Претражи Живе Речи Утехе

“Треба најзад признати да је људска слобода неспојива са теистичком свемоћи. “ рекао је између осталог о. Ромило у склопу интервјуа који је недавно објављен на пораталу Теологија.нет. Шта подразумијевате под том мишљу која може звучати и саблажњујуће с обзиром на то да је једна од првих асоцијација вјерника на Бога – свемоћ можете чути у разговору који смо водили са овим хиландарским монахом и оксфордским доктором. Др Ромило Кнежевић рођен је у Шапцу 1963. године. Дипломирао је 1987. године на Одсеку за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Након прекинутих постдипломских студија, живео је једно време у Лондону, а потом, вративши се у Београд, радио као новинар у Политици. Аутор је, у сарадњи са Војиславом Туфегџићем, култног филма “Видимо се у читуљи”, као и књиге “Криминал који је изменио Србију” (1995). У манастир Студеница одлази 1998. године, одакле прелази у Хиландар на Светој Гори, где се замонашује 2004. године. На Филолошком факултету 2010. године брани магистарски рад “Теорија сазнања Марсела Пруста”, који ће прерадити у књигу “Време и сазнање: теолошко читање Марсела Пруста” (2011). Исте године кад је одбранио магистарски рад (2010) примљен је на докторске студије на Универзитету у Оксфорду. Тезу под насловом “Homo Theurgos: слобода према Јовану Зизјуласу и Николају Берђајеву” одбранио је у новембру 2016. године. Тренутно је на постдокторским студијама на Филозофском факултету Католичког универзитета у Паризу. 10_05_2018_razgovor_otac_romilo.m4a Светигора View full Странице

У оквиру „Дана Светог Василија Острошког“ у Никшићу је приређено вече сјећања на архимандрита Лазара (Аџића) некадашњег игумана Манастира Острог који се упокојио прије осамнаест година. Присутнима је тим поводом представљена књига „Положи наду на Господа – Духовна поетика оца Лазара Острошког“ чији је аутор монахиња Јелена (Станишић) игуманија Манастира Ћелија Пиперска чији је обновитељ био управо архимандрит Лазар. – Сам назив књиге „Положи наду на Господа“ живот је оца Лазара. Имао је неизмјерну љубав која само може да се да божјем човјеку и божјем угоднику који је све говорио дјелима, а мало ријечима којима човјека није удаљавао од Господа, него је увијек наводио на добра дјела, казао је на вечери у Никшићу протосинђел Климент Бољевић настојатељ Манастира Прасквице и један од духовних чеда острошког игумана. Архимандрит Лазар рођен је 1948. године у Кокорину, код Гацка. Маја 1979. године замонашен је Манастиру Хиландар, а годину касније рукоположен је у јерођакона и јеромонаха. Од 1991. године био је игуман Манастира Острог. Протосинђел Сергије (Рекић) настојатељ острошке светиње казао је да и данас тај манастир устројен по благословима, завјету и замаху оца Лазара који је „племенито дрво“ које се по плодоима познаје. – Био је свети, свети човјек, светога живота, примали су од њега принципе и начине монашког живота. Сва братија коју сам затекао били су замонашени или постали искушеници за вријеме оца Лазара, и од њих сам се ја и учио првим корацима монашког живота. Некада је потребно бити благ, а некада одмах пресјећи неки проблем. Он је то изузетно добро знао. Кад би ме питали који би дар желио, то би био дар да умијем као он да распознам шта треба, шта не треба и како треба. И данас ћете у нашим келијама, готово свакој соби, просторији, наћи слику оца Лазара. Чврсто сам убијеђен, и осјећамо макар ми који смо ту крај њега, да те његове слике све више и више постају иконе и да ће то ускоро и сама Црква, ако Бог да и потврдити, истакао је протосинђел Сергије. У трећем издању књиге о острошком игуману, казао је протојереј Слободан Јокић, сабрана су многа свједочанства људи који су познавали или се исповиједали код оца Лазара. Књига садржи и фото-албум из његовог живота, његова писма сестричини, и пјесме које су му посвећене. – Био је човјек који се хранио молитвом и друге хранио њоме. Није раздвајао молитву од рада. Хранио је себе и друге тајном смирења и љубави. Зато су се његове гране стремљења и ишчекивања извиле до неба. Једном ријечју живио је у простору истинске православне слободе. Поред њега се питање постојања разобличава. Видиш га и помишљаш „жив је Господ“. Не дивиш се њему, већ исповиједаш своју вјеру у Бога. Он је у људима рађао новог човјека са новим чулима, радостима и стремљењима. Он их је учио да виде, чују и осјећају другачије – казао је протојереј Јокић. О архимадриту Лазару говорила је и професор Нела Дабановић, а приказан је и документарни филм о њему који је снимио Радослав Станишић. Искушеница Анђа читала је одломке из књиге, а у програму је учествовала и професор соло пјевања Тијана Блечић, која је наступила уз гитарску пратњу колеге Слободана Богдановића. Световасилијевска литија Никшићем Духовно-културна манифестација „Дани Св. Василија Острошког“, коју већ деветнаест година заредом организује Епархија будимљанско-никшићка Црквена општина Никшић, наставља се вечерас када ће, након празничног бдијења у Саборној цркви, у 20 часова у Парохијском дому владика Јоаникије уручити награду „Извиискра Његошева“ пјеснику Ранку Јововићу. О Јововићевом стваралаштву говориће предсједник жирија за награду проф. др Јован Делић и књижевник Иван Негришорац. Манифестација се завршава сјутра, на празник Св. Василија Острошког светом литургијом у никшићком Саборном храму, а потом ће у 18 часова улицама града кренути традиционална и величанствена Световасилијевска литија улицама Никшића коју ће предводити више архијереја. Празник Св. Василија Острошког Чудотворца слава је и Манастира Острога гдје ће сјутра такође бити служена Света литургија. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

-Митрополит Амфилохије и Епископ Јоаникије служили Литургију у манастиру Мајсторовина- Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служили су данас са свештенством двије епархије Свету архијерејску литургију у манастиру Мајсторовина код Бијелог Поља. Митрополит Амфилохије је началствовао данашњим литургијским сабрањем на позив вјерног народа бјелопољског краја који је желио да му изрази захвалност за сва доброчинства која им је учинио. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи Митрополит црногорско-приморски је рекао да се радује због обнове светиње манастира Мајсторовина. „Радујем се што се ова древна светиња обнавља обнављајући и нас својом обновом“, рекао је он. Он је вјерном народу испричао како је почела обнова овога манастира с голе ледине. „Прихвати се тога посла блаженопочивши отац Јоаникије (Зиндовић) и обнови се ова светиња, полако васкрсава. Гдје год нешто крене с Божјим благословом, то и напредује, нема никакве сумње. Обновљене су тако и многе друге светиње широм Црне Горе, које су биле пустолине по двјеста, триста година“, казао је Владика. Владика Амфилохије је нагласио да је та обнова била могућа благодарећи чињеници да се није била угасила вјера у нашем народу. „Вјера се била притајила, као ријека понорница. Црна Гора, споља гледано, јесте била обезбожила. Одагнат је народ од цркава Божјих, од светиња, али није се угасила та Божја свијећа у народној души. И благодарећи управо томе, било је могуће и да дође до обнове ове епархије, будимљанско-никшићке, древне светосавске епархије и онове толиких светиња по Црној Гори у ово вријеме новог страдања Цркве Божије“, објаснио је Владика Амфилохије. Подсјетио да држава Црна Гора захтијева од СПЦ да се региструје. „А ја њима кажем: ко би требао кога да региструје, Црква вас или ви Цркву? Јер, ова Црква је саградила Црну Гору, посебно благодарећи великим цетињским митрополитима. И Црква Божија је уграђена у биће Црне Горе. То што су ови наши неокомунисти то заборавили, није ни чудо. А они су од комунизма прихватили оно што је дошло главе комунизму, а то је безбожништво и отимање од других“, казао је господин Митрополит. Митрополит Амфилохије је рекао да је човјек призван да буде бесмртно биће и да је у томе његово достојанство. „Данас је Источни петак и сјећамо се и Мајке Божије која је родила Господа, подарила га тиме нама људима, Њега од Дјеве рођенога, преображенога на Гори таворској, васкрслога из мртвих и који ће опет доћи да суди живима и мртвима и Његовом царстви неће бити краја. И из свега чега се Он дотакне, чега се дотакао, и људске душе и тијела, и људи и народа, родио се нови живот“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, на крају богослужења Владика Јоаникије је рекао да је Господ својом смрћу и својим васкрсењем обновио људску природу. „Обновио је нашу савјест, наше заједништво вратио нас самима себи, вратио нас у наручје Оца нашега небескога, вратио нас једне другима. Заправо нас је уздигао и у тој радости ми се сабирамо на овај свети дан, славимо ову свијетлу седмицу сваки дан као васкрсење Христово, славимо као један дан. А у овај петак посебно помињемо чудо извора живоносног источника у Цариграду, гдје је подигнут велики храм још у петом вијеку. Ту је чудотворна вода, исцјелитељна. Заправо, наша света вјера даје исцјељење и душе и тијела од разних наших болести, немоћи, траума, мука. А оно што је најважније, наша света вјера нас обједињује у љубави“, рекао је он. Владика Јоаникије је казао да је Митрополит Амфилохије својим дјелом означио вријеме у коме живимо, цијелу једну епоху. „Зато што је Богу служио и само Богу славу узносио. Од људи је понекад био и оспораван, али ипак и помаган и подржаван. И зато што је имао такав став и опредјељење, Бог му је дао и да обиљежи ову епоху, и у Црној Гори а и шире. Зато се данас веома радујемо, драга браћо и сестре, што смо се овдје сабрали, у овој обновљеној светињи. Знамо да је први камен обнове у овој светињи положио високопреосвећени Митрополит, заједно са блаженопочившим претходним игуманом Јоаникијем“, казао је Владика. Објаснио је да је повод данашњег сабрања је жеља Бјелопољаца да се посебно захвале Митрополиту Амфилохију. „На подручју Бијелог Поља у последње вријеме су обновили четрнаест кућа. Црквена општина је покренула једну велику акцију… Помагали су Бјелопољци, али је увијек помогао и наш бисокопреосвећени Митрополит састрадавајући са сиротињом и са онима којима је милост Божија и помоћ потребна“, казо је он. Додао је да није било могуће помоћи свима. „Јер има много оних којима је потребна и наша љубав и пажња и помоћ. Али, дали смо свој допринос, а посебно желимо да се захвалимо високопреосвећеном Митрополиту који је од почетка до краја и у обнови ове светиње и осталих светиња, и нарочито за обнову кућа наше браће и сестара. Нека га Бог благослови и нека му Бог да снаге да носи своје бреме. Он носи Црну Гору на својим плећима. Није му то бреме лако, али Бог му даје снаге па издржава“, закључио је Владика Јоаникије. Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије посјетили су данас и манастир Вољавац код Бијелог Поља, као и цркву Светог Јована Крститеља у бјелопољском селу Сутиван. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Светом архијерејском литургијом коју је у Цетињском манастиру са свештенством служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, свечаном празничном Литијом с иконама на Цетињу је 25. фебруара прослављена Недјеља православља, у спомен на побједу православних на VII васељенском сабору над јересју иконоборства. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је рекао да се на данашњи празник сјећамо свих који суод памтивијека истински служили Богу, ходили за Њим, слушали науку Његову и постали Свети оци. „Бог није Бог мртвих него живих, Бог није философа, није далеки, одсутни, него је Бог који се јавља, који се открива, који се дарује, који говори кроз пророке, кроз судије, кроз цареве древне и списе њихове свете, све до Светог Јована Крститеља. А онда се јавио својим рођењем у пуноћи свога божанства откривши пуноћу људске природе, не само Божанскога бића“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Он је рекао да Црква Божија живи свједок живога Бога, кроз вјекове, на свим земаљским језицима, међу свим земаљским народима. „Сви су призвани да постану чланови једне, свете, саборне и апостолске Цркве Божије. Нема људскога бића које није призвано, као што су били призвани безбројни људи кроз вјекове. Свако људско биће је призвано да приђе Њему, да се срете са Њим и да буде живи свједок живога Бога“, објаснио је Владика. Митрополит Амфилохије је додао да творевина свједочи Бога и да је сам човјек најузвишенија икона живога Бога, јер је по лику Његовом створен. „Он је тај који га свједочи ликом својим чудесним, својим бићем, својим умом, својим срцем, својом душом. И свједочи га својим тијелом, које је призвано да буде храм Духа Светога животворнога. Тако је, дакле, и Црква у својој цјелини свједок живога Бога, икона Његова. Он је икона Бога Оца невидљивога, а Црква Божја, Свети Божји људи на првом мјесту, и свако људско биће је жива икона Његова, Христова икона. Отуда и поштовање светих икона, прије свега Њега, као иконе Бога Оца невидљивога, а онда и поштовање Пресвете Богородице, светих апостола, светих пророка, светих Божјих људи“, рекао је он. Рекао је да Црква слика иконе, не да се њима клања, него да преко њих узносимо ум свој прволиковима, Господу, Пресветој Дјеви, светим Божјим људима. „То посвједочујемо преко светих икона, као и преко ријечи, преко списа, преко свега онога чиме су Црква и Божји људи свједочили кроз вјекове. Свједочимо Њега да је Он заиста постао човјек, да је постао опипљив, описив. Цјеливајући икону, ми се не клањамо ни дрвету ни камену нити бојама, него се преко икона узносимо свој ум и своје срце Њему, вјечноме Сину Божјему, и Богочовјеку“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних из Цетињског манастира је кроз град Цетиње, по вишедеценијској традицији кренула празнична Литија с иконама, а предводио ју је Митрополит Амфилохије. Прошла је поред цркве Рођења Пресвете Богородице на Ћипуру, Влашке цркве и назад према Цетињском манастиру. На улазу у манастирску порту прочитан је Синодик православља из 842. г. којим је анатемисана јерес иконоборства. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Некада је код нас постојала манија куповине лоптица за стони тенис, фудбал и разне друге ствари – а све ради привлачења младих људи у Цркву. Наравно, то није лоше ако поред храма постоји простор где млади могу да играју. Све што Црква даје људима да им помогне, да би пружила предах, склонила од нечега – добро је. Све што сам поменуо има припремни карактер и помаже у привлачењу младих. Међутим, истинско назначење Цркве је потпуно другачије. Свако мора да схвати: оно што тражимо у Цркви и што Она може да нам пружи јесу лични односи са Христом. Веома је важно знати да смо, улазећи у Цркву, призвани да успоставимо односе не са учењем Цркве, већ са конкретном Личношћу. Да бисмо имали личне односе са Исусом Христом, живом Личношћу, Која постоји и са Којом човек може и треба да има односе љубави. Треба заволети ту Личност. То је веома важно. У прошлости су у нашој црквеној средини постојали проблеми. Прошли смо кроз неколико криза: богословску, духовну и пастирску, а природна последица свега тога био је одлазак људи из Цркве. У то време Црква је покушавала да успостави своје учење кроз разум, посредством рационалних аргумената. Већина вас зна да у уџбеницима веронауке постоје докази постојања Бога. То је пет-шест претпоставки чији је циљ рационално доказивање постојања Божијег. У томе је и била грешка, јер теза води антитези: доћи ће неко други и рационалним аргументима теби доказивати да Бог не постоји. И он ће имати много здравије аргументе од твојих, јер ти покушаваш да логички докажеш да Бог постоји, а Он не постоји. Свети Оци говоре да Бог не постоји. Како? Преподобни Симеон Нови Богослов је рекао да је Бог непостојеће Биће. Бог не постоји, то јест Он уопште не постоји као што постоје остала бића… Његово постојање не може бити тачно осмишљено и описано. Зашто су Оци рекли тако? Да би избегли грешку коју смо ми направили. Под утицајем Запада трудили смо се да утврдимо Цркву на лажном темељу, на лажним стварима, био то разум, наука, философија или друштвена делатност. Покушавали смо да докажемо да Бог постоји помоћу рационалних аргумената, да је Јеванђеље најбоље учење на свету јер говори о љубави, правди, једнакости, итд. Наравно, оно и говори о свему томе. Међутим, човек може да пита: „Зар је Христос дошао да би нам рекао да треба да будемо праведни, социјално активни, слободни и демократски људи?“ „Па добро“, рећи ће он, „све то постоји у Јеванђељу. Али зашто треба да радимо оно што не можемо да разумемо? Зашто се молити на пример? Зашто ићи на службе, постити, посећивати храмове? Зашто нас каде, зашто причешћују све једном кашичицом из једне Чаше?“ Све то људски разум не може да прихвати као нешто што се подразумева. Људи који су постављали таква питања били су у праву, јер оно што су сазнавали у Цркви, заснивало се само на разуму. И данас слушамо, како неки говоре, да је Христос био учитељ, демократа, револуционар… и шта све није био! Оно што је човеку блиско, то и приписује Христу – свако оно што воли! Наравно, свему томе су се научили у Цркви, у недељним школама које пропагирају искључиво социјалне и моралне основе живота. На пример, децу су учили да постоје морална и неморална дела, да треба чинити добро, итд. али све то и много шта друго се предаје као идеје које немају везе са Христовом личношћу. Испоставило се (старији памте то) да су се деца, напунивши 16 година, удаљавала од Цркве. Сва деца у узрасту до 12 година долазила су у храм, давали су им иконицу, некакву конфету – тада није било базена и сличног где би могли да проведу време. То је била ретка могућност да се деца занимају нечим ван школе. Затим су деца одрасла и у старијим разредима су сви отпали. Зашто? Зато што су дошли у узраст полног сазревања и сусрели се са изазовима, искушењима, другачијим искуством насупрот кога су идеје, предаване у недељној школи, биле немоћне. Те идеје нису могле никако да опстану. Отпадање све деце од Цркве, без изузетка, била је свеопшта појава. Предузимали су се неки покушаји да се томе одупре, али ипак су сви храмови били празни. И без обзира на године формирања недељних школа, дечијих кампова и сличног дошло се до тога да у Цркви није било људи, није било свештеника, јер људи, посебно млади, нису имали везе са Црквом. Цркву су представљали са једне стране као идеологију, а са друге као земну установу. Црквена јерархија је имала светски карактер, бавећи се више социјалним него духовним питањима. За обичне људе се све свело на просту обредност: крштење, венчања, сахране. За Кипар су посебно тешке биле две деценије: 60-те и 70-те. То су биле године распада. Све се распадало и било је невероватно да се млади виде у храму. Сећам се када сам 1976. године кренуо на студије у Грчку, био сам изузетно изненађен када сам дошавши у храм прве недеље, тамо видео младе људе. У Лимасолу су организовали различите црквене манифестације ради деце, али од 200-300 душа у Цркви је остало пет људи, ако су уопште и остали. Када сам дошао на Свету Гору и видео младе монахе, то је било веома необично за мене. Први пут сам видео младе људе у раси и могао са њима да разговарам. То је било немогуће на Кипру! На срећу, та криза није дуго трајала. Црква није нестала, преживела је искушење и наставила да иде напред. Данас видимо повратак људи у Цркву, али и нешто чудно: млади људи који се враћају су пре свега студенти, а не шеснаестогодишњаци и седамнаестогодишњаци – ретко ћеш видети њих. Човек достигавши одређени узраст, из једних или других разлога враћа се и налази Цркву. Најбоље је што млади траже Цркву и налазе је у њеном правом изгледу. Управо у томе је и обавеза Цркве – јављати и показивати Себе у свом правом издању. Јер ако бисмо направили грешку, покушали да будемо „савремена“ Црква то би било исто као и бакица у фармеркама и са лакираним ноктима. Када Црква покушава да се модернизује, да би постала савремена, постаје смешно. Постајемо веома смешни када покушавамо да будемо савремени. Јер млади човек не тражи код нас савременост, већ да може да чује речи, неодевене у неку логику, или рационализам чије је раздобље прошло. Епоха рационализма је родила атеизам. Шездесете и седамдесете су биле епоха атеизма на Кипру. Атеисти су били у школама. Била су и деца која нису веровала у Бога. Данас тога нема и они који говоре да су атеисти, нису. У то време су постојали идеолошки атеисти. Тада се водила борба против атеизма, против материјализма, писала су се апологетска дела и још много тога. Дошло се чак до тога да је хиљаду научника на некој конференцији доказало да Бог постоји. А противници су одговорили тако да је две хиљаде научника на другој конференцији доказало да Бога нема. На срећу, такве трагикомичне ствари су остале иза нас. Данас млади човек не тражи логичке доказе, већ ЖИВО ИСКУСТВО. Да ли постоји такво искуство у Цркви? Ако постоји, онда човек живећи њиме, зна како да живи са Богом. Доказ је да млади људи врло радо учествују у Тајнама, навикавају се да се исповедају, често се причешћују, моле се, иду на службе, поштују иконе, светињу, читају Житија Светих и светоотачка дела. Све то се врши на све лепши и правилнији начин. Они су нашли оно што су тражили. Веома је утицало на мене када сам видео – и сада видим – да млади људи, нашавши се ван храма, узимају светоотачке књиге, читају их и разумеју. У исто време срце ми се кида када видим „религиозне“ људе који читају књиге Светих Отаца и ништа не разумеју. Када почињу да говоре о ономе што су читали код Отаца, хватам се за главу. Нема веће злоупотребе речи Божије од тога. Доказ за то је трагедија тих година, која се одразила у свим сферама црквеног живота. Погледајте шта се догодило. Они нису волели наше храмове и зато су дизали савремене храмове, од којих су неки налик на свемирске бродове. Улазиш у њих и питаш се: шта је ово – биоскоп? Да нема икона, човек би се заиста питао где је доспео? За шта су потребни сви ти храмови? Низ столица, као у позоришту. Свештенослужитељ је буквално глумац. Њега гледају, седећи у фотељама. Ето такве су последице обрасца мисли те епохе. Византијске иконе, иконе строго аскетске, нестале су из храмова. Појавиле су се неке иконице које се деле у недељној школи. Исус беба, као детенце са маштарским изразом лица, руменим образима и плавом косом. Пресвета Богородица као симпатична Немица. Христос као познати глумац, са неким уморним погледом. Питаш се, шта је то? А сви ти немачки, западни, туђи обрасци који су доспели у Цркву, „служили“ су људима као духовна храна. Нећу заборавити како су ме, док сам још био у манастиру Махера, позвали да говорим у некој сали. И одлучио сам да кренем да не испадне да се односим немарно према позивима. Позвали су ме да говорим о старцу Пајсију. Званични повод је био завршетак школске године у недељној школи, а тема су били примери за подражавање. И одједном нама који иступамо говоре да свако има по шест минута. Шта се може рећи за шест минута? Добро, мислим, хајде да видимо шта могу. И почела су иступања: национални, религиозни, социјални примери. Признајем да сам се осетио као да се налазим на скупу пентакосталаца. У реалности се ништа није разликовало од њихових скупова. Када бих знао да то неће изазвати скандал, устао бих и отишао. Такав сам стид осетио! Добро је што је већина деце била на улици, јела и пила сок. Нису гледали на нас. Нико од њих нас није слушао: у сали су углавном били њихови вероучитељи. Осетио сам се буквално као на гробљу. Говорили су о неком мртвом богу. Све што сам чуо изазвало је у мени, као свештенослужитељу, негодовање. Једва сам се суздржао. Чак сам се чврсто ухватио за сто, јер сам био веома изнервиран. Како су ово трпели ти људи? Говорим не да бих укорио некога, већ да бих једноставно описао оно што се догодило. Шта рећи? Не знам. Нека нас Бог сачува од тога. Говорили су такве бесмислице… А за кога? За младе? И где су они? Колико је деце било у сали? Они су били напољу, јели и пили! Мањи део је био у сали, 15 до 20 малишана, који су се бојали да изађу. Сви остали су били одрасли. О чему ту говорити! Заиста, као Црква смо прошли кроз период духовног самоубиства духовне обмане. Било је много разлога – историјских, богословских, пастирских. Тиме не укоревам било кога и не кривим конкретна лица, ни неке групе. Једноставно покушавам да покажем да ако се Црква не покаже у истинском облику, цена ће бити да неће моћи да опстане. Ако Црква направи грешку и покуша да се ослања на туђе за себе темеље, све то ће се завршити крахом. То је сто посто тако. Пашће, као кула од карата. Све слично не може да стоји. Опстаће само оно што исходи од истинског живота Цркве, Њеног искуства. Само искуство може да постане чврсти темељ. Ништа друго. Наша епоха је доказала то. Како? Када видимо људе који се предају световном животу и „не схватају ни речи“, а затим се одједном, дотакавши се Цркве, потпуно мењају. А имали су такав начин мишљења и дела да се чинило да су далеко од доласка у Цркву. Видео сам бесконачно мноштво таквих обраћања како на Кипру, тако и на Светој Гори. И питаш се: како је човек који је раније имао такав начин мишљења и живота, успео тако да се измени – сада чита, моли се, подвизава се, пости, осећа се пријатно? Предивно је што Православна Црква пружа младом човеку то осећање. Говорим о уравнотеженим, не о искомплексираним људима који се боје других људи. Ето, празнујемо пренос моштију светог великомученика Георгија. То значи да су отворили његов гроб, узели мошти и поставили их у храм ради поклоњења и освећења верних. Зашто Црква обележава овај догађај? Он је веома важан, јер само Православна Црква говори и учи о слави људског тела. О томе да се човек не спасава само душом и да се Црква не бави само људским духом, већ спасава и обухвата целог човека. Свети апостол Павле говори да је тело храм Духа Светога. Црква указује дужну пажњу телима Светих, њиховим моштима, јер су и њихове душе и тела причасне божанским енергијама Светога Духа. Дакле, целокупна људска природа је освећена. Чак и након смрти та благодат пребива у њиховим моштима и чини чудеса. Црква је одувек исповедала то учење. У 14. веку су били велики богословски спорови у Цркви. Свети Григорије Палама је подржавао то учење и тврдио да Црква нема никакве везе са философијом, јер је у том раздобљу почело убацивање западне теорије која је тврдила да се човек спасава не по благодати Светога Духа, већ кроз интелектуални процес мишљења и прихватања речи Божије. Оно што и данас слушамо. И данас међу црквеним људима неки сматрају да су разговори о чудима знак нездраве религиозности. Питаш се: а шта је дакле, Христос, Који је чинио чуда – и Он је био религиозно болестан човек? Ако читамо Јеванђеље видећемо да је препуно чуда, Божијих дела, Бога, Који је изгонио демоне, исцељивао слепе, васкрсавао мртве. И говорио да ће и Његови ученици творити то исто: изгонити демоне, васкрсавати мртве и да им нико неће наудити. Све то до сада пребива у Цркви. Све је доказ да је Црква жива, иако и благодат Божија не делује кроз чуда. Међутим, чуда су оно што изражава живо дејство Цркве и сведочи да Црква није учење, па нека је и најбоље на свету. Христа често доживљавају као великог учитеља, мистика, како Га називају масони. Треба ли и ми да кажемо да је Он био такав? Црква не учи тако. За нас је Христос савршена Личност, савршени Спаситељ света. Ми не можемо прихватити да је могуће спасити се другом личношћу, идејом или учењем – најважније је схватити да у Цркви развијамо личне односе са Самим Христом. Када човек постане свестан тога и прими то, стаје на пут исцељења који предлаже Црква и осетиће то у свом срцу. Јер ако не осети значи да Црква лаже. Црква не говори ствари које не може да докаже. Она доказује, али не разумом, већ искуством. Ето, идеш код лекара који ти непрестано преписује лекове. Ти их узимаш, али твоје здравље се не побољшава. У неком тренутку престајеш да идеш код тог лекара, још му и говориш да две године долазиш код њега, пијеш лекове, али се нажалост не осећаш боље. Треба мењати или лекара или лекове. Нико неће бити толико наиван да иде код лекара који говори: „Ви сте заиста болесни, преписаћу вам лекове, али ћете се осетити боље тек када умрете! Након смрти ваше стање ће се побољшати!“ Црква се пореди са таквим лекаром, када долазиш у Њу и говоре ти да треба да чуваш заповести Божије, да чиниш све што ти каже свештеник, а када умреш бићеш у рају. Хвала лепо! Такву глупост човек не може да прихвати. Нема таквих будала које ће цео живот испуњавати све те прописе са надом да буду у рају након смрти. А шта ако нема раја? Шта ћемо тада? Зар није наиван човек који верује у нешто што не може да додирне? Не знам како ви, али ја никада не бих почео да следим такав начин живота и чекам смрт, само да бих видео да ли сам правилно живео 80 година или не. Па шта је дакле Црква? Црква је живот искуства, искуство вечног живота, који почиње у овом животу и прелази у вечно Царство Божије. Када служимо свету Литургију, говоримо: „Тело Христово примите, Источника бесмртности узмите“. Сада, сада ми узимамо бесмртни Христов живот, а не након смрти. Не можемо говорити другима: „Добићеш након смрти“, јер то звучи помало исламски: „Чини како је написано у Курану, и када одеш у рај, моћи ћеш да се наслађујеш храном и пићем!“- А зар не могу ја сада да се наслађујем храном и пићем, а када умрем видећемо шта ће бити? Тако ће ти и човек који је упознат само са религиозном идеологијом, рећи: „Ти си будала! Живот је пред тобом: живи, ради шта хоћеш! Попови и монаси те само заглупљују! А када остариш до 80 година и ништа више не можеш да радиш, онда иди у цркву. Са тобом нешто није у реду, треба да одеш до психијатра“, итд. Такав човек не може да разуме зашто млади људе живе духовним животом… Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. А Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Ево на пример, свети Неофит Затворник. Када је имао 24 година, затворио се у пећину и живео у њој 60 година. Зар то није безумље? Како можеш логички да објасниш оно што је учинио? Како ћеш објаснити логички оно што су урадили мученици, подвижници, отшелници, пустињаци? Никако. Навешћу вам пример из живота Светог Георгија. Он је претрпео изузетно много мучења. Био је млад човек. Војник. Принуђивали су га да се одрекне Христа. Није се одрекао. Мучили су га. Обукли су га у усијане гвоздене сандале са ексерима унутра. Сандале су се зацрвенеле од крви. Привезали су га за коња тако да је морао да трчи за њим. Али у Житију је речено да је трчао тако брзо да је чак претекао коња. И притом је говорио: „Трчи, Георгије, да примиш награду од Господа“. Он је био испуњен таквом пламеном љубављу у срцу, да није осећао како горе његове ноге. Када сам то прочитао први пут нисам веровао. Али сам касније видео слично сопственим очима. На Светој Гори живео је један старац – отац Сергије. Био је сиромашан, пустињак. Подвизавао се у Иверском скиту. Од тог места до Кареје треба ићи скоро два сата. Пут је тежак: шума, планине. А зими је снег досезао до висине од четири метара. Тада сам био вратар у манастиру. Увек смо остављали нешто за путнике: хлеб, лук, сир, чај. Отац Сергије је пролазио поред нас када би ишао у Кареју или обратно. И зими и лети носио је некакве каљаче. Имао је бодар глас. Увек је имао велики џак на леђима. Лице мокро од зноја. У џаку се могло наћи до 60 килограма товара. Отац Сергије је ишао у Кареју једном или два пута недељно, сакупљајући храну и неопходне ствари за све оце који су живели недалеко од њега. Питао сам га како успева, да ли му помаже неко. Одговорио ми је: „Не, благословени. Нема потребе. Идем сам.“ Увек је био весео, шалио се. Био је изразито облагодаћен човек. Када је умро дошли смо да га припремимо за сахрану. И када смо му скинули каљаче – нећете веровати – тамо где су пете, све је било одрано! Није било меса! Да ли можете да представите то себи? Идући два пута недељно у Кареју, увек је био натоварен, али се никада није жалио. А ми смо га по незнању питали: „Где идеш, у Кареју? Донеси и мени хлеба!“ Он би одговарао: „Донећу благословени човече! Када би га неко сусрео на путу и замолио да му донесе нешто из Кареје, он би се сложио. Његове ноге су међутим биле у таквом стању да уопште није могао да се креће. Тада сам се сетио Светог Георгија. И рекао себи да тако нешто може бити јер постоје људи који имају у себи тако велики пламен благодати и љубави да осећање љубави побеђује чак и саму човекову природу. То је величина Цркве – када се силом љубави Божије савлађује људска природа и човек чини натприродне ствари, које људи, који су ван Цркве, не могу да схвате. Не прихватају. Сматрају немогућим, смешним, болесним, лажним. Међутим у Цркви то постаје могуће јер постоји вера – „супротност“ разума, која није теоретска и интелектуална, већ представља животно искуство – највеће искуство које човек може да стекне. Превод са руског Станоје Станковић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

-Прослављена 140. годишњица ослобођења Бара од Турака- Светом архијерејском литургијом у саборном храму Светог Јована Владимира и освећењем споменика краљу Николи Петровићу у Бару је данас прослављен јубилеј – 140 година од ослобођења овог приморског града од вишевјековне турске окупације. Прилог Радија Светигора Началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, а саслуживало му је свештенство Митрополије црногорско-приморске, уз молитвено учешће многобројних православних вјерника из Бара и других мјеста Црне Горе. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит црногорско-приморски је рекао да је земаљски човјек призван да узраста у мјеру Христову. „То је оно што свједочи Црква Божја ево већ двије хиљаде година. Сви храмови који су подигнути на земљи, подигнути су у част Христа Бога од Дјеве рођенога. Сви су они израсли из оне скромне пећине витлејемске. Сви су се они ту родили рођењем Христовим, па и овај свети храм Светога Јована Владимира“, рекао је он. Додао је да је и Свети Јован Владимир мученички пострадао за Христа, као што је прије двије хиљаде година пострадао и Свети архиђакон Стефан. „И ево га, враћа се међу нас, спомен његов васкрсава и у овом граду којим је он владао у своје вријеме, свједочећи Христа васкрслога и његово васкрсење, потврђујући да они који су Божји, који жртвују себе за истину Божју, за правду Божју и за ближње своје – они коначно побјеђују“, казао је Владика Амфилохије. По завршетку Литургије служен је помен и свечано откривен и освештан споменик ослободиоцу Бара, књазу, потоњем краљу Николи Првом Петровићу, рад академског вајара Миодрага Живковића из Београда. Митрополит Амфилохије је рекао да је и камен на коме се налази лик краља Николе слетио с Ловћена. „И добро је што је слетио, заједно са Светим Петром Ловћенским Тајновидцем и заједно, ево, са краљем Николом, ослободиоцем и пјесником, такође. Благодаримо свима који су допринијели да се ово знамење подигне, на првом мјесту професору Живковићу и његовом сараднику и ученику Драгану Раденовићу“, казао је он. Рекао је да је данашња светковина диван и значајан догађај. „И оно што је значајно, град овај не заборавља ослободиоце своје, него ево и на овај начин се сјећа њих и онога који је био на челу те војске“, казао је Митрополит Амфилохије. Нагласио је да је краљ Никола ослободилац и Косова и Метохије 1912. године. „Косова и Метохије за које су хиљаде њих жртвовали свој живот при ослобођењу манастира Дечана и Пећке Патријаршије. Помињем посебно Дечане, јер, ено, круна краља Стефана Дечанског чува се у Цетињском манастиру, круна којом је 1910. крунисан краљ Никола, чиме је органски везао и себе и Црну Гору, и њену прошлост, садашњост и будућност за царске Дечане, за Пећку Патријаршију, за Косово и Метохију“, истакао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је поручио да се сви они који данас подржавају терористе на Косову и Метохији одричи краља Николе и његових ослободилаца Косова и Метохије. „А ово знамење је везано не само за спомен ослободилаца Бара, него и за спомен ослободилаца Косова и Метохије из 1912. године“, поручио је Митрополит Амфилохије. Публициста Јован Маркуш говорио је преносу земних остатака краља Николе у Отаџбину. Потом је у крипти барског Саборног храма приређен божићни пријем којем су, поред многобројних приложника и добротвора храма присуствовали и Надбискуп барски и Примас српски Рок Ђонлешај, главни имам барски Муидин ефендија Милаини и предсједник СО Бар Радомир Новаковић. Прослава је почела синоћ у дворцу краља Николе отварањем изложбе илустрација из времена ослобођења Бара, чији је приређивач Горан Грковић, и трибином на тему „Ослобођење Бара 1878. г. у историји и књижевности“ на којој су говорили Митрополит Амфилохије, Жарко Лековић, Будимир Алексић, Жељко Вујадиновић и Младен Загарчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

У недјељу пред Божић, 31.12.2017. године, када наша света православна црква прославља светог мученика Севастијана, светог Модеста као и празник Оци, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански господин Фотије служио је свету архијерејску литургију у храму Вазнесења Господњег у Доњем Брезику. На светој архијерејској литургији Епископу Фотију су том приликом саслуживали протојереј ставрофор Саво Тодоровић, привремени парох парохије друге доњобрезичке, протојереј Вујадин Станишић, привремени парох парохије прве доњобрезичке, протођакон Богдан Стјепановић и протођакон Жељко Секулић, парохијски ђакон при храму Вазнесења Господњег у Доњем Брезику. Светој архијерејској литургији присуствовало је мноштво вјерног народа, како парохија доњобрезичких, тако и читавог Брчко Дистрикта, на челу са градоначелником г. Синишом Минићем. Епископ Фотије је у својој бесједи поручио да је празник Праотаца Христових по тијелу, празник који нас уводи у празник Рођења Христовог од Духа Светога. На тај начин је Христос и Бог и човјек, Богочовјек. Бог постаје човјек, рађа се у свијету ради спасења свијета, то је суштина празника Божића. Надамо се, и вјерујемо да ће Христос благодантно да се роди и у срцима нашим. Да не празнујемо Божић само ради обичаја, него да живимо Божићем сваки дан. У храму Вазнесења Господњег, налазе се одежде светог краља Милутина, донесене из Бугарске (Софија) 13. новембра т.г. Ово душекорисно дјело се збило залагањем Удружења хаџијског братства из Брчког. Приликом пресвлачења светитеља које се врши сваке године, одежде су донесене на духовно укрепљење вјерног народа. У име првог архијерејског служења у доњобрезичком храму, Управа храма је у знак молитвеног сјећања, свом Епископу поклонила икону Часних верига светог апостола Петра, што је уједно и крсна слава нашег Епископа. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице

У недјељу 5. децембра 2017. године свештеник Синиша Шаренац одржао је предавање на тему: Човјек биће комуникације. View full Странице