Претражи Живе Речи Утехе

У Недјељу православља, дану који нас подсјећа на побједе наше вјере, Бар је кренуо у још једну побједну литију. Молитвено, у духу великопосних дана, након одслуженог молебна Пресветој Богородици, више хиљада Барана описало је символичан круг крећући се од храма Светог Јована Владимира, градским улицама и назад до храма. Литију је предводио парох цетињски који је рођен у Бару јереј Игор Балабан. Уз њега су били игумани ман. Режевећи о. Хризостом, ман. Горњи Брчели о. Никон, ман. Рибњак о. Прокопије, барски свештеници и монахиње ман. Св. Сергија Радоњешког и велики број вјерног народа. Отац Игор се обратио браниоцима кивота и светиња који непопустљиво сваког четвртка и недјеље излазе на улице Бара, стиховима којима се данас прославила Недјеља православља: „Благословен си Господе, Боже отаца наших, и хваљено је и прослављено Име Твоје у вјекове, тим стиховима смо данас прославили велики празник Недјељу побједе, Торжества православља, побједу православља над злослављем иконоборачким. Није то била само борба против икона, него и борба против учења да се Бог оваплотио међу људима, да је Бог постао човјек. Била је то борба и против тога да у свакоме од нас постоји икона Божја. Питамо се кроз вјекове и данас и вазда каква је то икона Божја у човјеку, који је то дио нас за који можемо рећи да је права икона Божја. То је слобода! Слободом нас је Бог обдарио, зато је свако људско биће достојно сваког поштовања јер има ту искру Божју у себи, јер може својом слободном вољом да се опредијели и за зло, нажалост, и за добро. Ви који се окупљате ево веће два мјесеца и више на овим литијама, свједочите како је то кад се човјек опредијели за добро, како је то кад се човјек опредијели за људско достојанство, да се опредијели да поштује и воли себе и друге“. Отац Игор је рекао да има и других слобода које су препознате данас, да нико не може бити ничиј роб и ничије власништво, да ни светиња Божја не може да буде ничије власништво. „Светиња Божја има свамо једног власника и својина је само Једнога истинитога Бога и Његовога Царства Божјега. То је онај ‘страни фактор’, како нам спочитавају ових мјесеци, који се упетљао у ове наше прилике, ‘страни фактор’ је Царство Божје, које они не познају, нажалост. Нека им Бог просвијетли разум да га спознају, да виде тај ‘страни фактор’, како се уплиће у људска питања.“ Бесједник је дао примјер Светог Јована Владимира као некога ко је на прави начин искористио дату му слободу, као и многи мученици наше Цркве који су дали и положили свој живот за друге, за вјеру и отачаство. „Ох, колико је то различито од данашњих владара. Замислите Светога Јована Владимира који је имао овоземљаску власт и почаст, и све је то презрео ради народа свога. Није као неки ишао по свијету и оговарао свој народ… Зар ваша лица, како неки мисле, угрожавају Црну Гору! Дабогда ове литије највећи проблем биле Црној Гори!“ Отац Игор се осврнуо на прави проблем и несрећу која је задесила Црну Гору, на честа убиства наших младих момака, залуталих због безбожја у којем су расли и погрешних вриједности којима су научени. Надахнуту бесједу отац Игор је заокружио оним чиме је почео. „Ми иштемо оно што припада сваком човјеку, слободу, Прво, ону своју хришћанску. Имамо право као хришћани да захтијевамо да наша вјера буде слободна у овој земљи, али кад ти неко узме кућу, не можеш више бити слободан, тако ни наша вјера не може бити слободна ако светиње буду нечије друго“, упозорио је јереј Балабан и додао да имамо још једну слободу, а то је она слобода коју су овдје на овим просторима наши преци задобили и заслужили. То је слобода која нам, како је рекао, не може бити одузета и за коју не можемо, а да се не боримо. За њу се морамо на сваки начин борити и као грађани имамо право да тражимо наша законска права. Такође је позвао да доносиоци закона поштују свој Устав, да не доносе противнародне законе него законе за народ. Хиљаде грла испред Храма Светог Јована Владимира је клицало: „Не дамо светиње!“ Слободан Зековић је на крају посебно поздравио барског адвоката Божидара Чармака, који је синоћ у 3:30 заустављен на путу ка Цетињу носећи крст, са намјером да искаже негодовање због забрањене цетињске литије на Недјељу православља. Сљедећа литија је заказана за четвртак. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недјељу петнаесту по Педесетници и у Недјељу по Крстовдану, 29. септембра, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин а којему су саслуживали: протојереј-ставрофор Драган Митровић, протојереји: Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и хор Саборног храма - Свети Апостол и Јеванђелиста Марко. Након прочитаних зачала из Јеванђеља свима сабранима се надахнутом пастирском бесједом обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин. Звучни запис беседе Он је овом приликом говорио о љубави према Богу и ближњима, наводећи да су у тој заповјести садржане све заповјести, сав Закон и пророци: ,,Господ је богомудро сажео и одговорио на сва та правила из Старога Завјета у двије заповјести. Господ је у заповјести о љубави према Богу и према ближњима сажео практично цијело Јеванђеље и још је Господ рекао да су у тој заповјести сав Закон и пророци." Он је у свом даљем обраћању говорио и о тајни Часног и Животоворног Крста Господњег, будући да се управо у Крсту Часном открива и да је садржана вертикала љубави према Богу и хоризонтала - љубав према ближњем, јер онај који не спозна љубав према Богу не може ни имати љубав према ближњем: ,,А шта је то друго до тајна Часнога и Животворног Крста? Вертикала крста је љубав према Богу, а хоризонтала његова је љубав према ближњима. А кроз то се открива да ближњега не можеми вољети, ако Бога не волимо. А зашто је то тако? Зато што онај који не спозна љубав Божију, ако не спозна Бога који јесте љубав, не може ни знати шта је љубав! Не може такав неко ни имати праву, истинску љубав, зато што није у заједници са Богом љубави. А како јасно видимо да је Бог љубав? Бог је љубав првенствено зато што је Он вјечна заједница три личности: Оца, Сина и Духа Светога. И још због тога што се та љубав Божија излива на Његову творевину, баш зато што је Бог из љубави створио свијет, и зато што је створио човјека - као круну својега стварања, зато што нас је Он даровао постојањем - животом, зато што нас је извео из мрака небића у свјетлост бића, живота и постојања и зато што нас Господ Бог свакога дана Бог обдарује благодаћу својом." - нагласио отац Мирчета. У наставку своје пастирске бесједе отац Мирчета наводи да самим тим кад волимо Бога истински, то не показујемо ни ријечју ни мишљу, већ искључиво дјелима, а онда како је даље образложио, правила и заповјести дате од Бога, нећемо испуњавати ни ради правила ни ради заповјести, већ љубави ради коју смо и стекли и у којој узрастамо из живог односа са живим Богом, из односа двије личности, наше и конкретно Божије: ,,Кад препознамо, осјетимо, живимо Божијом љубављу, онда је природно и онда је могуће да волимо ближњега свога и да га волимо као себе самога. А да волимо Бога, показујемо не оним што говоримо, не показујемо ни оним што мислимо, него тиме шта чинимо. А ако Бога заволимо и ако је Он центар живота нашега - онда, све оно што је Бог говорио биће наш живот. У ствари, све оно што нам је рекао, све заповјести ми ћемо чинити, али чинићемо те заповјести зато што волимо Бога, а не зато што су заповјести." ,,А зашто је Господ надоградио и испунио Закон и правила у Старом Завјету дајући толики акценат на заповјиест љубави, уздижући је изнад свих осталих заповијести? Зато што испуњавање заповијести ако није подстакнуто љубављу према Богу, може да не значи ништа. А може да нам буде чак и на пропаст - да поткрањује нашу гордост, сујету па да помислимо да смо бољи од других, да мислимо да смо неко и нешто, а да они који то не испуњавају су ништа. Зато је Христос и нагласио, зато је сажео све заповјести у ове двије заповјести, јер су оне извор живота, јер су оне извор спасења, зато што нас сједињују са Богом, зато што нас враћају Богу и зато само надахнути Божанском љубављу и ми можемо истински вољети и себе и ближњега." - појаснио је он. ,,А каквога себе ми треба то да волимо? Треба да волимо себе онакве какве нас је Бог замислио да будемо - таква љубав самог себе је оправдана и на ту љубав мисли Христос! А какве нас је Он то створио? Створио нас је да личимо на Њега и да своје испуњење поново у Њему имамо. Створени смо по лику Божијем, а позвани да испунимо подобје Божије које у нама. А то је такође одраз Божије љубави и свједочанства да је Бог љубав. Е такве себе можемо и требамо да волимо, као оне који носе лик Божији, али, ако себе такве волимо онда је логично да желимо да напредујемо, да се мијењамо, да се проебражавамо, да бивамо бољи." - закључује отац Мирчета. Отац Мирчета се и осврнуо на надахнуће Божије љубави, којом кад смо испуњени заиста је могуће вољети ближње без обзира на разлике, гријехе, увреде, указујући на веома важну чињеницу, а то је да сваки човјек без разлике и остатка носи Божији лик у себи, у свом бићу, наглашавајући притом, да људе око себе треба да гледамо не онако какви су они сада, већ какви могу и треба да узрасту и постану, баш као и сваки човјек, будући да је оно што је уписано у тајну Часног Крста управо призвање човјека на светост: ,,Треба ближње, брата свога да волимо онаквог какав јесте. Јер често можемо чути оправдање да не можемо вољети оне који нас вријеђају и ко лоше ради. Међутим, треба се удубити како у свој тако и у живот свакога човјека и да волимо у човјеку оно што је најдубље, што је увијек вриједно, оно што је увијек истинито, а то је Божија слика у човјеку! Јер сваки од нас на Бога личи, сваки човјек на овоме свијету носи лик Божији. И ако тако човјека гледамо и ако га дубински посматрамо онда не можемо да не волимо ближњега ма какав био, зато што носи слику Божију, а самим тим што тако будемо радили ми ћемо личити на Бога, јер Бог управо свакога од нас тако на такав начин гледа. Не гледа нас кроз оно какви јесмо сада, а то је да смо често слаби, лоши и никакви, него нас види и гледа онако какви треба и какви можемо да будемо, а можемо да будемо свети људи. Такве нас је Бог створио и замислио, да будемо свети људи, то је испуњење смисла човјековог живота и то је оно што је уписано у тајни Часнога Крста." - закључио је тиме своје обраћање отац Мирчета. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици