Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, и ове године, у Хотелу „Дивчибаре“ са великом радошћу сусрео се са директорима и основних и средњих школа са подручја Епархије ваљевске у понедељак 10. јуна, у знак благодарја на одличној сарадњи. Састанку је присуствовао и Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан, који је присутне упознао о томе како се настава веронауке организује на Петом континенту. Песма Српског хора „Свети Серафим Саровски“ из Зрењанина дала је посебну лепоту овом сабрању. Дружење директора школа и архијереја Епархије ваљевске постало је традиција, јер му се сви радо одазивају, сматрајући га пријатним и вишеструко корисним. Овде се чују лепе речи, размењују искуства и идеје, како би живот веронауке у школама и образовање нових нараштаја били што квалитетнији. Одзив ученика за верску наставу у Ваљевској епархији (преко 80 одсто) највећи је међу епархијама Српске Православне Цркве. „Дивно је када се састанемо и чујемо једни друге“, рекао је Владика Милутин у изјави за радио „Источник“. Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан ове године први пут је присуствовао састанку Епископа Милутина са директорима школа. „Сарадња која овде постоји је изванредна, јер сви смо на истом задатку – да образујемо и васпитавамо децу која ће оплеменити човечанство“, рекао је он приликом обраћања присутнима. Извор: Радио Источник

Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, и ове године, организовао је квиз из познавања верске наставе за ученике основних школа. Квиз је организован најпре на нивоу општина-актива 11. маја 2019. године. На квизу је узело учешће око 90 основних школа. Победник са сваког од осам актива квалификовао се за епархијско такмичење које је организовано 25. маја 2019. године у Богословији Светог Саве, једној од најстаријих просветних институција у Београду. На квизу су учествовале основне школе Васа Пелагић, Војвода Степа, Драган Лукић, Радомир Путник, Бранко Ћопић, Владислав Петковић Дис, Илија Бирчанин и Алекса Шантић. Пре почетка квиза хор Богословије Светог Саве отпевао је тропар Васкрса, а затим је ректор Богословије протојереј-ставрофор др Драган Протић поздравио ученике и вероучитеље упознавши их укратко са историјатом те црквене просветне институције и пожелео им пријатно и занимљиво дружење. У име Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке учеснике је поздравио ђакон Бранислав Кеџић, који је изразио задовољство што су се учесници одазвали позиву, истакавши пре свега да је сврха организовања квиза да се ученици упознају, друже и забаве проверавајући своја знања из веронауке. Концепт квиза и јесте такав да се кроз неколико интерактивних и едукативних игара ученици забаве и провере своје знање на један занимљиви начин. Свака екипа је бројала три ученика узраста од петог до осмог разреда. Комисију која је водила квиз и прегледала задатке сачињавали су: Славица Шушњаревић, вероучитељица у ОШ Милан Ђ. Милићевић; Никола Поповић, вероучитељ у Средњој занатској школи; и Зоран Чучковић, вероучитељ у ОШ Иван Горан Ковачић. Прво место на епархијском финалу заузела је екипа ОШ Драган Лукић, вероучитељице Данијеле Кошћал, друго место су освојили ученици ОШ Војвода Степа, вероучитељице Наташе Филиповић, а на трећем месту нашла се ОШ Бранко Ћопић, вероучитељице Изабел Тодоровић. Победнике је прогласио и поздравио председник Одбора за верску наставу протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо који је благословио сваког ученика и даривао поклон. За све ученике припремљени су пригодни поклони, како на општинском, тако и на епархијском квизу. Захваљујући уредништву часописа Светосавско звонце, за свако дете које је учествовало на квизу, а било је око тристотине малишана, припремљена је једна од књига Десет Божјих заповести у сто прича, Бисерница Светосавског звонца или Васкршње приче, затим часопис Светосавско звонце, а за финалисте и Годишњак Светосавског звонца. Овим путем Одбор за верску наставу се захваљује Уредништву часописа Светосавско звонце, са жељом да ученицима који похађају верску наставу Светосавско звонце и убудуће буде омиљени часопис који читају. Одбор за верску наставу ће за све учеснике финала накнадно приредити и једнодневни излет. После послужења и даљег дружења, деца су препуна лепих утисака пожелела да се квиз организује и наредне године, а да верска настава у средњој школи поново буде њихов сигуран избор. Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке

"Православни мисионар", мартовско-априлски број: Интервју катихете Бранислава Илића са високопречасним протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије. Будући да сте ректор Богословије Светог Петра Митрополита и чудотворца Цетињског, замолио бих Вас да нам приближите историјски и духовни значај ове црквено-образовне установе, као и живот сâме Богословије који се одвија под окриљем кивота Светог Петра Цетињског? Ово је, у сваком смислу, несвакидашња школа. У јеку нововјековног европског дистанцирања од Цркве и религије, у периоду кад су наука и просвећеност дефинисани као нешто супротстављено вјери, у другој половини 19. вијека, књаз Никола оснива прву средњу школу у својој држави – баш као богословију! Касније је та школа постојала и као богословско-учитељска школа, а из њеног дјеловања и кадровског потенцијала изродила се и Цетињска гимназија. Можемо слободно рећи да је ова школа настала из потребе и настојања Двора Петровића да Црна Гора има сопствено високо школство, па многи Цетињску богословију сматрају претечом савременог Универзитета у Подгорици. То је историја. А данас је наша богословија једна од осам постојећих богословских школа Српске Православне Цркве, и она ради по плану и програму које за богословске школе прописује Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. Ово је петогодишња интернатска установа, чији се богослужбени живот одвија у нераскидивој вези са молитвеним распоредом Цетињског манастира и служби које се обављају пред ћивотом Светог Петра Цетињског. Иако су материјални услови рада Цетињске богословије врло скромни, са друге стране, присуство ове Светиње сматрамо стожером и привилегијом нашег педагошког труда. Ни једна друга наша богословска школа, нема такву конституцију, да је ћивот са моштима оног Светитеља чије име носи, ту пред наставницима и ученицима. А то је живи Светац, још за живота препознат као Свети у најтежим историјским тренуцима Црне Горе, и данас је прави примјер и најбољи свједок свега онога чему ми ђаке учимо. Ово једино училиште речи Божје на територији Митрополије црногорско-приморске, изнедрило је многе знамените личности, како свештенослужитеље, тако и друге делатнике на пољу мисије наше Свете Цркве. Да ли бисте неке од њих посебно истакли? Од 1863. Године када је основана прва тзв. Привремена богословија, па ево све до данас, наша школа је била и остала језгро окупљања просветних дјелатника, у Црној Гори, а и шире. Да кажем да је покретач и оснивач рада прве Цетињске богословије, заједно са књазом Николом био учени херцеговачки архимандрит Нићифор (Дучић), а да су њени ректори и наставници, између осталог, били и потоњи митрополити Иларион (Рогановић) и Висарион (Љубиша). Међу њеним наставницима издвојио бих г. Риста Драгићевића, те свештеномученике: протојереја Луку Вукмановића, епископе Николаја (Јокановића) и митрополита Јоаникија (Липовца). Широј јавности познати ученици богословије на Цетињу су почивши епископи горњокарловачки Симеон (Злоковић) и Црногорско-приморски Данило, затим универзитетски професори и научници Благота Гардашевић, Чедомир Драшковић и Љубомир Дураковић-Јакшић. У нашем времену, од момента обнове рада Богословије Светог Петра Цетињског 1992. године, њени наставници су били Високопреосвећени митрополит Амфилохије, те садашњи епископи Српске Православне Цркве: Будимљанско-никшићки Јоаникије, пакрачко-славонски Јован, полошко-кумановски Јоаким, епископ Јован (Пурић), као и протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић (први ректор обновљене Цетињске богословије). А међу бројним свршеним богословима у посљедње три деценије (њих близу 400) издвојио бих имена садашњих епископâ аустралијско-новозеландског г. Силуана и ремезијанског г. Стефана (Шарића). Поред њих ту је велики број свештеникâ на готово свим континентима васељене, монахâ, настојатељâ манастира, вјероучитељâ, професорâ богословија… Посебно се поносимо чињеницом да половину садашњег наставног кадра Цетињске богословије, чине њени свршени ученици у периоду од 1992. до данас. Оче Гојко, у издању Цетињске богословије из штампе редовно излази и часопис „Цетињски Богословацˮ. Замолио бих Вас да нам приближите садржај и тематику овог часописа? Ријеч је о ђачком часопису који има за циљ промовисање и подстицање ученичке креативности као и надградње, проширења оних знања и вјештина којима су се научили у редовној настави. Има ту богословских осврта, репортажа, поезије, и мозаичких креација (препозанавања и истицања актуелности и занимљивости). Уређивање часописа обављају одабрани ученици уз надзор наставникâ. Први број ”Цетињског богословца” објављен је 1891. године. Овоме је претходио рад књижевног друштва цетињских богослова ”Црногорски борац” (1872 -1876). Од тада до данас, овај ђачки часопис је излазио онолико редовно колико је редовно радила и сâма школа. А познато је да је њен рад трпио прекиде стицајем историјских невоља и бројних ратних страдања. Од 1945. до 1992. године, школа није радила, а ето, требало је проћи 24. године обновљеног рада, да би се, прије три године обновио и рад ”Цетињског богословца”. У нашој црквеној јавности познати сте као надахнути и омиљени беседник. У чему је према Вашем мишљењу сагледано успешно ширење речи Божје, као и мисионарска делатност Цркве? Тешко је свести у дефиницију или неко формално упутство, оно што је одозго, оно што се тиче Божјег надахнућа. Црквена мисија мијења форме и интезитет, што због оних који њу спроводе и околности у којима то раде, а што због Божјег надахнућа и Његове Премудре воље. Оно што можемо знати у вези наше мисије, и што не смијемо губити из вида, јесте угледање на свете апостоле. Њихов мисионарски рад се одликовао упорношћу, без компромиса са истином, без личне користољубивости и без одустајања у тражењу начина да се приђе људима, увјек и свуда. Не постоји амбијент у коме је мисија немогућа, нити има времена када треба мисију обуставити. Е сад, постоји мисионарење ка споља, односно објављивање Ријечи Божје онима који је нијесу чули, али имамо и обавезу, непрестану, да мисионаримо увјек изнутра, да будимо наша заспала срца, као што је Господ, пред своје страдање, будио апостоле из дремежи. У Вашем пастирском и катихетском раду видно је да сваком човеку приступате са пуно љубави, спонтано и ненаметљиво, мудро и еванђелски преносећи реч Оваплоћеног Логоса. Будући да живимо у времену великог отуђења, да ли је, према Вашем мишљењу и пастирском искуству, потребно удвостручити овај живи однос међу припадницима Цркве? Далеко смо од висине љубави и дубине мудрости на коју нас Господ призива. И треба удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити смије бити. Јер љубав не зна за границе, ни за „довољне” количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за „доста” или „довољно”, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према дјеци, и дјеце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности. Ово 2019. лето Господње, посвећено је обележавању великог јубилеја – 800 година од добијања самосталности Српске Православне Цркве. Да ли ова прослава треба да буде позив да размислимо ко смо, после осам векова, и куда идемо? Свака обљетница, носи у себи императив, обавезу подсјећања на прошле догађаје. Али не због тога да бисмо се враћали у прошлост или да бисмо опонашали прошлост, него да бисмо знали куда се крећемо, колико је тежак пут пред нама, и како га ваља прелазити. Заиста, гледајући на оно што су наши преци већ обавили, на онај дио пута ка Небесима који су они већ прешли, ми можемо и требамо да сагледамо динамизам и потребу нашег данашњег дјеловања, наше молитве, наше сарадње са Господом. Да, добро сте рекли. Лијепо би и корисно било поставити себи питање – „Ко смо ми данас”? „Ко смо ми, и колико смо близу, са Светим Савом, са Светим Петром Цетињским”? Да ли ми, у своје вријеме постижемо оно што су они постизали у свом, и да ли истом вјером и истим жаром радимо као што су они радили? Ето баш, њих двојица, Свети Сава и Свети Петар Цетињски, живјели су у потпуно различитим временима и дјеловали у врло различитим околностима – али их данас препознајемо као једнако наше, и једнако свете. Тако да не можемо ни ми данас да се правдамо како немамо њихове „услове”, како немамо њихову духовност… Имамо то што имамо, и то нам је од Бога. А то значи да имамо најбоље. Замолио бих Вас да са читаоцима „Православног мисионараˮ поделите неколико речи о Светосавској традицији у Црној Гори? Црна Гора је утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији, од њеног сјевера до њеног приморја, и кроз сва времена, од 12. до 21. вијека. Споменицима и свједочанствима (материјалним, писаним и усменим) те традиције у Црној Гори, нема броја. Немањићки манастири, мјесни храмови посвећени Светом Сави, породичне и племенске славе у спомен Светог Саве, бројни топоними, фреске, иконе, народна предања и обичаји, затим култ Светог Саве у нововјековним школама у књажевини Црној Гори…. Све су то докази једне виталне и плодотворне свијести народа у Црној Гори, да нијесмо „од јуче” и да памтимо кад смо и како смо, и чијим заслугама, основали своју аутентичну, народну, помјесну Цркву. Цркву која је саставни дио Васељенске Цркве Христове, али је истовремено и наш народни дом, наш оквир и прозор, кроз који, својим народним очима гледамо Господа, и својим народним језиком Њему се молимо. Да ли можемо рећи да је Свети Сава утемељио духовност у Црној Гори, будући да је у 13. веку на њеној територији основао и три знамените епархије? Чињеница је да је Свети Сава основао три православне епархије на територији данашње Црне Горе: Зетску, Хумску и Будимљанску (неки истичу и четврту, Дабарску, која је једним дијелом обихватала област на сјеверу црногорске државе). Чињеница је и све остало што сам поменуо у одговору на Ваше претходно питање. И то јесу добри темељи црквеног живота и историје Цркве у Црној Гори. Само, морамо се чувати искушења да Светом Сави приписујемо и оно што је од њега старије, и да почетак наше хришћанске, православне историје мјеримо од Светог Саве. Па то нам ни сâми Светитељ не би допустио нити одобрио. Јер, и он је стварао на већ постављеним темељима словенских просветитеља Свете браће Кирила и Методија, и њихових ученика, као и на свједочанствима вјере првих словенских пустињака и молитвеника из 10. и 11. вијека. Скоро смо прославили 1000. годишњицу мученичке смрти Светог зетског краља Јована Владимира, који је био претходник Немањићима у испуњењу оне јеванђелске максиме да наше истинско царство „није од овога свијета”. А као просвећени и писмени људи, не смијемо заборавити ни чињеницу да је Христова наука имала своје свједоке на балканским просторима и прије нашег народног крштења. Ми смо, као народ населили ове просторе који су већ били крштени и крвљу мученика заливени. Све су то духовни темељи на које се Свети Сава назидао, и да није било тих и таквих темеља, не би ни дјело Светог Саве било тако импозантно и трајуће до данас. Свети Сава је оставио велики траг и у нормирању богослужбеног језика Српске Цркве; можемо ли закључити да је његово законоправило постало извор богослужбеног живота? Извор – никако, али једна приступачна форма, један општеприхваћен израз – да. Извор богослужбеног живота надилази људе и њихов труд. Он је од Бога. Благодатан је карактер тог извора. Од првих вјекова Цркве људи се труде да тај извор, то врело благодати и Божје Ријечи, искажу својим људским начинима, да га каналишу – ка другим људима. Управо у том обликовању људи се међусобно разликују. Још су се Свети апостоли разликовали у тим начинима. И до данас, Црква дише Божјим духом, а траг људских настојања остаје, мање или више примјетан. Оно што је Свети апостол Павле био за европско хришћанство, за онај свијет изван тадашњег јудејства; оно што су Свети Кирило и Методије били за све словенске народе и њихов додир са јеванђељем, то је Свети Сава био за српско хришћанство. Онај који је продро дубоко иза граница званичне и службене објаве, који је ушао међу народ, међу све околности народног живота… од чобана до пекара, од војника до цара, и онда, са тим искуством превео, написао, саставио…. тако да народу буде блиско, да то што је речено народ доживи својим, да разумије. То је пастир добри кога припадници стада познају као свог. У тропару Светог Саве појемо да је он наставник пута који води у живот вечни. Који су начини усрднијег корачања овим духовним путем који нам је пропутио светитељ Сава? Не каже се узалуд да је потребна историјска дистанца, како бисмо могли праведно да вреднујемо неку личност или неки догађај. Ето, данас нема мудре главе у нашем народу која може да разлучи и да донесе коначан суд о томе – шта је било добро, а шта не, у поступку уједињења 1918? Да ли је требало стварати онакву и онолику Југославију или није? Не можемо се опредијелити око карактера пуча 27. марта 1941.године, који је у основи био родољубив и антифашистички, али који је донио огромне народне жртве. итд. Треба да прође вријеме, како бисмо видјели све плодове неког догађаја, и оне добре, и оне лоше – па да просудимо, да ли тако нешто треба славити или поновити? Када је ријеч о личности и дјелу Светог Саве, сад, након 800. година, са сигурношћу можемо рећи да је он, зналачки препознао дух свога времена, и вјешто одвојио битно од небитног, препознао оно вјечно и важно, од оног пролазног. И онда је на том битном, на том вјечном и важном градио здање помјесне Цркве овог народа. Ми данас не треба да га опонашамо, да имитирамо оно што знамо да је било и како је било прије 800. година. Ми треба да одговоримо на теме које носи дух овога времена, и да пред њима будемо стрпљиви, пуни вјере у Бога, мудри и одлучни – какав је био Свети Сава. Дешава нам се данас да се поколебамо послије неког неуспјеха, и да одмах посумњамо у пут којим смо кренули, а ја вам кажем да нема ни једног Савиног дјела, који није на свом почетку било или оспорено, или прекинуто, или доведено у питање од стране других, његових најближих. Али га то није омело ни поколебало. Ето, такви, даће Бог, и ми треба да будемо. Драги оче Гојко, замолио бих Вас да упутите једну пастирску поруку читаоцима нашег званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе. Цитираћу двије поуке Светог апостола Павла, које су ми посебно драге, и које дјелују као да су написане јутрос, а не прије 2000. година: „У овом свијету ми немамо постојаног града, него чекамо онај који ће доћи”, и друга, исто тако окренута ка будућности, и врло заснована на Господњим поукама из јеванђеља: „Оно што је иза мене – заборављам, трчим за оним што је преда мном”! Обје ове поуке могу да се односе како на појединаца, тако и на колектив, на цио народ. У име уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, као и у своје лично име, срдачно Вам благодарим на овом надахнутом разговору, користећи прилику да Вам пожелим свако добро од Господа! Нека Господ благослови Ваш рад, и умножи његове плодове. катихета Бранислав Илић *Објављено у мартовско-априлском 366. броју „Православног мисионараˮ, стр. 18-22. Извор: Православни мисионар / Митрополија црногорско-приморска

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, на позив начелника Школе националне одбране пуковника Миће Сувајца, ђакон др Александар Прашчевић је одржао предавање за полазнике Генералштабног и Командно-штабног усавршавања Универзитета одбране на тему Улога цркава и верских заједница у супротстављању верском екстремизму. Обраћајући се официрима, који се припремају за преузимање најодговорнијих дужности у Министарству одбране, ђакон др Александар Прашчевић је говорио о доприносу Цркава и верских заједница изградњи и очувању безбедности. Наиме, како је истакао предавач, једна од најважнијих превентивних мера за сузбијање верског екстремизма представља међуверски дијалог. Извор: Српска Православна Црква

Пастирска школа Епархије чикашке и средњомаеричке осећа да је активно партнерство са високообразовним богословским институцијама Руске Православне Цркве (Московска Патријаршија) важан аспект не само неговања богословске мисли, него и изградње помирења унутар Руске Цркве, и да је то потпуно у духу Указа о канонском општењу потписаном од стране блаженопочившег патријарха Алексија II и митрополита Лавра на Вазнесење 2007. године. У овом циљу је Пастирска школа потписала је Партнерски споразум са руским Православним универзитетом Светог Јована Богослова у Москви 4. фебруара 2019. године. Потписивање су обавили ректор Пастирске школе архиепископ чикашки и средњоамерички Петар и декан московског Православног универзитета Светог Јована Богослова епископ моравички Антоније (Пантелић). Извор: Српска Православна Црква

У циљу очувања хришћанске традиције, на Крстовдан, 18. јануара 2019. године, у организацији Канцеларије за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и подршку Спортског савеза Београда, по други пут је одржано пливање за Часни крст за децу основно школског узраста. Преко 160 ђака из чак 47 београдских основних школа пливало је на базену „Ташмајдан“. После освећења воде, које је обавио председник Одбора за верску наставу проф. др Драгомир Сандо, присутнима су се обратили представник Градског секретаријата за спорт г. Новица Тодосијевић, председник Спортског савеза Београда г. Драган Томашевић и генерални директор Спортског центра „Ташмајдан“ г. Милан Нововић. Догађај је протекао у спортској атмосфери. Пливало се у неколико категорија: дечаци, девојчице, млађи школски узраст и старији школски узрст. Са општине Вождовац прво место међу девојчицама заузеле су Јована Рађеновић за млађи узраст из ОШ „Милан Ђ.Милићевић“ и Миона Гајић, а из ОШ „Данило Киш“ за старији узраст. Што се дечака тиче, међу малишанима прво место заузео је Коста Милак, а међу старијим основцима Лука Гладовић. Општине Палилула и Савски венац надметале су се заједно, па је прво место заузела Јована Петровић из ОШ „Влада Аксентијевић“ из млађих разреда, док је прва међу старијим девојчицама била Ристић Нина. Прво место у мушкој категорији заузели су Андрија Бурмазевић (млађи разреди) и Лука Томовић (старији разреди). Ученици школе „Владислав Рибникар“ освојили су чак два прва места за општине Врачар и Звездара и то оба за млађе разреде: Звездана Јевтић и Матиас Масторидис. Међу старијим девојчицама прва је до крста стигла Катарина Стојиљковић из ОШ „Стеван Синђелић“, док је Филип Антић из ОШ „Иван Горан Ковачић“. Дуња Бјељин (ОШ „Лазар Саватић“) победница је млађих основаца за општине Нови Београд и Земун; Страхиња Нешковић победник млађих, а Матеја Кладар старијих дечака. Јована Војиновић била је најбржа старија девојчица са тих општина. Снаге су одмерили и Раковица и Чукарица, где су најусешнији били Лена Адамовић, Тања Глоговић, Јован Стаменковић и Петар Поповић. Најуспешнији такмичари награђени су статуама, медаљама и похвалницама, као и пехарима за своје школе. Награде су озбезбеђене и за најмлађег такмичара и најмалађу такмичарку. мр Драгана Тодоровић Извор: Српска Православна Црква

-Радост даривања у храму Светог Саве на Врачару- У предивном амбијенту криптe храма Светог Саве на Врачару, у претпразништву Рођења Богомладенца Христа, 4. јануара 2019. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј поделио је божићне пакетиће малишанима без родитељског старања из Центра за заштиту деце и одојчади у Звечанској, неустрашивим ученицима ОШ Др Драган Херцог и ОШ Др Миодраг Матић и члановима инклузивног хора „Исон“ из Новог Сада. Пакетиће је обезбедила организација „Наши Срби - Our Serbs“ из Чикага на челу са председницом гђом Кети Фенслоу. Помоћ у организацији радосног догађаја пружили су свештеници храма Светог Саве предвођени Преовећеним Епископом ремезијанским г. Стефаном, марљиви трудбеници из Верског добротворног старатељства, Коло српских сестара из Београда на челу са гђом Милом Виторовић, Међународна православна хуманитарна организација из Америке (IOCC), Светосавско звонце и Шабачка млекара. У пратњи Репрезентативног оркестра Гарде Војске Србије, Патријарх српски г. Иринеј отворио је, затим, манифестацију Божићно сеоце код Храма, која се традиционално одржава на платоу испред храма Светог Саве на Врачару. Извор: Српска Православна Црква

Његова Светост Патријарх српски Иринеј примио је 14. децембра 2018. године у Патријаршији српској у Београду директоре основних и средњих школа са територије Архиепископије београдско-карловачке. Свечани пријем је почео Молитвом Господњом коју су извели ученици београдске Музичке школе Мокрањац, а потом је поздравно слово произнео предстојатељ Српске Православне Цркве. Његова Светост је срдачном добродошлицом поздравио директоре основних и средњих школа, истакавши да је већ постао обичај да се крајем године сви сусретну и дискутују о ономе што просветни радници и Црква заједно чине како би образовање деце и верска настава били на висини и по садржајима како то и заслужују. -Ово је прилика да разговарамо о успесима и неуспесима, и да оно што је добро подржимо и оснажимо, а оно што није добро исправимо, да буде онако како треба, казао је, између осталог, Свјатјејши Патријарх. Присутнима се затим обратио протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, председник Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке, који је подсетио да се и ове године наставља лепа традиција да Његова Светост директорима београдских школа отвара врата свог дома да би са њима разговарао о заједничком раду на просвећивању младих. Проф. Сандо је истакао да верска настава бележи успехе, да се неки од проблема и слабости исправљају, јер Црква има капацитете да понуди све оно што је потребно за извођење верске наставе у српским школама. Поздраве у име Министарства просвете пренео је др Александар Пајић, посебни саветник надлежан за послове средњег образовања и образовања одраслих, који је истакао да је сарадња Министарства просвете и Цркве веома добра. Надахнуто слово је произнео директор гимназије Патријарх Павле г. Јасмин Николовски који је говорио о значају верске наставе и њеном утемељењу у духу младог човека који где год да пође носи оно што је темељ вере и отаџбине. У име свих директора београдских школа захвалила је директорка Основне школе Данило Киш гђа Данијела Чоловић. У овој години за самопрекоран рад Његова Светост је уручио захвалнице начелнику Војне гимназије пуковнику Мирославу Гвозденовићу и начелнику Средње стручне школе потпуковнику др Стевану Мушицком. Захвалнице су уручене и истакнутим директорима основних школа: гђи Александри Брајовић Зороњић (ОШ Драган Лукић), г. Добрици Синђелићу (ОШ Свети Сава) и гђи Данијели Чоловић. У музичком програму наступали су ученици музичких школа Коста Манојловић и Мокрањац, као и етно група Фенечки бисери који делају при манастиру Фенеку. На свечаности су похваљени и вероучитељи г. Милован Парезановић, гђа Сања Станишић и гђа Милица Ракић, која има изузетне резултате са децом која похађају наставу у школама при београдским болницама. На крају пријема Свјатјејши Патријарх је поделио пригодне поклоне сабранима и пожелео срећну и благословену сарадњу Цркве и школе. Пријему су присусtвовали директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић; гђа Весна Недељковић, помоћник министра за предшколско и основно образовање; протојереј-ставрофор Предраг Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду; ђакон Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског; протођакон Стеван Рапајић, секретар Црквеног суда; главни и одговорни уредник Светосавског звонца гђа Радмила Мишев. Да скуп протекне у најбољем реду побринули су се организатори: секретар Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке мр Сандра Дабић и чланови Одбора ђакон Бранислав Кеџић и проф. Јован Лазаревић. Извор: Српска Православна Црква

У акцији под називом "ДЕЦА - ДЕЦИ", учествовале су основне школе: "Иво Лола Рибар", "Јожеф Атила", "Прва Војвођанска бригада", "Марија Трандафил", "Милош Црњански", "Ђорђе Натошевић", "Коста Трифковић", "Соња Маринковић" и средња економска школа "Светозар Милетић" из Новог Сада. Акцији су се прикључиле и основне школе „Ђура Јакшић“ из Каћа, "Лаза Костић" из Ковиља, „Јан Амос Коменски“ из Кулпина, „Жарко Зрењанин“ из Бачког Маглића, средња школа "Лукијан Мушицки" из Темерина и Гимназија „Јан Колар“ из Бачког Петровца. У акцији је прикупљено преко девет ститина пакетића, које су ученици са својим родитељима паковали и украшавали, чиме су деца из Новог Сада и околине, поново показала своју неизмeрну љубав према својим вршњацима на Косову и Метохији. Прикупљени пакетићи су превезени возилом Епархије рашко призренске на Косово и Метохију а преко канцеларије за Добротворни рад Епархије рашко –призренске подељени деци у основним школама у местима Доња Брњица (Општина Приштина), Гојбуља и Вучитрска Бањска (Општина Вучитрн), Зупче (Општина Зубин Поток), Кишница и Сушица (Општина Грачаница), Црквена Водица, Јањина Вода и Граце (Општина Обилић) Босце и Ајновце (Општина Косовска Каменица). Добротворна Установа Епархије бачке Владика Платон Атанацковић Извор: Радио Беседа

У току састанка владика се упознао са тренутном ситуацијом у школама, где је евидентно смањење броја ученика поготово у сеоским срединама, па је број првака сваке године све мањи. Тема разговора је била и квалитет и успех верске наставе, анализиран је досадашњи рад и услови рада вероучитеља, као и проблеми са којима се сусрећу. Потврђено је да поједини вероучитељи имају изузетан допринос у унапређењу наставно – образовног програма. Њихова сарадња са наставницима осталих школских предмета је успешна. Циљ састанка је успостављање што боље сарадње Епархије тимочке и школских установа, како би у заједничкој сарадњи остварили још боље разулатате у васпитању и образовању деце, јер су вера и традиција неодвојиви део баштине сваког народа и чврст темељ будућим нараштајима. Извор: Епархија тимочка

Лондон: Деца уче српски У оквиру Црквене општине “Свети Сава” у Лондону постоји недељна основна школа у којој се уче српски језик, историја и веронаука. Деца воле да дођу у школу, да се виде са другарима, разговарају, да се друже и међусобно упознају… У Лондону и околини живи око 40.000 хиљада Срба.Генерације деце рођене у Енглеској стасавале су у овој школи, учећи српски језик и ћирилицу, читајући и учећи дела српских писаца, историју, обичаје, дух и традиције српског народа, као и српске народне игре. Учитељица Добрила Костић до сада је испратила многе генерације ђака ове школе, а од ове године је управитељ школе. Веома је задовољна резултатима које постижу учитељи, али и деца која уче на српском језику. У школи је уписано 136 ученика. Распоређени су по годинама узраста и по знању српског језика. Имамо два почетничка разреда који наставу похађају један пре подне, а други после подне. Постоје два прва разреда, два друга, два трећа, један четврти, један шести разред који увек иде по подне – појашњава Добрила Костић.- Разлог зашто деца иду у школу пре и по подне је што имамо само пет учионица… Децу уче професор српског језика, лингвиста, дипломирани педагог и две учитељице.Имамо програм за децу предшколског узраста, програме за први, други, трећи и четврти разред. У плану је да напишемо и програм за ученике од петог до осмог разреда. Програми су писани према приликама које су у Лондону, као и према програму за дијаспору. У школи користе уџбенике креативног центра. Министарство за дијаспору је прошле године обећало да ће школи доделити књиге, али је све остало на обећањима. Деца највише воле да се друже, зближавају и упознају, јер се изван школе не виђају, нити се друже. Деца наше школе воле фолклор, тако да их је у фолклорној секцији око стотинак. Прихватамо сву децу,без обзира на степен знања српског језика. Када видимо да дете које је дошло у одељење почетника брзо савлада писана и штампана слова ћирилице, одмах иде у друго одељење – напомиње наша саговорница.- Неколико ученика првог разреда су веома лако савладали слова и, наравно, буквар и читанку за први разред, па сам их одмах пребацили у други разред. У школи се једном месечно изучава веронаука, а једном месечно се иде у цркву. На црквени празник Ваведење учитељи, деца и родитељи иду у цркву и тада се сви причесте – рекла нам је Добрила Костић,управитељ школе у Црквеној општини у Лондону. Приредба за јубилеј У оквиру обележавања јубилеја 50 година рада Црквене недељне школе “Свети Сава” у Лондону, организована је приредба у Дому епископа Николаја другог.Прослава је организована са благословом епископа британско-скандинавског Доситеја. На свечаности су гости из Беогарада, после поздравних речи старешине Недељне црквене школе проте Драгана Лазића, наступили са представом “Мали час историје” и “Ми смо њихови потомци”, коју је извео првак Народног позоришта из Београда Тихомир Арсић, уз помоћ дечјег хора “Савинац”. Извор: ИН4С