Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'чији'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. OVO SU MONAHINJE KOJE SU UZDRMALE SRBIJU Oglasili se i domaćini veselja na kom su snimljene kako pevaju i igraju, otkriveno kako su nastali sporni snimci Rina/Alo! VESTI 13.08.2021 Snimak sa jednog veselja u Gornjem Milanovcu na kom se vidi kako dve monahinje igraju i pevaju obišao je i podelio Srbiju, ali i zapalio internet. Dok jedni kritikuju, drugi ih brane, ali ipak mnogo jače odjekuju neumesni komentari ljudi koji ih nikad nisu ni videli, niti sa njima porazgovarali. Oni koji znaju ove žene koje život provode u jednom od manastira Ovčarsko-kablarske klisure, o njima imaju samo pohvalne reči pune poštovanja i ljubavi. Časne sestre đuskaju uz Zoricu Brunclik! 00:00 / 00:00 "Sinu smo pravili prvi rođendan i jedna od monahinja je moja tetka. Pozvali smo ih na veselje sa najbližom rodbinom. Svi su bili oduševljeni što ih vide, jer ih osim u manastiru retko gde mogu sresti. Ono što je najveći paradoks jeste činjenica da su njih dve skoro sve vreme sedele na svom mestu, bile ljubazne, nasmejane i razgovarale sa svima. Nisu pile ni najmanje količine alkohola. U jednom trenutku su ustale da ispoštuju nas kao domaćine i zaigrale uz te dve do tri pesme, ne znam ni da li je to sve potrajalo petnaest minuta. Pevač je prišao do njih i tada su nastala ta dva snimka. Pošto je proslava bila u užem krugu nismo ni očekivali da može doći do ovakve situacije", izjavio je za RINU Igor Markeljić domaćin veselja u Gornjem Milanovcu. Da pojedinci nikad ne štede kad treba da se kritikuje i kad treba iza drugog da vide slamku, dok iza sebe ne vide ni plast sena - dokaz je i ova situacija. Sa druge strane, teolozi jasno ističu da ovakvo njihovo ponašanje nije greh i da su zamonašena lica takođe samo ljudi koji imaju pravo da se ponekad opuste, kao i da sporne pesme nisu nikoga vređale. "Ostali smo zatečeni tom količinom negativne energije i oštrinom loših komentara. Niko od tih dušebrižnika nije ni pomislio kako će se one osećati, da li će možda imati probleme zbog toga. Na našoj medijskoj sceni podržava se mnogo toga što bi pre nekih dvadesetak godina bilo degutantno, sramotno i zabranjeno, a sada se najveća polemika vidi o dve divne monahinje koje su svoj život posvetile Bogu i najveći je problem što su igrale i veselile se uz dve pesme koje su nastale pre dosta godina," kaže Igor. On dodaje da svi oni koji su bili izrevoltirani snimkom koji su pogledali da samo jednom odu u manastir u kom godinama žive ove dve monahinje nikad nijednu ružnu reč o njima ne bi rekli. "To je prava oaza mira i ljubavi. U tu Božiju kuću mnogi svraćaju upravo i zbog njih, jer one su te koje vas dočekaju i isprate sa osmehom, pruže utešnu reč svima kome je potrebna. Sa mnogo truda i ljubavi obraćaju pažnju na svaki detalj, vode računa o manastiru koji je jedan od najuređenijih u tom kraju. Sate i sate provode u molitvi, dane u postu i na najbolji mogući način prenose pravoslavlje i na mlađe generacije, deca ih prosto obožavaju. Ovo što se o njima čita i piše je za sve nas kao ljude veliki poraz", zaključuje Igor. Ostaje nada da je svakog čuda tri dana dosta i da će dve monahinje nakon potpuno neželjene i nepotrebne medijske pažnje koja traje danima nastaviti da žive u miru u manastiru koji su birale za svoj dom.
  2. Светом архијерејском литургијом коју је јутрос у Цетињском манастиру служио Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије са свештенством, почео је велики јубиларни XX Православни дјечији сабор Црне Горе, који се сваке године организује пред почетак школске године. Звучни запис беседе Манифестација је званично отворена у 11 часова на гумну испред Цетињског манастира. Овогодишњи Сабор по благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, тематски је посвећен 800 година самосталности Српске православне цркве и 20 година одржавања Дјечијег сабора на Цетињу. Под слоганом „Осам вјекова славе Цркве Светога Саве“ полазници школа вјеронауке из свих крајева Црне Горе показаће своје умјеће из вјеронауке, цртања, рецитовања, хорског и соло пјевања… Организатор овог традиционалног дјечјег сабрања у којем је прошле године учешћа узело 1700 дјеце из Црне Горе је Митрополија црногорско-приморска. Извор: Радио Светигора
  3. Његова Светост Патријарх српски Иринеј началствовао је 1. августа у Вазнесењској цркви Светом Литургијом поводом празника Светог деспота Стефана и преподобне Евгеније Лазаревић - царице Милице. Звучни запис беседе Саслуживало је братство овог храма на челу са о. Арсенијем Арсенијевићем. Патријарх је затим пресекао славски колач поводом празника, као и колач Удружења "Свети деспот Стефан" из Крушевца, обративши се вернима беседом о светлим личностима Светог деспота Стефана и царице Милице, преподобне Евгеније који су носили Бога у срцу, о тешким приликама у којима су живели животом Јеванђељским по угледу на животе светих отаца: "Сву наду су посветили Господу своме, а зато их је Господ и сачувао", казао је Свјатјејши и подсетио на велику мудрост, али и велику жртву царице Милице, закључујући да су "Наши свети - увек живи". У Вазнесењској цркви су од марта 2017. године похрањене свете мошти Светог деспота Стефана у посебном кивоту са иконом светитеља. Извор: Радио Слово љубве
  4. Овај текст нема претензије на то да буде научни. Једино на шта претендује јесте да се унесе мало јасноће и истине у једно непотребно замршено питање пуно погрешног и напросто лажног мишљења. Наиме, међ српским народом је уврежено мишљење да су православни новокалендарци на грегоријанском календару, који је зло, јер је „папин“ календар. Оно што ти Срби међутим не знају јесте чињеница да су православни новокалендарци на српском календару, Миланковићевом (овде нећемо улазити у историју настанка истог, причу о Трпковићу итд). Зашто се то не зна је заправо већа мистерија од било какве мистерије која се може пришити причи о календару уопште. Довољно би било погледати Википедију, Православну википедију, књигу Реформа Јулијанског календара самог Милутина Миланковића (мада он пише о догађајима у Цариграду и у књизи Кроз васиону и векове), све доступно на дохват једног клика, и видети истину. Не постоји нити један једини страни извор који каже о новом календару Православне Цркве ишта друго осим да је то реформисани јулијански календар који је направио српски научник Милутин Миланковић. Једина Православна Црква која је на грегоријанском календару јесте Финска. Зашто је то тако – немам појма. Треба напоменути и да је већина Православних Цркава на Миланковићевом календару. Додуше, по броју верника могу обе стране да се такмиче, но није то поента. Постоји неколико поенти. Једна од њих је да календар није верско питање. Ни национално. Код нас се од истог међутим управо прави то – верско и национално питање. Трт мрт, живот или смрт. НЕЋЕМО ПАПИН КАЛЕНДАР! Притом – нећемо папин календар, али хоћемо многобожачки Јулијев. Такође, уопште немамо проблем да тај исти папин календар користимо у свакодневном животу. Ту је грегоријански скроз ОК. Једино није у црквеном животу ОК. И шта нам то управо сведочи? Што се мене тиче, да нисмо никакви хришћани. Зашто? Јер одвајамо „обични“ живот од „црквеног“. Уместо да нам то буде једно те исто. Ја сам најискреније збуњен тиме. Чак се и у документима СПЦ користе датуми по грегоријанском календару. То једно. Друго, антагонизам према Римокатоличкој цркви. Комплетан однос према било чему што има иоле призвук католицизма градимо у односу на однос са Хрватима, посебно у светлу Другог светског рата. Иако обожавамо онако колективно Ирце. Најкатоличанскије католике на планети. Треће, славимо по старом, а датуме изражавамо по новом календару. Тако нам је Божић 7. јануара, а Св. Никола 19. децембра итд. Имао сам једном експеримент – разговарао сам с неким човеком који вели како ће он, ако Црква пређе на нови календар, Св. Николу и даље славити 19. децембра. Кажем ја њему, али Св. Никола је свакако 6. децембра. Каже он: „Да, али то је по старом!“ Ја кажем: „Па по којем календару славимо?“ Каже он: „Па по старом.“ Велим ја: „Па ето, по старом је 6. децембра, сад сте рекли…“ Али он не разуме. Као што већина не разуме. Из неког разлога већина људи као да мисли да су католици и новокалендарци померили датуме, а не ми. И то некако важи и за људе који су активни у Цркви, певају за певницом, знају да морају да рачунају минус тринаест дана када траже тропаре и кондаке за дати дан… И зато имамо појаву да на телевизији рецимо пише „Божић 2018“, иако сада славимо Божић 2017, будући да је сутра по календару по којем Црква слави 25. децембар 2017.* Четврто – упорност лажне информације. Иако сви извори кажу да је на Сабору у Цариграду прихваћен Миланковићев календар, ауторитети код нас – међу њима предњаче епископ Атанасије и проф. Раша Поповић – тврде да Миланковићев календар тада није прихваћен и да су новокалендарци прешли на грегоријански календар. Без икаквих извора да поткрепе такве тврдње. А и без смисла – зашто би напрасно прешли на календар који уопште није био опција? Ја не могу да не мислим да иза таквог покрета лажних информација постоје неке зле намере – раздор у Цркви, међу народом… нешто. Не знам. Притом у горе поменутој и линкованој књизи Милутина Миланковића имамо и документа са Сабора у Цариграду, а и са Сабора Српске Цркве. Јер, посебно је сумануто што је СПЦ предложила календар који су сви прихватили, а онда га сама није применила. Додуше, то ми је и некако типично српски. А то онда као да производи некакав антагонизам према нашим новокалендарцима, па их скроз занемарујемо, осим ако неко од њих гостује у нашој Цркви. Тако добијемо ситуацију да се 24. децембра наши људи, укључујући црквене великодостојнике, утркују ко ће први честитати Божић браћи католицима, а Грка и иних новокалендараца ко се сети… Хеј, Грка од којих смо примили Православље, теологију, све… Али ето. Пето – јулијански ће каснити све више. За стотињак година (или тако нешто), јулијански календар ће каснити за 14, уместо досадашњих 13 дана, те ће Божић бити 8. јануара. Веома ми је жао што нећу бити жив да видим хаос који ће настати тада у Цркви ако до тада не пређемо на Миланковића. Некоме одговара да маса буде заглупљена, али најкасније тада ће им се обити о главу. Шесто – „Али календари се ионако преклапају, свеједно је!“ Ово је реченица на коју нажалост сувише често наилазим међу православним теолозима. Да, Миланковић и грегоријански календар се тренутно поклапају. То „тренутно“ траје додуше тридесетак хиљада година, али у контексту времена, то раздобље не представља ништа. Поента потребе за инсистирањем на чињеници да православни новокалендарци не само да нису на „папином“ календару (који, као што рекох, никоме не смета у „свакодневном“ животу), него на СРПСКОМ календару, јесте да се народ лакше навикне на идеју промене календара. Јер ако СПЦ не пређе напокон на календар који је сама предложила, мораће да се сучи с новим расколом када дође време да се Божић слави 8. јануара. А то – ваљда – не желимо. А уколико би се тада наставило славити 7. јануара, односно ако се не би испоштовало кашњење календара, него би се произвољно остало на тринаест дана разлике, онда би питање календара постало апсурдно по себи. Зато је врло, врло битно народу усадити у главу идеју да не прелазимо на „папин“ него на српски календар. Срећом па постоје и сајтови попут овог, којима је такође циљ да просвете оне који желе да буду просвећени. На послетку, волео бих да сам живео у време када је држава прешла на грегоријански календар да доживим реакцију људи што се датуми празника померају и што се одједном Божић слави у јануару. Питам се да ли је и тада било побуне или је све ишло глатко. Но, неке ствари ће ипак остати мистерија. * текст је, на ауторовом блогу "Дописи из Дизниленда", објављен 6. јануара 2018. године. (прим. прир.)
  5. – Шта да радим, ако не волим архијереја? – такво питање ми је задао младић, побожни православни хришћанин. Питање је крајње компликовано, сложићете се. Можда да просто одмахнем руком? Или да одговорим уопштено? Да се уплашим и позовем у помоћ полицију, духовника, страшни црквени суд? Да запевам анатему, ону која је позната као «мараната»? Да му очитам прекоравајућу буквицу о недопустивости напада на руско Православље и «подривање темеља»? То би било тако лако! А овде се ради, ни мање ни више, него о целом човеку. О младићу коме није свеједно, који воли Христа. Због чега конкретно је он престао да воли архијереја? И каква је, на крају крајева, ту разлика? И почео сам да говорим о себи. Јер боље од себе никог другог не познајем. Ето њега, то јест мене, до рукоположења. Православни хришћанин, студент. Идем у цркву, молим се, причешћујем. Преда мном су ми видни сви свештеници као на длану. Са свим њиховим гресима, недостацима, грешкама и легендама које их окружују. Добри и лоши. Са свим оним што им гради ауторитет, али га и руши. Али нико осим Бога их заиста не познаје. Посматрам конкретног свештеника и мислим да је он дужан да одслужи литургију, одржи проповед и прими исповест онако како ја сматрам да треба. Јер ја сам читао Бибилију, свете оце Цркве и тоне духовне литературе. На исти начин посматрам учитеља, лекара, службеника. Очима ученика, пацијента, грађанина. И зашто они не поступају тако како бих ја желео? Куд год да се окренеш, свуда једно те исто разочарање. Ја и сам предајем студентима. На мене су устремљени њихови погледи и они гутају сваку моју реч. Шта они сада мисле о мени и целом образовном процесу у коме ја учествујем са супротне стране? Сви они ме воле? А шта ако то није случај? А замислите да дајем најболније инјекције. Мерим притисак. Мењам завоје, прегледам постоперативне шавове и сам одлучујем када ће моћи да се скину. Разумете? Сам. Притом ме уопште не занима шта о томе мисли пацијент. Он може мислити да је већ време да се све то скине и да пође кући. Али ја имам своје мишљење, засновано на томе чему ме је научила медицинска сестра која се бави превијањем. Откривам благу инфекцију, потребна је дренажа и ја скидам један шав и стављам у рану танку гумицу. Обрађујем рану и свезујем нови повез. Пацијент је незадовољан, говори нешто о мојој младости. Нека прича. У овом тренутку одлука је моја. С мог звоника поглед даље сеже. Да ли ме је пацијент наједном заволео због свега тога? Не изгледа ми као да јесте. Ја сам свештеник. Служим литургију, проповедам, исповедам. Трудим се да све радим онако како су ме учили, по угледу на искуство других свештеника, а и у складу са мојим сопственим искуством, које и није толико велико. Да ли су сви парохијани са тим задовољни, да ли ме сви они воле? Наравно да не. – Ви не служите како треба. Не проповедате како треба. Исповест не треба тако да изгледа. Ви се не бринете довољно о потребама храма. Ваше књиге нису довољно духовне, нису као код тог и тог оца. Децу не васпитавате како ваља. Мислите да сам сваку такву критику одбацио као у причи о превијању рана? Не нисам. Секирао сам се, мучио, спорио, штитио се. Али понекад ми је изгледало као да је то све истина. Па то и јесте истина. Али настављао сам да служим, проповедам, исповедам, пишем и васпитавам децу онако како не треба. Једино што сам схватио јесте да не могу угодити чак ни онима који су ми били драги. То сазнање је било болно. Због гордости, разуме се. Не узгорди се и нико те неће моћи ранити. Ужасно велики број људи, који не зна ни мене ни моје грехе, већ ме унапред не воли зато што сам поп. Мрачњак који дели опијум религије масама. Ако би се случајно власт променила на неку антицрквену, могли би да дођу моји суседи да ме вешају. Могао бих да се тешим тиме што моји критичари ништа не разумеју. Као онај рањени пацијент. Па ипак, међу незадовољнима су били и људи који су имали више духовног искуства од мене. И прочитали су више књижица од мене, а никако мање. Једна чињеница увек остаје непромења – ја сам свештеник са својим звоником, а они нису. Ја сам настојатељ храма. Некоме се не свиђам, па добро. Мора црква да се гради. Али прво треба израдити пројекат. И ето избор је начињен самовољно. Класицизам с краја 18. века, Санкт Петербург. Колонада стубова, звоник право у центру храма, без куполе са прозорима. Ретко решење за цркву која се назива «под звоником». Таквих је у Русији свега десетак. И још боја. Жута. – Какво кошмарно и безукусно решење! – рекли су неки. – А ту певницу треба одатле избацити, – казали су други. – Старце не уважава, манастире не посећује, чак ни у Могочину није био, – повукли су Дамоклову црту трећи. Ма, нека буде Дамоклова, у реду? Коме из њих угодити? Можда треба провести референдум? То би већ било превише! Јер висина мог звоника износи 37 метара са крстом. Десетоспратница. Одатле се види мало даље. Седети је, истини за вољу, непријатно. Сви те гледају, дошаптавају се, неки упиру прстом, а понеко је спремио и «шипак», Господ га спасио. Када сам напуштао свој родни град, један свештеник ми је другарски испричао како ме већински део градског клира није волео. То је јако много људи. Али барем нисам архијереј – код њега би иста ствар била са гомилом градова, а његов звоник је много виши од мог. Чак не могу ни врх да сагледам. – Шта да радим, ако не волим архијереја? А шта је требало да урадим када мене нису волели? На кога је требало да се оријентишем? На Христа, – одговарам сам себи. А да ли сам у томе успео? Нисам? А ко јесте? А ког то архијереја сви воле? Чак и Јована Златоуста, како нам је познато, није трпело мноштво православних хришћана, укључујући ту и део свештенства. Па ни Светитељу Луку (Војно-Јасенецком), који је прошао кроз логоре, саслушања, мучење, неки нису желели добро. Хм… А шта ако би ти био патријарх?! Да ли можете да замислите ту висину звоника? Ту количину одговорности и очију упртих на њега. Већ чујем: «Хајде, хајде направи погрешан корак!» Шта треба да уради патријарх, ако њега неко не воли? Не знам. Тешко је када те не воли па макар и један човек на овој земљи. Радујем се што нећу бити архијереј. Превише сам горд и стога сам изузетно рањив. Није ми довољна Христова љубав, желим и људску. Шта да ради поменути младић? Јер реч је управо о њему, о његовој души, а не о души архијереја или мојој. Мој одговор на крају тог разговора је био предвидив, једноставан и незанимљив: – Моли се за свог епископа, архиепископа, митрополита, патријарха. Али зашто? Па зато што желим да се и за мене помоле сви власници сопствених звоника, ниских и високих, уопштено говорећи, сви они који ме не воле. Извор: Православие.ру
  6. Дачић ни да их обиђе у затвору: Чији су утамничени српски држављани? Од ИН4С - 17/01/2018 Facebook Twitter Иако су Срби у Црној Гори очекивали да ће посјета потпредсједника Србије Ивице Дачића донијети неки нови квалитет живота, посебно када су у питању њихова основна људска права, то се није десило. Како сазнаје ИН4С, у сусрету званичника са Дачићевим нису ни поменути утамничени српски држављани којима се суди у монтираном судском процесу за „државни удар“. „Ми смо заинтересовани за права српског народа који живи у Црној Гори али на начин да се не мешамо у унутрашња питања у Црној Гори“, казао је министар спољних послова током јучерашње посјете Црној Гори, пославши на тај начин поруку да неће учинити ништа да се њихов статус промијени. Он је поручио и да ће Влада Србије бити потпуно пасивна и када је у питању дискриминација Срба, српског језика и ћирилице. „Ми подржавамо да се разговара о тим питањима која се односе на питања језика, културног идентитета, писма заступљености Срба у државним органима. Међутим наши интереси немају везе са унутрашњим радом Црне Горе. Којим путем ће Црна Гора ићи и ко ће владати је питање на које треба да одговоре грађани Црне Горе“,казао је Дачић и нагласио: „Србин у Подгорици исто као и Црногорац у Београду ужива сва највећа права”. Необавијештен и о „државном удару“ Потпредсједник Владе Србије наводно није био обавијештен ни о голготи кроз коју пролазе српски држављани који се преко годину дана налазе у спушком казамату, и којима се већ мјесецима у монтираном процесу за „државни удар“. Бранка Милић, Милан Душић, Србољуб Ђорђевић, Драган Максић и Братислав Дикић, већином нарушеног здравља нису завриједили пажњу свог министра спољних послова, који је чак изјавиo да уопште нема информација о „државном удару“ у Црној Гори. Душић, Ђорђевић, Максић и Дикић се налазе у спушком затвору преко годину дана, без адекватне медицинске помоћи, и поред препорука Уставног суда да су нелегално у затвору и да ЗКП препоручује алтернативне мјере закона. На питање да ли српска влада има податке да је БИА доставила информације црногорском тужилаштву за случај „покушај тероризма“, Дачић је изјавио да нема информација. „Не располажем тим подацима. Више нисам министар унутрашњих послова“, био је одговор Дачића. „Србија не жели да се ико мијеша у њена посла, нити ће се она мијешати у туђа“, казао је он. Дачић је касно синоћ сусрео са члановима Предсједништва ДФ-а у Српској кући који су српског министра упознали са тешким положајем српског народа у Црној Гори, и институционалним прогоном, којем су изложени лидери Демократског фронта. Он међутим није дозвољавао питања новинара. Дачић се сусрео и са предсједником Савеза удружења расељених са Косова и Метохије Миленком Јовановићем, на састанку уприличеном синоћ у амбасади Србије у Подгорици, казавши да Срби трпе недопустиву дискриминацију српског народа од стране актуелног црногорског режима. „Срби су стравично обесправљени, а на удару су нарочито држављани Србије прогнани са Косова и Метохије којих је у Црној Гори 11 хиљада“, казао је Јовановић. Дачић посјету завршава данас, а већ сјутра почиње суђење грађанима Србије, којих се министар спољних послова није ни сјетио, макар да их обиђе у затвору. Да ли то значи, да су Душић, Милић, Ђорђевић, Максић и Дикић препуштени (зло)вољи главног специјалног тужиоца Миливоја Катнића, министра правде Зорана Пажина, судије Сузане Мугоше, за чија је посла Дачић изјавио да се у њих неће мијешати?
×
×
  • Креирај ново...