Претражи Живе Речи Утехе

Ближи се крај распуста. Треба направити адекватну мотивацију за повратак у школу. Сви знамо да права мотивација може настати само у позитивној атмосфери, у подстицајној околини која покреће одмором успавану главу и тело враћа у активно стање. Сваки други приступ је стресан и производи отпор, одбијање и бес. Било је потребно направити један овакав општи увод, сачињен од општепознатих чињеница да бисмо разумели како је код нас школа све, само не установа о којој се брине са највећом пажњом, установа највишег приоритета, стручно и брижљиво вођена, место где бораве и одрастају наша деца. Не. Школа код нас није то. Она више личи на монету за поткусур, монету за обрачун и покривач за неке битније теме које нису уху драге. Суштинске школске теме су стављене на најужу маргину и остављене су на савести крајњих извршилаца који се у законској заврзлами са њима боре како знају и умеју. Ако погреше, ту су надлежни да све поступке строго казне и што пре забораве. Ако нешто добро ураде, онда је то заједнички успех који произилази из укупног деловања система, а не из ентузијазма предузимљивог појединца. Али и то се брзо заборави. Теме којима се код нас јавност и надлежни баве су углавном збуњујућег карактера. Некада изгледа како их неко намерно или, боље рећи, злонамерно пласира како би школу и све у вези са њом довео до критичне тачке потпуног слуђивања, до неверице, мржње и разилажења између оних којих се та школа највише тиче. Дакле, између наставника и деце, између родитеља и наставника и, на крају, између деце и родитеља. Ево чиме се ми бавимо пред крај распуста и како обликујемо позитивну стваралачку климу. Појави се вест да ће распуст можда бити продужен због епидемије. Па се та вест прошири до пожара и обитава данима по друштвеним мрежама и телевизијама где се изређају епидемиолози да објасне и заузму став. Огласи се и неко из Министарства здравља. И он заузме став. Онда се чека да се види шта ће бити. Само се нико из Министарства просвете не огласи. Родитељи већ комбинују своје смене и слободне дане, одморе, бабе и деде, држе све на стенд бају, чекају у ниском старту. Деца, наравно, навијају за епидемију. После недељу дана сви знају све о вирусима, о броју оболелих, о поступању у кризним ситуацијама. Неки стручњаци су забринути. Неки нису забринути за овај моменат, него за оно што ће уследити кад се деца окупе. Неки су релаксирани. Изјаве су дали сви који су икада имали везе са неком болешћу, само се није огласило Министарство просвете. Оно чека сигнал од надлежних. Неизвесност тиња, гори, пламса, претвара се у бес код оних којима је данас субота, а у понедељак не знају да ли децу шаљу у школу или не. Они псују школу, наставнике, државу и систем. У минут до дванаест одлука је донета. Креће се. У Војводини. За остатак Србије ћемо пратити. Остатак Србије ће се још мало клацкати на вестима хоће-неће. Клацкаће се и то ће им бити довољно да не размишљају о неким другим стварима. То ћемо оставити за касније. Чим је недоумица око вируса престала бити вирална, стигло нам је нешто ново. О томе смо опет сви сазнали преко добро обавештених извора, чак и наставници који тиме треба да се баве од понедељка. Сазнали смо да ће убудуће сваки ученик имати свој досије и да ће се попуњавањем тога бавити њихове разредне старешине. Досије ће детаљно пратити учење и понашање деце у школи. И опет је кренула расправа. За сваког по нешто. Разредним старешинама је стигла повишица, али и нове обавезе, кажу новински наслови. Кажу тако и надлежни који нове обавезе не везују за повишицу, већ за појачани степен будности после трагедија које су нас задесиле, а све је усмерено на добробит ученика, њихову заштиту и безбрижно одрастање. Нико није позвао наставнике да објасне како такве папире већ имају, али их до сада нису називали досије, већ портфолио. Наставници би већ умели рећи како се у школи однедавно врло инсистира на формативном оцењивању, на праћењу постигнућа ученика, како се прати понашање ученика, бележи и какве се мере у школи спроводе. Наставници би умели објаснити да је онај ко је увео досије за сваког ученика у ствари творац топле воде. Родитељи су у новинским насловима видели реч досије. А речи имају моћ. Досије не може никога асоцирати на бригу и пажњу за децу. Досије је реч са печатом злочина. Ми смо друштво које је давно изгубило поверење у било какву институцију. Родитељи чија ће деца у школи добити досије немају поверења, у паници су, од тога шта ће све ту бити написано, до чињенице за шта би то могло бити употребљено. Правог одговора нема. Настаје збрка изјашњавања, тумачења, теорија завере и лудила. Сви имају свој став, а надлежни ћуте, или дају само површне одговоре који уносе још већу конфузију. И тако се распуст ближи крају. У паници и неповерењу. У неизвесности. Питам се да ли се све ово ради хотимице или из незнања. Да ли се намерно школски систем држи у пометњи јер не постоји право решење за њега, па се вешто смишљеним смицалицама прикривају стварни проблеми? Ако се не бавимо епидемијама и децом са досијеом, можда ћемо се питати какви су нам резултати на ПИСА тестирању, или ћемо разматрати лоша постигнућа деце на матури, или ћемо поставити питање реализације велике матуре, па се успут сетити иницијативе неколико ректора универзитета у Београду који су предложили начин за превазилажење проблема празних факултета и недостајућих наставника. Ако је пометња ствар незнања, онда се поставља питање ко је на места од виталног значаја за цело наше друштво поставио незналице. Зашто је то урадио? Због сопственог незнања или нехаја? Због неких других интереса? Нашој школи се дешава убиство с предумишљајем. То треба свима да постане јасно. Јер се тиче наше деце којој дугујемо бар толико да се престанемо бавити периферним стварима које нам неко намерно сервира, већ да почнемо суштински нешто мењати док не буде касно. Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика и књижевности из Шапца https://zelenaucionica.com/i-tako-se-raspust-blizi-kraju-a-nasoj-skoli-se-desava-ubistvo-s-predumisljajem/

Са великим болом смо примили вест о незапамћеној трагедији која се десила у једној основној школи Српске престонице у којој су недужни животи изгубљени, и многа срца у ове Васкршње дане болно рањена. Нека Васкрсли Господ Христос озари Својом светлошћу све нас и подари нам Своју утеху и снагу, нарочито родитељима, сродницима, и пријатељима пострадалих, као и целом роду Светосавском. Молимо се Васкрслом Господу да подари вечни покој невино пострадалима, да се никада овако нешто не понови на Немањиној земљи и нигде у свету. Изражавајући своје најдубље саучешће свима које је задесила ова трагедија, у Васкрслом Господу, Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

У пуцњави у основној школи Владислав Рибникар убијено је осморо деце и један радник обезбеђења, потврдио је МУП Србије. Шесторо деце и један наставник те школе су рањени и тренутно су збринути у Ургентном центру и Тиршовој, преноси Танјуг. Ухапшен отац дечака који је извршио масакр у школи, Гашић: Заједно… Малолетни К. К. (14) који је извршио овај злочин ученик је те школе и он је пронађен и ухапшен у дворишту школе. https://www.politika.rs/scc/clanak/550673/pucnjava-u-skoli-ribnikar-beogradu-skola-vracar-beograd

Епископ хвостански г. Јустин, координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке, заједно са сарадницима и волонтерима Верског добротворног старатељства АЕМ посетио је Школу за ученике оштећеног вида „Вељко Рамадановић“ у Земуну, известио је на инстаграму ВДС. Владика Јустин и чланови Старатељства, имали су прилику да се упознају са ученицима школе, да разговарају са њима и да приближе њихов свет сопственом. Обишли су учионице и двориште школе, заједно са вероучитељицом Невенком Филиповић и директорком школе Јеленом Вукић. Поред унапређења наставе, оно што је у овој школи годинама на високом нивоу је заправо љубав и посвећеност запослених према својим ученицима. У току разговора у соби за верску наставу, која је у потпуности прилагођена овим ученицима, сазнали смо колико деци значи веронаука и љубав коју имају према Богу и ближњима. Ученици су извели неколико песама које су припремили за ову прилику. Након тога подељени су им пакетићи. Извор: ВДС инстаграм

По благослову Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Милосрдна секција Верског добротворног старатељства АЕМ СПЦ даривала је светосавским пакетићима 130 ученика Школе са домом за основно и средње образовање „Свети Сава“ у Умци. Ову школу похађају деца са менталном ретардацијом, кoja током основног и средњег образовања уз социјалну, психолошку и здравствену подршку особља стичу вештине које их припремају за даљи живот и евентуални рад. Током разговора са вероучитељем Борисом Илићем, помоћницом директорке Валентином Радуловић и координаторком за техничко особље Јованком Стајкић, чланови Милосрдне секције су се ближе упознали са принципима рада и обучавања деце. Током средње школе кроз четири смера ученици користе текстилну, пољопривредну, машинску и графичку радионицу где се професионално оспособљавају. Родитељима деце са сметњама у развоју је највећа брига о степену самосталности коју деца могу да постигну и колико ће бити независне одрасле особе. Техничка усмерења кроз подршку и опрему у овој школи пружају им могућност да поред знања вредних на тржишту рада стекну и социјалне и комуникацијске вештине неопходне за живот и рад након школовања. Извор: ВДС АЕМ СПЦ инстаграм

После литургијског сабрања у Светосимеоновском храму, празнична радост настављена је свечаном светосавском прославом у свечаној дворани старе Основне школе „Михајло Пупинˮ у новосадском насељу Ветерник. Повезане вести: Светосавска беседа катихете Бранислава Илића: Свети Сава - светитељ који је охристовио народ Литургијска прослава Савиндана у Светосимеоновском храму у новосадском насељу Ветерник Свечаност прослављања школске славе почела је чином благосиљања славских приноса, који је служио презвитер Лазар Мајсторовић, надлежни парох, уз саслужење протопрезвитерâ Борислава Милића и Предрага Билића, пароха ветерничких, као и уз појање деце полазника верске наставе и њихових надлежних вероучитеља. Сабране је речима пригодне беседе поучио отац Лазар говорећи о правилном поимању просвете и просветитељства, указујући да је Свети Сава као светитељ Христов утемељио основе истинског образовања које приводи Христу и уводи у вечну заједницу са Њим. У наставку сабране је поздравила директорка школе Радослава Ступар, која је у свом надахнутом излагању говорила о ветерничком храму и школи као храму науке: „Имамо на уму и у срцу истину да је наш храм у Ветернику посвећен преподобном Симеону Мироточивом, оцу Светог Саве. Имајући то у виду, поносно можемо рећи да ветернички храм Светог Симеона и наша школа као храм науке који слави Светог Саву јесу два стуба овог нашег насеља.ˮ Овогодишњу светосавску беседу произнео је вероучитељ и катихета Бранислав Илић. „Остајући веран библијским поукама и истинама, највећи рођени у нашем роду, Свети Сава, кога са љубављу прослављамо, пренео је своме потомству аутентичну поруку апостола Павла: Обуците се у љубав, свезу савршенства, разговарајте међусобно у псалмима и славопојима и песмама духовним, у благодати певајући Господу у срцима својим (Кол 3, 16). Овоме нас је учио наш први архиепископ. Наш род са поносом истиче да има светитеља који се до те мере уподобио Христу да је народ Божји још за живота Савина у њему препознао свога оца и прозвао га светим. Савин животописац, Доментијан, каже да је наш просветитељ славуј богогласни неуснулих очију, који неућутним божанственим песмама буди (нас) заспале у гресима. Сачувана Савина дела, која су огромним својим делом поезија, потврђују нам истину да је он све таланте које је од Бога на дар добио, умножио, устостручио, па их, онда, Цркви и роду на спасење вратиоˮ, закључио је катихета Бранислав Илић у својој овогодишњој светосавској беседи. Славска свечаност настављена је пригодним програмом који су вероучитељи и учитељи припремили са својим ученицима, прослављајући Господа и Његовог угодника Светог Саву. Приредио: вероучитељ и катихета Бранислав Илић

Циљ наставе православне веронауке, у нашем поимању, састоји се у томе да пружи целовит, интегрални православни поглед на свет и живот у његовој историјској и есхатолошкој димензији. Савремени човек је човек „једне димензије“: његова настојања окренута су пре свега ка акумулирању позитивних знања, ка овладавању чињеницама и генерализацијама које претендују на апсолутну сигурност и потврђеност у њиховој непосредној примени. Тиме он, у грозници своје професионалне или политичке ангажованости, у љуштури самодовољности, не само што гуши, затупљује, паралише у себи својствено му осећање бесмртности, своје „сећање на будућност“, на заједницу са Богом, него и губи способност да осећањем и мишљу досегне до другог људског бића, најзад, да оствари контакт са самим собом. Испарцелисаност и фрагментарност слике света и представе о себи човека данашњице неминовно налазе свој израз и одраз и у креирању васпитно-образовног процеса, чије се поимање још увек сужава на његову материјалну раван (стицање знања у што већем екстензитету). Доминација дидактичког материјализма и прагматизма манифестује се, између осталог, и на једном тако осетљивом подручју као што је расправа о сврсисходности, дометима и евентуалним садржајима верског образовања у институционалном школству. Показује се, наиме, да педагозима, психолозима, научницима хуманистичког профила углавном није страна идеја о инкорпорирању у постојећи фонд ученичких знања и извесних чињеница, представа, генерализација везаних за религију (у најширем смислу). Размимоилажења, међутим, настају у вези са: (а) интерпретирањем информативног циља наставе и (б) односом према реализовању потенцијалних формативних и васпитно-развијајућих циљева, из чега проистичу, даље, и недоумице око избора и презентације наставних садржаја, приступа настави итд. Да би се могло компетентније расправљати о проблематици веронауке (катихизиса, теологије) као наставног предмета, сматрамо да је пожељно најпре нагласити да је реч о дидактички транспонованој научној дисциплини чије је полазиште систем теолошких наука са својственим им садржајима и методолошким приступом. То, дакле, значи да настава даје одређени, сваком узрасту примерени дидактички обликовани фонд спознаја, али се она свакако не ограничава искључиво на информативни моменат. Циљ наставе православне веронауке, у нашем поимању, састоји се у томе да пружи целовит, интегрални православни поглед на свет и живот у његовој историјској и есхатолошкој димензији, а то значи да ученици систематски упознају веру са доктринарног, литургијског, социјалног и мисионарског аспекта, при чему се излагање хришћанског виђења живота и постојања света обавља у веома отвореном, толерантном дијалогу са другим наукама и погледима на свет, кроз који се, опет, настоји показати да хришћанско виђење (литургијски и подвижнички опит Цркве) обухвата сва позитивна искуства људи, без обзира на њихову националну и конфесионалну припадност. Ово упознавање са вером спроводило се како на информативно-спознајном, тако и на доживљајном и делатном плану, са настојањем да се доктринарне поставке спроведу у свим сегментима живота (однос са Богом, са светом, са другим људима и са собом). А то конкретно значи: (а) да се код ученика развије отвореност и однос према Богу као Другој и другачијој Личности у односу на нас, као и отвореност и однос према другом човеку као икони Божијој, личности такође другачијој у односу на нас, те да се између ове две релације оствари узајамно зависна веза (спознавање заједнице); (б) да се ученици оспособе за постављање питања о целини и најдубљем смислу постојања човека и света, о људској слободи, животу у заједници, феномену смрти, односу са природом која нас окружује и др.; (в) да се код ученика изграде способности дубљег разумевања и вредновања културе и цивилизације у којој живе, успона и падова у историји човечанства, достигнућа у разним областима стваралаштва; (г) да им се помогне у одговорном обликовању заједничког живота са другима, у изналажењу равнотеже између властите личности и заједнице, у остваривању сусрета са светом (са људима различитих култура, религија и погледа на свет, са природом) и са Богом и (д) да се код ученика изгради уверење да је свет и све што је у њему створен за вечност, да смо сви створени да будемо причасници (удеоничари) вечнога живота, те да се из те перспективе развије способност разумевања, преиспитивања и вредновања сопственог односа према другом човеку као непоновљивом бићу и према творевини Божијој (а то значи и изграђивање спремности на преумљење, на покајање). Из прегледа овако схваћених циљева и задатака наставе веронауке очигледно је да је реч о предмету који дубоко задире не само у когнитивну, него и емоционалну и волитивну сферу личности ученика. Његова предност у односу на друге предмете свакако је у томе што он нуди неупоредиво веће могућности за откривање смисла живота, емоционалну размену и интелектуално напредовање – а то су, по мишљењу пољског психолога Обуховског, три најзначајније потребе чије задовољење треба обезбедити у васпитно-образовном процесу. У расправама о концепцији наставе веронауке поставља се, између осталог, проблем евентуалне ограничености методолошког приступа: полази се од претпоставке да се стицање знања у овој области не може базирати на „индуктивно-истраживачком и критичком, него на догматско-религијском приступу“, те да као таква она „не би доприносила или би барем успорила развој слободног и критичког мишљења ученика“ (др Невенка Тадић). У покушају да отклонимо дилеме око могућног методичког приступа најпре бисмо нагласили да је и веронауци, као и већини других предмета, својствен полиметодизам. Искуства конципирања и извођења наставе веронауке у другим срединама недвосмислено показују присуство већег броја методичких приступа (интерпретацијско-аналитички, медитацијско-стваралачки, проблемско-стваралачки, хеуристички, демонстративни, комбиновани), који представљају само предметну конкретизацију у општој дидактици посведочених метода: вербално-текстуалних, илустративно-демонстративних и практичних. Веронаука, дакле, нема пресудну улогу у когнитивном развоју ученика, нити је од ње то умесно очекивати. Њено није ни да убрзава, ни да успорава или омета развој когнитивних функција, него да пружи простор за самореализацију интегралне личности. Наставу веронауке, даље, морамо посматрати у јединству са остваривањем васпитно-образовног рада у другим предметима, другим дидактички транспонованим наукама и уметничким (радним, спортским) дисциплинама. Са њима она остварује потенцијално веома широку корелацију (појмовно-терминолошку, садржајну, методолошку), омогућавајући дубљу спознају њихових садржаја (тумачење књижевних, уметничких дела, интерпретација научних достигнућа, историјског процеса итд.), превладавајући предметну испарцелисаност и нудећи оквир за јединствено методолошко-интерпретативно полазиште. Али постојање корелативних веза не би смело угрозити системност самог предмета: било би недопустиво било какво фаворизовање, рецимо, историјских или културних садржаја на рачун теолошких (они су, наиме, парцијално инкорпорирани у ове потоње као главне за формирање профила самог предмета). У вези са концепцијом школске катихезе јавља се, разумљиво (с обзиром на дисконтинуитет у њеној заступљености у нашем школском систему, али и велико интересовање јавности, не увек довољно теолошки обавештене), више начелних дилема, између осталог: да ли су и колико представе које се нуде у оквиру предмета флексибилне, одн. јесу ли оне чврсте и непомериве или „расту“ заједно са учеником; у ком је саодносу информациона димензија наставе са њеном еклисијалном димензијом (уцрквењивањем ученика); у којој мери веронаука прати актуелне узрасне тенденције у психичком животу деце, саображавајући се њима, а колико их сама подстиче, и сл. Покушаћемо да их размотримо у кратким цртама. Када је реч о флексибилности представа које се формирају у оквиру наставе веронауке сматрамо да је, упркос код нестручњака увреженом мишљењу да оне имају „догматски“ карактер, да се базирају на некаквим учауреним формулацијама које се имају репродуковати дословце у свакој прилици, мало предмета који пружају толико подстицаја за динамички развој појмовно-категоријалног апарата којим се у настави оперише. У настави веронауке то је и неопходан услов духовног узрастања ученика. Митрополит Антоније Блум у вези са овим примећује: „Мислим да је један од проблема који се појављују пред дететом у томе што га нечему уче док је још мало, а затим, када постане нешто старије и напуни десет година, одједном се открива да оно има и питања, и сумњи, и недоумица. Прерасло је све оно чему су га учили у детињству, а у међувремену га нисмо ничему научили, зато што нам није падало на памет да пратимо каква се питања у њему рађају и да обраћамо пажњу на ова питања, да се према њима односимо озбиљно, а не да се просто чудимо: „Како то доводиш у питање?“ (...) Често се дешава да, када дете у пубертету почне да нам поставља питања, ми на њих не одговарамо. И не одговарамо, на жалост, веома често не зато што смо према њему непажљиви, већ зато што немамо шта да одговоримо, сами никада о томе нисмо размишљали“. Проф. др Ксенија Кончаревић Извор: Инфо-служба СПЦ

Празник Светога Саве свечано је прослављен празничним богослужењима у ветерничком храму Преподобног Симеона Мироточивог. Богослужбено торжество је почело у навечерје празника, служењем празничног бденија, а настављено је на Савиндан савршавањем Евхаристије. Литургију је служио протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ храма, уз саслужење братства. Након прочитаних светописамских чтенија, присутне је поучном и надахнутом беседом поучио отац Бранислав, који је нагласио пример Светога Саве – наставника пута који води у живот вечни. Свети Сава није тежио за овоземаљским потребама и стварима, већ је жудио за вечном заједницом са Богом, и он, као наш духовни отац, позива све нас да корачамо тим путем, нагласио је настојатељ Светосимеоновског храма. Звучни запис беседе Након заамвоне молитве освештани су славски приноси, у славу Божју, а у част Светоме Сави, нашем усрдном молитвеном заступнику пред Господом. По завршетку свете Литургије у Светосимеоновском храму, молитвено величање Господа – Који је диван у светима својим, а данас најдивнији у Светоме Сави – настављено је у ветерничкој Основној школи Михајло Пупин. Чин освећења славских приноса – колача и кољива, служио је презвитер Лазар Мајсторовић, парох ветернички, уз саслужење протонамесникâ Игора Игњатова и Бранислава Ђурагића, као и уз молитвено учешће мноштва деце, која су својом вером, радошћу и љубављу потврдила да следе спасоносни пут Господњи. Светосавску беседу казивао је катихета Бранислав Илић, а ученици који похађају веронауку извели су пригодан празнични програм. Живот и пут Светога Саве био је непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског, нагласио је вероучитељ Бранислав. Светосавска беседа катихете Бранислава Илића: Свети Сава – сведок љубави Божије Текст беседе (PDF) Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Ризница литургијског богословља и живота

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, а у оквиру Школе православне духовности у Новом Саду, у недељу, 3. новембра 2019. У 19:00 часова у Гимназији Јован Јовановић Змај одржаће се предавање на тему: СВЕТО ПИСМО И ЛИТУРГИЈА Предавач: Бранислав Илић, катихета Плакат у PDF формату Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Сабрање дјеце је почело у Саборном храму акатистом пресветој Богородици „Васпитатељници“ након чега је заједничарење пренешено у нову свечану салу новоизграђеног парохијског дома, гдје је било припремљено послужење. Присутно је било око 80-еро дјеце. На почетку присутној дјеци, младима и неколицини родитеља обратио се парох улцињски, вјероучитељ, протојереј Синиша Смиљић ријечима: „Много је написано књига из области педагогије и психологије, многе теорије о томе како треба васпитавати дјецу и омладину, многи системи образовања се мијењали кроз историју, а скоро сви су опречни једни другима. Најсавршенији образац васпитања је Јеванђеље Христово. Господ каже ; „…научите се од мене јер сам ја кротак и смирен срцем…“ Зар постоји већи, бољи и савршенији образац за човјека од самога Богочовјека. “ Отац Синиша је напоменуо да вјеронаука није пуко учење теорије библијских догађаја и података. “ Кроз вјеронауку дјеца непримјетно задобијају благодат Духа Светог. Та благодат долази кроз амбијент у којем бораве за вријеме часова, ријечи науке о Богу, цртање и бојање икона, учење молитава, све то са невидљивим присуством самога Христа који каже :“…гдје су двоје или троје сабрани у име Моје, тамо сам и ја са њима.“ Између осталог отац Синиша је рекао да ће вјеронаука “ посијати сјеме у душе ђака , сјеме које ће донијети плода тек послије у важим животима“. То сјеме које изникне у вашим срцима ће вас сачувати од пошасти и искушења овога свијета, којег је све више. Знам многе који су похађали вјеронауку, а данас су већ и породични људи. Многи су отишли у Америку и друге стране свијета. Данас када се чујем са њима, потврђују ми да им је вјеронаука много користи донијела у садашњем животу. Она их, како кажу подсјећа на одговорност према Богу и ближњима, а то је сва суштина овога живота.“ Отац Синиша у другом дијелу обраћања изложио план и програм за наредну годину.Најавио је да ће вјеронаука функционисати у три групе по узрастима. Представио је и нову вјероучитељицу ,за најмањи узраст, г-ђу Јелену Митровић. Послије обраћања оца Синише приређено је пригодно послужење за све присутне у пригодан музички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска

О Исидори Секулић навикли смо да говоримо као о познатој и цењеној књижевници, првој жени која је постала члан Акадамије наука и уметности, а мање као о јавном раднику, која је била позната у школским круговима, а школски Савет је имао високо мишљење о њеном стручном и педагошком раду. Као наставница у Другој женској гимназији у Београду написала је важан есеј под називом ”Личност наставнице у школи” који је читан на првој јавној седици Удружења наставника средњих и стручних школа. Доносимо вам један одломак из поменутог есеја који је написан 1919. године: ”Дете мора поћи и мора се дати, јер живот тако заповеда. Али, ко је та наставница, и колико јој је висока и слободна и јака личност да велики дар прими, и да првим и најскупљим пријатељем постане? Како родитељи траже и рекламују ту личност наставнице? Како је храбре и негују, и за своје дете придобијају? Када удајете девојку, ви се узбуђујете, плачете, записујете датуме, с кумом се везујете дугом светијим од свих дугова. Цените све оне којима дете своје кроз удадбу дајете, блиским рођацима сматрате те људи од тога часа па до смрти. А да ли вам је кадгод пало на ум да увођење девојчице у школу значи акт један у коме има исто толико потреса и садржине, можда и више. Јер зету и његовој породици дајете готову жену, зрелу, себе свесну, одређену, довољно стару и очврслу и у костима и у мозгу. А нама доводите и дајете нежно, осетљиво, савитљиво, недорањено, недоваспитано, као мехурић празно створенце, према којем једна готова личност и снага наставничка стоји као оракул пред верујућим, као чудо пред немоћним. Дете трепти, доживљује, памти утиске од наставника за цео живот, боље их памти од свих својих авантура. ” (Исидора Секулић, Служба, Матица српска, 1966, 156. стр.) Извор: Радио Беседа

Извор: Епархија бачка