Претражи Живе Речи Утехе

Да живимо у тешким временима ником није непознато. Историја нас учи да су сва времена тешка, а свакој генерацији на Балкану у 20. веку позната су и она најгора – ратна. Балканско буре барута периодично експлодира у свим сферама живота; ипак, просвета до скоро није била његова омиљена мета. Шта је утицало на то да школе постану трусне и да, поред лажних дојава о темпираним бомбама, постоје и прави разлози за узнемирење и размишљање шта да се ради и како ћемо даље? У природном току живота је пропадање и обнова, али већ дуго не налазимо добар правац кретања (што би рекао један српски сељак: “Куд год пођем није туда“). Куда идемо? Ми који радимо у просвети добро знамо да смо у великој мери одговорни за духовно здравље нације, јер смо активни помагачи младим људима у осетљивом добу њиховог одрастања и сазревања. Посебно питање је што то држава не препознаје као посао од изузетног значаја и што су ниска примања угрозила и интересовање стручњака за рад у школи. Многобројни проблеми са којима се сусрећемо у новије време указују на присуство патолошког понашања међу младима, које није масовно, али је све чешће присутно. Разговори са родитељима, дискусије у зборници, дисциплински поступци и васпитно-дисциплинске мере, састанци стручних већа и тимова, семинари и други различити покушаји да се постигну приметни резултати, нису засад уродили плодом. У непомерању са мртве тачке, које траје неколико година, постављамо ова питања: Докле ћемо бежати у демагогију? Докле ћемо ћутке прихватати сваки налог државе у реформама образовања, чак и кад је очигледно наопак? Докле ћемо бити немоћни пред одлукама Министарства просвете, које нпр. налаже да се непрекидно преваспитава ученик који нема психолошко здравље за редовно школовање или да се на потпуно неадекватан начин одређују образовни профили за ученике са посебним потребама? Докле ћемо испуњавати формалне захтеве, без обзира на реалне резултате рада? Много је питања, много је речи, али дела је мало. Док год пристајемо да будемо глумци у фарсичним представама које режирају људи ван просветних установа, чак и људи ван ових простора, последице ће бити штетне за друштво у целини. Већина просветних радника има знање, племенитост, савест, одговорност, јер овај посао се не може ни радити без наведених врлина. Нажалост, недостају нам храброст, упорност, слога и свест о значају који имамо у друштву. Без духовног буђења и решености да будемо важни колико јесмо, остајемо играчке-плачке у рукама државне бирократије. Нисмо једном и нисмо само у сфери просвете били жртве закона неприлагођених нашем друштву и његовим истинским потребама. Упркос свему, остаје љубав и ентузијазам у раду са младим људима, који су, уз све проблеме који се намећу, извор духовног здравља и снаге српског народа. У борби која се од кад је света и века води на видљивим и невидљивим фронтовима, мења се свест људи – ученика, професора и целог друштва. Време ће показати колико ћемо се попети на духовној лествици и да ли ће просвета једном добити место које заслужује. Без разумевања значаја које имају образовање и васпитање у школама за развој и усавршавање сваке личности, без стицање праве писмености и грађанске свести, остаћемо у цивилизацијском запећку, као плен светских силника, без обзира на стечене дипломе и степен формалног образовања. Аутор: Марина Баровић, професор српског језика и књижевности https://zelenaucionica.com/iz-ugla-nastavnice-dokle-cemo-cutke-prihvatati-sve-naloge-cak-i-one-ocigledno-naopake/

Снага верника: Боље завапити Богу него другима. Јер Бог трпи наше кукање, наше слабости јер нас воли дубоко и чврсто и види наше ране. Али, друга особа можда нема стрпљења, није у таквом духовном стању или нема довољно љубави да издржи наше непријатељство према њима, и може се нанети у велика штета нашем односу. Не правите од ваших ближњих вреће за ударање. Нису вам они криви. Јер, једно је поделити свој бол, пожалити се другоме, а друго је љутити се и викати јер ти се десило нешто што није у вези са том особом , нити може да поправи ствари. Зато клекните и реците Богу. Плачите и вичите. Изразите своје притужбе, гунђајте, испразните се. Јер шта год да кажете Богу, изгуби се пред његовим бескрајним загрљајем. Након тога ућути да чујеш Бога. Ћути да осетиш Његову утеху, да умириш своју рану Његовим додиром. Молитва може да делује тако благотворно у нашем животу, да када бисмо знали величину користи, учинили бисмо је главном делатношћу нашег живота. Нажалост, ми игноришемо благотворно дејство молитве у нашем свакодневном животу, у малим и великим проблемима нашег живота. Невероватно је колико нас Бог слуша. Он се не повинује свему што тражимо од Њега, али нас слуша. И на срећу што не послуша, јер много тога што тражимо вероватно није за наше вечно добро. Али размислимо о следећем: слушамо ли Бога у својој молитви? Бог нас чује. Слушамо ли ми Бога? Да ли заћутимо да би чули Његов одговор, или говоримо толико пуно да је Божји глас угушен у нама? Како год било, увек имајте на уму да имате некога ко ће вас саслушати, ко се неће одвратити од вас чак ни када говорите са гневом и омаловажавањем, чак и када говорите са бесом и љутњом. Увек имајте на уму да имате некога ко ће чути ваш бол, пред ким можете дати себи одушка и Он ће вам узвратити прихватањем и загрљајем, опраштањем и љубављу. Он вам стоји на располагању ако желите да Га слушате. А ја вам кажем да је потребно слушати Га. Послушај Га у ономе што ће ти рећи, коју ће информацију проследити у твоје срце; то ће бити за твоје добро, биће то лек за твоју рану, биће залиха за твоју борбу... И онда веруј ми, твоје сузе неће бити узалудне. Оне ће постати храна која ће вас учинити јачим, мудријим. Јер ове твоје сузе неће више без сврхе падати на земљу, већ ће напојити твоје срце утехом и прихватањем; јер ће то бити сузе дестиловане Његовим додиром, Његовом милошћу, Његовим вечним позивом, вечним прихватањем Њега којег сте окусили негде у својим патњама, у свом плачу, у свом стењању... клечећи пред Његовим ликом. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/akomi-kai-ean-esy-echeis-pligothei-min-pligoseis-alloys/#

Митрополит Амфилохије је био најпознатији српски јерарх у Украјинској Православној Цркви и Украјини. Осим познавања и високог врједновања његових академских заслуга, нарочито се поштовала и наставља да се поштује његова борба за јединство православне Цркве и за канонску Украјинску Православну Цркву која је у саставу Руске Православне Цркве (Московске Патријаршијe) „Напустила нас је Легенда. Али на небесима смо добили великог заступника.“ На тај начин је покојење блаженопочившег Митрополита Амфилохија описао Први козачки канал (Јутјуб платформа на руском и украјинском језику, блиска канонској Украјинској Православној Цркви, са изразито свесловенским и свеправославним приступом и темама). Његов духовни лик се описује као „неустрашиви и највише помињани у срцима људи, подвижник Српске Православне Цркве нашега времена, легендарни борац за православни народ Црне Горе, за јединство православних Цркава насупрот агресивним политичким притисцима, борац за канонски поредак и очување канона упркос притисцима“. У видеу под насловом „Нигдје не бијаше таквога у Европи – чак ни у Украјини“објављено је зналачко и важно обраћање блаженопочившег Митрополита Амфилохија приликом доласка Блажењејшег Митрополита кијевског и цијеле Украјине Онуфрија у фебруару ове године на прес-конференмцији која је том приликом организована. О упокојењу је већ говорио и водитељ „Првог козачког“ канала Данило Богатирјов у својој емисији„Црквени преглед“ навео да је „име блаженопочившег Митрополита било поиствјећено са његовом борбом за права Православне Цркве у Црној Гори која су била наручена када је сада већ бивша Скупштина Црне Горе донијела срамни закон о вјерским заједницама. Митрополит Амфилохија није дао да му паству растргну богоборна власт већ је умјесто тога повео борбу вјерног народа за своја права. И као што смо већ говорили у својим емисијама новоизабрана Скупштина исказала је намјеру да измијени (укине) дискриминаторски закон. У тој скупштини је партија предсједника Мила Ђукановића која је донијела богоборни закон постала мањина тако да након кончине Митрополита Амфилохија можемо да кажемо – да је отишао Господу чисте савијести и осјећајем испуњене дужности и за собом је оставио у Господу укрепљену паству митрополије црногорско-приморске. Вјечнаја памјат Митрополиту Амфилохију!“ Митрополит Амфилохије је био најпознатији српски јерарх у Украјинској Православној Цркви и Украјини. Осим познавања и високог врједновања његових академских заслуга, нарочито се поштовала и наставља да се поштује његова борба за јединство православне Цркве и за канонску Украјинску Православну Цркву која је у саставу Руске Православне Цркве (Московске Патријаршије). Подсјећамо да је Митрополит Амфилохије такође сакупљао и предавао Блажењејшем Митрополиту Онуфрију помоћ коју је наша помјесна Црква скупљала за браћу у Украјини. „Ми у Црној Гори и у цијелој Српској Православној Цркви пажљиво пратимо све што се дешава у Украјини и желимо да се ускоро оконча братоубилачки рат који се разбуктао на истоку Ваше земље“. Приредио: протојереј-ставрофор др Дарко Р. Ђого, ванредни професор ПБФ Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву Извор: Митрополија црногорско-приморска

Румунски православни верници били су срећни што су почели да присуствују службама на отвореном у петак 15. маја 2020, после периода карантина због пандемије вируса короне. У припреми за повратак на редовна богослужења, Црква је издала смернице „у погледу приступа православних верника местима богослужења и гробљима, и њиховог учешћа у богослужењима“. Многе смернице су типичне за оне које су издале неколико епархија и помесних Цркава током последњих неколико месеци: Верници морају одржавати раздаљину од два метра између себе; старим и болесним лицима се препоручује да остану код куће за време богослужења и да се исповедају и причесте у договорено време са свештеником; маске су обавезне; дезинфекција ће бити обезбеђена у свакој цркви, и тако даље. Што се тиче служења Божанске Литургије, Румунска Патријаршија у потпуности одбацује било какве промене у начину причешћивања верника. Једнократна употреба кашичица и путира за Православну Цркву је неприхватљива. Тај исказ гласи: „За Васељенску Православну Цркву не постоје освећени предмети за једнократну употребу, већ за сталну употребу (путир, дискос, звездица и кашичица), предмети који се бришу пре и после сваке употребе. У пракси Васељенске Православне Цркве употреба заједничке кашичице у евхаристији није било узрок заразе ниједног православног верника претходних година или последња два месеца пандемије. Из овог разлога, Румунска Православна Црква, према вековној литургијској традицији, не може прихватити, чак ни у време пандемије, употребу путира и кашичице за једнократну употребу за причешћовање верника на Божанској Литургији,“ закључује се у саопштењу о служењу Евхаристије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископ бачки г. Иринеј: Чак и у условима у којима га славимо ове године, Васкрс је за нас извор вечне радости и благодарности Господу. Сви могући вируси, заразе и епидемије су опасност, али највећа опасност су духовне епидемије зла. У наше дане, то је много већа опасност од било каквих материјалних вируса. Ми ипак знамо да је Христос смрћу смрт разрушио, онима у гробовима живот вечни даровао, и васкрсавши Он је уједно у Себи, у Својој Личности богочовечанској, саваскрсао нашу људску природу, а преко људске природе и сву Своју творевину. Звучни запис беседе На Празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, у недељу, 6/19. априла 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј служио је Пасхално јутрење и началствовао на светој архијерејској Литургији у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Васкршњу посланицу Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве, прочитао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Mијатов, архијерејски намесник новосадски први и сабрат Светогеоргијевског храма. Васкршње слово светог Јована Златоуста прочитао је Епископ новосадски и бачки господин Иринеј. Обраћајући се верном народу по отпусту свете Литургије, Епископ бачки г. Иринеј је честитао најсветији, највећи и најрадоснији хришћански празник – Васкрсење Господа Исуса Христа. Чак и у условима у којима га славимо ове године, Васкрс је за нас извор вечне радости и благодарности Господу. Сви могући вируси, заразе и епидемије су опасност, али највећа опасност су духовне епидемије зла. У наше дане, то је много већа опасност од било каквих материјалних вируса. Сви сте сведоци тога да су непријатељи Бога и Цркве развили мржњу и пропаганду какву нико од нас овде присутних не памти. Ја мислим да сам од свих вас овде најстарији, и младост и детињство сам провео у време када су Цркву прогонили без милости, свештенике понижавали, хапсили, често и убијали, и без суда и са судом, али овакву острвљеност на све што је нама свето ни тада нисам доживео; да се исмевају са светом Литургијом, да се исмевају са светим Тајнама Цркве, да се исмевају са светим Причешћем – са којим правом? Ко су ти људи да изнутра хоће да нас шпијунирају да би нас после клеветали и понижавали? Имамо ли права, као што је лепо речено, макар колико кућни љубимци? На нама није да се светимо, поготову не у овај свети дан када празнујемо Васкрсење, нити да желимо зло било коме, али сви морамо бити свесни времена у којем живимо и морамо чувати и своју веру и своју светињу непоколебиво, уверени да Онај Који је Победник смрти, Господ наш, победиће и те ситне – маколико нама наносиле бол и тугу, не толико због нас колико због опште атмосфере једног духовно залуталог човечанства – ми ипак знамо да је Христос смрћу смрт разрушио, онима у гробовима живот вечни даровао, и васкрсавши Он је уједно у Себи, у Својој Личности богочовечанској, саваскрсао нашу људску природу, а преко људске природе и сву Своју творевину, на начин који њој одговара и доликује. Зато се на крају Светога Писма Новог Завета не говори само о спасеном новом човечанству, него и о новом Небу и новој Земљи, тојест обновљеној Божјој творевини. Нека нам Господ дарује да се никада не понови да у ове најсветије и најрадосније дане имамо невоље, ограничења кретања, разне епидемије – све оно што је уствари човек произвео. Јер се природа, творевина Божја брани од човека острашћеног, заинтересованог само за себе, а када је неко усмерен само на себе, он је сигурно самоубица, на кратку или на дужу стазу, најпре духовно, а често и физички. Није то, како нам приписују, да ми верујемо да Бог кажњава, једва чека да ми погрешимо. Бог опомиње, саветује са љубављу, подсећа, призива, а ми, нешто од тих звања, који имамо за то отворену душу и срце, схватамо као израз Његове љубави, а неки други као казну. Свако је слободан да бира и свој пут и свој доживљај Божјега присуства, Божјега делања овде међу нама, истакао је Епископ бачки господин Иринеј, упутивши свима најрадоснији хришћански поздрав: Христос Васкрсе! Пасхално богослужење у свим храмовима Епархије бачке служено је на Васкрс са почетком у шест часова ујутру. Гледаоци Радио-телевизије Војводине имали су прилику да прате директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, нека буду са свима вама. Овај благослов и благодат које добијамо и примамо дају се присутнима на Светој Литургији. Зато и кажемо да треба присуствовати Светој Литургији и учествовати у њој. Често људи питају: „А зашто да идем на Литургију?“ Треба да идеш зато што нећеш добити све оне благослове и благодат ако не будеш учествовао у Тајни Евхаристије. Благодат Господа нашег Исуса Христа... Шта значи реч „благодат“? Она означава енергију, нетварне (нестворене) енергије Бога, то је енергија попут електричне енергије. На пример, ко је видео струју? Нико је није видео, она је невидљива, али ако додирнеш голу жицу, удариће те струја. Електрична енергија није као вода која се види, али се види њен резултат, можеш да је осетиш. Таква је и Божија благодат. То је нетварна енергија; не можеш да је видиш, али осећаш кад добијаш енергију споља. Као кад укључиш транзистор у утичницу и он почиње да ради, таква је и благодат. Она није нешто апстрактно, није неко осећање, није нешто субјективно, што човек сам ствара: она не потиче од човека, већ од Бога, и улази у човека, активира га, и он то зна и осећа. Благодат је енергија Бога, она сила Божија која активира људске душе. ...љубав Бога и Оца... Бог Отац је бесконачно, боголепно заволео свет и ти не можеш да Га схватиш својим умом, не можеш ни да опишеш, ни да ограничиш, ни да изразиш Божију љубав, она је неизрецива. А наша љубав је људска, ми смо људи, и природно, ограничена бића. Кажемо: „Волим једног човека свом душом.“ Али шта год да му кажемо и учинимо наша љубав ће бити много мања од онога што можемо да искажемо и изразимо. А сад размислите о Богу. Кад воли Бог Који је по Својој природи необухватан – Њега не може да обухвати ни људски ум, ни анђеоски ум – нико не може у потпуности да схвати Божију љубав. Ову бесконачну Божију љубав Оца Који је толико заволео свет да је дао Свог Јединородног Сина да би Он спасио свет, да би се свет окренуо Њему и да би људи постали Његова деца, да бисмо имали приступ Његовој љубави и Царству. ...заједница Светог Духа... – односно, да постанемо заједничари благодати Светог Духа и да она уђе у нас и да се сјединимо с њом. Да постанемо попут брашна које упија воду и постаје тесто. После тога брашно више не може да се одвоји од теста, па да се каже: „Ово је брашно, а ово је вода,“ – јер је све већ постало тесто. Тако и кад имамо заједницу с благодаћу Светог Духа ми постајемо једна целина с Богом, и овај благослов свештеника који је преузет из посланице светог апостола Павла,1) непосредно нам преноси благослов Свете Тројице. ...нека буде са свима вама! Кад свештеник нешто говори на Светој Литургији или у Тајнама, то није просто молитва која може да се оствари, а може и да се не оствари. Кад свештеник нешто говори у Тајнама кроз своје Свештенство, сматра се да је то већ свршена чињеница. На пример, кад он благосиља воду и она постане света вода, не постоји вероватноћа да она неће постати света вода. Кад свештеник чита молитву човеку или га благосиља, искључено је да овај благослов неће бити благослов, независно од тога какав је свештеник. Он може бити и најгрешнији, порклетник, лопов, лажљивац, грешник – то нема никаквог значаја. Од оног тренутка кад је постао канонски свештеник и ако га Црква није рашчинила, његов благослов и Литургија имају исто дејство као Литургија коју би служио Сам Христос. Односно, кад бисмо имали Литургију коју служи Сам Христос, и Литургију коју служи овај свештеник, која Литургија би поседовала већу силу? Обе би биле исте. Зато што Христос све чини у свима, а свештеник је служитељ. Разуме се, недостојни свештеник изгара служећи недостојно, јер су Свете Тајне пламен који га претвара у пепео. Али његова је ствар да ли изгара и претвара се у пепео, не можемо ни да га осуђујемо, ни да му пресуђујемо. Постоје надлежни црквени органи који могу да испитају та питања. Нас интересује да ли је свештеник канонски, да није рашчињен, и ако је тако, он захваљујући свом Свештенству обавља Свете Тајне. Светитељ Јован Златоусти каже да су у његова времена неки поштовали добре свештенике. То и ми чинимо, једноставно, људски, односно: – Дошао је тај и тај отац! О, он је свет човек! – и сви журимо да му целивамо руку. Долази и други свештеник који, авај, није светац, или га ми не сматрамо за свеца. Њему просто кажемо: „Благослови, оче,“ – ако уопште и то кажемо. И добро је што узимамо благослов од њега, али шта то значи? Свештенство није питање личне светости. Његова је ствар да ли је свет или грешан. Кад поштујеш светог свештеника, не поштујеш Свештенство, већ светост. А кад поштујеш сваког свештеника, у свештенику поштујеш Свештенство, а поштујући Свештенство, поштујеш Христа, Који је извор Свештенства и Велики Првосвештеник Цркве. Зато се и у једној молитви на Светој Литургији каже: „Зато што си Ти Онај Ко приноси и Онај Ко се приноси, Онај Ко прима и Ко даје, Христе Боже наш.“2) Христос обавља Литургију, а не свештеник, Он је Онај Који приноси дар и приноси Себе, Он је и дар, и Давалац дара, Он чини све у свима. Поштујемо свештенство, поштујемо Светог Духа Који делује кроз свештеника. зато би нам било тешко кад би се Црква градила на субјективној светости, односно кад би било тако да ако је свештеник свет, значи да је и Литургија правилна, а да је неделотворна ако је свештеник грешан. Није тако. Дакле, кад свештеник обавља Тајне, сав Божији благослов и благодат се кроз Свештенство преносе на човека. Можете ми рећи: „Зашто је благослов једних свештеника делотворан, а других није?“ То не зависи од свештеника, то се дешава зато што га не примамо с вером, зато што смо људи и имамо своје људске немоћи. И испоставља се да имамо више вере кад примамо благослов од светог свештеника, зато што се унапред припремамо с вером и кажемо: „Он је свет, добар је,“ – итд. и тако му бивамо наклоњени захваљујући вери. Треба да идемо на Литургију чак и ако стојимо на њој као пањеви. Неко ће рећи: „Нисам какав би требало да будем, ништа тамо не разумем, не могу да се усредсредим.“ А ти иди какав год да си. Један старац каже: „Кад уђеш у парфимерију и изађеш, одећа ће ти мирисати, чак и ако то не будеш желео, чак и ако ништа не купиш.“ Каже да се исто то дешава кад идеш на Литургију. Можда ниси могао да учиниш ништа духовно, али је већ нешто и то што си отишао, што си стајао тамо као пањ. Зато реци себи: „Идем такав какав сам – неотесани балван. Јер, Бог може да обради и неотесани балван.“ А ако не будеш отишао, зато што, велиш, „не могу да се усредсредим“, биће све горе и горе и више се никад нећеш поправити. Извор: Православие.ру

У циљу очувања хришћанске традиције, на Крстовдан, 18. јануара 2019. године, у организацији Канцеларије за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и подршку Спортског савеза Београда, по други пут је одржано пливање за Часни крст за децу основно школског узраста. Преко 160 ђака из чак 47 београдских основних школа пливало је на базену „Ташмајдан“. После освећења воде, које је обавио председник Одбора за верску наставу проф. др Драгомир Сандо, присутнима су се обратили представник Градског секретаријата за спорт г. Новица Тодосијевић, председник Спортског савеза Београда г. Драган Томашевић и генерални директор Спортског центра „Ташмајдан“ г. Милан Нововић. Догађај је протекао у спортској атмосфери. Пливало се у неколико категорија: дечаци, девојчице, млађи школски узраст и старији школски узрст. Са општине Вождовац прво место међу девојчицама заузеле су Јована Рађеновић за млађи узраст из ОШ „Милан Ђ.Милићевић“ и Миона Гајић, а из ОШ „Данило Киш“ за старији узраст. Што се дечака тиче, међу малишанима прво место заузео је Коста Милак, а међу старијим основцима Лука Гладовић. Општине Палилула и Савски венац надметале су се заједно, па је прво место заузела Јована Петровић из ОШ „Влада Аксентијевић“ из млађих разреда, док је прва међу старијим девојчицама била Ристић Нина. Прво место у мушкој категорији заузели су Андрија Бурмазевић (млађи разреди) и Лука Томовић (старији разреди). Ученици школе „Владислав Рибникар“ освојили су чак два прва места за општине Врачар и Звездара и то оба за млађе разреде: Звездана Јевтић и Матиас Масторидис. Међу старијим девојчицама прва је до крста стигла Катарина Стојиљковић из ОШ „Стеван Синђелић“, док је Филип Антић из ОШ „Иван Горан Ковачић“. Дуња Бјељин (ОШ „Лазар Саватић“) победница је млађих основаца за општине Нови Београд и Земун; Страхиња Нешковић победник млађих, а Матеја Кладар старијих дечака. Јована Војиновић била је најбржа старија девојчица са тих општина. Снаге су одмерили и Раковица и Чукарица, где су најусешнији били Лена Адамовић, Тања Глоговић, Јован Стаменковић и Петар Поповић. Најуспешнији такмичари награђени су статуама, медаљама и похвалницама, као и пехарима за своје школе. Награде су озбезбеђене и за најмлађег такмичара и најмалађу такмичарку. мр Драгана Тодоровић Извор: Српска Православна Црква

У недељу, 03/16. децембра 2018. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, началствовао је Литургијским сабрањем у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу. Митрополиту Порфирију је саслуживао јеромонах Севастијан (Гордон), настојатељ манастира Крка у Епархији Далматинској и братство Саборног храма. По прочитаном одломку из Јевађеља беседио је Митрополит Порфирије. Говорећи о исцељењу десеторице губавих Митрополит је истакао да у овој причи видимо да „Бог не дели људе по боји коже и по имену, па чак ни по вери. Не бира коме ће чинити доброчинство. Он унапред свима даје добро и у односу на сваког човека, без разлике, упућује љубав, своју благодат, свој благослов и милосрђе. Али само понеко је спреман да дар прими као дар и спреман је да узврати благодарношћу за то што је добио. Онај који је отворен за Господа, онај који у Њему препознаје истинског Спаситеља и Љубав и свестан је да свакога дана и свакога трена Бог чини у односу на њега доброчинство, тај исказује то својом благодарношћу.“ Извор: Митрополија загребачко-љубљанска