Претражи Живе Речи Утехе

Министру просвете, науке и технолошког развоја, Бранку Ружићу Ми смо се у српском образовању о много кога и о много шта огрешили. Греси нам баш иду од руке. Министри се мењају, по правилу: „Ко не буде добар, добиће Министарство просвете!“ Оде онај, дође овај, спрема се будући… и тако унедоглед. Кратко се задржавају и углавном у њиховом раду нема никаквог континуитета (што некада, нпр. сада и није тако лоше). Почињу реформе без краја и конца, а просветни радници се све жешће гурају на маргину друштва. Наде да ће се нешто променити, све је мање. Борба за то коме смо нанели највише штете, ипак има свог „победника“. Тешко да смо се огрешили о некога више, него о вероучитеље. Још од давне школске 2001/2002. године када је (најпре као факултативни), враћен предмет Верска настава (до 1946. године – Катехизис), ми ове људе малтретирамо. Читавих 20 година они раде на одређено време, упркос томе што је школске 2003/2004. године, предмет постао обавезан изборни! Нема тога ни у једном српском закону ни у Уставу, али кога још брига за те дебеле књижурине!? Мало-мало па неки министар одлучи да предмет укине, други се прави да не постоји, а један и то баш овај претходни је (ни мање, ни више, него) на Хиландару, српском патријарху, блаженопочившем Иринеју, обећао да ће решити радно-правни статус вероучитеља чим се укине Забрана запошљавања у јавном сектору! Реч министарска, баш ништа не кошта, а Шарчевић је вероватно претпостављао да пријем неће скоро моћи да се реализује или да тада више неће бити на најнежељенијој позицији у Влади, што се и десило. Кога сада да подсећамо шта је изјавио, заклео се, чврсто обећао? Знамо да је од јануара 2021. укинута поменута Забрана, мада, руку на срце, ни пре ње учитељи вере нису могли да реше свој статус. Пратећи овај проблем, схватили смо да је интересовање за решење изненађујуће мало и да се две деценије траже само добри (или лоши) изговори. Можда је време да бар један грех смањимо… Дакле, ако је предмет уведен и до сада опстао у нашим школама, ако је неко процењивао да треба да остане ту где је, апелујемо на Бранка Ружића да покрене процес примања вероучитеља на неодређено време! Нека бар нешто добро ова година донесе људима који су у великој неизвесности живели, исувише дуго трпели, били очајни јер не могу да збрину своје породице, подигну кредите и живе колико-толико заштићено од свакојаких уцена. Поштовани сви, министре и ини, 20 година рада на одређено време, ако је за вајду, доста је! Председник Уније СПРС Јасна Јанковић

Наставница грађанског васпитања: Антифа мора ући у школске програме и није питање никаквог избора или компромиса! 12. јула 2020. Поделите: FacebookTwitterEmailViberFacebook MessengerCopy Link Наслов текста је заправо реченица наставнице грађанског васпитања у једној групи на Фејсбуку која се бави проблемом верске наставе и грађанског васпитања. И, када је о томе реч, по речима исте наставнице, просветни радници у Србији немају „никаквог избора или компромиса“ Многи вероучитељи у Србији, забринути за свој предмет и посао, пратили су дешавања око новог упутства Министарства просвете које је требало да преполови фонд часова верске наставе и грађанског васпитања као и још неких изборних предмета. Поред смањења фонда упутство би имало и деструктивне последице по школске распореде, расположеност ђака да присуствују часовима, дискриминацију у односу на другу децу и наставнике као и друге негативне последице које су описали директори школа, представници синдиката, разна удружења, као и Одбор за верску наставу митрополије Београдско-Карловачке. Пратећи дешавања око спорног упутства вероучитељи су активни на бројним групама и страницама на друштвеним мрежама. Једно од таквих места је и група на Фејсбуку по имену „Борба за грађанско васпитање и верску наставу“. Првобитно је група започета као место за одбрану грађанског васпитања али је затим укључена и верска настава. Материјалима и коментарима на групи свесрдно су доприносиле све колеге наставници свих изборних предмета и владала је атмосфера солидарности и заједништва. Али не задуго… Администраторка групе је поставила пар објава а у једној од њих је упознала чланове групе са својим активностима око упознавања ученика са покретом Антифа током распуста. Уз објаву је постављен и линк ка чланку о Антифа покрету у листу Данас који има као илустрацију фотографију са BLM (Black Lives Matter) протеста чији су се неки „образовани“ припадници „прославили“ рушењем историјских споменика у САД укључујући [sic] и споменике људима који су се борили против расизма… Осим тога што објава нема никакве везе са наменом групе последња реченица у њој која се тиче покрета Антифа је веома проблематична и гласи: „Антифашизам мора ући у школске програме и није питање никаквог избора или компромиса.“ Објава је још чуднија ако се има у виду да је постављена на групи која брани управо изборне наставне програме. Многи од наставника испровоцирани оваквим апсолутистичким и бескомпромисним ставом колегинице да се идеологија америчког Антифа покрета мора увести у српске школске програме су реаговали. Преносимо коментар једног вероучитеља који је убрзо избачен са те групе и блокиран: „Комунистичка идеологија Антифе која се представља као аутентични антифашизам не сме (поново) ући у школске програме поготово не по тоталитарном комунистичком принципу да то „није питање никаквог избора ни компромиса. Некада под паролом заштите права радничке класе а сада под паролом заштите права мањина фундаменталистички комунизам се поново продаје као (једини) ослободилац потлачених и водич у светлу и праведну будућност. Будућност у којој ће сви, „опет“, имати једнака права. Сви уједињени и срећни под једном идеологијом. Сви осим оних које Антифа означи као расисте и фашисте. За те означене нема једнакости, нема посла, нема светле будућности. Јер ако тако каже анти-фашистичка, анти-расистичка, слободољубива, правдољубива и увек у праву Антифа ко може да тврди другачије? Само фашисти и расисти наравно. Дакле, не тоталитарном комунизму у које год модерно заштитничко одело да се пресвуче. Наравно, не и расизму и фашизму! Али без претварања тог отпора у деструктивни фанатични фундаментализам који би да се увуче у политику, законе и школе. А затим да из те позиције његови комесари одређују ко је подобан или неподобан, ко може а ко не може да ради, ко може а ко не може да живи.“ …………………………. Дакле, по мишљењу ове следбенице Антифа покрета, и нажалост администраторке групе, онај ко има неслагања са идеологијом Антифа покрета и то јавно изнесе није подобан да брани опстанак изборних предмета!? Онај коме смета увођење идеологије на силу не може да брани слободан избор ђака. Потпуни парадокс. Додуше, за оне који се сећају комунистичке „толеранције“ ту нема парадокса, за њих је овакво понашање неких Антифа комесара потпуно очекивано. Сва слаткоречива причица из њене објаве о томе шта су са ђацима „радили на пољу антифашизма, мира и толеранције“ је нестала у пар кликова мишем. Нестао је њен антифашизам, нестао је њен мир који шири, нестала је толеранција. Остао је само „антифашизам“, немир и бескомпромисна цензура без права на избор. Тачно оно што је рекла да би увела и у српске школе. Можда би неко рекао да је реч само о наставници заведеној Антифа идеологијом која се понела да је много важна и хоће да буде популарна у друштву форсирајући деструктивни фундаменталистички комунизам па је мало на Фејсбуку демонстрирала свој прави „антифашизам“, „мир“ и „толеранцију“. Нажалост, то би била много боља опција од онога о чему је вероватно реч. Мастер рад који је ревносна администраторка 2014. одбранила на Универзитету Сингидунум код ментора Гордане Добријевић гласи: „Савремена политичка пропаганда и комуникација са бирачима на политичком тржишту“. Наставница грађанског је уједно и одборница Социјалдемократске партије Србије на Карабурми. Ако је тај мастер рад био темељан и квалитетан онда тешко да је овде реч о заведеној наставници која тера западњачку идеолошку моду. Можда је у питању неко ко се добро разуме у политичку пропаганду и комуникацију (и неизбежну манипулацију) људима на политичком тржишту. И таква особа ради на томе да уведе идеологију неокомунистичког Антифа покрета у српске школе. И за ту пропаганду користи Фејсбук групу која нема никакве везе са тим. Дакле, већа је вероватноћа да је реч о политичкој пропаганди и прорачунатој намери да се деца и наставни програми у Србији освоје иделогијом Антифа покрета у жељи да се у новим генерацијама ученика припреми база бирача који би овакве покрете подржали и можда једном довели и на власт. А такви покрети би онда све у Србији уредили без права на избор и без компромиса. Ко се не слаже са њима биће, толерантно, избачен из групе у неки нови „анифашистички“ логор. Иначе, будући да је наставница дала ђацима задатак да током распуста истраже појам Антифе, било би занимљиво да се види у оквиру ког наставног плана и програма је то урађено. Има ли Антифе већ у српским наставним програмима? Или је ово једна политичка импровизација којом се ђаци доводе у контакт са једним веома осетљивим идеолошким и социолошким проблемом? Будући да је наставница приказала низак ниво антифашизма, мира и толеранције биће да има основа за забринутост у вези са питањем: На који то начин она упознаје децу са комунистичком идеологијом Антифа покрета? Видовдан

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије началствовао је 16. септембра 2018. године Божанском Литургијом у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу. Његовом Високопреосвештенству су саслуживали свештеници, свештеномонаси и ђакони Саборног храма и гости из Епархије бачке. На крају литургијског сабрања Митрополит је служио молебан за почетак нове школске године. У светој Литургији и молебану учествовала су деца предшколског и школског узраста која похађају часове веронауке при Саборном храму. У храму су били и ученици Српске православне опште гимназије Кантакузина Катарина Бранковић на челу са директором протојерејем-ставрофором Слобданом Лалићем и професорима. После читања јеванђелске приче о талантима беседио је протонамесник Богољуб Остојић: -Свакоме од нас Бог даје различиту количину таланата у зависности од тога колико свако од нас може понети, али једну могућност Бог свима даје подједнако, а то је могућност да будемо спасени. То је тај један талант који је свакоме од нас загарантован. Никоме врата Царства Божјега, односно врата спасења, нису затворена. По завршетку богослужења окупљеним ученицима обратио се митрополит Порфирије пожелевши да им Господ просветли ум и загреје срца, да оне дарове и способности које су добили, уз помоћ Божију, развију и умноже, као и да постигну добре резултате у свом школовању. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

У недељу шеснаесту по Педесетници, 3/16. септембра 2018. године, у Саборном храму у Новом Саду, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја, у склопу Литургије, служен је Молебан поводом почетка школске године. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету Литургију служио је презвитер Мирко Божић, уз саслужење братства Саборног храма. После заамвоне молитве, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први прочитао је молитву за почетак школског рада, а после отпуста Литургије све присутне поздравио је и благословио владика Иринеј, са жељом да деца у здрављу душе и тела, и уз Божју помоћ, усвоје корисна знања, да би били на радост својим родитељима, а Цркви и отаџбини на корист. Извор: Радио Беседа View full Странице

У недељу, 2. септембра, у храмовима Архиепископије београдско-карловачке служен је и молебан за почетак нове школске године. Неспорно леп гест, мотив и дело које се практикује сваке године. Већ је и својеврсна традиција. Док слушамо прозбе, молитву да Бог отвори ум и срце ученицима да усвајају нова знања, да се испуне страха Господњега и да им подари разум да знања која стичу употребе на корист ближњих, породице, Цркве и државе, неминовно је да себи романтичарски представимо дечицу како седе у клупама и са радошћу уче. Ипак, постоји зачкољица која руши ову идилу. На литургијама, у недељу, није било скоро ни једно школско дете. Само она деца која иду у школу а чији родитељи иначе са њима долазе редовно на литургију. Нису остала деца ни могла бити јер је школска година почела, сутрадан, у понедељак, 3. септембра. Нико их није могао обавестити. Другим речима, онима којима је молебан био намењен, нису били ту. Ова парадоксална ситуација само говори о раскораку у нашој црквеној свакодневици у којој се показује непоклапање стварног и имагинарног у односу према свету. Срећом, Одбор за верску наставу АЕМ, исто тако традиционално, организује поправни – следеће недеље (9. септ.) биће још један молебан за почетак школске године за који ће вероучитељи моћи да обавесте своје ђаке. Последњих годину дана у припреми је реформа гимназијског образовања која је почела са, сада већ започетом, школском годином. Идеја те реформе, која се базира на документима Министарства просвете о стратегији образовања, јесте да се промени приступ учењу и раду са ученицима који би се базирао на исходима процеса учења, тј. ономе што ученици треба да прихвате, усвоје, науче. Нагласак је на међупредметној повезаности наставних садржаја и интердисциплинарности. То значи да професори треба више да сарађују, да се интересују и за друге предмете, а не, као што то у пракси бива, узму дневник под мишку и оду на час држећи се стриктно свог предмета. Такође, један од циљева је да ученици активно учествују у настави, тј. да у процесу учења овладавају вештинама истраживања, критичког мишљења, повезивања и примене градива које уче. Ова реформа и промена, за сада само осмишљена на папиру, почиње од првог разреда гимназије. Оно што је интересантно је чињеница да у документу које је Министарство послао школама и наставницима (преко лета већи број њих је имао обуку у вези ове реформе) постоји детаљно описано оно што се мења како уопштено у приступу настави, њеним циљевима и задацима, тако и за сваки предмет појединачно са којим се ученици сусрећу у првом разреду гимназије. Још интересантније је што се уводи нова група изборних програма које ученици бирају на почетку школске године. И у свим тим појашњењима, упутствима наставницима о предметима и изборним програмима, налази се једнa фуснота која је везана за изборне програме. Тај наслов гласи овако: „Опште упутство за остваривање изборних програма“, а у поменутој фусноти следећа одредница: „Упутство се не односи на други страни језик и верску наставу“. С тим да у даљем тексту докуметна постоји упутство за језике уопште па тиме и за други страни језик. Дакле, од реформе се изузима једино верска настава. Тиме се јасно и недвосмислено показује да се изузима и из система просвете, тј. да у њему никада заиста није ни била. Овај документ само то очиглено и показује. Творци и писци ове реформе нису ни на крај памети имали то да се ишта од предмета које ученици имају у гимназији може и треба повезати са верском наставом. У овоме не треба видети изненадни преокрет у Министарству у погледу веронауке. Наиме, веронаука као и сами вероучитељи су системски, законски дискриминисани. Доносећи нови закон о системима образовања, Влада Републике Србије је веронауци, заједно са грађанским васпитањем, променила статус из предмета у изборни програм. И иако се министар правдао, као и његови верни браниоци, да то суштински ништа не значи, на крају се испоставило да изборни програми могу да се и укину уколико се утврди да не постоји потреба за њима. Потом, од повратка веронауке у српске школе, вероучитељи имају различит радни статус од свих осталих наставника. Њима није дозвољено да се запосле на неодређено као остали наставници, па нити школа нити министарство нису у обавези да им надоместе уколико изгубе часове а запослени су на пуну норму. Ради појашњења, остали наствници, пошто су запослени на неодређено, уколико су нпр. у радни однос примљени са пуном нормом (пун фонд часова), школа је дужна да, уколико део или целу норму изгубе, надокнади у самој школи или наставника стави на листу технолошких вишкова да би тај мањак допунили у другој школи. Такву заштиту вероучитељи немају. Али овде није ствар у заштити. Наиме, неједнак статус са осталим наставницима условљава и неједнак статус предмета у оквиру целог система. За овакав статус не постоји ни један правни, економски или образовно-васпитни аргумент. Једино што искрсава кроз све ове године, а што је јасно кроз поменуту реформу, да је разлог искључиво идеолошке природе оних који креирају образовање у Србији. Поменути призив Св. Духа за почетак школске године такође представља својеврсну парадигму односа Цркве према верској настави. Пошто се изборила да се у образовни систем Србије врати веронаука, Црква као да је тиме била задовољна. Статус који верска настава сада има наспрам оног који је имала до укидања у време комунистичког режима није исти. Није исти ни са статусом овог предмета у далеко развијенијим земљама попут Аустрије, Северне Ирске, Немачке, Белгије, Грчке, Кипра, итд. Даљи однос према верској настави полако као да тоне у пуки формализам где садржај и домет нису толико битни. Није ли Црква до сада пропустила много шанси да промени однос државе према веронауци? Или није ни приметила, или је просто остала индиферентна. Пример тога је саопштење са Светог Архијерејског Сабора из 2016. у којем се каже: „Са жаљењем је констатовано да још, ту и тамо, има школа у којима се незаконито дискриминише верска настава, иако је општа слика из ове области веома повољна.“ Супротно овој тврдњи, дискриминација верске наставе и вероучитеља је инкорпорирана у саме законе о образовању. Допуштајући то, Црква је не само вероучитеље и веронауку ставила у незавидан положај, већ и себе. Као да тиме поручује држави да ни њу много не интересује верска настава. Или је на делу наивност и лаковерност у обећања министара и осталих представника власти. С друге стране, Црква ни после 17 година нема довољан број вероучитеља који испуњавају законски услов да буду наставници било у средњој било у основној школи. У појединим случајевима, верску наставу предају катихете које имају само средње образовање, најчешће богословију или особе које немају ни дана богословског образовања. На тај начин се и несвесно шаље порука неозбиљности и непоштовања правила и прописа државе. Јер, не заборавимо, верска настава се изводи у школама; дакле, у установама које функционишу у складу са законима државе, а не Цркве. Поред тога имамо пример плана и програма који је на пречац донесен уочи враћања веронауке у школе за који је после непуних годину дана било јасно да је функционално готово цео неприменљив у школи, нарочито у основној. Међутим, требало је да прође 14 година да се тај план и програм промени, и да Сабор усвоји нови. Проблем са новим планом је што већ три године нема уџбенике које би ученици и вероучитељи користили. Свима нама који чинимо Цркву јасно је да верска настава у Србији има карактер унутрашње мисије. Већина деце која похађа верску наставу је крштена, и бар традиционално практикују своју веру у оквиру својих породица. Самим тим, кроз веронауку Црква остварује на делу једно од основних својстава њеног бића – мисију. Црква је у својој природи мисија која у свету истом том свету сведочи Царство Божије. Занемаривањем те делатности или свођењем на форму ми сведочимо својеврсну самодовољност и незаинтересованост за свет која свакако није одлика хришћанске вере. Пре је све супротно од ње. Може бити и израз кукавичлука или дубоко прикривеног маловерја које је подстакнуто страхом да свет и оно што га чини може поколебати или распршити нашу веру у Васкрслог Господа. Ограничавање на уско црквене видове побожности јесте нека врста „златног телета“ иза кога успешно кријемо неспремност да прихватимо слободу од Бога даровану. Веронаука се, такође, показује и као простор за једну озбиљну афирмацију теологије у нашем друштву. Као теолози и хришћани знамо да теологија и те како има шта да каже и понуди овом свету. Уколико би вероучитељи били део система образовања, што значи да имају исти положај и шансе као и остали наставници, то би значило да млад човек који се опредељује за богословље и који га воли може да га практикује свакодневно и да од њега стиче и реалну корист. Кроз то свакако може да проширује своје видике, да употпуњује своје знање, укључујући и богословско, као и да развија језик и начине на који би богословље могло да нађе путеве до других људи. То би свакако било не само богатство које би било искључиво његово већ и богатство Цркве. Но пре свега, кроз присутност у структури државе и друштва, а најпре просвете, вероучитељи би могли да чине теологију Цркве присутном на начин да њоме вреднују и просуђују све оно што се нуди као модел живота деци и младима. Теологија треба да буде жижна тачка кроз коју се прелама образовање. Тако би несумњиво обогатили образовање а тиме и децу и младе људе који кроз систем образовања пролазе. Извор: Теологија.нет View full Странице