Претражи Живе Речи Утехе

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ВАЉЕВСКЕ Обавештавамо свештенство, монаштво и верни народ да је својом одлуком Велики црквени суд (ВЦС бр. 69 од 16. маја 2019. год.) донео коначну пресуду којом је бивши архимандрит Никодим (Богосављевић) кажњен лишењем свештеничког чина, монаштва и монашког имена и враћен у ред лаика са крштеним именом Драган. Овом одлуком оснажена је пресуда Црквеног суда Епархије ваљевске (ЦС бр. 52 од 22. априла 2019. год.). Бивши архимандрит Никодим (Богосављевић) јавно је прекинуо молитвено општење са патријархом, надлежним епископом и осталим епископима СПЦ и самовољно напустио богослужбено место, те је тако сам себе изопштио из крила једне, свете, саборне и апостолске Цркве. На позиве Епископа ваљевског Г. Милутина није се одазивао и ниједног тренутка није показао да се каје због својих поступака. Сходно томе, случај је предат у надлежност Црквеног суда Епархије ваљевске, који је пресудио као што је горе наведено, а што је и оснажено коначном пресудом Великог црквеног суда Српске Православне Цркве. Такође, обавештавамо верни народ да Драган Богосављевић (бивши архимандрит Никодим) и поред свих опомена, позива на покајање, пресуда црквених судова, забрана свештенослужења и даље служи и на тај начин наставља да чини оно што Богу није угодно. Апелујемо на све вернике да се држе јединства Свете Православне Цркве, јер по речима светог Кипријана Картагинског: „Коме Црква није мајка, томе ни Бог није отац“. Из Канцеларије Црквеног суда Епархије ваљевске Извор: Епархија ваљевска

Завршним испитом одржаним у петак, 21. јуна 2019. године, у просторијама Црквене општине новосадске, окончано је школовање шесте генерације полазника Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин. Дипломски испит – практични и теоријски део – пред петочланом Комисијом одбранио је господин Владимир Симић из Београда, дипломирани машински инжењер, музички руководилац групе Бело платно, стекавши звање црквеног појца. Кандидат је успешно положио све испите предвиђене програмом Школе и тиме је стекао право да приступи завршном испиту. Чланови Испитне комисије били су: председник – презвитер Велимир Врућинић, управник Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, господин Србољуб Остојић из Београда, учитељ црквене музике, господин Слободан Булатовић, професор Црквеног појања у истуреном одељењу Школе у Суботици, господин Филип Поповић, сарадник у настави, и јерођакон Јеротеј, сабрат Светоархангелског општежића у Ковиљу и професор у Школи црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској, у својству ментора. После одбране дипломског испита, присутнима у дворани Црквене општине новосадске обратио се отац Велимир, изасланик Епископа бачког г. Иринеја, честитавши господину Владимиру и наставним делатницима Школе Свети Јован Дамаскин. Појање, поготово ово које смо ми обновили и почели да се трудимо да изучавамо и да враћамо у наша богослужења такозвано византијско појање, има посебну улогу да обогати и припреми човека за реч Господњу. Ми ћемо наставити да се трудимо јер појање има мисијску улогу у Цркви, казао је управник Школе црквеног појања. Школа црквеног појања Свети Јован Дамаскин основана је, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, у октобру 2011. године. Циљ Школе је да се теоријски и, пре свега, практично припреме полазници Школе за службу црквеног појца. Усавршавање траје пет школских година, а у оквиру наставе је и учествовање на свим црквеним богослужењима, као и хорске пробе у оквиру хора Школе. Извор: Радио Беседа

Радован Биговић (1956–2012) Сутра се навршава шест година од смрти оца Радована Биговића, свештеника Српске Православне Цркве и професора Београдског универзитета, и тим поводом преносимо један његов интервју о проблемима и перспективама црквених образовних институција, који је првобитно емитован на радију Слово љубве а потом и штампан у Православљу. Професор др Радован Биговић био је несвакидашња појава у нашој како црквеној тако и академској средини. Он је један од ретких свештеника и теолога који је равноправно учествовао у интелектуалном и културном животу Србије, који је претежно био милитантно атеистички или, у бољем случају, неповерљив према свему ономе што долази из Цркве. Биговићу је то полазило за руком, пре свега, јер је успео да се еманципује од црквеног живота који је у време бивше Југославије у великој мери изгледао, како је неко тачно приметио, баш онако како су ондашњи комунисти хтели да он изгледа – гетоизирано, заостало, мрачно, итд. Отац Радован, насупрот томе, био је отворен, ведар, спреман да иде у корак с временом. Управо зато је постизао изузетне резултате у том, за мисију Цркве најзахтевнијем, универзитетском и уопште академском подручју. Узимајући у обзир његово ангажовање у тој области, пре неколико године разговарао сам с њим о стању нашег црквеног образовања и путевима којима би оно требало да се креће. Тада је отац Радован изнео неколико добрих предлога за унапређење верског образовања, које, узгред, неминовно и што хитније треба реформисати; црквене образовне установе су из године у годину у све горем и горем стању… Надамо се да ће се ствари ускоро променити набоље. Када се буду правили планови за озбиљно и темељно реформисање тих установа, свакако треба узети у обзир и оно што је предлагао о. Радован Биговић. Прве школе са озбиљном традицијом, колико нам је познато, биле су питагорејска школа и Платонова Академија, и оне су се бавиле образовањем аристократа који ће после бити владари. У Атини је постојало још неколико школа, а од посебног је значаја, наравно, Аристотелов Лицеј који је био прва научно-истраживачка институција у модерном смислу те речи, ту се нпр. налазила прва библиотека итд; тај Лицеј је поседовао целину знања јелинског света. А стоичка и епикурејска школа су више биле школе живота, практичног деловања, нису се, дакле, много бавиле апстрактним знањима. До негде 12. или 13. столећа функционисале су мале, обично манастирске школе. А у 13. столећу се формирају и први универзитети у Паризу и Болоњи. Универзитет са својом карактеристичном формом је творевина средњег века, а у 19. столећу чувени Александар фон Хумболт наводи да су јединство научног знања, јединство научно-истраживачког рада и слобода основни елементи идеје универзитета. Да ли је универзитет био погодан за реализацију онога што називамо хришћанском паидејом или су јој можда више одговарале школе типа стоичке и епикурејске? Чињеница је да су теолошки факултети од самог почетка историје универзитета били у њиховом саставу; универзитети се буквално нису могли замислити без богословских факултета. Међутим, био је један период у нашој историји када су ти факултети били елиминисани са државних универзитета. Али, хвала Богу, богословски факултети су се вратили у саставе универзитета. Мислим да универзитети данас не служе оној сврси са којом су они основани. Циљ њиховог оснивања је био обједињавање различитих научних знања, и у тој концепцији онда, присуство теологије на таквом универзитету свакако је од велике важности, јер је тешко замислити целовито сазнање без теологије. Данас су универзитети више административне и бирократске установе које се баве неким академским формама, доносе разне законе, статуте, баве се материјалним пословањем, прописују правила, и тако даље, просто су нека врста институције између министарстава за просвету и факултета. Уз то, ми живимо у времену када свака наука постаје самодовољна, сваки факултет самодовољан… Све је мање оних који мисле да им је потребно знање других, свако је апсолутизовао своја знања, своју науку. С друге стране, број научних чињеница се рапидно увећава. Негде сам недавно чуо, од једног експерта за те ствари, да се сваке две и по године у свету број научних чињеница удвостручава. Ако је то тако онда има толико чињеница да људски ум једноставно више не може да их прима. И сада се јавља проблем, ко ће, и под каквим условима, и на који начин, да филтрира те научне чињенице, и да их колико-толико учини доступним. Што се тиче Цркве, мислим да она није успела, или бар Православна Црква није успела да изнедри свој тип школа, из ових или оних разлога. Углавном је прихватила западноевропске образовне моделе. И то јесте велики проблем. Постоје два мишљења по питању колико те школе одговарају или не одговарају самој природи Цркве. По једном, оне су потпуно супротне духу Цркве, док други опет мисле да није баш тако… Ја мислим да теологија мора да има двоструку улогу или двоструки карактер, а то је да, с једне стране, заиста буде црквена, тј. да буде утемељена на црквеном искуству, на црквеном предању, али, с друге стране, истовремено она мора да буде и научна. Сматрам да би се овај став могао бранити читавом историјом православне теологије, од најранијег периода до дана данашњега. Уосталом, и највећи број отаца Цркве је тај метод и користио; дакле, они су завршавали световне школе, користили световна сазнања, али, истовремено се егзистенцијално укорењивали у живот Цркве. Тако да су световне науке биле нека врста пропедевтике. Зато и ми данас не морамо да апсолутизујемо науку и научно знање, али не треба ни да га игноришемо, јер је оно потребно теологији и, чини ми се, да теолошке школе, дакле, не могу и не треба да постоје без оних, наравно, најбољих достигнућа модерних наука. Сведоци смо реализације тзв. болоњског процеса и када су у питању високошколске установе СПЦ–а (Православни богословски факултети и у Београду и у Фочи су део тог процеса). Професор Милан Узелац је у две књиге изврсно показао како „болоња“ у ствари политизује паидеју; довољно је рећи да је тзв. болоњску декларацију потписало неколико министара иностраних послова, а није било ни универзитетских професора, нити педагога. А познати професор Ивић, који се већ дуго година бави проблемом универзитета, сматра да је по среди американизација европског школства, тј. да се не инсистира на неким фундаменталним знањима него да се тежиште пребацује на практичне вештине, да се студенти претварају у шегрте. Какав је Ваш став по питању болоњског процеса? Болоњски процес се углавном и у највећој мери односи на државне универзитете и факултете; неки од великих и најпознатијих европских универзитета још увек не прихватају болоњска начела и болоњске принципе, као и одређени приватни универзитети и факултети. Ја исто мислим да читав тај „болоњски“ процес образовања и васпитања има одређене политичке импликације, али и не само политчке, већ и економске, и друге. Но, поред много тога заиста негативног, чини ми се да има и нечега доброг, бар када је реч о нашој средини. Пре свега имам у виду то да су студенти приморани да од самог почетка студија доиста и студирају, и да то схвате као озбиљан посао. Истовремено и професоре тера да уложе максимум труда и рада и воље да помогну студентима да своје студије окончају на време. С друге стране, спречава се, колико год је то могуће, самовоља професора у васпитно-образовном процесу; не могу више професори да дају студентима све што им падне на памет од литературе, морају постојати прецизни стандарди колико могу и колико је то уопште реално да један студент може да припреми за један испит. А мислим да, у неку руку, болоњски процес погодује студентима. Наравно, да ли ће он неминовно водити стварању људи који су стручни само за једну област или вештину, како сте ви рекли, или неће, то је сада проблем и зависи пуно од сваког човека појединачно. Ипак мислим да уколико неко жели да се бави заиста истински науком да ће и кроз овај процес имати таквих могућности. Али смо ипак сведоци да је међу младима све мање оних који желе да посвете свој живот науци, као што је то, рецимо, посвећивао један Никола Тесла или неки други велики научници. Данас људи студирају, завршавају факултете просто да би добили диплому, да би им то омогућило неки практични рад, да би се запослили, и да их више ништа много не интересује. Тако да о болоњском процесу треба озбиљно да поведу рачуна и да га анализирају, пре свега, интелектуалне елите свакога народа, а, наравно, и Црква треба да се озбиљно позабави тиме, јер и она мора своје школство да стави на дневни ред, почевши од од верске наставе у основним и средњим школама до високог образовања; то мора да буде међусобно повезано, да буде једна целина, а не да се дешава, што сада имамо случај, да људи у средњој школи уче једно, а онда касније када дођу на факултет то морају да негирају, и да сасвим нешто друго уче, што свакако није добро. Болоњом се ставља акценат на практично, „употребљиво“ знање. Да ли тиме она можда више погодује црквеном образовању од традиционалног универзитетског образовања? Теологија је бесмислена ако није практична, ако нема ту димензију. Теологија уколико није искуство, онда је, ајде да употребим тај древни израз, – технологија, она нема никаквог значаја. Е сада, „болоња“ сама по себи не чини теологију, нити теолошке школе практичним нити црквеним, јер то, пре свега, зависи од људи који су на факултету, зависи од тога да ли су то црквене личности које могу тај црквени дух и то црквено искуство да пренесу на младе људе, и да се направи та равнотежа између теологије као црквеног искуства и теолошких наука као стриктно научних дисциплина. Важно је и једно и друго, јер у модерној Европи и код нас још увек постоји та супротстављеност између знања и вере. Напросто, још увек је у свести људи да бавити се науком скоро да подразумева бити агностик или бити, рецимо, атеиста, или, у најбољем случају, не бити црквен човек, или можда имати неку врсту интелектуалне религиозности. Са вером се обично поистовећује незнање, мрак, априорно прихватање нечега што се не може доказати, подлога за тоталитаризам, и мого што-шта другог. И сами знамо да је хришћански Бог – Логос, а једно од значења речи „логос“ је и разумност, рационалност, итд. О словесности творевине се говори код многих светих отаца, и та идеја о словесности творевије је и била подлога за модерну науку… Ево сада се присећам Вајтхеда, који је у својој књизи „Наука и модерни свет“ говорио да је средњовековна теологија у ствари била основа, темељ модерних наука; он то није рекао без разлога. А била је управо захваљујући идеји да у свету постоји словесност, да постоји поредак, да постоји законитост… и све науке настале у новије време су се и темељиле на том начелу. И данас, ако је ишта важно за наше школство, за наше образовање, то је управо то, условно речено, помирење између разума и вере, између теологије и науке. И то је важно и за једну и за другу, јер вера, па и теологија, ако није „научна“ може да се врло лако претвори у сујеверје, у магију, у неко побожно богомислије које је увек ризично, не треба га категорично одбацивати, али мора се имати у виду да је оно опасно. Поменули сте дисхармонију срењошколског и високошколског црквеног образовања, то је један проблем. Поред тога, имамо болоњски процес који је већ по себи контраверзан. Да ли су теолози можда требали да дају неку, условно речено, алтернативу „болоњи“, да формулишу неку, да је тако назовемо, теопедагогику, која би у основи била библијско-отачка паидеја формом прилагођена савременом добу? Данас је у читавој Европи образовање у надлежности световних институција, односно државе, и Црква нема институционалну могућност ни друге снаге да утиче на читав тај процес. Јер државе свакако обликују људе за своје властите потребе. Међутим, има једна добра околност, а то је могућност стварања приватних школа. И мени није јасно зашто наша Црква није до сада искористила ту законску могућност да створи своје приватне школе – гимназије, факултете, универзитете. Тада би оне могле да функционишу по неким другим принципима који су различити од „болоње“, или да се користи и нешто од „болоње“ што је добро, као и од других искустава, и наравно од свог властитог предања. То је једина реална могућност како Црква може стварно да утиче на образовање у овој земљи и уопште у Европи, дакле, стварањем приватних школа. Наравно, приватних црквених школа има у Европи, и оне су и даље најбоље школе, има их и у, условно речено, православним земљама попут Русије, Румуније, Грчке, итд., и не видим разлога зашто их не би било и код нас. Мислим да ће се врло брзо још више указати потреба да Црква има приватне школе, где ће се људи образовати за разна занимања, а не само за свештенике и вероучитеље. Уверен сам да ће врло брзо доћи време када ће морати да се размишља о теолошком факултету који ће бити двопрограмски студиј, јер ми имамо већ сада велики број људи који не могу нигде да нађу посао. Не може Црква да буде неодговорна за судбину тих младих људи. И управо неки теолошки факултети из окружења разматрају могућност двопрограмског студија; што би значило да неко заврши рецимо на истом факултету, поред теологије, и историју, тако да он сутра са тим двопрограмским студијем, ако не може да нађе места у Цркви и да му она понуди неку службу, он може рецимо да буде професор у школи. То је истовремено и мисија Цркве. И једино тако [отварањем приватних образовних институција и устављења двопрограмског студија на постојећим богословским факултетима] може доћи до неког преображаја и препорода, јер треба знати да највеће отпоре вери не срећемо више у државним политичким структурама, него управо у тим образовно-интелектуалним структурама. http://teologija.net/perspektive-crkvenog-obrazovanja/?fbclid=IwAR1gIIl0jPaPIEZ34re4BWtTo7MFRIqsDwdGfZykFRnXayRnvFuWT4nR7Dc

Свјатејши патријарх Илија говорио је недавно о великом значају црквеног појања за грузијску културу. На приказивању антологије грузијског духовног певања подсетио је да је молбу у овом смислу упутио и државним просветним властима. „Замолио сам председника Владе да унесу црквено појање и народно певање у средњошколски курикулум. Председник ми је обећао да се то може очекивати,“ рекао је Патријарх на овом скупу одржаном у Патријаршији. „Грузијско појање и црквена химнографија сачињавају значајни део грузијске културе ... Верујем да ово неће бити једини корак и да ће бити још таквих корака у будућности,“ додао је Свјатјејши. Представљању музичке антологије присуствовао је члан Парламента Мамука Бактадзе, који је навео да фолклорна друштва дају прилику за 800 деце широм Грузије да изучавају црквено појање и додао да ће се отворити седам нових школа у којима ће ђаци учити ово појање. „Грузијско појање и полифонија у целини су наш јединствени допринос хришћанској цивилизацији и светској цивилизацији уопште“, рекао је он у интервјуу за грузијску телевизију. Објављивање антологије црквеног и народног појања посвећено је 100-годишњици успостављања аутокефалности Грузијске Цркве и 40-годишњици устоличења патријарха Илије, прослављених 2017. године. Извор: Српска Православна Црква

На редован позив и са благослов Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија, 24. јануара 2019. године, у преподневним часовима, у просторијама Епархије бихаћко-петровачке одржана је седница Епархијског црквеног суда Епархије бихаћко-петровачке. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије председавао је седницом којој су присуствовали чланови: архимандрит Серафим (Кужић), настојатељ манастира Рмња, и протопрезвитер-ставрофор Чедомир Арамбашић и свештеник Здравко Богојевић. На седници су решени процеси који се тичу судских спорова са територије Епархије бихаћко-петровачке. Извор: Српска Православна Црква

На други дан Божића, на празник Сабора Пресвете Богородице, после вечерњег богослужења, Црквени хор „Свети Јован Крститељ“ је у Светојовановском храму у Бачкој Паланци, приредио традиционални божићни концерт, под руководством диригенткиње Снежане Жујић. Пре почетка концерта све присутне је поздравио протонамесник Бране Миловац, архијерејски намесник бачкопаланачки. Гости концерта су били мали хор, који су чинили деца певача хора Свети Јован Крститељ. На концерту су извођене богослужбене и народне божићне композиције, српских и руских композитора. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Радио Тавор

Две важне установе Епархије бачке ‒ Радио Беседа и Школа црквеног појања при Црквеној општини новосадској, у понедељак, 17. децембра 2018. године, прославилe су свог небеског покровитеља Преподобног Јована Дамаскина, великог богослова, учитеља Цркве и црквеног песника. У навечерје празника служено је празнично вечерње у Успенској цркви у Новом Саду. Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први служио је јутрење и свету Литургију у новосадском Саборном храму, уз саслужење протопрезвитера Жељка Латиновића, уредника Информативне службе Епархије бачке, протонамесникâ Милорада Мировића, уредника радија Беседе и Миодрага Андрића, уредника радијског сајта, презвитерâ Велимира Врућинића, управника Школе црквеног појања и Игора Игњатова, уредника сајта Епархије бачке. -ФОТОГАЛЕРИЈА- После благосиљања славског колача и жита, прота Миливој је честитао славу свечарима. Нека дâ Господ Бог да, по молитвама Преподобног Јована Дамаскина, сви посленици на радију Беседа, сви полазници и учитељи у Школи црквеног појања, буду свагда благословени, да нам и путем савремених средстава, радио-преноса Литургије, преноса богоугодних разговора и беседа, свагда буду на добро, и нама који их слушамо и њима који учествују директно у производњи тих емисија. Онима који уче црквено појање у Школи црквеног појања, оно превасходно да послужи на лично спасење, а потом, појањем у храмовима широм Православља, да буде доказ велелепности и величанствености нашег православног богослужења, поручио је архијерејски намесник новосадски први. На светој Литургији је појао хор Школе појања при Црквеној општини новосадској, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу. Славље је настављено у просторијама Црквене општине новосадске, где је уприличена трпеза љубави. Извор: Радио Беседа

Старо црквено појање 1. Владимир Рац 2. Анастасија Миловановић 3. Мирослав Јаковљевић 4. Милован Добриловић 5. Горан Савић 6. Ивана Матовић 7. Александра Гудало 8. Тијана Башић 9. Силвија Ромић 10. Наташа Војновић 11. Никола Ралевић 12. Братислав Николић 13. Игор Аризановић 14. Вања Здравковић – Срнић 15. Синиша Стаменковић 16. Јован Ђурковић 17. Перо Ђокић Народно-црквено појање 1. Дејан Томић 2. Драгана Албијанић 3. Наташа Милошевић 4. Александар Мрђанов 5. Немања Радин Пријем нових полазника и први час Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин одржаће се у суботу 6. октобра 2018. године у 11:00 часова, у просторијама радија Беседа у Змај Јовиној улици бр. 4 на другом спрату. ПЛАКАТ У ПДФ ФОРМАТУ Извор: Радио Беседа

У петак 13. Јула 2018. године, хор је наступио у Православном храму Рођења Пресвете Богородице у Вернару, где им је добродошлицу пожелео протојереј Јозеф Немчик, заједно са верницима и председником месне заједнице, господином Владимиром Ондрушом. Отац Петар Сорока се, пред сам наступ, обратио са неколико поучних речи о византијској музици и њеном значају. Присутни су у наставку, могли да чују неколико композиција на црквенословенском језику, као на пример: Возбраној Војеводје и Богородице Дјево. По завршетку концерта, председник месне заједнице је рекао: „Срдачно вам захваљујемо, што сте дошли у нашу општину, да нам појете на овај начин. Никада овако нешто нисмо чули, и када сам за време извођења затворио очи, као да сам се нашао у манастирима Свете Горе у Грчкој“. Присутне је у тој мери потресло древно појање на словенском језику, да су многима кренуле сузе на очи. Нешто касније је прота Милан Герка, архијерејски заменик Митрополита Растислава, рекао: „Могло би се рећи да су слично појали и Свети Ћирило и Методије, који су нам донели веру у Моравску. Ово појање би требало да нам буде блиско, иако се данас код нас, под утицајем Запада, пева мало другачије“. Наредног дана су се сви учесници фестивала, сабрали на извору реке Грон, недалеко од општине Телгарт. Са овог места су заједно отишли на Краљев Врх, који је са својих 1946 метара надморске висине, највиши у широј околини. На самом врху, појце је дочекало веома непријатно, ветровито време са маглом, али ни ове ванредне временске прилике их нису спречиле, да отпевају неколико словачких и русинских песама. Овај величанствени викенд на Горегрону, крунисан је Литургијом у богослужбеном простору Православне Цркве у Телгарту, коју је служио прота Петер Сорока, уз одговарање и појање нашег хора. Отац Петар је у својој проповеди, упоредио православне Телгарчане са исцељеним слепцима из Јеванђеља, као оне, који будући окружени неправославним живљем, виде праву веру духовним очима. Поредивши их са неумама, које су повезане једна са другом, прота их је храбрио да и они буду у једномислију и вери, на путу ка Царству Небеском. Посета Горегрону, хора Свети Јован Дамаскин Црквене општине новосадске, била је од великог значаја за овдашње православне вернике, који су, према историјским подацима, потомци русинских Влаха који су се асимиловали у словачко становништво. Православни живаљ је, у општинама Вернар, Телгарт и Шумиац, упркос политичким превирањима 1968. године, задржао веру својих предака до данас. Нека би их Бог још дуго година чувао и крепио. Извор: Радио Беседа

Старо црквено појање Ивана Мишљеновић Татјана Медан Милорад Васиљевић Милош Падров Гојко Панић Георгије Мркић Дарко Бирач Народно-црквено појање Срђан Радновић Каролина Павић Пријем нових полазника и први час Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин одржаће се у суботу 6. октобра 2018. године у 9:30 часова, у просторијама Школе црквеног појања у Змај Јовиној улици бр. 4. За нове полазнике који ће похађати наставу у истуреном одељењу Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин у Суботици, пријем и први час биће одржани у суботу 6. октобра 2018. године у 14 часова, у просторијама Црквене Општине суботичке у Змај Јовиној улици бр. 22. Извор: Радио Беседа

Дипломски испит - практични и теоријски део - пред четворочланом Комисијомје одбранио господин Саша Свијић, професор клавира у музичкој школи Исидор Бајић у Новом Саду,стекавши звање црквеног појца. Кандидат је успешно положио све испите предвиђене програмом Школе и тиме је стекао право да приступи завршном испиту. Чланови Испитне комисије били су: председник ̵презвитер Велимир Врућинић, старешина храма Светих Кирила и Методија у Новом Саду и управник Школе црквеног појања,господин Слободан Булатовић, професор Црквеног појања у истуреном одељењу Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин у Суботици, господин Филип Поповић, сарадник у настави на предмету Црквено појање у Школи црквеног појања Свети Јован Дамаскин, и јерођакон Јеротеј, сабрат Светоархангелског општежића у Ковиљу и професор Црквеног појања и Историје црквене музике у Школи црквеног појања Свети Јован Дамаскин при православној Црквеној општини новосадској, у својству ментора. После одбране дипломског испита, присутнима у дворани Црквене општине новосадске обратио се отац Велимир, изасланик Епископа бачког г. Иринеја, честитавши господину Саши и наставним делатницима Школе Свети Јован Дамаскин. Добро је изучавати појање не само да бисмо певали него да бисмо прослављали име Божје, а то је свима нама крајњи циљ. Појање ће бити на корист и спасење, умилно и корисно за душу нашу, али можемо да пренесемо то другима, да учествујемо у плану Божјем, казао је управник Школе црквеног појања. Школа црквеног појања Свети Јован Дамаскин при православној Црквеној општини новосадској основана је, по благослову Преосвештеног Епископа бачког господина др Иринеја, у октобру 2011. године. Циљ Школе је да се теоријски и, пре свега, практично припреме полазници Школе за службу црквеног појца. Усавршавање траје пет школских година, а у оквиру наставе је и учествовање на свим црквеним богослужењима, као и хорске пробе у оквиру хора Школе. Извор: Радио Беседа

Свети и Свештени Синод, сабран данас под председавањем Његове Свестости, размотрио је захтев шизматичке Цркве у Скопљу, поткрепљено и писмом Премијера премијера БЈРМ, Његове Екселенције г. Зорана Заева, за преузимање иницијативе од стране Васељенске Патријаршије за поновно враћање ове Цркве у канонски поредак под именом Архиепископија Охридска, и одлучио је да прихвати то, и да учини све што је потребно према неприкосновеним одредбама историјско-канонске компетентности и привилегија првопрестолне Васељенске Патријаршије. У Патријаршији, 30. маја 2018. год. Од Првог Секретара Светог и Свештеног Синода

У навечерје празника, у Светогеоргијевској цркви у Новом Саду свечаним бденијем началствовао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, а саслуживали су протопрезвитери Владан Симић, секретар Епископа бачког г. Иринеја и Жељко Латиновић, уредник Информативне службе Епархије бачке, протонамесници Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други и Милорад Мировић, уредник радија Беседе, презвитер Велимир Врућинић, управник Школе црквеног појања, презвитер Иван Спасевски, парох горњоковиљски, као и новосадски ђакони. После благосиљања славског колача и жита, прота Миливој Мијатов је честитао славу свечарима, изразивши наду да ће Информативна служба Епархије бачке наставити плодоносан рад и да ће верне и даље радовати надахнутим и прикладним вестима из живота Цркве, а да ће полазници Школе црквеног појања, својим умилним гласовима, улепшавати богослужења. Нека вам је свима срећно и благословено ово молитвено сабрање и дај Боже да дуго година прослављате Светог Јована Дамаскина, поручио је архијерејски намесник новосадски први. Славље је настављено у просторијама Црквене општине новосадске, где је уприличена трпеза љубави. Извор: Радио Беседа

Игуман Петар се у свом предавању пре свега осврнуо на два најновија расколничка покрета у српском народу, тј. на тзв. Артемијев раскол и тзв. Акакијев раскол, који су се по речима оца Петра појавила у последње време, као последица духовне незрелости, сујете и недовољне црквености одређених мањих група негдашњих клирика и негдашњих верника СПЦ. Игуман Манастира Пиносава је у свом излагању између осталог истакао да је "Господ и спаситељ наш Исус Христос, учећи људе науци која је са Неба, науци Вечне и Бесмртне Љубави, : "Акo желиш ући у живот, држи заповести" (Мт 19,17), а на другом месту додаје: "Ви сте пријатељи моји ако твориите што вам ја заповедам" (Јн 15,14). Сходно овим животворним речима Христовим, живот вечни ће наследити само они који држе заповести Његове, а Његови ће пријатељи бити, и то уистину и јесу, само они који творе оно што им је Христос заповедио. Дакле, они који не творе оно што је Христос заповедио, нису Његови пријатељи, већ Његови отворени непријатељи и гонитељи, ма каквом се спољашњом и фарисејском побожношћу прикривали. А шта је то што је Христос заповедио људима ако не то да сви буду уједињени у љубави према Богу и ближњима, да буду сједињени у истини и љубави Божијој, и јединствени у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви? Није ли још у Старом Завету, свети пророк Давид клицао том узвишеном, жељеном и светом јединству, и побожном заједништву, написавши: Гле, шта је добро, или шта је красно, него да браћа живе заједно? (Псалам. 132). Управо због тог јединства, а истичући суштинску важност јединства Цркве, Господ Исус Христос се пред Своје страдање молио Оцу Своме у крвавом зноју, иштући на првом месту духовно јединство ученика Његових тј. преклињући Оца Небеског за јединство Цркве, изговоривши: Оче Свети, сачувај их у име Твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми. (Јн. 17. 11)У истој молитви Оцу Своме, Господ Исус Христос мало касније додаје: Не молим се само за њих (тј. апостоле), него и за оне који због речи њихове поверују у мене. Да сви једно буду, као ти Оче што си у мени, и ја у Теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао. (Јн. 17. 20-21). Дакле, Јединство Цркве јесте заповест, молитва и жеља Господа нашега Исуса Христа, и само онај који чува ту заповест заиста и љуби Господа, заиста јесте пријатељ Христов и заиста улази у Живот Вечни. Они пак који цепају јединство Цркве, кроз расколе или јереси, јесу отворени непријатељи Божији тј. непријатељи Цркве Христове." Настављајући своје излагање, игуман Петар се позабавио и самим појмом "црква" подвукавши: "Говорећи о јединству Цркве, ми прво требамо рећи, онолико колико је људима могуће, и у најкраћим цртама – шта је то Црква Христова? Одмах на почетку ћемо нагласити да сама реч “црква”, на грчком ἐκκλησία - "еклисиа", а на старословенском “церков”, у свом основном садржају има веома широко значење. Најкраће преведено реч еклисиа, церков или црква, означава заједницу људи, сабор људи или скупштину људи, окупљених на једном месту са истим или сличним погледима на свет или неко одређено питање. Стога, најупрошћеније посматрано, нека заједница тј. нека “црква” може бити Света, али нека заједница тј. нека "црква" може бити и несвета. Реч “црква”, сама по себи, још увек ништа посебно не објашњава, јер се реч “црква” вишезначењски помиње у Новом Завету и то тачно 126 пута. Уопштено посматрано, реч “Црква” се у Новом Завету не користи само у односу на Хришћанску Цркву, тј. Хришћанску Заједницу, што је њена примарна употреба, чак и не само у старозаветном значењу као “место окупљања Јевреја”, већ и у свом најширем значењу, тј. у односу на свако друго сабрање људи, на сваку другу заједницу, па чак, на пример, на безбожно сабрање људи против апостола Павла у позоришту у Ефесу. И то сабрање се назива “црквом” тј. заједницом, или сабором људи, али суштински потпуно различитим од појма Христове Цркве тј. Христове Заједнице. Зато Православна Црква и православни хришћани, кроз учење светих апостола и светих отаца, још од првих векова хришћанства, врло јасно праве разлику између појма Христове Цркве тј. Христове Заједнице, и уопштеног и сувог појма “црква”, како се именују или означавају разне заједнице, које могу али и не морају нужно бити хришћанске и свете. Наставак у коментару...

Црквени раскол, (на грчком σχίσμα – схисма - шизма) представља нарушавање мира и јединства са Црквом због разлога који немају неке директне везе са исквареношћу истинског учења о догматима и Светим Тајнама, већ са неким обредним, календарским, дисциплинским или јурисдикцијским питањима. Оснивачи и следбеници неког расколничког покрета називају се једном речју - расколници. Мада се расколи појављују још од друге половине другога века (Монтанисти), у данашњем смислу реч раскол се среће први пут код св. Иполита Римског а поводом његовог сукоба и неслагања са Папом Калистом (217-222). Основни узрок разних раскола у Древној Цркви биле су последице недовољне оцрквљености појединаца или група, посебно у периоду гоњења, у временима цара Декија (расколи Новата и Фелицисима у Картагени, Новатиајна у Риму) и цара Диоклецијана (расколи Ираклија у Риму, Донатиста у Афричкој Цркви и Павлинов Антиохијски раскол). Озбиљна разногласја изазвало је и питање о Крштењу јеретика, као и питања о поретку примања у Цркву павших хришћана - који су се у време гоњења на неки начин јавно одрекли Христа. Позивајући се на учење једног од светих Кападокијаца, Владика Атанасије (Јефтић) пише: “Следујући великом оцу Цркве Христове, св. Василију Великоме, древни оци су расколницима називали оне хришћане који су се одвојили од Цркве из разлога неких излечивих (поправљивих) црквених питања. Јеретицима су древни оци Цркве називали оне који су се због искривљености њихових догмата сасвим одвојили и отуђили од саме православне вере па самим тим и Православне Цркве. Парасинагогама су се пак називале скупине (зборишта, сабрања, окупљања) које бивају од непокорних презвитера или Епископа, или од Црквено необразованог и неваспитаног народа, бунтовничког и револуционарног духа. На пример: Ако је неко изобличен у неком греху и одлучен од Црквене службе, па се није потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво тј. старешинство и свештену службу, те заједно са њим још неки одступе, оставивши Саборну Православну Цркву - то је онда парасинагога.» Упоређујући пак раскол са јересју, св. Јован Златоусти закључује да "раскол јесте не мање зло од јереси" а Св. Кипријан Картагенски учи: "Памтите, да оснивачи и руководиоци раскола, нарушавајући јединство Цркве, противдејствују Христу, и не само да Га други пут разапињу, већ раздиру Тело Христово, а то је тако тежак грех, да ни крв мученичка не може да га заглади". Епископ Оптат Милевитски (IV век) сматрао је раскол једним од највећих зала - већим од човекоубиства и идолопоклонства. Владика Атанасије (Јефтић) такође дивно и прецизно указује да је Свети Јован Златоусти, потврђујући речи св. Кипријана Картагинског, писао: “Ништа тако не разгневљује Бога као раздељивање Цркве. Ако и учинимо хиљаде добара, а сами смо ми они који комадају пуноћу Црквену, онда нећемо бити мање осуђени од оних који расецају тело (Христово). Јер оно (пробадање тела Христовог на Крсту - Јн. 19, 31-34), беше на корист васељене, иако није било с том намером, а ово (комадање тела Цркве расколима) ничега нема кориснога, него је велика штета. Ово не говоримо само предводницима (раскола), него и онима који им следују (=присталицама раскола). Један свети човек рекао је нешто што изгледа смело, али је ипак то рекао. Он рече: Ни крв мучеништва не може избрисати тај грех (раскола)!“ У своје време (II век), свети свештеномученик Иринеј Лионски је подучавао верне: "Христос ће судити онима који производе расколе, - не имајући љубави према Богу и бринући се више о сопственој (пролазној) користи, него ли о јединству Цркве, расецајући и разривајући велико и славно Тело Христово због маловажних и случајних узрока, рушећи га, све говорећи о миру, а производећи рат". (Пета књига против јереси, 4.7). По речима знаменитог канонисте Јована Зонаре (XII век), расколницима се називају они хришћани који по питањима хришћанске вере и догмата здраво расуђују али се по неким (недогматским) узроцима одвајају од Цркве и образују своја отцепљена расколничка зборишта. Сагласно добром зналцу Црквеног права, Епископу Далматинском Никодиму (Милашу), раскол образују они који "другачије мисле о неким Црквеним предметима и питањима, који међутим, лако могу бити примирени", ако се покају. По мишљењу св. Игњатија Брјанчанинова, расколом је дужно да се назове "нарушавање пуног јединства са Светом Црквом, но, са тачним чувањем истинитог учења о догматима и Тајнама". Наш велики савремени теолог и патролог, Епископ Атанасије (Јефтић) овако пак дефинише раскол: “Расколи и секте у историји Цркве биле су појаве које су повремено покушавале да разбију јединство Цркве, и да појединце или веће групе одвоје, одвоје од Њеног спасоносног Богочовечанског Тела, тј. од живе, око Христа и у Христу, духовне заједнице деце Божије. Основно зло раскола и секти било је увек: неосећање и неживљење, и зато нарушавање јединства Цркве као Богочовечанске заједнице наше са Христом и у Христу са Светом Тројицом и међусобно, благодаћу Духа Светога.” Руски доктор богословља и философ Александар Теодосјејев врло добро закључује када каже: "Расколници, проливајући крокодилске сузе по поводу "нарушавања" канона Цркве, на самом делу су уствари одавно под ноге бацили и згазили све каноне, зато што су изворни канони основани на вери у јединство Цркве; они (тј. канони) су ван Цркве непостојећи и бесмислени - као што не могу постојати државни закони без постојања саме државе. Нераскајани грех раскола је још страшнији од греха самоубиства, јер самоубица погубљује само себе а расколник и себе и друге, и стога је вечна судбина расколника тежа од судбине самоубица." Интересантно је да је знаменити руски свештеник Павле (Флоренски) говорио следеће: "Ја ћу пре предност дати томе да грешим у заједници са Црквом, него ли да се спасавам без Цркве". Овим је отац Павле (Флоренски) уствари хтео рећи да је само у Цркви спасење, и да човек који напушта Цркву уствари врши духовно самоубиство. Говорећи о погубности и лукавости раскола, Свети Кипријан Картагенски је истицао: "Потребно је чувати се не само јавне и очевидне обмане, него и такве која је прикривена истанчаним лукавством и препреденошћу, као вражије измишљотине и нове преваре: самим именом хришћанина, завести неопрезне. Он је измислио јереси и расколе да би срушио веру, искварио истину, разорио јединство. Онога кога ослепљеношћу не може задржати на старом путу, тога приводи у заблуду и саблажњава новим. Помућује људе из саме Цркве и наново распростире над њима нови мрак, тако да они, не придржавајући се Јеванђеља и не чувајући закон, ипак себе називају хришћанима, и блудећи по тами мисле да ходе у светлости. (Књига “О јединству Цркве”). Свети Кипријан Картагенски такође каже: "Може ли мислити онај ко се не придржава јединства Цркве, да он чува веру? Може ли се надати онај који се противи и поступа насупрот Цркве, да се он налази у Цркви, када блажени апостол Павле расуђујући о том предмету и указујући на тајну јединства, говори: "једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога; један Господ, једна вера, једно Крштење.” (Еф. 4, 4 – 6). Свештеномученик Климент, Епископ Римски, писао је Коринтским расколницима: "Ваше раздељење је многе развратило, многе бацило у униније, многе - у сумњу и све нас - у тугу, а смушеност ваша још увек се продужава", док свети свештеномученик Иларион (Тројицки) сведочи: "Црква је једна и само Она поседује сву пуноћу благодатних дарова Светога Духа. Ма ко, и ма каквим би начином неко отступио од Цркве - у раскол, у јерес, у самочино збориште, он губи причастност Благодати Божије; ми знамо, и убеђени смо у то, да отпадање у раскол, или јерес, или сектанство - јесте потпуна погибао и духовна смрт." Светитељ Филарет Московски је у XIX веку говорио и писао: "Православље и раскол су тако супростављени једно другоме, да су покровитељство и заштита Православља природно дужни ометати раскол; снисхођење пак ка расколу природно је дужно собом ометати Православље." По речима великог руског и свеправославног богослова двадесетог века, протојереја Георгија Флоровског “Црква је јединство. И сво постојање Њено је у том јединству и сједињености, са Христом и у Христу. Јер смо се сви ми једним Духом крстили у једно тело (1 Кор. 12;13). А праобраз тог јединства је Тројична Јединосуштност. Мера тог јединства је саборност, када се непроницљивост личних сазнања умекшава и чак скида у савршеном јединомислију и једнодушности, и код мноштва верујућих бива једно срце и једна душа (Дел. Апост. 4;32). Раскол, напротив, јесте осамљивање, издвајање, губљење и одрицање саборности. Дух раскола је директна супротност саборности.” Међутим, разговору са браћом и сестрама који се налазе у расколу, саветовао је отац Георгије Флоровски, ми требамо приступати у Духу љубави и сапатње, јер по речима св. Григорија Богослова: “ми не тежимо победи, већ повратку браће, због чијег се одвајања кидамо”. У Руској Православној Цркви појавио се у другој половини XVII века тзв. раскол руских Старообредника, који је у великој мери преодољен оснивањем парохија тзв. Јединоверника у XIX веку. Овај раскол су у XVII веку јавио због противљења мањинских делова руског свештенства, монаштва и верног народа, реформама Московског Патријарха Никона; реформама које су уследиле због одређених обредних неуједначености Руске са осталим Православним Помесним Црквама тог времена (питање начина осењивања крсним знамењем -двопрстно или тропрстно, смера Литије око храма, двоструког или троструког читања - Алилуија и слично). Такође, у Руској Цркви се током XX века појавио тзв. Обновљенски раскол, али је брзо превазиђен и зацељен. У Руској Православној Цркви, после демократских промена и распада СССР-а, у Украјини се појавио тзв. Украјински раскол, који ни до данас није преодољен. У Грчкој Цркви се од средине тридесетих година XX века појавио тзв. раскол Старокалендараца, који су неразумно и без икаквих озбиљних разлога прекинули Црквено општење са новокалендарским Епископима, свештеницима и верницима у Грчкој. Како то обично бива када се неко одвоји од Једног спасоносног Саборног Тела Христове Цркве Православне, две основне расколничке грчке старокалендарске фракције, Матејевци и Флоринци, у последњих 80 година су се још више разделили на десетине мањих или већих расколничких група и парасинагога, које се међусобно непрестано свађају, учестало анатемишу и стално сукобљавају, делећи се на све више и више самозваних - Истинитих Православних Цркава. У Српској Православној Цркви, после Другог светског рата појавио се 1963. године тзв. Амерички раскол који је у највећој мери преодољен 1991. године залагањем и светим молитвама блаженоупокојеног и светог Патријарха Српског Г. Павла и целог епископата СПЦ. Такође у време комунизма, тачније 1967. године, по налогу ондашњих комунистичких власти, а по слабости и сујети малобројног дела јерархије у Југословенској Социјалистичкој Републици Македонији, никао је и тзв. Македонски раскол, који ни до данас није превазиђен. У последњих двадесетак година, на телу СПЦ појавила су се још два раскола и то: Деведесетих година предходног века, тзв. Акакијев старокалендарски раскол, који броји само неколико стотина ревнитеља не по разуму, и раскол бившег епископа Артемија који броји неколико хиљада духовно ојађених и преварених људи. Овај раскол, или тачније парасинагога, по њему носи назив Артемијев раскол или Артемијева парасинагога, мада се тачније ипак може назвати - Маркова парасинагога, јер је у међувремену због многобројних канонских прекршаја и упорности у непокајању, бивши владика Артемије рашчињен, враћен у ред мирјана са именом Марко, а на крају и избачен из Православне Цркве Христове. Оба ова душепогубна и трагична раскола су и данас присутни, мада је Артемијев раскол далеко бројнији од Акакијевог, па самим тим и трагичнији за српски народ и све присталице раскола који су се неразумно и непромишљено одвојили од јединоспасоносног Црквеног јединства. Прави и истински путоказ, свој у раскол залуталој браћи и сестрама, чини нам се да је дао владика Атанасије (Јефтић) написавши: “Зато је, по речима и делима, тј. по живом Предању свагда присутних Светих Апостола и Светих Отаца у живој Цркви Живога Христа, потребно стећи дар Духа Светога, као што га има Црква Божија, за "разликовање духова" (1Кор. 12.10), те расколницима не треба олако веровати, јер, по речи Божијој, "не треба веровати свакоме духу, него испитивати духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изашли у свет" (1Јн. 4, 1), и зато треба "благодаћу утврђивати срца" и "подвигом извежбавати осећања за разликовање добра и зла", и тако - лично молитвено и литургијски саборно - "сећати се својих Учитеља (=Апостола и Отаца), који нам проповедаше Реч Божију, и гледати на свршетак њиховог светог живота, те подражавати веру њихову" (=Православну), у којој је "Исус Христос Исти: јуче, данас, и довека" (Јевр. 5. 14; 13; 7-9), те тако, "укорењени и утемељени у љубави са свима Светима" - "знати како живети и понашати се у Дому Божијем, који је Цркава Бога Живога, Стуб и Тврђава Истине", у којој је "исповедана (=доживљавана) Велика Тајна побожности: Бог се јави у Телу", јави се као Христос Богочовек у Цркви и као Црква (Еф. 3, 18; 1Тим. 3, 15-16). приредио за Поуке.орг: игуман Петар (Драгојловић), Манастир св. Архангела Гаврила - Пиносава, 19/6 септембар, 2017. г. Извори: 1. Епископ Атанасије (јефтић), Умировљени Захумско-херцеговачки, Заблуде расколника тзв “старокалендараца”, Манастир Жича, Манастир Острог, Београд 2004. 2. https://azbyka.ru/raskol-cerkovnyj 3. https://azbyka.ru/o-granicax-cerkvi