Претражи Живе Речи Утехе

Првог септембра, на дан чествовања Донске иконе Мајке Божје биће свршена торжества поводом престолног празника Донског ставропигиалног мушког манастира. Традиционално ће, због молитвеног поклоњења вјерних, из Државне Третјаковске галерије бити донијета чудотворна Донска икона Мајке Божје. Долазак светиње десиће се по благослову Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије Кирила, уз подршку Правитељства града Москве, префектуре Јужног административног округа престонице и Државне Третјаковске галерије. Икона ће у Великом сабору Донског манастира боравити од 31. августа до 3. септембра. Божанствена литургија у Великом сабору Донске обитељи биће 1. септембра. Такође, 1. септембра увече на скверу пред Донским манастиром биће отворен музички фестивал на којем ће учествовати познате омладинске музичке групе. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Чудотворна икона Богородица Кикоска из Мушутишта је копија чудотворне иконе Богородице из манастира Кикос на Кипру, коју је насликао Свети Лука у I веку наше ере. По узору на ову икону у 19. веку је насликана икона Мајке Божије која се по кипарској, такође, назива „Кикоска“ или Кикотуса. Богородица Кикоска, Мушутиште Богородица Кикоска, Кипар Разлика између ове две иконе је у томе што на Мушутишкој икони Христос држи отворен свитак и у угловима су приказани ликови апостола: Јована, Матеје, Марка и Луке. У Мушутишту се, нажалост, мало знало о овој икони Мајке Божије, којој чак ни монахиње нису давале превелику пажњу. Значај Богородице Мушутишке једино је препознао отац Стефан, тадашњи игуман манастира Свети Архангели код Призрена. Отац Стефан је замерао мати Катарини, игуманији манастира Свете Тројице у Мушутишту, што не чита сваки дан Акатист пред овом иконом. Када је дошла та кобна 1999. монахиње из манастира Свете Тројице нису са собом понеле ову икону. Нажалост, манастир је поделио судбину свог народа и запаљен је 15. јуна 1999. године. Две недеље после скрнављења ове светиње монахиње су дошле у манастир у пратњи енглеског генерала КФОР-а и епископа Атанасија Јефтића.

Необично је видети хиландарске монахе како прилазе икони твојој као Игуманији и од ње узимају благослов за своја послушања. О, Свеблага, као што њих милостиво примаш и благосиљаш, тако и нас недостојне немој лишити свога материнског милосрђа и старања, примивши милостиво молитве наше које пред Светом иконом твојом узносимо. Осени нас својим благодатним благословом, избави нас од сваког јада и чемера и научи нас да богоугодно певамо Троједином Богу: Алилуја! Радуј се, помоћнице наша, која нам помажеш иконом својом Тројеручицом! Повест о чудотворној икони Пресвете Богородице Тројеручице и акатист /ПДФ/ Стихира Тројеручици Тропар Тројеручици - поју ватопедски монаси Ђакон Вељко Васиљев: Чудесна икона Пресвете Богородице Тројеручице Прилог Радија Светигора Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине. Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило. Његова Свесветост Васељенски Патријарх Вартоломеј, поред чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела. После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света. Његова Светост Патријарх српски Иринеј поред чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу. После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу. Његово Преосвештенство Епископ тимочки Иларион поред чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору. Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На тај начин Богородица Тројеручица долази у Србију. До краја XIV века Икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XV века постају мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Икону Пресвете Богородице Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара!? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом Тројеручице од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе. Његово Преосвештенство Епископ нишки Арсеније поред чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кâдом, свечано дошла други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару Саборне цркве Манастира Хиландара. То се догодило почетком XV века. Много касније – не знамо тачно када – вероватно крајем XV века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једне вечерње службе јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су чули глас, али му нису придали посебан значај. Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту! Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће. Његово Преосвештенство Епископ стобијски Давид поред чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење. Тако је Пресвета Богородица Тројеручица прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова Икона Заштитница. Сви монаси који се налазе под њеним игуманством прихватају је као своју мајку, заштитницу и утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот. Икона Тројеручице је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених драгих каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 111цм висина и 91цм ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона Светог Николаја. Сваке године 12/25. јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице Тројеручице. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

У Београду на Звездари, у православном храму Светог великомученика кнеза Лазара, налази се чудотворна икона Светог великомученика Мине. „Икона је нечујно дошла, тако да се ни до данас поуздано не зна када и како је доспела у овај храм, али какко је време одмицало, тако се глас о њој све више ширио. Тако бива и данас. Икона се објављује својим чудотвроним дејством“, пише у књизи Чуда Светог Мине у Београду, аутора Јована Јањића. Према његовим наводима у овој књизи, пред овом иконом „небројено много људских душа је нашло утеху, исцељење и пут до онога што чиста срца желе“.

Икона Богородице Млекопитатељнице позната је од давнина на хришћанском Истоку. Иконописана на основу истине Јеванђеља: да је Пресвета Богомајка дојила оваплоћеног Господа Христа као Сина Свога, што је она жена у Јеванђељу исповедила речима упућеним Христу: "Блажена утроба која Те је носила, и дојке које си сисао" (Лк 11,27). О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом: "Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце - Син Господара свега. Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком. Када се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету". За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Карејској Испосници Светог Саве: "Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?" - (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице). Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље. По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал. Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима. Када је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се , а иона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Кад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица. На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Кареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Кареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу. Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Кареји. Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама. Отац Никодим Хиландарац Типикар Испоснице Светог Саве у Кареји, Света Гора View full Странице

Икона Богородице Млекопитатељнице Икона Богородице Млекопитатељнице позната је од давнина на хришћанском Истоку. Иконописана на основу истине Јеванђеља: да је Пресвета Богомајка дојила оваплоћеног Господа Христа као Сина Свога, што је она жена у Јеванђељу исповедила речима упућеним Христу: "Блажена утроба која Те је носила, и дојке које си сисао" (Лк 11,27). О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом: "Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце - Син Господара свега. Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком. Када се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету". За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Карејској Испосници Светог Саве: "Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?" - (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице). Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље. По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал. Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима. Када је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се , а иона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Кад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица. На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Кареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Кареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу. Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Кареји. Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама. Отац Никодим Хиландарац Типикар Испоснице Светог Саве у Кареји, Света Гора Епархијске вести View full Странице

Од октобра 2014. године када су из манастира Заова недалеко од Пожаревца прешли у манастир Тумане, десетак километара од Голупца, петочлано братство монаха вредно ради на обнови ове светиње и наставља своју мисију. Још од доба када је саграђен у време кнеза Лазара Хребељановића у манастиру је боравило братство, а затим је шездесетих година прошлог века због малобројних монаха манастир постао женски, а онда пре две године, због недовољног броја сестара, враћен му је историјски статус мушког манастира. Старешина – игуман Димитрије (34) и монаси Петар (29), Павле (25) и Теофил (32) дочекали су ме у Туману вредно обављајући своја дневна послушања и где, како сам убрзо схватио, има много посла, али не и времена за дуге разговоре. Пети члан искушеник Неша био је пословно одсутан. – Устајемо око 5 сати, помолимо се и идемо на јутарњу службу. После тога се у трпезарији послужимо чајем или кафом и крећемо у свакодневна задужења. У манастиру се једе два пута дневно: ручак је у 10, а вечера у 18 сати. По правилима живљења у овом манастиру немамо поподневни одмор – објашњава ми отац Павле, најмлађи по годинама, али не и по служби. Монаси ми причају да се труде да, колико Бог даје и колико њихове мале снаге дозвољавају, манастир врате у лепо и припадајуће стање и да му поврате сјај и славу коју је имао кроз богату историју Његово послушање је да храни животиње и да води рачуна о њима. У манастиру гаје краве, овце, козе, свиње, живину, магарце, поније, ему птице и ламе, од којих су неке у зоолошком врту који су направили да би улепшали боравак најмлађим посетиоцима. На пролеће очекују и нојеве. Имају башту, пластеник, рибњак и кошнице са пчелама. У некадашњој старој воденици, сада гостопримници, ходочасници и туристи могу да се окрепе. У манастиру нема интернета и домета за мобилни телефон. – Жеља нам је да посетиоци овде проведу пријатно време, да се упознају са историјом манастира и да се поклоне светињама које се у њему чувају: моштима Светог Зосима Туманског и Светог Јакова Туманског и чудотворној икони Пресвете Богородице Курскаје коју су овде својевремено донели руски монаси. Могу да виде грандиозну архитектуру и уметност цркве Светог Архангела Гаврила и у гостопримници да се послуже храном која је усаглашена са манастирском кухињом. Не постоје цене, већ свако даје прилог за обнову манастира – прича ми Димитрије. Када су се преселили манастир је био у запуштеном стању и, најблаже речено, заборављен од народа. На литургије је долазило тек по неколико особа, док сада недељом у цркви можете видети по стотинак верника и на десетине паркираних аутомобила. За манастир који није поред главног пута и у који се треба наменски упутити то је велики напредак. У разговору са оцем Димитријем, игуманом манастира Како је настало име Тумане? Народно предање везује се за име косовског јунака Милоша Обилића и казује да је он на месту данашњег села Дворишта имао своје дворе. Једном приликом кренуо је у лов и тада је нехотице ранио прослављеног пустињака Преподобног Зосима Синаита. Понео га је ка двору да му извида ране, али му је светац на месту где је данашња црква рекао: „Ту мани и пусти ме да умрем“. У знак кајања због ненамерног убиства Милош над његовим гробом почиње изградњу цркве. – Ово је велика светиња која превазилази оквире региона у којем се налазимо. Имамо срећу да у овом манастиру, иако смо у двадесет првом веку, човек стиче утисак да је дубоко у средњем веку – наставља Димитрије. Богатство предања и сведочанстава о овој светињи овде бивају одједном јасни и блиставо откривени, што монасима даје снагу и мотив да се потруде да читав комплекс доведу у стање које ова светиња заслужује На моју тврдњу да житељи Голупца и околине нашироко и већ дуже време од уста до уста преносе причу о вредним монасима који посвећено раде и о томе како су их они вратили на литургије, отац Димитрије дипломатски одговара да у манастиру имају утисак да никад не стигну све да ураде. Управо људи из овог краја од којих сам чуо за ову својеврсну монашку мисију позвали су ме да навратим у Тумане и лично се у све уверим. Мој домаћин Јован Коцмановић, професор историје и туристички водич из Голупца имао је само речи хвале, а све ово о чему пишем потврдио је и Драгослав Јовић из села Двориште, којег сам затекао у трпезарији манастира. Фреска краља Александра Карађорђевића – Нигде нисам срео народ који је на тако диван начин привржен цркви и који улаже сву своју снагу и добру вољу да унапреди светињу. Они манастир доживљавају као свој дом. То је важно нагласити јер је наишло време отуђења у којем људи неће да помогну ни својим најближима, а камоли да се одрекну нечега ради једног манастира. И све што овде видите, а да је обновљено за две године и нешто јаче, представља труд народа овог краја и шире, који одржавајући ову светињу наставља тамо где су наши славни преци стали. Ово нећете наћи свуда у Србији. Шта год да затражите од њих, добијете нетремнице у по дана и у по ноћи – прича ми. После свете литургије недељом и празницима народ из манастирске цркве сврати у конак на скромно послужење, да попије кафу, сок и да са братством манастира проведе неколико сати у духовним разговорима. – То је људима постало интересантно и долазе у све већем броју. Наша трпезарија и гостопримница бивају мале да приме толико људи. Ипак, ми у томе не видимо ништа спектакуларно, наша је дужност да светињу одржавамо, чувамо и унапређујемо, а народ вероватно види да ми то са љубављу радимо. Мошти Светог Зосима помогле су многима и имамо бројна сведочанства у манастиру о чудима које је учинио људима. Неке је исцелио, некима је помогао у животним околностима, људи из благодарности поново долазе да му се поклоне, из Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Бугарске, Румуније, Русије, Грчке… Чудесна прича о манастиру дубоко се уткала у свест нашег православног народа и подсећа људе на нашу славну и древну историју. На километар од манастира, дубоко у шуми, окружена столетним стаблима, у литицама стена налази се, од 14. века до данас људском руком нетакнута испосница у којој је живео и молио се Свети Зосим Тумански. Манастирско братство заједно са народом покренуло је велику акцију обнове овог духовног споменика. – Народ одлази горе молећи се Светом Зосиму, тражећи божји благослов и утеху и односећи чудотворну лековиту воду из те испоснице. Желимо да је обновимо и да јој вратимо намену болослужбеног простора. Поред је кућа за монаха, коју је такође потребно уредити, тако да овим путем позивам људе добре воље да допринесу спасењу своме, своје душе и својих ближњих и да нам помогну у обнови тог прворазредног духовног блага – поручује игуман Димитрије. Питао сам га и да ли је ово једно од најмлађих монашких братстава у Србији? – Ја то не могу да кажем, јер има много великих манастира. У Епархији браничевској је једно од најбројнијих и вероватно једно од најмлађих, када је о старости монаха реч. У последње време слабо има кандидата и монаштво није тако развијено као раније. Млади људи се тешко одлучују на живот који са собом носи одговорност и жртву. Сви ми смо из удобности породичних домова дошли овде и почели нови живот. Људи су данас постали много упућени на себе и заборављају да је Бог човеку наменио живот у заједници. У манастиру имамо заједницу, другачију од људи у свету који живе брачним животом, али и једна и друга су усмерене ка слави божјој и спасењу свих нас. Поента је да човек, шта год да одабере, у томе буде до краја темељан, а Господ ће му свакако помоћи – рекао је Димитрије и мојим читаоцима послао божићну поруку. Монасима остаје времена за хобије: Отац Теофил бави се иконописањем и црквеним појањем – Пред нама су дани радосног хришћанског празника, рођења господа нашег Исуса Христа. Порука свима нама је да се ујединимо у вери и љубави. Мир и радост коју ћемо понети нашим сведочењем стићи ће до свих људи добре воље, у свету ће бити мање мржње и ратова, а људи ће покушати да живе у радости братског поштења. Уз више љубави и толеранције бићемо богоугодни и пријатни ближњима својима. Мир Божји! Христос се роди! Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (prenos teksta dozvoljen uz link kawww.pricesadusom.com u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja), МОЛИМО ВАС ПОСЕТИТЕ ОВАЈ ДИВАН САЈТ! www.pricesadusom.com Фотографије: Ненад Благојевић, архива манастира Тумане