Претражи Живе Речи Утехе

Све је крајње једноставно: ритуал је појава која човековом животу истовремено даје религиозну конотацију и не обавезује га ни на шта. Дакле, народ воли, негује и поштује имиџ. И шта? Нисмо ми то смислили – није на нама да то укидамо, тако је од мог деде и прадеде, и, уопште, све ово постоји с разлогом. Народна предања се лако и чврсто преплићу са црквеним традицијама, и као резултат добијамо не само фолклор, већ и парацрквени фолклор - саставни део вере, који се доживљава, пре свега, као традиција. Тако у свести људи вера постепено почиње да се доживљава као део народне традиције, дајући предању извесну духовну тежину. Споља, све ово изгледа изузетно пристојно: у недељу човек увек иде у цркву, на празнике не ради никакав посао, уочи Рождества Христовог не једе и не пије до увече, причешћује се сваког поста и суботом за помен стално посећује гробље. С друге стране, тешко је не приметити чудну неравнотежу у таквој народној побожности: савестан, на први поглед, хришћанин сматра да су породична окупљања око кутије и дванаест великопосних јела важнија од вечерње литургије, види страшан грех у коришћењу маказа или бријању недељом, сматра да се, без обзира на квалитет исповести, тежину грехова и степен покајања, мора обавезно причестити, јер „рећи ћу ти шта људи говоре“, а неки чак и себе сматрају паметнијима од свештеника, јер оно што свештеник каже не одговара чињеници која је „од мог деде и прадеде“. Међутим, ово није најгора ствар. Најгоре је што најревносније обављање обреда и најревноснија оданост традицијама, односно спољашње манифестације религиозности на народни начин, ни најмање не обавезују човека да живи од вере. Да би се поступило „како се тражи“, у складу са црквено-народним предањима и обичајима наших дедова и прадедова, нису потребни ни духовни живот, ни борба са страстима, ни чистота срца. Једноставно речено, пузање испод икона на верским поворкама, одбијање јабука пред Преображење и настојање да се зарони испод Јеванђеља на молитви није у супротности са сујевером, свађом, зловољом или преваром. Напротив: строго поштовање обичаја помаже успављивању савести. Колико пута сам се лично сусрео са овим! „Моја баба је била таква верница, „пре покрова“ није ни воду пила“, а поклон је што њени сусељани памте старичину мрзовољност и десет година после њене смрти. Или разговарате, на пример, са особом која сваки пут падне на колена и остане тако док не заврше са певањем, шта год да јој кажете. И тако он, угледавши познаника, изненада прекида разговор и врло озбиљним погледом се окреће ка њему: „Слушај, Иване, реци Петру да ме увредио. А фраза „Шта сам криво рекла“ са усана неке особе, чија је непримерена истинитост изазвала свађу или довела до непријатељства, упркос томе што са сваког богојављања носи кући десет литара свете воде, класични је пара-црквени ритуализам... Међутим, све ово нису само примери свођења православља на испразни ритуализам. Ово је илустрација разлога за овај феномен. Зато се православље у народној свести своди на обреде, јер њихово поштовање не захтева никакав напор од човека. Зато је обредно веровање толико жилаво да позива да се без икаквог напора сматра верником, а та могућност је за многе примамљива. И тако ће увек бити, бар докле год верујемо да је свака црквеност добра и свака вера боља од невере. Управо у одбацивању ове предрасуде лежи одговор на вечито питање „Шта да се ради?“. Морамо да престанемо да охрабрујемо одлазак у цркву ради одласка у цркву. Чини нам се да је боље живети потпуно секуларно, не радити на црквене празнике, него живети на исти начин, али радити на празнике. Мислимо да је причешћивање два пута годишње, уз исповедање само „грешник сам, кајем се“ боље него да се уопште не причестиш. Претпостављамо да је наш пост „до прве звезде“ угодан Богу. Он је преко пророка Исаије рекао нешто сасвим друго: „Што ће ми мноштво жртава ваших? вели Господ. Сит сам жртава паљеница од овнова и претилине од гојене стоке, и не марим за крв јунчију и јагњећу и јарећу. Кад долазите да се покажете преда мном, ко иште то од вас, да газите по мом тријему? Не приносите више жртве залудне; на кад гадим се; а о младинама и суботама и о сазивању скупштине не могу подносити безакоња и светковине.На младине ваше и на празнике ваше мрзи душа моја, досадише ми, додија ми подносити.Зато кад ширите руке своје, заклањам очи своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви.“ (Ис. 1:11-15). Ево одговора на наша питања: права црквеност подразумева активно преображавање човека. Ако су сви наши напори усмерени само на обављање ритуала и посматрање онога што људи говоре, а изнутра се не мењамо ни на који начин, онда је наша вера сујетна, наша љубомора бесмислена и наши напори бескорисни. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru

Браћо и сестре, верна чеда Свете Православне Цркве, причешћујмо се често и редовно, са вером, љубављу и покајањем. То је жарка и најдубља жеља Господа нашега Исуса Христа. То је најчовекољубивија помоћ нашег Преслатког Господа Исуса свим немоћним или палим хришћанима, који се искрено кају за своја сагрешења. Не неки обични човек, већ Свемилостиви Богочовек Исус Христос каже: Ко не једе Тело Моје и не пије Крв Моју, нема живота у себи! Шта још онда треба да ми свештенослужитељи кажемо оним верницима, који нажалост још увек расправљају о томе због чега се уопште служи Света Литургија, и негодују и удаљавају се од Светог Причешћа, а при томе још и сматрају да су изузетно побожни, исправни и разумни?! Каква трагедија! Какво помрачење! Господ дубоко тугује када види нас Србе како се због тобоже побожних разлога удаљујемо од загрљаја са Њим кроз Свето Причешће. Христос јеца од бола када види да многи Срби не схватају да је Он дошао да спасе грешнике а не праведнике. Грешнике који се кају и који се уздају у Њега - Богочовека Христа, као једину наду свога спасења. Ми као чланови Цркве Христове требамо дакле непрекидно да жудимо да се причешћујемо Господом Исусом Христом јер, како Он сам рече, без Њега не можемо чинити ништа спасоносно и Он је Хлеб Живота који је сишао са Неба, да нам се даје кроз Свето Причешће. Треба да живимо са осећајем сталне жеље и потребе да се често причешћујемо јер осећамо да смо у овом и оваквом свету који у злу лежи, са толиким нашим слабостима, очајно немоћни да се без Њега и Његових Светих Тајни можемо спасити. Нажалост, очито је да су многи верници охладнели за љубав према Господу јер да нису охладнели не би се удаљавали од Њега и не би антијеванђелски говорили да људи не требају да се редовно и често причешћују. Зар свака добра мајка не храни своју децу сваки дан најбољом храном? Зар Христос Бог, као наш Спаситељ, и наша Мајка над мајкама, не жели да нас често храни Собом као најбољом храном за душу и тело? Колико мајка жуди да загрли своје чедо, толико Господ жуди да нас узме у свој загрљај, и колико малено дете жуди за мајком, толико истински верник жуди за Господом и Светим Причешћем. Они духовници који говоре да се верници тј. људи који живе црквено требају ретко причешћивати, навлаче тако дубоку таму и на себе и на Србију и на душе верних људи. Господ Исус Христос жарко жуди да се кроз Свето Причешће сједини са својом духовном децом и тако их оснажи и охрабри, а поједини српски духовници одвраћају људе од честог причешћивања. Они тако веома растужују самог Бога и веома штете својој духовној деци. Христос је Светлост Истинита и Нестворена! Они који говоре да се верници који живе побожно не требају често причешћивати, самим тим, Богочовека Христа - Светлост Нестворену, одгоне од верника. И шта тиме чине? Навлаче густу таму на себе, на душе поверених им људи, на Србију и на цели српски народ. Човек данашњице, нападнут са свих страна свакојаким саблазнима и духовним насртајима на његову душу, нема коме бољем и моћнијем притећи, осим Богочовеку Исусу Христу. Осим да са вапајним покајањем, вером, смирењем и љубављу притекне Преслатком Спаситељу нашем Исусу Христу кроз Свето Причешће! Он је Победитељ греха, смрти, ђавола, страсти и сваке немоћи! Он је Живот и Победа! Он је Бесплатни и Свемоћни Избавитељ људи од сваког зла и порока! Без Њега, модерни човек је очајно немоћан да се избави и спасе од десетина својих слабости и падова! Он - Премили Исус једини оснажује наше душе и освећује наша тела! Он отпушта грехове и спира их не само Исповешћу, милостињом и молитвом, већ и Светим Причешћем! Ко то не схвата тај не схвата највећу тајну Љубави и Милосрђа Божијег према човеку. Зато, браћо Срби и сестре Српкиње, не бежите од Премилог Господа Исуса, Светлости Вечне, већ са вером, љубављу, смирењем и покајањем похитајмо да се често причешћујемо и тако најдубље сјединимо и загрлимо са Јединим Човекољупцем! Не бежимо од Светлости да се и на нама не би испуниле страшне речи Светога Јована Богослова - У свету беше, и свет кроз Њега постаде, и свет га не позна. Својима дође, и своји Га не примише. Архимандрит Петар (Драгојловић), игуман Манастира Пиносава.

"16. Каза им пак причу говорећи: У једнога богатог човјека роди њива. 17. И размишљаше у себи говорећи: Шта да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју? 18. И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја; 19. И казаћу души својој: Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се. 20. А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? 21. Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом." (Лука 12:16–21) Свака јеванђељска прича има два значења: дословно и алегоријско. Ако ову параболу схватимо дословно, онда она говори о бесмислености сакупљања земаљских добара ако се изгуби из вида главни циљ служења Богу и другима. Заиста, која је поента у томе што имате високо образовање, престижан посао, велику кућу, ауто, викендицу, али сте у исто време разведени од супруге, и не чујете дечји смех у свом огромном стану? Која је поента брзе каријере ако сте стално у завади са пријатељима и ако сте неком потребни, само онда док га спонзоришете својим новцем и прикривате његова безакоња? Али ако ниси богат, живиш од плате и једва састављаш крај с крајем, позајмљујеш новац да платиш светлост и топлоту, а притом не знаш да захвалиш Богу на свему и да не гунђаш, онда си и ти као овај јеванђелски безумник, јер више размишљаш о земаљским стварима него о небеским, лењ си да идеш у цркву недељом и празницима, и због овога ти је срце постало сурово. Заборавио си на духовни живот и вечност. Ако овај јеванђелски концепт посматрамо у алегоријском смислу, онда под богатим човеком можемо сматрати било кога, јер свако има неку врсту дара од Господа. Међутим, Спаситељ нас подсећа да је код сваког талента најважније да се не поносимо њиме. Јер, ако пустимо горду, самозадовољну мисао у своја срца, онда одмах обезвређујемо ове таленте. Понос нас такође обесхрабрује од напорног рада. Послушајте шта свети Јован Златоуст каже о овој страсти: „Као што водени мехурићи брзо пуцају, тако и охоли лако пропадају. Као што се грмље брзо претвара у пепео чим се разбукти пламен који га обузима, а густо дрвеће се не распламсава лако и не одржава дуго пламен, тако се јаке и непоколебљиве душе с муком пале, а слабе у једном тренутку.” . Хајде да размислимо о овим речима. Речи из параболе упућене су сваком од нас: „Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? (Лука 12:20). И речи апостола: "15. Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, 16. Користећи вријеме, јер су дани зли.“ (Еф. 5:15-16). Понос је један од порока које је најтеже открити. Блуд, гнев, малодушност и друге страсти лако се уочавају у себи, и бар почињемо да их се стидимо, али је гордост најтеже открити без помоћи споља, пошто се вешто крије иза врлина. Чинимо неко добро дело и одмах, ако не умемо да разазнајемо помисли уз помоћ молитве, краде нас гордост. Све што чинимо у Цркви: молимо се, кајемо за своје грехе, причешћујемо се, помажемо другим људима – треба да нас води не у гордост, него у смирење, јер, како каже св. Исака Сирин - „награда није за врлину и не за труд ради ње, већ за понизност која се из њих рађа. Ако буде мало, онда ће прво бити узалудно.” По мисли светог Јована Златоустог, човек који је кренуо путем спасења „никада неће дозволити да се раздражи, неће се наљутити на ближњега, јер се његова душа понизила и заокупљена оним што се ње тиче. ” Пост је време када смо позвани да своју душу украсимо разним врлинама, како би она сваког минута била спремна да, као Витлејемске јасле, прими Богомладенца Христа и у Његовој личности сваког коме је потребна наша помоћ и подршка. Али да се, попут становника Витлејема, не бисмо нашли потпуно неспремни за ово, посебно се наоружајмо против порока гордости. Никада, ма колико велика добра дела чинили, не треба да се поносимо њима. Тада ће наша душа увек бити спремна за сусрет са Христом и у овом животу и у животу вечном. Архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org/ru/content/pochemu-nashi-trudy-chasto-byvayut-naprasnymi

Понекад човек може да стекне утисак да скоро сви свештеници имају један одговор на сва питања, који се састоји од три речи: „Покајте се, исповедите се и причестите“. У ствари, јесте. И поставља се још једно питање: „Зашто модерни психолози имају много речи, књига, теорија итд. Међутим овде се све своди на једно – на ову фразу, која је заиста нешто као аксиом у православљу. Зашто је све овако? Зар то није превише једноставно? Постоји само један одговор. Ово је тачно, и није једноставно. Ни на који начин не одбацујем научна достигнућа психологије. Не омаловажавам њене заслуге, њена емпиријска запажања и на њима изграђене теорије. На крају крајева, многи од њих су заиста створени за добробит човека. Али овде бих желео да покажем квалитативну разлику између духовног живота и науке. Одговор „Покајте се, исповедите се и причестите“ пре свега каже да је свештеник позван не само да на неки начин помогне човеку, већ да га стави пред Бога Живога, Који ће решити његове проблеме. Неће он сам, свештеник, решити проблеме човека, већ ће то учинити Господ Свемогући. А свештеник је само проводник Божанске благодати, пријатељ Женика. То је посебно видљиво у Тајни исповести, где је јасно назначено да Бог отпушта грехе, а свештеник је томе сведок. Дакле, у психологији постоје две стране: „психолог и пацијент“. У православној вери увек постоје три стране: „Бог – свештеник – духовно чедо." Отуда „покајте се, исповедите се и причестите“. Jер то нису само речи, већ цео живот. Цео процес промене-преображаја душе. Покајање значи имати потребу за Лекаром, спознати своје грехе и извести их на суд Божији. Исповедај се, размисли о својим гресима, запиши их или запамти, прочитај духовну литературу о покајању, о томе како се исправно исповедати. Моли се да ти Господ открије грехе твоjе, макар и молитвом светог Јефрема Сирина. И, савладавши стид, дођи на исповедаоницу, положи главу, себе на Свето Јеванђеље и Крст, као на хируршки сто, и испричај све са покајањем, искрено и без прикривања. И Господ ће преко деснице свештеника просветлити, ослободити те бремена и помиловати душу твоју, исцеливши је од духовне болести-греха. Причешће, вишедневна припрема, молитва, пост, присуство богослужењима. То је читав jуначки труд. И као врхунац његовог "Светиње светима!" — најближи споj-општење са Богом кроз прихватање Најважније Светиње Православља – Тела и Крви Христове. Шта може бити више од овога? Ништа. Бог улази у тебе и cтвара од тебе Себи храм. Бог те освештава. У давна времена неке православне истине и догмати нису откривани оглашенима, верујући да ће моћи да их разумеју тек пошто се крсте, исповеде и причесте Светим Христовим Тајнама. Јер да би човек имао небески ум, благодат Божија мора пре да га просветли. Зато свештеник скоро свакоме ко му дође каже: „Покајте се, исповедите се и причестите“. Мораш да уђеш у благодат Божију, отвориш јој срце и почнеш да живиш црквеним животом, живиш активно, стичући пре свега благодат Светог Духа у Тајнама, да би твоjа душа срела Бога, који ће ти се открити и спасити те. А ми, свештеници, радоваћемо се када још једна душа у свету васкрсне за живот вечни у Христу. Протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru/content/kaysya-ispoveduysya-da-prichashchaysya-pochemu-u-svyashchennika-chasto-na-vse-voprosy-odin

Архимандрит Павле (Пападопулос) – како бркамо морал са гордошћу Када за човека нема разлике између морала и духовног живота, он лако оправдава своју мржњу и гнев према ближњем. То се дешава зато што морална особа придаје супервредност својој „чистоти“. Али ако немате на савести такозване телесне грехе, то вам још увек не даје за право да осуђујете, клевећете, празнословите, оговарате, будете осветољубиви, уображени, похлепни и незахвални. Често упадамо у ову замку придајући изузетан значај моралној чистоти и оправдавајући се у свему другом. Човек се не може спасти девственошћу, ни телесном ни духовном, ако је његово срце испуњено злобом, себичношћу, охолошћу и гордошћу. Веома је важно одржавати унутрашњу равнотежу. Пре свега, то је разумевање сопствених слабости. Морамо се потрудити да избегнемо замку коју нам тако често намешта ђаво, који , као да чак помаже да се стекне ова или она врлина (нарочито морална) – да би потом испунио наша срца поносом, ароганцијом, осећајем сопственог значаја („Ево, стигло!“), а затим нас гурне у много веће грехе тврдоће срца и осуде ближњег, злобе и сујете. Главно је не бити први у овој или оној врлини, већ победити сопствени егоизам. Морални карактер не спасава сам по себи. Спашава покајање, смирење и љубав – љубав према свима, свуда, сваки дан. А ако нам нешто недостаје за спасење, немојмо очајавати. Нека се овај недостатак претвори у прилику да живимо понизног и скрушеног срца. Познајем високо моралне људе који муче колеге и вољене својим хировима и необичностима, иако се често причешћују. Физичка и морална чистоћа их, међутим, не спречава да од зависти огребу комшијин ауто, клевећу своје колеге, туку жену и децу. Знам и не тако моралне људе који саосећају, дају милостињу, не говоре ружно ни о коме, понизно слушају критике на њихову адресу и мирно поздрављају комшију који их грди иза леђа. Ови људи се ретко причешћују, не подносе дуге службе, већ резигнирано подносе епитимију коју им је наложио исповедник, живећи скромно и смерно свој живот. Не желим да кажем да је недостатак морала добра ствар. Само кажем да сам морал није довољан. Духовни живот и морал нису иста ствар, то треба да схватите. Духовни живот је много виши и шири од сваког морала, не уклапа се у шеме и формуле. Одређује се, не дубином пада, већ дубином покајања, не дужином сукње, већ милосрђем према људима. Када се у човековом животу чистота и доброта споје са срдачним подражавањем Христу, то је дивно. Нека тако буде за све нас! Али, у сваком случају, за мене је важније друго. Фарисеји су били чисти, али их је Господ осудио због тврдоће срца, нарцизма и гордости, док су други људи, не тако високо морални, открили за себе пут ка спасењу, захваљујући једноставности, смирењу и покајању. Било је људи који су благодарили за све: и за оно што су имали и за оно што нису имали, а благодат Божија силазила је и мењала их, претварајући блуднице, зликовце и разбојнике у духовно девичанске свете; док многи високо морални људи нису могли да приме благодат у своја срца због тврдоглавости, злобе и себичности. https://www.pravmir.ru/chasto-prichashhaetsya-i-izbivaet-zhenu/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је Свету архијерејску Литургију поводом храмовне славе Св. Атанасија Великог у храму посвећеном овом светитељу у београдском насељу Плави хоризонти. Патријарху Порфирију саслуживали су архијерејски намесник земунски протојереј – ставрофор Божо Бакајлић, протојереји Милош Стојановић и Владан Симић, јеромонах Сава (Бундало), ђакон проф. др Драган Радић и проф. Богословије ђакон Радомир Врућинић. Звучни запис беседе Св. Атанасије Велики је онај светитељ који је изрекао реченицу: „Да је Бог дошао у освај свет. Да је Бог постао човек, како би човек постао бог“, рекао је Патријарх Порфирије на почетку своје беседе поучавајући о догматској истини Христовог оваплоћења. „Рекавши то, знао је добро хришћанску веру. Знао је добро Православну веру. Знао је да је Бог нестворен, беспочетан, да Бога нико никад није видео, да Бога својим умом не можемо познати“, наставио је Патријарх Порфирије указујући да: „када је Св. Атанасије рекао да човек треба да постане бог, знао је да то никако не значи да човек може постати бог по својој природи. Него да човек својим начином живота, уколико је тај начин живота Јеванђељски, уколико је то живот који се труди да колико је год то могуће примени у свом животу заповести Божије, да онда човек постаје способан да учествује у пуноћи, у свему ономе што нам Бог дарује“. „Бог читавог себе дарује људима. Бог је непрестано са нама, али нажалост, ми често, чак и онда када смо у Цркви нисмо свесни те чињенице“, рекао је Патријарх Порфирије истакавши да: „не освећамо, не препознајемо да је Бог са нама. Штавише, ако немамо неке проблеме, ако немамо искушења онда на Бога заборављамо. А понекад идемо толико далеко да заборављамо и то да смо заборавили на Њега“. Св. Атанасије Велики је од наjраније младости своје мисли, своје читаво биће подредио Богу и тиме је спознао Јеванђелску истину коју нам откривају Свети Апостоли и коју Црква својим предањем чува до данас а то је да је Бог постао човек, рекао је у својој беседи Патријарх Порфирије нагласивши да је Бог то учинио не случајно него да би поделио са нама све оно што је наше. Бог је постао човек, нагласио је Патријарх Порфирије да би: „сишао и до најдубље тачке нашег постојања и да би ту онда изнутра, оно што је наш највећи проблем, оно што је наша највећа мука, оно што је највеће искушење, а то је смрт, да би ту изнутра обеснажио смрт. И својим васкрсењем победио тог нашег непријатеља, са нама и за нас, у наше име, имајући у својој личности људску природу. И тиме омогућујући да ми, када учествујемо у Његовом животу, а учествујемо кроз Цркву, учествујемо кроз Литургију Цркве, онда учествујемо и у победи над смрћу. Учествујемо, заправо, већ овде и сада у вечном животу.“ Све то је нама дато, закључио је Патријарх Порфирије напомињући да све то можемо и спознати дубином свог бића, просвећеним умом и чистим срцем. Након Свете Литургије Патријарх Порфирије је са верним народом и свештенством пресекао славски колач. Извор: Радио Слово љубве

Предрага браћо и сестре, драги сви прославитељи, пријатељи и поклоници Тајне Оваплоћења Радостан сам што сам са Вама! Са Вама у заједништву неописиво чудесне Тајне живота; са Вама у нади и вери да смо од Носиоца свеколиког живота, Исуса Христа, живот и примили, и да смо сада, у овом земаљском ходочашћу, на путу ка пуноћи истинског живота. То осећам толико снажније сада, након 20 година своје бискупске службе и 20 година примљеног дара служења у Београду. Свестан сам да оба ова дара нисам заслужио, па управо због тога желим Вама свима, предрага браћо и сестре, још личније проговорити. У тих 20 година сам, наиме, дословно могао опипати колико је судбоносно исправно схватати живот. Живот се, заправо, у свим својим разноврсним бојама и небројеним димензијама богатства објављује искључиво уколико га откривамо у његовом Извору, Извору свег живота, у непојмљивој Тајни Тројединог Бога. У том бесконачном Океану могућности свих могућности; у тој, нотама незаписивој Симфонији космичке бесконачности. Тек у том Извору без извора може се колико-толико наслућивати шта заправо Живот јесте. То је, пре свега, онај Живот о коме говори Исус из Назарета. „Дођох“, каже, „да ви имате живот! И да га имате у изобиљу!“ Исус, дакле, не шкртари са животом. Исусу свакако није драго што живимо у пандемији Цовида-19. Исус се не мири са тим да живимо у страху и неизвесности. Није, наиме, воља Његова да будемо затворени, изоловани, удаљени једни од других, камоли да је жеља Његова да живимо са маскама на лицу. На лицу које одражава наш идентитет, нашу посебност, наше непоновљиво историјско и космичко место. Све то није по вољи Његовој, све то смо нажалост, свесно или несвесно, сами изабрали. Мислили смо да можемо мењати сопствени идентитет и да себе прогласимо „творцима“, „боговима“, „произвођачима“ силе Божје. Не само у подизању величанственог торња у Паризу, и не само у толиким атеистичким и антитеистичним идеологијама и режимима, него и у нашем практичном атеизму, ми сами свесно протерујемо Бога, уклањамо Извор живота, па тиме и здравље. Уместо да живимо узвишеност Божјих синова и кћери, и самим тим достојанство сарадника Божјих, радије бирамо свој ништавни егоцентризам, а тако и нарцисоидност, који нас бацају у реку пролазног. Kада сваке недеље и под сваком великом свечаношћу у Цркви молимо величанствени захвални хвалоспев, познат по првим речима римског оригинала „Те Деум лаудамус“, сваки пут ме, да ми колена клецну, толико дубоко гану следеће речи: „Ти да за наше спасење постанеш човеком, Христе Господе, ниси се устукнуо крила Ђевице.“ Предрага браћо и сестре, зар није невероватно да је баш хришћанство, које је на први поглед тако универзално, али и – чини се за многе – тако апстрактно, и – како многи мисле – неопипљиво, управо толико конкретно, толико опипљиво, непоновљиво историјско, тако елементарно? Баш хришћанство говори о нашем спасењу, о сваком конкретном човеку, конкретној жени, о крилу конкретне Мајке. Може ли постојати нешто конкретније, практичније, свакидашњије, уочљивије, „приручније“? Да, управо хришћанство, које је тако недокучиво и тако универзално, истовремено је и најопипљивије и најконкретније. Само хришћанство даје јасну улогу и смисао микро и макрокосмосу, и омогућава нам целовито разумевање свих односа, свих релација и корелација, разумевање свих улога, свих служби, свих задатака и свих могућности. Зато и ова пандемија – коју неки називају „пошаст“, а други се њоме баве само једнострано и једносмерно, док је се трећи само боје, од ње беже и чекају вакцинацију – може за нас постати истинска пророчка снага. Није ли још одавно записано: „Бог увек прашта. Човек је способан да прашта, мада ретко то чини. Али природа никада не прашта.“ Природа, наиме, и не може да прашта. Не може, јер или функционише по од Бога датим законима или сама нужно постаје бунт, отпор, болест, носилац смрти. Пандемија је зато најопаснији бунт нашег неусклађеног односа живота и Живота. Човек је разумно и слободно биће које може да схвата, али често не жели да схвати; човек може логично, нормално и, дакле, морално деловати; истовремено, он може да чини и не жели чинити; може рећи „не“, може окренути леђа добру, истини, хармонији, па тако и здрављу. Специфичност нашега времена јесте у томе да се човек бори само за, у једнодимензионалном смислу, аутономију; за независност у смислу самодовољности, што значи: изван заједнице; за слободу у апсолутном смислу, а такву слободу у апсолутном смислу може живети само потпуно савршено биће – Бог. Оваквим схватањима се, на несрећу, углавном препустила целокупна савремена наука о човеку, антропологија, веома често и савремена филозофија, и, нажалост, ту и тамо и сама теологија. Па и сама Христова Црква се из тих нелогичних разлога поделила. Медији, опет, по својој психолошкој законитости искључиво говоре о сензацијама свакога времена. Зашто је, дакле, истинско славље Божића тако битно? Управо зато што нам само Бог може рећи ко јесте Бог, и ко јесте човек, и какав људски живот треба да буде. Само зато је, наиме, Бог постао човек. Зато је сам чин гледања, расуђивања, прихватања и поистовећења са Богочовеком – Исусом Христом, и прослављање Његовог оваплоћења, једини излаз из свих данашњих редукција живота. Ако нам данас пружају вакцине – које су састављене и из манипулисаних ћелија људскога бића, из људских фетуса – и говоре нам да нам дају лек, онда нам заправо на дуге стазе пружају нови ЦОВИД. А Божић је, пре свега, величанствено славље живота по законима Бога Створитеља. Не може нам себична људска рука, која тражи новац и славу, донети здравље. То може само безусловна љубав склопљена у нераскидивом брачном завету, која се бесплатно даје, живи и рађа живот у мајчинском крилу. Због своје несебичне љубави, мајчинско крило именујемо „чистим жртвеником себедаровања“. Није савременик Светог Саве, Свети Фрањо Асишки без разлога задрхтао на речи пророка Исаије (Ис 1, 2-3): „Чујте, небеса, и слушај земљо (…); Синове одгојих, подигох, а они се одвргоше мене. Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а (…) народ мој не разумије!“ Спознавши ове речи, Свети Фрањо је одмах израдио оно што данас називамо „јаслице“ или „Витлејем“. И пред њима је клечао, молио и вапио, да би и он, и сва браћа његова фрањевци спознали и свесно се опредељивали искључиво за добро. Од срца желим, браћо и сестре, да и ове године имамо времена да читамо тај „револуционарни“ текст највећег пророка и времена да пред јаслицама контемплирамо пресудну битност отеловљења самог Бога. Свеукупно нас може излечити само наше слободно и целовито сједињење са Богочовеком Исусом Христом. Ево зашто је свето богослужје од судбоносног значења за свакога од нас. Вера и богослужје нису намењени привилегованима. Они су дар за све: „Да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (…) хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком мјесту, подижући свете руке“ – позива нас апостол народа. Искрено се молим за свакога понаособ, за све наше породице и све наше заједнице, да бисмо новим, дубљим открићем Божића заживели наше ново заједништво, нову близину, нову радост. Нека нас, дакле, Новорођени уведе и током целе Године Господње 2021. води интегралном здрављу. „Тебе, стога, Новорођени, молимо: помози слугама и слушкињама својим!“ – закључимо речима захвалног хвалоспева. Мир Божији: Христос се роди – уистину се роди. А ја Вас, браћо и сестре, најпонизније благосиљам: У Име Оца и Сина и Духа Светога. + Станислав Хочевар надбискуп и метрополит београдски Извор: Београдска Надбискупија

”Често као хришћани стављамо сенку пред другим човеком не желећи да у њему видимо икону Христову. Често пута злоупотребљавамо слободу и сматрајући да чинимо и творимо слободу у Христу заправо радимо шта хоћемо и како хоћемо. То није слобода. То је ”слобода” овога света и века, а слобода у Цркви Божјој је слобода у послушности и држању заповести Божјих” - рекао је Епископ Херувим. У Недељу Светих отаца, дана 31. маја 2020. године, на светој Литургији у храму Преподобне матере Параскеве на Доброј Води началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, први парох вуковарски, протојереј-ставрофор Миљен Илић, други парох вуковарски, јереј Вукашин Цветојевић и ђакон Војислав Николић. Овом приликом Епископ Херувим служио је парастос блаженопочившем протојереју-ставрофору Јовану Радивојевићу, пароху доброводском који је оставио дубок траг у летопису ове парохије. Архипастир се у богонадахнутој беседи обратио верном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе, нека буде на здравље и на спасење ово наше сабрање на Доброј Води. Данас смо на почетку јеванђелског одељка чули ”Дошао је час да се прослави син Божји”, а заједно са Сином Божјим да се прослави и целокупан Очев Домострој спасења. Та радост и Тајна нас је сабрала овде. Тајна Божјег спасења треба да нам је непрестано пред очима, у нашим мислима и осећањима, требамо да размишљамо о Божјем промислу који јесте да целокупна творевина има вечну радост. Ако живимо у љубави и милости Божјој, испуњавамо заповести Божје и творимо их на начин на који их требамо творити, онда испуњавамо слободу, љубав и наду и све врлине које нас узносе ка Небу. Празник Вазнесења Господњег показује нам да нас овоземаљско и гравитацијом усмерава ка доле, док је наша Небеска Држава, Царство Небеско које је заправо испуњење Божјег Домостроја спасења. Реч Божја записана у Јеванђељу јесте Реч вечнога живота, блага Реч која даје утеху и буди осећања усмеравајући нас ка нашем почетку, тј. ка Христу. То је суштина живота. Често као хришћани стављамо сенку пред другим човеком не желећи да у њему видимо икону Христову. Често пута злоупотребљавамо слободу и сматрајући да чинимо и творимо слободу у Христу заправо радимо шта хоћемо и како хоћемо. То није слобода. То је ”слобода” овога света и века, а слобода у Цркви Божјој је слобода у послушности и држању заповести Божјих. Тако се испуњава слобода, у послушности. Послушност у Цркви Божјој изграђује слободу. Наша слободна воља је у томе да прихватимо Христову слободу, да охристовимо нашу слободу како би имала пуноћу, вечну љубав и вечно праштање. Празници кроз које смо прошли, Васкрсење и Вазнесење, и Света Педесетница која је пред нама су Тајне Живота које нам се откривају и испуњавају на свакој Литургији. Отварају нам се дарови светотајинског живота у Цркви. Нема живота ван заједнице и Цркве Божје. Ту је Живот и Тајна, ту је чудо и све оно што је саткано у бићу свакога од нас – да тражи своју пуноћу и испуњење, своју утеху у овом животу. Ако живимо на такав начин и поштујемо све оно што нам је Господ оставио онда смо небески народ који испуњава заповест Христову и који не затамњује лик Христов ни пред чијим лицем. Не можемо ставити међу једни између других и да не видимо Бога једни у другима. На светој Литургији и ми свештници и сав народ говоримо ”Христос посреди нас”. Христос треба заиста да буде међу нама, да га осетимо и да га загрлимо, да видимо икону Божју у другом човеку јер тако се усмеравамо ка Царству Божјем и испуњавамо Очев Домострој спасења утемељен на Празницима које смо прошли. Данашњи празник Отаца Првог васељенског сабора је тестамент живота у Цркви Божјој. Оци Првог васељенског сабора борили су се да сачувају учење о божанској и човечанској природи у Господу. Јер човечанска природа са својим Творцем једино тако. Бранили су веру од јеретика који су погрешно учили о Господу Исусу Христу. Својим учењем оци су нам покушали пренети тестамент који непрестано на Литургији понављамо као основу наше вере и пуноћа живота у Цркви Божјој. Ту је све оно што требамо да знамо о вери, то је основни катихизис. Још један догађај нас је сабрао овде, да се сетимо нашег оца Јована који се нажалост несрећним догађајем преселио, верујемо, на Небеса. Тамо је сигурно са светима и данас је служио свету Литургију овде са нама славећи Име Божје које је проповедао и са којим је живео. Заиста верујемо и надамо се у Промисао Божји да је то тако, да је његова душа заиста била данас овде са нама и да смо се заједно са њим молили. Благослов Божји је увек присутан када се сећамо својих уснулих предака, својих уснулих старешина који су нас увек руководили ка Царству Божјем и усмеравали нас ка Путу Јеванђеља. Знамо да смо добри пастири ако следимо своје старешине, ако слушамо из њихових уста благу Реч, благу Реч која нас води ка Царству Божјем. То смо увек могли чути из његових уста. Ту благу Реч Јеванђеља која нас усмерава ка Литургији вечнога живота. Када тако живимо и преносимо такву реч онда свако од нас, ја први, можемо да записујемо Име Божје у историју овога света и да будемо они који носе суштину живота у свом срцу и души. Нека је благословен данашњи дан и нека је благословено ово данашње сабрање овде на Доброј Води и да нас благослов Божји и љубав Божја непрестано позива у ову светињу. Да се сабирамо, да се Богу молимо и да заједно са свима славимо Бога у Три Лица сада и кроз сву вечност. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

На празник Светих Кирила и Методија, у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Буково служена је света архијерејска Литургија. Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко. Лепоти богослужења допринело је певничко појање јеромонаха Еноха, архиђакона Илије и монаха Платона. У архипастирском обраћању Eпископ Иларион је нагласио да врло често нисмо свесни благодати рођења у православној земљи, у истинитој вери где нам је све дато пред очима. Тумачећи Јеванђеље о исцељењу слепорођеног, владика је истакао да је тај слепи од рођења био трезвенији, мудрији и благодарнији од свих књижевника и фарисеја који су провели живот тумачећи пророке али због озлобљености срца нису успели да препознају Христа Спаситеља, и приметио да и данас врло често не познајемо и не испуњавамо закон Божји у мери у којој је то нама спасоносно и корисно. Своју беседу владика је закључио речима Светог Никодима Архиепископа пећког – „Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо“. Извор: Епархија тимочка