Претражи Живе Речи Утехе

„Тишина је тајна будућег века, а речи су оруђе овога света“, поучавао је св. Исак Сирин. Свет је заглушен од тутњаве оружја и речи. Изузетно је важно да човек прочисти уво тишином изласка сунца, пролећног цветања, првог зеленила у шуми. Тишина је спутњик свега истинског. Истинским осећањима увек треба заклон од знатижељних очију и света спасоносна тишина. Уважавање и поштовање су изграђени на способности ћутања, слушања и чувања тајни. Ћутање је сигурна одбрана. Она чува испуњеност личности. Бескрајно нижући празне речи, расипамо свој потенцијал и ресурсе. Човек мора чувати своју пуноћу. О тајни се мора умети ћутати. Тихи осмех и љубазан поглед могу вас утешити боље од било које речи. Речи често повређују. Човек не схвата пуну моћ речи. Реч је најмоћније оружје на свету. Има неограничену моћ. Од ње је све почело да буде. „У почетку беше Реч...“ Ћутање има посебну моћ. Побеђује онај ко зна да чува своjа уста и уздржан у своjим реакцијама. Неизговорена реч злата вреди. Оно што је речено остаће вековима и биће представљено на Суд Божији. митрополит Антоније ( Паканич ) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-pobedjuje-onaj-ko-zna-da-chuva-svoja-usta-i-uzdrzhava-se-u

Проф. др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета: Православно богословље се изучава живљењем, поступањем и студирањем - у вери, не „о њој“. О вери и моралу, свих нас, професора једино може да просуди Црква, кроз институцију благослова. Наш факултет има пресудни утицај на развој богословља у Српској Православној Цркви, дакле пресудно утиче на њен верски идентитет. Закон о црквама и верским заједницама гарантује слободу и аутономност цркава у одређивању свог верског идентитета. Благослов је зато неопходан да заштити Српску Православну Цркву од евентуалног утицаја који би држава и Универзитет преко Богословског факултета могли да покушају да врше на идентитет Цркве. Значај механизма „благослова“ - сагласности Српске Православне Цркве за рад и студије на Православном богословском факултету (ПБФ), овако, за „Новости“, објашњава његов декан проф. др Зоран Ранковић. Овај специфични услов последњих месеци камен је спотицања између овог факултета и његове куће - Универзитета у Београду (УБ). - Парадокс је да актуелни спор најбоље показује неопходност благослова, али и колико су и данас могући координисани покушаји укидања Богословског факултета - каже он. *На чему се темељи ова врста црквене сагласности, неопходна за статус наставника на ПБФ? - Благослов постоји у Закону о СПЦ из 1929. године. Многе институције нашег савременог државно-црквеног права датирају из Краљевине Југославије - последњег периода у коме држава није имала идеолошки условљен однос прогона према Цркви. Нажалост, многи представници Универзитета данас шире неистину да благослов пре Другог светског рата није постојао. Након враћања ПБФ у састав Универзитета 2004. године, ПБФ је донео статут којим је такође предвиђен. *Захтева ли се оваква сагласност на сличним факултетима у свету? - То је стандард на конфесионалним богословским факултетима и Римокатоличке и Православне цркве. Постоји у Немачкој, као и на једином француском богословском факултету у оквиру државног универзитета - у Стразбуру. Исто је тако и у Румунији. О приватним универзитетима Римокатоличке цркве у Италији, Шпанији, или Руске православне цркве, не би требало трошити речи. *Како објашњавате позиве дела академске јавности да се он императивно укине? - Оспоравање механизма благослова почело је када је ускраћен тројици бивших наставника. Одређени интереси покушавају да злоупотребе те случајеве, да прикажу те људе као жртве наводног "прогона" Цркве, како је то себи допустио да каже проф. Александар Поповић, председник Савета Универзитета. Обим и дубина неистина које шире представници Универзитета најјасније указују да се не ради о легитимној бризи за те људе, већ о нечему сасвим другом. *Шта је циљ, како кажете, кампање усмерене на ПБФ? - Тешко ми је да поверујем да ректор Иванка Поповић и професор Александар Поповић желе да у Србији наметну више аутономије универзитета него што су то стандарди у колевци секуларитета, Француској, или у Немачкој. Њихова наводна брига пренебрегава да начело аутономије важи и за факултет. ПБФ је аутономан да донесе свој статут, а законске могућности да УБ тај статут преиспитује су ограничене на тренутак његовог доношења, односно измене. *Усаглашеност Статута ПБФ са универзитетским била је до сада више пута на провери? - Наш Статут у употреби је већ скоро две деценије, при чему одговарајуће одредбе Закона о високом образовању и Статута УБ нису мењане. Више пута, а последњи пут 2018, Одбори за статутарна питања УБ потврђивали су наш статут. Зашто је, после три потврде, и при истим чињеницама, крајем 2019. он оспорен никада није образложено. Очигледно је да разлози леже у неким интересима или убеђењима, а не у праву и чињеницама. Хвала Богу, то последње мишљење Одбора за статутарна питања УБ на својој последњој седници Сенат није усвојио, тако да оно није званични став Универзитета. *Често се чује да богословски факултети у Грчкој не познају институт благослова? - Они који наводе грчки пример обично прећуткују две битне чињенице. Православна црква је тамо државна црква, тако да су начини на који се она штити од евентуалног нелегитимног утицаја државе потпуно различити од оних који су на располагању СПЦ у Србији. Друго, богословски факултети у Солуну и Атини по својој форми нису конфесионални факултети, за разлику од ПБФ, који то јесте. Извор: Новости

У ниски православних бисера Митрополије црногорско-приморске, Храм Светих мученика Макавеја у Толошима – Подгорици заузима посебно мјесто. Повезан садржај: Свети мученици Макавеји Изношење Часног Крста Поред тога што овај древни храм у себи чува два миленијума бурне историје ових простора, јединстен је и по томе јер је за сада једини у Српској православној цркви а и шире који је посвећен старозавјетним мученицима Макавејима. Ријетке су цркве посвећене седморици браће Макавеја (Авим, Антонин, Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и Маркел) који су око 180 год. прије Христа, заједно са мајком Соломонијом и Елеазаром свештеником пострадали за чистоту вjере израиљске од цара Антиоха који је хтио да наметне Јеврејима идолопоклонство. Макавејска црква у Толошима настала је у првим вјековима хришћанства када су на простору овог данашњег подгоричког насеља живјели Шпањи и Лужани, становници несловенског поријекла. По ријечима протојереја Предрага Шћепановића, пароха толошког, овај храм памти многе вјекове и промјене, добре и зле владаре, ратове и револуције, бомбардовања… – Поред свих распећа, остао је вјечно млад ширећи поруке људима ових простора да је Васкрсење квасац и смисао живота и свеколике твари – истиче отац Предраг. Рушен и обнављан много пута на вишевјековном дугом и трновитом историјском путу кроз вријеме, последњи пут храм бива васпостављен и наново подигнут за вријеме књаза и господара Црне Горе Николе I Петровића 1896-1897. године. На основу података Архива Митрополије црногорско-приморске сазнајемо да је обновљена црква подигнута на старохришћанским темељима и да је захтјев за обнову поднијет 1894. године од мјештана села Толоши, Лужане и Вранићи: „Обраћамо се Вашем Високопреосвештенству.. да нам дозволите саградити једну малу цркву ђе бисмо могли склонити наше умрле у вријеме непогода. Другог мјеста нема осим развалина старог храма.“ Након Другог свјетског рата, Макавејска црква је дијелила судбину других цркава у Црној Гори, девастирана и коришћена за сметлиште и затварање животиња. Деведесетих година прошлог вијека поново бива обновљена, а ове године њена је обнова потпуно завршена. Урађен је нови иконостас, фрескопис, под, стазе око цркве, говори нам старјешина Храма Светих Макавеја у Толошима и истиче да с обзиром да увијек има заинтересованих приложника у плану је да се ураде још двери и евентуално промјени кров. Што се тиче Литургијског – црквеног живота обнова интезивно почиње 2004. године, уочи празника Св. Макавеја. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије тог 13. августа, даје послушање свештенику Драгану Митровићу и Предрагу Шћепановићу, који ће неколико година касније постати парох толошки, да нађу кључ од толошке цркве и обаве припреме како би се на празник служила Света литургија. Тако је и било. – Тада сам био лаик, нијесам ни сањао да ћу бити свештеник а камоли свештеник у тој цркви. Почели смо претрагу по Толошима, обишли многе куће и на сто јада смо отворили врата, ушли у цркву и мало је припремили. И већ је то био знак да ће нешто да се деси – присјећа се отац Предраг. Истиче да је Митрополит одслужио прву Литургију на празник Св. Макавеја (14. августа) а већ децембра мјесеца исте године поставио је младог свештеника Јовицу Ћетковића који је био парох момишићки, да поред Храма Св. Георгија – Момишићких мученика опслужује и 16. подгоричку парохију са гробљанским Храмом Св. Макавеја у Толошима. Осим молитвене, Митрополит пружа и сваки вид подршке да се овај Божји храм, као и осталих 650 у Црној Гори, открије, обнови и стави у службу и Богу и роду. Од те 2004. године службе у Макавејској цркви постају редовне, број учесника у Литургији и причасника је из дана у дан, из године у годину све већи. Високопреовећени Митрополит Амфилохије често зна да нас подсјети да оно што је Божије не може да ишчезне и да се увијек нађу душе Богом озарене које светиње изнова обнављају. Тако је и храм Св. Макавеја кроз историју опстајао Божјим Промислом кроз прилоге богобојажљивих и честитих људи. Часна старина Илија Бољевић 1978. прилаже за своју и душу своје супруге Јоше метална врата и прозоре чиме „спречава даље скрнављење светиње у селу Толоши“, које је периферији тадашњег Титограда. Славица Ћеранић 2007. године прилаже Цркви Св. Макавеја 1297 квадрата земљишта. Кошаркаш Никола Миротић прилаже 20.000 евра за обнову овог храма… И тако све до данашњег дана. Списак приложника је све дужи, много је оних који су се према својим могућности уградили у овај храм. Данас, Макавејска црква у подгоричком насељу Толоши, покрај магистралног пута ка водоизворишту Мареза, личи на уобичајене гробљанске цркве подигнуте за вријеме велике обнове, али оно што видимо сад само је одбљесак некадашњег „сјаја и господства“, као и већина подгоричких, па и многих других цркава подигнутих кроз богату, али мало проучавану прошлост ових крајева. – Толошка црква је први каменчић у мозаику цркава подигнутих у родном граду Симеона Миротичивог, тј. Стефана Немање, а основаних трудом различитих господара – каже мр Смиља Влаовић, професорица српског језика којој је ова црква била и инспирација за књигу „Макавејска црква у Толошима кроз вјекове“ која ће светлост дана угледати управо на дан Светих Макавеја, 14. августа а посвећена је невино пострадалом подгоричком становништву у савезничком бомбардовању 1944. године које „проговара“ и кроз фрескопис толошке цркве. Како у самој књизи пише протосинђел Исак Симић, фреске Свети Мученици Макавеји, Свети Мученици Момишићки и Свети Мученици Подгорички, аутора читавог фрескописа у овом храму Дејана Јовановића, су врло оригинално урађене, са јасно испрофилисаним програмом који се својим мартиролошким учењем о свједочењу Христа кроз страдање невине дјеце-мученика, потпуно и сликарским одликама стила уклопио у хиљадама година провјерену византијско-православну традицију. – Као личносне одлике стила самог аутора могу истаћи врло сигуран и снажан цртеж и осебујан колорит који својом свјежином преноси на посматрача један тихи оптимизам и радост Царства Небеског садржане у бојама које прелазе у химну – истиче протосинђел Исак, сабрат Цетињског манастира. Протопрезвитер мр Предраг Шћепановић који је старјешина Храма Светих Макавеја у Толошима од марта 2009. године каже да је све већи број вјерника на Богослужењима, да расте и број оних који посте и који се причешћују. Наводи податак да је 29. априла 2012. на служби било 75 вјерника, 31. децембра 2017. близу 250, док је на прошлогодишњој слави било 300 особа, а на недељним Литургијама увијек буде 150-200 вјерника. Отац Предраг са посебном радошћу истиче школу вјерноуке при овоме храму, коју води вјероучитељица Стојанка Радуловић, која сваке године окупи велики број дјеце. Ове године је било 60-70 дјеце која су похађала школу вјеронауке. У складу са дугогодишњом традицијом, Црква Св. Макавеја 2009. љета Господњег обнавља славске прославе а празничну Литургију кад год му обавезе дозволе служи Митрополит Амфилохије. У архипастирској бесједи 2016. године владика Амфилохије подсјећа да је страдањем Макавеја, првосвештеника Елеазара, његове жене и њихове дјеце спасен изабрани Божји народ: „На такав начин је јеврејски народ сачувао своју вјеру коју су онда у Христово вријеме примили хришћани, наравно још проширену, продубљену, обогаћену личношћу Христовом и Његовом науком. Хришћански мученици од апостолских времена надахњивали су се подвигом браће Макавеја. Тај њихов дух ми назвамо духом Косовског завјета. Уствари, то је исти тај дух чији су носиоци били Макавеји. Зато је добро да се подсјетимо и у ово наше вријеме на Макавеје, као што је добро да се кроз њих и преко њих подсјетимо и на косовске Макавеје, страдалнике, носиоце и чуваре Косовског завјета. Макавеји су научили и наше претке да себе жртвују за вјеру, за крст часни и слободу златну.“ О значају овог храма за житеље Толоша и околине свједочи и Борислав Мирановић, који је 2017. године био домаћин славе у име старосједелаца братства Мирановић, а поводом 120 година од обнове храма. – Овај Божији храм је 50 година стајао сам као „сирак тужни без иђе икога“ и својим нијемим трајањем без звука звона чувао своју духовност и призивао нас смртнике отуђене од Бога да се придружимо молитвенику и да свој спас и духовни мир, нађемо у молитви за спасење и спознамо Васкрсење. Овај свети храм за нас потомке његових градитеља је наук и опомена да никад не заборавимо наше коријене, да учимо да праштамо, као што је Он опростио наша непочинства и кроз своје Васкрсење под његовим сводом данас се поново чује духовни пој и цвркут малих анђела – ријечи су благодарног слова које на најбољи начин одсликавају стање те мале толошке, али духовно велике пастве о којој данас брине отац Предраг Шћепановић. По казивањима парохијана, Васкрсење Макавејске цркве потомци његових градитеља дугују и свом пароху Предрагу, његовом раду и љубави јер је успио да међу браћом обнови духовну љубав и толеранцију, да сабере и духовно повеже неколико хиљада људских душа од Марезе до Момишића које се данас сабирају око ове старохришћанске светиње у славу Бога и част Светих Макавеја. Извор: Радио Светигора

У Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу након одслуженог молебна Пресветој Богородици сабранима се обратио прота Радојица Божовића који је казао да хапшење владике Јоникија и свештеника умногоме подсјећа на хапшење Господа Исуса Христа у Гестиманско врту. Звучни запис беседе “Онај који не може себи да дочара хапшење Христово нека погледа хапшење и утамничење владике Јоникија. Он онако боголик и христолик баш као некада Његов Господ пита: Мене тражите ја сам , нијесте ме могли хапсити а ево сам са вама сваки дан а ви долазите као на разбојника у ово доба ноћи. Знам да је међу тим народом било и оних који вичу: Распни га, распни га! А било је и оних много више који су са њим шћели радо и у смрт”, казао је о. Радојица и подсјетио на ријечи мудрог и благог владике који их је замолио да иде својим кућама и да се то заврши онако како доликује. Они који су хапсили Христа и њихови налогодавци били су за нијансу поштенији од ових данашњих јер нијесу похапсили Христове ученике, казао је отац и додао да се остало подудара: “лажне оптужбе, лажни свједоци, а видјећемо какве ће судије бити”. Изразио је наду да ће иапк бити разумнији него Христове судије. “Владика Јоникије је са својим свештенством показао како се брани и чува вјера и образ и на њих се односе Христове ријечи: Блажени су прогнани правде ради јер таквих је Царство небеско и Блажени сте кад вас осрамоте и узпрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве ријечи лажући Мене ради. Само оно жртвовање, страдање које је Христа ради је спасоносно и води у живот вјечни зато на крају Христос каже: Радујте се и веселите се јер је велика плата ваша на небесима.” Прота је поручио да не треба да нас заварава тренутна побједа лажи над истином, неправде над правдом, јер је то краткога даха: “Никада се није десило да је лаж тријумфовала а неправда царовала на овом свијету колико год се продужила она мора поломити зубе о правди и истини. Зато сам сигуран да ће Господ услишити молитве свих нас и народа Божијег који воли свог владику и Цркву своју – Христа свога и надамо се да ће владика и свештенство што скорије доћи да заузму своја мјеста која им припадају”, закључио је прота Радојица Божовић и благословио све вјерне и захвалио им се на свему што чине за своју Цркву увјеравајући их да Бог никоме није дужан остао и да ће добити своју плату од Оца небескога. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У молитвеним данима Васкршњег поста и припреме за прослављање празника Христовог Васкрсења 2020. г. Господње, када нас је, по Божијем допуштењу, задесила невоља епидемије вируса COVID 19, обраћамо се свештенству и вјерном народу Митрополије Црногорско-приморске и Епархије Будимљанско-никшићке, и свим људима добре воље, сљедећим пастирским упутством: *Ми вјерујући хришћани живимо у друштву које, поред нас чине припадници других вјера, па и нецрквени и невјерујући људи, а све нас заједно, као Божија створења погађа ова стихија и опасност могуће заразе. Зато смо дужни да се у свему владамо по прописима и савјетима здравствене струке, објављених ових дана са званичних државних адреса. Невоља је иста за све, а вјеровање и начин уздања у Божију силу, нијесу исти код нас хришћана и код других људи. Отуда се, у ове дане, од нас тражи савјесно, разумно и солидарно понашање – које неће помутити ред и поредак у држави и друштву. Наша Црква је код вас, заједно са свима вама. Све људе воли и за све се Богу моли. Наш узвик: ”не дамо светиње” важи и овдје јер сваки човјек је светиња коју треба штитити и бранити од било какве заразе и гријеха. *Свим вјерујућим људима, нарочито оним старијим од 65 година, очински савјетујемо да не напуштају своје домове, чак ни онда када је у питању потреба за богослужењем и причешћем Светим Тајнама. Сваког од њих, причестиће надлежни свештеник, у њиховом дому, и по њиховој израженој вољи и захтјеву. Можемо и треба да сви вјерни претворимо своје домове у храмове, по ријечи атинског Архиепископа Јеронима, да у њима ујединимо своја срца, тражећи здравља и милост Божију за све људе. Да се увијек сјећамо да је хришћанска љубав покретач за заштиту све браће наше. Боравим у дому, зато што волим свог ближњег. Бог је свуда присутан кроз нашу молитву и љубав. *Хигијену у храмовима треба држати, као и до сада, у беспрекорном реду, како налаже црквена традиција и однос поштовања према светињама (иконе, крста, богослужбених књига и осталих предмета и црквених сасуда). Храмови треба да су отворени и провјетрени од јутра до вечери, како би вјерници могли ступити у њих и обавити своју молитвену потребу. *У дане служења Свете Литургије, током седмице и у недјељени дан – вјерници ће бити обавјештени о распореду служби у свим градским и приградским храмовима, како би се обезбједило у њима учешће вјерника, а опет – у складу са прописаним здравственим мјерама (растојање међу људима – било да се ради о затвореним или отвореним просторима ). *Вјернима посебно наглашавамо да је Свето Причешће остварење исте оне заједнице са Господом која нас у пуноћи чека у Царству небеском и да је Христос заиста истински и коначни Љекар душа и тела наших, те да Тело и Kрв Господња, које се примају за здравље душе и тијела, никако не могу бити узрок било какве болести нити преносилац заразе. Међутим, исто тако Свето Причешће, не представља магијску заштиту од вирусâ и заразних болести које нам пријете са других страна, ─ изван светог Путира, ─ приликом доласка у цркву, или повратка својим домовима, или боравка у зараженим срединама. Зато је неопходно да практикујемо све мјере заштите које је држава прописала. Kо год се неодговорно понаша у датим околностима заправо куша Господа Бога свога, а неријетко и саблажњава браћу и сестре своје (Епископ бачки Иринеј). *За све друге духовне богослужбене потребе (исповијест, крштење, опијело, парастос и сл) препоручујемо вјерницима да у договору са парохијским свештеником, предузму све – како би се поменуте свештенорадње обавиле у складу са свим прописаним здравственим мјерама. Колико нам треба духовна помоћ и заштита – призивањем Благодати Божије, кроз црквене молитве, у истој мјери се од нас тражи крајња одговорност у погледу спровођења оних мјера које штите и нас саме и друге људе око нас, од опасности епидемије која убија људе широм свијета. *Црква Христова своја богослужења није обустављала ни у далеко тежим условима средњовјековне куге, разних колера и грозница, па ни скорашњих епидемија с краја 20. и почетка 21. вијека. И никада, у тим околностима, није се десило, да се кроз црквене скупове или у вези са њима, преноси ни једна од заразних болести. Таква је наша вјера и такав је наш однос према духовним светињама. Међутим, да бисмо помогли цијелом нашем душтву, у погледу свеопштег, пријеко потребног, дисциплиновања и међусобног угледања, – позивамо све, још једном, да се све горе наведено, поштује, као највећи и најјаснији Божији благослов. *По дивној ријечи Светог Григорија Богослова и ова епидемија је ”облачак који ће брзо проћи”. Зато не плашимо се, страх и паника је најопаснији вирус, али по оној народној ”чувајмо се да нас и Бог сачува”. Показујемо одговорност зато што волимо Бога и ближње а не зато што страх куца на наша врата. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Извор: Митрополија црногорско-приморска

Под великим искушењима се очувало, чува се и чуваће се јединство Цркве, казао је прота др Велибором Џомићем за часопис Епархије канадске „Источник“ говрећи о актуелној ситуацији Српске цркве у Црној Гори. Разговор, објављен у новом броју „Источника“, који је посвећен великом јубилеју наше Цркве – 800 година аутокефалности, преносимо у цијелости: Протојереј- ставрофор др Велибор Џомић је рођен 1969. године у Краљеву. Парох је подгорички, старешина Цркве Светог Ђорђа под Горицом, иначе најстарије православне цркве у Црној Гори, архијерејски намесник подгоричко-колашински и координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске. Доктор је правних наука из области јавног и приватног права са ужом специјалношћу из државно-црквеног права. Члан је Великог црквеног суда СПЦ. До сада је објавио петнаестак књига из црквеног и државног права и историје СПЦ. Члан је Удружења књижевника Црне Горе и Удружења књижевника Србије (по позиву). За почетак, реците нам нешто о предисторији Српске Цркве у Црној Гори. – Никако се, када се говори о историји Српске Цркве, не сме заборавити да је она настала на темељима апостолског, а потом и константиновског наслеђа. То је било време јединствене Цркве Христове. И данас се у Црној Гори налазе белези тог времена почев од Диоклије, Златице, Мартинићке градине, Свача и других хришћанских светиња. То време је на том простору дало најлепше изданке који су оличени у Светом Јовану Владимиру, зетском краљу мученику, који је пострадао 1016. г. На том подручју је било више епископија јединствене Цркве, али су оне увек, у јурисдикционом смислу, биле везане за хришћански Исток. На остацима олтара тих древних храмова се види да су сви, од реда, били окренути према Истоку. Последице великог раскола из 1054. г. се нису одмах осетиле међу свештенством и народом и може се рећи да је скоро век, па чак и век и по, трајало опредељивање за православни Цариград или за католички Рим. Велику улогу у ширењу Хришћанства су код нас Словена, пре раскола, имали Свети Кирило и Методије и њихови петочислени ученици На то и такво, древно, изворно хришћанско наслеђе се наслонио Свети Сава када је започео своју мисију у свом народу која је заврхунила 1219. г. добијеном и свепризнатом канонском аутокефалијом наше помесне Цркве. Важно је да се зна да аутокефалност није дата српској држави, него крштеном српском народу и његовој свештеној јерархији. У црквеном-правном и гео-политичком смислу, аутокефалност наше Цркве из 1219. г. је најчистија и беспрекорна. На тим изворним хришћанским темељима је потом организована и наша Црква. – Апсолутно! Треба имати у виду да Црна Гора, у државно-правном и политичком смислу, није постојала у време Светога Саве. То је била Зета која је имала извесну аутономију у средњовековној српској држави, али је била њен саставни део. На тим древним хришћанским темељима су на подручју данашње Црне Горе организоване четири Савине епископије – Зетска и Будимљанска у потпуности, а Хумска и Дабарска у мањем делу. У Савином каталогу епископија, који је сачуван у Хиландару, Зетска епископија је била прва по рангу. Појмовна одређења су јако важна и треба бити веома пажљив и прецизан када се говори о томе. Наиме, у једном делу антицрквене и антисрпске пропаганде, која није од јуче, врло често се говори да је, наводно, ”Православље у Црну Гору дошло са Светим Савом”. Православље је изворно, непромењено Хришћанство. Наша Црква није основана као некаква нова организација на том простору, него је органски везана за свеукупно хришћанско наслеђе и, пре свега, дотадашњи непрекинути апостолски континуитет. Дакле, неспорна је везаност православне црквене организације на простору данашње Црне Горе за Светог Саву. – Она се без Светог Саве и његовог равноапостолског дела не може схватити, а ни разумети. Зетску епископију је устројио Свети Сава, а у ранг митрополије је уздигао цар Душан. Она је од свог настанка била везана за Архиепископију у Жичи и Пећи, па Патријаршију у Пећи и тако је све до данас. Кад год је постојала Пећка Патријаршија, Зетска митрополија, која је од краја 15. века добила и назив Црногорска, била је везана за Пећку Патријаршију. Када је наша Патријаршија два пута силом укидана од Турака, Митрополија је остајала да функционише фактички самостално, без потчињавања Цариграду, чувајући предање и барјак Српске Цркве. Кад год се Патријаршија обнављала, први пут у 16, а други пут у 20. веку, Митрополија је била под омофором пећког, српског патријарха. О томе сведоче бројни прворазредни историјски извори. У време митрополита Петровића, а потом и за време световне кнеживине и краљевине Црне Горе, Православље је било државна вера. Изграђени су многи храмови и манастири, парохије су биле попуњене свештеницима, а основана је и богословија на Цетињу. Све је то било у функцији духовног просвећивања народа у Црној Гори, који је безрезервно имао и чувао свој српски идентитет. А онда је наступио Други светски рат и оставио стравичне последице. – У Црној Гори је, као и у тадашњој Краљевини Југославији, био је не само Други светски рат него и грађански рат међу браћом. Комунисти су започели своју бољшевичку револуцију и изазвали највеће крвопролиће међу браћом. Последице тог наслеђа су видљиве и данас. Побијени су најбољи синови Црне Горе, а народ је 1945. г. дочекао без духовне, интелектуалне и војне елите. Те поделе су још дубоке и трагичне. Партизани су убили Митрополита Јоаникија и скоро 130 најбољих свештеника. Убијено је и двадесетак свештеника од Италијана и Немаца. Углавном, Црна Гора је, на крају рата, готово остала без свештенства, а било их је око 200 на почетку рата. Оно мало преосталих свештеника се нашло под терором и притиском нових богоборачких власти. Многи су били присиљени да напусте своје парохије и пређу у државну службу као наставници, матичари или општински службеници. Митрополит Арсеније (Брадваровић) је 1954. г. осуђен на 11 година робије зато што се интересовао за изборе у Америци и што је навијао да победи генерал Двајт Ајзенауер. Уништено је, оскрнављено и опљачкано преко 600 парохијских и манастирских храмова. Спаљене су десетине хиљада богослужбених књига. Одузета је огромна црквена имовина која је завештавана светињама и чувана од средњег до 20. века. Присилна атеизација народа, а посебно омладине је оставила духовну пустош какве није било нигде у бившој социјалистичкој Југославији. Покушали су да тај крштени слободарски народ претворе у његову супротност. Симбол духовно уништене Црне Горе је срушена црква Светог Петра Цетињског на Ловћену и њено камење које је разбацано на Ивановим коритима. Од деведесетих година 20. века је приметна велика духовна обнова у Црној Гори. – Пуцањем комунистичких стега и ланаца и доласком првих слобода кренуо је и процес духовне обнове Црне Горе. Тај период се и поклапа са избором Епископа др Амфилохија за Митрополита црногорско-приморског. Пре свега, народ је током претходне три деценије масовно приступио Светој тајни крштења, а обновљано је свештенство и монаштво. Данас смо по броју свештеника негде на нивоу из 1941. г, али број монаха и монахиња превазилази сваку историјску цифру. Никада у Црној Гори није било монаштва као сада. Обновљено преко 650 обурданих и опогањених храмова, манастира и конака и, што је најважније, у њима буја духовни живот. Изграђена су и два нова, велелепна и велика саборна храма, у Подгорици и Бару. А што је најважније, под великим искушењима се очувало, чува се и чуваће се јединство Цркве које је итекако на удару. Печат тог процвата вере у Црној Гори су и нови светитељи – Свети свештеномученик Јоаникије са пострадалим свештеномученицима и новомученицима, Света два свештеномученика и 40 ђака – Мученика Момишићких и Преподобни Симеон Дајбабски. То су наши нови духовни бедеми и утврђења. Пратимо ситуацију и видимо да, после Епархије рашко-призренске на Косову и Метохији, највише проблема има због константних напада на нашу Цркву у Црној Гори. – Проблем је озбиљан, јер су евидентна настојања да се Црква кроји по мери овосветских интереса власти, а не да се поштује уставно начело одвојености Цркве од државе и право на слободу вероисповести. Атаци су дуготрајни и различити. Прво смо проглашени за ”окупаторску Цркву”, а сада имамо катастрофалан садржај Предлога закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница. Проблем је у томе што то није закон којим се на модеран и демократски начин уређује начин остваривања и заштита права на слободу вероисповести него је то, заправо, закон против Митрополије и епархија СПЦ у Црној Гори. Тако је препознат у јавности. На делу је покушај правне ликвидације стечених црквених правних субјективитета да би се, потом, од стране државе извршило одузимање храмова и остале непокретне црквене имовине из периода до 1918. г. Одавно трпимо разне притиске, а они су се, поред осталог, огледали и у шиканирању нашег свештенства без црногорског држављанства у погледу боравишних дозвола. Наши свештеници и монаси лакше добијају дозволу за боравак у Канади, него у Црној Гори коју је родила Митрополија црногорско-приморска. Кажу моћници да су све успели и да је остало да ”реше црквено питање” неком политичком аутокефалијом која са канонским предањем Цркве нема никакве везе. Е, па неће моћи! Како ће се све то завршити? – Бог зна, али знамо да све што долази на Цркву споља, без обзира колико је тешко, увек, у коначном изразу, буде позитивно и благословено. То је потврђено свеукупном црквеном историјом. Велики је благослов што су наши епископи, а има их пет у Црној Гори, јединствени под омофором нашег Патријарха, а око њих је свештенство, монаштво и верни народ. И нашој генерацији је велики благослов што смо у прилици и да кренимо, али и да посведочимо веру и верност Христу и Цркви Његовој. Властодршци морају да схвате да могу против свега или свакога, али тешко могу против Бога и Светог Василија. Молимо се Богу да се они врате на прави пут и да не насрћу на оно што је Божје, јер им то не припада. Ми знамо ону еванђелску реч утехе да ће се спасити ко претрпи до краја. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На сам дан празника Воздвижења Часног Крста, у Саборном храму у Крагујевцу, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију, а верни народ је био у прилици да по милости и благодати Божијој, а по предању Светих Апостола у оквиру Свете Литургије учествује у Светој тајни рукоположења. Преосвећени Владика Јован је ђакона Мирољуба Блажића, рукоположио у чин презвитера. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики Јовану на Светој Литургији саслуживали су: ректор Богословије “Свети Сава” у Београду протојереј – ставрофор др Драган Протић, ректор Богословије “Светог Јована Златоуста” у Крагујевцу протојереј – ставрофор др Зоран Крстић, протојереј – ставрофор Зарије Божовић, протојереј – ставрофор Милован Блажић, протојереј – ставрофор Радован Блажић, протојереј – ставрофор Његослав Јовић, протојереј – ставрофор Миленко Лакић, протојереј Срећко Зечевић, протојереј Дејан Лукић. После прочитаног јеванђелског зачала верни народ је поучио о значају празника у својој беседи протојереј – ставрофор др Драган Протић, ректор Богословије “Свети Сава” у Београду. Обраћајући се верном народу и презвитеру Мирољубу, Владика Јован је честитао верном народу празник Воздвижења Часног Крста, рекавши: Нека је благословено ово наше сабрање на Светој Литургији, да се поклонимо Часном Крсту. Данас имамо још један дар, рукоположење Мирољуба за свештеника, коме Црква Божија поверава служење у Саранову, Архијерејско намесништво Рачанско. Да се данас помолимо Богу за њега, да благодат коју он данас прима, да га та благодат води, руководи и чува. Ми на сваком богослужењу кажемо: Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас Боже благодаћу Својом. Дакле, благодат нас Божија чува, уколико ми благодат чувамо у нама и са нама. Ми смо сви благодат Божију задобили у Светим тајнама, у крштењу, у светим врлинама као и у рукоположењу... Мирољубе, ти данас постајеш свештеник, боље речено постајеш слуга Божији, слуга олтара, и слуга народа Божијег, немој то заборавити, ти си постављен да служиш Богу и народу... Свети апостол Павле, у својим посланицама, моли свештенике, јереје Цркве, да се владају достојно свога чина, свога призива и свога позива. Да се владају вером, дуготрпљењем, смирењем, у љубави према Богу и према народу. Молим те, брате, да вршиш службу своју свештеничку са марношћу, наоружај се овом благодаћу, носи благодат у себи, носи овај призив и позив, тако, да увек имаш на уму да си ти као свештеник, мост, преко кога себе и душе повереног народа приводиш Богу. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство Епископ борисоглебски г. Сергије, који је на дан Усековања главе св. Јована Претече и Крститеља богослужио у храму Свете Тројице на Ташмајдану, Подворју РПЦ у Београду, за Радио "Слово љубве" говори о својим утисцима током деветодневне посете српским светињама у Србији и Црној Гори и истиче да је то "за све нас велико укрепљење". Звучни запис разговора "За мене су мисли св. Николаја охридског и жичког веома значајне", каже Епископ Сергије и додаје да ће "руски и српски народ бити верни Христу само ако сачувају Православну веру". Речи Епископа Сергија за наш радио забележила је гђа Зорица Зец, сарадница Информативне службе СПЦ, којој је у преводу Владикиних речи помагао професор др Предраг Миодраг. Посету српским светињама Епархије борисоглебске на челу са Преосвећеним Епископом Сергијем, организовала је званична поклоничка агенција СПЦ "Доброчинство". Извор: Радио Слово љубве

Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић. Док из привремених приштинских институција стижу најаве о неминовном уједињењу јужног и северног дела Митровице, представници Срба са Косова и Метохије и Срби са севера покрајине поручили су да неће дозволити анексију северног дела, као ни остварење циља албанских политичких представника да протерају Србе као што су то урадили из јужног дела града, где данас живи само једна српска породица – свештеник са супругом и четворо деце. Свештеник јереј Ненад Стојановић служи већ две и по године у цркви Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице, где је пре рата 1999. године живело око 50.000 Срба. Црква посвећена првом српском архиепископу пре рата била је централна црква у Косовској Митровици, а у њу су, како каже јереј Стојановић, долазили верници из Митровице, Звечана и Лепосавића и била је једно од омиљених места за окупљање, дружење, ту су прослављани Васкрси и Божићи, у њој су се крштавали, венчавали и проживљавали и своје жалости и радости. – Око 50.000 Срба је живело у јужном делу Митровице и највише су се окупљали у цркви. Људи који су мојих година долазе и причају ми да се сећају да су овде долазили да се виђају, чак и са девојкама у црквено двориште – каже Стојановић. Наводи да је данас ситуација таква да у јужном делу нема Срба, никога сем њега, супруге и њихове деце. – Ми смо једини Срби овде, а на литургије углавном људи долазе из северног дела, таксијем, пешака. Некада буде 10, некада 20 верника, зависи од празника. Када је Свети Сава буде мало више људи, некада чак и до 100 – каже Стојановић. Додаје да мањи број верника долази када се дешавају неки проблеми у вези моста који раздваја северни од јужног дела Митровице. – Тада су људи уплашени и несигурни да долазе овде пешице и некада се деси да сем мене, попадије и моје деце не буде никога – рекао је Стојановић. Свештеник и његова породица навикли су се на услове у којима живе, а како наводи Стојановић, до сада нису имали проблема са Албанцима који их окружују. – Осећамо се сигурно, организовали смо живот, деца нам иду у школу у северном делу, ја радим у северном делу у школи где предајем веронауку. Навикли смо се на живот овде – наводи Стојановић и додаје да су ипак стално на опрезу и да пазе где се крећу, односно избегавају места у центру јужног дела Миторвице, где би можда могли да имају неких проблема. Како каже, не шетају много по граду, углавном су у дворишту, а у полицију која их чува, коју чине углавном Албанци, имају доста поверења. Деци, наводи Стојановић, недостаје то што немају више другара у комшилуку, као и попадији, која би волела да има неку комшиницу са којом би могла да се посећује. – За сада немамо прилике за то, привикавамо се на такав живот, а и моја свештеничка служба је таква, да служим овде у цркви, молимо се Богу и покажемо пример и другима да једног дана и они виде од нас, врате се на своја огњишта, да живе у свом граду – каже јереј. Са комшилуком имају коректне односе, једни другима кажу добар дан када се сретну, наводи Стојановић и истиче да немају посебне замерке на суживот са Албанцима, осим што сем дворишта мора да иде у цивилу, без мантије, што га је полиција и упозорила да је боље да ради, како у јужном делу града не би сви на први поглед могли да схвате да је свештеник. „Не бих отишао одавде“, каже Стојановић, који је и пореклом са Косова и Метохије, из Гњилана, и додаје да је осим тога што је са Космета разлог за његово остајање „светиња која треба да се очува, која треба да се обнови и која је остала од предака, да се сачува и оцува и преда потомцима“. Стојановић наводи да је та црква једна од ретких која је посвећена Светом Сави на Косову и Метохији и да се са изградњом те цркве почело 1896. године, али да је тих година градња често била прекидана због проблема са локалним Албанцима, који су, каже, тукли чак и свештенике. – Изградња цркве завршена је 1912. године, а 1921. године црква је и освећена. Од тада је у цркви служена литургија редовно, а сачувана је и 1999. године – испричао је Стојановић и додао да су 1999. свештеници остали да живе ту и када се српска војска повукла са КиМ и када је отишао српски народ. Каже, цркву је чувао Кфор, тачније Французи, али 2004. године, Албанци су цркву запалили и она је готово потпуно изгорела. – Црква је потпуно изгорела, мермер који је био на поду и подно грејање, галерија, иконостас све је изгорело. Под је на пуно места напукао од топлоте, јер су Албанци овде убацили гуме од аутомобила које су онда запалили. Била је цела црна од чађи – прича Стојановић и додаје да је након тога његов претходник у цркви у јужном делу Митровице, који је први након 2004. године служио у тој цркви, почео и са обновом цркве 2015. године. За време погрома 2004. године и православно гробље у јужном делу града оскрнављено је и поломљено, данас још увек није сређено и обновљено, споменици су и даље порушени, а Стојановић каже да на то гробље одлазе два пута годишње и то за задушнице. – Најлакше је спаковати се и отићи на неко друго место, али када је човек предан и служи Богу онда је све остало лако – каже Стојановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, поводом празника Светог Спиридона Чудотворца – храмовске славе цркве у Ђеновићима са свештенством Свету службу Божију у овој цркви. Звучни запис беседе У литургијској бесједни након читања Јеванђеља Владика је рекао да је у ријечима молитве да нам Бог у овом вијеку подари познање истине, а у будућем вјечни живот садржано све што је најбитније за људски живот, за човјека као биће створено по лику и по подобију Божјем. „Много је оних који нуде своје истине, али вријеме покаже да су то биле лажи. Много је оних који своје идеологије, лажне и пролазне, прогласе за истине. Одувијек је то тако било, а чини ми се да је то тако данас више него икада у пролим временима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да познање истине значи познање смисла свога живота, познање најдубљих тајни свијета у коме се рађамо и живимо. „Изнад свега то значи познање Онога који јесте Истина и који даје истинитост свему што постоји, познање Онога кроз кога је све постало што је постало и без кога ништа не постоји што постоји, Онога који је једини с правом могао да каже да је Он истина, пут и живот – Христа Бога нашега“, објаснио је Владика. Владика Амфилохије је објаснио да се пуноћа Божанске истине открила у личности Христовој. „Ми се постом и молитвом припремамо да се сретнемо са том вјечно истином Божјом, са Богом који је истина, са Богом који чини човјека бићем истинитим јер му дарује, не просто пролазни живот него вјечни и непролазни живот. Оно за што се молимо да нам Бог подари у будућем вијеку вјечни живот – то је оно што је подарио сам Господ роду људскоме тиме што је примио на себе људску природу, постао као један од нас. Људску природу, која је пролазна, која је смртна у овоме смртном свијету, он је обесмртио својом силом Божанском и својом бесмртношћу“, нагласио је Владика Амфилохије. Митрополит Амфилохије је казао да се тој Истини клањао Свети Спиридон Чудотворац, чији празник данас прослављамо. „Он је познао ту истину и живио том истином и постао живи свједок Божје истине, не само у временима када је на Кипру чувао своја стада и када је био тамошњи епископ него и својим упокојењем и својим светим моштима. Он свједочи ту истину, постао је истинит том истином“, истакао је Владика. Митрополит Амфилохије је казао да ту Свету истину, личност Христа Бога у себи чува Црква Божија. „Она садржи у себи ту истину, свједок је те истине на свим земаљским језицима и међу свим земаљским народима. Много је значајно да ми исповиједамо, не некакве цркве овакве или онакве, него једну, свету, католичанску, саборну и апостолску Цркву. Ми овдје на земљи је називамо другим именима, зависно од тога која већина народа припада некој од Цркава, као што већина народа која припада нашој Цркви је већина народа српскога, па се зато зове српска, или у Русији већина рускога народа припада тој Цркви па се зове руска или већина Бугара припада Цркви па се зове бугарска. То су називи који су новији, који су условни, привремени земаљски називи, али прави назив је овај кога ми исповиједамо: Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква Божија. И то је велики Божји дар да ми припадамо као народ тој Светој Божјој Цркви“, истакао је Владика Амфилохије. Владика је посебно истакао да се у наше вријеме догађа нешто што није здраво и добро, а то је да васпитаници оних који су свој живот утемељили и покушавали да живот народа утемеље на лажним идејама и идеологијама, на братоубилаштву и револуцијама, стварају своју цркву. „Видим у новинама да је такозвана ЦПЦ овдје у Херцег Новом створила неку своју заједницу. Свак има право да се опредјељује у животу, слободно је људско биће, Бог му је подарио слободу. Али нико нема право да манипулише са истином Божјом, са Црквом Божјом. Ко су они који стварају ту такозвану цркву и како је стварају у Боки? Откуд ту да је стварају, кад Црква овдје у Боки није никада ни припадала Црној Гори до 1946, односно до 2006. године? Какве, дакле, везе имају Бокељи са својом Савином са таквом неком заједницом насталом од безбожника“, казао је Владика. Након причешћа вјерних храм је опходила славска Литија, а онда је Владика са свештенством благосиљао славски колач. На крају је Митрополит честитао славу сабранима на Литургију. Поменуо је да су вјерници данас у храму цјеливали икону свештеномученика Васа Вучедолскога. „Када је ова група Брозових следбеника, покренула стварање аутокефалне ЦПЦ деведесетих година, питалу једнога од њих: Зашто ви то нијесте уради четрдесет и пете, шесте године? А овај ће рећи како су они рачунали да су уништили Цркву, да више ње неће бити. Али, пошто су видјели да је Црква неуништива, онда су покушали да стварају своју лажну безбожну цркву. И да уништавају себе, уствари. Па ево видите – они које су убијали, као Васо Вучелски, Митрополит Јоаникије, Михаило Бардић, Саво Пејовић и сви остали које памти Црква Божија, они остају неизбрисивим словима записани у људском памћењу, не само својих сродника. Јер, преко њиховог мучеништва сви смо ми њихови сродници. Сви земаљски народи постају њихови сродници“, казао је он. Рекао је да од онога што ниче са братоубичког ђубрета не може да узрасте ништа до коров. „А оно што расте и израста из мученичке крви Васа Вучедолског, Светога Спиридона, свештеномученика Јоаникија и осталих свештеномученика и новомученика и мученика царских и сверосијских, то постаје неизбрисиво. Ни врата пакла не могу Цркву надвладати. Ево, свједочи то и Васо Вучедолски“, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Макавејска црква у Толошима настала је у првим вјековима хришћанства када су на простору овог данашњег подгоричког насеља живјели Шпањи и Лужани, становници несловенског поријекла. По ријечима протојереја Предрага Шћепановића, пароха толошког, овај храм памти многе вјекове и промјене, добре и зле владаре, ратове и револуције, бомбардовања… – Поред свих распећа, остао је вјечно млад ширећи поруке људима ових простора да је Васкрсење квасац и смисао живота и свеколике твари – истиче отац Предраг. Рушен и обнављан много пута на вишевјековном дугом и трновитом историјском путу кроз вријеме, последњи пут храм бива васпостављен и наново подигнут за вријеме књаза и господара Црне Горе Николе I Петровића 1896-1897. године. На основу података Архива Митрополије црногорско-приморске сазнајемо да је обновљена црква подигнута на старохришћанским темељима и да је захтјев за обнову поднијет 1894. године од мјештана села Толоши, Лужане и Вранићи: „ Обраћамо се Вашем Високопреосвештенству.. да нам дозволите саградити једну малу цркву ђе бисмо могли склонити наше умрле у вријеме непогода. Другог мјеста нема осим развалина старог храма.“ Након Другог свјетског рата, Макавејска црква је дијелила судбину других цркава у Црној Гори, девастирана и коришћена за сметлиште и затварање животиња. Деведесетих година прошлог вијека поново бива обновљена, а ове године њена је обнова потпуно завршена. Урађен је нови иконостас, фрескопис, под, стазе око цркве, говори нам старјешина Храма Светих Макавеја у Толошима и истиче да с обзиром да увијек има заинтересованих приложника у плану је да се ураде још двери и евентуално промјени кров. Што се тиче Литургијског – црквеног живота обнова интезивно почиње 2004. године, уочи празника Св. Макавеја. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије тог 13. августа, даје послушање свештенику Драгану Митровићу и Предрагу Шћепановићу, који ће неколико година касније постати парох толошки, да нађу кључ од толошке цркве и обаве припреме како би се на празник служила Света литургија. И тако је било. – Тада сам био лаик, нијесам ни сањао да ћу бити свештеник а камоли свештеник у тој цркви. Почели смо претрагу по Толошима, обишли многе куће и на сто јада смо отворили врата, ушли у цркву и мало је припремили. И већ је то био знак да ће нешто да се деси – присјећа се отац Предраг. Истиче да је Митрополит одслужио прву Литургију на празник Св. Макавеја (14. августа) а већ децембра мјесеца исте године поставио је младог свештеника Јовицу Ћетковића који је био парох момишићки, да поред Храма Св. Георгија – Момишићких мученика опслужује и 16. подгоричку парохију са гробљанским Храмом Св. Макавеја у Толошима. Осим молитвене, Митрополит пружа и сваки вид подршке да се овај Божји храм, као и осталих 650 у Црној Гори, открије, обнови и стави у службу и Богу и роду. Од те 2004. године службе у Макавејској цркви постају редовне, број учесника у Литургији и причасника је из дана у дан, из године у годину све већи. Високопреовећени Митрополит Амфилохије често зна да нас подсјети да оно што је Божије не може да ишчезне и да се увијек нађу душе Богом озарене које светиње изнова обнављају. Тако је и храм Св. Макавеја кроз историју опстајао Божјим Промислом кроз прилоге богобојажљивих и честитих људи. Часна старина Илија Бољевић 1978. прилаже за своју и душу своје супруге Јоше метална врата и прозоре чиме „спречава даље скрнављење светиње у селу Толоши“, које је тада на периферији Титограда. Славица Ћеранић 2007. године прилаже Цркви Св. Макавеја 1297 квадрата земљишта. Кошаркаш Никола Миротић прилаже 20.000 евра за обнову овог храма…. И тако све до данашњег дана. Списак приложника је све дужи, много је оних који су се према својим могућности уградили у овај храм. Данас, Макавејска црква у подгоричком насељу Толоши, покрај магистралног пута ка водоизворишту Мареза, личи на уобичајене гробљанске цркве подигнуте за вријеме велике обнове, али оно што видимо сад само је одбљесак некадашњег „сјаја и господства“, као и већина подгоричких, па и многих других цркава подигнутих кроз богату, али мало проучавану прошлост ових крајева. – Толошка црква је први каменчић у мозаику цркава подигнутих у родном граду Симеона Миротичивог, тј. Стефана Немање, а основаних трудом различитих господара – каже мр Смиља Влаовић, професорица српског језика којој је ова црква била и инспирација за књигу „Макавејска црква у Толошима кроз вјекове“ која ће светлост дана угледати управо на дан Светих Макавеја, 14. августа а посвећена је невино пострадалом подгоричком становништву у савезничком бомбардовању 1944. године које „проговара“ и кроз фрескопис толошке цркве. Како у самој књизи пише протосинђел Исак Симић, фреске Свети Мученици Макавеји, Свети Мученици Момишићки и Свети Мученици Подгорички, аутора читавог фрескописа у овом храму Дејана Јовановића, су врло оригинално урађене, са јасно испрофилисаним програмом који се својим мартиролошким учењем о свједочењу Христа кроз страдање невине дјеце-мученика, потпуно и сликарским одликама стила уклопио у хиљадама година провјерену византијско-православну традицију. – Као личносне одлике стила самог аутора могу истаћи врло сигуран и снажан цртеж и осебујан колорит који својом свјежином преноси на посматрача један тихи оптимизам и радост Царства Небеског садржане у бојама које прелазе у химну – истиче протосинђел Исак сабрат Цетињског манастира. Протопрезвитер мр Предраг Шћепановић који је старјешина Храма Светих Макавеја у Толошима од марта 2009. године каже да је све већи број вјерника на Богослужењима, да расте и број оних који посте и који се причешћују. Наводи податак да је 29. априла 2012. на служби било 75 вјерника, 31. децембра 2017. близу 250, док је на прошлогодишњој слави било 300 особа, а на недељним Литургијама увијек буде 150-200 вјерника. Отац Предраг са посебном радошћу истиче школу вјерноуке при овоме храму, коју води вјероучитељица Стојанка Радуловић, која сваке године окупи велики број дјеце. Ове године је било 60-70 дјеце која су похађала школу вјеронауке. У складу са дугогодишњом традицијом, Црква Св. Макавеја 2009. љета Господњег обнавља славске прославе а празничну Литургију кад год му обавезе дозволе служи Митрополит Амфилохије. У архипастирској бесједи 2016. године владика Амфилохије подсјећа да је страдањем Макавеја, првосвештеника Елеазара, његове жене и њихове дјеце спасен изабрани Божји народ: „На такав начин је јеврејски народ сачувао своју вјеру коју су онда у Христово вријеме примили хришћани, наравно још проширену, продубљену, обогаћену личношћу Христовом и Његовом науком. Хришћански мученици од апостолских времена надахњивали су се подвигом браће Макавеја. Тај њихов дух ми назвамо духом Косовског завјета. Уствари, то је исти тај дух чији су носиоци били Макавеји. Зато је добро да се подсјетимо и у ово наше вријеме на Макавеје, као што је добро да се кроз њих и преко њих подсјетимо и на косовске Макавеје, страдалнике, носиоце и чуваре Косовског завјета. Макавеји су научили и наше претке да себе жртвују за вјеру, за крст часни и слободу златну.“ О значају овог храма за житеље Толоша и околине свједочи и Борислав Мирановић, који је 2017. године био домаћин славе у име старосједелаца братства Мирановић, а поводом 120 година од обнове храма. – Овај Божији храм је 50 година стајао сам као „сирак тужни без иђе икога“ и својим нијемим трајањем без звука звона чувао своју духовност и призивао нас смртнике отуђене од Бога да се придружимо молитвенику и да свој спас и духовни мир, нађемо у молитви за спасење и спознамо Васкрсење. Овај свети храм за нас потомке његових градитеља је наук и опомена да никад не заборавимо наше коријене, да учимо да праштамо, као што је Он опростио наша непочинства и кроз своје Васкрсење под његовим сводом данас се поново чује духовни пој и цвркут малих анђела – ријечи су благодарног слова које на најбољи начин одсликавају стање те мале толошке, али духовно велике пастве о којој данас брине отац Предраг Шћепановић. По казивањима парохијана, Васкрсење Макавејске цркве потомци његових градитеља дугују и свом пароху Предрагу, његовом раду и љубави јер је успио да међу браћом обнови духовну љубав и толеранцију, да сабере и духовно повеже неколико хиљада људских душа од Марезе до Момишића које се данас сабирају око ове старохришћанске светиње у славу Бога и част Светих Макавеја. Протојереј Предраг Шћепановић изражава наду да ће се уз Божју помоћ, Св. Макавеји и ове године, 14. августа, када ће Свету архијерејску литургију у 8 часова служити Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, саборно прославити уз учешће вјерног народа Толоша, али и цијеле Подгорице. Такође, топло препоручује свима књигу о ранохришћанској Цркви Св. Макавеја професорице Смиље Влаовић која је, по њеним ријечима, скроман увод у научно истраживање и ове, као и других подгоричких светиња, које су због сталних ратова и других друштвено-историјских прилика биле запостављене и изостављане, посебно из научних студија. Весна Девић Извор: Митрополија црногроско-приморска