Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'цркви'.
-
Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Одани цркви и краљу Николи
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Аналитика
Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Одани цркви и краљу 26. фебруара 2018. - 12:35 Овдје, код нас, нико никад није дијелио Цркву, нити је, не дај Боже, „правио“ неку другу, поред Једне и једине без обзира на различита политичка па и идентитетска увјерења. Када је прије сто година извршено уједињење јужнословенских народа а истовремено и државна интеграција српских народних територија, Црногорци су остварили сопствени идеал и циљ свих њихових нововјековних владара. Начин на који је то уједињење извршено донио нам је унутрашње размимиоилажење по политичкој основи, и несрећно проливање братске крви у немирима који су услиједили послије 1918. Нијесмо се могли сложити је ли нам важнија сама држава коју су преци стварали, или остварење предачке идеје којој је та иста држава тежила? Огољена историјска факта говоре, да је том приликом, једног истински родољубивог визионара и властодршца (диктатора), замијенио други исти такав. А како и не би био исти, кад му је био рођени унук?! У таквим историјским околностима дошло је и до успостављања јединства Пећке патријаршије под именом Српске православне цркве. По том питању није било несугласица. Православна црква са простора бивше Краљевине Црне Горе са свим својим свештенством, ушла је у састав СПЦ. Чак је и црногорска влада у егзилу, која није била сагласна са формом политичког уједињења, црквеном уједињењу приговорила само то што се ново црквено сједиште сели из Пећи у Београд. Ни слова против приступања Цетињске митрополије и сусједних епархија, обновљеној Патријаршији! А да ли су баш сви црногорски свештеници подржали црквено уједињење? Ових дана, у нашим медијима се манипулише личним судбинама неколицине свештеника који су били присталице краља Николе али сад ћу све да објасним. Ријеч је о десетак честитих људи (што свештеника, што богослова), који су се моментално ставили на страну политичког устанка који је подржавао повратак краља Николе у земљу, а да при том нити један од њих није иступио из свештеничке службе у обновљеној СПЦ, нити доводио у питање црквено уједињење. Поређења ради, у њихово вријеме имамо четири црногорска архијереја и једног ђакона који су потписали акт о црквеном присаједињењу, а имамо око 20-ак домицилних свештеника који су активно учествовали у раду Подгоричке скупштине. Већинско преостало свештенство, које није било политички активно, подржало је интегративне процесе. Али, вратимо се нашим федералистима/зеленашима у мантији. Они су подједнако и истовремено посвједочили своју оданост Божијој цркви, а и краљу са којим су провели свој животни вијек: За архимандрита Никодим Јањушевића стварно би се могло рећи да је у периоду од 1919. до 1926. био не само у политичком изгнанству, већ и у некој врсти црквене изолације. Нико не може, са сигурношћу, да објасни шта је радио у Америци неколико година, у цркви Светог Василија Острошког код Детроита, али знамо да је за своје активности и оданост старом краљу, од црногорске владе, одликован „Обилића медаљом“. Међутим, то и није од пресудног значаја, пошто се ускоро вратио у Црну Гору и наставио службу као клирик СПЦ, помилован од краља Александра. Баш овом краљу је, као настојатељ манастира Жупа код Никшића, Никодим подигао спомен-чесму, па је, све скупа узевши, у овој личности тешко наћи неког досљедног опонента уједињењу. Убијен је 1941, кад је убијена и Краљевина Југославија. Дворски свештеник Антоније Јакшић, напустио је Црну Гору још у јануару 1916, заједно са краљем Николом, али је већ 1921. враћен у земљу и помилован. Служио је као парох СПЦ, све док га домаћи комунисти нијесу осудили на робију 1945. Свештеник Милош Турчиновић је као цивил био у политичком егзилу у Гаети. По повратку у земљу је рукоположен за пароха чевског СПЦ и на тој служби пострадао од комуниста 1945. Слична је судбина и попа Павића Кековића, који је по повратку из Гаете рукоположен, и постављен на службу пароха у Бањанима, гдје су га комунисти ликвидирали 1942. Ето каква нам је историја. Наводни борци за „националну самобитност Црногораца, убијали су „без суда и пресуде најоданије сараднике краља Николе само зато што су ови били свештеници цркве Божије. Протојереј Симо Мартиновић познат је као федералиста по политичком опредјељењу, наклоњен учесницима Божићног устанка. Међутим, никада није довео у питање своју службу у СПЦ, у којој је стицао висока црквена звања, међу којима и титулу „архијерејског замјеника“. Такође, поп Илија Јовићевић, својевремено интерниран у Сарајево, као противник политичког уједињења, убрзо је враћен у Црну Гору, гдје је до краја живота обављао службу пароха цеклинског, Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Из конаџијског краја, у Гаети су боравили свештеник Илија Капа и теолог Мило Капа. Обојица су се 1921. вратили у домовину. Први се упокојио као парох конаџијски СПЦ, а други је био дугогодишњи професор међуратне Цетињске богословије и наставник вјеронауке у световним школама Зетске бановине. Врло привржен краљу Николи и актерима Божићног устанка био је и протојереј Јован Јоветић, који се упокојио пред Други свјетски рат као пензионисани парох ћеклићки СПЦ, врло радан и активан свештеник Митрополије на обнови ћеклићких храмова управо у периоду послије 1920. Овај списак часних црногорских свештеника завршавам именом угледног протојереја-ставрофора Михаила Борозана, који је, још као момак био учесник Божићног устанка, несумњиви присталица краља Николе, насупрот власти династије Карађорђевића. По окончању устанка, он завршава Цетињску богословију и живот проводи као угледни свештеник, најприје парох косијеревско-боковски, а потом и цетињски. Упокојио се као архијерејски намјесник Цетињског митрополита Данила Дајковића. Не бих да се опредјељујем између политичких опција које су прије сто година дијелиле Црногорце. Сад нам треба јединство, а не међусобне подјеле. У том смислу и подсјећам јавност како никада у историји није било црногорских свештеника који су радили против канона и јединства Пећке патријаршије, ма какви да су били њихови лични политички ставови. Јер, Пећка патријаршија је, како пише Свети Петар Цетињски, слава му и милост „мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили“. (Посланица Црногорцима и Брђанима, 1822.) Аутор: ставрофор-протојереј Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије Извор:Вијести -
Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Одани цркви и краљу 26. фебруара 2018. - 12:35 Овдје, код нас, нико никад није дијелио Цркву, нити је, не дај Боже, „правио“ неку другу, поред Једне и једине без обзира на различита политичка па и идентитетска увјерења. Када је прије сто година извршено уједињење јужнословенских народа а истовремено и државна интеграција српских народних територија, Црногорци су остварили сопствени идеал и циљ свих њихових нововјековних владара. Начин на који је то уједињење извршено донио нам је унутрашње размимиоилажење по политичкој основи, и несрећно проливање братске крви у немирима који су услиједили послије 1918. Нијесмо се могли сложити је ли нам важнија сама држава коју су преци стварали, или остварење предачке идеје којој је та иста држава тежила? Огољена историјска факта говоре, да је том приликом, једног истински родољубивог визионара и властодршца (диктатора), замијенио други исти такав. А како и не би био исти, кад му је био рођени унук?! У таквим историјским околностима дошло је и до успостављања јединства Пећке патријаршије под именом Српске православне цркве. По том питању није било несугласица. Православна црква са простора бивше Краљевине Црне Горе са свим својим свештенством, ушла је у састав СПЦ. Чак је и црногорска влада у егзилу, која није била сагласна са формом политичког уједињења, црквеном уједињењу приговорила само то што се ново црквено сједиште сели из Пећи у Београд. Ни слова против приступања Цетињске митрополије и сусједних епархија, обновљеној Патријаршији! А да ли су баш сви црногорски свештеници подржали црквено уједињење? Ових дана, у нашим медијима се манипулише личним судбинама неколицине свештеника који су били присталице краља Николе али сад ћу све да објасним. Ријеч је о десетак честитих људи (што свештеника, што богослова), који су се моментално ставили на страну политичког устанка који је подржавао повратак краља Николе у земљу, а да при том нити један од њих није иступио из свештеничке службе у обновљеној СПЦ, нити доводио у питање црквено уједињење. Поређења ради, у њихово вријеме имамо четири црногорска архијереја и једног ђакона који су потписали акт о црквеном присаједињењу, а имамо око 20-ак домицилних свештеника који су активно учествовали у раду Подгоричке скупштине. Већинско преостало свештенство, које није било политички активно, подржало је интегративне процесе. Али, вратимо се нашим федералистима/зеленашима у мантији. Они су подједнако и истовремено посвједочили своју оданост Божијој цркви, а и краљу са којим су провели свој животни вијек: За архимандрита Никодим Јањушевића стварно би се могло рећи да је у периоду од 1919. до 1926. био не само у политичком изгнанству, већ и у некој врсти црквене изолације. Нико не може, са сигурношћу, да објасни шта је радио у Америци неколико година, у цркви Светог Василија Острошког код Детроита, али знамо да је за своје активности и оданост старом краљу, од црногорске владе, одликован „Обилића медаљом“. Међутим, то и није од пресудног значаја, пошто се ускоро вратио у Црну Гору и наставио службу као клирик СПЦ, помилован од краља Александра. Баш овом краљу је, као настојатељ манастира Жупа код Никшића, Никодим подигао спомен-чесму, па је, све скупа узевши, у овој личности тешко наћи неког досљедног опонента уједињењу. Убијен је 1941, кад је убијена и Краљевина Југославија. Дворски свештеник Антоније Јакшић, напустио је Црну Гору још у јануару 1916, заједно са краљем Николом, али је већ 1921. враћен у земљу и помилован. Служио је као парох СПЦ, све док га домаћи комунисти нијесу осудили на робију 1945. Свештеник Милош Турчиновић је као цивил био у политичком егзилу у Гаети. По повратку у земљу је рукоположен за пароха чевског СПЦ и на тој служби пострадао од комуниста 1945. Слична је судбина и попа Павића Кековића, који је по повратку из Гаете рукоположен, и постављен на службу пароха у Бањанима, гдје су га комунисти ликвидирали 1942. Ето каква нам је историја. Наводни борци за „националну самобитност Црногораца, убијали су „без суда и пресуде најоданије сараднике краља Николе само зато што су ови били свештеници цркве Божије. Протојереј Симо Мартиновић познат је као федералиста по политичком опредјељењу, наклоњен учесницима Божићног устанка. Међутим, никада није довео у питање своју службу у СПЦ, у којој је стицао висока црквена звања, међу којима и титулу „архијерејског замјеника“. Такође, поп Илија Јовићевић, својевремено интерниран у Сарајево, као противник политичког уједињења, убрзо је враћен у Црну Гору, гдје је до краја живота обављао службу пароха цеклинског, Митрополије црногорско-приморске СПЦ. Из конаџијског краја, у Гаети су боравили свештеник Илија Капа и теолог Мило Капа. Обојица су се 1921. вратили у домовину. Први се упокојио као парох конаџијски СПЦ, а други је био дугогодишњи професор међуратне Цетињске богословије и наставник вјеронауке у световним школама Зетске бановине. Врло привржен краљу Николи и актерима Божићног устанка био је и протојереј Јован Јоветић, који се упокојио пред Други свјетски рат као пензионисани парох ћеклићки СПЦ, врло радан и активан свештеник Митрополије на обнови ћеклићких храмова управо у периоду послије 1920. Овај списак часних црногорских свештеника завршавам именом угледног протојереја-ставрофора Михаила Борозана, који је, још као момак био учесник Божићног устанка, несумњиви присталица краља Николе, насупрот власти династије Карађорђевића. По окончању устанка, он завршава Цетињску богословију и живот проводи као угледни свештеник, најприје парох косијеревско-боковски, а потом и цетињски. Упокојио се као архијерејски намјесник Цетињског митрополита Данила Дајковића. Не бих да се опредјељујем између политичких опција које су прије сто година дијелиле Црногорце. Сад нам треба јединство, а не међусобне подјеле. У том смислу и подсјећам јавност како никада у историји није било црногорских свештеника који су радили против канона и јединства Пећке патријаршије, ма какви да су били њихови лични политички ставови. Јер, Пећка патријаршија је, како пише Свети Петар Цетињски, слава му и милост „мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили“. (Посланица Црногорцима и Брђанима, 1822.) Аутор: ставрофор-протојереј Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије Извор:Вијести View full Странице
-
Девета годишњица устоличења Свјатјејшег г. Кирила, Патријарха московског и све Русије, обележена је Божанском Литургијом у Саборној цркви Христа Спаситеља у Москви 1. фебруара 2018. године. Саслуживао је велики број архијереја, свештеника и свештеномонаха Руске Православне Цркве из Русије и других земаља. У богослужењу су учествовали и старешине подворја сестринских Православних Цркава при Московском Патријарху (Александријске Патријаршије, Јерусалимске Патријаршије, Српске Православне Цркве, Православне Цркве Чешких земаља и Словачке и Православне Цркве у Америци). Међу служашчим био је векики број старешина угледних манастира, високи црквени великодостојници, руководиоци синодалних одељења. У молитвама су учествовале игуманије појединих манастира, свештенство Москве и и Московског округа, припадници црквених структура, представници парохијских савета, професори и ученици црквенообразовних установа. Присутни су били и представници Државне думе, Московске градске думе, Министарства културе, као и привредници и представници државних и јавних организација. Свечано богослужење емитовали су уживо телевизијски канали Сојуз и Спас. На Малом входу патријарх Кирил је ставио другу панагију о груди Митрополита Риге и Летоније г. Александру, у складу са чланом 2.2.4. Уредбе о наградама, која гласи: „Право ношења друге панагије у оквиру њихових канонских земаља припада предстојатељима Јапанске Аутономне Цркве, Самоуправних Православних Цркава у Молдавији, Летонији и Естонији, Белоруског Егзархата, Митрополитског округа у Републици Казахстану, Средњоазијског митрополитског округа, као и председавајућем Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве“. Његова Светост г. Кирил је уздигао у звање Архиепископа: Епископа могиљевског и мстиславскогог г. Софронија, Епископа хомељског и жлобинског г. Стефана, Епископа благовештенског и тиндинског г. Лукијана, Епископа подолског г. Тихона и Епископа бечког и будимпештанског г. Антонија. У сугубу јектенију унете су посебне прозбе за долгоденствије и здравље патријарха Кирила, после чега је Митрополит крутицки и коломенски г. Јувеналије прочитао молитву за Предстојатеља Руске Цркве, да би патријарх Кирил произнео молитву за мир у Украјини. После Литургије Његов Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије прочитао је честитку Светог Синода и уручио Сверуском Патријарху икону Светих царских стратотерпаца. У наставку је патријарх Кирил одржао патријарашку проповед. Први потпредседник Државне думе Федералне скупштине г. Жуков упутио је честитке Његовој Светости. На крају сабрања, патријарх Кирил је уручио висока црквена одликовања за изузетне услуге Митрополиту јошкар-олеонску и маријском г. Јовану – орден Светог благоверног Данила Московског и архимандриту Филарету (Булекову), а поводом 50. рођендана – орден Преподобног Серафима Саровског. Г. В. Лукјаненко је добио орден Светог Серафима Саровског другог степена у знак признања његове помоћи Московској Патријаршији. Извор: Српска Православна Црква- 3 коментара
-
- 2
-
-
- 9-годишњицу
- обележио
- (и још 10 )
-
На торжественој Литугији саслужаивао и Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, старешина Подворја Српске Цркве у Москви. Девета годишњица устоличења Свјатјејшег г. Кирила, Патријарха московског и све Русије, обележена је Божанском Литургијом у Саборној цркви Христа Спаситеља у Москви 1. фебруара 2018. године. Саслуживао је велики број архијереја, свештеника и свештеномонаха Руске Православне Цркве из Русије и других земаља. У богослужењу су учествовали и старешине подворја сестринских Православних Цркава при Московском Патријарху (Александријске Патријаршије, Јерусалимске Патријаршије, Српске Православне Цркве, Православне Цркве Чешких земаља и Словачке и Православне Цркве у Америци). Међу служашчим био је векики број старешина угледних манастира, високи црквени великодостојници, руководиоци синодалних одељења. У молитвама су учествовале игуманије појединих манастира, свештенство Москве и и Московског округа, припадници црквених структура, представници парохијских савета, професори и ученици црквенообразовних установа. Присутни су били и представници Државне думе, Московске градске думе, Министарства културе, као и привредници и представници државних и јавних организација. Свечано богослужење емитовали су уживо телевизијски канали Сојуз и Спас. На Малом входу патријарх Кирил је ставио другу панагију о груди Митрополита Риге и Летоније г. Александру, у складу са чланом 2.2.4. Уредбе о наградама, која гласи: „Право ношења друге панагије у оквиру њихових канонских земаља припада предстојатељима Јапанске Аутономне Цркве, Самоуправних Православних Цркава у Молдавији, Летонији и Естонији, Белоруског Егзархата, Митрополитског округа у Републици Казахстану, Средњоазијског митрополитског округа, као и председавајућем Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве“. Његова Светост г. Кирил је уздигао у звање Архиепископа: Епископа могиљевског и мстиславскогог г. Софронија, Епископа хомељског и жлобинског г. Стефана, Епископа благовештенског и тиндинског г. Лукијана, Епископа подолског г. Тихона и Епископа бечког и будимпештанског г. Антонија. У сугубу јектенију унете су посебне прозбе за долгоденствије и здравље патријарха Кирила, после чега је Митрополит крутицки и коломенски г. Јувеналије прочитао молитву за Предстојатеља Руске Цркве, да би патријарх Кирил произнео молитву за мир у Украјини. После Литургије Његов Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије прочитао је честитку Светог Синода и уручио Сверуском Патријарху икону Светих царских стратотерпаца. У наставку је патријарх Кирил одржао патријарашку проповед. Први потпредседник Државне думе Федералне скупштине г. Жуков упутио је честитке Његовој Светости. На крају сабрања, патријарх Кирил је уручио висока црквена одликовања за изузетне услуге Митрополиту јошкар-олеонску и маријском г. Јовану – орден Светог благоверног Данила Московског и архимандриту Филарету (Булекову), а поводом 50. рођендана – орден Преподобног Серафима Саровског. Г. В. Лукјаненко је добио орден Светог Серафима Саровског другог степена у знак признања његове помоћи Московској Патријаршији. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
Најава: Патријарх Иринеј у недељу богослужи у Руској цркви
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
-
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиће у недељу 4. фебруара Свету Архијерејску Литургију од 9 сати у Свето-Тројичином храму Подворја Руске Православне Цркве у Београду. Дочек Предстојатеља СПЦ биће тога дана у 8:45 сати, а повод богослужења јесте деветогодишњица од устоличења Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, сазнаје Радио Слово љубве захваљујући протођакону Стевици Рапајићу. View full Странице
-
ПУТ ИКОНЕ Залагањем Поклоничке агнеције ДОБРОЧИНСТВО 2007. сачињена је копија чудотворне иконе Богородице Млекопитатељнице, освештана на оригиналу у испосници Светог Саве у Кареји и ношена рукама поклоника ове Агенције, копија је прешла пут од Свете Горе преко Београда до манастира Светог Саве Освећеног у Јудеји (Израелу). Затворио се после осам векова један духовни круг дуг скоро 3000 км. Вратила се икона Богородице Млекопитатељнице у копији, у своју прву кућу, манастир Светог Саве Освећеног, у Јудеји. Пре скоро осам векова Икона Богородице Млекопитатељнице ношена рукама Светог Саве Српског, даривана му у манстиру Светог Саве Освећеног у Јудеји (са осталим драгоценостима, иконом Богородице Тројеручице и игуманским жезлом), превалила је пут од Палестине до Свете Горе Атонске, где је у Карејској испосници нашла свој нови дом. Прича о овој чудотворној икони и њеном путу 2007. преточена је у документарни филм, у трајању од 25 минута, аутора Драгана Вукића. Филм „Пут иконе“ на ДВД објавила је агенција ДОБРОЧИНСТВО. -
У храму Вазнесења Господњег у центру Београда, 25. јануара по новом календару - на дан молитвеног прослављања иконе Богородице Мелопитатељнице, братство ће служити празничну свету Литургију са почетком у 9 часова. Овај дан се у Вазнесенској цркви посебно обележава од 2007. године, као спомен на испраћај реплике иконе Богородице Млекопитатељнице,коју је манастиру св. Саве Освећеног, даривала Поклоничка агенција „Доброчинство“, у име српског народа. Након тога, братство храма се са благочестивим народом постарало да и у Вазнесенској цркви буде једна реплика ове чудотворне иконе, која се налази у посебном трону у јужној страни храма. Позивамо благочестиви народ на свету Литургију и молитвено обраћање Пресветој Богородици на дан чудотворне иконе Млекопитатељнице. Саопштено је на званичној интернет страници Радија Слово љубве. ПУТ ИКОНЕ Залагањем Поклоничке агнеције ДОБРОЧИНСТВО 2007. сачињена је копија чудотворне иконе Богородице Млекопитатељнице, освештана на оригиналу у испосници Светог Саве у Кареји и ношена рукама поклоника ове Агенције, копија је прешла пут од Свете Горе преко Београда до манастира Светог Саве Освећеног у Јудеји (Израелу). Затворио се после осам векова један духовни круг дуг скоро 3000 км. Вратила се икона Богородице Млекопитатељнице у копији, у своју прву кућу, манастир Светог Саве Освећеног, у Јудеји. Пре скоро осам векова Икона Богородице Млекопитатељнице ношена рукама Светог Саве Српског, даривана му у манстиру Светог Саве Освећеног у Јудеји (са осталим драгоценостима, иконом Богородице Тројеручице и игуманским жезлом), превалила је пут од Палестине до Свете Горе Атонске, где је у Карејској испосници нашла свој нови дом. Прича о овој чудотворној икони и њеном путу 2007. преточена је у документарни филм, у трајању од 25 минута, аутора Драгана Вукића. Филм „Пут иконе“ на ДВД објавила је агенција ДОБРОЧИНСТВО. View full Странице
-
Крстовдан у Саборној цркви у Београду
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 18. јануара 2018. године, на Крстовдан, светом архијерејском Литургијом у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду. Саслуживали су Епископ рашко-призренски г. Теодосије, игуман манастира Драганца архимандртит Иларион, старешина Саборног храма протојереј-ставрофор Петар Лукић, протојереј-ставрофор Бранко Топаловић и протођакон Дамјан Божић. Јереј Славиша Поповић беседио је сабраном верном народу. На крају свете Литургије, Патријарх је служио чин великог освећења Крстовданске водице. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиће 19. јануара 2018. године, на Богојављење, свету Литургију у земунској Николајевској цркви, после чега ће предводити празничну литију до Земунског кеја, где ће освештати воде Дунава и присуствовати традиционалном пливању за Часни крст. На празник Сабора Светог Јована Крститеља, 20. јануара 2018. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј богослужиће у цркви Рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу. СПЦ -
Крстовдан у Саборној цркви у Београду
тема је објавио/ла Драгана Милошевић у Духовни живот наше Свете Цркве
Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 18. јануара 2018. године, на Крстовдан, светом архијерејском Литургијом у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду. Саслуживали су Епископ рашко-призренски г. Теодосије, игуман манастира Драганца архимандртит Иларион, старешина Саборног храма протојереј-ставрофор Петар Лукић, протојереј-ставрофор Бранко Топаловић и протођакон Дамјан Божић. Јереј Славиша Поповић беседио је сабраном верном народу. На крају свете Литургије, Патријарх је служио чин великог освећења Крстовданске водице. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиће 19. јануара 2018. године, на Богојављење, свету Литургију у земунској Николајевској цркви, после чега ће предводити празничну литију до Земунског кеја, где ће освештати воде Дунава и присуствовати традиционалном пливању за Часни крст. На празник Сабора Светог Јована Крститеља, 20. јануара 2018. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј богослужиће у цркви Рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу. СПЦ View full Странице -
Лепоту богослужења појањем је употпунио хор Светог деспота Стефана под руководством проф. Предрага Миодрага. По одслуженој Литургији, Преосвећени Владика г. Антоније је служио молебан за наступајућу Нову годину по јулијанском календару, након чега је одржао и пригодну беседу, у којој је, између осталог, говорио о данашњем празнику Црквене Нове године, али и личности великог светила и стуба православља Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске. Владика је нагласио да је Свети Василије, изучивши високе школе у Атини, обишао света места Египта, која су на њега оставила велики утисак: -Видевши дубину и лепоту монашког позива, он се опредељује да прими монашки чин и пише мала и велика правила за монашки живот, оснивајући многе манастире општежића. Свети Василије се истакао и као борац и заштитиник православне вере од многих јереси, а нарочито Аријеве, о чему сведоче велики број писама која је оставио иза себе. По речима епископа Антонија, Црква Божја се и данас налази у многим искушењима: -Тако разни расколници и отпадници од Цркве Христове покушавају на различите начине да одведу људе од Истине, од истините и праве вере светих Отаца, наших предака, светих наследника цркве Божје. Сви ти који себе називају епископима Цркве, а нису у Цркви Божјој, нису у јединству са светим православљем, нису у јединству са свим помесним Црквама, не могу се називати Црквом Божјом”. Узносећи молитве на почетку Нове године, владика Антоније је позвао на јединство православља пожеливши: -Нека Бог у овој Новој години подари свима нама радост, мир и љубав, како би сви они који су одступили од Цркве Божје пришли у јединство, да би сви заједно у љубави славили Бога Оца, Сина и Светога Духа, свагда сада увек и у векове векова. Извор: Српска Православна Црква -
Радосни празник Светог Василија Великог и Нова година свечано су обележени и у цркви Светог апостола и јеванђелиста Марка у Београду. Свету архијерејску Литургију, по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, у овој београдској светињи служио је Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, уз саслужење протојереја-ставрофора Трајана Којића - старешине храма, Андреја Арсића, Михајла Арнаута, Сретена Младеновића, протојереја Милоша Миловановића, протођакона Драгише Ђокића и ђакона Драгана Ашковића и Славка Аничића. Лепоту богослужења појањем је употпунио хор Светог деспота Стефана под руководством проф. Предрага Миодрага. По одслуженој Литургији, Преосвећени Владика г. Антоније је служио молебан за наступајућу Нову годину по јулијанском календару, након чега је одржао и пригодну беседу, у којој је, између осталог, говорио о данашњем празнику Црквене Нове године, али и личности великог светила и стуба православља Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске. Владика је нагласио да је Свети Василије, изучивши високе школе у Атини, обишао света места Египта, која су на њега оставила велики утисак: -Видевши дубину и лепоту монашког позива, он се опредељује да прими монашки чин и пише мала и велика правила за монашки живот, оснивајући многе манастире општежића. Свети Василије се истакао и као борац и заштитиник православне вере од многих јереси, а нарочито Аријеве, о чему сведоче велики број писама која је оставио иза себе. По речима епископа Антонија, Црква Божја се и данас налази у многим искушењима: -Тако разни расколници и отпадници од Цркве Христове покушавају на различите начине да одведу људе од Истине, од истините и праве вере светих Отаца, наших предака, светих наследника цркве Божје. Сви ти који себе називају епископима Цркве, а нису у Цркви Божјој, нису у јединству са светим православљем, нису у јединству са свим помесним Црквама, не могу се називати Црквом Божјом”. Узносећи молитве на почетку Нове године, владика Антоније је позвао на јединство православља пожеливши: -Нека Бог у овој Новој години подари свима нама радост, мир и љубав, како би сви они који су одступили од Цркве Божје пришли у јединство, да би сви заједно у љубави славили Бога Оца, Сина и Светога Духа, свагда сада увек и у векове векова. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
У двору Румунске Патријаршије мошти је примио отац Евгеније Роготин. Иначе, патријарси Кирило руски и Данило румунски началствовали су чином преноса ковчежића с моштима у духовни центар Румунске Патријаршије, где су верници могли две недеље да их целивају. Свети Серафим је добро познат и поштован у Румунији. На румунском језику је објављено неколико књига о овом саровском старецу, а у последње време неки манастири, скитови, парохије и добротворне установе назване су по Светом Серафиму. Неколико православних верника посведочили су чуда која су доживела захваљујући молитвама и дејством Светог Серафима. Ова свечаност је завршена тропаром Светом Серафиму певаним на црквенословенском, после чега су мошти званично уручене оцу Евгенију на духовну ползу његових парохијана и свих верника у Букурешту. Извор: Српска Православна Црква -
Ковчежић са честицом моштију Светог Серафима Саровског донео је у Румунију Његова Светост Патријарх Кирил и овде су предате руској православној парохији Светог Николаја у Букурешту. У двору Румунске Патријаршије мошти је примио отац Евгеније Роготин. Иначе, патријарси Кирило руски и Данило румунски началствовали су чином преноса ковчежића с моштима у духовни центар Румунске Патријаршије, где су верници могли две недеље да их целивају. Свети Серафим је добро познат и поштован у Румунији. На румунском језику је објављено неколико књига о овом саровском старецу, а у последње време неки манастири, скитови, парохије и добротворне установе назване су по Светом Серафиму. Неколико православних верника посведочили су чуда која су доживела захваљујући молитвама и дејством Светог Серафима. Ова свечаност је завршена тропаром Светом Серафиму певаним на црквенословенском, после чега су мошти званично уручене оцу Евгенију на духовну ползу његових парохијана и свих верника у Букурешту. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
У Српској православној цркви не постоје поделе око дијалога о Косову и Метохији. Опште је познат став Цркве о нашој светој земљи и чврсто верујем да ту неће бити размимоилажења. Ово је за данашње Вечерње новости ексклузивно изјавио патријарх српски господин Иринеј. Он је демантовао све гласине које се пуштају по медијима око неког ванредног Сабора на коме би се извршило размимоилажење архијереја око Ким. "Његова Светост није хтео да се упушта у тумачење ових гласина и категоричан је у ставу да је српском народу у целини - неопходно јединство на свим пољима, и то не само у решавању компликованог косовског чвора." -
Свјатејши патријарх Господин Иринеј екслузивно за суботње "Вечерње Новости" изјављује поводом свих спекулација да нема поделе у СПЦ по питању српске свете земље Косова и Метохије. Допуњена вест у односу на прво објављивање. У Српској православној цркви не постоје поделе око дијалога о Косову и Метохији. Опште је познат став Цркве о нашој светој земљи и чврсто верујем да ту неће бити размимоилажења. Ово је за данашње Вечерње новости ексклузивно изјавио патријарх српски господин Иринеј. Он је демантовао све гласине које се пуштају по медијима око неког ванредног Сабора на коме би се извршило размимоилажење архијереја око Ким. "Његова Светост није хтео да се упушта у тумачење ових гласина и категоричан је у ставу да је српском народу у целини - неопходно јединство на свим пољима, и то не само у решавању компликованог косовског чвора." View full Странице
-
Митрополит Хризостом служио вечерњу литургију у Старој цркви на Башчаршији
a Странице је објавио/ла Милан Ракић у Вести из Епархија
Митрополит Хризостом је у бесједи пред бројним вјерницима говорио о симболици бадњака, Бадње вечери и радости Божића. Међу вјерницима био је и амбасадор Србије у БиХ Станимир Вукићевић који је нагласио да за Бадње вече редовно долази у стару цркву на Башчаршији да би га прославио заједно са својим народом. - Драго ми је да се окупио велики број људи, тако да у цркви нема мјеста, а сви смо дошли да подијелимо радост Христовог рођења и другима честитамо Бадње вече - рекао је Вукићевић. Након вечерњег богослужења, дјеци су подијељене бомбоне, а окупљени народ послужен је куваним вином и ракијом. Претоходно је митрополит Хризостом служио вечерње у Саборном храми Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву.-
- 1
-
-
- митрополит
- хризостом
- (и још 6 )
-
Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом служио је вечерње у цркви Светих архангела Гаврила и Михаила на Башчаршији, гдје је потом обављено налагање бадњака. Митрополит Хризостом је у бесједи пред бројним вјерницима говорио о симболици бадњака, Бадње вечери и радости Божића. Међу вјерницима био је и амбасадор Србије у БиХ Станимир Вукићевић који је нагласио да за Бадње вече редовно долази у стару цркву на Башчаршији да би га прославио заједно са својим народом. - Драго ми је да се окупио велики број људи, тако да у цркви нема мјеста, а сви смо дошли да подијелимо радост Христовог рођења и другима честитамо Бадње вече - рекао је Вукићевић. Након вечерњег богослужења, дјеци су подијељене бомбоне, а окупљени народ послужен је куваним вином и ракијом. Претоходно је митрополит Хризостом служио вечерње у Саборном храми Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву. View full Странице
-
- 2
-
-
- башчаршији
- митрополит
- (и још 6 )
-
Ова ситуација где једно скорије основано братство римокатолика бива затварано по европи и протеривано из јужне америке, такође јавно доводе у питање легитимитет садашњег Папе за којег тврде да није католик већ модерниста (https://advocatusfidei.wordpress.com/2017/06/13/biskup-williamson-konfuzija-je-sada-dosegla-svoje-remek-djelo/)... Поред свега тога они и даље јесу део Римокатоличке Цркве и богослужења... без икаквих познатих санкција или разчињавања од стране РКЦ. То све наводи на помисао, да не-мали део римокатолика дели мишљење са Бискупом Вилијамсом и братством коме припада. Колико су оваква становишта заправо заступљена у Римокатолички део европе? Нешто из биографије; Бискуп Вилијамсон потиче из енглеске као средње дете једне богате предузетничке породице. Студирао је на Кембриџу енглеску књижевност и након завршетка студија бавио се предавањем на факултетима по африци. Након петогодишње каријере у африци, сели се натраг у Лондон где предаје у школу св. Павла у лондону. Пореклом је англиканац, али 1971 године постаје римокатолик, мало касније постаје члан "братства светог Пија X" које је основао надбискуп Марцел Лефабвре 1970 године. Говори француски, немачки, шпански језик.. Написао је пар књига... 2009 године Бискуп Вилијамсон као гласноговорник братства јавно негира страдање јевреја у Аушвицу током другог светског рата и одбија да посети исти на меморијалном скупу. Тада је против њега покренута оптужница у немачкој, такође и касније због говора, на основу чега му је суђено, забрањен је у медије Немачке, Шведске... Са групом од још три члана братства протеран је из аргентине због Антисемитистичке реторике. извор: http://www.jutarnji.hr/arhiva/biskup-williamson-necu-otputovati-u-auschwitz/4010160/; https://dnevnik.hr/vijesti/svijet/biskup-williamson-protjeran-iz-argentine.html. Тадашњи Папа Бенедикт је јавно ургирао, да се казна затвора замени за новчану, која је износила 13.000 евра и бискуп је ослобођен нако тога. 2010 године појављује се у јавност информација о конфликту унутар Римокатолика између братства светог Пија X и Папе, где Бискуп Вилијамсон оптужује Папу за јерес. извор: http://www.jutarnji.hr/vijesti/svijet/antisemitski-biskup-williamson-optuzio-svetu-stolicu-za-herezu/2216151/ Снимак са преводом, где бискуп износи научне теорије-доказе да гасне коморе нису имале функцију убијања људи гасом цијанидом (мени ово делује уверљиво), такође износи тврде да уместо 6.000.000 јевреја заправу током целог рада страда између 200.000 и 300.000 људи (није изнео доказе за ту теорију). Али водећи се таквом логиком, свеједно гледано, то би значило онда да су пољаци били најбројније жртве конц-логора. Јер из Пољске хвали више милиона људи који су одведени у логоре по пољској где се и аушвиц налази, ако нису били јевреји, онда су морали бити пољаци који су страдали. -
Ово је само комадић великог низа Пупинових добрих дела. Његова доброчинства остављају без даха. Године 1914. Михаило Пупин упутио је писмо Српској краљевској академији којим оснива фонд под именом ''Фонд Пијаде Алексић – Пупин'' Овим Фондом желим да изразим "благодарност матери која ме је под теретом тешких жртава упутила из сеоске школе у вишу варошку школу, мада сама у свом детињству није видела ни сеоску школу, нити је икад имала прилике да изучи вештину писања и књиге. Ја сам уверен да данас има велики број таквих српских матера, па зато радо откидам од мојих уста да њима мало олакшам терет школовања њихових синова". Године 1928. писмом које упућује Министарству пољопривреде и вода Краљевине СХС оснива задужбину под именом ''Фонд Михаила Пупина'' Између осталог у свом писму Пупин наводи: "у случају ако умрем пре но што се ова задужбина одобри, онда се овај писмени акт о оснивању задужбине има сматрати као његов тестамент." Године 1932. шаље писмо министру просвете у коме моли да му се одобри оснивање ''Задужбине Михаила Пупина при Народном историјско-уметничком музеју у Београду''. Организује Коло српских сестара, а био је активан и у оснивању Српског друштва за помоћ деци која су остала ратни сирочићи. И тако наша прича тек почиње. Списак који следи ниже дарове који не улазе у рад фондација. Њих има безброј и ово је само део списка. Списка који обавезује на сећање и доброту: Српској црквеној општини у Идвору Манастиру Жича за израду црквене штампарије Жезал Епископу Горажду (Чешка) Српској цркви, преко Епискпа Николаја Српској цркви у Љубљани Звоно слободе на храму у Охриду Српској цркви у Тополи, Црквеној општини Бајша Саборној цркви Св. Тројица у Мостару Српској црквеној општини Баноштар у Срему Српсој цркви у Лесковцу Српској цркви на Косову Српској цркви у Бабином Мосту Народној хришћанској заједници Српској цркви у Ђакову Српској цркви у Лелићу За подизање цркве Јежевице Епископу Венијамина за српску цркву у Бихаћу За обнову цркве Самодреже Цркви светог Илије у Црној Гори Српској цркви у Чапљани Српској цркви у Оргошу Јеромонаху Георгију на Светој Гори Манастиру Грачаница Српској цркви у Банату Српској цркви у Лици Гимназији у Великој Кикинди Техничкој школи у Новом Саду Мушкој грађанској школи у Новом Саду Екскурзијском комитету школа у Љубљани Грађанском одбору за Милешевску школу на Косову Одбору за подизање нове школе у Београду Одбору школе Орашко-штипарске Америчком дому за српску ратну сирочад у Врању Стегу извидника и Планинки У Вршацу Занатлијском еснафу у Куршумлији Просвети у Сарајеву Привредном друштву Привредник у Београду Мештровићевој уметничкој академији у Загребу Хемијском институту Универзитета у Љубљани Школи Свети Стеван, код Будве Занатској кред. задрузи у Новом Саду Народном дому Михајла Пупина у Идвору Војвођанској Академској трпези, Универзитета у Београду Војиславу Љешевићу, студенту Универзитета у Београду Андрији Велимировићу, студенту Универзитета у Београду Натапији Драгонетић Предрагу Данкулову у Паризу Милошу Плавшићу Мари Петровић Даринки Г авриловић Љубици Барјактаревић Урошу Предићу Српској националној омладини у Косовској Митровици Српској националној омладини "Страхињић Бан" у Граховини Српској књижевној омладини Југословенској сали Универзитета Питсбург, за портрете Вука Караџића и Његоша Материнском удружењу у Београду Женском друштву Косовка девојка у Никшићу Удружењу домаћица и мајки у Југославији Удружењу у Сенти Српском друштву у Костањици Београдском женском друштву госпођи Драги Ст. Петровић на Охриду господину Милосављевићу у Новом Саду Друштву "Мајке Јевросиме" Друштву "Мостар" Одбору Превлаке у Котору Удружењу породица изгинулих официра у Београду Добротворној задрузи "Српкиња" у Земуну Добротворној задрузи "Српкиња" у Загребу Друштву Цвијета Зузорић у Београду Друштву “Змијање”у Бањалуци Душтву пријатеља Велике Британије у Југославији Женском друштву за слепе девојке, Радичевић Историјском друштву у Новом Саду Руском Црвеном крсту у Београду Руском Црвеном крсту у Новом Саду Српском певачком друштву у Пљевљи Српском певачком друштву у Котору Суду општине црквеничке Српској Народној читаоници у Идвору Српској Народној читаоници у Морињу Народном дому у Двору Народном дому у Бару Народном дому у Боки Новинарском дому у Београду Колу српских сестара у Београду Колу српских сестара у Когору Колу српских сестара у Новом Саду Колу српских сестара у Сарајеву Соко “Краљевић Марко”, Скопље Соко “Краљевић Марко”, Жупа Соколском друштву у Зворнику Соколској Жупи на Цетињу Соколском друштву у Јагодини Соколском друштву у Београду Соколском друштву у Требињу Београдским глумцима Помоћ за избеглице за болницу у Чачку Др Данкуцу, за лечнички рад у Банату Удружењу четника, Ђаково Одбору добровољаца у Ченти за цркву у Александровом Гају у Банату Фонду Јаше Томића за споменик краљу Петру за споменик Николи Пашићу за споменик Петру Кочићу за Косовски споменик за пострадале у Битољу охридској општини сиротишту на Цетињу за пострадале од земљотреса у Бугарској помоћ за поплављене у Скопљу Руским инвалидима у Београду Југословенској Матици у Сплиту за споменицу Војводине Јадранској стражи, Велики Бечкерек за барјак Драгољубу Миливојевићу Војиславу Илићу млађем др Николи Вучетићу, откуп књига др Јовану Цвијићу проф. Љуб. Иванковићу Новој Европи, за награде писцима проф. Стјепан Роца, за илустрован просветни рад Милану ЈефтићУ, за литерарне радове Споменици, појединци, Друштва, данас знана и незнана, списак иде у бескрај... Слава и Хвала идворски пастиру!-
- 1
-
-
- александра
- нинковић
- (и још 11 )
-
Пише: Александра Нинковић Ташић Ово је само комадић великог низа Пупинових добрих дела. Његова доброчинства остављају без даха. Године 1914. Михаило Пупин упутио је писмо Српској краљевској академији којим оснива фонд под именом ''Фонд Пијаде Алексић – Пупин'' Овим Фондом желим да изразим "благодарност матери која ме је под теретом тешких жртава упутила из сеоске школе у вишу варошку школу, мада сама у свом детињству није видела ни сеоску школу, нити је икад имала прилике да изучи вештину писања и књиге. Ја сам уверен да данас има велики број таквих српских матера, па зато радо откидам од мојих уста да њима мало олакшам терет школовања њихових синова". Године 1928. писмом које упућује Министарству пољопривреде и вода Краљевине СХС оснива задужбину под именом ''Фонд Михаила Пупина'' Између осталог у свом писму Пупин наводи: "у случају ако умрем пре но што се ова задужбина одобри, онда се овај писмени акт о оснивању задужбине има сматрати као његов тестамент." Године 1932. шаље писмо министру просвете у коме моли да му се одобри оснивање ''Задужбине Михаила Пупина при Народном историјско-уметничком музеју у Београду''. Организује Коло српских сестара, а био је активан и у оснивању Српског друштва за помоћ деци која су остала ратни сирочићи. И тако наша прича тек почиње. Списак који следи ниже дарове који не улазе у рад фондација. Њих има безброј и ово је само део списка. Списка који обавезује на сећање и доброту: Српској црквеној општини у Идвору Манастиру Жича за израду црквене штампарије Жезал Епископу Горажду (Чешка) Српској цркви, преко Епискпа Николаја Српској цркви у Љубљани Звоно слободе на храму у Охриду Српској цркви у Тополи, Црквеној општини Бајша Саборној цркви Св. Тројица у Мостару Српској црквеној општини Баноштар у Срему Српсој цркви у Лесковцу Српској цркви на Косову Српској цркви у Бабином Мосту Народној хришћанској заједници Српској цркви у Ђакову Српској цркви у Лелићу За подизање цркве Јежевице Епископу Венијамина за српску цркву у Бихаћу За обнову цркве Самодреже Цркви светог Илије у Црној Гори Српској цркви у Чапљани Српској цркви у Оргошу Јеромонаху Георгију на Светој Гори Манастиру Грачаница Српској цркви у Банату Српској цркви у Лици Гимназији у Великој Кикинди Техничкој школи у Новом Саду Мушкој грађанској школи у Новом Саду Екскурзијском комитету школа у Љубљани Грађанском одбору за Милешевску школу на Косову Одбору за подизање нове школе у Београду Одбору школе Орашко-штипарске Америчком дому за српску ратну сирочад у Врању Стегу извидника и Планинки У Вршацу Занатлијском еснафу у Куршумлији Просвети у Сарајеву Привредном друштву Привредник у Београду Мештровићевој уметничкој академији у Загребу Хемијском институту Универзитета у Љубљани Школи Свети Стеван, код Будве Занатској кред. задрузи у Новом Саду Народном дому Михајла Пупина у Идвору Војвођанској Академској трпези, Универзитета у Београду Војиславу Љешевићу, студенту Универзитета у Београду Андрији Велимировићу, студенту Универзитета у Београду Натапији Драгонетић Предрагу Данкулову у Паризу Милошу Плавшићу Мари Петровић Даринки Г авриловић Љубици Барјактаревић Урошу Предићу Српској националној омладини у Косовској Митровици Српској националној омладини "Страхињић Бан" у Граховини Српској књижевној омладини Југословенској сали Универзитета Питсбург, за портрете Вука Караџића и Његоша Материнском удружењу у Београду Женском друштву Косовка девојка у Никшићу Удружењу домаћица и мајки у Југославији Удружењу у Сенти Српском друштву у Костањици Београдском женском друштву госпођи Драги Ст. Петровић на Охриду господину Милосављевићу у Новом Саду Друштву "Мајке Јевросиме" Друштву "Мостар" Одбору Превлаке у Котору Удружењу породица изгинулих официра у Београду Добротворној задрузи "Српкиња" у Земуну Добротворној задрузи "Српкиња" у Загребу Друштву Цвијета Зузорић у Београду Друштву “Змијање”у Бањалуци Душтву пријатеља Велике Британије у Југославији Женском друштву за слепе девојке, Радичевић Историјском друштву у Новом Саду Руском Црвеном крсту у Београду Руском Црвеном крсту у Новом Саду Српском певачком друштву у Пљевљи Српском певачком друштву у Котору Суду општине црквеничке Српској Народној читаоници у Идвору Српској Народној читаоници у Морињу Народном дому у Двору Народном дому у Бару Народном дому у Боки Новинарском дому у Београду Колу српских сестара у Београду Колу српских сестара у Когору Колу српских сестара у Новом Саду Колу српских сестара у Сарајеву Соко “Краљевић Марко”, Скопље Соко “Краљевић Марко”, Жупа Соколском друштву у Зворнику Соколској Жупи на Цетињу Соколском друштву у Јагодини Соколском друштву у Београду Соколском друштву у Требињу Београдским глумцима Помоћ за избеглице за болницу у Чачку Др Данкуцу, за лечнички рад у Банату Удружењу четника, Ђаково Одбору добровољаца у Ченти за цркву у Александровом Гају у Банату Фонду Јаше Томића за споменик краљу Петру за споменик Николи Пашићу за споменик Петру Кочићу за Косовски споменик за пострадале у Битољу охридској општини сиротишту на Цетињу за пострадале од земљотреса у Бугарској помоћ за поплављене у Скопљу Руским инвалидима у Београду Југословенској Матици у Сплиту за споменицу Војводине Јадранској стражи, Велики Бечкерек за барјак Драгољубу Миливојевићу Војиславу Илићу млађем др Николи Вучетићу, откуп књига др Јовану Цвијићу проф. Љуб. Иванковићу Новој Европи, за награде писцима проф. Стјепан Роца, за илустрован просветни рад Милану ЈефтићУ, за литерарне радове Споменици, појединци, Друштва, данас знана и незнана, списак иде у бескрај... Слава и Хвала идворски пастиру! View full Странице
-
- 1
-
-
- александра
- нинковић
- (и још 11 )
-
У овом свечаном догађају узели су учешће предстојатељи и представници помесних Православних Цркава и други гости, чланови Светог Синода Руске Православне Цркве, учесници Архијерејског Сабора који је одржан у руској престоници од 29. новембра до 2. децембра. Обраћајући се сабранима поздравним словом, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил заблагодарио је предстојатељима помесних Православних Цркава на учешћу у свечаностима поводом стогодишњице васпостављења патријаршије Руске Православне Цркве. -Ништа није као ово духовно искуство саосећања јединства, једне молитве, једног причешћа из светог Путира, истакао је Свјатјејши Владика. Предстојатељ Руске Православне Цркве је заблагодарио Његовом Блаженству Патријарху александријском и све Африке г. Теодору на началствовању светом Литургијом у храму Христа Спаситеља на празник Ваведења Пресвете Богородице, на дан стогодишњице устоличења Светог Тихона, Патријарха московског: -Гледајући Вас, молили смо се за Вашу велику паству на територији све Африке, за Ваше мисионарске подухвате, напоменуо је Свјатјејши Патријарх г. Кирил. -Молили смо се за Његово Блаженство Патријарха антиохијског г. Јована, умственим очима сазерцавајући трагедију сиријског, либанског, ирачког народа, додао је Свјатјејши Владика. -Нека Господ подржи све нас, предстојатеље помесних Православних Цркава, у нашем јединству, у нашем општењу, у нашем заједничком служењу народу Божјем, Васељенској Православној Цркви и читавоме свету. На многа и блага љета!, изговорио је на крају беседе Свјатјејши Патријарх г. Кирил. У име предстојатељâ и представникâ помесних Православних Цркава, предстојатеља Руске Православне Цркве поздравио је Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован. -Васпостављање патријаршије у светој Руској Цркви велики је догађај; то је радост васколиког православног народа, свих Православних Цркава, истакао је Блажењејши Патријарх г. Јован. По речима Његовог Блаженства, данашње свечаности су „доказ љубави, јединства, мира и радости целоме свету“. У наставку је одржан концерт на коме су наступили хор свештенства Епархије московске (диригнет свештеник Сергеј Голев) и Кубански козачки хор (уметнички руководилац и главни диригент Виктор Захарченко). На крају пријема Светејши Патријарх московски и све Русије г. Кирил је још једном захвалио свима на учешћу у свечаностима и позвао их да присуствују празничном концерту у Кремљу. превод: ђакон Александар Прашчевић Извор: Српска Православна Црква -
У свечаним просторијама Саборног храма Христа Спаситеља у Москви 4. децембра 2017. године одржан је свечани пријем који је приредио Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил, посвећен стогодишњици васпостављења патријаршије у Руској Православној Цркви. У овом свечаном догађају узели су учешће предстојатељи и представници помесних Православних Цркава и други гости, чланови Светог Синода Руске Православне Цркве, учесници Архијерејског Сабора који је одржан у руској престоници од 29. новембра до 2. децембра. Обраћајући се сабранима поздравним словом, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил заблагодарио је предстојатељима помесних Православних Цркава на учешћу у свечаностима поводом стогодишњице васпостављења патријаршије Руске Православне Цркве. -Ништа није као ово духовно искуство саосећања јединства, једне молитве, једног причешћа из светог Путира, истакао је Свјатјејши Владика. Предстојатељ Руске Православне Цркве је заблагодарио Његовом Блаженству Патријарху александријском и све Африке г. Теодору на началствовању светом Литургијом у храму Христа Спаситеља на празник Ваведења Пресвете Богородице, на дан стогодишњице устоличења Светог Тихона, Патријарха московског: -Гледајући Вас, молили смо се за Вашу велику паству на територији све Африке, за Ваше мисионарске подухвате, напоменуо је Свјатјејши Патријарх г. Кирил. -Молили смо се за Његово Блаженство Патријарха антиохијског г. Јована, умственим очима сазерцавајући трагедију сиријског, либанског, ирачког народа, додао је Свјатјејши Владика. -Нека Господ подржи све нас, предстојатеље помесних Православних Цркава, у нашем јединству, у нашем општењу, у нашем заједничком служењу народу Божјем, Васељенској Православној Цркви и читавоме свету. На многа и блага љета!, изговорио је на крају беседе Свјатјејши Патријарх г. Кирил. У име предстојатељâ и представникâ помесних Православних Цркава, предстојатеља Руске Православне Цркве поздравио је Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован. -Васпостављање патријаршије у светој Руској Цркви велики је догађај; то је радост васколиког православног народа, свих Православних Цркава, истакао је Блажењејши Патријарх г. Јован. По речима Његовог Блаженства, данашње свечаности су „доказ љубави, јединства, мира и радости целоме свету“. У наставку је одржан концерт на коме су наступили хор свештенства Епархије московске (диригнет свештеник Сергеј Голев) и Кубански козачки хор (уметнички руководилац и главни диригент Виктор Захарченко). На крају пријема Светејши Патријарх московски и све Русије г. Кирил је још једном захвалио свима на учешћу у свечаностима и позвао их да присуствују празничном концерту у Кремљу. превод: ђакон Александар Прашчевић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
Свештеник Валентин Уљахин Апостол Павле каже: «Увек се радујте!» (1Еф. 5, 16). Али у животу није једноставно следити апостолске речи. Шта радити ако је нестала радост коју су давали први кораци у цркви? Ево шта је написала једна православна девојка у свом интернет-дневнику: «Раније, када сам била како данас кажу «човек који сврати у цркву», сваки «поход» у цркву је за мене био радост – радост због молитве пред иконом, од одслушане 15-оминутне службе, због тога што сам успела да целивам светињу. Тада много тога нисам знала (ни то шта је грех, ни да постоји Причешће), јер није било религиозног окружења, али сам осећала неку срећу да се налазим у цркви, као и потребу за тим. Сада је радост заменило тужно осећање обавезе: службу сам преспавала (раније ми не би у главу дошло да је то ОБАВЕЗА, а не РАДОСТ бити на њој), нисам се молила целу службу, пажњу су ми одвлачили људи који су ме газили итд. Кући сам се враћала са осећањем испуњене или неиспуњене обавезе. То не смем, не смем, то треба,…Схватам да реално то се не сме и нешто треба, али већ не могу јасно да раздвојим религиозне «обавезе» од радних. Нека рутина и спољна ограничења. И нема радости …» Ова девојка је рекла оно што је актуелно за многе. Да ли многи савремени хришћани могу за себе да кажу да живе у радости коју «нико неће одузети од вас» (Јн. 16, 22)? По чему се таква радост разликује од емоционалног комфора, упитали смо свештеника Валентина Уљахина, предавача Новог Завета ПСТГУ, свештеника цркве Живоначалне Тројице у Вишњакама. - За почетак бих хтео да одговорим жени која је написала на интернету о губитку радости, и пошто је то узнемирава то значи да је она жива. Она тражи, а ко тражи, тај ће наћи. Да, данас је цео црквени живот за њу постао рутина. Али у човековом животу постоје разни периоди. Као што се човеково срце скупља и шири, и тако протиче крв без чега не бисмо могли да живимо, тако нам и у животу Господ даје разне периоде. Бивају периоди неке самоотуђености, неког сивила, рутине у нашем општењу са Богом. Али наш живот се не зауставља. Кроз неко време улазимо у нову животну димензију и често већ не верујемо томе шта је с нама било пре годину или неколико месеци. Да, данас се ништа није десило. Само не треба очајавати. Христос каже: «У свету ћете имати невоље али ће се ваша туга претворити у радост», и још: «У свијету ћете имати невољу; али не бојте се, јер Ја надвладах свијет» (Јн. 16, 33). Ако желимо радост, треба да прођемо невоље.
-
„Видимо да непрекидно покушавају да Цркви наметну живот по правилима овог света, како би направили земаљску институцију Цркве, себи једнаког противника, и како би се расправљали са њом на свом пољу“, — изјавио је Предстојатељ Руске Православне Цркве. „Горко је видети, како поједини служитељи Цркве потпомажу томе, када неразумно окрећу оно свето, на чије очување их је призвао Господ, у службу тренутним, сујетним и у коначном исходу пролазним стварима“, — додао је он. Свјатјејши Патријарх је приметио, да се то догађа у оним случајевима, када у свештенику делатељ Тајни и проповедник речи Божије уступа место администратору или јавној личности, са претензијом на популарност модератора јавних догађаја. „У таквом клирику бледи лик свештенослужитеља као живе иконе Христа, као сведока другог живота, уређеног по другим законима, различитим од закона овоземаљског света“, — подвукао је Патријарх Московски и све Русије. „На примеру таквог свештеника, народ може, као резултат, да престане да види сакрални карактер Цркве, ако је стави на исти ниво са јавним организацијама“, — закључио је Патријарх Кирил. Са руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.