Претражи Живе Речи Утехе

Између „дивизија“ и стварности: наша перцепција Украјине Иако се вијести о рату и осталим дешавањима у Украјини данас углавном мање присутне него што је то био случај прије неколко година, свако кога интересује реална ситуација на терену може данас да се увјери да не прође нити један дан без мањих или већих ратних активности (о којима извјештавају обје зараћене стране и војске ДНР и ЛНР и украјински информативни портали). За разлику од код нас омиљеног кафанског „Ризика“, унутар кога се сати проводе у савјетовању В. В. Путина како би требало заузети Кијев, уз помоћ којих армија и из ког правца, информације о рату подразумијевају и данас, баш као што је то био случај и у току интензивнијег рата, извјештавање о конкретним војним акцијама мањих јединица (понекад само диверзантских)[1]. И ту се одмах сусрећемо са једним парадоском, са једним типично „нашким“ обртањем стварности: када се говори о односу Украјине и Русије занемарује се ужасна и нама у суштини несхватљива величина и једне и друге (или у ширем смислу руског, источнословенског простора у цјелини), када се праве велики планови и разматра геостратегија. Са друге стране, свако ко је, рецимо, аутомобилом путовао кроз потресна пространства источноевропске низије зна какав је то непрегледни простор, зна шта би „масштабна“ војна 150 милиона Руса и 48 милиона Украјинаца уопште могла да значи. Док руски (и украјински) медији извјештавају сваки дан о пушкарањима на подручју одређеног села, извјештавају колико је људи рањено и која је коса, цеста или мост заузет, у нашој свијести и даље су атомске бомбе и тенковске дивизије. Тамо свако дише сопствену демографску и географску величину и препричава детаљ. Овдје је та величина незамислива. Можда зато и тако лако помјерамо дивизије по карти. А када се помјере дивизије нема више мира у свијету. Тог момента више ништа неће бити какво је било прије. А и без атомских бомби и дивизија, војне се воде не само ради територије него, можда још више – због идентитета и разлике у доживљајима истог простора. Отуда војне и политике акције не значе ништа ако немају идентитетске посљедице[2], управо као што је све добијено у рату могуће изгубити на пољу идентитета. Потпуно исти феномен имамо и када је у питању црквена ситуација. У овом моменту се и унутар наше помјесне Цркве све чешће чују питања узрокована својеврсним (неодговорним) потезима Цариградске Патријаршије, а који као да најављују неки могући расплет црквене ситуације у Украјини. И док се српски архимандрити, баш као и грчки и руски, свађају око канонских граница и јурисдикција, о могућностима и дометима утицаја, између ручка и вечере у Солуну, Риму или Београду, нико претјерано не обраћа пажњу на свакодневицу, тако „ситну“ и безначајну, неког од храмова наше сестринске УПЦ у, рецимо, луцкој области. А Црква би требало, ваљда, да се равна према том „малом човјеку“ који у њу долази, који живи њеним животом. Који је у западној или централној Украјини често и физички брани и чува. Украјински и руски идентитет: ко је онај други? Русь. Да би нам била јасна украјинска црквена ситуације није довољно погледати само статистику којој од „цркава“ припада колико православног живља. Коријен сложеве украјинске црквене ситуације лежи у међусобном односу украјинског и руског идентитета, у схватању Москве у Кијеву и Кијева у Москви. Данас нарочито украјински историчари говоре о двије „историјске парадигме“ (кијевска и московска)[3], али те историјске парадигме нису само начини на које историчари доживљавају и причају прошлост него начин на који то чини „обични“ човјек. Непобитне чињенице говоре да и Руси и Украјинци за своју прву државу сматрају ону који и једни и други називају „Русь“ (именица женског рода, мијења се као српска „кост, -и“ – Русь, ген. Руси“) . То је заправо, данас, једино заједничко у несумњиво заједничкој историји. Та држава је имала свој процват под Олегом (882–912) и Светиславом (Свѧтославъ 942–972), њен кнез Владимир (980-1016) је примио крштење из Цариграда (око 988.), што је чињеница од примарног значаја и за савремену руску и украјинску националну свијест. Та држава је имала своју експанзију, процват и пад, Кијев, пословично увијек доживљаван као „мајка руских градова“. Међутим, чак ни најстарије и најбитније чињенице из историје Руси данас не обједињују него разједињују Украјинце и Русе. За црквену ституацију је изразито символички битно питање мјеста крштења кнеза Владимира. Наиме, иако се данас „крштење Руси“ посматра као истовремен или уско повезан чин са крштењем самог кнеза Владимира, данас постоји немала контроверза у источнословенској историографији у вези мјеста и времена крштења самог кнеза Владимира: да ли се оно десило већ за вријеме похода на Корсун (= Херсон), да ли касније, заједно са народом у Кијеву или, како је тврдио А. В. Карташов, вјероватно у својој љетњој резиденцији, граду Васиљеву, југо-западно од Кијева[4] или, пак на самом Корсуну (Херсону)? Да није у питању проста занимљивост староруске историје побринула се данашња политичка ситуација па се тако празновања „крштења Украјине-Руси“ свечано обиљежавају у Кијеву[5] и на Криму[6] са дијаметрално супротним политичким порукама: тако украјински политички наратив у крштењу Руси увијек види чин оснивања данашње украјинске државе, а недавно је пажњу јавности привукао украјински предсједник Петар Порошенко изјавом да је кнез Владимир избором хришћанства начинио „европски избор“[7]. Са друге стране, В.В. Путин је истиче крштење Руси као основу јединства руског народа и чин заснивања велике и моћне Руске државе[8]. Оно што се, међутим, може уочити јесте да се послије Путинове изјаве која је за мјесто Владимировог крштења једнозначно одредила Корсун = Крим, тежиште руског историјског наратива пренијело на Крим, потиснувши Кијев у други план. Наравно, одсликавање тренутне политичке ситуације више је него очигледно. Међутим, поставља се питање: да ли је руско символичко измјештање крштења Руси из Кијева (на Крим) само ствар тренутка или се (ново)руска идентитетска парадигма свјесно гради са свијешћу да је Кијев – „мајка градова руских“ – неповратно изгубљен за „русский мир“? Такође, питање наслијеђа и значења Руси увијек изазива велико размимоилажење данашњег украјинског и руског историјског наратива али и националног идентитета: док је под монголским хордама и у међусобним зађевицама нестајала и фрагментисала се стара Русь, њена даљња судбина се у руској историјској самосвијести доживљава кроз наратив о монголском јарму, али и опорављању, о постепеном преношењу тежишта „руских земаља“ према сјеверу, према граду-републици Новгороду и Москви. Украјинска идентитетска самосвијест увијек је остала географски фиксирана за сам простор најсатрије руске државе те је у монголском јарму гледала прекид постојања свега дотадашњег, а у формирању Москве – формирање нечега сасвим страног и далеког, „Московије“, земље која у најекстремнијим десничарским и неонацистичким наративима (који су, на жалост, популарни у широким народним масама) и није „исконски словенска“ него „угрофинска“ и „татарска“. Тамо гдје руска свијест гледа континуитет, украјинска гледа прекид континуитета. Тамо гдје руска свијест Кијев и највећи дио Украјине посматра(или је бар до недавно посматрала) као простор са кога је руска државност пошла, украјински национални идентитет форсира апсолутну раздвојеност и различитост. Успут, врло је битан и један историјски детаљ који показује амбивалентност савременог односа према прошлости, и код једних и код других. Наиме, док је Русь данас у националном идентитету Руса актуелизована кроз концепт „Свете Руси“ (Святая Русь), једног надвременског простора смјештеног у заједничку прошлост, историјско искуство и врједносно заједништво (врло сличног нашој Небеској Србији, дотле већина Украјинаца у њему не види ништа друго до некакав облик великоруског империјализма. Међутим, и сами Украјинци имају веома амбивалентан однос према наслијеђу раносредњевјековне Руси. Наиме, од како је у ХХ вијеку коначну превагу у себеименовању народа који себе данас углавном назива Украјинцима однијело управо име „Украјина“ и „украјински“, поставља се питање шта са „непријатним чињеницама“ да се сам назив „Украјина“ појављује тек 1187–1189. године, али још увијек у значењу за оно има данас – штавише, назив „Русь“ је још дуго био у употреби чак и за најзападније дијелове источнословенског простора (Галицију, рецимо), а језик који се данас назива „украјинским“ све до XVII в. је самог себе називао и звао „руська мова“. Данашњи Украјинац тако мора да нађе начина да новији облик националног наратива у коме доминира управо украјино-центричност помири са исконском русь-кошћу своје прошлости. Проблем измирења „украјинскости“ садашњице и русь-кости прошлости добијао је разне облике, од М. Грушевског до данас, али никада није успјешно ријешен. Међутим, „русь-кост“ Украјине у том националистичком наративу никада није појмљена као спајајући, или чак заједнички фактор историје и идентитета са Русијом и Русима. Управо супротно: Рус је увијек и искључиво „россиянин“ а „русский язык“ – „российска мова“ (ако не већ „москал“ и „кацап“), неко ко је и језички поистовјећен са стварношћу која настаје и самоименује се тек од XVII в.надаље[9]. Иако је данашњи Украјинац углавном спреман да прича митологеме о томе како је чак и у вријеме „Руси“ народ који је настаљивао Кијев себе називао „Украјинцима“, а своју земљу, наводно „незванично, присно“ – „Украјином“, а званично „Руси“, таква рјешења не рјешавају него појачавају схизофренију. Већ је поменути М. Грушевски предлагао да се говори о „Украјини-Руси“, а његов приједлог украјинолози и данас користе како би премостили очигледан проблем недостатка конзистентне употребе придјева „руски“ и „украјински“ за један језик, простор, народ. Зашто је то битно за нашу црквену ситуацију, осим што илуструје колико се и оно заједничко (као „Русь“) може преметнути у симбол различитости ако се историјске чињенице подвргну политичкој интерпретацији? Нашој широј црквеној стварности је непознато, али „званична“ титула расколничког псеудо-патријарха тзв. „Кијевског Патријархата“ – Филарета Денисенка јесте „Патријарх кијевски и цијеле Руси-Украјине“ (Патріарх Київський і всієї Руси-України), као очигледан пандан „патријарху московском и цијеле Руси“ (Патриарх московский и всея Руси). Управо као што је украјински национални идентитет не само анти-руски, него, тако-рећи, „паралелни“ (анти)руски идентитет, тако је и проблем оснивања „аутокефалне“ украјинске православне цркве за Московску патријаршију много више од јурисдикцијског и црквено-политичког питања. То је питање идентитета, правог наслијеђа „Руси“, могућности постојања „двије Руси“ и двије цркве засноване на Владимировом бацању идола и крштењу у Дњепру поред Кијева (или на Криму?). По томе оно донекле подсјећа не само на питање „македонског раскола“ из српске него и из грчке визуре, па би се од хеленофоних цркава морало очекивати да за руску позицију имају онолико сензибилитета колико саме траже и добијају за своју позицију према „македонској“ Цркви. Извор: Теологија.нет View full Странице

Као што смо одавно писали да имамо посла са тешким лудаком... ево са његовог сајта: Никодим Богосављевић ЊЕГОВОМ ПРЕОСВЕШТЕНСТВУ ГОСПОДИНУ МИЛУТИНУ ЕПИСКОПУ ВАЉЕВСКОМ, Ваљево Ваше Преосвештенство, следећи заповест Господа и Спаса нашег Исуса Христа, Који заповеда да нам они који не слушају Цркву буду као незнабожац и цариник (Мт. 18, 17), и још наређује да се одвојимо од оних који уче учења духовне блуднице Вавилона, речима: „Изиђите из ње, народе мој, да не саучествујете у гресима њезиним, и да вас не снађу зла њезина“ (Откр. 18, 4); слушајући и савет Св. Ап. Петра, који каже: „Спасите се од овога покваренога рода“ (Дап. 2, 40), као и ходећи за речима Св. Ап. Павла, који каже да „се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење“ (Рим. 10, 10), и још: „Ако вам ко јави Јеванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде“ (Гал. 1, 9), и заповеда да се од човека јеретика после првог и другог саветовања клонимо (Тит. 3, 10), као и Св. Ап. Јована Богослова, који слично прописује да онога који не доноси науку Христову не примамо у кућу нити да се поздрављамо с њим, да не би учествовали „у његовим злим делима“ (2. Јн. 1, 9-11), и, коначно, прихватајући дух и слово 15. правила Двократног Цариградског сабора, које гласи: „Оно што је одређено у погледу свештеника, епископа и митрополита, то још више мора имати значаја у погледу патријарха. Према томе, свештеник, епископ или митрополит, који се усуди да прекине заједницу са својим патријархом, и не буде, као што је наређено и установљено, спомињао његово име на светој Литургији, него пре саборне одлуке и његовог коначног суда, начини раскол, у погледу таквог овај свети Сабор наређује: да такав сасвим буде искључен из свештенства, само ако се докаже такав његов безаконити поступак. У осталом, ово се наређује и потврђује у погледу оних, који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и чине раскол, те руше јединство Цркве. Јер они, који се одељују од заједнице са својим предстојатељем због неке јереси која је од светог Сабора или Отаца осуђена, тј. када он јавно проповеда јерес и отворено учи у цркви то зло, такви не само што неће подлећи канонској осуди за то што су пре саборног решења отишли од таквог епископа, него ћe, на против, бити заслужни части која пристаје православнима, пошто они нису осудили епископе него псеудо-епископе и псеудо-учитеље, нити су расколом нарушили јединство Цркве, него, на против, похитали су да Цркву ослободе раскола и деоба“, због јавне проповеди и спровођења јереси екуменизма и сергејанизма, и не спречавање богослужбене јереси необновљенства од стране Патријарха Србског Г. Иринеја, кога помињете на Вашим Св. Литургијама и с којим саслужујете, као и због што се Ви сами не борите против, и самим тим одобравате све три наведене јереси, ја, архимандрит Никодим (Богосављевић) СПЦ, клирик Епархије ваљевске, објављујем ПРЕКИДАЊЕ ПОМИЊАЊА И ОПШТЕЊА са Вама. Епископ Милутин ОБРАЗЛОЖЕЊЕ: ЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј је 12. 09. 2010. г. у Бечу учествовао на папистичкој миси. б) Патријарх Србски Г. Иринеј је 30. 09. 2010. г. агенцији Танјуг изјавио да је екумениста. в) Патријарх Србски Г. Иринеј је 08. 12. 2010. г. у београдској синагоги за јеврејски празник Хануку палио менору. г) Патријарх Србски Г. Иринеј је 05. 10. 2014. посетио средиште јеретичких сиријских монофизита у Стокхолму, на званичном сајту СПЦ еуфемистички и неистинито названим „дохалкидонска Сиријска црква“, у пратњи неколико епископа наше Помесне Цркве, и том приликом је обукао њихов орнат, примио жезло и крст, и улазио у олтар. д) Патријарх Србски Г. Иринеј је на Критском лажном сабору 2016. г. потписао сва документа, у којима се, поред осталих, утврђује и јерес екуменизма. ђ) Патријарх Србски Г. Иринеј није у актуелној припреми промене Устава СПЦ предложио да се из њега избаци екуменистички 4. став 70. члана, који у надлежност СА Синода ставља да се „стара о зближењу и уједињењу хришћанских Цркава“. е) Патријарх Србски Г. Иринеј је дао благослов и поздравио учеснике Конференције европских „цркава“, која је у Новом Саду одржана од 31. 05. до 06. 06. ове године. Овај собор нечестивих завршен је „службом“ која је с правом названа „екуменистичка црна миса“. Уследиле су невреме, град и поплаве. Б. Као што сам рекао, због непроповедања и неписања против јереси екуменизма, нити јавног осуђивања и ограђивања од горњих поступака Патријарха, и Ви, Преосвећени владико Милутине, подлежете осуди за њену посредну проповед и ширење. Вас осуђује реч Христова: „Јер ко није против вас с вама је“ (Мк. 9, 40). Ви, наиме, пошто нисте против екуминизма екуменисте Патријарха Иринеја, с њиме сте. Не оправдава Вас ни то што нисте потписали Критски документ у којима се утврђује јерес екуменизма, јер исти нисте јавно осудули и одбацили. Шта више, мој допис са критиком овог документа, упућеног СА Сабору преко СА Синода пре критског лжесабора, нисте желели да проследите СА Синоду. В. Јерес екуменизма је осуђена 1983. г. на САСабору РЗПЦ и 1998. г. на САСабору Грузијске ПЦ, као и од стране многих Светих Отаца: Св. Јустина Србског, Св. Серафима Собољева, Св. Пајсија Светогорца, Св. Гаврила Грузијског и многих других. Осим тога, Патријарх подлеже осуди 64., 70. и 71. правила Светих Апостола, као и многих других свештених канона. ЈЕРЕС СЕРГИЈАНСТВА А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј ниједном није позвао и повео верни народ у заштиту Његовог епархијског средишта од оскнављивања од тзв. „Параде поноса“. Јесте једном осудио, али ништа није предузео да би је спречио. Наша вера је исповедна и делатна, по речима Св. Ап. Јакова: „Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш веру, а ја имам дела. Покажи ми веру твоју без дела твојих, а ја ћу теби показати веру моју из дела мојих“ (Јк. 2, 17-18). б) Патријарх Србски Г. Иринеј није ниједном упозорио државне власти Р. Србије, као што су то у сличним приликама чинили, па и животе давали за православну веру, његови славни претходници, чији је он недостојни наследник, да ће у случају издаје и потписивања предаје Косова и Метохије бити бачена анатема на све православне крштене државнике и политичаре који је буду потписали и гласали за њу. Напротив, он јавно похваљује издајника А. Вучића. в) Патријарх Србски Г. Иринеј није ниједном јавно проповедао да је Божији благослов за православне народе монархија, нити осудио комунизам и демократске системе као богоборачке. Тиме потврђује опште познату чињеницу да је већина епископа у нашој Помесној Цркви постављена од стране режимских служби, да су уцењени и послушни због хомосексуализма, педофилије, имања наложница и деце, због среброљубља и других порока. Остали епископи су на трон доведени због плашљивости и поданичког ћутања. Патријарх је, као и његови претходници, највероватније високи по чину сарадник служби безбедности, доведен да одради прљави посао пацификације СПЦ, неканонским свргавањем неколицине патриотских и антиекуменистичких епископа, почевши од Еп. Артемија, што је сам и најављивао још пре свог, највероватније намештеног, избора. Б) И Ви, Преосвећени Г. Милутине, подлежете осуди због јереси сергијанства, јереси „страха од јудејаца“ (Јн. 20, 19), јереси покоравања и служења богоборачким режимима. Ви спадате у оне плашљиве и ћутљиве. Нисте прстом мрднули да спречите потапање Манастира Грачаница, иако сте имали обавезу и правног простора да то учините. Поводили сте се Патријарховим саветом, који Вам је рекао: „Ништа ниси потписивао, ништа немој потписивати“. Дивимо се Вашој наивности, сличној оној Понтија Пилата, с тим да је разлика огромна: он је био незнабожачки управник, а Ви православи епископ! Заједничко Вашој и наивности Понтија Пилата је трагичан крај коме она води. Катастофалне поплаве 2014. г., које су највише погодиле Ваљевску епархију, биле су опомена и излив гнева Божијег. Уместо да послушате савет, тј. заповест Христову да будете мудри као змије и безазлени као голубови (Мт. 10, 16), Ви сте изабрали да будете и безазлени и мудри као голубови, за разлику од Патријарха, који се одлучио да буде мудар и безазлен као змије. Зато ћете, ако се јавно не покајете, бити осуђени од стране Господа Исуса Христа, јер нисте ништа учинили да Његову Невесту, Ваљевску Грачаницу, за коју је Он пролио Своју богочовечанску крв, заштитите од силоватеља, силовања и погребења. Пред Христом Вам неће помоћи ни поетске жалопојке које сте, такође наивно, писали. В) Јерес сергијанства, јерес служења Цркве држави, осуђена је много пута од стране САСабора РЗПЦ, као и од стране многих Отаца. ЈЕРЕС НЕООБНОВЉЕНСТВА А. а) Иако је Патријарх Србски Г. Иринеј по ступању на трон на првом братском састанку свештенства Београдске митрополије, у Часном Посту 2010. г., рекао да ће се служити по старом, касније је постао равнодушан по питању богослужбене јереси неообновљенства, тако да се по многим храмовима Његове епархије служи јеретички. б) Патријарх Србски Г. Иринеј није ништа учинио да се многобројни епископи, који сами служе и у чијим се епархијама служи необновљенски, приморају да поштују више одлука САСабора СПЦ, којима је прописано да се „до даљег у Српској Православној Цркви, служи по вековном устаљеном поретку“. Б) И Ви, Преосвећени Г. Милутине, подлежете осуди за неборење и ширење богослужбене јереси неообновљенства. Довољно је навести последњи пример за празник Св. Јустина Ћелијског, 14. 06. ове године, када је с Вашим благословом и с Вашим саслуживањем у Манастиру Ћелије на јеретички начин служио Митрополит Г. Амфилохије. В) Богослужбена јерес необновљенства осуђена је саборно 1923. г., када је Св. Патријарх Тихон бацио анатему на обновљенце у Русији. С обзиром на тадашње услове распада административног устројства РПЦ, патријархова осуда има саборски карактер и вредност и обухвата и савремене неообновљенце. Осим тога, многи савремени Оци су осудили ову јерес: Св. Јустин Ћелијски, Митр. Јеротеј (Влахос), Митр. Серафим (Менцелопулос), Еп. Јефрем Бањалучки, Еп. Григорије Канадски, архим. Рафаил (Карелин), прот. Теодор Зисис и други. На основу свега реченог, пред Богом и пуноћом наше Србске Цркве, чисте и мирне савести, пуне одговорности, понављам, прекидам са помињањем Вашег имена на Св. Литургији и сваког општења с Вама, с обзиром да сте Ви и Патријарх Г. Иринеј, према наведеним чињеницама и 15. правилу, лажни епископи и лажни учитељи, све до евентуалног Вашег јавног прекида помињања и општења са Патријрхом и неопходног јавног покајања. Само се по себи разуме, да никакве одлуке према мени пре Сабора који ће судити Вама и Патријарху Иринију, зато што ова Објава престанка помињања и општења има и карактер јавне оптужбе, неће бити пуноважне и ја их, наравно, нећу прихватити, пошто само 15. правило каже да они који су „похитали да Цркву ослободе“ од јереси, „раскола и деоба“ и „лажних епископа и лажних учитеља“ не могу и „неће подлећи канонској осуди“ „пре саборског решења“, већ ће на њему „бити заслужни части која пристаје православнима“. Разумљиво, одвајам се и прекидам свако општење и са екуменистичко-сергијанско-неообновљенским узурпаторима власти у СПЦ, предвођеним Патријархом Г. Иринејом и лжеученицима Св. Јустина Ћелијског Митр. Амфилохијем (Радовићем), Еп. Атанасијем (Јевтићем) и Еп. Иринејем (Буловићем), и Еп. Лаврентијем (Трифуновићем), и са њиховим следбеницима и марионетама: Митр. Порфиријем (Перићем), Еп. Игнатијем (Мидићем), Еп. Григоријем (Дурићем), Еп. Јованом (Младеновићем), Еп. Иринејом (Добријевићем), Еп. (оцеубицом) Теодосијем (Шибалићем), Еп. Максимом (Васиљевићем), Еп. Атанасијем (Ракитом), Еп. Давидом (Перовићем), Еп. Андрејом (Ћилерџићем), Еп. Јованом (Ћулибрком), Еп. Арсенијем (Главчићем), Еп. Сергејом (Карановићем), Еп. Никодимом (Косовићем)… Исто тако, само се по себи подразумева, али морам нагласити, да не напуштам једину лађу спасења, већ остајем уд Христовог Тела и грешни и недостојни син Небеског Бога Оца и Небоземне Мајке – Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Не одвајам се, дакле, – не дај Боже! – од Христа и Цркве, већ од лажних епископа и лажних учитеља, који су лажним учењима себе одвојили од Цркве и Христа! Молим се и уздам у милост Божију да ће Господ што скорије на Православном Сабору очистити све Помесне Цркве од поменутих јереси и јеретика. Уколико се то не догоди, као што се некада Св. Ап. Павле позвао на ћесара (Дап. 25, 11), и ја се позивам на Суд Ћесара над ћесарима – Цара над царевима, Господа Исуса Христа, и на Његов Страшни Суд, где ће оно што није исправљено и осуђено у овом веку бити исправљено и осуђено на крају овог света и века. Амин, Боже дај! До даљег, не целивајући Вашу несвету десницу, остајем у Христу, Христов Архимандрит др Никодим (Богосављевић) Голубац, 09. 07. 2018. г.

У старом граду Свачу поводом празника Рођења Светог Јована Крститеља, у недељу, 8. јула 2018. године, служена је архијерејска Литургија. Свету службу Божју је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит г. Амфилохије са свештенством и великим бројем вјерника. Литургија на овај празник и на овом мјесту се служи традиционално сваке године, већ неколико деценија. Никада није било проблема нити са државом која је власник овог локалитета и храма, нити са локалним мјештанима – Албанцима који су неријетко бивали и гости на славама. Митрополит је такође долазио и служио три пута. И ове године као и сваке друге, православни вјерници су организовали литургијску прославу празника храма на Свачу, не слутећи шта се спрема. Група од десетак Албанаца је блокирала прилаз Митрополиту, свештенству и вјерном народу и на кратко их спријечила да прођу до светиње. Представник те групе, одборник улцињске скупштине, Хаџија Сулејмани, члан странке Демократске партије Албанаца, покушао је да објасни свој срамни поступак изговором да цркве нису православне и да нам он као муслиман и представник општине Улцињ, не дозвољава приступ истој. На питање Митрополита да ли знају да је то престони град Светог Јована Владимира, којег славе и Албанци, да ли зна да цркве нису ни „наше“ ни “ваше“ већ Божје, да не отимамо никоме ништа, већ чувамо што смо већ имали и традиционално одржавали, аргументи нису помогли и одговор нисмо добијали на та питања. Забрињава чињеница да један муслиман даје себи за право, иако незнавен, да одређује чија је која црква и коме припада. Благословом Митрополита, свештенство и вјерни народ је прошао безбједно кроз барикаду. Због археолошких ископавања и конзервирања остатака храма, Литургија је служена испред храма. Полиција је од почетка прославе професионално и одговорно обавила свој посао омогућавајући Митрополиту, свештенству и вјерном народу да литургијски прослави овај празник, на чему смо им благодарни. Увјерени смо да овај срамни чин представља само изузетак и да неће нарушити добре односе међу муслиманима, римокатолицима и православним вјерницима који заједно живе и раде на овим просторима поштујући традиционалне, културне и вјерске разлике. Православни вјерници у Улцињу ће и даље те разлике доживљавати као богатсво, а не извор мржње, нетрпељивости и сукоба. Црквена општина Улцињ Извор: Митрополија црногорско-приморска СПЦ View full Странице

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј посетио је у среду, 27. јуна 2018. године, зграду Црквене општине новосадске, у Змај-Јовиној улици број 4, где је избио пожар у уторак, у раним јутарњим часовима. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Видевши последице које је начинила ватрена стихија, владика Иринеј је захвалио Богу што нема настрадалих и повређених у пожару, упутивши притом речи благодарности новосадском свештенству и запосленима у књижари Беседа на пожртвованости при рашчишћавању изгорелих остатака једног дела црквеноопштинске зграде и самог магацинског простора православне књижаре. Такође, Епископ бачки је изразио наду да ће радови на обнови фасаде зграде Црквене општине новосадске, књижаре Беседа и делу баште једног угоститељског објекта који се налази у пасажу Змај-Јовине улице број 4, бити завршени у што краћем временском року. Узрок пожара ће бити познат после истраге надлежних органа. Подсећамо да је Црквеној општини у Новом Саду, зграда у Змај Јовиној улици број 4, враћена 2008. године, после шездесет година узурпације. Најстарија двоспратница у граду, на којој је стотињак година стајао натпис СВОЈИНА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ У НОВОМ САДУ, од Новосађана је била прозвана Својина. Извор: Епархија бачка ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице

У ове дане када славимо Христово Васкрсење и свједока Васкрсења Светог Василија Острошког чије се име слави на свим странама свијета изражавамо своју забринутост због чињенице да Подгорица као главни град Црне Горе још није добила могућност да гради његов дом – цркву Светог Василија Острошког на Конику. Подсјећамо да иницијатива за градњу храма њему посвећеног у Подгорици траје ево скоро двије деценије. Поред чињенице да је Митрополија црногорско-приморска и Црквена општина подгоричка испоштовала сву законску процедуру која се односи на планирање простора и остале законом превиђене обавезе за изградњу храма од надлежних још увијек нијесмо добили конкретан одговор. Да је ова иницијатива о изградњи храма насушна духовна потреба вјерника који живе на Конику и околним насељима потврдилаје и петиција потписана од готово 7.000 грађана за недјељу дана. Нарочито смо поносни што су ту иницијативу потписала и наша браћа и комшије римокатолици, муслимани и Роми и што ову петицију чини најбројнијом у историји Погорице када је у питању просторно планирање и изградња града. Подсјећамо и оне који непрестано понављају да им је грађанин на првом мјесту, да ту своју бригу потвре тако што ће донијети одлуку да се, оно што је законом предвиђено спроведе до краја и да храм Светог Василија почне да се гради, на радост и благослов свих грађана Подгорице, ма како се национално,вјерски или политички изјашњавали, а које Свети Василије вјековима сабира. Градњом храма Светог Василија вјерници овог дијела града коначно би добили могућност за остваривање својих духовних потреба, а својом архитектуром и пратећим садржајима храм и порта би уљепшали наш град, гдје би се сабирала наша дјеца и омладина. Обзиром да је овај дио града препознатљив по становништву које живи на ивици егзистенције, градњом храма Црква би била у могућности да прошири своју харитативну дјелатност. Због свега наведеног, не видимо ни јеан разлог за одлагање стварања могућности за почетак градње храма Светог Василија Острошког на Конику. Са своје стране Црквена општина подгоричка, свештенство и вјерни народ ће користити сва расположива законска средства и бројне активности да се ова вишегодишња жеља вјерника Коника и околних насеља оствари на добробит свих. У нади да ћемо се убрзо сабрати у храму Светог Василија у Подгорици, честитамо празник Светог Василија Острошког и призивамо његов благослов на све житеље Подгорице и све људе добре воље. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

У селу Прековцу, у општини Ново Брдо, отворена је фарма за узгој свиња за потребе народних кухиња Епархије рашко-призренске Мајка девет Југовића. Фарму је 27. априла 2018. године отворио Епископ рашко-призренски Теодосије. Изградњу фарме која је од посебног значаја за одрживост рада епархијских народних кухиња финансирала је добротворна организација Солидарност за Косово коју води Арно Гујон. Укупна донација износи 150.000 евра. Иначе ову организацију подржава редовно око 12 хиљада добротвора из Француске који нису заборавили Србе на Косову и Метохији и редовно им помажу. Од 2012. године Епархијска организација Мајка девет Југовића остварила је више самоодрживих пројеката у области пољопривреде и сточарства. Отворене су четири фарме, млекара, фабрика за пастеризацију воћа и поврћа и монтирано је на десетине пластеника широм Косова и Метохије. Запослени у овој епархијској организацији обрађују 36 хектара земљишта, а у току су преговори да се узме у закуп још 4 хектара. Тренутно је 58 радника запослено у народним кухињама Епархије рашко-призренске. Како расту потребе за прехраном најугроженијег становништва Мајка девет Југовића из године у годину развија своје капацитете и запошљава нове раднике. Поред фарме коза, оваца, бикова и крава, ово је пета фарма која ће значајно допринети производњи хране и запослењу једног броја Срба који ће овде бити запослени. Од хране која преостане купују се дрва и плаћа електрична енергија, одржавају возила за превоз хране. Епископ Теодосије је уручио захвалницу и Удружењу грађана „Србско сабрање Баштионик“ из Бања Луке, за делатну љубав према Светој Цркви и за несебичну помоћ указану Народним кухињама Епархије рашкопризренске на Косову и Метохији. Извор: Епархија рашко-призренска Косово и Метохија | View full Странице

Пример сарадње Цркве, државних институција и приватног сектора у интересу народа и то његовог најсиромашнијег слоја у главном граду показали су Републичка дирекција за робне резерве, Милшпед доо из Београда, Исхрана АД из Смедерева (познатија под брендом „Хлеб и кифле“) и Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке. Наиме, Републичка дирекција за робне резерве је поклонила Верском добротворном старатељству за потребе Црквене кухиње, 175 тона брашна, 3.000 литара јестивог уља и 9 тона месних нарезака. Предузеће Милшпед је пружило комплетну логистичку подршку око транспорта намирница из магацина дирекције у Новом Пазару до Смедерева где се налазе производни капацитети фирме Исхрана АД која врши услужно печење хлеба и транспорт до Црквене кухиње у Београду без икакве надокнаде. Исхрана АД годинама уназад, свакодневно донира и 70 векни хлеба за потребе Црквене кухиње. Истичемо и то да је предузеће Милшпед потпуно бесплатно испоручило 16 медицинских кревета и 5 душека Одељењу продужене неге Здравственог центра у Зајечару. Тим лепим поводом у Патријаршији српској у Београду уприличен је пригодан пријем код Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја коме су присуствовали гђа Зорица Анђелковић, вршилац дужности директора Републичке дирекције за робне резерве; г. Небојша Иковић, власник предузећа Милшпед доо; јереј Владимир Марковић, генерални секретар ВДС-а; ђакон Бранислав Јоцић, службеник ВДС-а; као и ђакон Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског. Током пријема гостима су уручене грамате за показану љубав према Мајци Цркви, нарочито исказану према особљу и корисницима услуга Црквене кухиње Верског добротворног старатељства. Уз грамату добртовирма су уручене и иконе Пресвете Богородице Млекопитатељнице, заштитнице Верског добротворног старатељства. Током топлог и срдачног разговора патријарх Иринеј осврнуо на значај ових донација на сузбијању сиромаштва и глади у Београду и пожелео добро здравље и успеха благословивши даљи рад друштвено одговорних предузећа. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

„А о духовним даровима, браћо, нећу да не знате. Различни су дарови, али је Дух исти. И различне су службе, али је Господ исти. Но свакоме се даје пројава Духа на корист. Јер једноме се даје кроз Духа реч мудрости; А другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумачење језика. А све ово чини један и исти Дух, делећи свакоме понаособ како хоће.„ Из Посланице апостола Павла Коринћанима. Да ли је верник потрошач или пасивни прималац нечега што му свештеник даје? Може ли се поредити хијерархијска структура у Цркви са хијерархијом у државном апарату? Шта значи реални садржај појединих служби у Цркви и какве су то службе? Има ли већих и мањих служби или се може говорити само о различитим степенима служења Богу? На ова и многа друга питања, у емисији „Оче, да те питам“, говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, уредник Информативне службе Епархије бачке. Емисија је емитована 25. јануара 2018. године. Извор: Радио Беседа View full Странице

Као и увек на почетку Нове године, позивамо верни народ да купује црквене календаре у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве који су једини аутентични и потпуни: садрже, поред празника и светох Православне Цркве, апостолска и јеванђељска читања у недељне дане. Још једном позивамо вернике да црквене календаре у издању Светог Архијерејског Синода купују само у својим храмовима и црквеним продавницама, а не на улици и пијацама где су се појавила дивља и нецрквена издања календара. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Већ смо сви навикли да име Небојше Вукановића везујемо за лажи. Бескрупулозне, нељудске. Ни овога пута није нас изневјерио: јуче је његово лагање и подметање, које је већ годинама управљено на Епархију захумско-херцеговачку, могло би се рећи, доживјело свој врхунац тврдњама да свештеници ове епархије служе помен пред усташким спомеником по налогу надлеженог епископа. Вукановић се, како таквој „моралној“ громади и приличи, послужио костима православних жртава тоталитарног терора 1944. године као обичним средством да би још једном, по ко зна који пут, изнио нову лаж о Цркви и њеном епископу. А о чему је заправо ријеч? Од 1990. године на острву Дакса, код Дубровника, православни свештеници служе помен за пострадале православне жртве, међу којима је и православни свештеник Божидар Пиндовић. Поменуте жртве, без суда и суђења, крајем октобра 1944. сурово су ликивдирали партизани на подручју Дубровника и околине. Помен на том мјесту наши свештеници (Гуњић, Вукомановић, Спаић, Ковачевић) непрестано служе још од 1990. године по благослову митрополита дабробосанског и администратора захумскохерцеговачког Владислава, јер прије 1990. године ни православни ни римокатолички свештеници нису могли служити помен партизанским жртвама. Епархија захумско-херцеговачка и приморска изражава запрепашћење количином мржње, тоталном заслијепљеношћу и спремношћу овог назовиновинара да се чак и овакве трагичне чињенице потпуно изврћу и безочно злоупотребљавају, а онда јефтино медијски пласирају, са само једним циљем – да би се нанијела штета нашој Цркви. Нека му то служи на част. ЦО Дубровник и Eпархија захумско-херцеговачка и приморска Извор: Eпархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице

Током више претходних дана, почевши са 5. октобром 2017. године, у таблоиду Телеграф, како у његовом електронском тако и у штампаном издању, објављена је серија прилога о финансијском пословању Храма Светог Саве заснована на злонамерно интерпретираним полуистинама и намерно пласираним лажима. Обавештавамо верни народ наше Свете Цркве као и све друге заинтересоване људе добре воље да је финансијско пословање Храма Светог Саве, за време старешинства тадашњег викарног Епископа топличког а данас нишког, господина Арсенија, вођено савесно и одговорно, што је као резултат имало увећање буџета Храма а не његово поткрадање како је у Телеграфу речено. Такође треба знати да је примопредаја дужности старешине Храма Светог Саве између епископа Арсенија и архимандрита Стефана Шарића обављена у складу са црквеним прописима. Из Канцеларије Његове Светости http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_34 View full Странице

Још један радосни догађај у животу наше Цркве у дијаспори! Српска православна црквена општина Светог Николе у Омахи, Небраска, торжествено је прославила стогодишњицу свог постојања 2. и 3. септембра 2017. године. У централној држави Средњег запада Сједињених Америчких Држава, Небраској, налази се велелепни српски православни храм Светог Николе који је ове године прославио свој историјски јубилеј. Свечаност су предводили умировљени Епископ славонски г. Сава - у име надлежног владике Лонгина, и архиепископ Петар из Руске Заграничне Цркве. Саслуживали су протосинђел Серафим Балтић - игуман манастира Нова Грачаница, протојереј-ставрофор Александар Бугарин из Канзас Ситија - архијерејски намесник, протојереј Зоран Милинковић из Де Мојна, Ајова, надлежни свештеник протојереј Саша Петровић, протојереји Марко Матић из Мерирвила, Индијана, и Радован Петровић из Денвера, Колорадо, јеромонах Алексије - игуман манастира Светих Архангела из Мисурија, као и протођакон Милован Гогић. Током свете Литургије владика Сава је рукоположио г. Џозефа Хенрија у чин ђакона. Нови ђакон причисљен је храму Светог Ђорђа у Канзас Ситију. Свечаности су присуствовали многобројни локални свештеници из разних јурисдикција, као и велики број верник из свих крајева Америке. Владика Сава је, у име владике Лонгина, на свечаном банкету уручио орден Светог Мардарија и архијерејске грамате најстаријим и најзаслужнијим парохијанима. По речима надлежног свештеника проте Саше Петровића прославити сто година постојања у доба када многе конфесије престају да постоје и продају своје храмове, у савезној држави Небраска која ове године обележава 150 година свога постојања представља велики историјски догађај, пред којим треба да сагледамо где смо били, где јесмо, и где себе видимо у будућности. -Овај историјски јубилеј осим тога што у нама изазива осећање поноса и задовољства, треба такође да у нама изазове осећај одговорности да буктињу наше православне вере одржимо и предамо млађим нараштајима. Ми, Срби у Америци, имамо много разлога да будемо поносни на своје национално име јер смо овој земљи дали неколико великана и светитеља као што су Никола Тесла, Михајло Пупин, Свети Николај Велимировић, Свети Варнава Настић, Свети Севастијан Џексонски и новопрослављени Свети Мардарије Либертивилски, поручио је прота Петровић. Парохија Светог Николе у Омахи састављена је претежно од Срба староседелаца, који су се махом доселили из Лике, као и мањег броја новодошлих Срба избеглих са простора бивше Југославије, Руса и обраћених Американаца који су у Српској Православној Цркви нашли аутентичну и историјску Апостолску Цркву. View full Странице

Код нас влада поприлична конфузија око улоге и утицаја СПЦ у друштву. Либералима се чини да је он превелик, па чак и да Србија клизи у клерикализам, док је онима конзервативне оријентације он недопустиво мали или миноран. СПЦ очигледно није Ватикан, који вековима гаји клерикализам, али истовремено није сасвим ни без утицаја. Но далеко је од тога да политичари или елита нешто претерано уважавају ставове цркве и да она има утицај на кључне политичке одлуке. При том таква ситуација није само данас већ је била слична и у прошлости. Утицај СПЦ није толико институционалан, што преовладава у Римокатоличкој цркви или руској (уколико су на власти они којима је то иоле битно), колико је везан за поједине харизматске личности какав је био рецимо патријарх Павле. Ватикан или РПЦ су озбиљне институције са сопственом дипломатијом чији су канали другачији од државних и често ефикаснији те кроз њу преко себи сличних верских организација у свету успевају да остваре одређене интересе. Непризнавање Косова од стране Ватикана је један од тих примера. Црква је једина српска институција са непрекинутим хиљадугодишњим континуитетом. Већи део своје историје без ослонца на националну државу. Са таквим историјским искуством српска црква је све само не неспособна да опстане и у најтежим околностима и да се избори за одређене циљеве. Од почетка обновљеног парламентаризма у Србији, црква је у некој врсти партнерских односа или црквеним језиком речено у односу симфоније са секуларном државом, где једна другој повремено повлађују или барем гледају да не улазе у међусобни сукоб. Уколико неким чудом дође до аутентичног унутрашњег дијалога око Косова, исто тако ако се неким чудом постигне консензус кључних учесника дијалога, став цркве ће бити веома значајан. Проблем је само што црква нема јединствен став по овом питању. Тако је након потписивања Бриселског споразума део цркве, предвођен митрополитом Амфилохијем и умировљеним епископом Атанасијем оштро протестовао, чак направивши обредни перформанс на митингу против бриселског споразума, у коме су одслужили опело живим људима Владе Србије, што је био преседан у православљу. Други део цркве окупљен око патријарха је реаговао доста помирљиво, инсистирајући једино да се званично не призна Косово као држава. Уопште узев, србијанска струја или део врха цркве је по правилу наклоњен тренутним властима, било да је на челу државе Тадић или Вучић, док су периферни делови цркве који су предвођени другим епископима и чине различите кланове мање наклоњени властима у Србији, а често се постављају и опозиционо према тим властима. Дакле, да би црква изнела свој јединствен став о Косову и Метохији потребно је прво да се поведе унутарцрквени дијалог и постигне одређени договор. Но, у цркви неће бити таквих осцилација као код политичара, јер ће се дискутовати само у којој мери би се могло ићи у повлађивању актуелној политичкој ситуацији и где су црквене црвене линије. За већину епископа црквене и националне црвене линије су непризнавање Косова као државе и непристајање на отуђење црквене културне баштине, што уједно значи противљење уласку Косова у УНЕСКО. Треба подсетити да је поштовање које покојни патријарх Павле ужива у народу доста велико, а да је управо он подржао Коштуничин референдум о уставу Србије који је дефинисао Косово као „нуклеус Србије“ или како се данас каже „срце Србије“. Унутарцрквени дијалог ће закомпликовати нерашчишћени односи међу струјама и групама у сабору СПЦ. Србијански црквени клан је на протеклом сабору тријумфовао остваривши већину својих циљева, док је група око епископа Григорија и Амфилохија потпуно поражена. Тако да се може очекивати да ће управо ови периферни кланови, које чине епархије ван Србије, предвођени својим епископима више затезати око неких конкретних одлука и стајати на тврђим позицијама по питању Косова јер су изгубили позиције у Синоду. СПЦ на Косову и Метохији нема само интерес у очувању верских објеката и настављању монашке традиције, за чега има подршку међународне заједнице, већ је питање Косова за цркву првенствено питање духовног идентитета. Оно је за СПЦ и конзервативне кругове нешто слично као српски Јерусалим. Положај СПЦ на КиМ је превасходно уређен Ахтисаријевим планом који даје цркви једну врсту широке аутономије у односу на косовске власти и зависи искључиво од међународне заједнице и од тога колико је она у стању да изврши притисак на косовске власти. С друге стране права Срба и СПЦ на Косову која гарантује Бриселски споразум на терену се обесмишљавају разним закулисним радњама. Не постоје никакве гаранције да ће Албанци поштовати било шта што обећају или потпишу са државом Србијом и албанска страна се до сада небројено пута обавезивала међународној заједници у погледу права Срба или СПЦ, и то сваки пут прекршила. Овакав положај и однос косовских власти, с једне стране, и српске политичке елите с друге, којој је то Косово више баласт него вредност за коју се треба борити, стављају СПЦ и Србе на Косову у неку врсту талачке позиције. И обратно – део друштва у Србији види себе у позицији таоца због косовске политике, сматрајући да су евроинтеграције Србије закочене нерашчишћеним односима са Косовом. Но какво је сада стање духова у ЕУ, ни отворено признање Косова од стране Србије не би довело до чланства у ЕУ. Стога се поставља питање какав је уопште смисао „дијалога“, ако се не знају његови циљеви или пак не постоји јасан договор Београда са Западом, а пре свега са Вашингтоном о релативно прихватљивом решењу. То је рачун без крчмара. Аутор је верски аналитичар