Претражи Живе Речи Утехе

Позив вернима да дају прилоге за помоћ пострадалима у Грчкој Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је данас Његовом Блаженству Архиепископу атинском и све Јеладе г. Јерониму писмо којим изражава састрадалну љубав и подршку Цркви и народу поводом катастрофалних пожара у којима већ данима страдају људи и нестаје имовина многих грчких породица, Цркве и државе. Патријарх је замолио архиепископа Јеронима да свештенству и братском грчком народу, поготово у областима које се највише погођене ватреном стихијом, пренесе молитве васцелог српског православног рода који није и никада неће заборавити да је у скорој прошлости готово јединог пријатеља у великим, ратним недаћама које је преживео имао у братском грчком народу и сестринској Јеладској Цркви. „Изобилна помоћ коју сте Ви, наша грчка браћа и сестре, слали у српске земље представљала је за нас не само храну, одећу, обућу и друге потрепштине, него и знак да у нашој близини имамо најближе пријатеље који не желе да учествују у неправди којој смо били изложени“. Духовни вођа српског православног народа је упутио изразе најдубљег саучешћа породицама пострадалих, али и дубоке вере да ће Господ оне чији су се земаљски животи угасили у пламену населити у насељима праведника. Патријарх Порфирије је данас издао налог свим храмовима у Београду и подручној му Архиепископији београдско-карловачкој да се на свим богослужењима до даљег скупљају прилози за пострадалу браћу и сестре у Грчкој. Извор: Инфо-служба СПЦ

Оно што у потпуности оповргава њихове тврдње јесте то што ни у Латинској Цркви, на коју се они, тобоже, позивају, после речи Господњих не изостају молитве за освећење Дарова. Превидели су то зато што они не упућују молитве одмах после речи Господњих и зато што не траже изричито освећење Дарова и њихово претварање у Тело Господње, него користе друге изразе који ка истоме воде и исти смисао имају. 2. Која је то молитва? Заповеди да уздигнути буду ови Дарови руком анђелском на Твој наднебесни Жртвеник. Нека нам кажу, дакле, шта значе речи: да уздигнути буду ови Дарови! Молим ли се овим речима за просторно премештање Дарова са земље и доњих простора на небо, или за промену њихове вредности – од онога што је ниже ка ономе што је узвишеније? Ако је реч о овоме првом, каква нам је корист од такве молитве која тражи да буду узети од нас свети Дарови за које се молимо и верујемода су са нама онако како је Христос са нама „у све дане до свршетка века“! Ако знају да је то Тело Христово, како онда не верују да је оно истовремено и са нама, и да је изнад небеса, и да седи са десне стране Оца, на начин који је само Њему познат? Како би нешто што још није постало наднебесно, могло бити наднебесно Тело Христово? И како ће руком анђелском бити уздигнуто оно што је изнад сваког началства и власти и силе, и што је изнад сваког имена? 4. Ако се, опет, моле за некакву промену вредности набоље, не знам како ће избећи крајњу хулу, јер знају да је то Тело Христово, па ипак верују да ће доспети до нечег бољег и светијег? 5. Отуда је јасно да они знају да су то хлеб и вино који још увек нису примили освећење. Због тога се моле за њих имајући на уму да је Даровима још увек потребна молитва, и моле се да ови буду уздигнути јер се још увек налазе доле и нису жртвовани, те помињу Жртвеник како би овибили положени на њега и принесени на жртву. За то је потребна и рука анђела, јер друго свештенство, ово човечанско, како вели божански Дионисије, не може без помоћи првога, анђелскога свештенства. 6. Ова молитва нема за циљ ништа друго до претварање Дарова у Тело и Крв Господњу. Јер, зацело, не треба мислити да је Жртвеник, на коме треба принети жртву, некакво место на небу које је посвећено Богу. Тако се не бисмо умногоме разликовали од оних који су говорили да је у Јерусалиму или на Самаријској гори место где треба да се клањају Богу. Али, пошто је, по блаженом Павлу, „један Бог, један и посредник између Бога и људи, Исус Христос“, само је Спаситељ Тај Који нам је у свему истински посредник и Који нам доноси освећење. Кроз шта то Он посредује и освећује? То је свештеник, свети Принос, Жртвеник… Јер, и Жртвеник, према речима Господњим, освећује жртву: „Жртвеник, који дар освећује“. 7. Према томе, пошто је само Христос Тај Који освећује, само Он може бити Свештеник и жртвени Принос и Жртвеник. Да Христос заиста јесте Свештеник и жртвени Принос, Сам је то рекао: „Ја посвећујем себе за њих“. А да је Он и Жртвеник, о томе сведочи преблажени Дионисије: „Исус, богоначално посвећење божанских духова, јесте наш пребожанствени Жртвеник, којему, сагласно са речима Писма, приступамо и посвећујемо се, и на тајанствен начин предајемо као жртва паљеница. Осмотримо својим натприродним очима тај пребожанствени Жртвеник“. 8. Свештеник се, дакле, моли да свети Дарови буду узнесени на тај наднебесни Жртвеник, што значи да буду освећени, те да буду претворени у само наднебесно Тело Господње а да притом не мењају своје место нити да са земље пређу на небо, јер видимо да су они и после молитве пред нама као што су били и пре ње. Пошто Жртвеник освећује Дарове који су на њега положени, молити се за њихово освећење исто је што и положити их на Жртвеник. 9. Какво је то освећење којим Жртвеник освећује? То је освећење принесених Дарова;оно којим је Сам Свештеник (= Христос) осветио Себе тиме што је принео Себе Богу на жртву. 10. Но, пошто је Он Сам и Свештеник, и Жртвеник, и жртвени Принос, то је као да су они свети Дарови освећени од стране онога Свештеника, да су претворени у онај жртвени Принос и да су положени на онај наднебесни Жртвеник. Због тога, ако си молитвено заискао једно од ово троје, заискао си све и добио си оно што иштеш, односно принео си жртву. 11. Гледајући на Христа као на жртвени Принос, ваши свештеници се моле да свети Дарови дођу на оно место, односно на наднебесни Жртвеник, молећи се другачијим речима и појмовима за оно исто за шта се и ми молимо. Због тога наши свештеници, пошто се помоле да се свети Дарови претворе у божанско Тело и Крв, кад помињу наднебесни Жртвеник, не ишту у молитви да Дарови на њега буду узнесени, него пошто су они тамо већ узнесени и примљени, моле се Богу да нам као уздарје пошаље благодат и дар Светога Духа. За принесене и освећене часне Дарове, каже свештеник, Господу се помолимо. Да се освете? Свакако да не, јер су већ освећени, него да буду нама на освећење; да Бог, осветивши Дарове, кроз њих освети и нас. 12. Очито је, дакле, да омаловажавање молитве за освећење Дарова, која се упућује после речи Господњих, није став Латинске цркве у целини, већ само појединаца, и то малобројних и склоних новотаријама, који су јој и по другим питањима наносили штету; то су људи који ништа друго не ишчекују „него да што год ново говоре“. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"

Свети Царски страстотерпци Романови празновани су у суботу 17. јула 2021. године у руској Светотројичној цркви на Ташмајдану у Београду. Литургијом је началствовао протојереј Виталиј Тарасјев, старешина цркве, уз саслужење Високопреподобног архимандрита Михаила (Биковића), игумана манастира Јовања (Епархија ваљевска), известила је гђа Зорица Зец. После свете Литургије обављен је помен усопшима, а затим су пререзани колачи које су верни принели у спомен на царску породицу Романов. Најпре се верном народу обратио кратком беседом отац Виталиј (снимак 1), затим је дао реч оцу Михаилу (Биковићу) који је говорио о царској породици, њеном страдању за Христа, о Светом Андреју Рубљову, великом заштитнику и покровитељу уметника, чији спомен прослављамо овога дана и који је слава иконописачке истоимене радионице при овоме руском храму. Са пажњом се слушала беседа архимандрита Михаила који је говорио о васкрсењу Русије после свих страдања, о труду да учинимо све да заштиимо веру и одбранимо светиње како би и Србија доживела своје васкрсење и поручио да у овоме времену појачамо молитве, не одустајемо и не посустајемо, да немамо страха у себи, подсетивши на речи Господа нашег Исуса Христа: „Не бојте се! Радујте се!“ (снимак 2). ** „Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа?“, пише Свети Владика Николај Охридски и Жички. Не заборављају се страдалници за Христа - царска породица Романови, са Николајем Другим Романовим. Српски народ и Српска Црква су увек држали спомен на Романове, чак и када се нису смели помињати после несрећног преврата 1917. године. Године 2014. је Његова Светост Патријарх руски Кирил са блаженопочившим Патријархом српским Иринејем освештао споменик Светом Цару Николају Другом у Београду, а 2018. године је величанственом Литургијом у руској цркви на Ташмајдану и литијом до споменика обележено 100 година Романових. Свети Николај Охридски и Жички о Руском Цару Николају Другом Романову „Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном? Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју.“ Извор: Радио Слово љубве

Празник Светих апостола Петра и Павла, у народу звани Петровдан, и ове године нарочито свечано је прослављен у манастиру Рибница, чији је храм посвећен двојици ученика Господа Христа. У част празника Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање свештенства Епархије ваљевске и протосинђела Серафима, старешине манастира Бијеле Воде у Епархији шабачкој, и молитвено учешће верног народа. Исповедање вере у Христа као Сина Божјег и Сина Човечјег Светог апостола Петра, забележено у Светом јеванђељу, омогућило нам је да живимо у вери и благодати у Цркви. Оној Цркви, по речи Господњој, основаној на „камену“ -Петру, имену које даје Свом ученику Симону због чврстине његове вере. Није исповедање Петрово било само од његовог ума, већ откривење Божје омогућено присуством Господа Христа међу ученицима и благодаћу Светог Духа, беседио је Епископ ваљевски Г. Исихије о чувеном догађају из земаљског живота Спаситеља, који је означио почетак мисионарског пута апостола Петра, којег су следили и следе хришћани кроз векове. Та Црква коју је Господ сазидао на Петровом исповедању јесте наша Црква, у којој ми живимо и у којој се сабирамо сваке недеље. Свака зграда која је чврста и од камена је, она је заштита од спољашњих непријатеља, али има и врата која чува Господ. Нико не може да нападне, осим ако људи изгубе веру. Могу појединци да изгубе веру и да отпадну од Цркве, али Црква као богочовечански организам то не може. Она је савршена и у њој је спасење – рекао је Владика Исихије. Оградивши Цркву, Господ даје апостолима кључеве од Царства небеског и тиме објашњава да се само кроз Цркву можемо спасити и да је она место у коме је тајна живота и тајна спасења, истакао је ваљевски архијереј. Господ преноси надлежност на апостоле да свезују и да разрешују. То значи да најпре они, а потом епископи и свештенство, несавршенства народа могу да се исправљају. Да епископ, а потом и свештеник има власт да, саслушавши грехе и примивши покајање, разреши грехе. Каже Господ:“Шта разрешите на земљи, разрешено је и на небесима…“ Зато је важно да знамо код Свете тајне исповести и покајања да нема места питању да ли је свештеник достојан или није. То се тиче само њега и за то ће одговарати Богу. Ако му приђемо са поверењем и исповедимо оно што нас мучи и одваја од Бога, свештеник ће благодаћу Духа Светога и свог чина те грехе разрешити у име Господа – поучио је Владика Исихије учеснике петровданске свечаности у манастиру Рибница. У наставку сабрања уприличен је литијски опход и преломљен славски колач. За свечаном трпезом Епископа Исихија и све госте је поздравио отац Арсеније, настојатељ манастира Рибница. Надовезавши се на његове речи о Цркви, отац Арсеније је навео да смо ми као народ благословени тиме што имамо „живу Цркву“, чиме не може да се похвали много народа на планети. Нас Србе је Бог изабрао да имамо ту силу и снагу. Да имамо директни контакт са Господом Исусом Христом. Докле год будемо имали Цркву, а имаћемо је до краја времена, нико нам ништа неће моћи – рекао је отац Арсеније, упутивши благодарје Владики Исихију што је дошао у Рибницу и увеличао данашњу свечаност. Слово у част небеских заштитника Рибнице, Владика Исихије је заокружио благосиљањем рибничке обитељи. Живот монаха се креће у богослужењу. Монаси су узори верном народу и увек су, у нашем народу посебно, били упоришта, својеврсни апостоли, а манастири центри духовности и звезде на небу које сјаје на небу наше Цркве и на чије се молитве увек може рачунати. Нека да Бог да се у овој обитељи монашки живот развија и нека Бог благослови све који овде притичу са вером и молитвом да се исцеле и укрепе – закључио је Владика Исихије. Извор: Епархија ваљевска

Епархија крушевачка је најавила свечану прославу Видовдана, уз учешће Његове Светости Патријарха Порфирија, чији ће дочек бити 28. јуна у 16 часова у цркви Лазарици.

У храму Светога великомученика Георгија светом Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протојереја Александра Лазића, протонамесника Бранислава Шијачића и ђакона Александра Верића. На светој Литургији је појао хор Свети цар Константин и царица Јелена. Након Литургије је служено вечерње, док је верни народ клечећи, уз молитву, плео венчиће од траве и цвећа којима је био покривен под у цркви. Ти венчићи се односе домовима и стављају поред славских икона и кандила. На Литургији се, после читања Јеванђеља, верном народу пригодном беседом обратио прота Миливој, који је истакао значај празника Педесетнице. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На крају богослужења у манастиру Острогу изабрани митрополит Јоаникије се посебно осврнуо на све чешћу употребу мобилних телефона у цркви, током богослужења, позивајући вјерни народ да то не чини. Звучни запис беседе – Благословено је да по један фотоапарат или једна камера, дискретно снима у току службе, макар најупечатљивије дјелове службе. Ово што се сада узобичајило, прекршило је сваку мјеру. Дођемо на неку службу, на неки велики црквени сабор, сви држе подигнуте мобилне телефоне и сви снимају. Стварно премного. Да ли ти људи учествују на служби како ваља. Друго је они који су добили благослов и то им је послушање, али свак данас потеже мобилни телефон и снима. Да ли може оно што је главно на служби да ухвати мобилни телефон? Не може. Оно што је главно на служби не може да се ухвати никаквом камером нити било каквом техником. А много пажње се поклања томе и зато се народ удаљава од службе. Треба да отворимо своје срца, а не мобилне телефоне. Да отворимо своја срца, примимо Божију милост, Божију благодат, која невидљиво и неухватљиво силази на отворена срца, отворене душе и отворене умове. Маните беспослице и ситнице, оповршисмо све, претјерасмо, морамо се враћати на прави пут. Ничему то не води – рекао је изабрани Митрополит Јоаникије. Додао је и да је посебно ружно снимати током трпезе. – Сједимо за трпезом, неко нас гости, у манастиру или негдје друго, па снимају цијело вријеме како једемо, пијемо, шта причамо, како се шалимо. Па људи смо. Али да ли је то пристојно снимати, да ли је то у реду? Позовем те кући, па ме снимаш. Или дошао сам ти у госте, па снимаш домаћина. Није лијепо. А да не причамо која се све искушења после дешавају са тим снимцима, како се то лијепо користи против цркве, против хришћана, против наше вјере, против свештника. Маните се ћорава посла. Кад долазитеу цркву оставите телефон у ауту или га искључите, па ставите у џеп – рекао је изабрани Митрополит Јоаникије. Извор: Манастир Острог

Када је реч о односу средстава јавног информисања према Цркви, пре било какве дискусије и очекивања морамо бити потпуно свесни једне важне чињенице, а то је да не постоје вредносно неутрална средства информисања. Шта то конкретно значи? На првом месту то је проблематика односа власничке структуре медијског капитала и медијског садржаја. Једноставно говорећи, уколико међу компанијама које су власници одређеног средства јавног информисања има оних које нису благонаклоне према Цркви, не треба очекивати ни благонаклон став медија који су у њиховом власништву. То је сасвим логична ствар, у пракси више пута посведочена. У истом смислу, ако у директорском борду или уредничком колегијуму неког медија постоји више људи који се јавно декларишу као атеисти или су можда припадници неког идеолошког система који не негује хришћанске вредности, тешко се може очекивати серијал хришћанске веронауке, али су извесне емисије које негују изразито критички тон према црквеном животу и његовој друштвеној улози. А ако је реч о државном медију, онда све зависи од односа политичког естаблишмента према Цркви: уколико је тај однос хармоничан (или бар толерантан), онда постоји могућност за афирмативно сагледавање ствари; уколико је, међутим, реч о тоталитарном режиму или антихришћанским деспотијама, јасно је да се у медијима ништа добро о хришћанском животу не може чути. Друга чињеница о којој треба водити рачуна јесте та да савремени „слободни“ медији у оштрој конкурентској тржишној утакмици пре свега траже начин да опстану и профитирају. То је један од главних закона тржишта и ни ту не треба гајити никакве илузије. У таквој парадигми оглашивачи имају веома истакнуто место јер медији најчешће финансијски зависе управо од њих. Са друге стране, оглашивача ће бити ако медијум има довољно публике, што је примарно одређено занимљивошћу медијских тема. Стога се често дешава да нека важна тема за црквени живот не буде медијски „покривена“ или је приказана у најкраћим цртама, не због идеолошког игнорисања, већ због једноставне процене да тема није претерано занимљива медијској публици. Са друге стране, да би се подигао тираж новина или гледаност емисије, медији ће често пренети баналне вести или „сензационална“ открића, примера ради о неком „специфичном“ свештенослужитељу само зато што је то примамљиво за популарност и тираж. Дакле, процена профитаблиности одређује додатно да ли ће и како ће одређена вест о Цркви бити пренета. И на крају, трећи проблем код непостојања вредносне неутралности средстава јавног информисања лежи у томе што су новинари сами по себи људи са својим ставовима, што неретко има утицај на извештавање о неком догађају. Примера ради, ако је новинар литургијски хришћанин, он ће приликом извештавања о одређеној црквеној теми (ма колико она имала критички предзнак) најчешће имати и афирмативну ноту. Са друге стране, тешко је очекивати да ће новинар који је убеђени атеиста или, пак, нехришћанин приликом извештавања о Цркви избећи да са негативном критиком посматра много штошта, чак и у погледу крајње афирмативних друштвених тема попут добротворних делатности. Овде се заправо поставља питање мере неутралности коју извештач треба да има. Она се у пракси своди на новинарску етику која треба да одређени догађај представи што верније, без искривљавања очигледних и важних чињеница, без прећуткивања чињеница које нису у складу са личним ставовима новинара и без пренаглашавања оних аспеката извештавања који су у складу са његовим ставовима. То не значи да нека вест из области црквеног живота треба да буде без икакве „личне“ и препознатљиве ноте у извештавању, но та нота не сме да буде средство манипулације јавношћу. Неко ће можда приговорити да медији и не треба да буду вредносно неутрални с обзиром да ни људи нису вредносно неутрални. Заиста, човек није и никако не би смео да буде вредносно неутралан. Поготово ми хришћани то не смемо бити – наше опредељење треба да је свецело у Христу Исусу – у терминологији Светог Писма сви „неутралци“ би заправо били „млаки и бљутави“ (ср. Отк 3, 16). Но те две ствари се не смеју једноставно мешати: људи нису и не треба да буду вредносно неутрални, док медији нису, али треба да буду што неутралнији. Разлог је јасан: ако су медији то што им само име каже – технолошки медијатори између догађаја и оних којима се ти догађаји преносе – онда степен постизања неутралности (који никада не може бити стопроцентан) треба да буде мера њиховог квалитета. У супротном, с обзиром на горенаведене чиниоце који ометају целовитост и истинитост извештавања, лако се дешава да уместо извештавања и медијских информација добијемо пропаганду и медијске дезинформације. Ову проблематику бар нама, православним Србима са трусног Балкана, не треба претерано објашњавати – веома смо је добро осетили на својим плећима у протеклих пар деценија управо због пропагандистичког деловања и наклоњеног извештавања домаћих, а још више светских медијских кућа. Наравно, треба бити реалан: тешко да ће икада бити неутралних медијских извештаја с обзиром на природу претходно наведених чинилаца који то онемогућавају. Но то само значи да треба вредно радити на формирању критичке свести људи који прате медије, што је већ друга, веома озбиљна тема која захтева посебну опсервацију. Што се тиче односа Цркве према медијима и њене поруке у њима, то је такође слојевита тема. Постоје, додуше, ствари које су једноставне и где не постоји никаква недоумица, због чега нема потребе „компликовати“ било шта. У јавности се у погледу односа Цркве и медија најчешће мисли на информативни и реактивни контекст, када је, рецимо, потребно пренети одређену информацију или одреаговати на неку медијску дезинформацију. То су активности које Црква редовно чини својим каналима комуникације и у највећем броју случајева медији добијају правовремену информацију о црквеном животу која је значајна за вернике и друштвени живот уопште. Некада, међутим, новинари очекују информације и реакције Цркве, али их не добијају у времену или опсегу који би желели. Рецимо, када се очекују неке специфичне информације о садржају синодских, саборских или сличних седница. У овом погледу треба отворено рећи да Црква нема потребу да повлађује императиву медија за новином и себе не сматра обавезном да медијима даје било какав извештај када они то траже. У односу према људима који прате медије она се руководи сотириолошким разлозима који указују да апсолутно повлађивање актуализму не доноси никакву духовну добробит савременом човеку. Црква је спасавајуће Тело Христово, а не информативни сервис – у том погледу за њу не постоји питање да ли да користи медијску сферу, већ како да је користи да би то било спасоносно за савременог човека. Постоје и нека сложенија питања у погледу тога на који начин Црква треба да буде присутна у медијима. Примера ради, нека од важних теоријских питања су да ли Црква треба да има свој аутономни медијски простор или да просто дистрибуира свој медијски садржај другима; која је то мера у информисаности верника; како се одредити према медијском захтеву за преносом Свете Литургије… Питања је много, но задржимо се само на последњем у овоме низу да би се видела важност теоријских поставки за практичан однос Цркве према медијима. У погледу телевизијског или радио преноса Свете Литургије данас не постоји заједнички став међу хришћанима. Став аутора овог текста је да је више штете него користи у случају неселективног медијског преноса Свете Литургије и то из више разлога. Први и основни је тај што тиме верујући не добијају много (пре свега у домену спасења), а поготово не добијају оно кључно: не причешћују се. Често се као аргумент пуног преноса Литургије наводи потреба да се изађе у сусрет немоћнима, болеснима, старима… но у том случају би спикер више пута требало да нагласи да је пренос за њих, а не за здраве и младе који треба да су у цркви тог дана. Уосталом, како је то добро приметио један познати православни теолог, древна Црква онима који нису могли доћи на Литургију није покушавала да пренесе то сабрање, већ им је доносила плодове Сабрања (тј. Свето Причешће). Друго, постоји опасност да се временом развије етос посматрача Литургије ако би се она редовно и рутински преносила. Много је лакше медијски „отпратити“ Литургију, него бити на њој и узети живог учешћа у том непоновљивом догађају. Тај догађај је, додуше, медијским путем „споља“ поновљив, али без унутрашње пуноће и смисла, што је само по себи веома проблематично. У времену огромног броја номиналних хришћана који су ионако пасивизирани када је реч о доласку на Свету Службу можда неки од њих помисле да као што могу одгледати фудбалску утакмицу или тениски меч без одласка на терен, тако могу да „одгледају“ и Свету Литургију без физичког присуства у храму. Потребно је, дакле, да се запитамо шта је то што један гледалац може добити посматрајући уживо како се други причешћују? Да ли је ико икада утолио жеђ посматрајући друге како пију воду? И не иде ли то руку под руку ионако јакој тенденцији да се на литургијским службама увек мали број људи причешћује, док огроман број људи стоји и немо посматра, као да га се то уопште не дотиче, као да Христос са амвона увек позива неког другог? Постоји, са друге стране, јак аргумент да би пренос Свете Литургије допринео стицању знања о њој код неких номиналних верника, али и да би био средство мисије према неверујућима. Но зарад те врсте медијске „катихизације“ и мисионарства сасвим је довољно преносити Литургијску службу до Еванђеља односно еванђелске проповеди, чији циљ и јесте да уведе некрштене у тајну у мери у којој је то за њих у том тренутку потребно. После тог тренутка је заиста упутно или прекинути телевизијски пренос или у најмању руку указати да је то крајње снисхођење према онима који су спречени да дођу на службу. Или, рецимо, користити средње решење у виду прављења медијског сижеа изабраних и посебно свечаних делова Литургије, што би се свакако емитовало у скраћеном виду и после службе. Можда би изузетак од овог правила могла да буду специфична и ретка литургијска сабрања у оквиру којих се догађа нешто од посебног историјског и друштвеног значаја (мада, шта може бити значајније од присуства Христовог међу нама и Његовог давања свима нама које је на свакој Светој Литургији главни и централни догађај?). Такав специфичан случај је, примера ради, устоличења јерараха, но изузетак свако не би требало да представља праксу. Како год се решила комплексна питања, тежња за што истинитијим и целовитијим преносом информација о црквеном животу треба да буде темељ за однос медија (односно новинара који раде у њима) према Цркви. Са друге стране, однос Цркве према медијима треба да има за основу спасење верног народа и одатле треба да произилази динамика, опсег и начин преноса информација о црквеном животу. Када се та два постулата ускладе, онда је однос Цркве и медија идеалан. презвитер Оливер Суботић *Текст сачињен на основу излагања на Васкршњем сајму књига у Београду 2012. године у оквиру округлог стола "Средства јавног информисања о Цркви – Црква о средствима јавног информисања"

Дан је Васкрсења! Слављем се просветлимо, једни друге загрлимо и рецимо браћо свима, па и онима који нас ненавиде! Васкрсењем опростимо све и тако велегласно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши! (Песма са васкршњег јутрења) Васкршња посланица Патријарха српског Порфирија и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2021. лета Господњег ВАСКРСНИ ПОНЕДЕЉАК: Патријарх Порфирије у Реснику: Љубављу која иде дотле и да саму себе распиње и жртвује за нас, а ми треба да васкрсавамо у сваком добру и врлини Епископ Атанасије на Васкрсни понедељак: Када ми славимо свето Васкрсење Христово ми себе одевамо у ново рухо На Васкрсни понедељак Епископ шумадијски Јован богослужио у Станову Епископ Арсеније на Васкрсни понедељак служио у Лесковцу Епископ Херувим богослужио у Преображењској капели манастира Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини ВАСКРС: Патријарх Порфирије: Опростимо све онима који нас мрзе Васкрсењем Христовим Патријарх Порфирије са бескућницима и болесним малишанима Митрополит Хризостом на Васкрс: Да нас Васкрсли Христос васкрсне из пандемије болести, страха и неизвјесности Пасхално јутрење и Васкршња Литургија у Саборном храму у Новом Саду Вечерње љубави у Саборном храму у Новом Саду Васкрс у Саборном храму у Краљеву, богослужио Епископ Јустин Празник Васкрсења Христовог у Карловцу, богослужио Владика Герасим Епископ Јоаникије на Васкрс богослужио у манастиру Ђурђеви Ступови Празник над празницима – Христос васкрсе – Диселдорф Епископ Фотије на Васкршњој Литургији: Наш народ васкрсава Васкршња Литургија у Манастиру Грачаница Епископ Сергије предводио Пасхално торжество у Рмњу Епископ нишки Арсеније служио Пасхално јутрење и Литургију у нишком Саборном храму Васкрс прослављен у Светоуспенском манастиру у Даљ Планини Епископ Методије на Васкрс богослужио у подгоричком Храму Васкрсења Пасхални дани у Хиландару ВЕСТ У ИЗРАДИ... Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 29. априла 2021. године, на Велики четвртак, свету архијерејску Литургију у цркви Ружици на Калемегдану. Његовој Светости Патријарху су саслуживали главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј др Зоран Ранковић, ђакони др Србољуб Убипариповић и Радомир Врућинић, ипођакони Владимир Јелић и Његош Стикић, као и чтечеви Андреј Јелић и Павле Јовановић. Апостол је читао проф. др Драган Каран, продекан Православног богословског факултета Универзитета у Београду. У току свете Литургије Његова Светост Патријарх је произвео јереја др Зорана Ранковића у чин протопрезвитера. На крају богослужења архијерејски намесник и старешина храма протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић заблагодарио је Његовој Светост Патријарху г. Порфирију на посети калемегданској светињи и на дар и молитвено сећање му уручио крст. Светој Литургији је присуствовала целокупна управа Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ

У Светоуспенској цркви у Новом Саду, у навечерје Суботе акатиста, 16. априла 2021. године, служено је свеноћно бденије и у наставку света Литургија. Литургијским сабрањем је началствовао протојереј-ставрофор Стојан Билић, парох при Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење протојерејâ Миодрага Шипке, Петра Тривуновића и Жељка Латиновића, протонамесникâ Велимира Врућинића и Бранислава Ђурагића, презвитера Леа Малешевића, a заједно са ђаконима Александром Билићем, Мирославом Стојановићем, Иваном Васиљевићем и Милованом Крстићем. Празник су, молитвом и појањем Богу Живом и Истинитом и Пресветој Богородици, благоукрасили појци школе појања Свети Јован Дамаскин, заједно са великим бројем верног народа Божјег. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Са званичне интернет странице Епархије горњокарловачке, доносимо интервју са Његовим Преосвештенством Епископом горњокарловачким г. Герасимом. *Како се одвија обнова земљотресом погођених српских домаћинстава на подручју Петриња и шта је оно што је тренутно најпотребније у савладавању последица земљотреса? Источни део Епархије горњокарловачке погођени су серијом разорних земљотреса далекосежне моћи услед чега су оштећени бројни храмови, стамбени и пословни објекти, а многе породице су остале су без крова над главом. Нажалост, неки су међу њима остали без својих најмилијих. Епархија горњокарловачка је одмах након првих најјачих потреса покушала свом снагом да буде уз свој народ којима је помоћ најпотребнија. Свесни смо потпуно да је реч о првој помоћи и да прави истински ангажмани тек предстоје. Уз помоћ добрих људи који се непрестано јављају и упућују средства, сачинили смо фонд са намером да нашем становништву у времену које је пред нама помогнемо у обнови домова и домаћинстава. Морамо да имамо на уму да је у периоду од 28. децембра 2020. године до 10. марта ове године забележен број од 931. земљотреса јачине од 2 до 6,2 по Рихтеру. До сада је у државним институцијама пријављено 37.500 оштећења на објектима, а од 31.550 објеката колико је прегледано више од 4.000 је означено са црвеном ознаком, док са жутом ознаком има више од 6.900. Такође, треба напоменути да је из тих крајева своја огњишта напустило 2.861 становника, а од тога 1.388 само из Петриње. Свако време носи своје бреме, а Господ нам говори „Јарам је мој благ и бреме је моје лако“ (Мат.11,28-30). Свесни смо економске кризе и тренутног стања са последицама пандемије Ковида-19, али се уздамо у Божију милост, као и у помоћ добрих људи, јер само тако ћемо обновити живот у Петрињи, али и на читавој Банији. Заједничким напорима уз Божији благослов успећемо да очувамо још једном у историји духовну и културну баштину нашег народа у овим крајевима. *Колико очување српске културне баштине значи за обједињавање заједничких националних интереса у земљама региона у којима живе Срби? Без обзира на националну или верску опредељеност, свако културно добро – било да је наслеђено од предходних генерација или настаје у садашњости, има специфичну вредност за творца тог доба и свакако треба да буде сачувано за будућа покољења. Културна баштина једног народа представља његов идентитет, његову личну карту и можемо слободно рећи визу за будућност. Градити на темељима наших предака јесте изузетна одговорност али и част што су нам омогућили, можемо слободно рећи, здраве и јаке темеље, не само нама, него и шире. Говорећи о очувању српске културне баштине али и идентитета српског народа у данашњим земљама региона, пре свега треба поћи од историјских чињеница. Неоспорна је чињеница да су Срби још од организовања српске државе под Немањићима, али и раније, насељавали територије не само данашње Србије, већ и Црне Горе, Северне Македоније, Босне и Херцеговине, Хрватске. Као већински народ на тим просторима Срби су иза себе остављали небројена културна блага чији смо ми данас наследници. Стицајем историјских околности границе Немањићке државе су се драстично сузиле, тј. геополитичка слика региона се кроз векове променила. Последња ратна збивања на просторима бивше Југославије су имала кобне последице како по Србе, тако и по културну баштину српског народа које се још увек нажалост осећају. Данас у региону на којем се некада простирала српска држава имамо државе и националности које су се у међувремену изградиле као такве. У данашње време, више него икада, потребан нам је свима мир, а не може бити мира тамо где има сукоба. Једно са другим никако не иде. На жалост, културна баштина је такође предмет сукоба. Сматрам да свако, пре него се усуди да било шта говори, треба добро проучити историју, те се трудити да објективно сагледа историјске чињенице, колико год то било тешко, а у појединим случајевима и болно. Само тако ћемо успети да наше заједничке националне интересе објединимо под истином која не треба да нас раздваја већ спаја. Опште је познато да одређено обједињавање, тј. груписање у сврху остваривања појединих циљева, заправо заједници даје снагу, рецимо у повезивању и јачању везе са матицом што њој свакако даје већу могућност да се позиционира и издигне у односу на регион и шире. Није узалуд мисао „Што јача дијаспора, сигурнија матица“. Тај пут управо представља очување и јесте очување културне баштине нашег народа. *Како се супротставити кампањи ширења лажних вести о пореклу српске културне баштине? У одговору на прошло питање напоменуо сам да требамо историјске чињенице сагледавати објективно, онако како заиста она јесте. Међутим, субјективност влада свима нама јер свако од нас чињенице прихвата на основу неког свог предубеђења или искуства. И то није проблем јер свако има права на сопствену интерпретацију, све док се не појаве „зли језици“ који реч истине изврћу можда и несвесни да то чине на сопствену пропаст. Због чега неко изврће истину? Рекао бих због тога што сâм није сигуран ко је и шта је. Требамо бити свесни да лаж, као одсуство истине, не може опстати на дуге стазе, свакако не у оном дану када сву твар прожме Истина. Тада ће нестати све што је лажно. Тако и по питању српске културне баштине постоји јака кампања ширења лажи о њеном пореклу. Опет ни ту не требамо улазити у грубе сукобе са онима који то износе, већ само смирено говорити и сведочити истину. Наравно, напада у том случају је са свих страна, али лаж се другачије не може победити осим истином. *Како унапредити информативно-образовне понуде у интернет информационом простору о српској културној баштини и српском културном простору? Наше доба, које је доба технолошко-информативног напретка, пружа нам доста могућности да објављујемо истину. Као што исту технологију користе они који шире лажи, требамо користити и ми за ширење истине. Ту је свакако потребно доста ангажовања. Ријеч је о комплексном и доста тешком послу према којем не можете приступити површински, те је зато и његова појава у електронском свету спора, но информатика напредује те верујемо да ће и то ићи брже, јер тамо где има воље има и начина. *Како утицати на опште подизање свести о изванредном богатству српске културе код грађана српског порекла, посебно младих, узраста 10-27 година? Само оно семе које се усади у децу док су мала може касније да донесе плодове. С тим у вези сматрам да је потребно развијати код деце патриотизам (не национализам!), тј. родољубље од малих ногу. У томе главну улогу има здрава породица. Волети своје, а не мрзети туђе, то треба бити основно полазиште за било какво развијање и подизање свести. Пласирање здравог садржаја је од велике важности за опште подизање свести о нашим културним богатствима. Да би смо нешто штитили морамо то исто најпре и упознати. Мислим да ми веома мало знамо какво благо имамо. На тај начин губимо свој идентитет. Како да волимо нешто што не познајемо? У том непознавању и недостатку љубави често и сами постајемо они који мрзимо и нападамо туђе. Да ли то значи да полако али сигурно заборављамо ко смо те се понашамо слично онима који шире лажи о нама?! Или смо пак индиферентни према сопственом наслеђу? Од два зла не зна се које је горе. Данас су млади поприлично активни на интернет мрежама па би се подизање свести о богатству српске културе могло остварити управо преко тих мрежа, као и у средствима информисања. Потакнувши тако младе да истражују о свом пореклу, о себи заправо, већ смо начинили велики корак ка очувању блага српског народа. Наравно, велика одговорност лежи и на Цркви будући да у државама региона Црква на једном месту окупља све Србе. Црква је и одржала свих ових година идентитет српског народа, па чак и онда када су притисци били најјачи. И данас она не сме да попусти у тој својој мисији проповедајући праштање, мир и љубав, али и не дозвољавајући да падне у заборав свето наслеђе наших светих предака који су за то своју крв пролили. Друштво треба данас омогућити већи приступ и утицај Цркви у креирању образовног програма код младих, нарочито у периоду адолесценције, јер само тако се могу сачувати код младих праве вредности како културног, тако и духовног блага. *Како да пробудимо интересовање код младе српске популације (школског узраста), ма где живели, за очување свог идентитета? Као што сам већ напоменуо, и на ово питање одговор јесте у васпитавању деце у самој породици. Свест о националном идентитету је добра све док је у границама нормале, тј. док у другом не види непријатеља и противника, те и сама не подстиче човека на сукоб. Блаженопочивши патријарх Павле је тумачећи речи Христове „Будите мудри као змије, а безазлени као голубови“ говорио да смо ми као овце међу вуковима. У таквом окружењу морамо бити мудри као змије да не би били поједени од вукова, али и безазлени као голубови да не би и сами постали вукови. Такође, Црква је Црква свих, не једне одређене нације. Било је у историји Цркве случајева када је национални моменат узимао маха, али је то осуђено као етнофилетизам. Тако дакле требамо настојати да идентитет очувамо у границама патриотизма. То у практичном смислу значи да децу треба пре свега учити вери наших предака која је вера љубави, мира, слоге, заједништва, не-насиља, не-мржње, не-зависти, не-рата. Већ у следећем кораку треба радити на предаји знања из историје које ће млада особа, утемељена у вери, правилно и здраворазумски усвајати. Тако ће се у младима утврдити једна свест о идентитету која неће бити преградни зид између њих и других, већ ће они моћи, знајући ко су и шта су, слободније деловати у друштву у ком су. Господ је казао: „Пустите децу и не браните им да долазе к мени“. (Мт, 19, 14), а често родитељи данас своју децу заокупљују и умарају разним небитним стваримо, и нажалост то користе као изговор што их не доводе у Цркву. Црква је понављам, несумњиво васпитач и чувар идентитета, тј. сваког човека у његовој целини. Кад знаш ко си и шта си, и то не скриваш, све веће су могућности очувања свога идентитета. Лично поздрављам све напоре које Српска православна црква, као и остале помесне цркве како у земљама региона, тако и у читавом свету, да сачувају своју духовну и културну баштину и оквиру Цркве попут разних менифестација, школства, креативних радионица, фолклорних група, чувајући тиме свој вишевековни идентитет.

У цркви Светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана, која се налази у оквиру Клиничког центра Србије у Делиградској улици, биће служена Света тајна Јелеосвећења у среду, 24. фебруара 2021. године у 17 часова, у наставку акатиста Светим лекарима Козми и Дамјану, најавио је за Радио „Слово љубве“ јереј Зоран Керезовић, старешина овог светог храма. Истог дана верници могу доћи на исповест или молитву за здравље у периоду од 13 до 16 часова и 30 минута. Извор: Радио "Слово љубве"

Православна Црква је одувек функционисала кроз свете саборе. У Православном је духу да у Цркви делује сабор, а у манастирима сабор стараца. Архиепископ и сабор треба заједно да доносе одлуке. Игуман, односно игуманија, и савет стараца, односно старица, у манастиру треба да одлучују заједно. Архиепископ је први међу једнакима. Патријарх није папа него има исти чин као и остали јерарси. Папа има други чин, седи изнад осталих и они му љубе ногу. Патријарх седи заједно са осталим архијерејима и координира. Игуман, или игуманија, у односу на остале који управљају манастиром јесу први међу једнакима. Не може један архиепископ или игуман да ради шта хоће. Бог просветљује једног старца или старицу, односно једног јерарха, поводом неког проблема, а другог у вези са другим проблемом. Сва четворица јеванђелиста допуњују један другог. Исто тако и овде свако износи своје мишљење, а уколико постоји супротно мишљење, оно се уписује у записник. Зашто? Ако се ради о доношењу једне одлуке која је супротна јеванђелским заповестима и један се не слаже с њом, ако не затражи да се његово мишљење унесе у записник, изгледаће као да се слаже. Ако се неко не слаже са одлуком и потпише је, а да његово супротно мишљење није записано, тиме греши и то на своју одговорност. Кривица је на њему. С друге стране, уколико он каже своје мишљење упркос већини која има супротан став, биће исправан пред Богом! Ако у Цркви сабор не функционише исправно, или сабор стараца у манастирима, онда не можемо да говоримо о православном духу, јер то није православни дух него папски. У православном је духу да свако износи своје мишљење и да се оно уписује у записник, а не да неко ћути зато што се боји или да ласка да би се додворио архиепископу, односно игуману. Младим клирицима који добију управу, чак и ако имају одговарајуће квалитете, то ће штетити и они ће се потрошити узалуд. Када они упадну у машину управе, секретаријата и слично, то им одмаже у духовном смислу иако су имали предиспозиције да духовно напредују. Неки од њих да се нису истрошили на управничким функцијама, него да су порадили на себи, касније би постали велика имена у Цркви. Када се човек не бави собом у позитивном смислу те речи, односно када не ради на себи, он личи на трговца који купује и продаје а да не зна колико коме дугује, тако да на крају завршава у затвору. Много се растужим када чујем да млади свештеници раде у канцеларији. Ако би се они држали ван управе још неко време, касније би могли више да допринесу. Нажалост, често се догађа да млади свештеници постану управници, уместо оних искусних који би могли да духовно помажу својој пастви. Тиме се чини двострука штета: млади су се прихватили одговорности а да се нису духовно позабавили собом. Налазе се на положајима у којима треба да раздају духовно благо, а они га немају јер га нису стекли. С друге стране, они старији пошто нису на одговорним положајима немају могућност да пруже своје драгоцено духовно искуство и божанско просветљење. Преподобни Пајсије светогорац Са грчког превела: Валентина Аврамовић Извор: Епархија зворничко-тузланска

У суботу 12. децембра 2020. године, у гимназијској капели Светог Саве у Загребу, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Порфирије служио је Божанствену Литургију на којој је рукоположио у свештени чин ђакона теолога Драгана Топића из Челинца. Митрополиту су саслуживали јеромонах Никон (Цветићанин) и јерођакон Сава (Бундало). По завршетку Свете Литургије Митрополит је честитао новорукоположеном ђакону и његовој породици и говорио о важности свештеничког служења. Владика је рекао да је први степен свештеничке службе ђаконска служба и да сама реч ђакон означава онога који служи, који се дарује ближњима и Цркви. Нагласио је да свештенослужитељи треба да буду спремни да се жртвују за ближње и за Цркву и да је њихова улога у творевини да се кроз њихову молитву пројављује присуство благодати Божје. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Име Цркве је име не поделе него уједињења и слоге. Црква подвојене сабира у једно, пошто име Цркве јесте име слоге и једнодушности... Црква је установљена не зато да се они који не сабирају у њој деле међусобно, већ да се подвојени сједине. Црква не зна за разлику између господара и роба; она разликује и једног и другог по врлини. Христос је глава Цркве а ми тело. Између главе и тела може ли бити икаквог растојања? Он је темељ, ми грађевина; Он је чокот, ми лозе; Он је женик, ми невеста; Он је пастир, ми овце; Он је пут, ми путници; ми смо храм, Он обитавалац; Он је црвенац, ми браћа; Он је наследник, ми сунаследници; Он је живот; ми они који живе; Он је васкрсење, ми они који васкрсавају; Он је светлост, ми они који се просветљују. Све то означава јединство, и не допушта никакву поделу, чак ни најмању поделу, јер ко се мало одвоји, тај ће се потом одвајати и много. Тако тело, задобије ли и малу рану од мача, квари се; грађевина, распукне ли се макар малко, сруши се; лоза, одломивши се макар мало од чокота, постаје неродна. на тај начин; то мало већ је не мало него скоро све. Зато, када погрешимо ма у чему мало, или осетимо лењост, немој мо превиђати то мало јер не обратимо ли пажњу на њега, оно ће убрзо постати велико. Тако и хаљина, почне ли се цепати, а мије је не закрпимо, она ће се сва подерати; исто и кров, падне ли са њега неколико црепова, и тако буде остављен, разрушиће се цела кућа. Стога, имајући то пред очима, будимо увек будни према малим гресима, да не би смо упали у велике. Као што тело и глава сачињавају једног човека, тако су једно Црква и Христос. Као што наше тело јесте нешто једно, и ако се састоји из много делова, тако и у Цркви сви ми сачињавамо нешто једно. Иако се Црква састоји из много чланова, но ти многи су једно тело. Један Дух саставио је из нас једно тело и препородио нас Јер није једном Духу крштен један а другим други. и није само дух који нас је крстио један, него и оно ушта нас је крстио, то јест ради чега нас је крстио, јесте једно, пошто смо се ми крстили не зато да сачињавамо разна тела, него да ми тачно сачињавамо једно тело један према другоме, тојест крстили само се ради тога, да сви будемо једно тело. До оваплоћења Бога Логоса, вели свети Златоуст, небеско и земаљско били су одвојени једно од другог и нису имали једну главу. Али оваплоћењем Господа Христа Бога постави једну главу за све, за анђеле и људе, тојест даде једно врховно начело и анђелима и људима: једнима Христа по телу, а другима Бога Логоса. Као кад би неко рекао за кућу да је у њој нешто труло а нешто јако, па би обновио кућу, тј. учврстио је појачавши јој темељ: тако и овде све је подвео под једну главу. Тада је једино и могуће сједињавање, тада ће и једино бити савршен савез, када све, имајући неку неопходну свезу горе, буде подведено под Видиш ли, пита даље свети Златоуст, шта је Бог учинио? Васкрсао је Христа, зар је то мало? Али погледај даље: посадио Гаје с десне стране Себи. Каква реч то може изразити? Онога који је од земље, онога који је безгласнији од роба, онога који је био играчка демона, одједном је подигао на висину. Заиста је неизмерна величина моћи Његове! Обрати пажњу куда га је подигао. Подигао га је на небеса изнад сваке створене природе, изнад сваког поглаварства и власти. Стога је заиста потребан Дух, потребан просвећен ум, да би Га познали; заиста је потребно откривање. Замисли колико је растојање између човечанске и Божанске природе! Међутим Он је човечанску природу од њене ништавности уздигао у достојанствено Божанске. За ово је потребно прећи не један, не два, не три степена. Зато је и апостол не просто рекао: горе него: изнад. А изнад ваших Сила је Бог. и на такву висину је Он уздигао човека; од најнижег унижења на највиши степен власти, иза које не постоји неко више достојанство. Све то апостол говори о Васкрслом из мртвих, што и јесте достојно удивљења; но ни у ком случају он не говори о Богу Логосу. Јер што су комарци према људима, то је сва творевина према Богу. И шта ја говорим о комарцима Та када су сви људи пред Богом као капља и као прашина (Ис. 40, 15) онда Невидљиве силе можеш сматрати као комарце. Дакле не говори о Богу Логосу, него о Ономе који је код нас. То у ствари и јесте велико и чудесно, што Га је уздигао из земљине преисподње. Када су сви народи пред Богом као капља, онда један човек колики ли је делић капље! Међутим бог Њега уздиже изнад свега не само у овоме свету него и на ономе, и све покори под ноге Његове... 0, заиста дивна и запањујућа дела! Тиме што бог Логос постаде човек, човеку сва саздана сила постаде робиња. Но можда постоји неко који је изнад Њега, који иако нема потчињене, ипак поседује веће достојанство? Овде се ни то не може предпоставити, јер апостол тврди: све покори под ноге Његове. И то покори не просто, него покори до потпуне потчињености, тако да веће подчињености не може бити. Зато је и апостол и рекао: под ноге Његове, и Њега даде за главу цркви над свим. Гле, и Цркву колико је узвисио! Као неком дизалицом подигавши је, Он је уздигао на велику висину, и посадио је на истом престолу: јер где је глава, тамо је и тело: нема никаквог прекида између главе и тела, јер када би се веза између главе и тела прекинула, онда не би било ни тела ни главе. Апостол вели: над свим. Шта значи: над свим? Значи, или Христос изнад свега видљивог и умом замисливог, или даје од свих доброчинстава, учињених нам Њиме, највеће то што је Сина Свог учинио главом Цркве, не оставивши притом никог вишег: ни анђела, ни арханђела, нити никог другог. Бог нас је почаствовао не смо тим преимућством што је човека Христа узвео горе, него још и тиме што је припремио да сав род људски уопште иде за Њим, држи се Њега, следују Њему. „Која је тело Његово“. Да ти, чувши реч „главу“, не би ту реч схватио само у смислу власти него и у буквалном смислу, и да Христа не би сматрао само као начелника него Га гледао као стварну главу тела, апостол додаје: „пуноћа Онога који све испуњава у свему“. Шта то значи? Значи ово: Црква је пуноћа Христа. Јер пуноћа главе је тело, и пуноћа тела је глава. Видиш, апостол не пропушта никакво поређење, само да би изразило Божију славу. Он каже: „пуноћа“, тј. што се глава допуњује телом, јер се тело саставља из свих делова, и сваки је део неопходан. Видиш, апостол показује да су Христу као глави потребни сви делови уопште, јер када многи од нас не би били један рука, други нога, трћи неки од осталих делова, онда тело Његово не би били потпуно. Дакле, тело Његово саставља се из свих чланова. То значи: тада се испуњује глава, тада тело постаје потпуно, када сви ми будемо чврсто сједињени и повезани. Видиш ли „богатство славе наследства“? Видиш ли „неизмерну величину моћи на онима који верују“? Видиш ли „наду звања“? Имајмо страхопоштовање према нашој Глави; помислимо какве смо Главе тело, којој је све покорено. Имајући то у виду, ми треба да будемо бољи од Анђела и већи од Арханђела, пошто смо удостојени веће части него сви они. Јер као што апостол каже у Посланици Јеврејима. Бог прими природу не од Анђела, него од семена Авраамова (Јевр. 2,16). Не природу Поглаварства, ни Власти ни Господства, нити икоје друге Силе, него нашу природу Он узе на Себе и посуди је горе. И шта ја говорим: посади? Учини је својом одећом; и не само то, него и све покори под ноге Његове... С трепетом ценимо блискост и сродство наше с Богом; бојимо се да се ко не одсече од овога тела, да ко не отпадне, да се ко покаже недостојан. Када би нам неко ставио на главу царску круну, златан венац, реците, шта све не бисмо учинили да се покажемо достојни тог мртвог камења? а овде нашу главу покрива не царска круна, него је сам Христос постао наша Глава, што је несравњено веће; међутим ми томе не придајемо никакву важност. Та Анђели, Арханђели и све Небеске Силе с побожним страхопоштовањем чествују нашу Главу, а ми, тело Његово, зар је нећемо с молитвеним страхопоштовањем чествовати? И каква нам после остаје нада на спасење? Размишљај о царском престолу том, размишљај о превеликој части тој. То треба да нас плаши више него пакао. Јер када и не би било пакла, то за нас, који смо удостојени толике части а потом се показали недостојни ње и зли, лишење ове части требало би да буде највећа казна, неисказана мука, Замисли, близу кога заседа твоја Глава? С десне стране кога се налази! Она засад изнад сваког Поглаварства и Власти и Силе: а тело Њено и демони г:ие? Но, не било тога! Када би било тако, онда већ не би било ни тела. Но пошто је реч о телу Господњем, онда се и сетимо оног Тела које је било распето, приковано, на жртву принесено. Ако си тело Христово, онда ниси крст, јер гаје Он носио: подноси пљување, подноси шамаре, подноси клинце. Такво је било Његово тело, нако је било безгрешно. И пошто говоримо о телу Његову, имај мо на уму да се у тајни Причешћа ми причешћујемо Телом које се ништа не разликује од онога Тела које седи горе, коме се Анђели поклањају, које се налази близу Непропадљива Силе, то Тело управо ми и једемо. 0, колико нам је путева откривено ка спасењу! Господ Христос нас је учинио Својим телом, дао нам је Своје Тело, и све то нас не одвраћа од зла. 0, помрачења! 0, дубоког бездана! 0, неосетљивости! Заповеђено нам је: Мислите о ономе што је горе, где седи Христос седи с десне стране Бога (Кол. 3,21). Међутим, једни се брину о богатству, други пропадају у страстима. Тумачећи богонадахнуте речи првоврховног апостола: „Какво је богатства славе тајне ове (тојест Цркве) међу незнабошцима" (Кол. 1,26), свети Златоуст вели: Људе, неосетљивије од камења, одједном узвести у достојанство Анђела, и то једноставно помоћу голих речи и саме вере без икаквог труда, стварано је то слава и богатство тајне; слично томе као кад би неко гладног и шугавог пса, гадног и одвратног, који избачен издише и није више у стању да се миче, изненада учинио човеком и поставио га на царски престо. Обрати пажњу незнабошци су се клањали камењу и земљи, били заробљени, и сужњи ђавола, и гле, одједном нагазише на главу његову, и стадоше господарити над њим и бичевати га; слуге и робови демона постадоше тело Господара Анђела и Арханђела; они који чак ни знали нису да постоји Бог, одједном постадоше сапрестолници Божји. Хоћеш ли да видиш безбројне ступњеве које они прескочише? Требало је да они сазнаду: прво да камење нису богови; друго, да не само они нису богови, него да ни земља, ни животиње, ни растиње, ни човек, ни небо, ни оно што је више неба, такође није Бог, треће, да ни камење, ни животиње, ни биљке, ни стихије. ни оно што је горе ни оно што је доле ни човека, ни демона, ни Анђеле, ни Арханђеле, нити икоју другу од тих Вишњих Сила природа људска не треба да обожава. Као црпући из неке дубине, њима је ваљало познати: да Господар свега и јесте Бог, да само Њега треба обожавати; да чудесно устројство живота јесте благо; да садашња смрт није смрт; да садашњи живот није живот; да ће тело устати, постати нетрулежно, узиће на небо, удостојити се бесмртности, настанити се са Арханђелима. Човека, који је стајао тако, ниско, пошто је те све ступњеве прескочио, Господ Христос посади на небесима на престо; човека који је био нижи од камења, Он постави изнад Анђела и Арханђела и Престола и Господства. Заиста је свети апостол дивно рекао: Какво је богатство славе тајне ове! Христос нека буде за вас све и сва. и вредност, и род, и у свима нама Он. Јер сви ви постадосте један Христос, пошто сте тело Његово. Црква је место Анђела, место Арханђела, царство Божије само небо. Зашто врата паклена нису одолела Цркви? Зато што Христос свагда борави с нама. Када он не би био с нама, онда Црква не би однела победу. Извор: Епархија шумадијска

“Кроз уснули лик Митрополита Амфилохија на одру видјело се да нема смрти и да је сва природа усмјерена ка Васкрсењу. Митрополитов уснули лик свједочио је Васкрсење Христово и био доказ да наш заједничарење са упокојенима не престаје након њиховог одласка из овог свијета“- казао је говорећи о лику нашег духовног оца и архипастира Митрополита Амфилохија Протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијрејски намјесник никшићки. Звучни запис емисије Отац Слободан се осврнуо и на лик блаженопочивчег Патријарха Павла од чијег се упокојења нарвшило једанаест година. “Живот у Цркви је непрестано сјећање и чување веза које се не прекидају смрћу. Патријарх Павле био је жива вјера и живо свједочанство Истине Божије, који је нашем народу био потребан као духовни поглавар. Био је велики благослов живјети у вријеме таквих личности као што су били блаженопочивши Патријарх Павле и Митрополит Амфилохије који су обиљежили наше животе. Прича о Митрополиту Амфилохију је прича о нашим животима у Цркви“- каже отац Слободан Јокић. Отац Слободан је подијелио са нама и свој текст који је ових дана писао о Митрополиту Амфилохију. На почетку емисије отац Слободан Јокић тумачио је зачало из Светог Јеванђеља на двадесет трећу недјељу по празнику Педесетнице. “Треба да се сретнемо са Господом и да тај сусрет промијени наше биће“- казао је, између осталог отац Слободан Јокић. Извор: Радио Светигора

Пијанисткиња и теолог др Ана Рашковић, након дугогодишњег истраживања у Русији и Ватикану, саставила је нотни зборник „Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности од 16. до 19. века” Којим путевима сe српска литургијска поезија у част српских светаца преселила у руску цркву, дуги низ година истраживала је др Ана Рашковић у архивама Русије и Ватикана. Службе српским светима, према њеним речима, које неспорно спадају у најзначајнија дела српске средњовековне књижевности, дубоко су узидане у темељ нашег националног идентитета и, посредством музике као свог најприроднијег пута, преносиле су се широм православне васељене. У сеоби српских култова у Русију, која почиње још крајем 14. века, покренут је интензиван процес културне размене између два блиска православна народа. Управо у руској средини између 16. и 19. века настају најбројнији записи песама у част српских светих. На иницијативу недавно преминулог академика Димитрија Стефановића, за којег Ана Рашковић каже да је пример правог хришћанина каквог до тада није срела, почела је истраживање које је резултирало нотним зборником „Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности од 16. до 19. века”. Ана Рашковић дипломирала је на клавирском одсеку Факултета музичке уметности у Београду у класи професорке Јокут Михајловић. Постдипломске студије клавира завршила је на Државном конзерваторијуму Глинка у Нижњем Новгороду у Русији, где је 2010. и докторирала из области музикологије на тему „Ирмоси Великог канона у српској и руској црквенопојачкој традицији”. Усавршавање из литургичке музикологије наставила је на Државном конзерваторијуму Римски-Корсаков у Санкт Петербургу, после чега је на Православном богословском факултету у Београду положила диференцијалне испите на Теолошком програму и редовно завршила докторске академске студије. На Катедри за литургику тренутно пише докторску дисертацију. Запослена је као професор клавира у МШ „Владимир Ђорђевић” у Београду. Најстарији нотни записи песама српским светима, до којих је дошла, нашли су се у 54 руска стихирара из 16–19. века. Укупно је пронашла 284 руске књиге у којима се помињу службе Светом Симеону Мироточивом, Светом Сави, Светом Арсенијију Првом, Светом краљу Милутину и Светом кнезу Лазару. ‒ Светачки култ као сложен духовни феномен представља идентитет једног народа у малом. Сеобе култова из једне у другу помесну цркву покренуте низом историјских фактора, представљају најдубље споне које најречитије сведоче о природи односа два народа у прошлости, али су и важан путоказ за будућност. Литургијски аспекат култа, који подразумева изучавање музичко-поетских православних састава у част светих, у највећем броју студија лежи у сенци хагиографске књижевности, која је убедљиво најчешћи објекат сродних истраживања. Чак и када је реч о студијама из црквене уметности, црквено појање и црквена поезија готово по правилу налазе узгредно место на периферији важних студија. Међутим, данас, у време литургијске обнове, када народ све више активно учествује у богослужењу, неопходно је да, како у науци, тако и у пракси, разумемо право место црквене поезије и музике у богослужбеном животу православне цркве ‒ наводи Ана Рашковић. Додаје да је велика богослужбена реформа митрополита Алексија и Кипријана, која је од последње трећине 14. века, па кроз читав 15. век Студијски устав мењала на Јерусалимски, директно створила услове за сеобу српских култова у Русију. ‒ Руска православна црква, која последња у низу међу православним црквама прихвата Јерусалимски устав, желећи да унифицира своје богослужење са грчким, преузима већ готове словенске преводе Јерусалимског типика и одговарајући комплекс богослужбених књига од Бугара и Срба са Балкана, пре свега са Атоса, али и из Цариграда. Носиоци богослужбене реформе били су и представници исихастичког покрета који се тада интензивно ширио читавим православним светом. С њим су се ка Русији шириле српске и бугарске редакције Јерусалимског типика и богослужбене књиге које су на руску књижевност извршиле утицај, науци познат као други јужнословенски утицај. Српске редакције новог устава у свом месецослову у руску цркву доносе и помене Светог Саве, Арсенија Првог и Светог Симеона ‒ истиче наша саговорница. С друге стране, култови краља Милутина и кнеза Лазара у Русију доспевају касније, у другој половини 16. века, посредством српско-руских црквених и културних веза које су биле веома интензивне у време отоманске окупације српских земаља. ‒ Српски монаси-молиоци за помоћ из најзначајнијих српских манастира, у првом реду из Хиландара, у време владавине три последња цара из династије Рјуриковича, који су у себи имали и српске крви, добијају велику материјалну помоћ. Према сведочанству из сачуване посланице хиландарске делегације Ивану Грозном из 1550. године, хиландарски монаси су те године донели преписе служби Светом Милутину и Светом Лазару, као и иконе ових светих. Иван Четврти, као владар који је највише допринео ширењу српских светачких култова у Московском царству, сигурно је утицао да и ови божји угодници нађу место у многобројном сабору светих заступника моћног царства, те да добијени српски преписи постану протографи руских потоњих преписа ‒ каже Ана Рашковић. Мирјана Сретеновић Извор: Политика

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, казао је у интервјуу Радију Црне Горе да Православна црква у Црној Гори вијековима представља битан фактор окупљања народа и светињу за велики број грађана. То је условило чињеницу да један митрополит, ко год он био, има значајну друштвену улогу, а да су блаженог спомена Митрополит Амфилохије и његово дјело још и значајнији по томе што је он особено представљао један велики ауторитет и једну особу од великог повјерења у цијелом православљу. Подсјетио је да је Митрополит Амфилохије у току своје тридесетогодишње службе успио да у Црној Гори обнови велики број цркава и манастира, да свештенички кадар увећа за десет пута (од двадесетак свештеника до близу 200 свештеника и јеромонаха), да обнови рад Цетињске богословије, отвори рад Издавачко-информативне установе “Светигора”, која сада обухвата часопис, портал (сајт) и црквени радио, као и црквену видео продукцију. У том свом тридесетогодишњем раду успио је Владика Амфилохије да у Црну Гору на свој лични ауторитет, доведе јерусалимског, цариградског и московског патријарха, као и антиохијског и александријског, али и многе друге црквене великодостојнике који су својим доласком, неки по први пут, благословили Црну Гору. „Није то случајно. Није то питање неког административног пописа кад је ко дошао у Црну Гору. То показује значај блаженогспомена Митрополита јер су сви ти поглавари православља били и његови лични пријатељи. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици једини је храм у свијету, а да кажем и једини храм у дугој историји православља, који су заједнички освештали московски и цариградски патријарх“, нагласио је ректор Цетињске богословије, додавши да би то на политичком нивоу било као да су се у Црној Гори срели предсједник Русије и Америке. Осврћући се на поједине приче и натписе о избору новог митрополита, отац Гојко је казао да су оне вјештачки предимензиониране и напумпане од поједних медија, које се Црквом баве на неки помало изопачен начин. Даље је појаснио да је Свети синод Српске православне цркве одредио, истог дана кад се Митрополит упокојио, Владику Јоаникија за администратора Митрополије, што је у потпуном сагласју са црквеном традицијом, која налаже да када се упокоји неки владика из најближе епархије буде именован администратор. “Новог митрополита бира Сабор, црквено тијело које окупља све епископе (четрдесетак владика Сабора Српске православне цркве), који се обично састаје у периоду између Васкрса и Тројичиндана, у мају мјесецу, а да се не би до тада чекало, изабере се одмах администратор и он управља најмање до засједања Сабора“, нагласио је прота Гојко, појашњавајући да је због епидемиолошке ситуације неизвијесно да ли ће редовни Сабор бити одржан на прољеће. Још једном је истакао да изузев туге што смо остали без Митрополита Амфилохија, који је 30 година предводио Цркву, црквени живот не трпи, јер имамо владику који обавља све владичанске послове. Напоменуо је да прича о избору новог митрополита у овом тренутку и није баш умјесна с обзиром да се 40 дана жали за покојником и не обављају се никакви важнији послови.Такође је истакао да је митрополит црногорско-приморски једна од најугледнијих титула у СПЦ, као и да је Митрополија ових дана под “баражном ватром” јер нема медијске куће која прије него што изјави саучешће, или истовремено са тим, не пита ко ће бити нови митрополит. „Због елементарног поштовања према покојнику није у реду, нису ти дани да се сад о томе прича “, истакао је о. Гојко. Говорећи о литијама које су организоване широм Црне Горе послије доношења неуставног Закона о слободи вјероисповијести, прота Перовић је казао да доминантан утисак, не само наш већ и међународних институција, да су оне биле мирне и грађанске: “И ми свештеници смо се јавно борили да литије не добију никакав други призвук, него да буду црквене. Некада је било и тежих ријечи, али је било пуно порука љубави.” Појашњавајући поједине чланове спорног закона, подсјетио је у каквом је стању Митрополит Амфилохије затекао храмове почетком 90-тих година, а као примјер навео један сеоски храм у коме и дан данас у олтару стоји мјешалица за бетон, чему се и сам чудио. “Могу мислити каква би се џева дигла да поп крене да изнесе одатле ту мјешалицу, а њој није мјесто у олтару. Нажалост, наше су цркве од нас самих биле понекад претваране у магацине”, прича отац Гојко и примјећује да то још увијек постоји у поједним црквама на селу, као одраз неког времена, које треба да се поправља и пролази јер црква служи за молитву. Поручио је да нико неће понијети цркве из Црне Горе те да су оне заједничке, отворене за све грађане без обзира на националну припадност и да нико никога не пита ни које је нације, ни којим језиком збори, а још мање за кога гласа. “Црква није мјесто гдје ће се те разлике потенцирати, него мјесто гдје ће се те разлике ублажавати. Црква свака у Црној Гори припада, прије свега, вјернику православном без обзира које је нације, а самим тим, ако све функционише како треба, и сваком црногорском грађанину“, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Уз подсјећање да су у готово свакој парохији свештеници аутентични Црногоци, нагласио је да је доминатна структура Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке грађани Црне Горе. Подсјетио је на Митрополитове бесједе у којима је изражена љубав и благодат према Црногорцима, као и на његов допринос обнови црногорских светиња, са нагласком на манастир Стањевићи. Говорио је о Митрополитовом односу и љубави и према припадницима других вјера. “Како год се Црква звала, њен основни задатак је да људе продухови, упути Јеванђељу и да људима скрене пажњу да има још један живот мимо овога. Нашта ће личити наш одлазак на она свијет ако се овдје будемо отровали подјелама ко је Србин, ко Црногорац. Апостол Павле каже у Царству небекосме нема ни Грка ни Јеврејина, нема ни мушкога ни женскога, ни роба ни слободњака. Хоће да каже да те наше подјеле, разлике, не смију да нас одређују кад је у питању молитва Богу и духовни живот.” Говорећи о напретку и духовном животу православних вјерника у Црној Гори, протојереј-ставрофор Гојко Перовић је казао да је оптимиста и поручио да треба да се вратимо Цркви, светињи, Јеванђељу. Коментаришући догађаје из Брчела, казао је да та као и било која друга радња која би нарушила споменички изглед некога храма је надлежност комуналне инспекције и људи који се баве заштитом споменика и ту би требало ставити тачку. “Нека свако ради свој посао. Свештеници су урадили пуно добрих ствари, пуно цркава обновили, али све са једном намјером да се светиње по Црној Гори обнове”, свједочи о. Гојко, истичући да прихвата и критике. Указује на проблем када критике долазе са мјеста оних људи чији се политички идеолози до 90-их нису окретали на то како изгледају црногорске цркве, него су чак неке биле претваране и у штале. “У том великом замаху који је трајао 30 година, 650 храмова је изграђено и обновљено и сигурно је била и нека грешка. Ни један наредни корак кад је у питању реконструкција и обнова споменичког наслеђа, које је истовремено и црквено наслеђе у Црној Гори, то је рекао јуче и владика Методије, у наредном периоду не би смио да се ради на своју руку. Да Завод нешо обнавља, а да Црква не зна, или да попови нешто раде, а да Завод не зна”, казао је и подсјетио на лијепо искуство једне сарадње везано за обнову иконостоса у Цетињском манстиру, који је засијао у свој љепоти послије три године. Посебно је истакао да пред нама стоји вријеме када би требало ускладити црквене активности и активности државних институција за заштиту споменика те да ту постоји простор за сарадњу, а “кад држава и Црква сарађују онда све бива како треба”. Ректор Цетињске богословије о. Гојко, од недавно и члан Матице српске, сматра да у Црној Гори морамо да помиримо нашу традицију са нашом садашњошћу: “Имам част да ме Матица српска из Новог Сада, као једна од најстаријих институција те врсте на Балкану, учланила у њено редовно чланство, а чиј је један од првих чланова био Петар Други Петровић Његош”, казао је о. Перовић. Подсјетио је да ни Његош, ни књаз Данило, ни књаз Никола, нијесу оснивали Матицу црногорску у Црној Гори и да је прије 1918. године једина дејствујућа Матица, као једна културно просвјетна институција, и за Црногорце и за грађане Србије била Матица српска у Новом Саду, која је тада била у Аустроугарској. “Немам ништа против Матице црногорске, али морамо да развијамо наш однос према традицији, нашој прошлости те да све држимо као своје, а не ако негдје видимо с од српскога, или тробојку, у чијим бојама је и црногорска роба, кажемо да нам то неко убацује из Србије”, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, у интервјуу Радију Црне Горе. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Паканич), управитељ администрације и организације Украјинске Православне Цркве, о блаженопочившем Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију: Данас је Владика црногорско-приморски отишао Господу. За сваког хришћанина смрт није само прелазак у други свет. То је такође резимирање. И овде би се могло рећи пуно добрих ствари о покојном Владици. Али сада бих желео да нагласим можда најважнију особину Владике Амфилохија — оданост. Оданост Господу и Његовој Цркви. Оданост црквеним канонима. Оданост својоj пастви. И, коначно, оданост овој речи — особина која многим људима заиста недостаје у наше немирне дане. Данас се молимо за упокојење Владике Амфилохија и молимо Господа да га прими у своjу обитељ, где нема бола, ни туге, ни уздисања, но где је живот бесконачни. И такође се молимо за даривање снаге и стрпљења осиротелој црногорској пастви у овако тешком времену искушења. Извор: Митрополија црногорско-приморска