Претражи Живе Речи Утехе

Црногорски премијер Душко Марковић изјавио је вечерас да Митрополија црногорско приморска и митрополит Амфилохије не поштују законе Црне Горе али да ће их држава, силом закона "све довести познанији права", као и да ће у случају да Косово поново отвори питање демаркације Црна Гора бескомпромисно бранити своје интересе. Марковић је у интервјуу за РТЦГ рекао и да ће Влада Црне Горе, још неко кратко време наставити разговоре о Закону о слободи вероисповести, а ако не буде сагласности, закон ће предложити Скупштини. Душко Марковић Фото: АП „Онда ћемо силом закона довести познанију права (познавању права) све у Црној Гори, па и МЦП“, поручио је Марковић. Црногорски премијер недавно се састао са митрополитом Амфилохијем, али како додаје, тај састанак није био корак ка усаглашавњу ставова о Закону о слободи вероисповести. Он је поновио став да је Влада припремила добар закон и додао да највише отворених питања и неслагања има са МЦП. „Ја са митрополитом увек оштро полемишем о кључном питању, поштовању закона и државе. Не можете се у једној држави понашати анархично и непоштовати законе и државу“, казао је Марковић. Он је навео да митрополит Амфилохије, са свештенством, не уважава то што је Црна Гора НАТО чланица и европска држава. „Он и даље не жели да прихвати да је Црна Гора независна држава и што је најгоре Митрополија и он не поштују ниједан закон. Питао сам га да ли Ви стварно мислите да држава нема снаге да ваше незаконите интервенције у простору спријечи и сруши. Имамо, можемо то урадити за један дан, за једну ноћ. И крстионицу и цркву на Румији и све друге цркве које градите без сагласности државе. Али не желимо то да радимо, желимо да у дијалогу додјемо до решења“, казао је Марковић. Говорећи о демаркацији границе са Косовом и најави да Уговор о демаркацији може бити поништен, он је рекакао да су ти документи потврдјени и у црногорском и у парламенту Косова, и како је додао на то је питање стављена тачака. „Оно о чему можемо разговарати је повлачење граничне линије у односу на ситуацију на терену за коју нам даје право Споразум о граници. То није питање границе, него питање повлачења граничне линије и ми ћемо у том процесу саслушати њихове, а вероватно ћемо и ми имати наше предлоге“, казао је Марковић и додао да је Црна Гора спремна за дијалог. „Али и наравно спремни смо да бескомпромисно бранимо наше интересе“, закључио је Марковић. МИЛОГОРСКИ ПРЕМИЈЕР ПРЕТИ: Амфилохија и СПЦ ћемо довести познанију права SRBIN.INFO Црногорски премијер Душко Марковић изјавио је вечерас да Митрополија црногорско приморска и митрополит Амфилохије не поштују законе Црне Горе али да ће их држава, силом закона "све...

Patrijarhu srpskom Irineju neće biti dozvoljen prelazak crnogorske granice koji je planiran za sutra, kazao je crnogorskom listu Pobjeda visoki zvaničnik crnogorske policije, prenosi RTCG. Mitropolija crnogorsko-primorska najavila je u petak da će srpski patrijarh Irinej u ponedeljak doputovati u Crnu Goru, kojem će ipak, prema saznanjima crnogorskog lista Pobjeda, na granici biti zabranjen ulazak u tu susednu državu, piše RTCG. „Neće mu biti dozvoljeno da pređe granicu“, kazao je Pobjedi visoki zvaničnik crnogorske policije. Patrijarh Irinej izjavio je pak da nema nijedan razlog da ne otputuje sutra u Crnu Goru i da nije obavešten da je na bilo kakvoj listi nepoželjnih osoba. On je za „Večernje novosti“ rekao da informacije da se nalazi na listi nepoželjnih u Crnoj Gori, pripisuje samo medijskim spekulacijama. Mediji su nedavno objavili da je pripremljen spisak nepoželjnih osoba iz Srbije, te da se na njemu nalazi i srpski patrijath Irinej, kojem će zbog ranijih izjava da je položaj Srba u Crnoj Gori lošiji nego u vreme NDH i Osmanlija biti zabranjen ulazak na crnogorsku teritoriju. Sa druge strane, iz SPC su saopštili da Irinej dolazi sa patrijarhom antiohijskim i celog Istoka Jovanom X. “U pratnji patrijarha Jovana biće arhijereji Antiohijske patrijaršije, mitropolit akarski Vasilije i mitropolit njujorški i cele Severne Amerike Josif. U pratnji patrijarha Irineja biće mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije”, naveli su u saopštenju prenosi RTCG. Ranije je izjave Irineja komentarisao i predsednik Crne Gore Milo Đukanović, koji je, nakon Irinejevih ocena o statusu Srba i Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori kazao da je njegov jedini komentar na to „da niko normalan tako nešto ne može pomisliti, a kamoli izgovoriti“, ističući da očekuje „da to patrijarh demantuje“. No odmah je usledio odgovor iz Beogradske patrijaršije, odakle je saopšteno da se Irinej neće izviniti Crnoj Gori. https://www.danas.rs/drustvo/pobjeda-patrijarh-irinej-nece-preci-crnogorsku-granicu/

Из Црне Горе се, до Солуна, може стићи у току једног јединог дана. А ко тамо стигне, видјеће српско војничко гробље са седам и по хиљада сахрањених ратника. Српско војничко гробље у Солуну – Зејтинлик, посљедњих сто година чувају потомци српске породице Михајловић из Грбља. Ђед Саво, отац Ђуро и син Ђорђе. Саво је солунски ратник, који је сабрао кости својих сабораца на једно мјесто и чувао их до своје смрти. Његову свештену дужност наставили су син и унук. О унуку Ђорђу је снимљен филм ”Посљедњи чувар”, а држава Србија му је додијелила орден за његове нарочите заслуге. А откуда то да Грбљанин чува српско гробље? Из Црне Горе се, до Солуна, може стићи у току једног јединог дана. А ко тамо стигне, видјеће српско војничко гробље са седам и по хиљада сахрањених ратника. Њихова имена нам дају одговор на питање – зашто Грбљанин чува српско гробље? Кад прочитамо та имена и поријекло српских војника тамо сахрањених, биће нам јасно да су Михајловићи само једна од бројних породица из данашње Црне Горе, чији су чланови, добровољно и храбро, своје животе оставили на Солунском фронту. Да није Грбљанин чувар тога мјеста, био би Паштровић, а да није он – био би Васојевић, или Пивљанин, или неко из Старе Црне Горе. Јер – сви су били тамо. Вујановићи, Ракочевићи, Ђукановићи, Кривокапићи, Пејовићи, Вранеши, Мустури, Булатовићи, Мартиновићи… и да не набрајам. Има их још. Дивних Црногораца, храбрих Бокеља, Паштровића… То су, углавном, припадници Добровољачког батаљона Црногораца из Америке, оних Црногораца који нијесу били под утицајем идеологија династичких и политичких сукоба Карађорђевића и Петровића, оних чије се родољубље формирало прије њиховог одласка у Америку, оних са аутентичним идентитетом Црногораца из 19. вијека. Ето то родољубље их је одвело равно у Грчку, у борбу Србије против окупатора. Неки од њих су погинули на том чувеном ратишту, а неки који су живи стигли у Црну Гору, као побједници и ослободиоци, они гину данас, послије своје смрти, од неопрезних ријечи и мучних пођела савремених Црногораца. Ипак, њихови гробови говоре више и снажније од наших дилема, а снага тих гробова трајаће дуже од актуелних црногорских лутања. Зато, када данас неко расправља о томе која је то војска ушла у Црну Гору 1918 – тај мора да скине са очију мрену међудинастичког сукоба Србије и Црне Горе, који је био прљав и беспоштедан са обје стране, – и да погледа дубље и даље од тога. Ако то учини, без политичких и идеолошких предрасуда, виђеће да је војска са Солунског фронта – наша војска! Исто као и она која је носила црногорски барјак. Обје су војске наших предака који су на балканско поприште Великога рата стизали са свих страна. Другим ријечима, – нијесу се преци данашњих грађана Црне Горе у Првом свјетском рату борили само под круном Петровића, него једнако занесено и родољубиво и под круном Карађорђевића. Доживљавали су да су оба властодршца, како онај на Цетињу тако и онај у Београду, тек ”два стара српска краља” (како је усхићено писао сами краљ Никола, за себе и свога зета – уочи самог рата). То што су поменути старци један другоме политички радили о глави и сплеткарили, у метежу борбе за власт у будућој великој држави – е па то не смије да помути племените емоције наших предака, који су, поред осталих својих подвига, побиједили на Солунском фронту, а потом побједоносно ушли не само у Србију и Црну Гору, већ су стигли и до Далмације и Словеније, у складу са, тада важећим, евро-атлантским интеграцијама. Становници ове државе можда не показују у сваком моменту демократски капацитет и грађанску просвећеност – али не би се смјело сумњати у то да знају ко су им били ђедови и прађедови, ком идентитету су припадали и на ком су ратишту, из којих идеала, положили сопствене животе. Ови подаци о прецима, код нас у Црној Гори, памте се, не као административне чињенице, него као емоције. Зато, треба добро размислити прије него што се потомцима црногорских Солунаца каже да су очеви њихових отаца – били окупатори, на сопственој земљи! Како могу Срби бити окупатори у Боки, када сами краљ Никола, приликом сјајне црногорске побједе над аустро-угарском војском, у првим данима рата – подизање барјака своје краљевине на зидине Будве, 04. августа 1914 (!!!) чашћава ријечима: ”Захвалности Творцу, који ми досуди да дочекам остварење сна Моје младости: ове велике дане српског ослобођења”! Старцу, црногорском краљу, испунио се младалачки сан: српска слобода! Па сад, Николина војска, која се бори за српску слободу и која је постројавана на Обилића пољани, и која се китила Обилића медаљом (војска краља на чијем смо ковчегу 1989. нашли тробојку; краља који се потписивао ћирилицом, и у чијим се основним и средњим школама учио српски језик – као матерњи) – та и таква српска војска није окупаторска, а она са Солуна, препуна родољуба из Катунске нахије, Боке и Паштровића, та је војска окупирала Будву! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Оливер Ивановић, који је мученички, на правди Бога пострадао, је свједок да је Црква Божија увијек на распећу, казао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије данас на Дољанима код Подгорице, након што је са свештенством и вјерним народом одслужио четрдесетодневни парастос Оливеру Ивановићу, недавно убијеном лидеру косовско-метохијских Срба и његовим прецима који почивају на гробљу у порти овога храма. „Колико их још овдје има који су, исто као и он, тако пострадали за правду Божју и истину Божју прије Другог свјетскога рата и у том свјетском поклању, све до наших времена. Крст носити нама је суђено, а воскрсења не бива без смрти. У часу смрти се провјерава човјек и начин на који је умро и како умире. То свједочи и наш Оливер. Бог нека упокоји и његове претке, ђеда и бабу Пера и Милену и родитеље његове Богдана и Олгу. Он је изданак племена Куча, изданак је овога града и овога светога мјеста“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да је Оливер Ивановић у наше дане наставио свето дјело Теодора Тирона. „Онај у вријеме Јулијана Отпадника, паганина и многобошца, богоубице, а овај у наше вријеме нових Јулијана Апостата, без обзира како се они звали, били они Шиптари или наши отпадници од Бога. Нема ту разлике међу отпадницима од Христа Бога“, казао је Владика. Додао је да следбеници Јулијана Отпадника данас запућују Црну Гору путевима којима она никада није ишла. „Замислите ви Црну Гору која се одриче Косова и Метохије, која тиме пљује на краља и господара Николу, на мученичку крв проливену за ослобођење Косова и Метохије. То проливање није завршено. Ево сад Оливер Ивановић, он је одавде, Црногорац. А поред њега и многи који су тамо побијени у ово вријеме, уз помоћ тих међународних фактора јулијаноотпадничких. Тамо је направљен покољ нашега народа. Ја сам десетине њих сахрањивао. Милеву Вујошевић, из Куча, нашао сам заклану иза врата њеног дома. Исто тако Марицу Мирић, од четворице учековаца силовану и заклану, сахранили смо иза олтара Пећке Патријаршије. И замислите ви сада, послије свих тих незапамћених злочина предсједник и премијер ове државе иду злочинцима који су те злочине извршили да им се клањају и да са њима одређују границе Црне Горе. Није то Црна Гора“, поручио је Митрополит Амфилохије. Он је рекао да правој Црној Гори припадају и Пећ и Дечани и Ђаковица. „Треба све то имати у виду и знати зашто је пострадао Оливер Ивановић. Он је издат. Издат је од Црне Горе, да не помињемо и ове тамо друге издајнике. Издат је од Црне Горе, као што је издата и читава Метохија. Мученици, силовани и побијени, они су издати. Данас праве демаркације граница, границе диктирају злочинци који су највећа срамота шиптарског албанског народа. То је срамота Европе. То су злочинци. И са њима треба да се преговара и да се разговара, Срамота“, закључио је Митрополит Амфилохије. Он је на крају рекао да се нада да ће Бог дати да се Црна Гора врати себи, својој памети, краљу Николи и Оливеру Ивановићу и осталим мученицима и страдалницима. Рајо Војиновић Фото: Јован Радовић Извор: http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-crnogorski-vlastodrsci-sa-zlocincima-pregovaraju-o-granicama-crne-gore/ View full Странице

Од тренутка укидања Пећке Патријаршије 1766. године, жеља и тежња свих Митрополита Црногорско-приморских као и свих Срба Црногораца, била је да се у повољним историјским околностима поново васпостави Црквено јединство свих Српских Помесних Цркава у једну и јединствену Православну Пећку Патријаршију. То је пре свега била жеља и свети аманет највећег Митрополита Црногорско-приморског, и једног од највећих српских светитеља - светог Петра Цетињскогa, као и његовог братанића, песника и мудраца, Митрополита Петра II Петровића Његоша. Свети Петар Цетињски Чим су 1766. године представници Васељенске Патријаршије преузели српске епархијске центре, издати су и нови турски берати свим епископима бивше Православне Цркве Српске. Како је писао руски историчар и путописац И.С. Јастребов, један такав берат добио је и ондашњи Цетињски Митрополит Сава (Петровић). У њему је између осталог Васељенски Патријарх са Синодом Васељенске Патријаршије обавестио Митрополита Саву да је „бивша Пећка Патријаршија по височајшем ферману укинута и присаједињена к Цариградској Патријаршији, па отуда долази потреба, да се изнова издаду берати свима Митрополитима пређе подвласним, и сада укинутој Патријаршији“.(1) Такође Јастребов је цитирао и део овог берата у коме се тражило од Митрополита Саве да плати 800 акчи за издавање тог фермана. Овај руски историчар је испитујући разне архиве српских манастира уствари дошао до закључка да „колико је познато, Митрополит Црногорски Сава није ишао и није могао ићи, због односа Црне Горе к Турској, да плати 800 акчи, па да прими овај ферман. Очевидно је, да је Патријаршија сама платила Дивану за њега и послала му ферман преко Митрополита Призренског, да му га овај пошаље у Црној Гори, али је то познато да Митрополиту Сави он није био потребан“.(2) Овакав закључак Јастебова сасвим је правилан, јер ни Митрополит Сава, као ни сви остали Митрополити Црногорско-приморски, де факто нису признавали акте Васељенске Патријаршије о укидању Православне Пећке Патријаршије. Штавише, 1767. године, годину дана после званичног укидања Пећке Патријаршије, Митрополит Црногорско-приморски Сава прихватио је у својој резиденцији на Цетињу протераног Српског Патријарха Василија (Бркића), који је пребегао од турских насиља на Цетиње.(3) Петар II Петровић Његош Патријарх Василије је у договору са Митрополитом Савом, јануара 1768. године на Цетињу, хиротонисао и архимандрита Арсенија Пламенца, будућег Митрополита у Црној Гори. О томе говоре и неки венецијански извјештаји.(4) Штавише, Митрополит Сава покушао је и да уз помоћ руске државе и Руске Цркве, издејствује обнову Пећке Патријаршије, што опет сведочи о немирењу Цетињских Митрополита са безаконим поступцима Турака и сталном црногорском жељом за обновом јединствене Пећке Патријаршије. Владика Сава је 27. фебруара 1776. године у име свих архијереја славено-српских, наводећи 9 српских епархијских архијереја бивше Пећке Патријаршије, молио Митрополита Московског Платона (Љевшина) да помогне, како би се поново успоставило турским насиљем нарушено јединство Српске Цркве. Митрополит Сава је дословно писао да је њему ово прошеније „в руцје предато от всјех архиереов славено-сербских, как најстаршему и никаквој власти неподлежашчему“, те да ће све то Русији српски народ својом крвљу платити, „што јест најдражајшче“.(5) Цетињски манастир Мада ова молба Цетињског Митрополита Саве упућена у Москву, због неповољних историјских околности, није изазвала озбиљније реакције у Царској Русији, одлучна акција Митрополита Саве веома јасно говори о немирењу Митрополије Црногорско-приморске са укидањем Православне Пећке Патријаршије, и још тада, одмах по укидању Пећке Патријаршије, пројављеној жељи Митрополита Цетињског Саве (Петровића) да се јединство Српске Цркве одмах обнови. Наравно, ни тада, а ни данас, ни о каквој жељи за некаквом аутокефалном Митрополијом Црногорском, као ни одвајања од мисли о потпуном српском Црквеном јединству, није било ни речи ни помена. И највећи Црногорско-приморски Митрополит и један од најистакнутијих Срба у историји, свети Петар Цетињски, док је још био архимандрит Цетињског Манастира, давне 1779. године, само тринаест година после насилног укидања Пећке Патријаршије, у једном писму, које је са двојицом угледних црногорских народних првака упутио аустријском двору, између осталог је истакао и следеће значајне речи: „Желимо да Митрополит Црногорски зависи од Пећког Патријарха у Србији. Када садашњи Митрополит умре, пристајемо за сада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима(6), али … само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ“(7). То је стога јер Митрополита Црногорског, ради хиротоније, како они истичу, не могу слободно послати у Пећ, тај древни град у Србији, прастари центар Православне Цркве Српске и престони манастир наших Српских Патријараха. Црногорска делегација у Београду после Велике Народне Скупштине српског народа у Црној Гори 1918. година на челу са Митрополитом Гаврилом Дожићем Из овог чврсто израженог става великог и светог Србина, Петра Првог Цетињског Чудотворца, најеминентније личности у историји Црне Горе и Брда, и историје Митрополије Црногорско-приморске, као и из става остале двојице угледних црногорских главара, јасно се види да су сви Срби Црногорци на укидање Пећке Патријаршије гледали као на нешто неприхватљиво, привремено, нежељено и неприродно. И да су сви Митрополити Цетињски, у светопетровском духу, увек јасно желели само једно - да зависе од Пећког Патријарха у Србији као матици свеколиког српства. То свети Петар Цетињски потврђује и на неким другим местима, када, на пример, у једној својој песми Србију назива "мајка мила" или пак када Пећку Патријаршију у својим писмима именује као "мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили" Краљ Никола I Свети Петар Цетињски не само да је прижељкивао обнову насилно укинуте Пећке Патријаршије већ као прави Србин, за време свог живота никада није заборављао на ту нашу древну и највећу православну светињу. Он је видећи велике турске намете на Пећки Манастир, и поред велике сиротиње у самој Црној Гори и Брдима, у свом писму Црногорцима и Брђанима 1822. године између осталог написао: „Ја знам ваше биће и состојаније и вашу убоштину и сиромаштину у коју се находите, али је оно српска Црква свега славено-серпскога народа и мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили. Тога ради, љубезна браћо, не одреците се по својој јакости, колико је кому могуће милостиње и помоћи у ону светују обитељ приложит, да је откупите и сохраните од разоренија, да и вас Бог сохрани од свакога зла и од сваке биједе и напасти.“(8) Сличан став о будућем уједињењу Српске Цркве изнео је за свога живота и знаменити Митрополит Црногорско-приморски Петар II Петровић Његош. Он је 1848. године, у једном разговору са специјалним изаслаником Владе Србије, Матијом Баном, који му је предлагао рад на стварању будуће југословенске федерације, између Срба, Хрвата и Бугара, овоме јасно одговорио: „Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним.“ (9) Како се јасно види из наведеног цитата, овакав став Митрополита Петра II потпуно је у духу аманета његовог стрица – светога Петра Цетињскога, јер се и Његош у њему отворено залаже за обнову Пећке Патријаршије. Он чак иде и корак испред свог светог стрица, па Матији Бану, кроз горе наведене речи, на недвосмислен начин себе предлаже за будућег Пећког Патријарха уједињене српске државе. Наведене Његошеве речи показују и његову опредељеност за уједињење са Србијом, као центром и матицом свеколиког српског народа. Није зато ни најмање чудно што је у једном каснијем писму, упућеном такође Матији Бану, Митрополит Петар II, 1850. године, поред осталог написао и следеће: „Србија је матица Српства, без ње никад ништа“.(10) Важно је истаћи и то да су сви Митрополити Црногорско-приморски, од времена Владике Василија (Петровића) Његоша (1850-1866 +), па све до Црногорског Митрополита Митрофана Бана (1885-1920+), имали или пак по историјском праву користили, титулу Егзарха Светог Трона Пећког.(11) На тај начин они су као српски митрополити, јавно и отворено показивали да је духовно кандило Православне Пећке Патријаршије и после њеног насилног укидања 1766. године, сво време непрекинуто горело кроз Митрополију Црногорску, Приморску и Скендеријску, те да су сви Митрополити Цетињски од 1766. до 1920., са ватреном вером и топлом надом прижељкивали дан поновног Црквеног и сресрпског националног уједињења и васпостављања Православне Пећке Патријаршије. То нам показује и да је Митрополија Црногорско-приморска очувала непрекинути континуитет Жичке Архиепископије и Православне Цркве Српске од времена њеног оснивања 1219., па све до данашњег дана, а пуна титула и садашњег Митрополита на Цетињу – Г. Амфилохија (Радовића) је – Архиепископ цетињски, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брдски и Скендеријски и Егзарх Светога Трона Пећког. Цетиње је дакле од давнина, а посебно у вековима турског ропства, било верни чувар оног светосавског, жичког и пећког кандила Српске Цркве. Опште прихваћену мисао у Црној Гори, да је Митрополија Црногорско-приморска очувала континуитет Православне Пећке Патријаршије је 15. августа 1910. године, приликом крунисања краља Николе Петровића, на свој начин изрекао је и председник Владе Краљевине Црне Горе др. Лазар Томановић, рекавши: „Поврх тога, Митрополија Цетињска једина је Светосавска Епископска столица, која је без прекидања до данас сачувана, и као таква законита пријестоница и насљедница Пећке Патријаршије“.(12) Дуго очекивано ослобођење целог српског народа коначно је дошло 1918. године. Витешки храбри српски војници Краљевине Србије су за само неколико недеља сломили отпор многобројнијих немачких, бугарских и аустро-угарских окупатора, и у великом јуришу од Солуна до Беча стигли за само пар месеци. Коначно су се оствариле и вековне жеље свих Срба Црногораца и Црногорско-приморских Митрополита. Слобода је синула пуним сјајем а самим тим могуће је било кренути ка испуњењу аманета највећег Србина у историји Црне Горе - светог Петра Цетињског, тј. ка обнови Црквеног јединства кроз поновно васпостављање Пећке Патријаршије. Први корак ка обнови Православне Пећке Патријаршије, учинила је управо Митроплија Црногорска, кроз одлуку свог Светог Синода на Цетињу, од 16. децембра 1918. године. Предмет ове седнице Светога Синода био је потпуно очекиван и јасан: „да се независна Српско-православна Света Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Православном Црквом у Краљевини Србији“.(13) И тако се и догодило, јер је то благословио Бог као и стога јер је ово била вековна жарка жеља свих Срба Црне Горе, Брда и Приморја - да се обнови Српска Пећка Патријаршија и уједини васцело српство. Када је Св. Синод Црногорске Митрополије, у свом проширеном саставу, свестрано проучио задато питање, он је 16. децембра 1918. године једногласно донео следећу историјски важну и слободну одлуку: „Пошто је Велика Народна Скупштина Српског народа у Црној Гори одржана у Подгорици дана 13. новембра 1918 г. донијела одлуку, да се независна Црна Гора уједини са Краљевином Србијом то и Св. Синод налази цјелисходним и оправданим да се и Св. аутокефална Црква у Црној Гори уједини са независном Црквом у Краљевини Србији, а заједно са овом са цијелом Св. Српско-православном Црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца“.(14) Колика је и каква свеопшта радост била код свих Срба Црногораца због поновног васпостављања Православне Пећке Патријаршије, сведоче и речи тадашњег Црногорског Митрополита Митрофана (Бана), изречене 26. маја 1919. године у Београду, када се од стране свих српских епископа у новој држави и Краљевини СХС, поново успоставило духовно јединство Православне Пећке Патријаршије. Те речи Митрополита Митрофана (Бана), на Конференцији свих српских Архијереја у Београду гласе: „Нама је у дио пала велика срећа, што смо доживјели ове епохалне дане, у које смо позвани да заједнички у братској слози изведемо наше Црквено јединство“.(15) Сам пак Митрополит Митрофан, лично је као најстарији Архијереј по рукоположењу, председавао овој историјској Конференцији свих српских Епископа у Београду. Горе наведеним речима Митрополит Митрофан је недвосмислено показао колико је и он лично био срећан што се коначно остварује аманет светог Петра Цетињског и 150 година дуги и искрени црногорски и свесрпски снови о поновном Црквеном уједињењу и васпостављању Српске Православне Пећке Патријаршије. Посебно је значајан и став последњег владара Црне Горе из династије Петровића, краља Николе I, који је после свога одласка на Запад, јануара 1916. године, помно пратио сва политичка и Црквена дешавања у Црној Гори и читавом српском народу. Његова емигрантска Влада у Француској, наравно, није имала ништа против свесрпског Црквеног уједињења и васпостављања Православне Пећке Патријаршије, али је сматрала да центар Спске Цркве треба бити поновно враћен древни центар – град Пећ и Пећку Патријаршију. (16) Овај кратки осврт на непрекидно постојање јасне тежње Црногорско-приморске Митрополије и свих Срба Црногораца, да се поновно успостави уједињена Пећка Патријаршија, као и остварење те жеље, у периду од 1918. до 1920. године, показује стварну жељу свеколике православне Црне Горе по овом питању. Сваком непристрасном истраживачу Црквене историје јасно је као дан каквим су очима најистакнутији митрополити и владари Црне Горе гледали на ванредно стање у Српској Цркви, које је настало после укидања Пећке Патријаршије 1766. године. Сви они су отворено и недвосмислено тежили поновном Црквеном уједињењу свих помесних Српских Цркава, и васпостављању укинуте Православне Пећке Патријаршије. Дакле, без изузетка, сви Митрополити Цетињски и сви Срби Црногорци, од 1766. до 1918. су горели жарком жељом за обновом Светосавске Цркве Српске тј. Пећке Патријаршије, као и за духовним и државним јединством две српске државе, Србије и Црне Горе. Све ово се после Првог Светског Рата на крају и остварило, Вољом Божијом и жељом целог свештенства и верног српског православног народа и Србије и Црне Горе. Тај светосавски и светопетровски дух духовног јединства Србије и Црне Горе, дух јединства Пећких Патријараха и Митрополита Цетињских, непрекинуто живи и данас, и у Београду и на Цетињу. И не само ту, већ живи у васцелом светосавском роду српскоме. Он ће, верујемо, и у будућности красити ону истинску светосавску Србију, верну аманетима св. Саве Немањића, и ону истинску светопетровску Црну Гору, верну аманетима св. Петра Цетињског и његовог братанића Петра Другог Петровића Његоша. Амин. Боже дај. Настојатељ Манастира Пиносава Игуман Петар (Драгојловић) Литература: (1) Јастребов. И. С. Подаци за историју Српске цркве. Београд. 1879. С. 20 (2) Јастребов. И. С. Подаци за историју Српске цркве. Београд. 1879. С. 21 (3) Симеон Милутиновић пише да митрополит Сава прихвати патријарха Василија «усрдно и свим га својим преођене и снабђе по могуђству». См. Милутиновић Сима. Историја Црне Горе. С. 95 (4) Овако је гласио део једног венецијанског извештаја од 28. јануара 1768. године: «Патријарх Пећки истјеран од беглер-бега румељског, а од Патријарха Цариградског обустављен, посветио је Арсенија, унука Савина за Бискупа Црногорског, онда када је у Црној Гори било више странака». Милаковић Димитрије. Историја Црне Горе. С.149 (5) Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 24-25 (6)Мисли се на Сремске Карловце који су тада били град на територији Аустрије, у коме је још од 1710. године постојала независна Православна Карловачка Митрополија. Зато су за евентуалну хиротонију неког будућег Црногорског Митрополита у Карловцима, црногорски представници морали тражити и дозволу бечког двора. Они су тиме показивали и своју јасну намеру да будуће кандидате за митрополитску катедру на Цетињу хиротонишу искључиво од српских архијереја у Карловцима, а не од грчких владика који су од 1766. године насилно узурпирали Пећки Трон српских патријараха. (7) Види: Ђорђевић Владан. Црна Гора и аустрија у XVIIIвеку. Исписи из бечких државних архива. Београд. 1913. С. 20; Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 27 (8) http://www.rastko.rs/bogoslovlje/sv_petar_cetinjski_c.html (9) Записи. Број 20. Цетиње. 1938. С. 338; Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 41-42 (10) Петар IIПетровић Његош. Писма. Том III. Београд. 1955. С. 408; Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 42 (11) http://www.mitropolija.me/stari/dvavoda/razgovori/mit_int-golgota2.html (12) http://www.rastko.rs/rastko-cg/povijest/istorijat/istorijat_6_c.html (13) Архив Митрополије Црногорско-приморске. Фасцикла 1. Свети Синод. Документ број 1169. 16. децембар. Цетиње. 1918. (14) Исто … (15) Стаматовић мр. Александар. Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске: (1219-1999): са шематизмом за 1999. шематизмом. Цетиње. 1999. С. 86 (16) Стаматовић мр. Александар. Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске: (1219-1999): са шематизмом за 1999. шематизмом. Цетиње. 1999. С. 87 View full Странице

CG prepisivala obrazovni program Hrvatske Planovi i programi iz pojedinih predmeta u reformisanom programu obrazovanja Crne Gore identični su onim koje je Ekspertska radna grupa za reformu obrazovnog sistema Hrvatske objavila u januaru, objavio je hrvatski "Jutarnji list". Hrvatski mediji objavili da je crnogorski kurikulum identičan hrvatskom: ilustracija (foto: pixabay.com) Kako se navodi, mentorka iz zagrebačke Osnovne škole Voltino Ljiljana Hažek, koja je radila na kurikularnoj reformi u Hrvatskoj, otkrila je da je jedan od kurikularnih dokumenata gotovo u potpunosti prepisan i preveden na crnogorski, što se može vidjeti na internet stranici Zavoda za školstvo Crne Gore. Hažek je navela da su planovi i programi iz nekoliko predmeta prepisani "od riječi do riječi", a zapravo se radi o predlogu hrvatske reforme obrazovanja, u vezi sa kojim još nije postignut dogovor. "Slučajno sam naletjela na stranice Zavoda za školstvo Crne Gore. Pogledala sam paušalno njihov novi program za predmet fizičko vaspitanje i pomislila, gle kako Crnogorci dobro rade. Tek kad sam bolje proučila, shvatila sam da je to najvećim dijelom prepisan i preveden naš dokument kurikuluma", rekla je Liljana Hanžek, prenosi Jutarnji list. Stranicu s dokumentom Hanžek je proslijedila kolegama iz stručne radne grupe. Bile su dio ekipe od 500 ljudi koji su pripremali kurikularnu reformu. Predlozi svih tih dokumenata objavljeni su javno u februaru prošle godine. Prošli su javno savjetovanje, ali zbog problema s reformom, ti dokumenti nijesu zaživjeli u hrvatskim školama. Poređenjem hrvatskog predloga kurikuluma za predmet Fizička i zdravstvena kultura i crnogorskog predloga predmetnog programa Fizičko vaspitanje, očita je potpuno ista metodologija izrade dokumenata, isti nazivi domena, a većim dijelom i prepisan sadržaj, naravno preveden na crnogorski. I ostali njihovi programi za sve predmete služe se identičnom metodologijom kakvu je osmislila bivša Ekspertska radna grupa na čelu s Borisom Jokićem, navodi Jutarnji.hr. Kako dalje dodaju, dok hrvatski kurikulum iz fizičke i zdravstvene kulture navodi tri domene predmeta: Vježbe za tijelo, igra, sport i ples; Moje tijelo i ja; Živim zdravo, domene u crnogorskom programu su: Fizičko vježbanje, igra i sport; Moje tijelo i ja; Zdrave navike. U domenu Živim zdravo za 1. razred osnovne škole u hrvatskom kurikulumu pod razrada ishoda stoji: “1. Primjenjuje postupke za održavanje higijene pri vježbanju. 2. Brine se o opremi za Fizičku i zdravstvenu kulturu”. U domeni Zdrave navike za isti razred u crnogorskom programu pod obrazovno-vaspitni ishodi stoji: “1. Primjenjuje postupke za održavanje higijene za vrijeme fizičkog vježbanja. 2. Brine o opremi za fizičko vaspitanje”. U poglavlju preporuke za ostvarivanje ishoda, u domenu Tjelovježba, igra, sport, ples, u hrvatskom kurikulumu stoji: “Prirodni oblici kretanja: savladavanje prostora (trčanjem i hodanjem, kolutanjem i koturanjem, puzanjem)”, dok u istoimenom poglavlju crnogorskog programa piše isto, bez navođenja zagrada. Na mjestima gdje je promijenjena jedna riječ, sličnost je opet očita: “Igra jednostavne motoričke igre” - “Igra jednostavne elementarne igre”, navodi Jutarnji list. Smeta što nije navedeno korišćenje hrvatskog predloga Astrid Čulić, učiteljica fizičke i zdravstvene kulture iz zagrebačke Osnovne škole Ivana Mažuranića poručuje da su konstrukcije proizašle iz njihovih glava, te da su to njihove rečenice. Ona je kazala da se nada reakciji Ministarstva nauke i obrazovanja Hrvatske jer su svi kurikularni dokumenti u njihovom vlasništvu. Do tada, ona i koleginice obavijestile su sve ostale koji su radili na kurikularnoj reformi da provjere postoji li i u njihovim predmetima tolika sličnost s crnogorskim. Smeta im, između ostalog, i to da u literaturi Crne Gore nije navedeno korištenje hrvatskog predloga kurikuluma. "Naša država spava dok drugi koriste njene dokumente", zaključuju Čulić i njene koleginice. Boris Jokić, koji je bo na čelu Ekspertske radne grupe koja je radila na izradi hrvatskog predloga kurikuluma, kazao je da mu ne smeta da od njegovog rada koristi imaju djeca u drugim državama. "Metodologija i dokumenti javno su dostupni svima i kao naučniku ne smeta mi ako će djeca u Crnoj Gori, Ugandi ili Njemačkoj od našeg rada imati prilike za bolje obrazovanje. Ne smeta čak ni to da su rad plaćen novcem hrvatskih poreznih obveznika preuzele druge zemlje, jer to je pitanje za one koji vode ovu zemlju", kaže Jokić. Zavod za školstvo Crne Gore sapštio je danas da je za planove i programe za školski predmet fizičko obrazovanje preuzeo rješenja iz Hrvatske i precizirao da tu postoji "velika identičnost". Iz te instutucije su kazali da iz tehničkih razloga na internet stranici nije objavljena finalna verzija crnogorskog kurikulumima u kojoj se navodi da je korišten hrvatski predlog. Извор:http://www.rtcg.me/vijesti/drustvo/175807/cg-prepisivala-obrazovni-program-hrvatske.html Nemoralan postupak CG Zavoda Crnogorski đaci će dijelom učiti i prema planovima i programima koje su osmislili nastavnici u Hrvatskoj, jer je crnogorski Zavod za školstvo kopirao dobar dio hrvatskih kurikuluma - iz fizičkog vaspitanja, istorije, geografije, pa i crnogorskog jezika. To je za "Vijesti" saopštio bivši predsjednik Ekspertske grupe koja je radila na reformi obrazovanja kod susjeda Boris Jokić. Jokić: Nemoralno preuzimanje kurikuluma bez našeg konsultovanja "Naša metodologija i kurikulumi su javni dokumenti. Nama kao naučnicima i učiteljima je jako drago da djeca u Crnoj Gori ili bilo kojoj drugoj državi, dobiju priliku za kvalitetno obrazovanje. Ipak smatram nemoralnim i nečasnim to što su naši kurikulumi preuzeti bez konsultovanja nas koji smo na tome radili ili obrazovnih vlasti u Hrvatskoj", poručio je Jokić. Novi hrvatski školski planovi i programi, na kojima je radilo oko 500 stručnjaka iz svih oblasti, objavljeni su u februaru, a iako su prošli javnu raspravu, još nije postignut dogovor oko početka njihove primjene. Prema pisanju hrvatskog "Jutranjeg lista", podudarnosti su najočiglednije na primjeru programa za fizičko vaspitanje, a ima ih i u kurikulumima iz istorije, goeografije... Iz Zavoda za školstvo, na čijem je čelu Rešad Sijerić tvrde, da nijesu prepisivali od komšija, te da su se pozvali na njihove kurikulume. Извор: http://www.rtcg.me/vijesti/drustvo/175844/nemoralan-postupak-cg-zavoda.html "Zavod sigurno plagirao programe" Predsjednik Naučnog odbora Univerziteta Crne Gore, Vladimir Pešić, koji rukovodi i programom protiv plagijarizma, za Pobjedu je kazao da nije problem utvrditi je li neki dokument plagijat ili ne. Vladimir Pešić, predsjednik Naučnog odbora UCG (Foto: old.ucg.ac.me) "Siguran sam da su većina i planova i kurikuluma koje je uradio Zavod za školstvo plagijati", kazao je on. Upozorio je da je problem plagijarizma u našoj zemlji veliki. "Imamo flagrantne primjere plagijarizma, od prepisivanja strategija, pravilnika i zakona iz zemalja u okruženju koji su, naravno, to zaštitili, pa do plagijarizma u projektima koje rade NVO", kazao je Pešić. Podsjetimo, ministar prosvjete Damir Šehović izrazio je juče žaljenje u telefonskom razgovoru sa ministarkom nauke i obrazovanja Hrvatske Blaženkom Divljak zbog skandala koji su napravili naši stručnjaci koji su radili na kurikulumu iz fizičkog vaspitanja, a koji su, kako se ispostavilo, prepisali od Hrvata. U zajedničkom saopštenju dva ministarstva istaknuto je da su resori stupili u kontakt vezano za izradu dijela predmetnih programa Crne Gore, odnosno Zavoda za školstvo, na temelju kurikularnih dokumenata Hrvatske. Извор:http://www.rtcg.me/vijesti/drustvo/175949/zavod-sigurno-plagirao-programe.html