, теологија и разговор о Богу су незамисливи. Учешће у овом искуству је заједништво у Предању, у коме се преноси преображај човека при сусрету са Богом, а не приче о том преображају. Стога је у православљу Предање замишљено као онтолошки чин, а не као кодификована збирка упутстава и правила. То је разлика између Светог предања, како га схватају православни, и „вербалног предања“, о коме протестантски теолози често говоре са поштовањем. Традиција живота Свето Предање је искуство живота, али се овај живот остварује у Цркви, која је мистичко Тело Христово. У Цркви Предање добија свој прави смисао. Искуство благодатног живота подвижника првих векова идентично је духовном искуству светих нашег времена. Тако се учење о непрестаној молитви, изражено у писмима апостола Павла (1. Сол. 5, 17), развија у списима авве Евагрија у 6. веку, где се открива као „умна молитва“, а касније налази свој израз у богословским делима светог Григорија Паламе и других исихаста. Исихастичко виђење света открива се и у животу и делима нашег светог сународника – светог Пајсија Величковског и у подвигу великих оптинских стараца – практично наших савременика. У развоју овог учења о молитви, суочавамо се са непрекидним „апостолским предањем“. Али ова традиција није интелектуална, није академска софистицираност, већ традиција живота. Ова традиција се јасно може видети и у православном иконопису. У ликовима преподобног Андреја Рубљова, најистакнутијег представника руске иконописне школе, налазимо богословске идеје хришћанских подвижника и „потрагу за лепотом“ тако својственој византијској естетици. Предање Цркве је предање живота у Духу Светом, и стога критеријум њене истинитости постаје црквеност, схваћена као учешће у животу (пре свега литургијском) целокупног црквеног организма. Искуство Предања испуњено је искуством општења са Богом, искуством молитве и искуством Евхаристије. У Тајни Евхаристије Црква „сабира“ себе и у Литургији налази своју саборност. Без Литургије, Црква је незамислива, па се, настојећи да дотакне искуство живота, непроменљиво прожима литургијским искуством. За Светог Василија Великог „апостолско предање“ је богослужбена пракса, „светињски обред“, а за свештеномученика Иринеја Лионског - Евхаристија је мерило истинитости вере. : „Наше учење је у сагласности са Евхаристијом а Евхаристија, пак, потврђује наше учење“. Дакле, литургијско-евхаристијско предање је искуство заједнице са Богом, а евхаристијска пракса је у директној вези са именима апостола Јакова, Петра и Марка. Све што је заиста озбиљно увек је конзервативно Сво литургијско, као и догматско и аскетско богатство Предања, наслеђе је историје. Ово Предање, које су нам предали оци Цркве, рођено је у срцима горећим љубављу при сусрету са Богом и испуњено је највећом дубином мисли. А оно што је заиста озбиљно, увек је конзервативно. Без обзира на то како се људи мењају, жаловање жене остаје увек исто, јер у тузи жена не измишља ствари. Најконзервативнији феномен људског живота, према протојереју Александру Јелчањинову, јесте религија, „јер је она најдубљи феномен“. Традиција је искуство живота које сведочи о његовој виталности. Када се посматра традиција као живи организам, не може бити говора ни о каквом табуу у промени облика њеног живота и проповеди. Црква, обављајући своју службу у модерно доба, није музеј старина. За православље обредни облици, ма колико били скупи, сами по себи нису вредни, али су вредни утолико што сведоче о Христу. Хришћанство је конзервативно, али црквени конзервативизам је супротан идеологији фундаментализма: „Конзервативац брани вредности. Фундаменталиста историјске чињенице уздиже на ранг духовне непроменљивости. Конзервативац, заснован на духовно непроменљивим принципима, суди о историјској стварности“. Традиција се сваки пут изнова рађа у људским душама, рађа се за живот. А благодатно духовно искуство не чува личне квалитете хришћанина, већ подстиче на стваралачко сагледавање традиције, састваралаштво са Богом Творцем. Са овим стваралачким поривом повезана је и богата литургијска химнографија, када „из изобиља срца говоре уста“, и велика количина аскетске литературе. Али хришћанско стваралаштво није анархични необуздани лет људске маште. Оно стиче заједницу са блаженим енергијама у искуству традиције, у границама традиције. Традиција, са границама зацртаним у догмама и доктринама, постаје поље човекове стваралачке делатности, где у стваралаштву стиче искуство живота у вечности. То је перспектива Вечности која јасно указује на динамику традиције и њену виталност. Окренувши се ка Вечности, она у себи преображава и дивно богатство прошлости и неухватљиву садашњост, и светлошћу наде обасјава непознату будућност. У том правцу ка Вечности, не мирујући, већ динамички постојећи, традиција не пориче време, већ испуњава људску историју пулсом Вечности, док ће прогресивни модернизам, захваћен променљивошћу, на крају бити приморан да напусти историју. Зато се Црква, стваралачки доживљавајући целокупну историју човечанства, супротставља модернизму као нихилизму који води ка уништењу друштва, и чврсто стоји на принципима хришћанског традиционализма. протојереј Андреј Николаиди https://pravlife.org

Све је крајње једноставно: ритуал је појава која човековом животу истовремено даје религиозну конотацију и не обавезује га ни на шта. Дакле, народ воли, негује и поштује имиџ. И шта? Нисмо ми то смислили – није на нама да то укидамо, тако је од мог деде и прадеде, и, уопште, све ово постоји с разлогом. Народна предања се лако и чврсто преплићу са црквеним традицијама, и као резултат добијамо не само фолклор, већ и парацрквени фолклор - саставни део вере, који се доживљава, пре свега, као традиција. Тако у свести људи вера постепено почиње да се доживљава као део народне традиције, дајући предању извесну духовну тежину. Споља, све ово изгледа изузетно пристојно: у недељу човек увек иде у цркву, на празнике не ради никакав посао, уочи Рождества Христовог не једе и не пије до увече, причешћује се сваког поста и суботом за помен стално посећује гробље. С друге стране, тешко је не приметити чудну неравнотежу у таквој народној побожности: савестан, на први поглед, хришћанин сматра да су породична окупљања око кутије и дванаест великопосних јела важнија од вечерње литургије, види страшан грех у коришћењу маказа или бријању недељом, сматра да се, без обзира на квалитет исповести, тежину грехова и степен покајања, мора обавезно причестити, јер „рећи ћу ти шта људи говоре“, а неки чак и себе сматрају паметнијима од свештеника, јер оно што свештеник каже не одговара чињеници која је „од мог деде и прадеде“. Међутим, ово није најгора ствар. Најгоре је што најревносније обављање обреда и најревноснија оданост традицијама, односно спољашње манифестације религиозности на народни начин, ни најмање не обавезују човека да живи од вере. Да би се поступило „како се тражи“, у складу са црквено-народним предањима и обичајима наших дедова и прадедова, нису потребни ни духовни живот, ни борба са страстима, ни чистота срца. Једноставно речено, пузање испод икона на верским поворкама, одбијање јабука пред Преображење и настојање да се зарони испод Јеванђеља на молитви није у супротности са сујевером, свађом, зловољом или преваром. Напротив: строго поштовање обичаја помаже успављивању савести. Колико пута сам се лично сусрео са овим! „Моја баба је била таква верница, „пре покрова“ није ни воду пила“, а поклон је што њени сусељани памте старичину мрзовољност и десет година после њене смрти. Или разговарате, на пример, са особом која сваки пут падне на колена и остане тако док не заврше са певањем, шта год да јој кажете. И тако он, угледавши познаника, изненада прекида разговор и врло озбиљним погледом се окреће ка њему: „Слушај, Иване, реци Петру да ме увредио. А фраза „Шта сам криво рекла“ са усана неке особе, чија је непримерена истинитост изазвала свађу или довела до непријатељства, упркос томе што са сваког богојављања носи кући десет литара свете воде, класични је пара-црквени ритуализам... Међутим, све ово нису само примери свођења православља на испразни ритуализам. Ово је илустрација разлога за овај феномен. Зато се православље у народној свести своди на обреде, јер њихово поштовање не захтева никакав напор од човека. Зато је обредно веровање толико жилаво да позива да се без икаквог напора сматра верником, а та могућност је за многе примамљива. И тако ће увек бити, бар докле год верујемо да је свака црквеност добра и свака вера боља од невере. Управо у одбацивању ове предрасуде лежи одговор на вечито питање „Шта да се ради?“. Морамо да престанемо да охрабрујемо одлазак у цркву ради одласка у цркву. Чини нам се да је боље живети потпуно секуларно, не радити на црквене празнике, него живети на исти начин, али радити на празнике. Мислимо да је причешћивање два пута годишње, уз исповедање само „грешник сам, кајем се“ боље него да се уопште не причестиш. Претпостављамо да је наш пост „до прве звезде“ угодан Богу. Он је преко пророка Исаије рекао нешто сасвим друго: „Што ће ми мноштво жртава ваших? вели Господ. Сит сам жртава паљеница од овнова и претилине од гојене стоке, и не марим за крв јунчију и јагњећу и јарећу. Кад долазите да се покажете преда мном, ко иште то од вас, да газите по мом тријему? Не приносите више жртве залудне; на кад гадим се; а о младинама и суботама и о сазивању скупштине не могу подносити безакоња и светковине.На младине ваше и на празнике ваше мрзи душа моја, досадише ми, додија ми подносити.Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви.“ (Ис. 1:11-15). Ево одговора на наша питања: права црквеност подразумева активно преображавање човека. Ако су сви наши напори усмерени само на обављање ритуала и посматрање онога што људи говоре, а изнутра се не мењамо ни на који начин, онда је наша вера сујетна, наша љубомора бесмислена и наши напори бескорисни. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru

Ово није први пут у последње време да се поставља питање: „Како можете да постите када је око вас толико смрти, бола и патње, а да ли је сада уопште потребно постити?“ Али за верника, одговор је сасвим јасан: треба постити. А сав ужас и крвопролиће, неправда и суровост која се дешавају како на нашој земљи, тако и на другим деловима планете ни на који начин не укидају пост, тим пре – управо зато треба да постимо и да се интензивно молимо када постоји толико зла у свету. Тако се десило да управо сада, у условима смртне опасности за многе људе, у условима прогона православних хришћана, све споредно бледи у други план. И некако су саме од себе нестале ситне расправе о броју „молекула масти“ у овом или оном производу и о томе да ли се сојино „месо“ или „млеко“ може сматрати посном храном итд. За то сада нема времена. И зато, сада је време да се сетимо суштине поста. Са становишта хране током Великог поста, корисна је пре свега она храна која не одвлачи пажњу од општења са Богом, од молитве, од љубави према Богу и ближњем. Храна која нас не чини зависницима. Другим речима, храна као потреба, а не извор претераног задовољства, ситости или губитка драгоценог времена у кухињи. Ово је главни критеријум, а тек онда вреди говорити о самој храни, колико је мршава у свом саставу. На крају крајева, која је сврха јести великопосну храну ако се преједамо формално посним, али скупим, радно интензивним и сложеним јелима? Ако сте, уместо да се молите, провели дуго петљајући по кухињи, стварајући још једно вегетаријанско кулинарско ремек-дело. Ако наш комшија нема довољно за једноставан кромпир, а ми (чији приход, наравно, дозвољава) купујемо скупе морске плодове и користимо их да створимо изузетан ужитак за месо. Али пост није уштеда на храни. Како мудро каже св. Јован Златоусти: „Смисао поста није у томе да не једемо корисно, већ да оно што је припремљено за вас треба да једу сиромашни уместо вас. И ту се отвара још једна важна област поста: помоћ ближњем. У нашој садашњој ситуацији, помоћ ближњем је, пре свега, подршка браћи и сестрама у вери. Подршка и помоћ онима који сада више трпе: онима који су остали без прихода, без породице, као и парохијанима и свештеницима лишеним цркве. Сада, више него икада, Господ нам показује оне који страдају, којима бисмо могли помоћи колико можемо. Уосталом, као што и сам Христос каже: „По томе ће сви знати да сте моји ученици ако будете имали љубав једни према другима“ (Јн. 13,35). Ово је суштина поста. https://pravlife.org/ru

„Изађе сејач да посеје семе своје...“ (Лука 8:5). Парабола о сејачу (видети Лука 8:5-15). Шта је ово јеванђеоско семе? Сам Господ наш Исус Христос одговара на ово питање у тумачењу параболе ученицима: „семе је реч Божија“ (Лк. 8,11). Вероватно под јеванђељским семеном можемо подразумевати и сву благодат Божију коју нам Бог Отац спушта да бисмо живели и спасавали се, и приближавали Му се. И ова благодат пада на нас непрекидно, као киша за време кишне сезоне у тропским пределима. Постоје такви стихови у 67. псалму (стихови 16, 17): Гора Божија (Васанска), гора богата, гора бујна, гора хумовита. Зашто завидите горе богате, гори на којој изволе Бог да обитава на њој? Јер ће се Господ настанити (на њој) до краја. Овде се, посредно, планина, наравно, односи на пророчанство о Богородици. Али, погледаћемо ближе епитете које користи псалмопојац Свети Давид: гора Божја је дебела гора (реч „маст“ са црквенословенског је преведена као „дебео“, што у Старом завету и овде у псалму се користи као слика плодности и изобиља). Натопљена гора је гора коју је Господ великодушно напојио кишом. И спремна је да прими семе да би га изобилно узгајала. А сада ћемо разумети колико је ова кишна „влага“ била важна за старе Јевреје, који су живели углавном у врелим пустињама. И овако ће нас Господ све нахранити својом благодаћу – богато, обилно и животворно. Постоји још једна јака слика у Псалтиру, у Псалму 132 (ст. 2): „Као миро на главу, које силази на браду, браду Аронову, које силази на крајеве одежде његове;.“ Ова драгоцена Божанска помада, ова материјализована благодат Божија, спушта се на главу, али је има толико да се спушта и на браду, и на цело тело, па чак и до руба одеће, преплављујући човека. Приближно исто налазимо и у јеванђелском уводу, који се чита на Литургији на Свето Васкрсење Христово: „благодат долази од благодати“. Буквално преведено: „И од пунине Његове ми сви узесмо благодат за благодаћу. Јер се закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде од Исуса Христа.“ (Јован 1:16,17). Господ је у пуноћи Својој дао не само благодат, већ је отворио и извесне капије за ову благодат. И ова милост, као непрекидан процес, као снага Нијагариних водопада, наставља да се спушта на нас непрестано и заувек. Да ли смо спремни за то? Шта је земља у параболи о сејачу? То смо ми. То је наше срце. Да ли смо спремни ? Благодат пада на све подједнако и долази на све. Али да ли сте спремни да га примите? Хоћеш ли се потпуно поносно и безбожно одвратити од њега, поставши тврда земља поред пута, згажена долином овога света у скоро мртав камен? Хоћете ли дати предност не благодати Божијој, већ стварима које из ње проистичу – таштини овог века и ропству материјалним добрима? И, без стремљења ка Творцу ових благослова, хоћете ли постати њихов роб и тиме роб страсти и грехова, слуга ђавола? Бог ствара све за тебе, човече, све што ти треба. А ти, одбацивши Творца и окренувши му леђа, халапљиво постајеш роб творевине. И тако се откидаш од вечног живота, од Извора за живот свих ствари. И тиме се претвараш, као у првом случају, у камениту пустињу. Какво страшно, апсурдно, понижавајуће слепило! Хоћеш ли отворити своје срце са вером и жеђу за Богом, и пустити у себе јеванђелско семе живота, које ће те променити и спасти, сједињујући те са Богом у векове векова? Семе је посејано, киша благодати шуми и пада са неба на земљу. Хоће ли твоје срце постати посута планина? протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/node/31189

У духовном животу веома је важно проверити да ли идете правим путем. Шта се сматра чудом? Чудо је када се деси нешто необјашњиво, супротно законима природе и светском поретку. Понекад користимо ову реч да једноставно означимо нешто лепо. Очигледна су чуда – на пример, када иконе крваре или тече миро, када се на зидовима цркава појављују ликови светаца или анђела и сл. Немогуће је објаснити природу онога што се догодило. Постоји мишљење да се таква чуда дешавају како ми, верници, не бисмо изгубили веру и постали још јачи у њој. За невернике, ово је разлог да размисле о природи порекла оваквих појава, јер очигледно нису направљене људском руком. Ако говоримо о случајевима које би само верници назвали чудом, онда је највеће од њих када се човек исправи, грешник крене путем исправљања. По мом мишљењу, то је право чудо, јер је исправљање постојећих недостатака веома тешко, а то посебно јасно схватате када почнете да радите на себи. Ако успете да победите себе, онда је ту свакако Божја интервенција. Неверник ће рећи: шта фали, човек се само прибрао, развио снагу воље, то је све! Међутим, није. У мојој пракси је био овакав случај: уочи Васкрса позван сам на исповест у болницу. Млада жена је имала компликације након порођаја. Први пут у животу изразила је жељу да се исповеди и причести. Након што је то урадила, догодило се чудо. Тачније, два: прво је било да се ова жена покајала, а друго је било последица тога – брзо је почела да се опоравља. На Васкрс су њени родитељи дошли у храм и испричали ми то. Само верник може такав случај назвати чудом, неверник ће то назвати случајношћу, срећом или нечим другим. Али хришћанин разуме да постоје тренуци када треба да се промениш, да се помириш са Богом, и тада ће Он, по својој милости, помоћи и подржати. Има и чуда која бих назвао свакодневним, али и њих треба приметити. Блажени Августин је, тумачећи Јеванђеље о Спаситељевом умножавању хлебова, писао да ништа мање чудо није ни то што хлеб уопште расте из земље, што пшеница сазрева. И заиста јесте. За неке су све ово закони природе, али ако их погледате, зар нису чудо? Свети Игњатије (Брјанчанинов) има дело „О прелести“, у коме пише да се од Бога не могу захтевати чуда. Људи то врло често траже, чак и за живота Спаситеља тако је било, како је записано у Јеванђељу: „Тада неки од књижевника и фарисеја рекоше: Учитељу! Желимо да видимо знак од тебе“ (Матеј 12,38), „Неки од њих рекоше: Он изгони демоне силом Велзевула, кнеза демона. А други, искушавајући Га, тражили су од Њега знак с неба“ (Лк. 11, 15-16). Могли би се запитати - шта је лоше са жељом да се виде чуда од Бога? Међутим, овде се мора узети у обзир једна веома важна чињеница: чуда могу имати, не само божанску природу, већ и демонску. Зато свети оци пишу о опасности да се занесете чудима. Не треба тражити чуда да не би пали у прелест. Како разликовати богомдано чудо од ђаволског искушења? Наш народ има дивну изреку: „Пре сваког дела, прекрсти се!“ Ако наиђете на неку несхватљиву појаву и не можете да разумете њену природу, обратите се Богу. Прекрстите се и кратко замолите Господа да вам помогне да схватите шта да радите у овој ситуацији. Људи се често занимају како да третирају снове и да ли постоје посебни „снови од Бога“. Морате мирно да се односите према сновима. Свети Игњатије (Брјанчанинов) учи: чак и ако ти је у сну дошло божанско откривење, а ниси обратио пажњу на то, у реду је. Нећете примити никакву казну од Бога. Ако превише обраћате пажњу на снове, онда постоји реална опасност да паднете под ђавољи утицај. Понекад ми људи дођу и причају ми о разним „чудима“ која им се дешавају. Једна особа је рекла да му је икона светлела током молитве. Питао сам: „Да ли сте покушали да угасите светло у стану – можда је то одраз сијалице?“ И заиста: чим је искључио струју, сјај је нестао. У другом случају ми је речено да су се на икони појавиле неке капљице. Тражио сам да одмакне кандило од иконе и види шта ће се десити. Капљице су нестале. Какав закључак треба извући из ових случајева? Само једно: не морате све сматрати чудом. Боље је пажљиво схватити која је ситуација могла довести до онога што се догодило. На крају, желим да истакнем веома важну ствар: ако је необичан догађај од Бога, неће бити пометње у вашој души - напротив, донеће смирење и душевни мир. Ако сте изгубили мир, пали у фрустрацију, малодушност, страх – то није од Бога, Он не саопштава своју вољу на тај начин. Бог је пажљив и деликатан, Он нас воли и неће нас уплашити или довести у сумњу. Он нам не шаље више него што можемо да поднесемо, и у погледу искушења и у смислу благослова. То важи и за јављање Спаситеља, Пресвете Богородице, светитеља и анђела људима: они се неће јавити онима који нису спремни. Ако сте уплашени неким чудним звуковима у вашем стану, мало је вероватно да ће непријатне сензације доћи од Бога. Такве ситуације су разлог да размислите да ли је у вашем духовном животу све нормално. Можда је у опадању и тиме дајете прилику злим духовима да вам приђу и узнемирују вас. „Шта ако сам очарана?“ Понекад се људи брину да ли су у заблуди и да ли ће их ђаво искушавати. Прелест је стање када човек подлеже ласкању злих духова. Наши прародитељи Адам и Ева пали су на ову врсту ласкања: Сатана их је искушавао, поверовали су му и на крају су пали. У духовном животу такве ситуације се често дешавају код оних који тек почињу свој пут у вери. Човеку се даје посебна благодат да схвати: са Богом је много боље, са Њим се постојање претвара у живот. Међутим, неофит понекад верује да су ревност, успех и лакоћа духовног живота његова лична заслуга. Такве ситуације се дешавају и искусним хришћанима. Да бисмо спречили ову грешку, потребно је искоренити гордост из душе, јер је управо она први узрок прелести. Како се то ради? Пре свега, не сећајте се својих добрих дела, не очекујте награде за њих, покушајте да их заборавите. Ако си хвалио, реци себи: „Господе, слава Теби, а не мени, ја сам црв, а не човек (Пс. 21,7).“ Ове речи се могу поновити за сва ваша духовна достигнућа. Када стојимо на молитви, веома је опасно нешто замишљати или чекати неке сензације – топлину, звукове. Нема потребе да истиснете сузе и доводите себе у стање лажног страхопоштовања. Да наша пажња не одлута, имамо иконе које нам помажу да се сећамо оних којима се молимо. Такође не треба тражити превише: „осећати“ Бога, видети Њега или свеце и сл. Наравно, сви желе да се смире после молитве, али за то нису потребна никаква чуда. Потребна је пажња, страхопоштовање и скрушеност срца, односно свест о својој недостојности пред милошћу Божијом. Да ли је могуће да Бог „враћа“ чудо? Дешава се да после чудесне помоћи Божије човек почиње да се поноси, да себе сматра бољим од других и да осуђује. Оваквим понашањем он сам изазива Бога да му одузме благодат и покаже шта човек може бити ако Њега нема. Дакле, није Бог тај који одузима чудо, него се човек одвраћа од Онога који му је помогао и лишава себе Његових дарова и помоћи. Чуда нису од Бога и нису од демона – од кога су онда? Понекад људи сами себе доведу до егзалтираности и почну да замишљају неке дивне ствари - топлину или хладноћу у телу, неке звукове, нечије присуство у близини. Како могу да схвате шта тачно осећају? Да би то урадио, сваки човек мора имати адекватног духовног ментора – искусног свештеника који ће саслушати и објаснити му шта се тачно дешава и како даље. Неопходно је да наши верници почну да долазе у цркве, не само на службе, већ и на разговоре са свештеником. Боље је да о својим осећањима, визијама и сличном говорите - не на исповести, већ на личном састанку. У духовном животу веома је важно проверити да ли идете правим путем. Ово је потребно не само мирјанима, већ и свештеницима. Људи често верују да су бољи од оних око себе и да заслужују неке посебне дарове, открића, чуда. Немој тако мислити. Далеко смо сви од тога да будемо свети да би нам се указао Господ или Његова небеска војска. Зато, ако нешто видиш, осетиш, отворио се некакав дар у теби – искористи упутство једног светитеља – реци: „Господе, ако ово није од Тебе, отпусти, ако је од Тебе, помози ми да прихватам то исправно.” Још једном понављам: не треба тражити чуда. Треба да уживамо у чуду које свако од нас има – дару живота. А ако желимо да видимо више, само треба да дођемо у храм на Божанствену Литургију. Светитељи поучавају: то што се на свакој литургији у црквама износе Свети Дарови, у којима је невидљиво присутан Сам Христос, највеће је и најважније чудо, и не треба више тражити. А највеће чудо у историји је то што је Христос васкрсао и тиме означио почетак нашег васкрсења. протојереј Игор Жирин https://pravlife.org/ru

Уместо да са најбољим колегама из региона оде на путовање у Холандију, Борко Петровић, радио је тешке физичке послове. Средио је кабинет енглеског језика у параћинској Гимназији и тако још једном изненадио ђаке који имају срећу да им предаје најбољи наставник на свету. Ми смо систем, промена почиње изнутра, поручује. „Тражио сам поново снагу. Жалосни догађаји из маја натерали су ме да се ресетујем, да се поново нађем, да кренем из почетка. Лоше смо завршили прошлу школску годину, била је као прекинут филм, нисмо видели крај, ни шта се десило. Оставили незавршен посао“, додаје Петровић у разговору за Спутњик. Коментаришући реченицу која се најчешће могла чути после трагедије у Рибникару и Младеновцу, најбољи наставник на свету каже да је алергичан и на саму реч „систем“ и критике система, јер се, каже, многи крију иза те речи, зато што не желе да дају више од себе. „Лакше је признати да нешто није у вашој моћи, одустати у старту, рећи, ја то не могу, нисам плаћен. Ајде да покушамо да будемо најбољи што можемо и да урадимо нешто. Ко је систем? Ако се ми договоримо нешто у једној школи, у активу страних језика, па ми смо систем! У тој школи, у граду и у држави. Ко нама може да нареди, један човек, макар био министар, председник владе, државе, да ти нареди како ћеш да радиш свој посао, у својој учионици“, каже. Пушта да га генерација води Петровић додаје да има пуну слободу да ради са ђацима како мисли да је најбоље. Испоставило се да његов систем и јесте најбољи. Овај професор енглеског језика и књижевности из Параћина ради у основној школи "Стеван Јаковљевић" и Параћинској Гимназији. Јавност је за њега први пут чула 2017. године, када га је Удружење "Живојин Мишић" из Београда прогласило за наједукатора Србије. Затим је постао "Најбољи едукатор Балкана", да би, као најбољи од најбољих, међу колегама са свих континената у Њу Делхију, добио и титулу која то потврђује, "Најбољи наставник света". Каже да наше образовање деценијама плови немирним водама, проблеми су велики свуда, али су и велики у породицама које своју децу шаљу у школу, ту он наступа. Најважније је да се не понављате Најбољи наставник на свету додаје да је важно ухватити ђаке у тренуцима инспирације, креативности, бриљантности, да виде колико су величанствени, не само ђаци, већ људска бића. Он не прича о емпатији, показује је на делу, а награде су, каже, само крајњи резултат његове адаптације на потребе деце. "Негде је у одељењу 30 ученика, треба пуно енергије, треба је каналисати, знаш тачно ко су харамбаше, упослиш их. Негде треба групни рад, негде индивидуално, дам њима да предају, некад укључим колегу или учимо скајпом. Неко више реагује на аудио – визуелно, неко воли презентације, неко воли да му доведем госта на час. Учланим их и у групу са ђацима који су далеко, на неком континенту, па ћаскамо на разне теме. Понекад и одемо негде у посету. Поента је – да се не понављам! То сталном причам колегама, не понављати се, то је кључ". Ни једној генерацији коју сам до сада имао нисам приступио на исти начин, нити сам имао исти критеријум, нити сам им правио исте тестове и презентације. Многе колеге воле да чувају своје белешке и свеске, уџбенике. Он се уџбеника лишио 2014. уопште их не користи. Колеге се чуде, тестове даје деци да носе кући. И деца се чуде. "Кажем, они вам не дају зато што дају исте тестове већ годинама, па не желе да друге генерације виде. Мрзи их да праве нове тестове и да се прилагођавају. Мени то ништа не значи, ја ћу следеће године дати сасвим други тест, јер ће та генерација бити скроз другачија од вас". Средио кабинет и у Основној школи Петровић додаје да је ово лепо чути, али да је и много тешко, он сваког дана по неколико сати код куће спрема часове за сутра. Тражи изворе, спрема квизове, оставља им линкове, јер најчешће, кад се већ упознају, знају шта их чека сутра на часу енглеског језика. А понекад су то и караоке. Ђаци воле да певају, а уз то и уче језик. То није све, касније сами и компонују. У обнову кабинета у Гимназији уложио је средства од награде коју је добио за најбољег едукатора Србије, 300 евра, али је сакупљао и донације. Променио је све, бацио стари етисон пун гриња, ставио ламинат, поставио плочице око прозора како више не би улазила киша. Кабинет је после 20 година окречен, офарбани радијатори. "Опрему сам донирао пре неколико година, купио сам пројектор, лаптоп, звучнике, штампач, све што је требало да би смо унапредили, дигитализовали наставу у средњој школи. А прво сам средио кабинет у основној, пре осам година, тај чувени Самсунг дигитални кабинет. Онда сам дошао у ову школу којој је требала моја помоћ". Промене долазе изнутра Додаје да верује да промене долазе изнутра, али и да многе колеге не би радиле више да су им плате и пет пута веће, јер је за његов посао потребна унутрашња инспирација, а ту новац не игра. Њега посао покреће, радио би, додаје, и за много мање пара. На доделу награде Најбољи наставник света путовао је у Индију о свом трошку. На Крстовдан, Дан општине, добио је златну плакету као Заслужни грађанин Параћина коју прати и новчана награда. Локална самоуправа препознала је колико је важан за будућност овог града и Србије. Позван је поново у Индију на светски скуп едукатора, у новембру прима још једну награду. Општина ће му помоћи да оде. https://sputnikportal.rs/20231001/ovo-je-njegova-prica-najbolji-nastavnik-na-svetu-dolazi-iz-srbije-i-otkriva-sta-je---kljuc-1161892516.html

Припадам генерацији оних који су се преобратили крајем 80-их. У почетку је наше сазнање о томе ко је духовни отац било искључиво књишко. Свештеници нас нису окруживали у обичном животу, ни у детињству ни у младости. Било је школских наставника, универзитетских предавача, било је и других старијих људи, било је родбине, али није било свештеника. Сасвим је природно да смо, немајући искуства у општењу са правим свештеницима, лако идентификовали оне које смо видели у цркви са онима о којима смо читали у књигама. Овај феномен је добро познат. Свештеник нам је тада био скоро авва Доротеј, Јован Лествичник, светитељ... А шта смо ми, шта сам ја хтела од њих? Прво, желела сам да ми свештеник буде мајка. Наравно, имам дивну мајку, скоро свету жену, али у младости ово уопште нисам разумела. Желела сам да ми свештеник буде идеална мајка. Да ме прихвати такву каква јесам: комплексну, са свим мојим недостацима, да ме воли безусловном љубављу. Да се сажали на мене, помилује ме по глави и да слаткише. Штавише, заиста сам желела да ми свештеник буде отац. Овде ме је језик подржао, надала сам се да ће ме отац Александар, отац Павле, или било који други волети очинском љубављу, строжијом, сугеришући прави пут. Баћушка је требало да буде мој идеални тата, који, ако кажњава, онда то чини са великом љубављу. Сећам се како ми се срце стиснуло и обрадовало првим покорама, јер баш тако треба да се понаша прави отац. Додаћу да ме родитељи меког срца скоро никад нису кажњавали, вероватно ми је ово фалило. Дакле, то је био први круг очекивања – свештеник је требало да постане мој рођак, мајка и отац, идеалан, који нема слабости и својства обичних људи, не нервира се, не љути се, потпуно дели моје ставове. И, наравно, на овој дивној слици ја играм улогу малог детета, никако одраслог, јер када одрастемо, морамо да бринемо о родитељима, да их зовемо, водимо код лекара - не, не ! У овом моделу, такозвано „духовно дете“ је вечно дете, без обзира колико има година – осамнаест, двадесет или педесет. Следећи круг је - да буде мој пријатељ. Свештеник је, наравно, близак пријатељ, додуше, старији, али је скоро равноправан са вама. Ви му откривате тајне, а он пажљиво слуша и опет вас прихвата без критике, и даје вам паметне и проницљиве савете, подржава вас у тешким тренуцима. Осим тога, свештеник мора бити учитељ, стручњак за православље. У стара времена, када није било књига о Цркви у јавном власништву, када интернет није постојао, било је природно обратити се свештенику за све врсте информација. Сада можете много сазнати читајући изворне информације не узнемиравајући свештеника питањима. Међутим, лакше је питати! Ево још једне призме: свештеник је учитељ, стручњак, зналац који нас обавештава о томе како треба постити, молити се, исповедати. Али то није све. Ко углавном испуњава православне цркве? Жене. Ту углавном виђамо девојке и жене. Тако испада да свештеник постаје једини човек у кући својих парохијана. Почиње да замењује фигуру мужа, главе породице, а опет искључиво таквог дародавца, према коме немаш никаквих обавеза. Он те разуме и воли. Многима се то дешава несвесно, и није баш уобичајено да се о томе прича, али сваки свештеник исповедник свакако има шта да каже о томе. Штавише, то се дешава не само слободним женама, често свештеник почиње да замењује мужа који је потпуно постојећи, само не толико узоран и пун љубави колико његова жена жели. Свештеник је и идол, Бог који све зна. Многи парохијани просто слепо прихватају све што свештеник мисли и каже на било коју тему, не само везану за духовни живот, већ и политичку, економску, културну. Дакле, он је наш свезнајући Бог. Али то није све. Свештеник се мора претворити у мене и донети све тешке и одговорне одлуке уместо мене. Отићи или остати? Говорити или ћутати? Одлучује о свему за мене. Назовимо ово одбијање одговорности послушношћу. И то је још једна улога коју нудимо свештенику: да буде ми. И на крају, сви толико желимо да наш свештеник буде неустрашив, независан, слободан. Да изађе на проповед и говори у име Христово. Да каже да убијање није добро, да је убијање грех. Да говори истину, блажени су изгнани правде ради. Да буде идеалан хришћанин. Међутим, када је некоме, показавши неустрашивост, одузето, на пример, право на службу или чак чин, ми из неког разлога не журимо код њега, ни не помишљамо да помогнемо њему и његовој породици. Дакле, да сумирамо речено, желимо да нам свештеници постану тата, мама, муж, најбољи друг, светац, учитељ са великим словом, Бог и ми. Да ли је могуће? А шта је ово ако не бекство од одговорности, очајно и надахнуто, бекство од одговорности и живота. Овде је, можда, најдраматичније то што су наши пастири врло често симпатични и љубазни људи, и дају све од себе да одговоре на наша потпуно сулуда очекивања. А многи се труде да буду мама и тата, брину, буду учитељи, терапеути, помажу у свему и решавају наше проблеме уместо нас. Чини се да они, као и ми, не умеју увек да процене да је то изнад људских снага. Више пута сам гледала неке изврсне свештенике како се кидају. Кривица је обострана, како парохијана, који су захтевали немогуће, тако и пастира, који није знао како да избегне ове захтеве. Причала сам о томе шта сам очекивала и желела од свештеника дуги низ година. Све ово је одавно прошло. Данас знам да је свештеник само обичан човек као и сви ми. Дакле, једино што очекујем од свештеника је да ме подсећа на Христа. И то је све. Он не мора да живи као савршени хришћанин. Тачније, мене се апсолутно не тиче како ко живи. Да, директно дело свештеника је да воли Бога, да воли Христа и људе, различите људе, свакога ко му дође. Да их воли отворено, готово детињасто. Али да будем искрена, схватам да је то тешко. Дакле, закључак је - нека живи најбоље што може, захваљујући својим способностима, у оквиру својих идеја и погледа, а ви се ослободите својих очекивања. Можете само да бринете о себи, својој души и да волите оне који живе поред нас. Маја Кучерска https://www.pravmir.ru/mat-i-otecz-uchitel-i-drug-chego-my-hotim-ot-svyashhennika-majya-kucherskaya/

Од школе се очекује да прати природне путеве васпитања и образовања који су увек већ ту, када се школа са дететом сусретне. Те путеве први, постепено, откривају родитељи детета, остварујући са њим прве комуникације. Тако припремају своју децу за односе са светом који их окружује, па и са школом. Задатак школе је да те путеве наслути, провери, препозна и потом следи. Она мора да буде увек спремна да препозна у себи заблуду и погрешан избор, те да се, у ходу, исправи и да престроји своје програме рада са тим, погрешно вођеним дететом. Свака духовна лењост одраслих може да створи озбиљан неспоразум са дететом што може да буде кобно по његов даљи развој. Што се ова грешка догоди раније последице могу да буду далекосежније. Свети Григорије Палама је још у четрнаестом веку говорио да дечију недужност одрасли “огрехове“ својим немарним или недовољно контролисним односом. Школа мора да води рачуна о том да је личност детета личност слободног људског бића, да му треба омогућити да доживи увек онај простор одговорности до кога је дорасло својом интелигенцијом и разгранатошћу својих осећања усмерених према спољњем свету. Исто се тако мора имати на уму да се сазнајни процеси и усавршавање сазнајних моћи одвијају упоредо са гранањем осећајности бића, при чему се одвија и процес узајамног подстицања и прожимања којим се заснива језгро човекове личности. Само хармонични развој ових функција остварује здраву личност која се испољава равнотежом способности и квалитета односа које она успоставља са окружењем. Школа мора да води рачуна о битним потребама личности у развоју: за самодефинисањем, опонашањем и поистовећивањем, за акцијом тела и мисли, за креативношћу, као виталном потребом личности за тајном, као реалном појавом живота за свечаношћу, као радосном сабраношћу над учињеним. Светомир Бојанин, Тајна школе, стр. 133 http://eparhija-zicka.rs/sta-se-ocekuje-od-skole/?fbclid=IwAR2FH_ZOG_cvcfo-eVmOxDHoZ2nJq2tgxj28m1XetoFAeMkv4PBgA2n6yPM

Више немам дилему и мислим да на основу свог досадашњег искуства имам право да васпитање и инсистирање на практичним вештинама, данас више него икад, ставим изнад образовних циљева. Оно на шта годинама упозоравају добронамерни људи бљеснуло је на најстрашнији могући начин. И даље, сви колективно, тражимо узроке и разлоге због којих је цела Србија и регион 3. маја завијена у црно. Разлоге знамо, али ти разлози никако не могу бити оправдање за оно што се десило. Дуги низ година и деценија колективно ћутимо пред општим неправдама и аномалијама у друштву. Сада упиремо прстом једни у друге и на све оно што нас је довде довело. Мислим да би нам било паметније да тај исти прст ставимо на чело и запитамо се како и шта даље. Kао просветни радник, не желим да саветујем родитеље како треба да васпитавају своју децу, нити ћу прозивати медије и ресорно Министарство јер је то, у старту, узалудан посао. Рећи ћу вам шта ћу ја, као појединац, да урадим све док не одем у пензију. Мој досадашњи, скоро тридесетогодишњи радни век, био је пропраћен најлепшим али и најружнијим стварима које могу задесити једног просветног радника: од емотивних, лепих сусрета са својим бившим ђацима и њиховим родитељима до петиције родитеља ђака једног одељења за моју смену јер сам увредила њихову децу реченицом: “Горе је бити лош човек, него лош ђак.” Моја “увреда” била је одговор на показани недостатак емпатије једне одличне ученице (са свим петицама) према свом другу из одељења. Откад радим у школи, важим за благог наставника – оног који децу не оптерећује тешким домаћим задацима и који мисли да његов предмет није најважнији на свету, иако предајем један светски језик. Морам да признам да сам се годинама преиспитивала, питајући се да ли можда деци чиним медвеђу услугу својом благошћу и недовољном захтевношћу. Трудила сам се да деци пренесем знање колико су они били спремни да прихвате. Главни циљ ми је био да код њих развијем љубав према свим језицима и да их научим основним стварима како би касније сами надограђивали стечено знање. Надам се да сам код неких и успела. Kао неко ко не даје домаће задатке за викенд, а камо ли распуст, ипак сам ове школске године то урадила. Наиме, ученици првог и другог разреда питали су ме шта имају за домаћи током зимског распуста. Задала сам им да свако ко не уме да веже пертле, то научи. На моју радост, око петоро деце сваког одељења похвалило се да су урадили задатак. Неки од њих су ми и показали тако што су одвезивали пертле са својих патика, а онда их поново везивали преда мном. Више немам дилему и мислим да на основу свог досадашњег искуства имам право да васпитање и инсистирање на практичним вештинама, данас више него икад, ставим изнад образовних циљева. Немам времена и не желим да чекам да се смање преобимни наставни програми. Немам времена да чекам да се укину непримерени садржаји у свим медијима и друштвеним мрежама. Немам времена да чекам да држава усвоји неопходне законе. Немам времена да чекам да се сваки родитељ промени и схвати колико је школа важна… Немам времена! Увек ћу прекинути час обраде или утврђивања уколико приметим да се нешто необично дешава у одељењу. Искрено, не интересује ме да ли ћу одрадити све наставне садржаје и испунити све образовне циљеве до краја десетак школских година које су ми преостале до пензије. Ако због тога останем без посла, неће ми бити жао јер сам урадила оно што сам мислила да је било исправно. Kао што је неко некад рекао – То што је неко образован, не мора да значи да има образа. С друге стране, недовољно образован човек и те како може бити пун разумевања, лишен сваке мржње и предрасуда. Васпитна улога школе стављена је у запећак. Основни циљ и задатак нашег школства деценијама уназад је образовање, а исход смо, нажалост, видели. Аутор: Марина Раичевић, проф. енглеског језика из Бора Извор: Зелена учионица

Мотив три: слабост и анксиозност Тако жена која није успела да пронађе своју љубав и да се уда, у религији тражи изговор за презир брака или за остварење својих нада у односима у заједници. Још упадљивија варијанта неуротичне религиозности је самобичевање и мазохизам. Зашто се ово дешава? По правилу, овај облик неурозе је повезан са психичким злостављањем доживљеним, можда у детињству или адолесценцији, у коме се дете уверило да је страшни грешник и да је за њега предвиђена казна од Бога. Мазохизам је прилика да себе казни у овом животу како би у загробном животу потпуно исцрпео казну Божију против себе. Човек несвесно почиње себи да наноси штету. Забрањује себи да буде срећан, ускраћује себи задовољства, угрожава се болестима (за такве особе су типичне прехладе, циститис, гастритис) или се бави ситним и несвесним самосакаћењем (гребе руке, кида косу). А ово ризично понашање има један задатак – да се подвргне некој врсти патње, која би била избављење од надолазеће казне. Патити овде да се не би страдало на оном свету. Мотив четврти: очекивање чуда Авај, много је таквих жена које долазе у Цркву у нади да ће им Бог уредити срећу, брак, везе. Ова категорија жена се може сврстати у три групе. У првом случају, жена је сигурна да ће Бог послати некога ко ће постати њен принц. Стога она пред собом види један једноставан задатак: да угоди Богу, да тражи, моли се, исповеда се, очекујући да се деси чудо и срећа једног дана падне на њу. Истовремено, таква жена нема потенцијалне везе јер бежи од њих, плаши се, али је сигурна да ће јој Бог ипак послати љубав. Она ће све примити од Бога. Обично се дешава да се на хоризонту појави особа која се представља као „гласник Господа Бога“, али у ствари открива потенцијалну жртву у таквој жени. Жена се лако превари, верује у мит, пати, јер такав човек не само да живи на њен рачун, већ је понижава, бије, често захтева немогуће. Она толерише таквог човека, верујући да га је Господ послао к њој, са њим ју је наградио. Другу групу жена карактерише недостатак поверења у Бога. Таква жена се не моли Њему, али постоји жеља да се сретне са верујућим човеком у цркви. Пошто је верник, онда се он придржава правила, а то значи да је добар и да ће правилно одгајати децу, волети и бринути о својој жени. Верујући човек је као гаранција сигурности. Међутим, ово је замка. Такви људи заиста показују побожност, много се моле, пристојно стоје, редовно се исповедају, чак и плачу. Они вредно помажу у храму, угађајући свима. И када се, коначно, нека жена, дирнута православним врлинама, уда за таквог, прича се понавља. Почиње експлоатација, манипулација, тиранија, понижавање, зависност. Жена поново трпи, убеђена да тако треба, јер њен муж је православац. Трећа врста неуротичне религиозности, иако ретка, прилично је опасна. За жене овог типа је својствено да, када дођу у храм, у свештеницима или било ком другом мушкарцу у храму виде идеал - јаке, храбре подвижнике и раднике који не пију, не пуше, не блудниче. Таква идеализација доводи до тога да се жене заљубљују, покушавају да остваре романтичне везе. У њима живи неуротична нада, која је апсолутно несвесна, да је служење Цркви и Богу (а заправо мушкарцима) остварење женског позива. Колико неуротика има у храму? Сваки свештеник има своју идеју о томе, тако да подаци могу варирати. Људи са неурозом бирају посебне свештенике. Пре свега, они који су спремни да слушају, дају им додатну пажњу и посвете време. То је случај са мном од почетка моје службе. И сам сам неуротичар, неуротични мотиви су ми познати и стално их откривам у себи. Људи са неуротичном религиозношћу су ми предодређени. Најмање половина оних који долазе у храм су и даље људи здраве религиозности. Међу другом половином, један део су неуротичари а други део су једноставно психички нездрави људи. А чак је и ова четвртина подељена на две половине. На оне који су заиста озбиљно и тешко болесни, и оне који су у граничном стању, како кажу психијатри. Другим речима, у цркви има око четвртина неуротичних парохијана, али се ја надам да их је ипак мање. Неко тражи патњу у религији, потврђујући свој мазохизам, неко добија снагу и самопоуздање, неко постаје фанатик, неко проналази за себе фантастичну митологију. У сваком случају, неуротичност се испољава у изопачењу религиозности своје душе. Неуротичар чини религију неуротичном за себе, а не обрнуто. За савремено православље неуроза је опасна кроз митологију и психологизацију. Неуроза је увек извор лажи. Неуроза је увек урањање у лавиринт менталних превирања и личне самообмане. Неуроза искривљује религију и доноси бол. Али пре или касније, неуроза отера човека из религије, и он напусти заједницу и Цркву. И то је стварно тужно. https://www.pravmir.ru/chto-sdelat-chtobyi-bog-menya-ne-nakazal/

Шта је религиозност? Зашто је неуротична? Како неуроза искривљује религију? О томе размишља психолог, ректор Института за хришћанску психологију, протојереј Андреј Лоргус. Шта је религиозност? Религиозност је остварење исте темељне потребе појединца као сигурност или самоостварење, као љубав или слобода. Религиозност је човекова потреба за Вишим, духовним, светим, у таквом појачању и оправдавању живота и вредности, без којих човек губи смисао живота. Сваки човек тражи Онога Ко или Шта стоји изнад њега и изнад света, над стварима и догађајима, над патњом и срећом, над животом и смрћу. Човек тражи Оно што има највише значење, јер нам је смисао живота потребан, као ваздух. Као зрео облик духовности, а не као родитељска традиција или друштвени став, религиозност одговара на дубоке људске потребе. Већина човечанства (према подацима УН о распрострањености религије у свету, она је од 85% до 92%) живи, бирајући за себе овај или онај облик религиозности. Међутим, религиозност може бити и здрава и неуротична. Тражи Бога у другој особи Здрава религиозност је такав однос према Свевишњем, према Богу, у коме човек не тежи никаквим другим циљевима, осим стварном односу са Богом, освећењем свог живота највишим вредностима. Човек тражи Свевишњег у религији како би живот учинио смисленијим. Здрава религиозност се остварује кроз веру, традицију и обреде који припадају овој вери. То захтева подучавање. И што је учење развијеније и утемељеније, то је више повезано са елементима целокупне људске културе, приступачније, стабилније, утолико више одговара верској потреби. Ако је учење насумично, лоше замишљено, маргинално, суморно и конфузно, онда доноси много мање задовољства у религиозним потребама. У здравој религиозности све је усмерено на знање и сусрет, стога човек у свакој речи, осмеху тражи Божанско. У другом човеку тражи лик Божији, али га никада не идеализује, јер је само Господ носилац Највишег. Здрава религиозност захтева максималну јасноћу, свест о сопственом свету. Она тежи да одржава ред у себи. Ово је метафора за љубазног власника који зна где и шта лежи у његовој кући. Сећа се шта је похрањено у подруму, а шта је уклоњено на таван. Увек је чисто и уредно, прозори су опрани, кроз њих се види небо. Како ће ми религија помоћи да манипулишем другима? Али често се религиозност користи у друге сврхе које нису повезане са религијом, већ играју улогу психолошке компензације за људе са нестабилном психом који се тешко прилагођавају свету који се брзо мења. Таква религиозност се назива неуротичном. У њему човек задовољава потребу за сигурношћу и надокнађује оно што му недостаје. Штавише, овај недостатак може бити и прави и измишљен. Субјективно, особа доживљава у себи недостатак темељних ослонаца, значења, уверења, правила, норми. Неспособан да се одупре стварности у себи, човек тражи спољну подршку која би обезбедила стабилност и предвидљивост живота, заменила недостајуће личне механизме. Идеологија, поглед на свет, стереотипи, научна (и псеудонаучна) слика света могу постати такав ослонац. Можда је то религија. У овом случају, религија „решава“ несвојствен задатак: психолошку компензацију или лично задовољство. Религија не постаје веза са Богом, не сједињење Неба и човека, већ инструмент прилагођавања незадовољавајућем уређењу стварности. А ово су само неки од мотива који се налазе у нездравој, неуротичној религиозности. Врло често се човек мора суочити са чињеницом да је жеља да се вера искористи као средство за допуну стварности или за задовољење духовног бола оно што људе води ка религији. Врло често се човек обраћа Цркви да би задовољио своје себичне личне потребе повезане са страховима и болом. Религија треба да исправи изобличења личности, донесе олакшање од неуротичних страхова, упадне у међуљудске односе, смири владаре и уведе ред у свет. Али религија је веза са Богом, религија уздиже човека на Небо, а не успоставља ред у стамбеном насељу. Мотиви, или како се остварује неуротична религиозност Мотив први: страх Кад год особа користи религију као психолошки лек, постоји опасност да се та особа разочара у религију и да буде у загрљају анксиозности и страха. То је оно што је религиозна неуроза – контрадикторно лутање у неиспуњеним надама и агресивни покушаји да се религија обликује тако да одговара сопственим страховима. Уопште, мотив страха је један од најмоћнијих мотора. Али када човек тражи избављење од страха и стрепње у религији, он тражи такав систем, учење, и што је најважније, праксу која ће донети осећај да је безбедан, да неће бити кажњен. „Шта могу да урадим да ме Бог не казни и не повреди у мом животу?“ Ово је пример неуротичне религиозности, када човека води страх од казне, а не жеља да се повеже са Богом. Други мотив: моћ Мотив моћи није ништа мање јак. Религија даје правила и каноне. У систему традиција, ритуала и догми људи траже правила и ставове који ће им омогућити да манипулишу, контролишу, уздижу се изнад других, односно траже начин да се заштите од страха. Дакле, човек инфантилне личности тражи у религији правила своје превласти у породици и друштву. Не знајући како да побољша односе, не користећи ауторитет, плашећи се своје несолвентности, долази у хришћанство како би тамо пронашао патријархална верска начела и заменио њима свој комплекс несигурности. Или жена која од детињства доживљава одбацивање сопствене женствености и пати од сексуалне пажње свог мужа, тражи у религији потврду своје одбојности према сексу, правдајући то монашким упутствима и библијским цитатима. Жедан предвидљивости, стабилности у браку, мушкарац доводи своју изабраницу на исповест. Одмах упозорава свештеника да жели да будућа жена призна све своје пороке, поготово што је улазила у интимне односе са другим мушкарцима. Он жели „да се ожени у пуној искрености, да је очисти, што је немогуће без исповести“. Другим речима, такав човек покушава да манипулише и свештеником и женом, па чак и правилима, користећи их за себе. Али он се само плаши да не буде преварен и покушава да се ослободи својих страхова. Потпуно исто се дешава и ако жена са завидном редовношћу одлази код свештеника, чија се исповест увек развија по истом шаблону – „грешила је увредама, љутњом, рекла превише, изнервирала се...”. Увек почиње прича, обично унапред написана на једну или две странице, у којој детаљно објашњава зашто је била изнервирана. Такве приче се завршавају стандардним сажетком: „они су криви што су ме учинили жртвом, несрећном, уопште покушавају да ме понизе, па чак и униште, а све зато што идем Богу”. Другим речима, у својој неуротичној религиозности, она несвесно користи религију у своје личне сврхе, као начин да растерети себе и пребаци одговорност на друге. https://www.pravmir.ru/chto-sdelat-chtobyi-bog-menya-ne-nakazal/