Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'чека'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Преносим молбу митрополита Јеротеја Влахоса, да се помолите за православног хришћанина Антонија који чека смртну казну у наредних пар дана. Френк Атвуд који је осуђен за киднаповање и убиство осмогодишње девојчице Вики Лин Хоскинсон у септембру 1984. је одувек тврдио да није крив за злочин. Док се налазио у затвору са максималним обезбеђењем, он се обратио у Православље и крштен је са именом Антоније преко манастира светог Антонија у Аризони. Он је изучавао веру, молио се и био у преписци са истакнутим православним личностима из Грчке, као што је митрополит Атанасије лимасолски који га је посетио у затвору пре пар година, али му није дозвољено да га види. Исто тако, он је у контакту и са митрополитом Јеротејем Влахосом који је написао овај текст у наставку. Френк је скоро објавио изјаву која се тиче егзекуције смртоносном ињекцијом која му предстоји. Молимо се сви за њега, на његову молбу и молбу двојице православних митрополита. „Зовем се Френк Атвуд и моја егзекуција је одређена за 8. јун 2022. године од стране државе Аризона. Осуђен сам на смрт због злочина који нисам учинио, али ћу пустити да докази, подржани стручњацима и аргументи које су изнели моји адвокати говоре у моју невиност. Ја ћу коначно осетити слободу од земаљских окова који су осакатили моје тело и узроковали неописив бол. И нећу више живети у свету у коме други осећају бол само због мог постојања. Породици Вики Лин Хоскинсон искрено могу да кажем да иако знам да никада нећете поверовати да је нисам отео… заиста нисам! То, ипак, не мења чињеницу да је ваш бол огроман као што и моја дубока молитва је да ће вам моја смрти пружити одређени облик олакшања и завршетка непрекидне патње и мучења. Молитва за човека који чека смртну казну – Митрополит Јеротеј Влахос Пре пар година сам започео преписку са човеком који чека смртну казну у Аризони, Антонијем. Он је оптужен за врло озбиљан злочин и он пориче да га је учинио и изгледа да је у праву. Осуђен је на смрт. Он се сам неколико пута жалио правном систему САД и остао је у затвору са максималним обезбеђењем много година, све до коначна пресуда није донесена. Повод за нашу преписку је било изучавање моје књиге „Православна психотерапија“ и других књига које су објављене на енглеском језику, а које су оставиле утисак на њега. Послао ми је прво писмо и ја сам му одговорио на то, али и на друга писма која сам сада сакупио и која су укупне дужине од око 100 страница откуцаних крупнијим фонтом. Пошто је чекао коначну пресуду за дефинисање дана за његову егзекуцију, био је преокупиран различитим духовним дилемама. Крштен је у Православље у затвору, живи у покајању, молитви, служио је мирјанским чином, молио се на бројанице, али је највише био заинтересован како да стекне умно-срдачну молитву да би, када буде убијен, могао да прође митарства, како ми је писао, и да сусретне Христа у Рају. Са одговорима које сам му послао, покушао сам да га руководим у духовном животу у овом тешком периоду, да га оснажим да смело сусретне смрт. Изненадило и на неки начин дирнуло да сам у преписци са човек који чека смртну казну и да га припремам за смрт! Овакав догађај се никада није догодио у мом животу, иако духовно руководим већ 50 година, да припремам некога за смртну казну, за толико дуго времена моје службе. Као што је познато, у Грчкој је смртна казна укинута и зато немамо слична искуства. Једног дана ће ова преписка бити објављена и читалац ће моћи да види како је овај благословени човек размишљао и како је прихватио моје руковођење. Пре пар дана ми је послао писмо и обавестио ме да је његова смртна казна дефинитивно одређена за почетак јуна, то јест, за пар дана. Он ми је написао да су сада мере обезбеђења још строжије. У свом писму он има три молбе. У првој ме моли да се моли да нешто буде учињено да не мора да пије из „чаше егзекуције“. Друга молба гласи: „Ако Бог у Својој неограниченој љубави и мудрост, зна да је најбоље за мене да будем убијен да бих прошао кроз митарства и уђем у рај, преклињем вас да се молите да имам снаге на крају, да будем храбар и да имам поверења у Бога!“ Трећа молба је тражила „коначну поуку“. Написао је: „Јако бих волео да чујем од вас коначну поуку коју ми можете дати. Молим вас! Времена је мало, тако да вас молим да ми пошаљете мејл што пре. Наставићу да се молим за вас и Нафпактоса у свакоднедним молитвама!“ Прекрстио сам се и одговорио му. Разлог за објављивање ове чињенице је да снажно молим све оне који читају овај текст, да се моле за мог пријатеља Антонија или да му укину смртну казну ако је то могуће, или да настави са смелошћу и поверењем у Бога и да, наравно, сусретне Христа Кога је волео у затвору са најстрожим обезбеђењем.“ Помолимо се: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј слугу Твог Антонија“. https://tvrdjavaistine.wordpress.com/2022/06/04/molitva-za-coveka-koji-ceka-smrtnu-kaznu-mitropolit-jerotej-vlahos/
  2. Пише: О. Дарко Ристов Ђого Било је то првих дана након децембарске агоније, оних дана када је Вања још долазила сваки дан да ми дадне Дексазон и Лонгацеф, а ознојене мајице се смјењивале на мени. Размишљао сам да ми је година готово као Ристу када је отишао – мени тада 37, њему је било 38, и да је сваки дан заиста Божији дар. Размишљао сам о свакоме о кога сам се у животу огријешио и о потреби да сазна да ми је жао. Размишљао сам како да промијеним свој живот, себе. Гледао сам изнад главе овај наш породични иконостас, Христов лик, Богородице како га држи, Јованов, Павлов, Теодора Вршачког, кога ми је ономад са сузама донио добри Драган. Гледао гусле. Нисам могао да читам. Није ми ни било потребно. Све што сам имао да кажем или сам знао наизуст, или је без ријечи текло из срца. И шта да промијеним? Шта није ваљало? Од тада се много шта промијенило. Борба са собом, коју као свештеници, борећи се за друге, често оставимо по страни, опет је постала моја свакодневица. И стопила су се искуства толико људи који су ми се икада обратили у Цркви са мојим агонијама и радостима. Настао је један мали подсјетник душе. Сав саткан од малих заповијести. Најприје, као на крају Острва, могао сам само да кажем свима око себе: „не чини великог гријеха!“ Како једноставна и како заборављена мисао! Јесте, и најмања заповијест скретање је са пута, али није узалуд онда речено: „не чини великог гријеха!“ Јер гријех се обрнуо у овом времену смутње. Долазили су ми не једном сасвим унесрећени људи да се позабаве ситницама, али без икаквог осјећаја да су и њихове душе и тијела страдала од блуда или лажи. И док се ми бавимо „узнемиреношћу“, узрок те узнемирености је пливао међу нама. И потпуно је неважно било да ли смо правдали своје бродоломе са „ја сам њу волио“ или са „ја њу нисам волио“ – људи су се крхали по пучини живота и сматрали да је њихов највећи проблем пар мишева у потпалубљу. Некада ми је рекла Ања: „Дарко, биће страшно живјети у свијету без бака!“ „Како, Ања, без бака?“ „Без оних дивних бака, у марамама, без њих, мислим.“ И заиста хоће. Данашњи човјек неће да одрасте. Он се квари – ријетко ко да се сачувао од гријеха и порока, дакле: нисмо остали дјеца – али остајемо дјетињасти. То је императив културе коју живимо: вјечито млад. Одлучио сам и то да промијеним. Да ми је вријеме да баталим мајицу и џепарице, када нисам у мантији. Да ставим заврату, када пођем у Цркву. Кажу ми: „оче, види се да волите браћу нашу Србе у Црној Гори“. Волим их, срце су мога срца. Али ја носим заврату јер Ристо није ни стигао да је стави. Носим јер, од како се упокојио Шашо Ђого, не знам да ли је још неки Ђого и стави на главу. Ако потрају дани, хоћу да будем ђед са завратом. Историју је немогуће вратити уназад. Али се и „Ђогима“ и Србима могуће обновити, опет се наћи у очима бољих од нас. Пазите на дјецу. Дајте им и пажње и љубави и ускратите им сву пажњу баш из љубави. Тражите на вјечитој оштрици и нелакој ивици ону мјеру у којој ћете пустити дјецу да не буду изопштеници из свијета својих вршњака, али и штитите их својом љубављу, предачким причама, вашим понашањем, од свијета у коме је најприхватљивије да увијек носе тренерку и да узрасту у хиперсексуализоване објекте тржишта. Волите их не сведозвољавајућом замјеном за љубав већ љубављу. Учите их да пјевају и старе пјесме и Даницу Црногорчевић. Да знају за Косово, да знају шантићевску Отаџбину, не само као пјесму, већ као осјећај и оринентацију на путу. Да знају да то што су рођени као Срби значи само онолико колико обавезује. Повјерујмо у спасење, у то да га још има. Да ово у чему јесмо није оно што треба да буде. Нама данас толико недостаје те потраге за спасењем, за очајним вапајем Петра који тоне док гледа Христа како ходи по води. Пропио си се – устани, бори се. У смјени постеља ти је отишла младост – окрени се, нађи биће коме ћеш служити, које ће ти служити, проживите чисто. Убили сте дијете – родите и покајање и дијете. Спасења има, рука дивнога Христа чека, само је ми не тражимо, јер очекујемо да нас Он прво обузме, па узме за руку. Очекујемо да нам се прво Он саобрази, па да ми кренемо Њему. А рука Његова је ту, само је наша најчешће на телефону. И нека ту буде крај. Треба свакако оставити све што смо прочитали тога дана на маргинама душе а њу поклонити само оним Богонадахнутим – Пророцима и Апостолима, Златоусту и оцу Јустину. Да на сваку ријеч коју сам написао и на сваку ријеч о ријечи коју сам написао долази по мало чтења свештених списа – сијали бисмо као народ. Свако од нас је бескрајно мањи од онога на шта га Богочовјек позива и нико није толико нечист да промјеном живота не може постати опет човјек. Пуно је и ово речено. И зато, по оца Лазара ријечи: И то је то, И ником ништа. https://www.in4s.net/spasenja-ima-ruka-divnoga-hrista-ceka-samo-je-mi-ne-trazimo/
  3. "Очекујемо да нам се прво Он саобрази, па да ми кренемо Њему. А рука Његова је ту, само је наша најчешће на телефону" Пише: О. Дарко Ристов Ђого Било је то првих дана након децембарске агоније, оних дана када је Вања још долазила сваки дан да ми дадне Дексазон и Лонгацеф, а ознојене мајице се смјењивале на мени. Размишљао сам да ми је година готово као Ристу када је отишао – мени тада 37, њему је било 38, и да је сваки дан заиста Божији дар. Размишљао сам о свакоме о кога сам се у животу огријешио и о потреби да сазна да ми је жао. Размишљао сам како да промијеним свој живот, себе. Гледао сам изнад главе овај наш породични иконостас, Христов лик, Богородице како га држи, Јованов, Павлов, Теодора Вршачког, кога ми је ономад са сузама донио добри Драган. Гледао гусле. Нисам могао да читам. Није ми ни било потребно. Све што сам имао да кажем или сам знао наизуст, или је без ријечи текло из срца. И шта да промијеним? Шта није ваљало? Од тада се много шта промијенило. Борба са собом, коју као свештеници, борећи се за друге, често оставимо по страни, опет је постала моја свакодневица. И стопила су се искуства толико људи који су ми се икада обратили у Цркви са мојим агонијама и радостима. Настао је један мали подсјетник душе. Сав саткан од малих заповијести. Најприје, као на крају Острва, могао сам само да кажем свима око себе: „не чини великог гријеха!“ Како једноставна и како заборављена мисао! Јесте, и најмања заповијест скретање је са пута, али није узалуд онда речено: „не чини великог гријеха!“ Јер гријех се обрнуо у овом времену смутње. Долазили су ми не једном сасвим унесрећени људи да се позабаве ситницама, али без икаквог осјећаја да су и њихове душе и тијела страдала од блуда или лажи. И док се ми бавимо „узнемиреношћу“, узрок те узнемирености је пливао међу нама. И потпуно је неважно било да ли смо правдали своје бродоломе са „ја сам њу волио“ или са „ја њу нисам волио“ – људи су се крхали по пучини живота и сматрали да је њихов највећи проблем пар мишева у потпалубљу. Некада ми је рекла Ања: „Дарко, биће страшно живјети у свијету без бака!“ „Како, Ања, без бака?“ „Без оних дивних бака, у марамама, без њих, мислим.“ И заиста хоће. Данашњи човјек неће да одрасте. Он се квари – ријетко ко да се сачувао од гријеха и порока, дакле: нисмо остали дјеца – али остајемо дјетињасти. То је императив културе коју живимо: вјечито млад. Одлучио сам и то да промијеним. Да ми је вријеме да баталим мајицу и џепарице, када нисам у мантији. Да ставим заврату, када пођем у Цркву. Кажу ми: „оче, види се да волите браћу нашу Србе у Црној Гори“. Волим их, срце су мога срца. Али ја носим заврату јер Ристо није ни стигао да је стави. Носим јер, од како се упокојио Шашо Ђого, не знам да ли је још неки Ђого и стави на главу. Ако потрају дани, хоћу да будем ђед са завратом. Историју је немогуће вратити уназад. Али се и „Ђогима“ и Србима могуће обновити, опет се наћи у очима бољих од нас. Пазите на дјецу. Дајте им и пажње и љубави и ускратите им сву пажњу баш из љубави. Тражите на вјечитој оштрици и нелакој ивици ону мјеру у којој ћете пустити дјецу да не буду изопштеници из свијета својих вршњака, али и штитите их својом љубављу, предачким причама, вашим понашањем, од свијета у коме је најприхватљивије да увијек носе тренерку и да узрасту у хиперсексуализоване објекте тржишта. Волите их не сведозвољавајућом замјеном за љубав већ љубављу. Учите их да пјевају и старе пјесме и Даницу Црногорчевић. Да знају за Косово, да знају шантићевску Отаџбину, не само као пјесму, већ као осјећај и оринентацију на путу. Да знају да то што су рођени као Срби значи само онолико колико обавезује. Повјерујмо у спасење, у то да га још има. Да ово у чему јесмо није оно што треба да буде. Нама данас толико недостаје те потраге за спасењем, за очајним вапајем Петра који тоне док гледа Христа како ходи по води. Пропио си се – устани, бори се. У смјени постеља ти је отишла младост – окрени се, нађи биће коме ћеш служити, које ће ти служити, проживите чисто. Убили сте дијете – родите и покајање и дијете. Спасења има, рука дивнога Христа чека, само је ми не тражимо, јер очекујемо да нас Он прво обузме, па узме за руку. Очекујемо да нам се прво Он саобрази, па да ми кренемо Њему. А рука Његова је ту, само је наша најчешће на телефону. И нека ту буде крај. Треба свакако оставити све што смо прочитали тога дана на маргинама душе а њу поклонити само оним Богонадахнутим – Пророцима и Апостолима, Златоусту и оцу Јустину. Да на сваку ријеч коју сам написао и на сваку ријеч о ријечи коју сам написао долази по мало чтења свештених списа – сијали бисмо као народ. Свако од нас је бескрајно мањи од онога на шта га Богочовјек позива и нико није толико нечист да промјеном живота не може постати опет човјек. Пуно је и ово речено. И зато, по оца Лазара ријечи: И то је то, И ником ништа. https://www.in4s.net/spasenja-ima-ruka-divnoga-hrista-ceka-samo-je-mi-ne-trazimo/ View full Странице
  4. Узрок одлагања Причешћа је тај што онда човек упада у лењост, и хлади се топлина страхопоштовања и Божанске љубави. Одлагање му омогућава да безбрижно и непажљиво проводи живот, немајући страха у својој души, уздржаности у осећањима и предострожности у својим покретима, а такође му дозвољава и потпуну самовољу у узимању хране, изговарању појединих речи, гледању неприкладних призора и слушању неприкладних ствари, тако да он постаје сличан коњу, који немајући узде упада у провалију греха. И то се заиста дешава свима онима који одлажу причешћивање, што спознајемо у свакодневном искуству и пракси. Чуде ме они хришћани који су колико је то могуће достојни, али који такође не журе да се Причесте. Како они могу да добију освећење и радост од Божнских Тајни, како је рекао Кавасила, чије смо цитате навели у почетку? Како они могу да угасе огањ својих страсти, ако се не причешћују Пречистим Тајнама, које изгоне сваку слабост, умирују и умртвљују телесне и друге страсти, сагласно светом Кирилу? Како они могу да очисте свој ум, просвете свој разум, да оснаже душу не причешћујући се Телом и Крвљу нашега Господа, Који и јесте истинско очишћење, истинска лепота, истинско просвећење и благородност душе, како нам је претходно рекао божанствени Златоуст? Или како могу да побегну од тог мисленог фараона и из Египта горког и пропратног греха, када нису запечаћени Часном Крвљу Христовом, како је говорио Григорије Богослов? Или како они могу у свом срцу да распламсају Божанску љубав, духовну радост, Божански мир и остале плодове и дарове Светог Духа, не причешћујући се Телом и Крвљу љубљеног Сина Очевог и Јединосушног Светом Духу, Који и јесте наша непрекидна радост и мир, према речима Апостола (погл. Еф. 2, 14) и извор свих добара? Ја не знам и чудим се како хришћани данашњих времена могу да празнују недељу, или друге празнике у току године и да се духовно радују истинском радошћу ако се непрестано не причешћују Божанским Причешћем, које и јесте узрок и повод за свако славље и свечаност. Дакле, безусловно, ти који се не причешћују непрекидно се лишавају (о туге!) свих тих небеских и Божанских блага, а при свему томе су још и преступници заповести нашега Господа, како смо већ рекли, и Апостолских Правила, и саборних Канона, и поука Светих Отаца, чија смо сведочења наводили. И они потпадају под казну одлучења, коју налажу Божанствени апостоли и Антиохијски сабор, како смо раније детаљно образложили. Такви људи својим одлагањем причешћивања дају простора ђаволу да их увлачи у различите грехе и многа друга искушења, како каже Божанствени Кирил Александријски: “Удаљавајући себе од Цркве и Причешћа, они постају Божији непријатељи и пријатељи злих духова”. И Божанствени Златоуст каже: “Много се удаљивши од Причешћа, бише уловљени од мисаоног вука”29. То јест зато Господе ја често приступам Тајни и причешћујем се, јер се бојим да удаљавајући се на дуго време од Светог Причешћа нећу бити покривен благодаћу30, и бићу уловљен од мисаоног вука, који ће ме умртвити. Преподобни Паладије прича како је ава Макарије Египатски исцеливши жену која је под утицајем ђавола људима изгледала као коњ, дао јој следећи савет и рекао:”Жено, никада не одступај од Причешћа Светим Христовим Тајнама, већ се често Причешћуј, јер је ђаволски утицај деловао на тебе пошто се ниси Причестила пет недеља, и зато је ђаво нашао простора и мучио те”31. На сличан начин је и божнствени Златоуст тога дана када је био рукоположен, исцелио једног поседнутог и поучавао га да често иде у Цркву и приступа Божанским Тајнама са постом и молитвама, да га зли дух не би кушао убудуће. Тако о томе пише у житију Светог Симеона Метафраста: “Неки безумни муж, будући поседнут нечистим духом је утрчао у Цркву избацујући пену из уста са исплаженим језиком, тако да су сви видели тај одвратан призор. И тада су сви почели да моле ту свету душу – божанственог Златоуста, да се он помоли за исцељење страдалника. Он је том човеку рекао да се приближи, погледао га с љубављу, и прекрстивши га својом руком призвао Име Свете Тројице, наредивши злом духу да изађе. И тог тренутка док је то говорио, реч је постала дело, и човек се истог момента ослободио страшне болести коју су проузроковали зли духови. После тога га је Светитељ подигао и посаветовао да буде ревностан у посећивању Цркве и Причешћивању Божанским Тајнама, да пости и да се моли. “Јер ако тако будеш поступао, – рекао је он, – непријатељ те више никада неће мучити, и нећеш бити уловљен у његове мреже”. Чујете ли браћо моја какве невоље трпе они који се не причешћују често, већ се удаљују од Тајни? Чујете ли да постају и поседнути, и да се претварају у неразумне животиње, као што се у древно време цар Набукодоносор преобразио у бика? И они то праведно преживљавају јер могу од људи да постану богови по благодати захваљујући непрестаном Божанском Причешћу, али то не желе, већ удаљујући се од Божанског Причешћа, губе и људски лик који поседују и постају неразумне животиње, предајући се у власт сатани како каже Псалмопевац: “Погинуће они који удаљују себе од Тебе” (Пс.72, 27). То јест, Господе ето како потпуно гину они који се удаљују од Твоје благодати. А да не говорим о онима који не журе да се Причесте и које изненадна смрт затиче неспремнима, јер остају без Божанског Причешћа. Шта ће бити с њима несрећнима? Какав страх и ужас тада пролази њихова душа која је тога могла да се ослободи захваљујући честом Причешћивању, како је рекао Божанствени Златоуст. Боже буди милостив њима! Дакле, браћо моја, пошто нам ретко причешћивање доноси тако велике и неизрециве невоље, а често Причешће нам дарује толико висока, велика, небеска и натприродна добра и у овом и у будућем животу, зашто онда толико одуговлачимо са причешћивањем? Зашто се уз потребну припрему не спремамо за Причешће Божанским Тајнама, ако не сваки дан, а онда барем сваке суботе или недеље или сваког празника? Требало би да са великом радошћу често прибегавамо Светој Трпези и сједињујемо се са Најслађим Исусом Христом, Који и јесте сав наш живот, дисање, биће и сва нада и спасење наше, да бисмо заувек били сједињени и нераздвојни с Њим и у овом и у будућем животу. Ми се међутим саглашавамо и радујемо томе да одлажемо причешћивање и да удаљујемо себе од Њега. Ако нас неко и на један дан лиши свакодневне трпезе, која се састоји од телесне хране, ми смо тужни и узнемирени, и то нам се чини већим злом, него што се на дан, и на два, и чак и читаве месеце лишавамо духовне и небеске Трпезе Божанских Тајни. О великог безумља, које чине данашњи хришћани не видећи разлике између телесног и духовног! Јер прво прихватају са свом љубављу, а друго уопште не желе. Многи богољубиви хришћани троше много новца, улажу велике напоре, подносе многе опасности и на мору и на копну како би се у Јерусалиму поклонили Живоносном Гробу Господњем и другим светим местима. И затим се радују када их називају поклоницима тих светиња. Многи пошто чују да се у неком далеком месту налазе свете мошти неког Светитеља, одлазе с великом припремом како би му се поклонили и добили благодат и освећење. Али да се Причесте Пречистим Тајнама и да се удостоје да добију не Живоносни Гроб, ни света места, ни мошти светих, већ Цара свих и Светог светих, они или имају малу жељу или их то уопште не занима. Да би отишли на света места, они троше и новац, и прелазе дуг пут пешке, и подносе многе опасности, док за Причешће није потребан ни новац, ни дуга пешачења, ни подношење опасности. Довољно је само отићи скрушен на исповест, испунити епитимију и припрему, и одмах постати Христов сателесник и сакрвник. И без обзира на сву једноставност, сви се опет немарно односе према томе и даље одступају од Причешћа. Ах, браћо моја, када би ми само једном мисленим очима наше душе видели каквих се високих и великих блага лишавамо, не само да би се непрестано причешћивали, већ би уложили све своје снаге да се припремамо и причешћујемо и сваки дан ако за то постоји могућност. Дакле, ако смо досад били немарни у односу на Свето Причешће, одсада и надаље, молим вас из дубине свог братског срца, да се пробудите из тешког сна лењости, и да се припремите и потрудите. И ако неко од оних који имају духовну власт покуша да нас спречи у овом богоугодном делу, да одмах не охладнимо топлоту своје решености и да не очајавамо, не, већ да паднемо на колена, и целивамо као блудница његове ноге, и упорно куцамо на врата молећи за дозволу. И наравно, не верујем да би неко био толико тврда срца да нас спречи видећи нашу пламену спремност да приступимо Светом Причешћу. И више од тога, без обзира колико он био суров, и немао страха да наруши тај погубни обичај установљен у таквој одлуци, његово срце би попустило и дао би нам дозволу да учинимо оно што желимо. св. Никодим Светогорац и св. Макарије Kоринтски – ДУШЕKОРИСНА KЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА
  5. Od 1. septembra fb prelazi na novi izgled, tog i sad ima kao opcija, a onda ce da bude kod svih. Sto se mene tice, novi izgled je ruzan k`o pacov, ali to manje-vise. Ono sto je glavno je da su najavili da ce da potpuno izmene news-feed, odnosno cuvenu "pocetnu stranicu", gde svi mi cesto odemo da vidimo sta prijatelji kazu i postavljaju. Ubuduce, dakle, bice algoritam takav da se mnogo vise insistira na grupama i manjem broju "bliskih prijatelja" (njihova rec), dok ce uobicajene novosti da budu potisnute u neki treci plan, ako ne i sasvim ukinute. Ja vec nekoliko dana unazad na toj pocetnoj stranici sa novostima od prijatelja vidim poruke stare najmanje 10 sati, a vecina ih je od pre dan-dva, dok su neke stare po tri dana ili cak i vise. Ovo proverite kod sebe, jer mi se ovih dana desavalo u nekoliko navrata da odlaskom na profil nekog od prijatelja nadjem nove poruke meni vrlo bitne, kojih uopste nije bilo ni u kakvoj najavi u novostima. Ocigledno je da sve ide u tom pravcu da se ljudi uguraju u torove, tj. da se sto vise ogranici sloboda naseg kretanja po ovom mestu, sasvim nalik na slicne pokusaje tokom ovog blamiranja sa virusom. Sto se mene tice, ako tako nastave, ja cu vecinu svoje aktivnosti da prebacim na ruski VK (Vkontakte), koji je najpribliznija alternativa fb-u, i u nekim stvarima i bolje odradjena. Nadam se da ce i prijatelji da porazmisle o ovome, pa da ako se pokaze da je to osnovano i razborito, lepo svi polako tamo predjemo u svoje vreme. Pogledajte i sami, podvlacenja su moja. ... https://www.pocket-lint.com/apps/news/facebook/150761-the-new-facebook-update-how-the-all-new-design-looks-and-works
  6. Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, служио је свету Литургију у недељу 12. по Педесетници, 8. септембра 2019. године, у Алмашком храму у Новом Саду, уз саслужење братства наведеног храма. Ићи за Христом не значи ништа друго него ићи са Њим заједно на Голготу, узети свој крст, узети оно што нам – по милости и доброти Божјој – овај живот доноси и без роптања поћи за Христом. Проживети своју личну голготу заједно са Њим, али надајући се и верујући да нас чека Васкрсење, спасење и живот вечни, навео је архијерејски намесник новосадски први, беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи. Прота Миливој је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја о пензионисању протопрезвитера Славка Ћирина, донесену на основу испуњених услова за пензионисање. Према речима архијерејског намесника новосадског првог, до постављања новог пароха – досадашњу парохију оца Славка привремено ће опслуживати протопрезвитер Бранко Вујиновић, настојатељ Алмашког храма. Извор: Инфо служба Епархије бачке
  7. Манастири су највећи благослов једног народа и у стара времена се сматрало да су монаштво и манастири највеће богатство једне државе. Снага Цркве је у монаштву. Монаси су потпуно предани и непрестано се моле Богу, одрекли смо се свега, породице, новца, немамо ништа своје, наша снага је Господ и наша радост је у томе да будемо Његови и да нас Он препозна као Своју дјецу. А онај који је са Господом мора бити радостан јер се нада вјечном животу, чистећи се кроз страдања која пролази. Отац Лазар нас је учио да је тај невидљиви духовнни свијет, видљивији од овог видљивог. Монаси живе захваљујући благодати и дивно је да се после 500-600 година на овим просторима догодио оволики процват монаштва. Овако о манастирима и монаштву говори мати Јелена (Станишић), игуманија манастира Ћелија Пиперска, једна од првих монахиња у нашој Митрополији након духовне обнове, аутор књиге „Положи наду на Господа“ о блаженопочившем оцу Лазару Острошком. Мати Јелена Пиперска за Радио Светигору говорила је о монаштву, обнови духовног живота у Митрополији црногорско-приморској и поукама оца Лазара Острошког, на празник Сабора Светог Јована Крститеља-Јовањдан Жељели смо да поразговарамо са Вама, о монаштву, обнови наше Митрополије, светињи на чијем сте челу, о оцу Лазару… Хвала што сте се одазвали позиву. – На почетку бих се осврнула на овај наш разговор. Наиме, 2008. године била сам у манастиру Острог, такође на Јовањдан, када је Митрополит Амфилохије бесједио о Светом Јовану Крститељу, подсјећајући да је он био претеча Господу. Када сам се вратила у свој манастир почела сам да пишем књигу о оцу Лазару. Написала сам је за недјељу дана. Вјерујем да ми је у томе помогао Свети Јован. Иако већ мјесец дана планирамо да се сретнемо и поразговарамо, схватила сам да ће ми и овог пута Свети Јован Крститељ помоћи да кажем битне ствари, како би моје размишљање било на корист слушаоцима. С друге стране, добро је за смирење да учествујем у програму Радија и пренесем неко наше искуство из манастира, како ми то живимо, како смо одлучили да одемо у манастир, да пренесемо свој опит јер је то људима интересантно, с обзиром да врло мали број људи одлази у манастир, живи и успијева да у манастиру опстане до краја. Нажалост, искушења су велика тако да је највећи успјех да човјек остане до краја вјеран Господу и оној одлуци коју је донио у својој младости, што није било нимало лако ни једноставно. Реците нам нешто о светињи у којој сте игуманија и у којој сте почели свој монашки живот? – Ја сам трећа игуманија у манастиру Ћелија Пиперска. Прва је била мати Ефимија која је сада игуманија у Манастиру Светог Луке у Жупи никшићкој, затим мати Ангелинa која је сада у манастиру Дуљево. Пиперски манастир је расадник монаштва. Сада преко десет манастира живи захваљујући сестрама које су отишле из ове светиње. У Ћелији Пиперској сам почела свој монашки живот и надам се да ћу га ту и завршити, ако Бог да. Манастир Ћелија Пиперска чува мошти Светог Стефана Пиперског који је домаћин и игуман ове светиње и који брине о свему. Доласком у Ћелију Пиперску светогорског монаха Лазара (Аџића) на празник Свете Петке 1987. године почиње обнова ове светиње. Отац Лазар Ћелију пиперску затиче у јако лошем стању, такорећи без услова за живот. Након доласка оца Лазара у Пипере долази један брат, који се касније замонашио и постао отац Стефан, да би касније, доласком сестара ово постао женски манастир. С обзиром да сам као десета сестра дошла у манастир, овдје су се шалили да сам Југ Богдан. По доласку у Ћелију Пиперску нисмо имали чак ни воду, имали смо само монофазну струју, ишли смо на извор да перемо суђе, имали смо пољски тоалет. Али смо имали и велико надахнуће, неку велику радост и одлучност, која је нама, младим људима, помогла да се одлучимо за монашки живот. Од 1987. године до данас успјели смо да обновимо манастир и да у њему створимо све услове за монашки живот. Моје је мишљење да је све то била заслуга оца Лазара. Мати, Ви сте једна од првих монахиња у нашој Митрополији након велике обнове. Доласком Митрополита Амфилохија и оца Лазара (Аџића), средином осамдесетих година, у манастир Ћелија Пиперска, покренуо се духовни огањ у нашој Митрополији. Како сте ушли у Цркву? Причајте нам о својим монашким почецима …крштењу…Сви ми имамо неки узор овдје међу људима, неког ко нам покаже пут ка Богу. За Вас и за многе вјернике у Црној Гори то је био блаженог спомена Архимандрит Лазар (Аџић). – Што се тиче тих почетака….1984-85. године кренули смо породично у Цркву: Станишићи, Никчевићи, Сенка Дурутовић, која је међу првим хришћанима из Никшића тада имала ауто и плату, па смо с њом долазили у Острог. Свој одлазак у Цркву видим као чудо Божије…Била сам у трећем разреду средње школе, археолошки смјер. Професор нас је одвео у манастир Острог само ради упознавања његовог историјата, с обзиром да је био гностик, није био вјерујући човјек. И тада сам упознала оца Лазара, који нас је у Доњем манастиру упознао са историјатом острошке светиње. Одмах ме је заинтересовао па сам се вратила да га питам да ми објасни причу о страдању праведног Јова. Питала сам га какав је то Бог који је тако казнио Јова. Објаснио ми је да је Бог баш таквим поступком показао колико Јова, у ствари, воли. Иако нисам схватила одговор, повјеровала сам оцу Лазару. Можда се он тада и помолио да ми се отвори ум да схватим…Убрзо смо морали да кренемо, али сам рекла оцу Лазару да ћу убрзо опет доћи да разговарамо. Отишла сам у Острог већ следеће недјеље са другарицом и након два-три сусрета са оцем Лазаром, рекла сам му да желим да се крстим. Одговорио је да ће ми бити потребан кум. Па добро, кажем, ти ми буди кум! Отац је пристао. У почетку нисам знала ни да му персирам, ни да узмем благослов, али је он имао стрпљења, суптилно нас уводећи у Цркву. Независно једни од других, ускоро смо почели да се сретамо на литургијама у Острогу. Најприје мало стадо, двоје-троје, а онда смо доводили своје другове, породицу, рођаке, пријатеље. За пола године, годину већ се ту скупило доста младих људи. Били смо као опијени. Није прошло дуго времена, почео је и рат у кући. Питали би нас гдје идемо и шта се то дешава. Моји родитељи нису били вјерујући, иако смо у кући славили Божић, Васкрс и ложили Бадњаке. Већ смо као четничка кућа, и потомци Баја Станишића, били обиљежени тако да се стално на нас мотрило и вршио притисак, у оно комунистичко вријеме. Само се због тог ложења Бадњака сматрало да радимо нешто против државе. Моја бака је била побожна, пренијевши ту искру и на своју ћерку, моју мајку. У томе је био пресудан један догађај. Када је мој брат био мали чуо је негдје да се продају бадњаци и дошавши кући питао нашу мајку какви су то колачи “бадњаци”. Да поменем да смо живјели у насељу Жељезара у Никшићу, у коме је било доста муслимана. Мајка се тада ражалостила што њено дијете не зна шта су бадњаци. Одмах је купила бадњаке и обећала да ће се у нашој кући, од тада, увијек славити Божић, да је дјеца не би проклињала како их није научила својој вјери. Тако је то почело. Мислим да су, ипак, пресудне биле молитве наше баке која је била јако побожна жена и истински вјерник, да и ја одем у манастир. Говорио је и отац Лазар да смо сви ми који смо се одлучили за монашки живот, ако дубље погледамо, имали у својим породицима неког вјерујућег који нам је пренио то сјеме, али и свједочанство да се не можемо одрећи својих предака и свог идентитета. Моји недјељни одласци у Острог били су велики шок за наше родитеље, посебно за оца. Али, Богу хвала, временом смо, полако, сви из породице кренули у цркву. Ја сам кренула да одлазим у манастир Острог. Mој брат, који је садa свештеник, у исто вријеме је почео да одлази у цркву у Београду и да посјећује предавања која су тада београдској омладини држали наш Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије (Јевтић). После сам свог брата, оца Драгана Станишића, упознала са оцем Лазаром. Како је даље текао Ваш животни пут? – Отац Лазар је инсистирао да прво завршимо своје школе. Говорио је да би нас то, ако не урадимо, после пратило кад у манастиру наиђу тешкоће, јер је човјек остао некако половичан па би се могло десити да напусти и манастир, ако ни то не буде могао да изгура. Ипак, све вријеме је био уз нас, пратио је наше животе, наше школовање, испите. Звали би га телефоном да се помоли да положимо испит…после би га звали да му јавимо да смо положили. Био је личност која нас је обједињавала. Осјећао је ко је за брак а ко за манастир. Поред њега смо сви били као једна породица. Никад се није мијешао о наше одлуке, мало је и говорио, молио се за нас, поштујући нашу слободу. Није имао сугестија за манастир, али би се радовао када би чуо да се неко одлучио за монашки живот. Био је мудар отац Лазар… прво смо се њиме одушевили, па нас је онда он приводио Богу. Шта се то догоди у човјеку? Како осјети да је у њему сазрела одлука да нема шта више да тражи у овом свијету и да жели да крене монашким путем? – То се не да објаснитити јер је то невидљиви свијет, који није опипљив. Иако је у то вријеме у Црној Гори све било замрло, ипак је постојала велика вјера у Светог Василија, који је био једина свијетла тачка која се тада код нас поштовала. Велики дио нашег народа није знао чак ни које је вјере. Да подсјетимо да су 1945. године, када је наша војска одступила према Словенији, сви свештеници и монаси убијени. Остала је једна пустош. Било је насиља и притисака тако да, и оно што су знале о вјери, наше баке нису смјеле да нам пренесу. Нисмо знали ни да се прекрстимо. Ништа нисмо знали о својој вјери јер није било прилике ни да прочитамо, ни да чујемо, ни да сазнамо. Зато је долазак оца Лазара са Свете Горе у Црну Гору био чудо Божије. Већ крајем осамдесетих година комунизам је мало попустио. Наши родитељи су осјећали да се држава и то „братство и јединство“ клате помало и да није све тако идеално како су их учили. Осјећали су да оно у шта су вјеровали пада у воду. Наш одлазак у цркву узнемиравао их је више у смислу шта ће други о томе да кажу него што су лично имали нешто против тога. Више нису имали ни аргументе да нас спријече, јер смо, као млади људи, видјели да је то у чему се до тада живјело било погрешно. И тако… Постепено су и они почели да одлазе у цркву како би видјели куда то њихова дјеца одлазе. Ту их је чекао отац Лазар који је, на себи својствен начин, и њих почео да уводи у Цркву, гдје су осјетили да је оно невидљиво итекако видљиво, тако да никад више нису били исти после тих служби. Наши родитељи су са шездесетак година први пут улазили у цркву, што је за њих био велики доживљај. На овај начин Бог им је надомјештао бол који су доживјели одласком своје дјеце, испуњавајући им срца радошћу. И кад су се правили да су љути на нас, ми смо осјећали да су они у ствари радосни, да нису утучени због нашег одласка. Убрзо је већина наших родитеља доживјела препород. Ипак, јесте било и болно, јер су прво морали да доживе велики крст и страдање, али потом и Васкрсење. Љубав између родитеља и дјеце је јака веза. Нама је, исто тако, било стало да се наши родитељи спасу и осјете ону радост коју ми осјећамо. Тајна Божија била је мудрост оца Лазара којом је и њих увео у Цркву, уводећи их прво на богослужење, одакле су, кад Бог уради Своје, долазили код њега на разговор. Како су на посјете цркви гледали Ваши пријатељи? – Одлазећи у цркву, ми смо се осјећали толико супериорнијим од својих вршњака, да смо их чак и жалили. У то вријеме идеали комунизма су већ били нестали, они се низашта нису ухватили, док смо ми имали тако моћног Бога чије смо живо присуство осјећали. Мисионарили смо и позивали их све у Цркву. И ово нека буде порука данашњим и генерацијама свих времена. Како сте одлучили да почнете искушенички живот? – Није то било одједном. Била сам на другој години Факултета књижевности у Никшићу, када сам отишла у манастир Ћелије ваљевске. Ту сам доживјела животни преокрет. Био је то рај за мене. Имала сам осјећај да те монахиње не ходају већ да лебде. Тада сам се први пут срела са монахињама. Остала сам у ћелијама два-три дана, а по повратку више нисам била иста. Нисам могла ни да учим, ма какви испити, каква књижевност… све ми је то постало бљутаво. Отац Лазар је, као мој духовник, схватио да је, ипак, то било само тренутно одушевљење и да још увијек нисам била довољно зрела за коначну одлуку како да наставим свој живот. Тражила сам од оца Лазара тада да одмах идем у манастир, али је он инсистирао да прво да завршим факултет. Није добро да човјек доноси одлуке док се налази у неком еуфоричном расположењу. Одлуке се доносе хладне главе, говорио је отац Лазар који је, као срцезналац и душезналац, распознавао оваква стања. Тако сам и завршила Факултет књижевности у Никшићу и уписала постдипломске студије на Филолошком факултету у Београду. Имала сам жељу и да завршим институт на Теолошком факултету у Београду, али већ на другој години више нисам могла да издржим у свијету, тако да сам морала да кренем у манастир. По ријечима оца Лазара, тако бива кад човјек осјети да га свијет више не веже ни ,,онолико колико је испод нокта“. Не може се то објаснити ријечима. Не умијем да објасним шта се то деси у човјеку да он више ни једног тренутка не може да издржи живот у свијету. Отац Лазар ме је онда послао у манастир Жичу да тамо учим иконопис, па да се после вратим у Ћелију Пиперску. И враћам се за празник Светог Стефана и тако почиње мој монашки живот. У то вријеме игуманија манастира била је мати Јефимија (сада игуманија Жупе Никшићке), а биле су ту још Никшићанке: мати Ангелина, мати Атанасија, сестра Макрина, Стефанија… Отац Лазар је већ тада био игуман у Острогу (гдје је изабран 1991.године), али је често долазио у Пипере и духовно водио наше сестринство. Био нам је духовник. Још памтим, његове савјете на почетку свог искушеничког живота. Говорила сам му да волим да маштам. Играла сам кошарку као средњошколка, па сам често маштала како примам златну медаљу. Тада ми је отац рекао: ,,Ма какво маштање. То је опасно. Никако!“. Он је то тако строго рекао да ја никад више нисам смјела да маштам јер је то ,,опасно“. И био је у праву, јер чим човјек машта он у себи ствара неки други свијет у који бјежи од оног реалног. Посебно то није добро радити у манастиру јер се овдје живи итекако реалан живот. Учио ме још и да дозволим да ми све кажу у лице, да научим да то прихватам, исправљајући се на тај начин. На добитку смо када знамо шта други мисле о нама. А ако ништа не можемо да чујемо, нити можемо да поднесемо критику, ми стагнирамо и немамо духовног напретка. Каже старац Порфирије Кавскокаливит да након упокојења растојања нестају. Када слушамо Вас како говорите о оцу Лазару схватамо значење тих ријечи… Некако нас не би изненадило да се отац Лазар сваког тренутка појави овдје на вратима. Толико је жив у Вашем сјећању и животу. И не само вашем. Чему вас је још учио отац Лазар? Његових поука никада није доста. – Отац Лазар нам је открио Бога. Преко њега смо сазнали Истину и све оно што никад не умире. Однос са духовником не престаје смрћу, ако вјерујемо у Васкрсење. А по ријечима Светог апостола Павла, ако нема Васкрсења онда смо ми најнесрећнији људи. Посебно монаси, који оду млади у манастир и тамо живе један доста тежак живот, када би сазнали да су промашили то би заиста била велика трагедија. Одушевио нас је најприје отац Лазар који нам је представио Христа, Богородицу…Највише је волио Мајку Божију. Сматрао је себе недостојним да се моли Христу, али се, знајући колико је Мајка Божија милостива, овако молио: Господе Исусе Христе, молитвама Мајке Твоје, помилуј ме. Возећи се за Грчку читавим путем је знао да понавља: Волим Мајку Божију. Спонтано нам је преносио однос са тим невидљивим свијетом, успијевајући, својим примјером и животом, да нам га прикаже видљивијим од овог видљивог, тако да смо осјећали живо Божије присуство. Прије доласка у манастир човјек мисли да је добар, да има и врлине и да воли Бога. Тек кад дође у манастир, на хиљаду примјера се покаже да си ти, у ствари, најгори. Одједном видиш своје страсти, слабости, љубомору, завист…хиљаду ствари због којих помислиш: „Па ја сам гори од било кога на свијету“. Отац Лазар нам је објаснио да тек кад почнемо да радимо на себи видимо шта све у себи држимо. С друге стране ако гледамо друге, не знајући да се боримо с помислима, страдамо не видећи у каквом смо ми стању. У манастиру служба у цркви траје четири-пет сати, затим имамо своје лично правило у трајању од два сата, и поред свега тога ми опет показујемо те своје јадне слабости, управо зато што се у нама стално води тај невидљиви рат. Отац нас је охрабривао говорећи да нас Господ воли управо такве какви смо, упућујући нас на непрестану духовну борбу. Учио нас је да се у манастиру и у свијету цијене различите вриједности. У манастиру се цијени: да си одмор игуману, да си му послушан, да не тражиш простор за себе, да се жртвујеш за другог, да волиш да помогнеш, да болесног одмијениш… док су у свијету друге ствари у првом плану. У свијету се тражи да будеш успјешан, да имаш добар посао, ауто, новац…Е, због тога није лако да ти се окрене ум. Да ти у манастиру одједном почнеш да љубиш нешто што ти је туђе, с обзиром да си другачије васпитаван одмалена. Благодаћу Божијом и повјерењем које смо имали у оца Лазара, успијевали смо да, великом борбом, успијемо у томе. Ипак смо ми долазили из породица у којима смо имали свој комфор, тако да би било немогуће опстати у манастиру, у коме тада није било ни основних услова за живот, а да није било благодати Божије. Ту се сретате са људима из разних крајева свијета, који су различито васпитани, различите културе, неко је из стабилне породице, неко није, па је жељан љубави, па тражи да се веже за неког. Отац нас је учио да је много важно да увијек имамо вертикалу према Христу. У нашем манастиру ми сви једни друге персирамо, управо зато да се не би створила та превелика блискост. Још нас је отац учио је да би било најбоље према свима сачувати однос какав смо имали првог дана када смо дошли у манастир, када смо имали поштовање према свима, када нисмо били везани, нисмо били слободни у понашању, говорећи да би то био велики успјех у духовном животу. Ипак, после заједничког живота, ми се обично зближимо, с неким више с неким мање. Отац је подсјећао да таман када помислимо да смо се зближили с неком сестром и да са њом имамо савршен однос, обично зна да се деси да дође до толиког сукоба да једна мора да оде из тог манастира. Отац Лазар је знао да каже: ,,Господ је љубоморан, јер си ти своје срце дала Њему и Он хоће да будеш Његова невјеста, да читаво твоје срце буде Његово, тако да се дешава неко искушење чим те нешто скрене с тог пута. Тако те Господ стално опомиње на завјете које си дао. Господ је показао Своје смирење кад је нас јадне и никакве, пола болесне, пола луде, прихватио да будемо Његови. Значи да од читавог свог народа није нашао боље“. Храбрио нас је отац да издржимо до краја, да се очистимо од својих страсти и слабости. Монашки живот је стална борба. Како памтите сам чин монашења? – Искрено говорећи, снажније сам доживјела облачење у искушеничко одијело. С обзиром да сам дуго чекала на то, јер сам најприје била у Жичи седам мјесеци, па у Пиперима годину и по дана, да бих коначно, после двије године обукла монашку одјећу, доживјела сам то као монашење. Морам да признам да приликом монашења нисам осјетила толику благодат, јер сам имала осјећај да сам се вјенчала са Господом оног тренутка кад сам обукла искушеничку расу, када сам у свом срцу и дала завјет Богу. Сјећам се да сам се шетала по келији и говорила: ,,Ја сам срећан човјек, како ми је ово лијепо“. Као да је то била нека вјенчаница. Како нисам имала огледала окретала сам стакло од прозора и гледале себе у монашкој раси… Била је то велика радост. Неке од сестара су, на примјер, велику благодат доживјеле на самом монашењу. Како изгледа један дан у манастиру? Сваки манастир личи један на други. Ми ујутро, у 4 сата, имамо службу, и на богослужењу проведемо два-два и по сата. Затим имамо паузу два и по сата, а онда Литургију која се, у нашем манастиру, служи четири пута недјељно: уторком, четвртком, суботом и недјељом. После 9:30 часова је доручак, или ручак, па послушање до 15:30 а онда идемо у цркву на Вечерњу службу са повечерјем. Након тога је вечера после које се повлачимо у келије. Љети имамо пуно посла и доста гостију тако да, због великог броја обавеза, није увијек могуће испоштовати овај поредак. Манастири у Црној Гори се сами издржавају, радимо разно рукодеље како би зарадили за живот и градњу светиње. С те стране, наша генерација је извукла дебљи крај јер смо били приморани да, најприје, створимо услове за монашки живот. Задњих двадесет пет година било је потребно средити све манастире у Црној Гори, од којих су остале само зидине и рушевине, у којима није било услова за живот. Наше генерације жртвовале су и своје вријеме и свој духовни живот како бисмо створили услове за монашки и унутарњи, духовни живот. Сваки монах би требао да чита дневно барем пола сата духовну литературу, али ми често ни то не стижемо због много посла који имамо. Приморани смо и да створимо новац, и да дочекамо госте, и да средимо манастир, и да обављамо остале обавезе везане за одлазак у трговину, у болницу и друго. Људи у свијету често не разумију које су то обавезе једног игумана у манастиру. Долазе нам са разних страна сестре изражавајући жељу за монашким животом. На нама је да осјетимо колико је неко здрав, колико може да се присаједини заједници, што је један мукотрпан пут, колико он може да прихвати тај манастирски дух, да се не деси да, уносећи свој дух, разбије постојећи манастирски и тако разбије и ту заједницу. Јер ти људи треба да живе заједно, да дијеле простор, да буду послушни како би, не по морању него по љубави, владала хармонија у једном манастиру. Ми свакога примамо у манастир, али се лако осјети ко је стварно за тај пут. Одмах се осјети кад је неко психички болестан, јер кад је неко елементарно здрав и има призив то се лако види јер такав човјек све прихвала и љуби. Ако човјек већ на почетку види мане у свему, ту нема среће, јер шта ће онда радити за неколико година. Живот у манастиру је стражење двадесет четири сата. Чим мало себи попустиш у храни, у спавању, обављању правила, помислима… ти си већ у невољи јер се благодат Господња повуче, а живот у манастиру без благодати је пакао. Онда је то лаж. Ту си, у заједници си, а изгубио си благодат. Монаси живе благодарећи тој благодати Божијој која их покрива. Како је говорио отац Лазар, нико не био остао у манастиру да нема благодати, јер по законима природе сваки човјек жели да има своју породицу, дјецу. Монашки живот је натприродан живот за који је потребна сарадња Бога и човјека. Као што човјек васпитава своје дијете, знајући шта је најбоље за њега, тако и Бог васпитава нас у манастиру, уз помоћ духовника, прво оца Лазара, а сад Митрополита Амфилохија. Кад се Митрополит појави у манастиру све се препороди. Након исповијести, његовим молитвама – све бива боље. Велика је стабилност кад имаш за духовнике свете људе који брину за нас и воле нас, кад имају слободу да пред Господом измоле опроштај гријеха које им исповиједимо. Нашом вјером, на молитве духовника, нама сам Бог помаже. Када сте упознали Митрополита Амфилохија? – Када је дошао у Црну Гору за владику. Колико је сада сестринства у вашем манастиру? – У манастиру Ћелија Пиперска сада живи осам сестара, двије искушенице и шест монахиња. За Вас је монаштво живи живот у живоме Христу. Из Вашег монашког опита, које су то поуке које преносите својим сестрама и нама који Вам долазимо? Које су поруке вјерницима и онима који желе да крену путем монашког живота, односно онима који још нису сигурни којим путем да крену а привлачи их монашки живот? – Отац Лазар је инсистирао да људи најприје дођу и виде. Јер и невјерујући човјек ће лишити себе једног великог богатства, ако не осјети и не види шта то све има у Цркви, шта је то Свето богослужење, шта се то тамо дешава, па да тек онда даје свој суд, било негативан или позитиван. То што код нас већина народа уопште не долази у цркву, за последицу има то што они онда одлазе код врачара, гатара, хоџа… тражећи оно невидљиво, и поред тога што не вјерују у Бога, варајући и лажући тако себе. Умјесто да помоћ потраже од главног Цара, они је траже, на примјер, код чистача или чувара, презирући помоћ коју једино сам Господар може да им пружи. И ту се показује велико смирење и трпљење Господа нашег, који трпи гледајући како Његов крштени народ одлази код других, не долазећи Њему. Из тог разлога нас је отац Лазар учио да будемо пажљиви и гостопримни, како би привољели људе да дођу и виде. Не тражимо да вјерују, али само све позивамо да дођу и виде па да онда одлуче. Неозбиљни су људи који дају свој суд о нечему што нису упознали и видјели. Отац Лазар је имао јако пуно духовних чеда. Трудио се да младе људе и њухове ближње најприје приволи да дођу у храм Божји, вјерујући да ће ту Бог учинити Своје. Отац није пуно говорио и бесједио, али је све позивао на службу, предајући људе Господу да им Он сам у срца стави то да Он постоји, да је добар и да Му опет дођу. Отац Лазар је позивао и да опет дођу у манастир, на Литургију, вјерујући да ће им ту Бог отворити ум, како би препознали да се ту дешава велика тајна. Како би људи сами осјетили да треба да посте да би се причестили и да је то пресудно, а не нека теологија, прича, бесједа, убјеђивање. Вјеровао је да је довољно да дођу да виде, да би се уз помоћ Божију преобразили. Исто важи и за манастир. Треба доћи, а за два-три дана свако може осјетити какав је дух у манастиру, и да ли им одговара такав живот и на том мјесту. Иако је све то једно, сваки манастир има свој дух. Човјек одмах може да осјети који тип људи му одговара, који дух, да ли му одговара мањи или већи манастир и слично. Од свога доласка, наш Митрополит редовно обилази све храмове у Црној Гори и у свима служи свете литургије и на сваком кораку у срца људи сади сјеме вјере у Христа Бога и то је наша највећа снага. Митрополит Амфилохије као добри пастир мудро ради свој посао, чувајући своје стадо. Јер ако он не дође у неку цркву дужи период, доћи ће неко други, ко не носи дух Божји. Он има љубави за све, има ријеч подршке, учи нас да не стављамо у први план свој монашки живот, исихију, већ да будемо гостопримни и служимо народу јер ми смо једно са народом, што је веома значајно. Иако одлазимо и на гроб оца Лазара, његово живо присуство осјећамо свакодневно у нашем манастиру. Ту је наравно и молитвено заступништво Светог Стефана Пиперског. Овдје је игуман Свети Стефан, јер из искуства знамо да кад нешто не радимо добро за два-три дана се деси да одемо одавде. Сестре кад нешто погријеше траже опроштај од Светог Стефана, обећавајући да ће се поправљати убудуће. Ако нас је отац Лазар толико волио и бринуо се о нама док је био овдје на земљи, како ли тек сад брине, ако је стекао милост код Господа. Једном смо имали пуно посла у манастиру, тако да нисам успјела да одем на јутарњу службу неколико дана заредом. И сањам ујтру оца Лазара како ме љутито пита зашто нисам отишла у цркву. Брзо устанем и одем. Послушам. Можда ми се и спавало тада, али ко зна да се опет не појави па кажем, боље је да одем (прича нам кроз радосни смијех мати Јелена). Ово је треће издање књиге о оцу Лазару коју сте написали? Почели сте на Јовањдан и написали је за седам дана. – У години за нама било је пет промоција књиге о оцу Лазару: у Гацку, Ваљеву, Београду, Никшићу и Требињу, и само је чудо Божије да су људи и после десет година заинтересовани за њу. И дан данас добијамо свједочанства о помоћи коју отац Лазар пружа потребитима, на њихове молитве. Преко ове књиге многи људи су упознали оца, завољели га и моле му се као светитељу, осјећајући да им он стварно помаже. Можда се, ако буде воља Божија и оца Лазара, та свједочења и објаве, али за сада је рано говорити о томе. На годишњицу упокојења оца Лазара, 6. децембра сваке године долазе његова духовна чеда у манастир Пипери и преносе нам тада искуства везана за њега. Скоро је једна жена, која је избјегла из Книнске крајине, причала како је по доласку овамо и након свега што је преживјела у рату, свијет видјела црно и мислила да ће и убудуће све бити горе и горе. Онда је у Острогу упознала оца Лазара, који јој је рекао: ,,Не, биће све боље и боље. Вјеруј у то“. Посавјетовао је и да нам све бива добро кад смо са Господом. Све, осим Бога, који је наше највеће добро, су само спољашње ствари. Отишла је пресрећна кући гледајући на свијет другим очима, и од тада је све тешкоће савладавала са радошћу, уз Божију помоћ. И већ двадесет година она говори да је срећан човјек шта год да је снађе у животу. Онај који је са Господом не може бити несрећан, мора бити радостан јер се нада вјечном животу, чистећи се кроз страдања кроз која пролази. Један вјерник, исто тако, својим настројењем може да учини да се многи око њега спасу. Све се темељи на личности, што видимо и из примјера нашег Митрополита који је многе душе привео Богу живоме, препородивши наш народ. У стара времена се сматрало (нажалост данас није тако) да су монаштво и манастири највеће богатство једне државе. Монаси, који су потпуно предани Богу, нон- стоп се моле за наш народ. У нашу Митрополију су дошли људи са разних страна, захваљујући управо нашем Митрополиту и оцу Лазару. Има у другим епархијама доста манастира који су чак и празни али, иако би тамо добили све, ми желимо да будемо баш овје, јер монах иде гдје је Дух Божји а не гдје је нешто материјално. Манастири су највећи благослов једног народа. Требало би да и владике, и свештеници, и народ добро припазе на монаштво, које је свјетлост свијету. Велика је жртва монаштво. Ми монаси смо овдје доста угрожени, немамо социјално, пензијско, пола сестара нема „папире“, што је жалосно, иако на примјер, нека сестра живи овдје двадесетак година и уградила је себе у неку Светињу. С друге стране монаси треба да буду слободни, да се не вежу за материјално. На тај начин нас Господ куша и провјерава, питајући: Добро, јесте ли ви моји и кад немате ништа? Монах мора да буде слободан. Не смијемо заборавити да овдје од Јелене, од прије Косовске битке, није било развијено женско монаштво. Није ни мушко, јер су овдје петсто година боравили Турци. Дивно је да се после 500-600 година овдје догодио оволики процват монаштва које је тренутно најаче у Српској цркви. Ми смо сложни и као једна цјелина можда и зато што имамо тај притисак споља, јер нас тешкоће уједињују и окупљају око нашег Митрополита. Постали смо једно јако језгро, које истински живи по Богу и служи Му. Снага Цркве је у монаштву. Ми монаси смо се одрекли свега, породице, новца, немамо ништа своје, наша снага је Господ. Наша радост је у томе да будемо Његови и да нас Он препозна као Своју дјецу. Имамо и тешкоћа, морамо да створимо новац, да градимо манастире, много радимо, и опет иако немамо ништа материјално, ми имамо све ако имамо Бога. У прва времена хришћани су били гоњени и убијани, што је опет било по промислу Божијем јер нам, без Његове воље, ни длака са главе не може фалити. Монах не смије да дозволи да га ухвати дух малодушности и да се уплаши јер то значи да је пао духом и да је негдје погријешио у свом односу према Богу, учио нас је отац Лазар. Посјетили сте многа света мјеста? Шта посебно памтите? – Најприје ме одушевио начин монашког живота. Касније сам, већ као монахиња, обилазила манастире у Грчкој. У последње вријеме често одлазимо у манастир Ормилије, с чијим сестринством смо се спријатељиле. Они су права Христова војска, царска Христова елита, што се осјећа на богослужењима, за трпезом. То нам свједочи та њихова радост, отменост и храброст да се иде за Господом. Ми овдје не можемо пренијети њихову културу и искуство, али може човјек увијек да буде отворен и да, сабирајући искуства, гради своју монашку заједницу. Човјек не треба да буде затворен, што је нажалост одлика малих народа, малих држава, малих људи, који себе убиједе да нема боље од оног што они познају, и тако стварају отпор да нешто ново виде и сазнају. Треба доћи и видјети, па онда узмеш оно што је добро, оно што је лоше не узимаш, али и не осуђујеш, поштујући увијек слободу других људи. Кад ниси с Богом, кад нема пастира и нећеш да чујеш савјет, јавља се љубомора, завист, неслога…Сваки дан слушамо о таквим примјерима од људи који долазе у манастир. До тога долази ако нисмо са Господом, јер онда немамо одакле да црпимо енегрију. Сад се пропагира све контра и нормално је да се развија завист, љубомора и мржња, што не може донијети добра. Још ако је то колективно, е онда се шири као вирус. Ми у Цркви морамо да помогнемо народу да се бори против тога, свједочећи својим искуством и животом. Отац Лазар је говорио да ако десет посто становништва једне државе има ту позитивну енергију она ће и преовладати, али ако је испод тога онда је то тешко. Исто то важи и за манастире. Која је Ваша порука православним вјерницима данас? – Да долазе у Цркву и тамо ће им се све рећи. Тешка су времена и без недјељне Литургије и заједнице у Цркви, те силе која ту силази на човјека, тешко је опстати у овом свијету. Данас су породице растурене, много је проблема на послу, свуда је деструктивно, једино је на Литургији сила Божија која препорађа човјека. Данас је мало духовника и људи који би могли да раде са људима. Зато дођи и види, посјети храм, дођи на једну Литургију, за све остало ће Бог да се постара. На крају крајева, и тај интернет, може доста да помогне, преко душекорисних сајтова и садржаја. То је и разлог што сам пристала да говорим на Радију, иако је то жртва за монаха. Али, с обзиром да су нам дјеца често на интернету, жељела сам да им пренесем неко своје искуство. Не можемо натјерати људе да дођу у цркву, али им можемо говорити, преко разних духовних, православних сајтова. Постоје људи који су, генетским кодом, склони духовном животу. Од малена видиш да га интересују духовне ствари, као кад је неко умјетнички надарен, јер сви ми имамо неке склоности. Очигледно је и да је мали број људи које интересује Бог и духовне теме, и то је дар. Колико људи прође кроз светињу и ништа не осјети, док неког само један сусрет са светињом препороди толико да он почне да живи литургијски што му промијени живот. Тајна је Божија шта се то дешава у човјеку, какво он то у себи има настројење и жељу за Богом, па се они на крају ипак сретну. С краја на крај свијета људи сличног духа ће се срести, јер их Бог споји. Неки људи се виде два пута у животу, а ближи су и спонтанији у разговору него неко ко је годинама заједно. То су тајне Божије које зависе од нашег унутрашњег импулса који нам је Бог дао. Разлика између монаха и мирјана, или предност монаха у односу на мирјане је у томе што су монаси живјели у свијету и познају живот мирјана, док обрнуто није случај. Будите сигурни, Бог ће увијек наћи начина да нам се јави, ако Га ми тражимо и ако наше срце жели Истину и Бога, Он нас неће мимоићи, јер Господ једва чека да се сретнемо. Јовандан, 20. јануар, љета Господњег 2019. Разговор водила Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Простор Евангелистичке цркве у Земуну деле две институције. Духовна и културна. Недељом се у њој одржавају службе евангелиста док се у току седмице простор адаптира за КУД “Бранко Радичевић”. Црква је и храм и кафић а корисницима простора је све теже да одрже овај чудан спој. Фото: Блиц/РАС Србија – Цркву од 2003. користимо и ми и КУД. Сваке недеље овде имамо службе, наизменично на словачком и немачком језику, док радним данима КУД користи цркву за пробе и увежбавање кореографије. До ове ситуације је дошло јер реституција још није извршена, а и „Бранко Радичевић“ је избачен из њиховог простора па смо годинама овде принудно заједно. Сматрамо да је потребно наћи решење за једну концесијалну црквену заједницу која у Београду броји 290 фамилија и раздвојити је од културно-уметничког друшва – каже за Блиц Штефан Тисовски , председник евангелистичке црквене општине Земун. Унутрашњост цркве далеко је од оне каква се у црквама виђа. Зидови су бели, опасани сепареима а на месту некадашњег олтара налази се шанк поред којег су врата која воде у башту кафића. – Олтар пре сваке службе правимо импровизујући са сточићима које постављамо на средини цркве. Вршимо службе у јако скромним условима и захвална сам Богу на сваком вернику који у недељу дође. Немамо ништа против КУД-а, поштујемо њихов рад, али сматрамо да општина и град морају наћи начин да раздвоје ове неспојиве институције. Кафић који се налази у оквиру КУД-а ради нормално, и морамо се или ми или они преместити у простор који би био адекватан за духовне односно културне активности – прича свештеница Ана Петровић. Простор користила чак и коцкарница Евангелистичка црква у Земуну саграђена је 1928. године и служила је намени до краја Другог светског рата. У овом простору су својевремено биле и месна заједница, салон намештаја, салон аутомобила, дискотека, сликарски атеље, чак, и кладионица и коцкарница. Иако је 2003. постигнут споразум општине да се врати верницима на коришћење она до данас служи као пословни простор. У децембру 2005. проглашена је за споменик културе. Шанк се сада налази на месту некадашњег олтара Верници су, пак, огорчени јер цркву деле са фолклорашима. – Срамота за државу је што је ово дозволила, средстава је било да се ово питање реши и да се нађе решење и за нас и за КУД. Као верник се осећам врло повређено, ово је нечувено да се црква претвори у кафану – искрена је верница, Сузана Мостарлић. И ове недеље у низу, окупљени верници службу су започели певајући химну, стојећи у сепареима. Цркву у Земуну, поред верника, користи и КУД „Бранко Радичевић“ Да је ситуација неиздржива сведочи и Марко Милићевић, координатор КУД-а „Бранко Радичевић“. – Из простора познатијег као „Црна маца“, избачени смо 1998. године. када се бибилиотека „Свети Сава“ ту уселила. Библиотеку су радикали који су тада били на власти преместили из данашњег „Мадленијанума“. Од тада смо вежбали у фискултурним салама школа, док 2003. нисмо добили право на овај простор који делимо са евангелистима. Захвални смо им на разумевању. Кафић имамо и он је намењен нашим члановима и родитељима који децу доведу на пробу, али свакако никога ко би сео да попије пиће не бисмо избацили – објашњава Милићевић. Једино решење, је каже он, да им библиотека врати зграду. – Не иде да културна институција избацује другу на улицу. Нама се то догодило и док год је библиотека шраф који не штима у овој машини, решење се не назире, јер од силних обећања из општине до данас се није десило ништа – закључује он. http://hronograf.net/2018/02/02/molitva-ispred-sanka-crkva-u-zemunu-istovremeno-i-hram-i-kafic-svestenica-ceka-restituciju/?fbclid=IwAR2CCt-leLEaiX1nh4PKFabotClQAvVqnwpo1BFixpXtT69VaKQFELf_iDI
  9. Док сам био помоћник свештеника присуствовао сам многим, многим сахранама. Не бих умео рећи да ли је то добро или лоше. Једноставно је природно.Видео сам много мртвих људи и много уплаканих поред њиховог одра. Децу, унучад, браћу, сестре, мајке, пријатеље. Сећам се, један човек је исшколовао свог сина иако је био веома сиромашан. Борио се као лав. Син је постао светски цењен научник. Дошао је изиностранства, написао и прочитао посмртни говор свом оцу. Говор је био дирљив, диван, пун топлине и наде, пун неке радосне туге: сви су тужни што се опраштају од старца, али су радосни што је он био део њиховог живота. На крају, док су деду спуштали у раку, унука је узела виолину и засвирала. Свирала је и плакала, док је грумен по грумен земље падао на ковчег. Не би било уопште неумесно рећи да је ово била једна лепа сахрана. Старац се изборио, оставио диван траг у животима своје деце, унучади, пријатеља, дочекао дубоку старост и отишао тамо куд ћемо сви. А био сам и на страшним сахранама. Кад умре неко млад, или релативно млад. Изненада, ниоткуда, нису били спремни за опроштај ни покојник, ни његови најближи. Језа, какву никад и нигде нисам сретао. Потребна је велика храброст тим људима који се изненада опраштају. Верујем да прођу месеци док не схвате да те особе заиста нема. И свака част нашим свештеницима, да вам кажем. Треба тада певати и молити се. Треба тада имати срца. Имати вере. Могао бих много и о тим и таквим сахранама да кажем, али не желим. Не знам зашто млади умиру. Нико не зна, осим Бога. Поверење у Њега једино ме држи да не паднем у очај. Чврсто верујем да наши преминули оду на неко боље место. А то што нама остане та шупљина у грудима, то је некако део овог окрутног живота. Губимо и губићемо драге људе. И неко ће изгубити нас. Али сви ћемо се, на крају, пронаћи и схватити да нико никада и није био заиста изгубљен. Постоје још неке сахране на којима сам био, оне најужасније. Сахране на којима нико није плакао, на којима је било веома мало људи који испраћају особу за коју заиста и не маре. Никад на горем месту нисам био. Као да спуштају камен у раку. Као да то није био жив човек. Е, то је мера човекова. Не колико је живео, већ како је живео - какав је траг оставио за собом. Не какву је каријеру изградио, већ колико је љубави подарио другоме. Треба ценити време које смо имали и имамо са драгим људима, јер они су наш дар. И треба живети тако да тај дар преносимо даље. Ако сам нешто научио док сам гледао лица уплаканих људи на сахранама, то је да не треба штедети време које нам је поверено да проведемо са вољенима. Ако ме је нешто дотакло док сам гледао лица упокојених људи, то је свест да нико од нас не зна кад ће Добри Бог одлучити да намигне и нама, и одвоји нас, бар на неко време, од најдражих. Ако нешто знам, сасвим сигурно и извесно, то је да треба заиста живети и не одлагати живот за касније. Небо никога не чека. Али на небо не крећемо кад умремо. Небо је овде и данас. Живи и воли. Јер шта је друго, заиста, и важно? И не заборави никад да ће сви гробови овог света остати празни онима који су изабрали да следе Христову љубав.На крају, док су деду спуштали у раку, унука је узела виолину и засвирала. Свирала је и плакала, док је грумен по грумен земље падао на ковчег. Не би било уопште неумесно рећи да је ово била једна лепа сахрана. Старац се изборио, оставио диван траг у животима своје деце, унучади, пријатеља, дочекао дубоку старост и отишао тамо куд ћемо сви.А био сам и на страшним сахранама.Кад умре неко млад, или релативно млад. Изненада, ниоткуда, нису били спремни за опроштај ни покојник, ни његови најближи.Језа, какву никад и нигде нисам сретао.Потребна је велика храброст тим људима који се изненада опраштају. Верујем да прођу месеци док не схвате да те особе заиста нема.И свака част нашим свештеницима, да вам кажем. Треба тада певати и молити се. Треба тада имати срца. Имати вере. Могао бих много и о тим и таквим сахранама да кажем, али не желим.Не знам зашто млади умиру. Нико не зна, осим Бога. Поверење у Њега једино ме држи да не паднем у очај. Чврсто верујем да наши преминули оду на неко боље место.А то што нама остане та шупљина у грудима, то је некако део овог окрутног живота.Губимо и губићемо драге људе. И неко ће изгубити нас.Али сви ћемо се, на крају, пронаћи и схватити да нико никада и није био заиста изгубљен.Постоје још неке сахране на којима сам био, оне најужасније.Сахране на којима нико није плакао, на којима је било веома мало људи који испраћају особу за коју заиста и не маре.Никад на горем месту нисам био. Као да спуштају камен у раку. Као да то није био жив човек. Е, то је мера човекова. Не колико је живео, већ како је живео - какав је траг оставио за собом.Не какву је каријеру изградио, већ колико је љубави подарио другоме.Треба ценити време које смо имали и имамо са драгим људима, јер они су наш дар. И треба живети тако да тај дар преносимо даље.Ако сам нешто научио док сам гледао лица уплаканих људи на сахранама, то је да не треба штедети време које нам је поверено да проведемо са вољенима.Ако ме је нешто дотакло док сам гледао лица упокојених људи, то је свест да нико од нас не зна кад ће Добри Бог одлучити да намигне и нама, и одвоји нас, бар на неко време, од најдражих.Ако нешто знам, сасвим сигурно и извесно, то је да треба заиста живети и не одлагати живот за касније. Небо никога не чека. Али на небо не крећемо кад умремо.Небо је овде и данас. Живи и воли.Јер шта је друго, заиста, и важно?И не заборави никад да ће сви гробови овог света остати празни онима који су изабрали да следе Христову љубав. Извор: Авденаго
×
×
  • Креирај ново...