Претражи Живе Речи Утехе

Један је од највећих православних светитеља у XX веку. Избегавши као руски племић пред револуционарним терором 1917, у српској престоници је студирао богословију и издржавао се радећи као колпортер. Замонашен је 1926. у Миљковом манастиру, на Морави, а за епископа рукоположен 1934. у Београду. „Ако хоћете да видите живог светитеља, онда отидите у Битољ, код оца Јована”, говорио је о њему Николај Велимировић, тада епископ охридски. Новембар у Београду, вече, година 1921, трећа после Великог рата. Хладно је, од Дунава и из равнице надолази студен, мирише на снег. На Теразијском гребену, недалеко од хотела „Москва”, колпортер је изнео тек одштампана вечерња издања новина. Мршав је, нижег раста, лица боје меда или упаљене воштанице, одише благошћу, осмехнут је, има јак руски акценат. Зове се Михаил Борисович Максимович, студент је Богословског факултета на Београдском универзитету и у српској престоници је трећу годину. Тешко да је ико од пролазника што застану да купе новине могао и помислити да управо стоји пред човеком који ће постати један од највећих православних светитеља у XX веку. Три године касније у Руској цркви на Ташмајдану млади колпортер биће произведен у чтеца, а 1926. митрополит Руске православне заграничне цркве Антоније Храповицки постригаће га у Миљковом манастиру, на Морави, и рукоположити у чин јерођакона. Тада ће добити монашко име Јован, по свом светом претку из XVIII века, пра-стрицу, светом Јовану (Максимовичу) Тоболском. МИХАИЛ Михаил је рођен 4. јуна 1896. у месташцу Адамовки, Харковска губернија, у чувеној племићкој породици. Име – које значи Као Богили Онај ко је као Бог – на крштењу је добио у част арханђела Михаила, архистратига Божјег. Као син једног од предводника племства у Харковској губернији, припреман је за световну каријеру. У години избијања Првог светског рата завршио је Полтавски кадетски корпус, а 1918. Правни факултет на Царском универзитету у Харкову. Већ тада је, међутим, готово у потпуности посвећен дубоким изучавањима теологије и подвига светих. У харковском Успењском сабору почивале су мошти архиепископа Мелентија Леонтјевича Чудотворца. Под утицајем тог светог примера и готово очигледних духовних сила које су зрачиле из моштију Чудотворца, над којима се свакодневно молио, млади Михаил отпочиње своје задивљујуће духовно подвижништво, какво је мало коме разумљиво у овој секуларизованој епохи: „Четрдесет година проводио је исти подвиг ноћног бдења, никада не лежући у кревет, проводећи ноћи у непомичном стајању, с рукама подигнутим увис; ако и заспи, то бива тек онда када га од исцрпљености савлада сан, усред метанија, у углу, под иконама, клечећи.” Постигнућа његове побожности ускоро су и споља постала очигледна, чак и у тако младим годинама, па се за њега заинтересовао надлежни архиепископ Антоније Храповицки, једно од најистакнутијих црквених лица тог времена. Настојао је да приближи младића себи и помогне у његовом духовном узрастању. Ускоро су се, пак, и митрополит Антоније и млади Михаил (са породицом) обрели у Србији, узмичући пред терором комунистичке револуције. Први ће у Сремским Карловцима основати Руску православну заграничну цркву, други ће у Београду уписати Богословски факултет. ПУТ По завршетку Богословског факултета (1925) и замонашења (1926), Михаил, сада већ јерођакон Јован, предаје право у Српској државној гимназији. Три године касније, 1929, постаје предавач и васпитач у српској семинарији Охридске епархије у Битољу (званој, незванично, Богословија светог Јована Богослова). Ту бива откривен и спознат чудесан начин његовог живота-подвига. „Он је постојано пребивао у молитви и свакодневно служио Свету Литургију, строго постио, јео само једанпут дневно, касно увече, никада се није гневио”, бележе у Житију светог Јована Шангајског и Санфранциског Серафим Роуз и Герман Подмошенски. „Студенти су први и открили његов огромни подвиг аскетизма: приметили су да не спава, већ да, када они сви заспе, ноћу обилази интернат осењујући их крсним знаком док спавају… удубљујући се у Исусову молитву. На крају, уверили су се да не спава на кревету… Шаљивчине су му чак и стенице стављали под чаршав да би се уверили леже ли он у кревет. Много година касније он је сам признао да од дана свог монашког пострига није спавао на постељи. Таква борба са сопственим телом се врло ретко среће и крајње је тегобна…” Ту, на обалама Охридског језера, успостављена је мистичка веза између Јована и преподобног Наума Охридског, ученика и саподвижника светих Ћирила и Методија. Мошти преподобног Наума налазиле су се у њему посвећеном манастиру на Охридском језеру. Сматран је особито брзим исцелитељем душевно оболелих; с његовом иконом у рукама Јован је одлазио у болнице и молитвено исцељивао оболеле, што ће доцније чинити и у Кини, над болесним Кинезима. Својим посвећеним деловањем и чудотворствима убрзо је постао чувен. Српски епископ Николај Велимировић, који је тада управљао Охридском епархијом, говорио је у то време: „Ако желите да видите живог светитеља, онда отидите у Битољ, код оца Јована.” У мају 1934. године, одлучено је да Јован буде узведен у чин епископа и он је, још не знајући о чему се ради, позван у Београд. Остало је забележено сведочанство једнењегове београдске познанице, која га је тада случајно срела у трамвају. На питање због чега је дошао у Београд, рекао је да је грешком он добио обавештење уместо неког другог јеромонаха Јована кога је требало да посвете у епископа. Дан-два касније, кад га је опет срела, објаснио је да је, „авај, грешка гора него што је он мислио” – одлучили су да баш њега посвете у епископа. „Успротивио се, изговарајући се својом говорном маном, али су му кратко одговорили да је и Пророк Мојсије имао исту невољу”, пишу Роуз и Герман Подмошенски. Посвећен је у чин епископа 28. маја 1934, у Београду, као „последњи и највећи из плејаде епископа које је посветио митрополит Антоније Храповицки”. ЧУДА Одбијајући предлог архиепископа Димитрија да се запути на Далеки Исток, у Шангај, где је живела велика руска избегличка колонија, Антоније Храповицки пише: „Пријатељу, ја сам већ толико стар и слаб да не смем да мислим ни на какав други пут, осим пута на гробље. Али, уместо себе, као своју душу, као своје срце, шаљем вам владику Јована. Тај растом мали и слаб човек, који на први поглед изгледа као дете, чудо је од подвижничке чврстоће и строгости у ово наше време свеопште духовне млитавости.” Било је магловито јутро, крајем новембра 1934, када је епископ Јован стигао у Шангај, у исту ону епархију у коју је два века раније прву православну мисију упутио његов пра-стриц, митрополит тоболски Јован Максимович, по којем је и добио монашко име. Руска колонија бројала је близу 50.000 људи и била под разним ударима, од немаштине, преко (ускоро) јапанске окупације, до доласка на власт снага налик оним пред којима су избегли из Русије. Епископ Јован чинио је све да помогне. Повесница његових чуда настављена је и на Далеком Истоку. Безбројна надразумна исцељења. Кроћење природних сила (попут тајфуна на филипинском острву Тубабао). Необјашњиво пролажење кроз материјалне препреке, као да их нема, попут уласка у закључану и обезбеђену болницу током страшног невремена и чудотворно исцељење, потом нестанак (о чему је сачувано сведочанство у архиву шангајске државне болнице). Поуздана пророчанства. Види и чује на даљину, појављује се изненада где је најпотребнији, иако уобичајеним путем ништа о томе није могао знати. Сведочанства о томе оставили су Н. Н. Барнов, Н. Николајев, Н. С. Макаве, О. Скопиченко, Л. А. Лу, Петар О. Тродин и многи други. „Владика је живео у некаквом другом свету”, пише В. Рејер, који је епископа Јована добро познавао и доста писао о њему. „Да ли је он био ‘узнесен у рај’, како о томе казује апостол Павле, и ‘чуо неисказиве речи које човеку није допуштено да говори’, ми не знамо. Али својим поукама и делима он је сведочио да му је Господ бар мало раскринуо завесу Свога Царства.” Након рата и револуције у Кини, сам је издејствовао и организовао пресељење у Америку већег дела своје пастве. Он сам обрео се у Западној Европи. У париским аналима забележене су речи једног католичког свештеника, који је, обраћајући се скептичној омладини, указао: „Ви тражите доказе, кажете да данас нема ни чуда ни светих људи. Та шта ће вам теоријски докази кад по улицама Париза овог часа хода живи светитељ, свети Јован Боси (Шангајски). Он већ живи негде изнад наше земаљске равни.” У предговору првог од свих животописа владике Јована, епископ Јован Хашки, поглавар Холандске православне цркве чијем је заснивању свети Јован Шангајски пресудно допринео, пише посмртно слово и вели: „Изгубио сам духовног оца и више никада нећу наћи другог таквог, који би могао у глуво доба ноћи да ме назове телефоном и каже: ‘Лези сада и спавај, то за шта молиш Бога Њему је угодно.’ Владико! благодарим ти за све. Помени нас, твоју Холандску цркву, пред Престолом Божјим.” Био је на својој бриселској катедри, у Спомен-храму руским новомученицима, када је добио вести о комешању и расколима у руској православној заједници у Сан Франциску, заправо у заједници своје некадашње шангајске пастве. Свети Синод послао је управо њега да ствари врати у ред и он „у вечно магловити град Далеког Запада стиже на своју последњу катедру у јесен 1962″. УПОКОЈЕЊЕ „Пратећи у Сијетлу чудотворну икону Богородице Курско-коренске, владика Јован је 19. јуна 1966. одслужио свету литургију у тамошњем Светониколајевском сабору, спомен-храму новомученицима, и задржао се потом још три сата у олтару. Затим је, обишавши с чудотворном иконом духовну децу око сабора, отишао у собу у парохијском дому, где је одседао. Одједном се оданде зачула лупњава. Када су прислужитељи дотрчали, видели су да владика већ умире… Тада се завршио његов чудесни и натприродни подвиг лишавања себе сна и одмора. Положили су га на кревет који се налазио у тој соби, на сан након 40 година уздржавања!” (Серафим Роуз и Герман Подмошенски) Опело је обављено 24. јуна, у шест часова увече, а завршено је око један после поноћи (због огромног броја људи који су дошли на последње поклоњење). Служио је сам црквени поглавар, митрополит Филарет, уз саслужење епископа Леонтија и Аверкија, епископа Саве и Нектарија, 24 свештеника и неколико ђакона. Шест врелих летњих дана пре тога, лежало је његово тело на отвореном одру, али се „од њега није осећао ни најмањи знак труљења. Руке његове биле су меке, неукрућене, иако у погребном предузећу нису вршене никакве манипулације (балсамовање и слично) над његовим телом” (Православна Русија, бр. 14, 1966). Остала је упамћена, поред осталог, његова дефиниција: „Религија је целокупност мисли и осећања о Највишем Бићу и њихово спољашње изражавање.” Његове нетрулежне и чудотворне мошти почивају у Саборном храму у Сан Франциску. ЈЕЗИЦИ Свети Јован Шангајски служио је свету литургију на руском, српском, грчком, кинеском, француском, холандском, енглеском и још неким језицима, иако већину од њих никада заправо није учио. Немерљиво је допринео обнављању успомене на западне хришћанске светитеље из времена пре „погружења целог латинског света у непрозирну таму јереси”. Успостављао је моћну молитвену заједницу са њима у свим местима словенског расејања. ПРИПРЕМА „Неколико дана пред своју смрт он је, без икаквог другима видљивог разлога, скинуо са зидова у свом параклису у Сан Франциску иконе преподобног Наума и св. Јована Крститеља и положио на налоњ насред храма. После неколико дана сви су схватили значење изношења тих икона: Владика је умро уочи дана у који се слави спомен преподобног Наума, а сахрањен је на дан рођења св. Јована Претече.” (Серафим Роуз) СУСРЕТ Сведочанства указују да се свети Јован Шангајски често јавља верујућима, „у сну”, изван опсене чула, граје света. „Исијава нетварну светлост, изриче тајанствене поруке, помаже.” Била је београдска јануарска ноћ 2001. Тих дана, у једном књижевном часопису и у више разговора, човек је спомињао светог владику. Мучен глувим добом, мучен метафизиком бола, уснуо је око поноћи. Незнано у колико сати, у пределу где време више и није важно, појавио се, „у сну”, Он. Стајао, благ, у црној мантији, крај моштију другог светитеља изузетно поштованог међу православним Србима. Човек је покушао да нешто каже, али гласа није било. Он се осмехнуо и рекао само две речи, на српском: „Биће благословљено.” Човек се буди, гледа кроз непрозир-таму над Београдом. Човек који ово пише. Бранислав Матић, СРБИЈА национална ревија, бр. 24 Извор: Патмос.рс

Бог је Света Тројица. Тројица Јединосуштна и неразделна. Јединосуштна, тј. исто суштаство, иста природа. Тројица неразделна: никада се није одвајао Син од Оца или Дух Свети од Оца или од Сина и никада се не дели. Отац, Син и Свети Дух нису три бога, него један Бог, јер Им је иста природа, али и не само зато. И људи имају исту природу, исту суштину. Али за људе није могуће рећи да су два или три човека - исти човек, ма колико они били међусобно блиски и јединствени. Људи имају не само посебна тела него и сваки има и своју вољу, свој укус, своја расположења. Ма колико људи понекад личили и телесно и по карактеру, ипак се не дешава да им је све заједничко, да је све подједнако. А код Три лица Свете Тројице све је заједничко. Безгранична љубав Оца према Сину, Сина према Оцу и иста љубав између Њих и Светог Духа чини заједничком Њихову вољу и сва Њихова дела. Они имају исту /једну/ вољу, све Они извршавају заједно. Од чега се одвраћа Дух Свети, одвраћа се и Отац. Шта Син воли, воле и Отац и Дух Свети. Све се од Свете Тројице догађа заједно. За стварање света у Библији је речено: "И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. " Шта значи "рече", тј. рекао је? То значи да је Бог Отац стварао Својом Речју, оном Речју о којој говори Јеванђеље: "У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога и Ријеч бјеше Бог" и која је Јединородни Син Божији. Све је творио Бог Отац Својом Речју, друкчије казано, све је извршавао кроз Сина Својега. Ништа не твори Отац без Сина, као што ни Син ништа не твори без Оца. Оцу и Сину увек садејствује Свети Дух. О стварању света у Библији је речено: "И Дух Божији дизаше се над водом. " "Дизао се" над творевином, не напросто стајао над њом - реч за коју нема потпуно одговарајућег израза у старословенском језику у јеврејском оригиналу значи "покривати, загревати", као кад носиља, лежећи на јајима, њих оживотворује својом топлином и из њих се излежу жива бића. "Ријечју Господњом небеса се створише и Духом уста Његовијех сва војска њихова" (Пс. 33, 6). Све што постоји начини Бог Отац кроз Сина, и у постојање је приведено Духом Светим. Или другачије речено: све, што је пожелео и хтео Отац, одмах се испунило и испуњава од Сина и одухотворује Светим Духом. Тако је био створен свет, тако се све догодило у промисли Божијој о свету и човечанству. Да би спасао човека који кроз првобитни грех отпаде од Бога и постаде смртан, по предвечном Савету Свете Тројице покоравајући се вољи Оца Син Божији сиђе на земљу, роди се деловањем Светога Духа од Приснодјеве Марије, објави људима Истинитог Бога Оца и Његову Божанску вољу, поучи их истинском поштовању Бога, пострадавши због грехова наших, сиђе у ад и, ослободивши одатле душе умрлих, васкрсну из мртвих. Још пре страдања Свога обећао је Христос Својим апостолима, које изабра међу ученицима Својим, да ће им дати власт да везују и разрешују - да људима опраштају грехове или да им их задржавају. Овај благодатни дар после Свога Васкрсења није дао било коме од апостола посебно, него свима њима заједно: Он је створио Цркву Своју, чувара те благодати, сјединио у њој све који Га воле и у Њега верују. Обећавши апостолима да ће им дати силу вишњу, - пошто им посла Духа Светога, извршивши све ради чега је дошао на земљу, Господ Исус Христос се вазнесе на небо, задобивши и по човечанству ону част и славу, коју и пре стварања света имадијаше као Син Божији. Пошто се спусти на ученике Христове, како је обећано, Дух Свети утврди их у вери Христовој и благодаћу Својом изли на њих дарове Божије. Он их ојача ради проповедања и извршавања Христовог учења у животу, ради организације Цркве коју Христос сазда и Свети Дух учини делатном. Црквом, чији се темељ налази на земљи и глава јој је Син Божији што седи с десне стране Оца, тајанствено управља Дух Свети. Она унутарње уједињује децу своју и сједињује их са Богом. Благодатни дарови Божији, преко Цркве, изливају се на оне који настоје да иду путевима Христовим, освећују и јачају све добро у њима, очишћују од греха и нечисти сваке, чинећи их способнима да буду пребивалишта сјаја славе и сила Божијих. Кроз Цркву човечанство постаје причесник Божанске природе, ступа у најблискији однос са Светом Тројицом. Освећује се и са Богом општи не само душа него и тело људско у причешћивању Телом и Крвљу Христовом, кроз Кога се сједињује са читавом Светом Тројицом. Благодаћу Божијом, уз учешће сопствене воље и напора, човек постаје нова твар, судеоник вечнога Царства Божијег. За то Царство Божије што ће доћи припрема се и природа, ради предстојећег очишћења огњем од последица грехова људских и проклетства које је на њој. Она добија наговештаје освећења силаском Светога Духа на њу приликом богојављенског освећења воде и многих других црквених служби, да би потом постала нова земља и ново небо. То ће се догодити када се наврши време које Бог Отац одреди и Син Божији у слави дође да суди свету. Тада ће они који су љубили Бога и сјединили се са Њим заблистати од зрака Божанске Светлости и вечно ће се наслађивати нествореном светлошћу Тријединог Божанства, Јединосуштне, Животворне и Нераздељиве Тројице. Баш Њој (Тројици), Богу, Творцу и Спаситељу нашему нека је слава, част и поклоњење у векове векова: "Дођите, људи, поклонимо се триипостасном божанству, Сину и Оцу, са Светим Духом: јер Отац пре века роди Сина, који је од вечности и исте части и Дух Свети се са Сином прослави: једна сила, једно суштаство, једно Божанство. А њему се сви поклањамо говорећи: Свети Боже, који Сином све твориш, садејством Духа Светог; Свети Крепки, Кроз којега Оца познасмо и Дух Свети у свет дође; Свети Бесмртни, Душе Утехе, који од Оца излазиш и у Сину почиваш: Тројице Света, слава Теби. " https://www.saborna-crkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=119&Itemid=124

Слушајући црквене песме у којима се прослављају угодници Божији, обично чујемо мушка имена. Али, ево, данас се празнује помен два Божија угодника, тачније, угоднице – оба света имена која се данас прослављају су женска. Света великомученица Јефимија и света блажена кнегиња Олга – обе су назване још по једним именом: света Јефимија се назива «Свехвалном », а свету Олгу су још савременици звали «најмудријом међу женама». Света Јефимија је мученички пострадала током гоњења хришћана за време Диоклецијана, и њеног страдања и смрти се сећамо 16. септембра. А данас се њен помен празнује поводом једног чуда, које се догодило за време Четвртог васељенског cабора. Четврти васељенски cабор је требало да разреши ко је у праву – они који верују да је Христос био Бог и Човек, Богочовек, или они који тврде да је Божанство у Христу потпуно прогутало људскост, тако да су чак и Његова страдања била само привидна. Када су представници православних, на челу са светим Анатолијем Цариградским и Јувеналијем Јерусалимским, многим аргументима из Светог Писма и Предања доказали да Христос јесте Богочовек, онда су, желећи да добију још и нарочиту Божију потврду где је права вера, написали два исповедања вере – православно и монофизитско. Оба су била положена у гроб с моштима св. Јефимије, које су се налазиле у том храму у ком су се одигравала заседања Четвртог васељенског Сабора. Гроб је био затворен, храм закључан, тако да у њега нико није могао ући, а када су кроз три дана откључали храм и отворили гроб, православно исповедање је лежало на грудима св. Јефимије, а монофизитско под њеним ногама, изгледало је као да га гази. После тако јасног Божијег указања, дефинитивно је утврђено оно што и ми данас исповедамо: да Христос јесте Богочовек, а монофизитска вера је била осуђена. Св. Јефимију су тада назвали «потврдом светих отаца» [видети кондак светој мученици Јефимији], «утврђењем православне вере». Прошло је неколико стотина година од овог чуда. Примила је хришћанство велика руска кнегиња Олга, добивши на крштењу име Јелена. Она је желела да крсти читаву Русију, многи су и следили њен пример, али да у потпуности оствари своју жељу није успела, и чак је и њен син, сурови Свјатослав, остао паганин. Али њен унук Владимир је решио да промени веру. Када је он почео да се приклања Православљу, сазвао је своје бољаре и војводе на састанак. Пошто су изнети многи аргументи у корист примања Православља из Цариграда, бољари су рекли: «Да та вера није добра, не би је примила најмудрија од жена Олга». Тај аргумент је био толико убедљив, да је питање о примању вере било решено. Оно што Олга није могла да учини за живота, учинила је после смрти. Спомен на њу као светитељку почео је да се прославља по целој Русији на дан њене смрти, 11. јула, заједно са св. Јефимијом, чије су мошти пренесене из Халкидона у Цариград. Прошла су столећа. Иноверци су заузели Цариград, и Москва је постала престоница Православља. Као у част тога, по Божијем благовољењу, у Москву је за време цара Михаила Фјодоровича, који је, узгред буди речено, рођен баш на данашњи дан, пренесен нешивени хитон Христов. Некада је Други Рим – Цариград – имао као заштиту најдрагоценије светиње – ризу и појас Богоматере. Познато је да су се и први руски кнезови-хришћани, Асколд и Дир, крстили пошто су на себи искусили чудо током похода на Цариград: када је патријарх испустио у море ризу Богомајке, подигла се страшна бура, која је бацала руске бродове, и избачени на обалу, руске војводе и војници су се крштавали, задивљени овим чудом. А, ево, у Москву је пренета не риза Богомајке, већ нешивени хитон Самог Господа Исуса Христа. Трећи Рим је стао на чело свих православних народа, почео да ослобађа православни Исток од иновераца, и чинило се да је близу потпуно окончање њихове владавине. Али у одлучујућем тренутку сама Русија је потпала под још страшније ропство комунизма. У поробљеном Другом Риму (Константинопољу) ако и не смеју да организују литије и уопште да отворено изражавају знакове поштовања православне вере, могу макар у својим храмовима да несметано узносе славословља и молитве Богу, чак и молитве за благоверне цареве, пошто Грци нису мењали текстове молитава које садрже такве прозбе. На данашњи дан, на средину храма Цариградске Патријаршије је постављен ковчег с моштима св. Јефимије, са словенским натписом да је ковчег овај – дар митрополита петербуршког Антонија. Овај натпис као да сведочи да и руски народ својим молитвама невидљиво стоји пред моштима св. Јефимије. А тамо, где се налазе мошти св. Олге, отимају се храмови и претварају у биоскопе, музеје и позоришта; у преостале храмове, уз подршку власти, увлаче се живоцрквењаци и самосвeти [припадници расколничких секти у Русији и Украјини, прим.прев]. И душу и тело хоће да пороби безбожна власт, контролишући чак и оно што се ради у црквама. Али чуда која су се догодила после смрти св. Јефимије и Олге дају нам наду да оне и данас заступају православне. Завршимо нашу данашњу молитву прозбом из кондака св. Јефимији: «И сада, као што си некада јереси, непријатељска подметања под ноге православних царева покори». Свт. Јован Шангајски

Житије Светог Јована чудотворца Шангајског и Санфранцисканског Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар. Још као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику“. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић. Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима. Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја – Коренаја“).Пред њом се и упокојио. О себи је написао следеће: „Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.“ За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија. Свети Николај жички: о Светом Јовану Шангајском Продавац београдских новина кинески владика У Китају сада се броји између 20 и 30 хиљада православних Кинеза. Кад би сви православни Кинези живели у једноме граду, тај град би био колико наш Прилеп. Руска мисија тамо има сада три епископа, и то: преосвећеног Виктора у Пекигу, Јувеналија у Тианцину и Јована у Шангају. Садањи владика Шангајски, Јован, свршио је правне науке у Русији. У време безбожничке револуције он је са својим родитељима пребегао у Србију. Његов отац Борис, негда вођ дворјанства, остао је у Београду у први мах без средстава и занимања. Мајка о. Јована, Глафира Стефановић Севастијановић, порекла је српског, од Срба негда пресељених у Русију. Да би исхранио себе и своје родитеље Јован се примио за продавца београдских новина. И с тим занимањем свршио је богословски факултет у Београду 1925. год. Потом је постављен за наставника гимназије у Великој Кикинди. Затим се замонашио у манастиру Миљкову. Замонашен је од знаменитог духовника архимандрита Амвросија. Рукоположио га + архиепископ Чељабински Гаврил. За тим је дошао за наставника Богословије у Битољу 1927. год. Ту је служио до 1934. године, када је изабран за епископа Шангајског, и посвећен друге недеље по Духовима у руској цркви Свете Тројице у Београду. Спомен о оцу ЈОВАНУ остао је неизгладљив у срцима свих православних Битољчана а особито богослова. Док је био у Битољу, он је светлио као звезда својим примером. Чак ни толика удаљеност од Битоља није могла смањити сјај те звезде. У цркви Св. Благовештења где је о. Јован две године служио из дана у дан, име његово спомиње се на богослужењима као и у разговорима. Његове су молитве помагале, његова љубав очаравала, његов аскетизам изазивао дивљење. Ето, таквога мужа изабрао је Господ и упутио у кинеско царство, да буде Његов јеванђелист и лученосац. Сви му желимо здравље и многолетство. Икона са честицом моштију Светог Јована Шангајског у београдском саборном храму Лета Господњег 2009, у Саборну цркву стигле су, из Америке, преко Свете Горе, честице моштију Св. Јована Шангајског, трудом једног од парохијана Саборног храма. На дан када га Црква прославља, 2. јула исте године, служeна је Света Архијерејска Литургија у Саборном храму. Од тога дана, братство Саборног храма је, по благослову Његове Светости, установило редовну седмичну службу – акатист Св. Јовану Шангајском. Јула 2011. године, икона са моштима је кренула пут Сремске Митровице, где је служен акатист Светоме у три храма, а међу њима и у затворском параклису Св. Петке, у оквиру Казнено-поправног дома. У немој тишини и са потресном озбиљношћу, многи и са покајним сузама, осуђеници су прилазили моштима на поклоњење. Током свечане градске литије, која је пратила мошти Светитеља, народ је излазио на улице у великом броју, посипајући пут Светоме цвећем, поклањајући му се у сузама и молећи за помоћ. Био је то један од највеличанственијих догађаја на овим просторима. У свечаним богослужењима учествовало је читаво Сремскомитровачко намесништво, заједно са Епископом сремским г Василијем, као и протојерејем-ставрофором Петром Лукићем, старешином београдског Саборног храма. Икона са моштима Св. Јована Шангајског и Санфранцисканског налази се данас у Саборном храму, крај северне певнице. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

„А где је моја фотографија? Ставропигијални манастир Руске Православне Заграничне Цркве у Ново-Дивејеву почетком педесетих година основао је протопрезвитер Адријан Римеренко (потоњи владика Андреј Архиепископ рокландски) (1893-1978) недалеко од Њујорка. Сестре су у манастир дошле из разних земаља, између осталог, и из Кине. У прво време сестре обитељи су живеле у дугачкој бараци. Кад је владика Јован Шангајски долазио у манастир обилазио је келије у овој бараци и благосиљао је сестре. Код једне сестре, монахиње из Европе на ноћном сточићу стајала Владичина је урамљена фотографија, а стакло је напрсло. Знала је да ће он сад кренути да благосиља и било јој је непријатно ако Владика угледа свој портрет с напуклим стаклом. Зато је пре него што је Владика дошао сакрила портрет да га не види. Владика је ушао код ње у келију, па упита: – А где је моја фотографија из младости, која је стајала овде на ноћном сточићу?... „Биће довољно камилавки и клобука – има мало глава“ Један кројач у Ново-Дивејеву специјализовао се за шивење црквених одевних предмета: скуфија, камилавки, клобука, подрасника... И једном приликом нико није купио наручену камилавку, стајала је и скупљала прашину. Дошао је Владика Јован, а наш кројач је био његов велики поштовалац. И иде он тако, носи некуд ову црну камилавку, хоће да је прода некоме и види: у сенци вењка седи Владика Јован. – Владико, молим вас да пробате камилавку! Као да је за вас шивена! – Хвала вам, не треба ми. – Молим вас, пробајте! – Не треба ми. – Али молим вас! – Знате, камилавки и клобука имамо доста – главе нам недостају. Како се шалио светитељ Јован Шангајски Валентина Козаченко је живела у Шангају с родитељима, старијом сестром и млађим брацом близу храма Пресвете Богородице „Споручница грешних“. Девојка је похађала школу Руског православног братства и Владика Јован је често обилазио ученике ове школе: проверавао је да ли знају житија својих светаца и тропаре који им се певају, учио их је да се правилно крсте, разговарао је с њима на духовне теме. Недељом су сви ученици долазили на службе и дочекивали епископа Јована у храму и он је водио рачуна о томе да се редовно исповедају и причешћују. Једном приликом, почетком летњег распуста Ваља се разболела. Девојчицино стање се брзо погоршавало, температура јој није спадала. Кад је Ваља због јаких болова у грлу одбила не само да једе, него и да пије, родитељи су дигли узбуну на сва звона. Испоставило се да је болница препуна, није било слободних кревета, лекар им је дао лек и послао их је кући. Ноћ је била тешка за целу породицу: девојчица је час губила свест, час поново дошла себи, није јој било тешко само да гута, већ и да дише. Ујутру је мама сва увела, упалих очију, дошла код кћерке и рекла јој гласом за који се потрудила да звучи бодро: – Ваљечка, ево Владике, дошао је да те обиђе! Капци болеснице су били тешки као од олова и она је једва отворила очи. Владика је у том тренутку пришао њеном кревету, благословио ју је нежно јој рекавши: – Дошао сам да ти испричам једну шалу. И Владика Јован поче да прича неку смешну причу коју Ваља није схватила, чак је није добро ни чула. Лежала је ћутке и било јој је толико лоше, а Владика је у међувремену почео сам да се смеје својој причи. На вратима су се појавили Ваљини родитељи – гледали су епископа у недоумици, али он као да их није ни примећивао. – Није ти се свидела ова шала, добро, испричаћу ти другу! И Владика јој је испричао неколико шала заредом пратећи сваку гласним смехом. Болесној девојчици се ниједна од њих није учинила смешном и гримаса патње није силазила с њеног бледог лица. Ваља је једва имала снаге да погледа према вратима: њен отац више није био у недоумици, љутио се. Али Владика није обраћао никакву пажњу на Ваљине родитеље и наставио је: – Сигуран сам да ће те следећа шала насмејати. Ево, слушај. Једном су се код једног епископа, истог као што сам ја, потукли келејник и ипођакон. Потукли су се, па су отишли код епископа да разјасне ситуацију. Епископ пита ипођакона: „На који те је начин ударио?“ А ипођакон одговара: „Није на начин него свећњаком!“ (У питању је игра речи. Реч „образ“ на руском значи и икона и начин, па се може превести: „Којом те је иконом ударио?“ и „На који начин те је ударио?“, прим. прев.) У том тренутку се Владика насмејао тако весело да болесна девојчица није издржала и праснула је у смех заједно с њим. Родитељи су их гледали очију разрогачених од изненађења, и то је Ваљи било још смешније. Док се девојчица смејала у њеном грлу као да је нешто пукло. Касније је сазнала да је имала тежак облик дифтерије и док се смејала пукли су мехури пуни гноја који су јој сметали да гута и да дише. Владика је одмах престао да се смеје и рекао је родитељима: – Очистите све, водите рачуна да Ваља испере уста и грло. Сад ће с њом све бити у реду. После тога је благословио девојчицу и отишао је. Ваља је приметила да је Владика изгледао страшно уморно, као да се није малочас весело смејао с њом. Чим је испрала уста и грло осетила је олакшање и заспала. Њен сан је био миран и лак, спала јој је температура. У току дана дошао је забринути доктор и опрезно је упитао Ваљину маму да ли је болесница жива. Мама му је чак весело одговорила: – Не само да је жива, него је и здрава. Спала јој је температура, мирно спава. Доктор није могао да поверује кад му је то рекла. Прегледавши девојчицу рекао је само: – То је чудо. Право чудо. Ваља се пробудила касно увече, затражила је храну, јела је с апетитом, па је поново заспала сном потпуно здравог детета, а запањени родитељи су дуго клечали покрај кћеркине постеље, плакали су и благодарили Господу Који им је послао овог дивног епископа – Владику Јована Шангајског. Много година касније Валентина Васиљевна Харви, девојачко презиме Козаченко, поделила је ову причу са свима онима којима је драга успомена на светитеља Јована Шангајског. Извор: Православие.ру

Звучни запис предавања

Житије Светог Јована чудотворца Шангајског и Санфранцисканског Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар. Још као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику“. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић. Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима. Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја – Коренаја“).Пред њом се и упокојио. О себи је написао следеће: „Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.“ За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија. Свети Николај жички: о Светом Јовану Шангајском Продавац београдских новина кинески владика У Китају сада се броји између 20 и 30 хиљада православних Кинеза. Кад би сви православни Кинези живели у једноме граду, тај град би био колико наш Прилеп. Руска мисија тамо има сада три епископа, и то: преосвећеног Виктора у Пекигу, Јувеналија у Тианцину и Јована у Шангају. Садањи владика Шангајски, Јован, свршио је правне науке у Русији. У време безбожничке револуције он је са својим родитељима пребегао у Србију. Његов отац Борис, негда вођ дворјанства, остао је у Београду у први мах без средстава и занимања. Мајка о. Јована, Глафира Стефановић Севастијановић, порекла је српског, од Срба негда пресељених у Русију. Да би исхранио себе и своје родитеље Јован се примио за продавца београдских новина. И с тим занимањем свршио је богословски факултет у Београду 1925. год. Потом је постављен за наставника гимназије у Великој Кикинди. Затим се замонашио у манастиру Миљкову. Замонашен је од знаменитог духовника архимандрита Амвросија. Рукоположио га + архиепископ Чељабински Гаврил. За тим је дошао за наставника Богословије у Битољу 1927. год. Ту је служио до 1934. године, када је изабран за епископа Шангајског, и посвећен друге недеље по Духовима у руској цркви Свете Тројице у Београду. Спомен о оцу ЈОВАНУ остао је неизгладљив у срцима свих православних Битољчана а особито богослова. Док је био у Битољу, он је светлио као звезда својим примером. Чак ни толика удаљеност од Битоља није могла смањити сјај те звезде. У цркви Св. Благовештења где је о. Јован две године служио из дана у дан, име његово спомиње се на богослужењима као и у разговорима. Његове су молитве помагале, његова љубав очаравала, његов аскетизам изазивао дивљење. Ето, таквога мужа изабрао је Господ и упутио у кинеско царство, да буде Његов јеванђелист и лученосац. Сви му желимо здравље и многолетство. Мали мисионар, 1934. Извор: Светигора Икона са честицом моштију Светог Јована Шангајског у београдском саборном храму Лета Господњег 2009, у Саборну цркву стигле су, из Америке, преко Свете Горе, честице моштију Св. Јована Шангајског, трудом једног од парохијана Саборног храма. На дан када га Црква прославља, 2. јула исте године, служeна је Света Архијерејска Литургија у Саборном храму. Од тога дана, братство Саборног храма је, по благослову Његове Светости, установило редовну седмичну службу – акатист Св. Јовану Шангајском. Јула 2011. године, икона са моштима је кренула пут Сремске Митровице, где је служен акатист Светоме у три храма, а међу њима и у затворском параклису Св. Петке, у оквиру Казнено-поправног дома. У немој тишини и са потресном озбиљношћу, многи и са покајним сузама, осуђеници су прилазили моштима на поклоњење. Током свечане градске литије, која је пратила мошти Светитеља, народ је излазио на улице у великом броју, посипајући пут Светоме цвећем, поклањајући му се у сузама и молећи за помоћ. Био је то један од највеличанственијих догађаја на овим просторима. У свечаним богослужењима учествовало је читаво Сремскомитровачко намесништво, заједно са Епископом сремским г Василијем, као и протојерејем-ставрофором Петром Лукићем, старешином београдског Саборног храма. Икона са моштима Св. Јована Шангајског и Санфранцисканског налази се данас у Саборном храму, крај северне певнице. ГАЛЕРИЈА СА ДОЧЕКА МОШТИЈУ СВ. ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ Саборник – лист београдског саборног храма - посвећен Св. Јовану Шангајском можете преузети овде Специјално издање Саборника – листа београдског саборног храма - посвећено доласку моштију Св. Јована Шангајског у Сремску Митровицу погледајте овде Извор: Saborna crkva.com Кондак Славни апостола Христових наследниче, јавио си се да нас маловерне и хладне срцем спасеш. Древних светих благодаћу и подвизима обукао се јеси, зато си од Бога и Небесне тајне добио. О предобри хранитељу сиромаха, који дајеш наду од света одбаченима, о светилниче Христов, Божанственим пламом у освит Страшнога Суда ужежени. Моли се за нас, светитељу оче Јоване, да се и наша срца разгоре пламеном спасоносне љубави за Христа и да се спасу душе наше у времена последња.

Изабрани цитати Сви цитати су преузети из књиге «Беседе светог оца нашег Јована архиепископа Шангајског и Санфранциског». Сабрани на једном месту они дају свеобухватну слику која одражава пастирско-богословско искуство владике. Може се запазити да се жива еклесиолошка и сотериолошка свест о томе шта је Евхаристија често не слаже с устаљеном праксом: ретко причешћивање, одлазак после Васкршњег јутрења пре причешћа (што по мишљењу владике не само да обесмишљава сам празник Васкрса, већ и сав припремни Велики пост (в. 19)), свођење причешћа на индивидуалне, често само овоземаљске потребе (здравље, срећа и т.сл.). Томе св. Јован бескомпромисно супротставља узвишену намену причешћа: оно не само да освећује (в. 3), јача (в. 4) и преображава човека (в. 7), већ му открива виђење славе Христа (в. 11), кроз Којег га чини заједничарем све пуноће Божанства (в. 6). У причешћивању светим Тајнама, које вернике уводе у вечни живот (в. 16) и представљају залог њиховог будућег општења са Христом (в. 10) остварује се такође (и св. Јован то више пута подвлачи) Црква, као ново сабрање које није од овога света, и које окупља чланове обједињене у «велико Тело Христово» (в. 12, 14). Владика Јован такође инсистира на томе да се достојно причешћује онај ко на добијени дар одговара својом устремљеношћу ка Господу (в. 17), укључујући и самоодрицање (в. 8) Цитати су прикупљени из различитих проповеди (од којих ниједна није специјално посвећена Тајни причешћа), а ради лакшег усвајања дати су им наслови. 1. Тајну Причешћа Господ је установио на Тајној вечери. Истовремено у Христово Тело и Крв се претварају хлеб и вино на Светој литургији и верници се њима причешћују. Тако је установио Сам Христос, Који је причестио Своје апостоле на Тајној вечери рекавши: «Узмите, једите; ово је тело Моје; пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја новога завета» (Мт. 26, 26-28). 2. Причешће је литургијско сећање на Тајну вечеру. Господ у Велики четвртак служи Тајну вечеру и на Литургији овог дана нас изузетно упечатљиво подсећа на то да причешћујући се Светим Тајнама са свештеним страхом заједно с апостолима једемо Тело и Крв Христову, а они који се причешћују недостојно постају слични Јуди. Али нека свако тежи томе да се причести искрено се кајући за своје грехове и добиће милост од Господа 3. Причешће освећује човека. Ради потпуног освећења човека тело слуге Господњег треба да се сједини с Христовим Телом и то се дешава у тајни Светог причешћа. 4. Причешће је извор умилења и духовне топлине. Христос нам већ овде даје да осетимо радост и сладост Његове Благости. Јача наше душе и тело Својим Божанским Тајнама... Понекад нас испуњава неизрецивим умилењем и духовном топлином кад се са свештеним страхом причестимо Његовим светим Тајнама. 5. Причешће је почетак раја на земљи. Почетак пакла је већ овде на земљи. Исто тако и рај почиње у човековој души још у земаљском животу. Већ овде има Божанских додира на дан Светлог Васкрсења и кад се достојно причешћујемо. 6. Причешће човека чини заједничарем са свом пуноћом Божанства и вечним животом. Сједињујући се с Васкрслим Господом и кроз Њега са свом Присносушном Тројицом, човек од Ње црпи снагу за вечни живот и сам постаје бесмртан. 7. Кроз причешће и деловање у складу са сопственом добром вољом човек постаје нова твар. Не освећује се и не општи с Богом само душа, већ и тело човека у причешћивању Телом и Крвљу Христа кроз Којег се сједињује са свом Светом Тројицом. По благодати Божијој, уз учествовање сопствене воље и напора, човек постаје нова твар, члан вечног Царства Божијег. 8. Човек који се достојно причешћује и који је спреман да служи Господу постаје оруђе Божанске воље. А онај ко се причешћује са свештеним страхом, љубављу и спремношћу да Му служи, тесно се сједињује с Њим и постаје оруђе Његове Божанске воље. 9. Причешће је победа над грехом и смрћу. Причешћивање Телом и Крвљу Христовом јесте примање у себе Васкрслог Христа, Победника смрти, Који онима који су с Њим дарује победу над грехом и смрћу. 10. Причешће је почетак вечног живота. Чувајући у себи благодатни дар Причешћа, имамо залог и почетак вечног блаженог живота душе и тела. 11. Причешће је извор вечне радости и виђења славе Васкрслог Христа. Онај ко се духом и телом сјединио са Христом у овом животу, духом и телом ће бити с Њим и у будућем животу. Благодатне струје Животворних Тајни Тела и Крви Христове представљају извор наше вечне радости у општењу с Васкрслим Христом и виђењу Његове Славе. 12. Кроз причешћивање верник постаје члан великог Тела Христовог (односно Цркве). Кад примамо истинско Тело и истинску Крв Христову постајемо део великог Христовог Тела. * * * Причешћујемо се Христовим Телом и Крвљу (у светим Тајнама) како бисмо сами постали чланови Христовог Тела (Цркве). * * * Божанска Евхаристија, приношење бескрвне жртве и причешћивање њом, освећују и укрепљују њене учеснике, оне који примају Тело и Крв Христову чине истинским члановима Његовог Тела Цркве. 13. Спасење људи кроз достизање сродности с Божанским животом Христовог Тела је циљ Цркве. Сви делови Васељенске Цркве имају један заједнички циљ – проповедање Речи Божије, припрему људи за то да постану способни да буду чланови Христовог Тела, и кад такви постану, да све више и више, све искреније и јаче постају сродни с Божанским спасоносним животом Тела Христовог, јер се управо у томе састоји спасење људи. 14. Али и сама Црква је евхаристијско јединство верника. По православном схватању Цркву не чине само јерарси и свештенослужитељи, него и сав верујући православни народ. Овај скуп и јединство у причешћивању Светим Тајнама Христовим и јесу Црква, Тело Христово. 15. Због чега се треба стално причешћивати? Хришћанин се кроз покајање очишћује, на најближи начин сједињује са Христом у причешћивању светим Тајнама, али затим на њега поново пада прашина греха и удаљава га од Христа и Цркве, због чега су поново потребни покајање и причешћивање. Све док се не заврши човеков земаљски живот, до самог растанка душе и тела, у њему се одвија борба између греха и истине. Без обзира на то колико да је неко узвишено, духовно и морално стање достигао, може да постепено или брзо и дубоко падне у бездан греха. Зато свако треба да се причешћује светим Телом и Крвљу Христовом, који јачају наше општење с Њим и напајају нас живоносним струјама Благодати Светог Духа, које теку кроз Тело Цркве. Колико је важно причешћивање светим Тајнама показује житије преподобног Онуфрија Великог, којем су као и другим отшелницима који су живели у пустињи, анђели доносили свето Причешће; преподобне Марије Египатске, чија је крајња жеља била да после дугих година пустињског живота прими свете Тајне; преподобног Саватија Соловецког и мноштва других. Јер није случајно што је Господ рекао: «Заиста, засита вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи» (Јн. 6, 53). 16. Често причешћивање је залог општења са Христом у будућем Царству. Што се више човек налази под дејством благодати причешћа и што се више сјединио са Христом, тим више ће се наслађивати општењем са Христом и у Његовом будућем Царству. 17. Причешћујући се Телом Христовим, стремимо ка Њему духовно. Христова Црква је Христово Тело, Он је лично предводи и Својим Божанским Телом и Крвљу храни вернике, храни децу Своје Цркве, тако да треба да будемо јединствени са Христом и телесно, и духовно. Телом се сједињујемо са Христом кроз Божанско Причешће, а душевно треба одмах да усвојимо и поштујемо Његове заповести. * * * Наравно, за јединство са Христом није довољно само сједињење нашег тела и Христовог Тела. Примање Христовог Тела је благотворно кад духом стремимо ка Њему и сједињујемо се с Њим. Примање Христовог Тела, уколико се духом одвраћамо од Њега, има сличности с тим како су Христа додиривали они који су Га тукли, који су Га ударали и разапињали. То што су Га додиривали није им послужило на спасење и исцељење, већ на осуду. 18. О причешћивању у будућем Царству. У будућем Царству Христовом неће бити потребе за причешћивањем Телом и Крвљу Христовом, јер ће сви они који се удостоје бити у најтеснијем општењу с Њим и наслађиваће се предвечном светлошћу Живоначалне Тројице, осећајући блаженство које се језиком не може изразити и које наш слаб ум не може да појми. Зато се после причешћивања светим Христовим Тајнама на Литургији, у олтару, увек узноси молитва која се пева у дане Васкрса: «О, Пасха велија и свјашченејшчаја Христе! О! Мудросте и Слове Божиј и Сило! Подавај нам истјеје Тебе причашчатисја в невечерњем дни Царствија Твојего.» («О, Пасха велика и најсветија Христе! О! Мудрости и Речи Божија и Сило! Дај нам да се савршеније причешћујемо Тобом у незалазном дану Царства Твог.») 19. О причешћивању на Васкрс. А какав најдрагоценији дар Божији добијамо тада, шта представља завршетак нашег подвига поста? О томе нам говори већ прва песма, којом започиње свакодневно појање стихира у посту: «И подајетсја нам в сњед Агнец Божиј, во свјашењеј и свјетоноснеј ношчи воскресенија, нас ради приведеноје заколеније, учеником приобшченоје в вечер таинства.» («И дато нам је да једемо Јагње Божије, у светој и светоносној ноћи васкрсења, Које је због нас заклано, а Којим су се ученици причестили на тајној вечери.») Управо причешћивање Телом и Крвљу Васкрслог Христа увечни живот јесте циљ свете Четрдесетнице. Људи се не причешћују само за Васкрс. Напротив, за Васкрс треба да се причешћују они који су постили, исповедили се и причестили за време Великог поста. Уочи самог Васкрса нема могућности да се човек добро исповеди за све, време и свештеници су заузети службама Страсне седмице. За то човек треба да се припреми унапред. Свако причешћивање Христовим Тајнама је сједињење са Самим Христом и за нас је спасоносно. Зашто се онда такав значај придаје причешћивању у ноћи Светог Васкрса и зашто смо сви на то позвани? Тада нам је дато да посебно осетимо Христово Царство. Тада нас посебно обасјава Вечна Светлост и добијамо снагу за духовно усхођење. То је незамењив Христов дар, неупоредиво благо. Нека се нико сам не лишава ове радости и нека уместо причешћивања у Пасхалној ноћи не жури да једе месо и друга јела. Ако се тада причешћујемо Светим Тајнама, то нас припрема за трпезу у вечном Царству Божијем. * * * Једемо Јагње Божије у светој и светоносној ноћи Васкрсења. За то се молимо чим почнемо да се припремамо за пост, а затим више пута у току Великог поста: да нас Господ удостоји да се причестимо у ноћи Светог Васкрса. Благодат Божије тада посебно делује на људска срца. Ми се тада причешћујемо Васкрслим Христом, постајемо учесници у Његовом Васкрсењу. Наравно, треба постити раније и кад се већ причестимо у току Великог поста, треба поново да се причестимо Светим Тајнама. Уочи Васкршње литургије немамо времена да се детаљно исповедимо, то треба да учинимо раније. А у светоносној ноћи, добивши заједничко разрешење, треба да приступимо Божанском Јагњету, залогу нашег Васкрсења. Нека нико не оде из Цркве пре времена, журећи да једе месо животиња уместо да окуси Пречисто тело и Крв Христову. * * * На Светли дан Васкрса је главно наше општење с Васкрслим Христом, што се посебно испољава у причешћивању на Светлој Служби, за шта више пута узносимо молитве на службама Великог поста. Одлазак с Васкршње службе пре завршетка литургије је грех или несхватање црквене службе. Избор цитата и наслови – протојереј Леонид Грилихес. Богослов.Ru

Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.Jош као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Kао осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. Михаило Максимович У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику". Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић. Јеромонах Јован (Максимович) Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима. Владика Јован, Шангај 1934. Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Архиепископ Јован, Њу Јорк 1964. Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. Нетљене мошти светитеља Јована У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја - Коренаја").Пред њом се и упокојио. О себи је написао следеће: "Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу." За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија. Извор: Митрополија црногорско-приморска |