Претражи Живе Речи Утехе

Украјинска Православна Црква је, као што је општепознато, једина канонска и законита Православна Црква у Украјини, а уједно и највећа верска организација у тој земљи. Она је призната од свих Православних Цркава у свету, као и од свих инославних Цркава и конфесија, док неканонску, расколничку структуру која, иако назива себе Православном Црквом Украјине, нема ни најосновније атрибуте црквености, признају само четири Православне Цркве, које по броју својих верника чине веома мали проценат у православној васељени. Наравно, и кад би бројчана несразмера била у корист неканонске структуре, тојест на уштрб канонске Цркве, то у онтолошкој равни не би изменило ништа: Црква је Црква, а илегална парасинагога може постати Црква искључиво кроз покајање и канонску процедуру, никако нечијим потезом пера. Украјинска Православна Црква није никаква „зараћена страна” него жива и делатна Црква Божја у јединству вере и литургијском општењу са Руском Православном Црквом и Православним Црквама уопште. Ратове, праведне и неправедне, воде државе, а не Цркве. Чудовишног је карактера и сâм третман неке Цркве као непријатеља због чињенице да припадници трагично сукобљених страна, уколико су верници, јесу верници једне те исте Цркве. Црква је увек за мир, стално се моли за мир и чини све што може да непријатељство и мржњу међу људима и народима замене пријатељство и љубав. Црква не дели људе на „своје” и „туђе”, „домаће” и „странце”; она се труди да, у име Бога Који је Љубав, воли све и пастирски брине о спасењу душâ и животâ свих којима су братска љубав и помоћ потребне. Најбољи пример таквог става и понашања даје нам Украјинска Православна Црква – њен првојерарх, Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, њен епископат, свештенство, монаштво и верни народ. Због тога Српска Православна Црква са дубоком забринутошћу, тугом и састрадалном братском љубављу гледа „трпљење светих” (Откр. 14, 12; ср. 1, 9) у Украјини, гледа притиске, насиље и прогоне које актуелна украјинска власт врши против канонске Цркве, а тиме и против већине властитих грађана, с обзиром на чињеницу да је реч о највећој верској заједници у земљи. Прогони су кулминирали управо последњих дана насилним отимањем храмова у корист псеудоцрквене расколничке структуре, која има статус својеобразне „државне Цркве” и неформалне инквизиције. Најављен је и предстојећи врхунац терора, верна реприза совјетског гоњења Цркве – изгон двеста педесет монаха и више стотина професорâ и студената теологије из Кијево-печерске лавре, вековног духовног изворишта и средишта Свете Русије (Святая Русь), крстионице источнословенског хришћанства и Православља у савременој Украјини, Русији и Белорусији. Кијево-печерска лавра са својим светињама није само символ и центар православне Украјине и, шире, „рускога света” (ма како ко тумачио тај термин) него и непресушни живоносни извор духовности васцелога Православља. Штавише, духовно и културно благо Лавре јесте изузетно важан и свима видљив елеменат не само украјинске и сверуске него и светске културне баштине. У светлу ових чињеница, одлука садашњег државног руководства Украјине да митрополита Онуфрија, монашко братство и духовну академију протера из Лавре није друго до синоним ужасавајућег државног терора над Црквом, као и најгрубљег кршења њених основних права, верске слободе и слободе савести уопште. Понашање украјинског државног руководства сведочи да је његов стварни – вероватно и крајњи – циљ брисање историјског памћења и свих трагова изворног Православља у Украјини да би се изменио кôд и историјски идентитет који је Црква мукотрпно изграђивала и чувала у току векова, од светога кнеза Владимира до данас. Осећајући и знајући да једина постојећа Православна Црква у Украјини, на челу са митрополитом кијевским Онуфријем, храбро и смирено носи свој крст и са надом узлази на Христову и своју Голготу, уверени смо да ће Распети и Васкрсли Господ – због дубоке вере, праштања и љубави према свима, па и према непријатељима по њиховом сопственом избору – дати снаге Својој Цркви да издржи сва страдања која треба и мора да поднесе. Истовремено подижемо свој вапијући глас против ужасне неправде, против државног терора над Црквом у Украјини који „вапије на небо”. Надамо се да ће Цркве и верске заједнице, као и институције и организације којима је стало до мира, правде и каквог-таквог поретка у свету, осудити флагрантно кршење верских права и слобода у Украјини. Молећи се усрдно Господу за прекид братоубилачког рата у Украјини и за што скорије успостављање благословеног мира у њој, са вером, надом и љубављу ишчекујемо тријумф Крста и Васкрсења Христовога над силама таме, зла и смрти. Крсту Твоме клањамо се, Христе, и свето Васкрсење Твоје славимо. Патријарх српски Порфирије, председник Светог Архијерејског Синода View full Странице

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у интервјуу „Новостима“ је прокометарисао изјаву премијера Душка Марковића да је Митрополит-црногорско приморски једина адреса за разговор са њим о Закону о слободи вјероисповијести. „Не може он да дијели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за вријеме њеног укидања“, рекао је Владика. Интервју Митрополита Амфилохија „Новостима“ преносимо интегрално: О БЕЗАКОНОМ Закону о слободи вероисповести Црква је дала своју реч. Међутим, ако нас премијер Душко Марковић позива да разговарамо у смислу да амандманима делујемо на то безакоње и да се оно промени – то је у реду. Водити разговоре било непосредно са нашим Патријархом или са нама епископима Пећке патријаршије Српске православне цркве у Црној Гори је иста ствар. Наравно, ми имамо своју одговорност, разговарамо и разговараћемо, али под условом да они ставе под знак питања то безакоње које су донели. Овако, у интервјуу за „Новости“, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије оцењује најављени позив црногорског председника Владе за разговор о спорном закону који је изазвао жестоке реакције свештенства и верног народа у Црној Гори. * Ви сте и раније преговарали, па до решења, као што видимо, није дошло… – Да, и то не једанпут. Одбили смо безакоње што и сада чинимо. Тај закон је настао из опаке болести брозоморе и бране га они који су задојени том идеологијом. Ако хоће да разговарамо о правом закону и о усагалашавању са нормама европских закона онда је у реду. Али, ако хоће да нам то безакоње намеће под било каквим видом онда ниједна наша епископија ни у Црној Гори, а ни шире неће то прихватити. Ако је неко за закон онда је то Црква коју је основао Свети Сава и овде траје осам векова. * Како оцењујете то што је Марковић нагласио да сте ви једина адреса за разговор? – Разговарати са мном значи разговарати са Српском православном црквом. Не може он да дели Патријарха и Митрополита црногорског. Ово је Српска православна црква, Пећка патријаршија, Митрополија црногорско-приморска која је прва у свим њеним епископијама била и остала једина која је сачувала континуитет Пећке патријаршије и за време њеног укидања. То је наша Митрополија. Митрополити су били господари Црне Горе, а Митрополија је стварала Црну Гору, што значи Пећка патријаршија, јер на Цетињу и данас постоји бунар Пећке патријаршије и зграда у којој је краљ Никола настанио прву Богословију 1863. године. И данас су моји богослови у тој згради и она се води на Пећку патријаршију. То значи да је Митрополија незамислива без Пећке патријаршије и без Српске православне цркве. * Како сте доживели „контралитију“ на Цетињу у среду? – Литија на Цетињу била је предвиђена од Цетињског манастира до Ћипура где се сваке суботе служе службе. Група грађана, како су се представили, реаговала је, а бојим се да је то било уз помоћ власти. И онда смо ми одлучили да се одржи само молебан и да нећемо ићи до Ћипура, како се не би стварала мржња ни против кога и свађа, него мир и заједништво. Цетиње је веома осетљиво. ШАНТИЋ И ГРОБОВИ * ЧЕСТО истичете да је безакоње у Црној Гори одавно присутно… – Да, и ја сам савременик свега тога. Сећам се последње прославе Светог Саве у школи у којој сам учио у Барама Радовића када сам рецитовао пророчке стихове Алексе Шантића: „Све тако даље, тамо до Голготе, и кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“. То је било 1945. и 1946, када су се сви Црногорци осим нешто мало монтенегрина писали да су Срби. То би требало да зна наш премијер. Извор: Новости/Светигора View full Странице

Поновно уједињење Западноевропске Архиепископиje са Руском Црквом у Москви у недељу 1. Новембар 2019 Поновно уједињење Архиепископије руских парохија у Западној Европи са мајком Црквом, Московском Патријаршијом богослужбено ће се обележити у Москви овог викенда. Делегација Архиепископије предвођена архиепископом Дубне Јованом (Ренето) пристиже у Москву у суботу 2. новембра 2019. ради учествовања у прослави и примања званичног документа о пријему. Истога дана делегација ће посетити Донски манастир у коме почивају мошти светог патријарха Тихона чијом одлуком су западноевропске парохије уједињене 1921. године у једну администрацију. У недељу ће патријарх Кирил началствовати Литургијом у храму Христа Спаситеља уз саслужење архиепископа Јована и других свештених лица приспелих из Западне Европе. На служби ће патријарх Кирил уручити архиепископу Јовану патријарашку грамату којом се признаје поновно уједињење Архиепископије са Руском Црквом. Архиепископија руских парохија у Западној Европи имала је бурну историју почев од како ју је основао свети патријарх Тихон 1921. г. Једно време је припадала Московској Патријаршији, затим Руској Заграничној Цркви и Цариградској Патријаршији, а једно време су били и самостални. Извор: Orthochristian.com (са енглеског Информативна служба Српске Православне Цркве) http://www.spc.rs/sr/ponovno_ujedinjenje_zapadnoevropske_arhiepiskopije_sa_ruskom_crkvom_u_moskvi_u_nedelju

Сајт Васељенске патријаршије објавио је посланицу патријарха Вартоломеја папи Франциску коју је јуче на Петровдан у Ватикану прочитао архиепископ Јов (Гечу). У посланици патријарха Вартоломеја се истиче да је главни предмет молитве и дијалога истине постизање евхаристијске заједнице између Православне и Римске цркве. Сестринске цркве већ "корачају заједно" имају synodos као праобраз Цркве у међусобном дијалогу. Битно је да се схвати да саборност представља основну еклесиолошку категорију, са једне стране, истиче патријарх Вартоломеј, а са друге стране, да се у светлости документа из Равене саборност увек разматра и из контекста првенства (примата) у Цркви. Патријарх Вартоломеј истиче позитиван корак у раду на документу Мешовите богословске комисије "Саборност и првенство у Цркви другог миленијума". У продужетку доносимо пун текст посланице патријарха Вартоломеја папи Франциску на енглеском језику: Your Holiness, Once again, the light of the feast day of the holy, glorious and all-praiseworthy Chiefs of the Apostles, Peter and Paul, has dawned. Therefore, we join in the celebration of our sister Church of Rome, “who presides in love,” (St. Ignatius, To the Romans) conveying our fraternal congratulatory wishes to Your Holiness, expressed in person through our Patriarchal Delegation, which is sent on the occasion of the Thronal Feast of your Church in accordance with the established blessed tradition. Today, the Church of Rome, where the Chiefs of the Apostles have received the crown of martyrdom, is filled with light. As Saint Gregory Palamas once said on this feast, “the appearance to us this day of both these luminaries together brightens the Church, for their meeting produces a wealth of light, not an eclipse. […] Light is not produced by one and received by the other in such a way that the latter’s radiance would vary sometimes depending on the distance between them. Rather, both share equally in Christ, the everlasting Source of eternal light, and have attained the same height, glory and radiance. That is why the coming together of these lights signifies their solidarity and support for one another, illuminating the souls of the faithful twice over.” (Homily 28, 4) The solemnity of today is indeed a synaxis, a gathering, a coming together inviting our sister Churches to embrace in charity. Unfortunately, due to various difficulties of our common history, the light of today’s synaxisis darkened by the fact that our sister Churches cannot yet share in the common cup of the Eucharistic synaxis. Nevertheless, the restoration of communion between our Churches remains our sincere hope, the main object of our prayers and the goal of the dialogue of truth established between our Churches. We are delighted that the Joint International Commission for Theological Dialogue between our Churches, which is now working for almost forty years, has progressed on a meaningful document on “Primacy and Synodality in the Second Millennium and Today.” As we are informed, the Coordinating Committee that met last November at the hospitable Monastery of Bose fulfilled an important step forward, and we pray that the future meeting next November will succeed in finalizing a text to be discussed at the next plenary of the commission. Indeed, reflecting together on this important topic is essential in order to restore communion between our Sister Churches. Our common participation in the Eucharistic synaxis presupposes that we are progressing together on the same path. In fact, walking together (synodos) is another image of the Church, or rather, another definition of the Church. For this reason, synodality derives its origin from the very depths of the mystery of the Church. It is not merely a matter of canonical tradition, but of fundamental theological and ecclesiological truth. Without synodality, the unity of the Church is severed, the sanctity of its members is reduced to mere individual morality and articulation about virtue, catholicity is sacrificed in favor of particular individual, collective, national and other secular interests or intentions, and the apostolic message falls prey to various heresies and ruses of human reason. Your Holiness has repeated on several occasions that the path of synodality is the way that God expects of the Church in the third millennium. But as the Ravenna document of the Joint International Commission for Theological Dialogue underscored, synodality is mutually interdependent on primacy. This means that synodality must be considered in the context of primacy, just as primacy must be considered in the context of synodality. (Ravenna Document, 43) In times of trouble in the world and within our respective Churches, reflecting on primacy and synodality is extremely important not only for restoring communion between our sister Churches, but also for the stability of our respective Churches. As your illustrious predecessor in the see of Rome, Pope Benedict, once formulated, “if the Church in the very depth of her being coincides with the Eucharist, then the presidency of love carries with it a responsibility for unity, which has a significance within the Church yet, at the same time, a responsibility for distinguishing what is Christian as against worldly society.” (J. Ratzinger, Pilgrim Fellowship of Faith: The Church as Communion, San Francisco: Ignatius Press, 2005, p. 233-234) In this spirit, we were glad to join you last July in Bari with the heads of the Christian Churches of the Middle East, where we gathered together to pray and reflect on peace and reconciliation. The location of Bari, where the relics of Saint Nicholas of Myra, venerated by both the Catholics and Orthodox, are kept, was certainly a symbol of this strong desire for unity. And as the Holy and Great Council of the Orthodox Church underlined, “True peace is not achieved by force of arms, but only through love that “does not seek its own” (1 Cor 13.5). The oil of faith must be used to soothe and heal the wounds of others, not to rekindle new fires of hatred.” (Encyclical, 17) Your Holiness, dearest Brother Francis, as we celebrate today the Thronal Feast of the Church of Rome, we reiterate our commitment for our common advancement on “the coming together” of our Churches. We pray that internal problems within our respective Churches may neither harm nor stop this blessed goal. In this sense, may our Lord and Savior Jesus Christ grant you health, strength and perseverance in your primatial ministry.Conveying to Your Holiness, the venerable Hierarchs and the Christ-loving faithful of your Church, our warmest greetings, we embrace you fraternally, and remain with much love and honorin Christ our God, whom we beseech to strengthen our common efforts and lead us towards unity. At the Ecumenical Patriarchate, the twenty-ninth of June, 2019 Your Holiness’ beloved brother in Christ, + Bartholomew, Archbishop of Constantinople-New Rome and Ecumenical Patriarch Извор: https://www.ecupatria.org/2019/06/28/the-delegation-of-the-ecumenical-patriarchate-at-the-thronal-feast-of-the-church-of-rome-3/?fbclid=IwAR10l3WqzC55UEjvB2M3R80RXE75W8r8b6UC23EPLLTDz3hG6hoUNpUGG4k View full Странице

Свети Архијерејски Сабор СПЦ донео је одлуку да обнови преговоре о решавању статуса "Македонске православне цркве" (МПЦ) и настави разговор о томе са њеним представницима, пише "Политика", позивајући се на изворе из врха СПЦ. Питање МПЦ било је у среду једина тема преподневног заседања највишег црквеног тела. Како наводи лист, спровођењем одлуке о наставку дијалога са МПЦ бавиће се после заседања Сабора, Свети архијеријски синод СПЦ. Српска црква није, како је рекао извор листа, желела да иницира обнављање дијалога са Македонцима док је у затвору био архиепископ охридски Јован Вранишевски. Он је, међутим, пуштен на слободу 2015. године и учествује и на овом, као и на неколико претходних заседања Сабора СПЦ, заједно са владикама Православне охридске архиепископије, која је под окриљем српске цркве, пише београдски дневник https://rs.sputniknews.com/politika/201905161119813712-spc-donela-odluku-obnovu-dijaloga-sa-makedonskom-crkvom/ View full Странице

Гостујући на државној телевеизији, код свог, са разлогом, омиљеног новинара који, величајући лик и дјело шефа режима никад не пропусти прилику да добро увриједи и Србе у Црној Гори, Мило Ђукановић се, подстакнут и неометан од свог синошњег домаћина, приказао у „свој својој величини“. И шта друго очекивати од поменутог двојца, осим бестидне пљувачине по свему шо је српско, и величања достигнућа безаконе, урушене и осиромашене Црне Горе. Најављујући обрачун „државе“ са СПЦ, попут већине његових сарадника и присталица знатно заинтересованији за имовину цркве него за црквени живот, предсједник Ђукановић је, по ко зна који пут, оцијенио да се Српска православна црква брутално мијеша у политички живот Црне Горе. Мило Ђукановић у "Живој истини"; фото: РТЦГ “Присуствујемо увредљивим ставовима и изајавама, који су увредљиви по Црну Гору, црногорски народ и аутокефалну Црногорску православну цркву. То видим као саставни дио улоге коју СПЦ игра према Црној Гори, а та улога је изазито деструктивна”, истакао је он на првом програму државне телевизије. Послије цркве, на ред је дошла и држава Србија, и српски интелектуалци, као омиљене теме поменутог „веселог“ тандема. “Одређени кругови у Србији, носиоци власти, медијски и СПЦ су се веома трудили да заоштре свој однос према Црној Гори”, рекао је Ђукановић, заборављајући при том срамну улогу Црне Горе, која је у посљедње вријеме вуше пута забола „нож у леђа“ тој истој „проблематичној“ Србији, подржавајући Косово* у напорима да уђе у Унеско и Интерпол. Ђукановић је истакао и да није присталица мјера забране уласка српским интелектуалцима: Бећковићу, Раковићу, Мировићу и Антићу у Црну Гору, јер се тако, „даје значај маргиналцима“. „Ми се за афирмацију нашег идентитета боримо свакодневним вриједним дјелањем наших институција. Шта би значили неки Мировић и Раковић да им није забрањен улаз у Црну Гору? Највећа брига једнога од њих је да ли ће му Црна Гора прихватити посмртне остатке – да ли ми уопште треба да се бавимо тиме“, рекао је Ђукановић. Ослањајући се на ставове изнесене у поменутој емисији, под „свакодневним вриједним дјелањем институција“ Ђукановић свакако подразумијева и мјере „стављања у затвор“ непослушних појединаца који, истиче он, „не смију да блате друга лица, и да одбију да свједоче“. Очигледно, борба шефа режима и његових полтрона за Србима, СПЦ и законима властите државе се захуктава. Не би требало сумњати да ћемо, само ако то буде у њиховој моћи, присуствовати новим бесрамним епизодама Ђукановићеве самовоље и неутољиве жеђи за богаћењем. А сљедећа жртва његових мрачних планова, по свему судећи је – СПЦ у Црној Гори. View full Странице

Гдје је кућа Николе Тесле? Само погледајте десно и видјет ћете је како свијетли од бјелине, као да зна да је обасјала свијет... Овим ријечима упутио нас је ка родној кући великана науке један времештани мјештанин Смиљана, личког села у близини Госпића. Бољи путоказ нам није требао да стигнемо до меморијалног центра "Никола Тесла". У самом срцу Лике, на крашкој заравни окруженој обронцима Велебита, у подножију брда Богданић, поносно стоји кућа типичне "динарске" архитектуре, у којој је, од оца Православног свештеника Милутина и мајке Георгине-Ђуке 10.јула.1856 године рођено четврто дијете - син Никола. Тик до ње је и Православна Црквица Светог Петра и Павла у којој је као свештеник службовао Отац Милутин. У самој кући која је неколико пута похарана у прошлим ратовима, има врло мало оригиналних предмета из периода Теслиног дјетињства. Умјесто тога, ту су динамичне мултимедијалне поставке, којом су представљени живот и дјело непревазиђеног генија - мноштво фотографија, писаних докумената, цитата из аутобиографије, проналасци. А у кулису звукови као из Теслиног дјетињства. Тавански дио куће је посвећен проналасцима. Ту су функционалне реплике изума, попут магнетног поља, Теслиног индукционог електромотора, трансформатора, турбине и приказа разлике између наизмјеничне и једносмјерне струје, односно Теслине и Едисонове. "Моја мајка је потицала из једне од најстаријих породица тога краја, која је у себи носила изумитељску жицу" у својим списима велики научник захвалио се мајци на изузетни дар. "Моја мајка је била прворазредни изумитељ, и вјерујем, постигла би много да није била удаљена од савременог живота и оних многобројних могућности које он прућа- Поред тога, изумила је и израдила многобројне направе. Поред куће пролази мален поточић Ваганчица на коме се налази Теслина турбина, а њиме плови и прототип Теслиног брода на бежично управљање. Поток води до испитне станице, реплика оне у Колорадо Спрингсу, а њен торањ је заштитни знак Меморијалног центра. "Био сам очаран описом Нијагариних водопада који сам пажљиво прочитао у школи у Госпићу, а у машти сам замислио велики точак који порећу ови слапови" записао је касније власник 112 патената и око 700 разних изума. "Рекао сам ујаку да ћу отићи у Америку и тамо остварити свој пројекат. Тридесет година касније видио сам како се моје идеје остварују на Нијагари и дивио се недокучивој тајни ума". По његовој замисли прва електрана изграђена је око два и по километра од Нијагариних водопада, а у Августу 1895 године Теслина "фабрика струје" испоручила је прву електричну енергију. Недуго потом, Вестингхаусова компанија ангажовала је на примјени систем преноса, заснованог на Теслиним идејама система наизмјеничне струје, а повезан је далековод до града Бафала, на раздаљини од 35 километара. Од тада много воде је протекло и Ваганчицом и Нијагариним водопадима, али проналасци чувеног Личког сина још нису превазиђени. Покушали смо да пронађемо некога од његових рођака или њихових потомака, али у Смиљану Тесли више нема, а нема ни Срба. Неки су се одселили широм свијета, а неки су, како злуради коментари кажу, тик поред Цркве испод тешког камена на старом Православном гробљу. Према ријечима водича, Меморијални центар "Никола Тесла", који је отворен 2006 године обиљежава 150 година од рођења генија из Смиљана, као културно добро на 13.000 квадратних метара, годишње посјети између 30 и 40 хиљада људи из свих крајева свијета. Извор: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:674510-U-Teslinom-selu-nema-vise-Srba View full Странице