Претражи Живе Речи Утехе

Свети Петар, Митрополит цетињски рођен 1. априла 1749. год. у Његушима од оца Марка и мајке Марије, рођене Мартиновић. Када је Петру било 10 година, Митрополит Сава Петровић, стриц Петровог оца Марка, довео га је у Цетињски манастир „да учи књигу“. У дванаестој години је примио монашки подстриг, у петнаестој је послат у Русију на даље школовање. Када се 1766. године упокојио Митрополит Василије, јеромонах Петар се вратио на Цетиње. Владика Сава га је убрзо рукопложио за јеромонаха, а нешто касније га је произвео у чин архимандрита. Са благословом Митрополита Саве 1777. године одлази у Русију да прикупи помоћ и тражи заштиту свог српског народа. По упокојењу Митрополита Саве 1781. године, за његовог наследника изабран је Арсеније Пламенац, његов сестрић, који је после три године умро. Тада је за духовног и световног владара Црне Горе изабран архимандрит Петар Петровић. Хиротонисао га је у епископа у Сремским Карловцима 1784. године митрополит Мојсије Путник. Свети Петар Цетињски се посебно залагао да спречи крвну освету међу српским племенима у Црној Гори. Дао је први писани законик 1796. године. Написао је Историју Црне Горе до 1711. године, похвалу покојном Карађорђу Петровићу, неколико песама и преко 260 архипастирских посланица. После 46 година архипастировања преставио се у Господу, у Цетињском манастиру, на данашњи дан, 1830. године у 81 години земаљског живота. Житије и Службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски Митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана. Митрополит Петар, прозван Петар Цетињски, поштован је као свет још за живота. Многи храмови широм Српске Патријаршије посвећени су овом светитељу. Његове чудотворне мошти и данас почивају у Цетињском манастиру. https://eparhija-zicka.rs/sveti-petar-cetinjski/

Светом архијерејском Литургијом и благосиљањем славског колача на Цетињу данас, 31. октобра, торжествено је прослављен празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског Чудотворца, који је слава Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског. Звучни запис беседе Светом службом Божијом началствовао је Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија и Преосвећене господе епископа: полошко-кумановског Јоакима, рашко-призренског Теодосија, пакрачко-славонског Јована, буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, марчанског Саве, викара Патријарха српског Порфирија, свештенства и свештеномонаштва из више епархија наше Цркве и молитвено учешће вјерног народа. У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом, честитајући празник и славу, казао је да се и данас, када славимо успомену на Светога Петра Цетињскога, потврђују ријечи Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев, јер се Господ управо и може препознати само преко светих Божијих угодника, како у Старом тако и у Новом завјету. “Јер је Бог увијек испитивао и срце и ум, и све оно што је човјек, да би га онда послао да буде слуга народа, као што је испитивао и Мојсија који се отимао и није хтио да прихвати службу. И сви свети пророци су нерадо прихватали да буду вође народне, тражили су увијек оправдање и изговор да не буду баш они ти који ће ићи испред свог народа. Господ који испитује, истражује срца људска, Он је препознао Светога оца нашега Петра још док је био дијете, док је био мали, и довео га је управо овдје у ову светињу да се припрема, као некада Богородица у јерусалимском храму, да послужи Тајни спасења”, бесједио је Митрополит Хризостом, закључивши да је Свети Петар Цетињски Чудотворац дошао да се у овој светињи припреми да буде архипастир, светитељ, просветитељ. Даље је објаснио да се Свети Петар припремао да буде онај који ће ићи испред свог народа у тешка времена борби против Турака, али и других који су атаковали да окупирају Црну Гору, која је у то вријеме била мала, да је отму и покоре те да је управо он служио да сачува остатак остатака српства: “Ми знамо када су Османлије окупирале сав балкански простор, највећи отпор му је пружио Ђорђе Кастриотић у данашњој Албанији, а потом српски народ Црне Горе, који се борио и сачувао дио слободне српске земље тада, да је Османлије не окупирају. И то је био тај благословени остатак остатака наше слободе коју је Свети Петар морао да сачува”, казао је Митрополит дабробосански и објаснио да је требало да буде сачувана та светиња и тај квасац слободе који ће усквасати и довести до ослобођења. По његовим ријечима томе је требао да послужи не само Свети Петар већ сви прије и послије њега, да буду преводитељи свога народа, не само физички, не само материјално, већ прије свега да брину о спасењу нашег народа. “И данас у црквеним пјесмама посвећеним Светом Петру чујемо прије свега, да он се бори за спасење свога народа у Христу Господу, да његов народ спозна Господа Христа и то је онда остварење Царства небеског. Нема другог царства осим Христа Господа, Он је то Царство небеско које требамо да нађемо, да освојимо и будемо једно са Њиме и Он са нама, и ми у Њему и Он у нама. То је оно за шта се Свети Петар борио, да своју паству, свој народ охристови, да буде Христово царство Божије”, рекао је владика Хризостом. Објаснивши да се Свети Петар борио и за физичку слободу свог народа, али прије свега за духовну слободу, слободу мисли и срца, слободу бића свог народа, те да је све муке и патње свога народа носио, Високопреосвећени је нагласио да је духовна борба коју је светитељ носио много тежа од физичке коју је водио против непријатеља: “Требало је да смири, уједини, сједини у Христу Господу узнемирена и несложна племена, људе ових простора. Господ му је дао снаге и мудрости да то колико-толико постигне. Зато данас када стојимо пред његовим моштимам будимо срећни и задовољни да нам је Господ дао таквог архијереја преко којега можемо да препознамо Господа који се брине о спасењу свога народа увијек и у свако вријеме.” Поучио је сабране да Господ када је најтеже пошаље слугу свога кога је изабрао да послужи народу, Цркви, и да се то десило и Св. Петру и свима послије њега до данашњега Митрополита Јоаникија, коме је пожелио да као и Свети Петар Цетињски води свој народ и Цркву ка јединству са Христом Господом. Поручио је да ако смо са Христом Господом једно, онда смо и међусобно једно, ако смо далеко од Бога онда смо далеко једни од других, јер Бог је тај који нас сједињује и уједињује са собом и у себи. “Драги владико, нека буде срећно и благословено, нека Господ молитвама Светога Петра Цетињског Чудотворца благослови тебе, твоје сараднике, који ће заједно са тобом бити на истом дјелу Цркве Божије овдје у Црној Гори. Посебно желим да честитам нашим професорима и ученицима Цетињске богословије њихов дан, славу Светог Петра”, казао је Митропилит, истичући да мало ко у историји наше Цркве има ту привилегију као ученици Богословије Светог Петра Цетињског, да стоје сваки дан пред светитељем Божијим, цјеливају његове мошти и ту се уче страху Божијем. “Нека Господ благослови све професоре и ученике и утврди их да се увијек угледају на Светог Петра и онда када је најтеже нека знају да је он побиједио сва искушења и да се показао побједником свих невоља зато што је био слуга Божији. И ми учећи се од њега требамо да ојачамо своју вјеру, труд, рад, молитву и подвиг. Нека буде срећна крсна слава, како ове свете обитељ,и тако цијеле Митрополије и Црне Горе, али и наше Богословије. Да буде срећно и благословено, да се радујемо и веселимо данас сви, јер је заиста велики дан и за ову светињу и за нашу Богословију и нашу Цркву”, закључио је Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом. На крају Свете службе Божије освештани су славски приноси и пререзан славски колач. Честитајући славу братству Цетињског манастира и ђацима и професорима Богословије Светог Петра Цетињског, Митрополит црногорско-приморски Јоаникије је казао да овај свети дан много значи и за ову свету обитељ и за наше богословско училиште, за овај град и за цијелу Црну Гору, али и за цијело православље. “Данас прослављамо спомен Светога оца нашега Петра Цетињског Чудотворца. Сабрали смо се око његовога ћивота, око његових светих моштију, да се заједно помолимо Богу, да душе своје испунимо духовног миомира од његових светих моштију, да излијечимо своје душевне и тјелесне немоћи”, казао је владика. Подсјетио је да је он био поштован и у вријеме свога земаљског живота док је ходио по Црној Гори као свети човјек, као апостол Христов, те да је својим упокојењем на дан Светог апостола Луке посвједочио да је вршио апостолску службу. Иако је био поштован од народа као свети човјек није му било са народом лако, па је морао често да заклиње, а понекад и проклиње како би обуздао самовољу народну. “Што су му се више противили, показивало се да је он заиста од Бога послат, јер они који су му се противили лоше су пролазили. Били су изобличени и посрамљени врло брзо од Господа Бога, који суди и живима и мртвима. Имао је живу ријеч Божију у себи и његова ријеч за оне који су га слушали била је закон и просветљавала њихове путеве, упућивала их на спасење. Он је свој народ, као Христов и Божији човјек, приводио Господу Исусу Христу, сједињавао са Христом причешћујићи народ Светим тајнама Христовим, учећи их богонадахнуто мудрости Божијој и свему ономе што је потребно души људској да се научи.” Говорећи о томе да је Свети Петар у вријеме свога земаљскога живота био ослонац цијелом народу, али и цијелом свештенству, посебно своме наследнику Светом Петру Другоме Ловћенском Тајновидцу, казао је да када читамо Његоша видимо да је то мудрост коју је наслиједио од Светога Петра те да не можемо замислити величину владике Рада без Светога Петра Цетињскога. По његовом мишљењу примјер Светога Петра је био ослонац свима онима који су размишљали и живјели по вјери. Говорећи о Богословији Светога Петра исказао је сагласност са ријечима Високопреосвећеног Митрополита Хризостома, да ђаци и професори Богословије имају ту повластицу да се моле пред ћивотом Светога Петра и клањају десници Светога Јована Крститеља и честици Часнога крста свакодневно те да се по томе ова Богословија помало одликује и разликује од других: “Показало се да су ученици ове Богословије, који су се прихватали свештеничкога чина, добри, вјерни и ревноси свештеници, и то је сигурно благослов Светога Петра Цетињскога. Хвала Богу из наше Богословије данас имамо велики број свештеника на свим меридијанима и свим просторима Српске православне цркве. Имамо епископа, а ево најмлађи епископ који је завршио ову Богословију, а касније се школовао на високим богословским школама, је отац и владика Сава марчански који је недавно постао архијереј. Имамо ту радост да дочекујемо архијереје који су потекли из ове Свете обитељи, као и архијереје који су свршили Цетињску богословију. Све је то благослов Светога Петра Цетињскога. Нека тај благослов буде на свима вама и онима који приступају са вјером и надом и љубављу његовом светоме ћивоту”, казао је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и заблагодарио свим архијерјима који дошли овим поводом, али и поводом годишњег помена нашег блаженопочившега Митрополита Амфилохија. Прослава Светог Петра Цетињског, славе Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског, почела је синоћ, у навечерје празника, празничним бденијем у Цркви Рођења Пресвете Богородице у Цетињском манастиру, а биће настављена вечерас у Подгорици, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења, у 19 часова, Духовном академијом у организацији Богословије Св. Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Похвалимо свештеним песмама, светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше. Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше. О Светом Петру Цетињском Видео: Беседа на празник Св. Петра чудотворца цетињског Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Петар Цетињски - светли украс Српске Цркве Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог Петра Првог Митрополита Цетињског и Чудотвораца Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке

Ауторски текст катихете Бранислава Илића поводом празника Светог Петра Ⅰ, митрополита и чудотворца Цетињског. Казивати о Светом Петру Цетињском није лако јер је васколики његов живот био велико чудо које је Господ преко свога угодника пројавио. Овај богоносни угодник Божји био је архијереј Српске Цркве, Митрополит Црногорски, Скендеријски и Приморски, огњеносни подвижник, сузни молитвеник за цео свет, најчистији девственик, велики чудотворац, богоозарени пророк, даровити писац, прекрасни песник, храбри војсковођа, вешт дипломата, мудри измиритељ завађене браће, милостиви хранитељ гладних, свеблаги утешитељ невољних и уцвељених, одлучни ујединитељ српских земаља, самоуки полиглота, даровити историчар, талентовани мистик и вешт практичар живота по Богу у свим његовим сферама - од тајанственог литурга у Светој Евхаристији до вредног баштована у владичанској башти, и чудесном дару Неба за цели српски род. Не зна се тачна година његовог рођења, но највероватније је да се родио септембра месеца 1748. године. Свети Петар Цетињски се родио у месту званом Његуши надомак Цетиња, од побожних и благочестивих родитеља Марка Дамјанова (Петровића) и Марије (рођене Мартиновић). Његов деда Дамјан био је рођени брат чувеног митрополита црногорског Данила. Када је Петру било десет година, Митрополит Сава Петровић, стриц Петровог оца Марка, довео га је у Цетињски манастир да учи књигу. Промислом Божјим који га је на тајанствени начин призвао на служење Њему, Свети Петар у дванаестој години прима монашки постриг, док у својој петнаестој години бива послат у Русију на даље школовање. Јеромонах Петар се на Цетиње вратио 1766. године, а владика Сава га је убрзо рукопложио у свештени чин јеромонаха. Након блаженог упокојења митрополита Саве 1781. године, за његовог наследника изабран је Арсеније Пламенац, његов сестрић, који се на трону налазио само три године. За наследника митрополита Арсенија Пламенца изабран је архимандрит Петар Петровић. Хиротонију у свешетни чин епископа 1784. године у Сремским Карловцима, савршио је митрополит Мојсије Путник. Архипастирска ревност, брига и љубав Светога Петра били су велики, а то се посебно огледало у његовом труду у спречавању крвне освету међу племенима у Црној Гори. Будући да је био и народни вођа он је приредио први писани законик 1796. године – такозвану Стегу, као и Историју Црне Горе до 1711. године. Не бисмо смели да сметнемо са ума да је Свети Петар Цетињски написао преко 260 архипастирских посланица које су биле и остале бесцен благо. Све што је писао као верни служитељ Божји и као даровити писац, није писао ради величања од стране људи, или са жељом пуког умовања. Према сведочанству многих, посланице Светога Петра су по духу најближе посланицама Светог Апостола Павла. Свака његова написана реч натопљена је његовим молитвеним сузама и архипастирском љубављу према повереној му пастви. Из његових знаменитих посланица исијава истина да је свеколико служење његово било непрестано распињање за свој народ, а самим тим, сараспињање са Христом који Га је у погодно време овенчао неувелим венцем светитељства. „Спомените се, дакле, молим вас, и обратите ваше поступке и ваше мисли на пут послушанија и слоге, по којему можете избавит себе од сваке несреће и зла, које самовољство о ( = или) непослух доноси. И помислите на своје биће и состајаније ( = стање) и не заборављајте ону пословицу, која вас учи говорећи: кога је молити, није га срдитиˮ. (Из посланице Његушима, 1822. г.) Делећи судбину свога народа и бивајући непрестано уз народ и са својим народом, као народни вођа учествовао је Свети Петар у две битке које су се одиграле 1796. године. Прва битка била је на Мартинићима, јула месеца, где су рањени и Махмут паша Бушатлија и Свети Петар Цетињски. Друга битка била је на Крусима, у септембру месецу, где је насупрот сваке историјске логике и војне стратегије једна мала шака ненаоружаних Црногораца потукла турске војнике који су били видно бројнији и спремнији. Наведене битке нису биле сметња да свети Петар и у тим болним моментима шири реч љубави Божје никада не престајући да буде христолики миротворац и неуморни проповедник истине и правде Божје. У истинитост наведених речи увериће нас и надасве позната прича о разговору после битке на Мартинћима: Моли, наиме, Свети Петар Махмут пашу после битке на Мартинићима, да не угрожава његову сиротињу - Кад си ишао да ратујеш, каже он њему, против босанског везира, ја сам те пустио с миром да прођеш, немој сада да устајеш против нас, боље да живимо у миру и љубави. Међутим, не слуша Махмут паша Светога Петра, већ спрема своју војску. Поново поручује Свети Петар и каже му: Махмуте, ако је правда на твојој страни, дабогда прво зрно које пукло мене погодило. Али, ако је правда на нашој страни, на мојој страни, не каже - дабогда ти погинуо, него каже - онда нека Бог међу нама пресуди. После пуних четрдесет и шест година архипастировања у веома тешком времену, на празник Светог апостола и еванђелиста Луке, у цетињском манастиру 1830. лета Господњег упокојио се у Господу Свети Петар Цетињски. Када је после четири године од његовог упокојења, на празник Светог апостола и еванђелиста Луке (1834. г), отворен његов гроб, мошти Светога владике Петра нађене су целе и нетљене. Благочестиви народ, који је свога архипастира још за живота препознао као светитеља, увек га називајући „Владика свети“, похитао је са свих страна на Цетиње да целива његове свете мошти. Како тада, тако и данас, Цетињски манастир је духовни центар и место великог сабирања народа Божјег око свога светитеља који љубављу и молитвеним посредништвом пред Господом греје наша охладнела срца, а својим нетљеним моштима сведочи силу Васкрсења. Житије и службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана. Пред крај овог прилога у славу Божју, а у част Светог Петра Цетињског, лепа је прилика да се присетимо пресвлачења његових нетљених моштију 31. октобра 2010. лета Господњег, када је прослављен јубилеј – 180. година од упокојења Цетињског чудотворца. Том приликом Цетињски манастир посетио је Његова светост Патријарх српски г. Иринеј, који је у свом патријарашком слову истакао да је све што је Свети Петар Цетињски учинио у животу, велико дело Божије. То је дело светога човека. Све што је чинио и говорио, било је осољено благодаћу Духа Светога. Зато је свој свети живот завршио као најсветије личности из историје Цркве Христове. Наша је велика утеха што се у наше време, обезбожено време, време људи отуђених од Цркве, људи враћају Богу, враћају Цркви својој. И то је оно што нас крепи, што нам враћа веру и наду да нас Господ неће оставити ни због нас, али и ни због Светих као што је Свети Петар Цетињски, као што је Свети Василије Острошки, то превелико име чудотворно, и други Свети, нагласио је тада Његова светост Патријарх српски Иринеј. О, велики Светитељу и Угодниче Христов, Цетињски Чудотворче, пастиру и молитвениче свега рода Српскога и Православнога, молитвама Твојим и небеском благодаћу Светога Духа сачувај Богом даровано Ти стадо Твоје и све градове, села и земље хришћанске, од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезде, туђинаца, братоубилачког рата и злобе; избави нас од сваке неправде, неистине и лажи, од безбожја, незнабожја, јереси и раскола; измоли нам у Христа Бога покајање лично и свенародно, јер смо сви род Твој по телу и по духу. О, Велики и Небески Боже, Алфа и Омего свега постојећега, Изворе и Уворе вере наше и живота и бића нашег, прими молитве светог Угодника, Владике Светог, који Ти се моли за нас грешне и недостојне слуге Твоје. Јер и ако Ти много сагрешисмо, ипак не одступисмо од Тебе, јединог Живог и Истинитог Бога и Спаситеља нашег, коме нека је и од нас као и од све твари свака слава, част и поклањање: Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у све векове. Амин. Катихета Бранислав Илић *Објављено у „Православљуˮ - новинама Српске Патријаршије, бр. 1287; стр. 24-26. Извор: Ризница литургијског богословља и живота Свети Петар Цетињски – светитељ миротворац WWW.IN4S.NET Будући да се овог 2020. лета доброте Господње навршава 190. година од престављења Светог Петра Ⅰ, митрополита и чудотворца Цетињског, угодно је да се опет и опет подсетимо на значај овог угодника...

Гост у студију радија Светигора био је протојереј Јован Милановић, ректор богословије „Свети Арсеније сремац“ који претходно служио Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. „Црква Божија је велики брод“ рекао је карловачки прота наставивши своју метафору „један морнар је на палуби, други у потпаљубљу али су сви на истом задатку да поведу пут ка Царству Небеском“ објашњава прота говорећи о значају богословских школа у наше вријеме. „Ми смо позадинци јер припремамо војнике који ће ићи у прве борбене редове“ рекао је ректор Милановић нагласивши да је велика одговорност ан професорима богословија јер „ипак све зависи како их наоружамо, које знање ће понијети из наше школе.“ У разговору је нарочито било веза између Црне Горе и Срема. „Једно је тијело – Српски Сион и Српска Спарта“ наглашава отац ректор додавши да су Цетиње и Сремски карловци испрелетени кроз историју. „Сремски Карловци су везани и за Светог Петра цетињског гдје је он хиротонисан“ подсјећа отац Јован и наглашава да су Карловци језгро и стјециште, не само црквене просвете и катедре, већ и монаштва јер су унаоколо изникли бројни манастири који формилари фрушкогорску свету гору. „Црну Гору и Срем повезују и Бранко Радичевић, Сима Милутиновић Сарајлија а Карловачку богословију је походио и свештеномученик Ристо Јарамаз“ рекао је отац Јован и нарочито подсјетио да је овај свештеномученик из Другог светског рата у своје вријеме писао и стихове, тако да је он један од пјесника Карловачке богословије. https://mitropolija.com/2021/07/19/rektor-karlovacke-bogoslovije-o-jovan-milanovic-crnu-goru-i-srem-vjecno-povezuju-sveti-petar-cetinjski-i-sveti-arskenije-sremac/

Крст носити вама је суђено, страшне борбе с својим и с туђином! Кампања против Митрополије црногорско-приморске и Српске Православне Цркве, нажалост, не престаје. У некој од претходних ноћи, непознати појединац, или пак више њих, усудило се, да поломи и уклони крст са капије Цетињског манастира, кроз коју се пролази до сједишта Митрополије и манастирског конака. Судећи по ономе што знамо, ова капија је ту од времена Митрополита црногорско-приморског (претходно Митрополита пећког и потоњег Патријарха српског) др Гаврила Дожића, те је, дакле, у својих стотињак година прегурала и окупацију Другог свјетског рата и деценије режима, благо речено, ненаклоњеног Цркви, и деведесете године прошлог вијека у којима је око манастира више пута било насилних инцидената. Нажалост, није одољела кукавичком скрнављењу, извршеном, највјероватније, под окриљем ноћи, кад се већина непочинстава и чини. Тешко да можемо рачунати на савјест онога ко је овако нешто урадио, али ако је у њему остало и трунке чојства, јавно га позивамо да крст остави пред обезглављеном капијом. Може и по ноћи, кад нико не гледа, како га је и уклонио. Иако, по заповијести Господњој, праштамо тој несрећној души ово недјело, као грађани не можемо да дозволимо да се овакве ствари понављају, па смо полицији пријавили догађај, уз очекивање да ће брзо пронаћи починиоца. Уколико крст врати, повући ћемо пријаву, јер нам збиља није циљ његово кажњавање, а враћање би био знак покајања. Ово недјело има свог непосредног извршиоца, али има и десетине и стотине инспиратора, који упорно Цркву лажно оптужују за све друштвене проблеме и представљају је као непријатеља Црне Горе, што је огавна и бестидна лаж. Стога захтијевамо од свих оних који инспиришу оваква недјела својом антицрквеном кампањом да прекину сопствени говор мржње, и да престану да обмањују јавност о нашој Цркви. Заиста, превршили су сваку мјеру. Увјерени смо да и остали јавни дјелатници и друштвени чиниоци препознају колико је опасно ово континуирано таргетирање Православне Цркве у црногорском јавном простору, те очекујемо од њих да реагују на ту чињеницу једнако одлучно и снажно, као што то чине у неким другим случајевима. Молимо се свеблагом Господу да нас исцијели од опаке и отровне братомржње, и да нам свима подари дух покајања, богољубља и братољубља. Из Митрополије црногорско-приморске

На данашњи дан, 2. јануара 1806. године, у вријеме Првог српског устанка, Свети Петар Цетињски је послао поруку представницима племена у којој је, како је забиљежено, »Господи јунацима у Ровца и обије Мораче«, љутито, али искрено и пријатељски, исказао своју запањеност што га не слушају, што су тврдоглави и самовољни. Владика их у писму моли да не дају Турцима повода да их попале и разагнају. Свети Петар Цетињски, соколи их једино, да уколико буду нападнути пруже отпор без узмака, уздајући се у божју помоћ која сљедује правичноме. Таква препорука била је упућена из практичних разлога, јер су Владика и Црногорци у то вријеме били ангажовани у сукобу против Француза у Боки Которској. Управо у вријеме Првог српског устанка долази до успостављања првих политичких веза између Црне Горе и Србије. Само неколико мјесеци након избијања устанка, устаничке вође су се обратиле црногорском владици, тражећи да им са својим Црногорцима помогне у борби против Турака. Владика тада није могао удовољити њиховој молби. С обзиром да се између Црне Горе и Србије простирало Османско царство, нереално би било и очекивати да Свети Петар Цетињски крене у акцију каква је пребацивање одреда Црногораца у Србију. У то вријеме, црногорско – турска граница је била на Морачи, а од Мораче до Београда, било је Османско царство. Осим тога, владика је имао доста проблема у непосредном црногорском окружењу – немири у Боки, сукоби на граници према Албанији и Херцеговини, тако да он – не да није могао да помогне српским устаницима, већ није могао ни да ријеши проблеме који су његову земљу оптерећивали. Наравно, владика је био задовољан због избијања устанка у Србији, надајући се да ће тај устанак подстаћи национални покрет широких размјера, који ће затим резултирати ослобођењем већег дијела балканских хришћана. Владика је претпостављао да ће у том покрету имати своје значајно мјесто и Црна Гора. На основу једног владичиног писма можемо закључити да је он био упознат да припремом устанка у Србији, јер почетком јануара 1804. године, дакле мјесец дана прије избијања устанка, пише дечанском игуману да ће се Црногорци и Срби ускоро дићи на оружје. “Ми Црногорци и са београдске стране Срби оћемо скочити на оружје против наших врагова Турака”, вели владика. Но, иако је то желио, владика српским устаницима није могао пружити војну помоћ. Године 1806. владици је писао и Карађорђе којим тражи да му Црногорци што прије прискоче у помоћ: “Против овога, велим, заклетога, вечнога домаћега непријатеља нашега, просимо ми од вас скорију и не отложимују вооружену помоћ: на коју смо ми у самоме почетку основанија нашега велику надежду имали…” Тек 1809. године, у вријеме када је Русија ратовала против Турске, владика је могао слободније радити на организовању војне помоћи Карађорђевим устаницима. Увиђајући да би Карађорђу понајбоље могла прискочити у помоћ брдска племена која су најближа граници Београдског пашалука, Свети Петар Цетињски је писао Дробњацима, Пивљанима и Васојевићима, тражећи да пошаљу помоћ Карађорђу. Истовремено, владика је тада могао предузети и неке акције према Скадарском и Херцеговачком пашалуку, које би ослабиле удар на Карађорђеве устанике. У писму од 16. септембра 1809. године Карађорђе захваљује Светом Петру Цетињском што је напао на околне Турке, и тако их спријечио да нападну на Србију: “Благодарим на вашој трудби које сте ви обустаљи Турке од Скендеријске државе, Херцеговске и албанске на себе да не би дејствовали на нашу војску…” У вријеме, када устанак због руско – турског рата добија на снази и полету, владика и Карађорђе се редовно дописују, и извјештавају један другог о најважнијим политичким и војним дешавањима. Њихова преписка ће бити интензивнија у вријеме кризе устанка 1813. године. Угрожен са сваке стране од Турака, Карађорђе ће опет тражити од Светог Петра Цетињског да спријечи Турке из црногорског окружења да крену против устаника. “А ви гледајте каковим год начином те мало заплашите Арнауте, и против њих војску указите, да не би могла цјела Арнаутија на нас поћи…”, пише Карађорђе Светом Петру Цетињском, априла 1813. године. Наравно, владика је у то вријеме мало што могао учинити за српске устанике, устврдивши у једном писму да “само Бог може помоћи нашој браћи”. Приредио: Миомир Ђуришић Извор: Митрополија црногорско-приморска

У дану када смо дочекали 21. недељу по Педесетници, а са њом и спомен два велика угодника Подвигоположника Христа – Преподобног Прохора Пчињског и Преподобног Јована Рилског, у краљевачком Светосавском храму служена је Света Архијерејска Литургија и помен блаженопочившем митрополиту Амфилохију. Предстојао је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење овдашњег братства и молитвено учешће верног народа. Сходно редовном јеванђелском читању, Епископ нас је поучио кроз тумачење Приче о Сејачу и семену. Указујући на Господа Христа као истинитог Сејача семена које носи Живот вечни, пожелео је да будемо плодна земља која ће доносити стоструки плод. Треба сви да се запитамо да ли нас свет познаје по плодовима нашим. Да ли дајемо плодове достојне покајања? Довољно је то за данас, да се замислимо. У наставку, Епископ Јустин је рекао: – Данас земља прима земне остатке великог човека и великог Архијереја – митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Захваљујући његовом семену, речима и науци, ја сам данас овде. Он је сведок истине Божије, неустрашиви и велики борац за правду. Често се многима није свиђао, јер његова реч није могла да стане у њихове душе. Он је, ипак, говорио. Није гледао коме ће да угоди међу људима, већ само Господу Богу своме. Данас смо се овде и помолили за душу његову, јер нисмо могли сви данас да будемо тамо. Али, молитвама, срцем, душом и умом, ми смо сви тамо. Да се помолимо за његову душу. Да се молимо, и да се он моли за нас, заједно са Светим Петром Цетињским и Светим Василијем Острошким који су му били узори. Тако завршава живот праведник, а остало ће Господ рећи. Нико од нас не може да каже више, него да му се захвали што је био са нама и што је и даље са нама. Ми остајемо овде на земљи да се боримо против сваког зла, најпре у нама, а онда у свету. Средства за то су љубав, вера, истина , нада, трпљење – све врлине које је Господ у нас засадио. По томе ћемо видети да ли је семе Божије пало код на плодну земљу душе наше. Данас је тешко бити човек. Ипак, ми пут свој знамо – то је пут Богочовека. Зато, ми треба да узмемо Божији јарам који је једини благ. Јарам овог света је тежак, јер товаримо више него што можемо да понесемо. Господ је рекао да носимо бремена једни другима. Митрополит Амфилохије је носио бремена многих, баш као Свети Петар Цетињски. И он је мирио племена, бранио народ и споља и изнутра. Није се штедео. Сведоци смо и ове године великог дела његовог, када је васкрсао свој народ и васпоставио у њему лик човека. Од разбојника је начинио светитеље. Црна Гора је васкрсла у Господу. То је семе љубави које нам је оставио да међусобно гајимо. Нека Господ митрополита Амфилохија препозна као свога истинског слугу и приброји га у рајска насеља где су сви Свети, пожелео је Епископ Јустин. У наставку евхаристијске службе извршено је сједињење сабрања верних са Васкрслим Господом у Чаши спасења. Извор: Епархија жичка

У крипти саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици данас су сахрањени земни остаци Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни владико и оче наш! Беседа на Патријарха српског Иринеја на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Епископа новосадског и бачког др Иринеја на заупокојеној Литургији у Подгорици Бесједа Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Матије Бећковића на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Свету заупокојену архијерејску службу са опелом служио је у овом храму Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење господе Митрополита: бориспољског и броварског Антонија (Украјинска православна црква), елбасанског Андона (Албанска православна црква) и загребачко-љубљанског Порфирија и господе Епископа: будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија, бачког Иринеја, шумадијског Јована, милешевског Атанасија, дизелдорфског и њемачког Григорија, полошко-кумановског Јоакима, рашко-призренског Теодосија, крушевачког Давида, Епископ пакрачко-славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија, Епископ тимочког Илариона, нишког Арсенија, захумско-херцеговачког Димитрија, ремезијанског Стефана, диоклијског Методија и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, многобројног свештенства и свештеномонаштва наше и других помјесних Цркава и молитвено учешће хиљада вјерника. Присуствовали су мандатар за састав нове Владе Црне Горе Здравко Кривокапић, предсједник Скупштине Црне Горе Александар Вучић са високом делегацијом Владе Србије, српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик, велики број посланика у Скупштини Црне Горе, политички лидери, представници и високи функционери свих црногорских градова и општина, дипломатски представници страних држава, као и представници институција културе Црне Горе и држава региона. Присутна је и висока руска делегација у име Патријарха московског и све Русије Кирила, као и представници свих вјерских заједница које дјелују на територији Црне Горе, и многе друге уважене личности свих сфера друштва. Присуствовала је и докторка Јелена Бојовић Боровинић, начелница Одјељења за пулмологију КБЦ ЦГ, која је лијечила Митрополита Амфилохија од ковида 19. Епископ бачки Иринеј је у литургијској бесједи након читања Јеванђеља о сијачу и сјемену рекао је да је поред туге због растанка с Митрополитом наша радост већа, јер знамо да је растанак привремен. “По благослову Његове светости нашег Патријарха, и уз сагласног садашњег Администратора богомчуване Митрополије, обратићу вам се са неколико речи у овај тужни и уједно радосни дан, при чему је више радостан него тужан. Тужан је наравно стога што се растајемо са нашим блажене успомене Владиком Амфилохијем, који се целога живота трудио на разним за Христа, за славу Божију, за Свету Цркву Његову, а најдужи период свога живота је провео управо овде, у Црној Гори, као Архипастир народа Божијега”, рекао је Епископ бачки. Додао је да је наша радост већа зато што вјерујемо, а вјерујући и знамо, да је растанак увијек привремен. “Ми се надамо, не само да ћемо се једног дана наћи заједно, него да ће то, благодаћу Господњом бити у наручју Авраамовом, а пре свега у наручју Оца Небескога у заједници са свима светима, у заједници Цркве коју називамо Небеском., а која почиње већ овде и сада, на земљи, јер је то једна Црква. Не само због тога, можемо поред жалости да имамо и радост у срцу у овом часујер није вероватно случајно, као што и нема ничега случајнога у историји, ни у нашим појединачним животима, него је и то по промислу Божијем, као поука и порука свима нама, да се блаженопочивши Владика упокојио уочи манастирске славе, уочи празника Светога Петра Цетињскога, да је његово тело било изложено народу Божијем на опроштај, на целивање, на поклоњење, на сам престони празник манастира, а да се ево данас предаје земљи, а душа његова испраћа на блажени пут ка Господу управо у дан Христовог Васкрсења, јер је свака недеља у току године празник Васкрсења Христовог, и то у Храму Васкрсења Христовога, јединственог по много чему у нашем народу у свим крајевима где он живи”, казао је Владика Иринеј. Подсјетио је да је митрополит Амфилохије већ у детињству, што је тада био изузетак у времену безбожништва, као дјечак из Мораче свим срцем примио Христа. Такође је казао да није истина да је Митрополит преминуо од вируса, него је 11 дана био победник тог вируса, али да “његов организам и телесна слабост нису издржали то искушење”. Владика Иринеј је рекао да је животна девиза Митрополита Амфилохија била “Све за Христа, а Христа ни за шта” и додао да овако говорећи о Митрополиту не жели да ствара култ личности, нити је Митрополит Амфилохије томе тежио. Након Литургије ковчег са Митрополитовим тијелом изнијет је из храма, а онда је пред храмом служено опело. Његова Светост Патријарх Иринеј казао је у опроштајном слову казао да се Митрополит Амфилохије упокојио у тренутку кад је највише потребан цркви и народу. “Покретач и носилац духовних и свих обнова у Црној Гори, био је наш драги, блаженопочивши митрополит Амфилохије. Подржан свештенством, монаштвом и верним народом Црне Горе. Зато ће његово име бити уписано златним словима у српској историји, као угледне личности. Он је у врху српског богословља нашега времена, као такав је цењен и поштован у целом православљу. Својим богословским и књижевним дјелима припада плејади великих богослова нашега доба. У својству представника наше цркве учествовао је на многобројним сусретима и скуповима како у православним земљама тако и у инославном свету. Вест о његовом упокојењу брзо је стигла до свих православних цркава од којих нам стижу њихова саучешћа. Својим упокојењем блаженопочивши Митрополит оставља велику празнину у животу наше Цркве, а посебно у решењу проблема везано за Цркву овде у Црној Гори. Отишао је у тренутку када је његово присуство најпотребније Цркви и народу. Надамо се да ће својим молитвама пред Лицем Божијим измолити да се прилике у Црној Гори реше на најбољи и најкориснији начин за Цркву, како за српски тако и за друге народе у Црној Гори. У томе ће му сигурно помоћи Свети Петар Цетињски, Свети Василије Острошки и други српски светитељи и просветитељи. Верном српском народу у Црној Гори остаје да следује узвишеном примеру и поукама свога блаженопочившег Митрополита, да граде и чувају јединство у вери, у љубави и оданости Господу нашем Исусу Христу, братољубљу и оданости своме отачаству и своме роду”, казао је Његова Светост. Предсједник Скупштине Црне Алекса Бећи рекао је да се данас опраштамо једног од највећих духовника и теолога овог времена. “Надам се да ћеш бити последњи владика који је морао бранити Цркву од дијела свог народа, а бранио си је и одбранио тако да си сваком унапријед опростио. И да тако нијеси поступио нема тог Црногорца који ти не би замјерио, а није јер си светињу у себи носио. Знао си то јер си сам као морачки син оштар у изражају, а благ у поступању. Тако бранити, а ништа не узети, толико урадити, а све подарити, толико саградити, а све поклонити, могу само велики и бесмртни. Да је твоја етика утемељена не само на јеванђелским начелима, него и на мисли о неопходности праведних закона, симболично говори чињеница да си у репрезентативном, научном раду на једном научном скупу, свог претходника Петра Првог, као миротворца и законодавца, најдубљом мишљу довео у везу са старозавјетним пророком и законодавацем Мојсијем. Посебно је импресивно са коликом дубином уочаваш и апострофираш чињеницу да је Законик општи, црногорски, брдски, има онолико чланова колико је година на земљи проживио Христос, којем је са цетињске митрополитске катедре поред тебе служио и Митрополит Петар Први. И један и други, осим духовне бриге, бринете и над питањем каквим законима осигурати братску слогу и спокој у друштву”, казао је Бечић. Мандатар за састав нове Владе Црне Горе Здравко Кривокапић рекао је да је данашњи дан литија свих досадашњих литија које су се слиле са свих крајева, и данас је предводио нико други него наш мили Митрополит. “Погледај још једном на народ свој, мили Митрополите! Свети Владика је подучавао да подвизима можемо духовно узрастати ка небу. Вођен самирном богомудрошћу усавршавао је свете врлине ка свему вјечном и боговјечном. За овај пролазни земаљски тренутак свједочио је да су предуслови само двије ствари: искреност и истина и зато његове ријечи громко одзвањају и надалеко се чују. Иако си васкрснуо Црну Гору, доживио си да трпиш невоље и муке ради Господа и то од свога народа, знајући да тако постајеш ближи Богу. Ваљда је то усуд трона Светог Петра Цетињског”, рекао је Кривокапић. Академик Матија Бећковић је подсјетио шта је рекао Митрополиту Амфилохију 1990. приликом устоличења на Цетињу. “Тада сам му рекао да ако жели бити свет, нема бољег места ни земље за такву прилику и улогу. Кажу да Бог сваког држи на земљи док не уради оно за шта се родио, тако га је Господ позвао у прави час, да је раније, не би ваљало. На небо где ће сад моћи више да учини за свој народ и цркву, него да је остао на земљи. Нова препорођена Црна Гора почиње од А, зато смрт никоме није пала лакше него њему, зато је на одру овако блажен и спокојан, зато ми плачемо, а он и небо се радују. Као што је Свети Ђорђе некад убио аждају, тако је Амфилохије погубио корону, не само као болест, него и као вирус братске мржње”, казао је, између осталог пјесник Матија Бећковић. Обраћајући се, како је рекао Амфилохијевом сабору, Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је рекао да је Митрополит Амфилохије био човјек Христов, човјек Христове Голготе и Христовога Васкрсења. “И његова теологија је теологија Васкрсења. И његова ријеч је свијетла ријеч која просветљује мисли и умове и осјећања и оплемењује људске душе, а то је све због тога што се ослонио и што се сјединио са Богом љубави, и ту љубав је изливао на овај свијет и својом молитвом и својом ријечју. Његова жртва за Цркву и за Христа, за истину и правду Божију, оспособила га је да спозна тајну Косова и Метохије као тајну српске голготе. Исто тако и Јасеновца и Црне Горе. И открио је да се Косовски завјет и тајна косова упечатила у Црну Гору. И када је громко са овога мјеста загрмио: Не дамо светиње!”, то је значило: ”Не дамо Острог, не дамо Дечане, не дамо Цетињски манастир, не дамо Патријаршију, Грачаницу, и девич, и Морачу!”, рекао је Владика Јоаникије. Додао је да може наш Митрополит данас рећи: ”Добар рат ратовах, цркву сврших, вјеру одржах.” “А како је ратовао тај рат? Најјачим оружјем! Истином Божијом и правдом, али и љубављу, и молитвом, и трпљењем, и праштањем! Зато је и побиједио у свакој бици до данас, а у његова смрт је запечатила све његове побједе до дана данашњег. Зато и његову смрт, његову блажену кончину доживљавамо као побједу. Јесте велика жалост, али то је таква жалост која ће се милошћу Божијом претворити у радост, не само Митрополије црногорско-приморске, него, увјерени смо, много шире и утјешиће све оне који данас плачу због растанка са Митрополитом Амфилохијем широм православне васељен”, поручио је Владика. Након бесједе Владике Јоаникије ковчег са Митрополитовим тијелом је уз звоњаву звона опходио храм а онда је Митрополитово тијело положено у гробницу у крипти храма. Десетине хиљада вјерног народа се од петка, 30. октобра, када су земни остаци нашега Архипастира испраћени дирљиво од стране медицинских радника из Клиничког центра Црне Горе, опраштао у молитвеном ходу од свог духовног оца, који је 30 година био на трону Светог Петра Цетињског. Вјерни у помијешаним осјећањима туге због физичкога одласка и радости због новог молитвеника и заступника пред престолом Свевишњега, прилазили су у молитвеној тишини одру блаженопочившег Митрополита, у Цетињском манастиру и Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, узимајући последњи благослов и узносећи молитве за свог вољеног владику. Поводом упокојења владике Амфилохија, Цркви и вјерницима су пристигли бројни телеграми саучешћа из цијелога свијета. Готово сви домаћи и свјетски медији, са најдубљим поштовањем, извјестили су о упокојењу и животу Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, као о једном од најзначајнијих теолога и личности у СПЦ и православљу. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Архиепископ цетињски и Егзарх свештеног трона Пећког г. Амфилохије упокојио се у Господу у петак, 30. октобра. Од 6. октобра је био у КБЦ ЦГ на лијечењу, одбијајући више понуда да се лијечи у другим земљама, са образложењем да сматра да је прилично да се лијечи управо тамо гдје се лијечи његов народ, који му је повјерен као архијереју. Извор: Митрополија црногорско-приморска / Ризница литургијског богословља и живота

Поводом празника Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског, из архиве Радио "Светигоре" доносимо предавање јеромонаха Петра (Драгојловића) настојатеља манастира Врањина на Скадарском језеру на тему "Свети Петар Цетињски - свијетли украс Српске Цркве" које је 2009. године одржао у Парохијском дому у Бару. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

Правда Божија је она која упућује људску судбину и људску историју, иако се нама много пута чини да се догађа обратно. Господине декане, часна господо и браћо, имали смо у својој историји много значајних личности које су оставиле великог трага и на своје савременике, а и на потомке. По моме мишљењу, у новијој нашој историји, у последњих 200-250 година, међу значајним личностима које су обиљежиле ова два вијека, личност Светога Петра Цетињског и личност Карађорђа су без премца. Велики је дар Божији и знамење да је на челу устанка, на челу ослободилачког покрета с краја 18. и с почетка 19. вијека био један не просто велики човјек, војсковођа, него је био један светитељ - Свети Петар Цетињски. Није то нешто ново у нашој српској историји. Свима нам је знано да су творàц средњовијековне српске државе, као и оснивач средњовјековне помесне Српске Цркве, били два светитеља. То је јединствени случај у Европи, у животу европских народа, да и творац државе и творац Цркве буду светитељи. У исто вријеме да то буду отац и син. Отац који, како каже један светогорски записивач, рађа тјелесно свога сина и син који рађа духовно свога оца, постајући отац своме оцу и у исто вријеме постајући духовни отац једног читавог народа. Та чињеница је од огромног значаја за сву нашу историју, па ево и оно што се догађало у нашој новијој историји, како је називамо, нововјековној, није ништа друго него је наставак тог живог предања и опредељења првих људи у једном народу, а преко њих и опредељења самога народа. Ми обиљежавамо ове године 200 година устанка Карађорђевог и уобичајено је да кажемо да је устанак почео управо 1804. године, за Сретење у Орашцу. Има у томе несумњиво истине. Међутим, ја ћу бити слободан да кажем да није зачетник устанка српског Карађорђе; зачетник српског устанка, тог новог двига у бићу српског народа је Свети Петар Цетињски. Да ли је у самом почетку Карађорђе знао и колико је знао о Светом Петру Цетињском, не бих сад могао да то кажем, о томе ће вам више рећи историчари, међутим, једно је сигурно: да су двије битке које су се одиграле 1796. године, на чијем челу је био митрополит Црне Горе и Брда Петар Први Петровић Његош, да су те двије битке одјекнуле не само у српским земљама, у српском народу, не само на Балкану, него су одјекнуле широм Европе. Прва битка била је битка на Мартинићима, јула мјесеца 1796. године, гдје је рањен и Махмут паша Бушатлија и Свети Петар Цетињски. Друга битка, на Крусима, у септембру мјесецу, гдје је против сваке историјске логике и војне стратегије једна мала шака ненаоружаних Црногораца (рачуна се да их је било 3-4000) успјела да до ногу потуче турске војнике којих је, по ондашњим записима, било око 30000. Да ли је баш тај број тачан или није, то већ остаје на историчарима да решавају; међутим, да је турска војска била много моћнија, и бројчано и по наоружању и по обуци, од ратника Светог Петра Цетињског, у то никакве сумње нема. Није при томе битно то што је ратовао Свети Петар и што је он побједио, битан је његов однос према рату и његов однос према свом непријатељу. И ту се показује да се ради не само о једном војном стратегу, господару једне мале земље, него да се ради управо о једном човјеку који је истински хришћанин у тим трагичним околностима, а рат је увијек трагичан, ирационалан, нешто што је против, тако да кажем, саме природе људске, против саме суштине Јеванђеља као таквог. Дакле, његов однос према непријатељима је однос једног витеза, човјека који је показао, заједно са својим ратницима, не само јунаштво и витештво бранећи себе од непријатеља, као што би рекао Марко Миљанов, него је показао и чојство, а то јесте суштина Јеванђеља, суштина Новог Завјета. Чојство, којим се брани други од себе. Ту се догодила синтеза између јунаштва, витештва и чојства у личности и понашању Светога Петра и у његовом односу према непријатељу несумњиво да је то управо оно што је и дало њему могућност да буде побједник и што је допринијело да Бог благослови његов подвиг, и подвиг његових витезова. Моли, наиме, Свети Петар Махмут пашу послије битке на Мартинићима, да се прође његове сиротиње - Кад си ишао да ратујеш, каже он њему, против босанског везира, ја сам те пуштио с миром да прођеш, немој сада кретати против нас, боље да живимо у миру и љубави. Не слуша Махмут паша, спрема своју војску коју обучавају француски официри (отприлике догађа се нешто што се догађало и у наша времена, када су шиптарске терористе на Косову обучавали амерички официри). Поново поручује Свети Петар и каже му: Махмуте, ако је правда на твојој страни, дабогда прво зрно које пукло мене погодило. Али ако је правда на нашој страни, на мојој страни, не каже - дабогда ти погинуо, него каже - онда нека Бог међу нама пресуди. И заиста је Бог пресудио. Постојали су записи, а и данас се то чува у народном памћењу (срео сам једног памтишу који је потпуно глув, али који тако памти битку на Крусима из 1796. године као да је био на сваком мјесту где се шта догађало, памтећи мјеста, памтећи имена, памтећи догађаје, све оно што се догађало) да су војници, да их назовемо војници - нису то били војници, то су били сељаци позвани да бране своју светињу, своја огњишта, гдје год су они били видјели су испред себе Светог Петра на бијелом коњу, како их храбри. Прије тога, отприлике као оно што се догађало за вријеме великомученика Косовског Лазара на вечери, Свети Петар је распоредио то мало војске што је имао (био је у Дражевини, то је једно село гдје и данас постоји црква гдје је он причестио своју војску, као што је у Самодрежи цар Лазо своју војску причестио), распоредио је војску и онда је уморан, забринут шта ће бити, Бога молећи, по молби ту присутних прилегао на кревет. Какав је то могао бити кревет у то вријеме можете само да замислите, у сељачкој уџерици каква је била у Дражевини! Но, кревет се сруши. А Свети Петар, уставши, гњеван, рече: „Онај који ми је ово припремио, да Бог да живијем огњем изгорио.“ А ујутру, главари виде нема Светог Петра. Многи су помислили да се владика уплашио и да је отишао; кад они погледају тамо иза неког камена клечи владика на кољенима, дигао руке ка небу и каже: ''Господе, ја урадих што је у мојим рукама, сад све што се даље догађа, то је у Твојим рукама''. И да не дуљимо причу, 3000 глава, вријеме је тако било, донијели су пред ноге Светога Петра, пред цркву у Крусима и дан данас постоји камен на коме је Петар сједио. Шта је људска судбина и каква је земаљска сила и земаљска моћ? Махмут паша, од кога се Стамбол тресао, јер он је хтио да ствара своју државу на просторима данашње Албаније, Црне Горе, па све до Босне и до Сарајева, султани су слали војску на њега, нису му могли ништа учинити, а ето како је Бог удесио да мала група Црногораца побједи и да се ту покаже да бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака, и с друге стране да је побједа не у онима који имају моћ земаљску, него коначна побједа припада онима који су са Богом и са Правдом Божјом. Правда Божија је она која упућује људску судбину и људску историју, иако се нама много пута чини да се догађа обратно. Донијели су пред Светог Петра и Махмутову главу, док су му Црногорци тијело огњем сагорели. Тако се испунило проклетство Светога Петра. Тај догађај је одјекнуо широм Балкана. Свети Петар је стекао велики углед у свим српским крајевима онога времена, задахнуо је Српство дахом витештва, слободе, а нарочито херцеговачка племена. Остало је записано оно што је битно истаћи: жеља Светог Петра Цетињског о обнови Славеносербскога царства. Чак је и Наполеонов план био за обнављање царства, гдје би Свети Петар, митрополит црногорски, био патријархом у том Славеносербском царству. Његов програм о томе је постојао, дакле, прије 1804. године, као што је и прије Законика проте Матије Ненадовића из 1811. године, Свети Петар већ 1796. године написао своју Стегу, да би објединио разједињена, посвађана црногорска племена. То је својство Срба одувјек било, а и данас је то својство остало, да смо горди и не можемо једни са другима, да немамо слоге међу собом. Дакле, Свети Петар Цетињски је личност која је као господар Црне Горе, као витез, народни вођа, по много чему раван Мојсију старозаветном. Има много сличности између Светог Петра Цетињског и Мојсија, Исуса Навина и оних древних судија који се помињу у Старом завјету. И времена су била старозавјетна, али он је успио да споји у себи и тај дух старозавјетни, а у исто вријеме и да носи у себи новозавјетни етос. Тај покрет на чијем челу је био Свети Петар Цетињски је родио духовно вожда Карађорђа из 1804. године. Свети Петар, у духовном смислу, ишао је још дубље, обједињујући у себи духовну димензију као монах, као епископ, као подвижник, са том димензијом господара - човјека који се брине о елементарним људским потребама, о слободи. Али Карађорђе и његов етос од самог почетка, његов однос и према слободи, према народу, његов однос према Богу је истовјетан са односом Светог Петра Цетињског. Зна се да је Карађорђе био човјек дубоке вјере. Зна се да је прије покретања устанка походио и манастир Студеницу и узео благослов од Светога краља Стефана Првовјенчанога. Није ишао безглаво у рат као што се то догодило у ово новије вријеме. Говорио је покојни владика Данило (Крстић): “За вријеме Карађорђа ишли смо у рат са крстом часним, а у наше вријеме смо ишли у рат са таргетом”. Таргет и крст - то су два симбола који немају ничега заједничког међу собом. Карађорђе је био човјек изворни, из народа. Тражио је од ондашњих главара који су покренули устанак: “Немојте мене, ја сам пријек, нађите неког другог, нисам ја за то”. На њихово инсистирање прихватио се тога, као што и Свети Петар није био по некаквој својој идеји и замисли то што је био, него управо по призиву Божјем и по призиву народа Божјег, по призиву Цркве Божије. Да та сличност између једног и другог постоји, да је она реална, то сведочи и брзо успостављање односа између Светог Петра Цетињског и Карађорђа. Нико није толико био срећан на глас о устанку у Србији колико је то био Свети Петар Цетињски. Као што је био пресрећан када је чуо да је покренут устанак на Пелопонезу. Има једно потресно писмо Светог Петра, где он са радошћу подсећа и своје Црногорце - ево нисмо сами, ево и наша браћа православна Грци су кренули да се боре за слободу, као што је кренуо и у Србији вожд Карађорђе. Велика преписка постоји између Светог Петра Цетињског и вожда Карађорђа. Познато је да је 1809. године вожд Карађорђе кренуо, јер је циљ његов и стратегија била, да се споји са војском Светога Петра Цетињског. Доспио је до Сјенице. Свети Петар Цетињски у исто вријеме је послао као претходницу изабране своје главаре: Јована Шибалију са Дурмитора, Мину Радулова Радовића из Мораче, прваке Васојевићке који су такође кренули у сусрет устаницима, неколико стотина их је било добровољаца који су се сусрели са Карађорђем код Сјенице. Ја се радујем што је међу њима био тај мој предак Мина Радулов Радовић. Остало је записано да се он побратимио са Карађорђем и да је пришао Карађорђу и хтио да га пољуби у руку а да је Карађорђе рекао: “Војводо не, ти си први почео”. Јер је овај 1798. године, у 17 година, посјекао Асанбега Мекића, чувеног колашинског зулумћара, донио главу Светом Петру на Цетиње и зато добио војводску титулу, и морао да побјегне из Мораче у Горњу Морачу гдје и данас постоји Војводина кула. Дакле, тај састанак је од огромног значаја, показује дух Светога Петра Цетињског, на основе тог ослободилачког свеобухватног покрета који је започео ево поменули смо гдје, а распалио се као огањ устанком Карађорђевим 1804. године. Али, на жалост, тај сусрет је морао да буде прекинут јер су Турци од Ниша кренули и почели да освајају већ ослобођене крајеве и Карађорђе је морао да се врати, а један број његових ратника је ту зиму презимио у Црној Гори, у Морачи. И до данас памте те Србијанце који су били у Морачи као Шијаке. Презимили су ту и припремали се за пролеће. Свети Петар је непрекидно пратио шта се догађа у Србији и радио што је било у његовим рукама да помогне вожда Карађорђа. И не само што је радио, него је и благодарећи њему, благодарећи тој његовој великој љубави и поштовању према вожду Карађорђу васпитао и свог синовца Петра Другога Петровића Његоша у том истом расположењу и духу, тако да је Петар Други Петровић Његош надахнут примјером и ријечју свога стрица као нико у нашем народу и нашој историји у нашој књижевности вазнио у небеса личност вожда Карађорђа посветивши му на првом месту Посвету праху оца Србије, посветивши њему Горски вијенац, опјевавши и сабљу његову коју је купио од своје сиротиње нашавши је негде у Бечу, па је ту сабљу послије поклонио Александру Првом Карађорђевићу написавши и стихове о тој сабљи, не само поклонио му сабљу, него у исто вријеме прогласио Александра Првог Карађорђевића за војводу, као онога чији је род из његовог краја, од његовог рода, јер је по предању Карађорђе из Васојевића, односно боравили су његови у Васојевићима па прешли одатле касније у Тополу. Обично се каже да је Његошев учитељ био Сима Милутиновић Сарајлија. Сигурно је и он утицао, међутим, његов учитељ, његов не само стриц, него и његов духовни отац који га је родио, који га је препородио, који га је учинио великим нашим пророком, мудрацем, пјесником, философом, богословом, то је управо његов стриц Свети Петар Цетињски. Он је зато био дубоко везан за Светог Петра Цетињског и није чудо да је његов први чин после рукоположења за митрополита, већ 1834. године било уврштење Светог Петра међу светитеље иако се против тога бунио карловачки митрополит Стратимировић. Ипак је млади, али чистога срца и душе Петар Други био у праву, и историја је то потврдила. У исто време он је подигао и ону прву црквицу на Ловћену, своме стрицу, а из те огромне љубави и поштовања према њему тражио је да буде сахрањен у тој црквици. Нажалост, та црква је срушена и тамо је сад фараонско чудовиште. Свети Петар је био дубоко потресен када је Карађорђе убијен у Радовањском Лугу 1817. године. То је била дубока рана о којој он пише у својим писмима и ту рану је пренио и на свога синовца тако да он у Горском вијенцу нигде не помиње Милоша Обреновића, новог господара Србије, зачетника Другог српског устанка. Никада Петар Други Петровић Његош, као ни Петар Први није, да кажемо, опростио Милошу Обреновићу то убиство вожда Карађорђа у Радовањском Лугу. Хоћу само да вам скренем пажњу на једну чињеницу: и један и други су носиоци и свједоци Косовског завјета. Косовски завјет, по својој природи, по свом садржају није ништа друго него је у бићу, у судбини српског народа оваплоћен Нови Завјет, Завјет Онога који је живот свој жртвовао за спасење свих. У темељима свијета, у темељима Цркве, у темељима хришћанства јесте глава Христа мученика, онога који потврђује својим чином да нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближњег свога. То је суштина Јеванђеља, то је суштина Новога завјета. Великомученик косовски Лазар ништа друго није урадио него је покушао да сљедује пример Учитеља свога Христа Бога. Ја обично кажем да наша историја почива, утемељена је на три главе: прва глава, то је глава Светог Јована Владимира, Зетскога владара мученика, дивна, чудесна глава на правди Бога посечена, уграђена у темеље, у биће српскога народа. Друга глава, златна глава, као што је назива пјесник, која је сијала из извора, јесте глава великог мученика косовског Лазара, уграђена у биће, у темеље српскога народа. Трећа глава, која је уграђена у темеље овог народа, то је глава посечена у Радовањском Лугу. Не би било Милоша Обреновића да није било главе вожда Карађорђа и Карађорђевог подвига, да није било саможртвене љубави Светог Петра Цетињског. И додајем још једну главу о којој ће бити приче у будућим покољењима (то се понекад некоме не допада и морам да признам и мени је требало дуго времена да то схватим, да то прихватим, јер ја сам савременик, исписник ове наше несрећне револуције), то је глава вожда Драже Михајловића. Кажем, требало ми је дуго времена да то схватим. Увек кад то кажем преда мном стоји слика њега мртвога коју је за велике паре откупио некакав Енглез. Било како било, једна је чињеница: све што је свето и честито, што носи у себи будућност, истинску будућност овога народа, то је жртва. На то је био спреман Карађорђе и зато му је отишла глава; на то је био спреман мученик косовски Лазар, на то је био спреман Свети Петар, житије Светог Владимира Јована то потврђује, то је основна компонента, она унутарња покретачка сила судбине овога народа и то је оно на чему се гради његова истинска будућност. Та крв мученичка, то је сјеме будућих покољења, правих истинских покољења, покољења за вечност створена, не црви који гамижу по земљи, који се множе, размножавају, него оних покољења која се опредељују за Царство Небеско, која знају да је земаљско за малена царство. Између та два опредељења се одвија историја овога народа и у суштини историја свих земаљских народа. Кад се Карађорђе борио за слободу, није се борио само за физичко ослобођење, јер оно је само по себи један дио истинске, праве слободе, већ за ту дубљу, егзистенцијалну слободу. За таквом слободом су чезнули двојица наших великих Богом посланих људи - Свети Петар Цетињски и вожд Карађорђе. Добро је да о томе чујемо, о томе разговарамо у времену када обиљежавамо 200 година од Карађорђевог устанка у Орашцу 1804. године. Хвала вам. Његово Високопреосвештенство, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брсдки и Скендеријски и Егзарх Свештенога Трона Пећкога, проф. др Амфилохије (Радовић) (Предавање одржано на Машинском факултету у Београду, 2004. године) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ваше Високопреосвештенство, господо професори, предавачи, студенти, ђаци и сви присутни: драго ми је да могу данас да вас поздравим у древном Цетињу. У овом граду у коме се у току пет стотина година много шта издогађало, а и данас се догађа; граду који је препун знамења; препун величине и препун распећа али и непрекидног васкрсавања. Овај град између осталог је, као што је познато, и град светога Петра Цетињскога, најзначајније личности Цетиња, Цетињског манастира у свој његовој историји; најзначајније личности Црне Горе, рекао бих - и једне од најзначајнијих личности наше српске историје уопште. У исто вријеме, вјерујем да нећу погријешити ако кажем да је свети Петар Цетињски био и једна од најзначајнијих, најзанимљивијих личности краја XVIII и прве половине XIX вијека у читавој Европи. Имам утисак да по много чему у тадашњој Европи свети Петар Цетињски нема премца. Међу свецима тога времена једини који се може такмичити са њим јесте свети Серафим Саровски чудотворац, једна од нај значајнијих личности новије руске историје. Свети Петар Цетињски је личност која је у себи објединила много дарова, као ријетко која личност у историји европских народа. Није случајно да је он упоређиван - и с правом - с Мојсијем, са Исусом Навином, те двије најзначајније личности древне јеврејске историје, а преко јеврејства и хришћанске и европске и свјетске историје. Свети Петар Цетињски је значајан и по томе што је био не само митрополит, него је био и етнарх Црне Горе. Управљао је судбином, и духовном и тјелесном, Црне Горе. Објединио је у себи подвижника и ратника, испосника и мудраца, пјесника и писца најзанимљивијих посланица у нашој књижевности. Једном рјечју, он је био свестрана личност. Ево у том граду, у његовом граду, данас смо се сабрали на овај празник светих равноапостолних словенских просветитеља Кирила и Методија, и то сабрали око ове животне теме, увијек савремене теме проблема и смисла рата, философије рата. Добро је да баш на овом мјесту, у овом граду, отворимо разговор о тој теми, и то управо почињући са личношћу светог Петра Цетињског. Стога мој кратки уводни прилог овом симпосију биће размишљање на тему светог Петра Цетињског и проблема рата. Свети Петар Цетињски је живио, да употребимо његове ријечи, у времену када је "сва Јевропа била мутна и крвава". Суочен са својим сопственим распецем, суочен са трагичним распећем свога малог народа, Црне Горе, своје митрополије, сукобљен са моћном Отоманском империјом, и у исто вријеме сукобљен са Наполеоном, човјеком који је у његово вријеме одређивао судбину Европе. И то ратом и мачем. Све што се догађало на овим просторима, и све што се догађало на ширим европским просторима, преламало се кроз личност светога Петра Цетињскога. Кад је већ ријеч о тој теми, о његовом односу према рату, могли би кратко да кажемо да је он као човјек, као поглавар Црне Горе, као митрополит, као личност свога времена водио три врсте рата. Први рат који је водио, то је унутарњи, његов лични рат и његова унутарња борба о којој његов синовац, кога је он - како сам каже - измолио у Бога, говори да је то рат који се води између душе и тијела ("у њ ратује душа са тијелом"), најтежи рат из кога је он несумњиво изашао као побједник. Та унутарња побједа над самим собом преко које је загосподарио собом, била је темељ свих осталих његових побједа. Други рат, то је рат са злом домаћијем, који га је пратио од кад је постао свјестан самога себе до посљедњег његовог издиханија. Довољно је прочитати макар његове посланице које је писао послије 1820., око тридесетих година већ када га је Бог призвао себи у своје наручје, па да се види на каквом трагичном распећу је био свети Петар Цетињски управо због тога зла домаћега, због онога што је остало познато као крвна освета, као сукоби међу братствима, међу племенима. Као крвави пир који је вођен на плану братоубилаштва у самој његовој митрополији, односно у Црној Гори. И трећа врста рата са којом се он суочио јесте, да употребимо опет његове ријечи, то је рат "против општега непријатеља вјере и закона и слободе и отечества нашега". Прво да се задржимо кратко на његовом унутарњем рату. То је рат са собом. Старозавјетно гледано, а он је био по много чему и старозавјетни човјек, то је био рат јаковљевски и са Богом. Иако у његовом писаном дјелу није остало свједочанства о томе, као што је остало свједочанства у списима његовог синовца Петра II Петровића Његоша, о његовом рвању са собом, баченим у овај свијет. Несумњиво да се и он рвао са својим смислом, са трагањем за својим смислом, да се рвао са самим Богом, као што се Јаков рвао, о чему нам говори Стари Завјет. Свети Петар је био изразито снажна, и по природи даровита личност. Он је као дијете ушао у Цетињски манастир, од дванаест година. Та његова унутарња борба и његово сазријевање несумљиво да чини једну битну компоненту његовог живота. Али је он био и човјек свога времена: свој унутарњи подвиг, своја унутарња распећа, своју унутарњу борбу, своју "невидљиву борбу", како би је назвао свети Никодим Светогорац, он једино ако је исповиједао своме духовнику, о чему немамо неког записа. Сигурно је, међутим, да је исповиједао живоме Богу. Кроз то унутарње његово распеће, он је несумњиво духовно сазријевао и израстао у једну изузетну личност, изузетно снажну личност: Личност која зрачи не само на своје савременике, него и на своје потомке. Из свега онога што знамо о њему, што нам је оставио као свједочанство о себи, он је сву своју енергију, и духовну и тјелесну, принио Богу и ближњима на дар. Он спада у оне људе који не живе за себе, који не брину о себи, који све што имају жртвују. И то не само један дио свога живота, него свеукупност свога живота. Та његова унутарња борба, тај рат који је он водио са собом, и који води сваки човјек, резултирао је управо у унутарњу сјајну побједу над самим собом, над својом тјелесношћу, на укроћивању свога духа, на смиривању пред великом тајном Христа Бога кога он веома често помиње у својим посланицама; на приношењу себе као миомирни дар Светој Тројици, Богу Јединоме, коме он приноси на дар и свој Законик и своју Стегу, почињући их управо са именом Оца и Сина и Духа Светога. Та његова унутарња борба и извојевана побједа сама по себи, неодвојива је од борбе "за добро и мир међу народом", како он сам каже. И сада прелазимо, укратко, на ту другу врсту рата коју он води читавог живота. То је рат управо за добро и мир међу народом, међу братствима и племенима. "Радим од родјења и свагда у добру и миру међу овом крајином", како сам каже. Довољно је прочитати његове посланице, без да улазимо шире у историјска збивања и догађања међу црногорским племенима, па да видимо какав је стравичан набој, набој зла, постојао у самој Црној Гори. Тај набој наравно, има својих разлога - историјских, психолошких, социолошких. Међутим, Свети Петар је био принуђен да се носи са тим набојем, и да тај набој покуша да укроти; да том енергијом горштака, који су му били дати, управља, да их васпитава, да их усмјери у здравом правцу. Та енергија која се често пројављивала као разорна, демонска, убилачка па и самоубилачка сила, утемељена на себичности, на незнању, да не кажемо и на примитивизму; проузрокована најчешће и сиромаштвом, које је пратило ове крајеве кроз сву историју, па тако и у вријеме Светога Петра, - добила је у Светом Петру свога укротитеља и преобразитеља. Свети Петар је морао са тим злом непрекидно да се носи, да се непрекидно бори. Оно што је за њега карактеристично, за ту врсту његовог ратовања, јесте да је он као ријетко ко у нашем народу, а вјерујем и као ријетко ко на европским просторима, успио да оствари циљ своје борбе противу зла у средини која му је била повјерена; да извојује побједу и то без оружја. У једном од писама које пише негдје пред само упокојење, каже за себе да "он нема другога оружја сем пера и језика". Он је од ријетких владара који је народ свој, непокорни, ратоборни - ратоборни не само према споља, него међусобно закрвљени - успијевао да умири и утишавао и исцјељивао ријечју и пером. Има један запис Симе Матавуља, гдје он описује сабране главаре црногорске и Светог Петра како им држи бесједу. Почињући бесједу снагом пророка, изобличавао је њихове недостатке, њихове мане, све дотле док је видио да су они том снажном његовом ријечју укроћени. А онда је, каже Матавуљ, као благо небеско сунце миловао их својом очинском ријечју и љубављу. И гледао сам, додаје, те неукротиве горштаке како снагом његове ријечи постају као јагањци и приступају смјерно и смирено да цјеливају његову митрополитску руку и да приме од њега благослов. У том запису Сима Матавуљ нам је дао управо кратак приказ дјела и непрекидне борбе Светога Петра са крстом и са ријечју, с пером и присуством, са благословом и са проклетством - борбе противу зла у своме народу. И борбе за његово духовно ослобођење и његово духовно укрепљење. Треба прочитати његове посланице па видјети колико је било те мржње у народу, како је лако било дићи руку на ближњега, како је било лако Црногорцима убити један другога: Крве се Бајице и Доњокрајци, Цеклињани и Ријечани, Његуши и Црмничани, Морачани међу собом, братство са братством... Није било лако тај и такав рат ратовати. Он га је ратовао и водио на истински пророчки начин. Само древни јеврејски пророци су слични у том погледу светом Петру Цетињском. Кажем, нема у новијем времену личности сличније Светом Петру која је на такав начин покушавала и успијевала да се носи са злом у људима око себе, и да то зло без убијања, без тамница, без батина, снагом своје духовности, своје ријеци, искорјењује, да исцјељује народ и да му враћа благообразност и богообразност на коју га је Бог призвао. Свети Петар Цетињски је познат и по ратовима које је водио и са спољашњим непријатељима. То је трећа тема које би се морали дотаћи, када говоримо о његовом односу према рату. Познате су оне чувене двије битке, ево управо ове године сјећамо се њихове двјестагодишњице, на Мартинићима и на Крусима, у јулу и септембру мјесецу 1796., које је он сјајно извојевао. Поред те двије велике битке, Свети Петар је познат и по томе што је ратовао са моћном Наполеоновом војском у Приморју. Његова војска је допирала онда и до Дубровника. Као што је познато, он се заносио великом идејом стварања, обнављања, славеносербског царства, које би обухватало читаву Далмацију, наравно древну Зету и остале просторе који су везани за њих. Изненадјујуће је, поготово за наше вријеме, да један митрополит типа светог Петра Цетињског, један човјек са таквом духовношћу, са таквим духовним подвижницким настројењем (он је заиста био велики подвижник у свом личном животу, испосник, који је грабио сваку прилику да се повуче у молитвену тишину у своју камену ћелију гдје је сам са Богом разговарао), може бити и тако изврстан ратник и стратег. Откуда њему таква снага, витешка вјештина, и спремност да као ратник овога свијета потегне и сабљу, да узјаше коња. Да крене пред својим Црногорцима, да им одржи слово гдје их позива у борбу против непријатеља; и да он сам учествује у тој борби! Та чињеница не само што нам указује на сложеност личности светог Петра Цетињског, него нам управо указује на сложеност историјског нашег постојања у овом свијету; указује нам и на реалност рата као нечега што је немогуће избјећи. Било коме, без обзира на коме мјесту и положају се човјек налазио. Да ли је стари философ у праву, када је говорио да је "рат отац свих ствари"? Не бих у ту тему улазио, али је једно чињеница: рат је нешто што је својствено људском бићу откад човјек постоји овдје на земљи. Непрекидна борба, "борба непрестана" одвија се кроз сву људску историју - сукобљавање човјека са природом око њега, вођење рата са самим собом, сукобљавање његово са другим човјеком, другим људима око себе, то је нешто што припада људској историји у свим епохама, и нешто што припада, мањевише, сваком људском бићу. Како и чиме објаснити ту историјску чињеницу? Није лако на то дати одговора. Једно је јасно: у самој људској природи постоји несавршенство. Оно само собом изазива потребу за човјековим подвигом и сукобљавањем, све у циљу да би човјек превазишао у себи и око себе то што је несавршено, и да би на тај начин досегао до нечега што је савршеније у њему самоме. То несавршенство - оно је присутно у реалности људског историјског живота. Но, с друге стране, чињеница је и то да је историја сва у знаку борбе између свјетлости и таме, између Бога и Сатане, између зла и добра. У једном таквом знаку, тј. начину таквог поимања историје, можемо схватити и улогу и мјесто светога Петра Цетињскога. Васпитан, научен, обасјан истином Јеванђеља, он је сав био испуњен жеђу за добром. Као личност, он је сав био испуњен борбом за остварење добра у народу који му је био повјерен. Он је сав био испуњен жеђу за тријумфом добра и слободе и шире од његовог народа, у свијету. Како оправдати богословски и философски чињеницу да један епископ постаје ратник? То је нешто са чим се непрекидно суочавамо кроз историју, са недоумицом: да ли је то прихватљиво и да ли је то сагласно са Јевандјељем? Гледано новозавјетно, гледано кроз призму Христовог распећа и Његовог односа према ножу, тешко би било оправдати ратнички поступак светога Петра Цетињскога. И не само светог Петра Цетињског него и бројних других таквих епископа и хришћана кроз вјекове, који су се слично њему лаћали мача бранећи добро од зла, слободу од ропства. Ви се сјећате случаја пред Христово распеће, када је апостол Петар извадио нож и одсјекао ухо оном слуги Малху који је напао на Христа, и када је Христос рекао Петру: "Врати нож у ножнице, јер ко се ножа маши, од ножа ће и погинути". Ако би под том призмом посматрали понашање светог Петра Цетињског, онда Свети Петар тешко може да буде смјештен међу новозавјетне људе. Ако би мене питали, какво да дам објашњење хришћанске историје и историје хришћанских народа уопште, која је у знаку непрекидног ратовања, рекао бих да можда у правом смислу хришћанство још није ни почело да се остварује у људској историји; да се Нови Завјет тек негдје назире; да се он можда остварио само у појединцима који су се у потпуности уподобили са Христовом личношћу и са његовим голготским прихватањем распећа, и благосиљањем са распећа оних који су их клели и који су их распињали. Такав један чин, и такав отпор добра против зла је нешто што, има се утисак, не припада историјском човјеку. То је нешто што као стварност припада метаисторији, али као најдубља чежња и историјска потреба људска. Хришћанска историја, а у њу спада историја Светога Петра, а преко њега историја Црне Горе и српског народа уопште до наших дана, је мањевише повратак у Стари Завјет. Зато није случајно да се Свети Петар упоредјује са Мојсијем и са Исусом Навином. Можда историја још није ни почела да живи Новим Завјетом? Све дотле докле човјек буде приморан да се лаћа оружја, што значи да се брани од зла злом, или како би то формулисао синовац Светога Петра: "зло чинити од зла се бранећи, ту гријеха нема никаквога", људи су ближи Старом него ли Новом Завјету. То није новозавјетно начело, то је очевидно старозавјетно начело, али које је толико присутно и реално у животу да је неодвојиво и од хришћанске историје. Из дјела Светога Петра је очевидно да је и он ратник, да је прихватио рат као нужност, као неопходност да би се њиме одбранило име, светиња и отечество. Да би се њиме одбранила породица, да би се њиме одбранила "вјера", како сам каже, "и закон". Он не ратује зато што му се ратује: он ратује да би сачувао нешто без чега би човјек престао да буде човјек. Зато и када ратује, он ратује на витешки начин. Тако, на примјер, он поручује Махмуд-паши Бушатлији: "Ако је правда на твојој страни, да Бог да прво зрно које пукло мене погодило. Ако је, међутим, правда на нашој страни, онда нека Бог пресуди међу нама." Ратујући и борећи се, он се на Бога и Божију правду ослања. Он не тражи своју побједу, он тражи да побједи Бог и Његова правда: "у имену Божијем је суд и правда". Име Божије, оно је коначно судија међу људима. Он се непрекидно труди - пишући пашама и везирима, и оним херцеговачким, и босанским, и скадарским, пишући Наполеоновим генералима, и са њима се сусрећући - да се избјегне свако крвопролиће, сваки сукоб. И максимално се при томе понижава и смирава. Али, кад види да нема другог излаза, онда он призива Бога у помоћ, онда он призива и своје Црногорце, да бране своја огњишта, свој закон и своју вјеру. Онда он помаже ослободилачке покрете, као што је помагао Карађорђев устанак, и радовао му се. Као што је са великом радошћу говорио и писао о почетку устанка у Грчкој, почетком XIX вијека. Има једна дивна његова посланица и у том погледу. Дакле, свети Петар Цетињски рат прихвата као нужност, као неминовност. Притом, опет подвлачим, он не ратује себе ради, свога самољубља ради, него је од оних који је спреман да жртвује себе за ближње своје, и за њихово добро, за одбрану онога што је најсветије за сваког човјека. Е тако, у том контексту требало би посматрати његову личност, у контексту тог тројног његовог ратовања: са собом самим, ратовања за побједу добра, мира, слоге међу онима који су му повјерени, и у исто вријеме за побједу мира и слоге и са другима, колико је то до њега. Али, ако је то немогуће постићи пером и ријечју, онда се Свети Петар прихвата и тог, тако да кажемо старозавјетног, свељудског оружја, прихвата се рата, не би ли тим путем помогао тријумфу добра, истине и истинске слободе у народу и међу народима. Ето толико са моје стране као уводна размишљања о личности Светога Петра, и о његовом односу према рату. Хвала вам. Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брдски и Скендеријски и Егзарх Свештенога Трона Пећскога, Г. Амфилохије (Радовић) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У смирај дана када 22. октобра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и друго издање емисије "Живе речи". Специјални гост био је протопрезвитер Слободан Лукић, парох црмнички. Са драгим гостом из Митрополије црногорско-приморске разговарао је катихета Бранислав Илић. Према већ устаљеном обичају емисија је почела молитвом Светом Петру, првом Митрополиту и чудотворцу цетињском, светитељу из рода нашега коме смо посветили овонедељно издање наше емисије. У оквиру првог дела емисије прота Слободан је предочио важне детаље из богатог и чудесног житија светитеља чији је васколики живот био у служби Богу и своме роду. Према сведочанству оца Слободана Лукића Свети Петар Цетињски је горео и сагорео за својим народом, јер су све тешкоће народне биле и његове тешкоће, али и свака радост и успех били су повод да се светитељ Божји радује и усрдније благодари Богу на свему и за све. Говорећи о светитељству и поштовању које Црква богослужбено и својим животом исказује светитељима, парох црмнички је нагласио да светитељи нису неки Богом изабрани и посебни људи, већ људи хришћани као и ми, они који су призвани да оправдају призвање на које их је Господ призвао. Садржај ове емисије дао нам је повода да говоримо и о значају светих моштију, као и о правилном приступању моштима. Благодатна сила Христова прониче, облагодаћује све састојке човекове личности и сву личност као целину. Непрекидним еванђелским подвизима Светитељи постепено испуњују себе Духом Светим, тако да и света тела њихова, по речи светог Апостола, постају храмови Светога Духа. И поштујући побожно свете мошти светитељске, Црква поштује храмове Светога Духа, храмове Бог живога, у којима Бог благодаћу живи и после телесне смрти Светитеља, и по премудром благовољењу Свом чини чудеса из њих и кроз њих. И та чудеса, која бивају од светих моштију, посведочавају да је побожно поштовање њихово од стране људи угодно Богу, истакао је протопрезвитер Слободан Лукић. Будући да је тема поштовања светитеља неодвојива од прослављања крсних слава, отац Слободан је поделио са нама пастирско искуство и указао на важне детаље правилног прослављања крсне славе. Леп и благословен обичај прослављања крсне славе није ништа друго, до наставак Литургије, јер све што у Цркви чинимо на славу Божју и на корист ближњима и себи самима, чинимо као наставак литургијске радости, поучио је отац Слободан. Емисија је закључена дивном и надахнутом пастирском поуком свештеника који својим животом сведочи сваку изговорену реч подсећајући на тај начин све нас да су хришћану људи који ходају овом земљом, али се васцелим својим бићем држе неба. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Митрополит запорошки Украјинске православне цркве г. Лука, који борави у посјети Митрополији црногорско-приморској, данас је посјетио Цетињски манастир, гдје се поклонио Светој десници Светог Јована Крститеља, честици Часног крста Господњег и моштима Светог Петра Цетињског Чудотворца. Високог госта дочекао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са братијом Цетињског манастира. Владика Лука претходно је посјетио манастир Острог, а јутрос је, заједно с Митрополитом Амфилохијем служио Литургију у остошком скиту Јован до. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископ далматински г. Никодим јутрос је посјетио Цетињски манастир и поклонио се руци Светог Јована Крститеља, Светом Петру Цетињском и честици Часног Крста Господњега. Поздрављајући госта, Ахиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је рекао да су сви његови претходници долазили на Цетиње. “А имали смо и митрополите из Далмације. Добродошао си овдје и донио крст распете Епархије далматинске да и нама мало помогнеш у ношењу овдашњег крста. Увијек си добродошао и нека Господ благослови твоје путеве”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика Никодим је рекао да му је велика радост што је на Цетињу. “Осјетио сам поптребу да вас видим, због страдања које имате сада, у ово наше, савремено доба када се то не би требало дешавати, с обзиром на људска права и све тековине савременога света. Али ми смо у овим штурим крајевима пуним камена увек били страдална Црква.И Црква може да буде највише, и да покаже то што јесте, управо када је страдање и када се налази на крсту и распећу”, рекао је Епископ далматински. Додао је да Црква тада највише даје допринос спасењу овога свијета и свију нас. “Из тог разлога сам и хтео да дођем да вас видим. А као што и сами рекосте, сви моји претходници били су везани за ове крајеве. И ова Митрополија и њен свештени трон су на разне начине помагали и оне тамо у Далмацији”, рекао је између осталог Владика далматински г. Никодим. Ово је прва посјета Преосвећеног Владике Никодима Цетињском манастиру, од његове хоротоније у чин Епископа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

“Васкрсење Христово је темељ и основа свеукупног људског живота и призив свој васиони и свим створењима на преображај и васкрсење. Смисао васионе, смисао људскога рода, рађања и умирања, открива се и дарује кроз смрт и голготу Христа Бога нашега, али и кроз Његово васкрсење а свједок тога је управо Свети отац Василије и сви они који вјерују у Христа Бога”, поручио је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у литургијској васкршњој бесједи у манастиру Острог. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије на празник Васкрсења Христовог служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу, којој због епидемије ковида-19 нису присуствовали вјерници. Васкршњу литургију поред ћивота Светог Василија Острошког директно је преносио Острог ТВ студио на Јутјуб каналу, као и Портал Митрополије. Сигнал су преузимале и директно преносиле телевизије А1 и Нови ТВ, док је и овог пута, и поред захтјева Митрополије, изостао пренос Литургије на Јавном сервису (РТЦГ). У току Свете службе Божије, Васкршњу поруку Митрополита Амфилохија је прочитао протосинђел Сергије (Рекић), намјесник острошке светиње. Након Светог причешћа, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је освештао васкршња јаја. Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија изговорена поред ћивота Светог Василија Острошког на Васкрс 2020. љета Господњег: “Поклањамо се Христовом тродневном Васкрсењу, цјеливајући Тијело Његово и Крв Његову на овој Светој служби Божијој, Њиме се причешћујући и цјеливајући мошти овдје свеца Божијега и угодника Христовога са Њим сараспетог и са Њим васкрслога, Светога оца нашега Василија Острошкога, живога свједока Христа Васкрслога. Свеци Божији су се распели са Христом и са Њим вјечно живе и дарови које они имају су дарови које им је Бог подарио и свједок тога је Свети Василије Острошки. Није он људском силом, нити балсамовањем, нити људском мудрошћу, сачувао себе и своје свете мошти, него управо силом Христа васкрслог којим је живио, којим је дисао, коме се молио, коме је жртвовао свој живот овдје у овој острошкој пустињи, острошкој светињи. И зато је Господ благословио све нас и Собом а посебно Његовим живим свједоком Светим Василијем, чије мошти ми данас овдје цјеливамо. Диван и чудесан Божији дар ова острошка светиња и за нас који смо данас овдје а исто толико и за оне који нијесу могли због ове савремене несреће које је притисла род људски бити данас заједно са нама на овој Светој служби. Али Света служба који смо служили овдје код ћивота Светог Василија, она се приноси “за све и за сва”. Она се дарује свима, за сву васељену, за читав свијет, за једну Свету саборну и апостолску цркву широм васељене, за све оне који су крштени у име Оца и Сина и Духа Светога приносе се ови Свети дарови. А у исто вријеме приноси се нарочито за поклонике који су долазили и клањали се у овој светињи, овдје Богу себе приносили, служили, причешћивали се Тијела и Крви Христове, као и за оне који данас нијесу могли овдје бити због оправданих разлога. Благослов Божји, благослов ове светиње Тијела и Крви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа и моштију Светог Василија је са њима овдје гдје се налазе у молитви. Нека своје домове и своја срца претворе у олтаре Божије! На то смо сви призвани овом светињом острошком, прије свега и изнад свега јер васкрсење Христово није просто обичај некакав овоземаљски и људски, него је васкрсење Христово темељ и основа свеукупног људског живота, темељ и основа васионе, призив свој васиони, свим створењима на преображај, на васкрсење и на вјечни живот. Свједок тога је управо и наш Свети отац Василије и сви они који вјерују у Христа Бога, вјерујући тиме у вјечни живот, вјечно људско достојанство. То је једина вјера која је разумна, спасоносна, која је темељ свега. Има и ова друга вјера која одриче Бога и која одриче светиње Божије, која одриче Тијело и Крв Господњу – Свето причешће одриче. То је друга вјера, то је лажна вјера, то је безбожна вјера, то је вјера којом се губи смисао и црва и мрава и Звијезде и Сунца и Мјесеца и васионе, и којом се губи смисао свеукупног људскога рода од почетка до данас, до краја свијета и вијека. Тај смисао васионе, тај смисао човјека, тај смисао Земље и Неба, смисао људскога рода, смисао рађања и смисао умирања, он се открива и дарује кроз ово умирање, кроз смрт и голготу Христа Бога нашега, али и кроз Његово васкрсење. Његовим васкрсењем свијет добија тај квасац вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота. Ево живога сведока тога вјечнога и бесмртнога живота који нас позива на ту вјеру, ослобађајући нас од обмана и од лажи и од заблуда земаљских, приводећи нас кроз распеће и своје, али и кроз своје васкрсење Христу распетоме и васкрслом. И Свети Василије Острошки је разапет био и распеће Његово је овдје и прикивање у ову острошку стијену и кроз то распеће заједно са Христом, он је задобио и силу васкрсења, сачуване његове свете мошти којима се и ми данас исцјелујемо и радујемо и преко њих свједочећи живога Господа васкрслога из мртвих – Христа Бога нашега коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Христос Воскрсе! Ваистину Воскрсе!” Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и викарни Епископ диоклијски г. Методије служили су јутрос у Цетињском манастиру прву великопосну Литургију пређеосвећених дарова. Саслуживало и ме је цетињско свештенство и свештеномонаштво, уз молитвено учешће вјерника са Цетиња. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије посјетио је данас Цетињски манастир и поклонио се десниц Светог Јована Крститеља, честици Часнога крста Господњега и Светом Петру Цетињском Чудотворцу. Након свечане доксологије, Митрополит Амфилохије је казао да га много радује што је Блажењејши Митрополит Онуфрије дошао у Цетињски манастир. “Није први Митрополит кијевски који је овдје дошао – 1925. године, када је било освећење цркве Светога Петра Цетињскога на Ловћену, задужбине Петра Другог Ловћенског Тајновидца, са нашим тадашњим Митрополитом Гаврилом Дожићем и Патријархом и са краљем ондашње Југославије Александром, био је и Митрополит Антоније Храповицки”, подсјетио је Владика Амфилохије. Рекао је да је посебан благослов да сада поново имамо Митрополита кијевског и све Украјине, Кијева Светога Владимира, који је духовно средиште не само данашњег украјинског народа него свих сјеверних словенских народа, а и наше духовно средиште. “У Кијево-печерској лаври је замонашен Цетињанин Свети Симеон Дајбабски. Тамо се научио духовном животу и послије се прославио као велики духовник у нашој Цркви и сада канонизован од наше помјесне Цркве”, казао је Владика. Поздрављајући Блажењејшег Митрополита Онуфрија, он је подсјетио да се у цетињском манастиру налазе велике светиње. Подсјетио је такође на историјски вход деснице Светог Јована Крститеља, честице Часног крста Господњега и иконе Богородице Филеримос до Цетињског манастира. Митрополит Амфилохије је Митрополиту Онуфрију, поводом његове посјете, додијелио Злазни лик Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца “за исповједничко свједочење јединства православља на Трону кијевских мирополита”. Такође је драгом госту подарио копију иконе Богородице Филеримос. Копију ове иконе добили су на дар и архијереји из пратње Митрополита Онуфрија: Митрополити вижгородски и чернобиљски Павел, бориспољски и броварски Антоније, нежински и прилукски Климент, као и Епископ баришевски Виктор. Митрополит Амфилохије је подарио крстове архимандритима Лавру и Марку, коју су такође у пратњи Блажењејшег г. Онуфрија. Заблогодаривши своме домаћину, Његово Блаженство Митрополит Кијева и све Украјине господин Онуфрије је уваженом Високопреосвећеном владици Амфилохију уручио на дар патерице, истичући да су ових дана током боравка у Црној Гори свједоци хришћанске љубави и да се прикључују духовном животу свете Митрополије црногорско-приморске: “Желимо да Вам принесемо наш скромни дар, патерице, који симболизује духовну силу коју Бог даје архијереју, са жељом да Вас Господ напуни њеним обиљем. Чувајте је у вашем смиреном срцу и души. Ми желимо да Вам Господ још дода своје милости и да умножи благодат с којом Ви достојно савршавате ваше архијерејско служење и да Вам Господ да да побиједите сва искушења са којима се данас сусреће ваша света Митрополија и сва пуноћа Српске православне цркве”, рекао је Митрополит Онуфрије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Петар II Петровић Његош – српски православни владика црногорски и брдски и поглавар (старе) Црне Горе и Брда од 1830. до 1851. године. Један је од највећих српских пјесника и филозофа. Рођен је у селу Његуши, близу Цетиња, образовао се у неколико манастира у Црној Гори и постао је духовни и свјетовни вођа Црне Горе након смрти свог стрица Петра I. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте. Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом. Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-дјело српске и јужнословенске књижевности. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. Сахрањен је у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом свјетском рату. Његови остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замењена Мештровићевим маузолејом. Петар II Петровић Његош је на нивоу Митрополије Црногорско-приморске канонизован, и уведн у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог Митрополита Петра Други Ловћенског Тајновидца као светитеља. Извор: Радио Светигора

Правда Божија је она која упућује људску судбину и људску историју, иако се нама много пута чини да се догађа обратно. Господине декане, часна господо и браћо, имали смо у својој историји много значајних личности које су оставиле великог трага и на своје савременике, а и на потомке. По моме мишљењу, у новијој нашој историји, у последњих 200-250 година, међу значајним личностима које су обиљежиле ова два вијека, личност Светога Петра Цетињског и личност Карађорђа су без премца. Велики је дар Божији и знамење да је на челу устанка, на челу ослободилачког покрета с краја 18. и с почетка 19. вијека био један не просто велики човјек, војсковођа, него је био један светитељ - Свети Петар Цетињски. Није то нешто ново у нашој српској историји. Свима нам је знано да су творàц средњовијековне српске државе, као и оснивач средњовјековне помесне Српске Цркве, били два светитеља. То је јединствени случај у Европи, у животу европских народа, да и творац државе и творац Цркве буду светитељи. У исто вријеме да то буду отац и син. Отац који, како каже један светогорски записивач, рађа тјелесно свога сина и син који рађа духовно свога оца, постајући отац своме оцу и у исто вријеме постајући духовни отац једног читавог народа. Та чињеница је од огромног значаја за сву нашу историју, па ево и оно што се догађало у нашој новијој историји, како је називамо, нововјековној, није ништа друго него је наставак тог живог предања и опредељења првих људи у једном народу, а преко њих и опредељења самога народа. Ми обиљежавамо ове године 200 година устанка Карађорђевог и уобичајено је да кажемо да је устанак почео управо 1804. године, за Сретење у Орашцу. Има у томе несумњиво истине. Међутим, ја ћу бити слободан да кажем да није зачетник устанка српског Карађорђе; зачетник српског устанка, тог новог двига у бићу српског народа је Свети Петар Цетињски. Да ли је у самом почетку Карађорђе знао и колико је знао о Светом Петру Цетињском, не бих сад могао да то кажем, о томе ће вам више рећи историчари, међутим, једно је сигурно: да су двије битке које су се одиграле 1796. године, на чијем челу је био митрополит Црне Горе и Брда Петар Први Петровић Његош, да су те двије битке одјекнуле не само у српским земљама, у српском народу, не само на Балкану, него су одјекнуле широм Европе. Прва битка била је битка на Мартинићима, јула мјесеца 1796. године, гдје је рањен и Махмут паша Бушатлија и Свети Петар Цетињски. Друга битка, на Крусима, у септембру мјесецу, гдје је против сваке историјске логике и војне стратегије једна мала шака ненаоружаних Црногораца (рачуна се да их је било 3-4000) успјела да до ногу потуче турске војнике којих је, по ондашњим записима, било око 30000. Да ли је баш тај број тачан или није, то већ остаје на историчарима да решавају; међутим, да је турска војска била много моћнија, и бројчано и по наоружању и по обуци, од ратника Светог Петра Цетињског, у то никакве сумње нема. Није при томе битно то што је ратовао Свети Петар и што је он побједио, битан је његов однос према рату и његов однос према свом непријатељу. И ту се показује да се ради не само о једном војном стратегу, господару једне мале земље, него да се ради управо о једном човјеку који је истински хришћанин у тим трагичним околностима, а рат је увијек трагичан, ирационалан, нешто што је против, тако да кажем, саме природе људске, против саме суштине Јеванђеља као таквог. Дакле, његов однос према непријатељима је однос једног витеза, човјека који је показао, заједно са својим ратницима, не само јунаштво и витештво бранећи себе од непријатеља, као што би рекао Марко Миљанов, него је показао и чојство, а то јесте суштина Јеванђеља, суштина Новог Завјета. Чојство, којим се брани други од себе. Ту се догодила синтеза између јунаштва, витештва и чојства у личности и понашању Светога Петра и у његовом односу према непријатељу несумњиво да је то управо оно што је и дало њему могућност да буде побједник и што је допринијело да Бог благослови његов подвиг, и подвиг његових витезова. Моли, наиме, Свети Петар Махмут пашу послије битке на Мартинићима, да се прође његове сиротиње - Кад си ишао да ратујеш, каже он њему, против босанског везира, ја сам те пуштио с миром да прођеш, немој сада кретати против нас, боље да живимо у миру и љубави. Не слуша Махмут паша, спрема своју војску коју обучавају француски официри (отприлике догађа се нешто што се догађало и у наша времена, када су шиптарске терористе на Косову обучавали амерички официри). Поново поручује Свети Петар и каже му: Махмуте, ако је правда на твојој страни, дабогда прво зрно које пукло мене погодило. Али ако је правда на нашој страни, на мојој страни, не каже - дабогда ти погинуо, него каже - онда нека Бог међу нама пресуди. И заиста је Бог пресудио. Постојали су записи, а и данас се то чува у народном памћењу (срео сам једног памтишу који је потпуно глув, али који тако памти битку на Крусима из 1796. године као да је био на сваком мјесту где се шта догађало, памтећи мјеста, памтећи имена, памтећи догађаје, све оно што се догађало) да су војници, да их назовемо војници - нису то били војници, то су били сељаци позвани да бране своју светињу, своја огњишта, гдје год су они били видјели су испред себе Светог Петра на бијелом коњу, како их храбри. Прије тога, отприлике као оно што се догађало за вријеме великомученика Косовског Лазара на вечери, Свети Петар је распоредио то мало војске што је имао (био је у Дражевини, то је једно село гдје и данас постоји црква гдје је он причестио своју војску, као што је у Самодрежи цар Лазо своју војску причестио), распоредио је војску и онда је уморан, забринут шта ће бити, Бога молећи, по молби ту присутних прилегао на кревет. Какав је то могао бити кревет у то вријеме можете само да замислите, у сељачкој уџерици каква је била у Дражевини! Но, кревет се сруши. А Свети Петар, уставши, гњеван, рече: „Онај који ми је ово припремио, да Бог да живијем огњем изгорио.“ А ујутру, главари виде нема Светог Петра. Многи су помислили да се владика уплашио и да је отишао; кад они погледају тамо иза неког камена клечи владика на кољенима, дигао руке ка небу и каже: ''Господе, ја урадих што је у мојим рукама, сад све што се даље догађа, то је у Твојим рукама''. И да не дуљимо причу, 3000 глава, вријеме је тако било, донијели су пред ноге Светога Петра, пред цркву у Крусима и дан данас постоји камен на коме је Петар сједио. Шта је људска судбина и каква је земаљска сила и земаљска моћ? Махмут паша, од кога се Стамбол тресао, јер он је хтио да ствара своју државу на просторима данашње Албаније, Црне Горе, па све до Босне и до Сарајева, султани су слали војску на њега, нису му могли ништа учинити, а ето како је Бог удесио да мала група Црногораца побједи и да се ту покаже да бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака, и с друге стране да је побједа не у онима који имају моћ земаљску, него коначна побједа припада онима који су са Богом и са Правдом Божјом. Правда Божија је она која упућује људску судбину и људску историју, иако се нама много пута чини да се догађа обратно. Донијели су пред Светог Петра и Махмутову главу, док су му Црногорци тијело огњем сагорели. Тако се испунило проклетство Светога Петра. Тај догађај је одјекнуо широм Балкана. Свети Петар је стекао велики углед у свим српским крајевима онога времена, задахнуо је Српство дахом витештва, слободе, а нарочито херцеговачка племена. Остало је записано оно што је битно истаћи: жеља Светог Петра Цетињског о обнови Славеносербскога царства. Чак је и Наполеонов план био за обнављање царства, гдје би Свети Петар, митрополит црногорски, био патријархом у том Славеносербском царству. Његов програм о томе је постојао, дакле, прије 1804. године, као што је и прије Законика проте Матије Ненадовића из 1811. године, Свети Петар већ 1796. године написао своју Стегу, да би објединио разједињена, посвађана црногорска племена. То је својство Срба одувјек било, а и данас је то својство остало, да смо горди и не можемо једни са другима, да немамо слоге међу собом. Дакле, Свети Петар Цетињски је личност која је као господар Црне Горе, као витез, народни вођа, по много чему раван Мојсију старозаветном. Има много сличности између Светог Петра Цетињског и Мојсија, Исуса Навина и оних древних судија који се помињу у Старом завјету. И времена су била старозавјетна, али он је успио да споји у себи и тај дух старозавјетни, а у исто вријеме и да носи у себи новозавјетни етос. Тај покрет на чијем челу је био Свети Петар Цетињски је родио духовно вожда Карађорђа из 1804. године. Свети Петар, у духовном смислу, ишао је још дубље, обједињујући у себи духовну димензију као монах, као епископ, као подвижник, са том димензијом господара - човјека који се брине о елементарним људским потребама, о слободи. Али Карађорђе и његов етос од самог почетка, његов однос и према слободи, према народу, његов однос према Богу је истовјетан са односом Светог Петра Цетињског. Зна се да је Карађорђе био човјек дубоке вјере. Зна се да је прије покретања устанка походио и манастир Студеницу и узео благослов од Светога краља Стефана Првовјенчанога. Није ишао безглаво у рат као што се то догодило у ово новије вријеме. Говорио је покојни владика Данило (Крстић): “За вријеме Карађорђа ишли смо у рат са крстом часним, а у наше вријеме смо ишли у рат са таргетом”. Таргет и крст - то су два симбола који немају ничега заједничког међу собом. Карађорђе је био човјек изворни, из народа. Тражио је од ондашњих главара који су покренули устанак: “Немојте мене, ја сам пријек, нађите неког другог, нисам ја за то”. На њихово инсистирање прихватио се тога, као што и Свети Петар није био по некаквој својој идеји и замисли то што је био, него управо по призиву Божјем и по призиву народа Божјег, по призиву Цркве Божије. Да та сличност између једног и другог постоји, да је она реална, то сведочи и брзо успостављање односа између Светог Петра Цетињског и Карађорђа. Нико није толико био срећан на глас о устанку у Србији колико је то био Свети Петар Цетињски. Као што је био пресрећан када је чуо да је покренут устанак на Пелопонезу. Има једно потресно писмо Светог Петра, где он са радошћу подсећа и своје Црногорце - ево нисмо сами, ево и наша браћа православна Грци су кренули да се боре за слободу, као што је кренуо и у Србији вожд Карађорђе. Велика преписка постоји између Светог Петра Цетињског и вожда Карађорђа. Познато је да је 1809. године вожд Карађорђе кренуо, јер је циљ његов и стратегија била, да се споји са војском Светога Петра Цетињског. Доспио је до Сјенице. Свети Петар Цетињски у исто вријеме је послао као претходницу изабране своје главаре: Јована Шибалију са Дурмитора, Мину Радулова Радовића из Мораче, прваке Васојевићке који су такође кренули у сусрет устаницима, неколико стотина их је било добровољаца који су се сусрели са Карађорђем код Сјенице. Ја се радујем што је међу њима био тај мој предак Мина Радулов Радовић. Остало је записано да се он побратимио са Карађорђем и да је пришао Карађорђу и хтио да га пољуби у руку а да је Карађорђе рекао: “Војводо не, ти си први почео”. Јер је овај 1798. године, у 17 година, посјекао Асанбега Мекића, чувеног колашинског зулумћара, донио главу Светом Петру на Цетиње и зато добио војводску титулу, и морао да побјегне из Мораче у Горњу Морачу гдје и данас постоји Војводина кула. Дакле, тај састанак је од огромног значаја, показује дух Светога Петра Цетињског, на основе тог ослободилачког свеобухватног покрета који је започео ево поменули смо гдје, а распалио се као огањ устанком Карађорђевим 1804. године. Али, на жалост, тај сусрет је морао да буде прекинут јер су Турци од Ниша кренули и почели да освајају већ ослобођене крајеве и Карађорђе је морао да се врати, а један број његових ратника је ту зиму презимио у Црној Гори, у Морачи. И до данас памте те Србијанце који су били у Морачи као Шијаке. Презимили су ту и припремали се за пролеће. Свети Петар је непрекидно пратио шта се догађа у Србији и радио што је било у његовим рукама да помогне вожда Карађорђа. И не само што је радио, него је и благодарећи њему, благодарећи тој његовој великој љубави и поштовању према вожду Карађорђу васпитао и свог синовца Петра Другога Петровића Његоша у том истом расположењу и духу, тако да је Петар Други Петровић Његош надахнут примјером и ријечју свога стрица као нико у нашем народу и нашој историји у нашој књижевности вазнио у небеса личност вожда Карађорђа посветивши му на првом месту Посвету праху оца Србије, посветивши њему Горски вијенац, опјевавши и сабљу његову коју је купио од своје сиротиње нашавши је негде у Бечу, па је ту сабљу послије поклонио Александру Првом Карађорђевићу написавши и стихове о тој сабљи, не само поклонио му сабљу, него у исто вријеме прогласио Александра Првог Карађорђевића за војводу, као онога чији је род из његовог краја, од његовог рода, јер је по предању Карађорђе из Васојевића, односно боравили су његови у Васојевићима па прешли одатле касније у Тополу. Обично се каже да је Његошев учитељ био Сима Милутиновић Сарајлија. Сигурно је и он утицао, међутим, његов учитељ, његов не само стриц, него и његов духовни отац који га је родио, који га је препородио, који га је учинио великим нашим пророком, мудрацем, пјесником, философом, богословом, то је управо његов стриц Свети Петар Цетињски. Он је зато био дубоко везан за Светог Петра Цетињског и није чудо да је његов први чин после рукоположења за митрополита, већ 1834. године било уврштење Светог Петра међу светитеље иако се против тога бунио карловачки митрополит Стратимировић. Ипак је млади, али чистога срца и душе Петар Други био у праву, и историја је то потврдила. У исто време он је подигао и ону прву црквицу на Ловћену, своме стрицу, а из те огромне љубави и поштовања према њему тражио је да буде сахрањен у тој црквици. Нажалост, та црква је срушена и тамо је сад фараонско чудовиште. Свети Петар је био дубоко потресен када је Карађорђе убијен у Радовањском Лугу 1817. године. То је била дубока рана о којој он пише у својим писмима и ту рану је пренио и на свога синовца тако да он у Горском вијенцу нигде не помиње Милоша Обреновића, новог господара Србије, зачетника Другог српског устанка. Никада Петар Други Петровић Његош, као ни Петар Први није, да кажемо, опростио Милошу Обреновићу то убиство вожда Карађорђа у Радовањском Лугу. Хоћу само да вам скренем пажњу на једну чињеницу: и један и други су носиоци и свједоци Косовског завјета. Косовски завјет, по својој природи, по свом садржају није ништа друго него је у бићу, у судбини српског народа оваплоћен Нови Завјет, Завјет Онога који је живот свој жртвовао за спасење свих. У темељима свијета, у темељима Цркве, у темељима хришћанства јесте глава Христа мученика, онога који потврђује својим чином да нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближњег свога. То је суштина Јеванђеља, то је суштина Новога завјета. Великомученик косовски Лазар ништа друго није урадио него је покушао да сљедује пример Учитеља свога Христа Бога. Ја обично кажем да наша историја почива, утемељена је на три главе: прва глава, то је глава Светог Јована Владимира, Зетскога владара мученика, дивна, чудесна глава на правди Бога посечена, уграђена у темеље, у биће српскога народа. Друга глава, златна глава, као што је назива пјесник, која је сијала из извора, јесте глава великог мученика косовског Лазара, уграђена у биће, у темеље српскога народа. Трећа глава, која је уграђена у темеље овог народа, то је глава посечена у Радовањском Лугу. Не би било Милоша Обреновића да није било главе вожда Карађорђа и Карађорђевог подвига, да није било саможртвене љубави Светог Петра Цетињског. И додајем још једну главу о којој ће бити приче у будућим покољењима (то се понекад некоме не допада и морам да признам и мени је требало дуго времена да то схватим, да то прихватим, јер ја сам савременик, исписник ове наше несрећне револуције), то је глава вожда Драже Михајловића. Кажем, требало ми је дуго времена да то схватим. Увек кад то кажем преда мном стоји слика њега мртвога коју је за велике паре откупио некакав Енглез. Било како било, једна је чињеница: све што је свето и честито, што носи у себи будућност, истинску будућност овога народа, то је жртва. На то је био спреман Карађорђе и зато му је отишла глава; на то је био спреман мученик косовски Лазар, на то је био спреман Свети Петар, житије Светог Владимира Јована то потврђује, то је основна компонента, она унутарња покретачка сила судбине овога народа и то је оно на чему се гради његова истинска будућност. Та крв мученичка, то је сјеме будућих покољења, правих истинских покољења, покољења за вечност створена, не црви који гамижу по земљи, који се множе, размножавају, него оних покољења која се опредељују за Царство Небеско, која знају да је земаљско за малена царство. Између та два опредељења се одвија историја овога народа и у суштини историја свих земаљских народа. Кад се Карађорђе борио за слободу, није се борио само за физичко ослобођење, јер оно је само по себи један дио истинске, праве слободе, већ за ту дубљу, егзистенцијалну слободу. За таквом слободом су чезнули двојица наших великих Богом посланих људи - Свети Петар Цетињски и вожд Карађорђе. Добро је да о томе чујемо, о томе разговарамо у времену када обиљежавамо 200 година од Карађорђевог устанка у Орашцу 1804. године. Хвала вам. Његово Високопреосвештенство, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брсдки и Скендеријски и Егзарх Свештенога Трона Пећкога, проф. др Амфилохије (Радовић) (Предавање одржано на Машинском факултету у Београду, 2004. године) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Поводом празника Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског, из архиве Радио "Светигоре" доносимо предавање јеромонаха Петра (Драгојловића) настојатеља манастира Врањина на Скадарском језеру на тему "Свети Петар Цетињски - светли украс Српске Цркве" које је 2009. године одржао у Парохијском дому у Бару. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ваше Високопреосвештенство, господо професори, предавачи, студенти, ђаци и сви присутни: драго ми је да могу данас да вас поздравим у древном Цетињу. У овом граду у коме се у току пет стотина година много шта издогађало, а и данас се догађа; граду који је препун знамења; препун величине и препун распећа али и непрекидног васкрсавања. Овај град између осталог је, као што је познато, и град светога Петра Цетињскога, најзначајније личности Цетиња, Цетињског манастира у свој његовој историји; најзначајније личности Црне Горе, рекао бих - и једне од најзначајнијих личности наше српске историје уопште. У исто вријеме, вјерујем да нећу погријешити ако кажем да је свети Петар Цетињски био и једна од најзначајнијих, најзанимљивијих личности краја XVIII и прве половине XIX вијека у читавој Европи. Имам утисак да по много чему у тадашњој Европи свети Петар Цетињски нема премца. Међу свецима тога времена једини који се може такмичити са њим јесте свети Серафим Саровски чудотворац, једна од нај значајнијих личности новије руске историје. Свети Петар Цетињски је личност која је у себи објединила много дарова, као ријетко која личност у историји европских народа. Није случајно да је он упоређиван - и с правом - с Мојсијем, са Исусом Навином, те двије најзначајније личности древне јеврејске историје, а преко јеврејства и хришћанске и европске и свјетске историје. Свети Петар Цетињски је значајан и по томе што је био не само митрополит, него је био и етнарх Црне Горе. Управљао је судбином, и духовном и тјелесном, Црне Горе. Објединио је у себи подвижника и ратника, испосника и мудраца, пјесника и писца најзанимљивијих посланица у нашој књижевности. Једном рјечју, он је био свестрана личност. Ево у том граду, у његовом граду, данас смо се сабрали на овај празник светих равноапостолних словенских просветитеља Кирила и Методија, и то сабрали око ове животне теме, увијек савремене теме проблема и смисла рата, философије рата. Добро је да баш на овом мјесту, у овом граду, отворимо разговор о тој теми, и то управо почињући са личношћу светог Петра Цетињског. Стога мој кратки уводни прилог овом симпосију биће размишљање на тему светог Петра Цетињског и проблема рата. Свети Петар Цетињски је живио, да употребимо његове ријечи, у времену када је "сва Јевропа била мутна и крвава". Суочен са својим сопственим распецем, суочен са трагичним распећем свога малог народа, Црне Горе, своје митрополије, сукобљен са моћном Отоманском империјом, и у исто вријеме сукобљен са Наполеоном, човјеком који је у његово вријеме одређивао судбину Европе. И то ратом и мачем. Све што се догађало на овим просторима, и све што се догађало на ширим европским просторима, преламало се кроз личност светога Петра Цетињскога. Кад је већ ријеч о тој теми, о његовом односу према рату, могли би кратко да кажемо да је он као човјек, као поглавар Црне Горе, као митрополит, као личност свога времена водио три врсте рата. Први рат који је водио, то је унутарњи, његов лични рат и његова унутарња борба о којој његов синовац, кога је он - како сам каже - измолио у Бога, говори да је то рат који се води између душе и тијела ("у њ ратује душа са тијелом"), најтежи рат из кога је он несумњиво изашао као побједник. Та унутарња побједа над самим собом преко које је загосподарио собом, била је темељ свих осталих његових побједа. Други рат, то је рат са злом домаћијем, који га је пратио од кад је постао свјестан самога себе до посљедњег његовог издиханија. Довољно је прочитати макар његове посланице које је писао послије 1820., око тридесетих година већ када га је Бог призвао себи у своје наручје, па да се види на каквом трагичном распећу је био свети Петар Цетињски управо због тога зла домаћега, због онога што је остало познато као крвна освета, као сукоби међу братствима, међу племенима. Као крвави пир који је вођен на плану братоубилаштва у самој његовој митрополији, односно у Црној Гори. И трећа врста рата са којом се он суочио јесте, да употребимо опет његове ријечи, то је рат "против општега непријатеља вјере и закона и слободе и отечества нашега". Прво да се задржимо кратко на његовом унутарњем рату. То је рат са собом. Старозавјетно гледано, а он је био по много чему и старозавјетни човјек, то је био рат јаковљевски и са Богом. Иако у његовом писаном дјелу није остало свједочанства о томе, као што је остало свједочанства у списима његовог синовца Петра II Петровића Његоша, о његовом рвању са собом, баченим у овај свијет. Несумњиво да се и он рвао са својим смислом, са трагањем за својим смислом, да се рвао са самим Богом, као што се Јаков рвао, о чему нам говори Стари Завјет. Свети Петар је био изразито снажна, и по природи даровита личност. Он је као дијете ушао у Цетињски манастир, од дванаест година. Та његова унутарња борба и његово сазријевање несумљиво да чини једну битну компоненту његовог живота. Али је он био и човјек свога времена: свој унутарњи подвиг, своја унутарња распећа, своју унутарњу борбу, своју "невидљиву борбу", како би је назвао свети Никодим Светогорац, он једино ако је исповиједао своме духовнику, о чему немамо неког записа. Сигурно је, међутим, да је исповиједао живоме Богу. Кроз то унутарње његово распеће, он је несумњиво духовно сазријевао и израстао у једну изузетну личност, изузетно снажну личност: Личност која зрачи не само на своје савременике, него и на своје потомке. Из свега онога што знамо о њему, што нам је оставио као свједочанство о себи, он је сву своју енергију, и духовну и тјелесну, принио Богу и ближњима на дар. Он спада у оне људе који не живе за себе, који не брину о себи, који све што имају жртвују. И то не само један дио свога живота, него свеукупност свога живота. Та његова унутарња борба, тај рат који је он водио са собом, и који води сваки човјек, резултирао је управо у унутарњу сјајну побједу над самим собом, над својом тјелесношћу, на укроћивању свога духа, на смиривању пред великом тајном Христа Бога кога он веома често помиње у својим посланицама; на приношењу себе као миомирни дар Светој Тројици, Богу Јединоме, коме он приноси на дар и свој Законик и своју Стегу, почињући их управо са именом Оца и Сина и Духа Светога. Та његова унутарња борба и извојевана побједа сама по себи, неодвојива је од борбе "за добро и мир међу народом", како он сам каже. И сада прелазимо, укратко, на ту другу врсту рата коју он води читавог живота. То је рат управо за добро и мир међу народом, међу братствима и племенима. "Радим од родјења и свагда у добру и миру међу овом крајином", како сам каже. Довољно је прочитати његове посланице, без да улазимо шире у историјска збивања и догађања међу црногорским племенима, па да видимо какав је стравичан набој, набој зла, постојао у самој Црној Гори. Тај набој наравно, има својих разлога - историјских, психолошких, социолошких. Међутим, Свети Петар је био принуђен да се носи са тим набојем, и да тај набој покуша да укроти; да том енергијом горштака, који су му били дати, управља, да их васпитава, да их усмјери у здравом правцу. Та енергија која се често пројављивала као разорна, демонска, убилачка па и самоубилачка сила, утемељена на себичности, на незнању, да не кажемо и на примитивизму; проузрокована најчешће и сиромаштвом, које је пратило ове крајеве кроз сву историју, па тако и у вријеме Светога Петра, - добила је у Светом Петру свога укротитеља и преобразитеља. Свети Петар је морао са тим злом непрекидно да се носи, да се непрекидно бори. Оно што је за њега карактеристично, за ту врсту његовог ратовања, јесте да је он као ријетко ко у нашем народу, а вјерујем и као ријетко ко на европским просторима, успио да оствари циљ своје борбе противу зла у средини која му је била повјерена; да извојује побједу и то без оружја. У једном од писама које пише негдје пред само упокојење, каже за себе да "он нема другога оружја сем пера и језика". Он је од ријетких владара који је народ свој, непокорни, ратоборни - ратоборни не само према споља, него међусобно закрвљени - успијевао да умири и утишавао и исцјељивао ријечју и пером. Има један запис Симе Матавуља, гдје он описује сабране главаре црногорске и Светог Петра како им држи бесједу. Почињући бесједу снагом пророка, изобличавао је њихове недостатке, њихове мане, све дотле док је видио да су они том снажном његовом ријечју укроћени. А онда је, каже Матавуљ, као благо небеско сунце миловао их својом очинском ријечју и љубављу. И гледао сам, додаје, те неукротиве горштаке како снагом његове ријечи постају као јагањци и приступају смјерно и смирено да цјеливају његову митрополитску руку и да приме од њега благослов. У том запису Сима Матавуљ нам је дао управо кратак приказ дјела и непрекидне борбе Светога Петра са крстом и са ријечју, с пером и присуством, са благословом и са проклетством - борбе противу зла у своме народу. И борбе за његово духовно ослобођење и његово духовно укрепљење. Треба прочитати његове посланице па видјети колико је било те мржње у народу, како је лако било дићи руку на ближњега, како је било лако Црногорцима убити један другога: Крве се Бајице и Доњокрајци, Цеклињани и Ријечани, Његуши и Црмничани, Морачани међу собом, братство са братством... Није било лако тај и такав рат ратовати. Он га је ратовао и водио на истински пророчки начин. Само древни јеврејски пророци су слични у том погледу светом Петру Цетињском. Кажем, нема у новијем времену личности сличније Светом Петру која је на такав начин покушавала и успијевала да се носи са злом у људима око себе, и да то зло без убијања, без тамница, без батина, снагом своје духовности, своје ријеци, искорјењује, да исцјељује народ и да му враћа благообразност и богообразност на коју га је Бог призвао. Свети Петар Цетињски је познат и по ратовима које је водио и са спољашњим непријатељима. То је трећа тема које би се морали дотаћи, када говоримо о његовом односу према рату. Познате су оне чувене двије битке, ево управо ове године сјећамо се њихове двјестагодишњице, на Мартинићима и на Крусима, у јулу и септембру мјесецу 1796., које је он сјајно извојевао. Поред те двије велике битке, Свети Петар је познат и по томе што је ратовао са моћном Наполеоновом војском у Приморју. Његова војска је допирала онда и до Дубровника. Као што је познато, он се заносио великом идејом стварања, обнављања, славеносербског царства, које би обухватало читаву Далмацију, наравно древну Зету и остале просторе који су везани за њих. Изненадјујуће је, поготово за наше вријеме, да један митрополит типа светог Петра Цетињског, један човјек са таквом духовношћу, са таквим духовним подвижницким настројењем (он је заиста био велики подвижник у свом личном животу, испосник, који је грабио сваку прилику да се повуче у молитвену тишину у своју камену ћелију гдје је сам са Богом разговарао), може бити и тако изврстан ратник и стратег. Откуда њему таква снага, витешка вјештина, и спремност да као ратник овога свијета потегне и сабљу, да узјаше коња. Да крене пред својим Црногорцима, да им одржи слово гдје их позива у борбу против непријатеља; и да он сам учествује у тој борби! Та чињеница не само што нам указује на сложеност личности светог Петра Цетињског, него нам управо указује на сложеност историјског нашег постојања у овом свијету; указује нам и на реалност рата као нечега што је немогуће избјећи. Било коме, без обзира на коме мјесту и положају се човјек налазио. Да ли је стари философ у праву, када је говорио да је "рат отац свих ствари"? Не бих у ту тему улазио, али је једно чињеница: рат је нешто што је својствено људском бићу откад човјек постоји овдје на земљи. Непрекидна борба, "борба непрестана" одвија се кроз сву људску историју - сукобљавање човјека са природом око њега, вођење рата са самим собом, сукобљавање његово са другим човјеком, другим људима око себе, то је нешто што припада људској историји у свим епохама, и нешто што припада, мањевише, сваком људском бићу. Како и чиме објаснити ту историјску чињеницу? Није лако на то дати одговора. Једно је јасно: у самој људској природи постоји несавршенство. Оно само собом изазива потребу за човјековим подвигом и сукобљавањем, све у циљу да би човјек превазишао у себи и око себе то што је несавршено, и да би на тај начин досегао до нечега што је савршеније у њему самоме. То несавршенство - оно је присутно у реалности људског историјског живота. Но, с друге стране, чињеница је и то да је историја сва у знаку борбе између свјетлости и таме, између Бога и Сатане, између зла и добра. У једном таквом знаку, тј. начину таквог поимања историје, можемо схватити и улогу и мјесто светога Петра Цетињскога. Васпитан, научен, обасјан истином Јеванђеља, он је сав био испуњен жеђу за добром. Као личност, он је сав био испуњен борбом за остварење добра у народу који му је био повјерен. Он је сав био испуњен жеђу за тријумфом добра и слободе и шире од његовог народа, у свијету. Како оправдати богословски и философски чињеницу да један епископ постаје ратник? То је нешто са чим се непрекидно суочавамо кроз историју, са недоумицом: да ли је то прихватљиво и да ли је то сагласно са Јевандјељем? Гледано новозавјетно, гледано кроз призму Христовог распећа и Његовог односа према ножу, тешко би било оправдати ратнички поступак светога Петра Цетињскога. И не само светог Петра Цетињског него и бројних других таквих епископа и хришћана кроз вјекове, који су се слично њему лаћали мача бранећи добро од зла, слободу од ропства. Ви се сјећате случаја пред Христово распеће, када је апостол Петар извадио нож и одсјекао ухо оном слуги Малху који је напао на Христа, и када је Христос рекао Петру: "Врати нож у ножнице, јер ко се ножа маши, од ножа ће и погинути". Ако би под том призмом посматрали понашање светог Петра Цетињског, онда Свети Петар тешко може да буде смјештен међу новозавјетне људе. Ако би мене питали, какво да дам објашњење хришћанске историје и историје хришћанских народа уопште, која је у знаку непрекидног ратовања, рекао бих да можда у правом смислу хришћанство још није ни почело да се остварује у људској историји; да се Нови Завјет тек негдје назире; да се он можда остварио само у појединцима који су се у потпуности уподобили са Христовом личношћу и са његовим голготским прихватањем распећа, и благосиљањем са распећа оних који су их клели и који су их распињали. Такав један чин, и такав отпор добра против зла је нешто што, има се утисак, не припада историјском човјеку. То је нешто што као стварност припада метаисторији, али као најдубља чежња и историјска потреба људска. Хришћанска историја, а у њу спада историја Светога Петра, а преко њега историја Црне Горе и српског народа уопште до наших дана, је мањевише повратак у Стари Завјет. Зато није случајно да се Свети Петар упоредјује са Мојсијем и са Исусом Навином. Можда историја још није ни почела да живи Новим Завјетом? Све дотле докле човјек буде приморан да се лаћа оружја, што значи да се брани од зла злом, или како би то формулисао синовац Светога Петра: "зло чинити од зла се бранећи, ту гријеха нема никаквога", људи су ближи Старом него ли Новом Завјету. То није новозавјетно начело, то је очевидно старозавјетно начело, али које је толико присутно и реално у животу да је неодвојиво и од хришћанске историје. Из дјела Светога Петра је очевидно да је и он ратник, да је прихватио рат као нужност, као неопходност да би се њиме одбранило име, светиња и отечество. Да би се њиме одбранила породица, да би се њиме одбранила "вјера", како сам каже, "и закон". Он не ратује зато што му се ратује: он ратује да би сачувао нешто без чега би човјек престао да буде човјек. Зато и када ратује, он ратује на витешки начин. Тако, на примјер, он поручује Махмуд-паши Бушатлији: "Ако је правда на твојој страни, да Бог да прво зрно које пукло мене погодило. Ако је, међутим, правда на нашој страни, онда нека Бог пресуди међу нама." Ратујући и борећи се, он се на Бога и Божију правду ослања. Он не тражи своју побједу, он тражи да побједи Бог и Његова правда: "у имену Божијем је суд и правда". Име Божије, оно је коначно судија међу људима. Он се непрекидно труди - пишући пашама и везирима, и оним херцеговачким, и босанским, и скадарским, пишући Наполеоновим генералима, и са њима се сусрећући - да се избјегне свако крвопролиће, сваки сукоб. И максимално се при томе понижава и смирава. Али, кад види да нема другог излаза, онда он призива Бога у помоћ, онда он призива и своје Црногорце, да бране своја огњишта, свој закон и своју вјеру. Онда он помаже ослободилачке покрете, као што је помагао Карађорђев устанак, и радовао му се. Као што је са великом радошћу говорио и писао о почетку устанка у Грчкој, почетком XIX вијека. Има једна дивна његова посланица и у том погледу. Дакле, свети Петар Цетињски рат прихвата као нужност, као неминовност. Притом, опет подвлачим, он не ратује себе ради, свога самољубља ради, него је од оних који је спреман да жртвује себе за ближње своје, и за њихово добро, за одбрану онога што је најсветије за сваког човјека. Е тако, у том контексту требало би посматрати његову личност, у контексту тог тројног његовог ратовања: са собом самим, ратовања за побједу добра, мира, слоге међу онима који су му повјерени, и у исто вријеме за побједу мира и слоге и са другима, колико је то до њега. Али, ако је то немогуће постићи пером и ријечју, онда се Свети Петар прихвата и тог, тако да кажемо старозавјетног, свељудског оружја, прихвата се рата, не би ли тим путем помогао тријумфу добра, истине и истинске слободе у народу и међу народима. Ето толико са моје стране као уводна размишљања о личности Светога Петра, и о његовом односу према рату. Хвала вам. Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брдски и Скендеријски и Егзарх Свештенога Трона Пећскога, Г. Амфилохије (Радовић) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На данашњи дан, 13. октобра 1784. године у цркви Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима за црногорског митрополита хиротинисан је Петар I Петровић. Повезан садржај: Житије Светог Петра Првог Митрополита Цетињског и Чудотворца Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Петар Цетињски - светли украс Српске Цркве Чин хиротонисања у присуству три архијереја обавио је митрополит Мојсије Путник. А Свети Петар Цетињски још као Архимандрит Петар Петровић, гувернадур Иван Радоњић, и сердар Иван Петровић, су 1779. године писали аустријској царици Марији Терезији: „Желимо да Митрополит црногорски зависи од Пећкога Патријарха у Србији. Кад садашњи Митрополит умре, пристајемо засад да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, тј. да га бирају: гувернадури, потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле докле Турци буду владали Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“ Препоручен од главара и гувернадура и цијелог народа као богољубив и благонараван, он доби дозволу од аустријског двора да га рукоположи карловачки митрополит Мојсије Путник. Но на путу од Беча за Сремске Карловце догоди се светоме још једно искушење, или „Божја посјета“, како он то сам називаше. Догодило му се, наиме, да испадне из кола и сломи десну руку. Послије шестомјесечног боловања, Бог Светоме поврати здравље и он би свечано рукоположен тројицом епископа у саборном храму у Сремским Карловцима, за архијереја Црногорског, Скендеријског и Приморског. У својој првој архипастирској поуци, нови архијереј називаше себе „недостојним слугом и робом Исуса Христа“, изражаваше своју радост због чина, а преко њега и његова паства, која је саизвољела, како говораше пун смирења, да и против његове воље буде изабран за његовог духовног архипастира. Изражавао је даље увјерење да неће изневјерити наде своје пастве већ да ће оне бити испуњене. Он који је дошао доста тужан и жалостан, говорио је, сада се враћа пун радости, примивши рукоположење и видјевши устројство тамошњих Цркава Божјих. Обећавао је враћајући се „у дане му предјеле судбине његове“, да све то у његовом уму дубоко записано проповиједа и да потстиче свој народ, „заједно са самим собом“, на вршење свих Богом задатих изузетних врлина. Молио је на крају митрополита Мојсија и архијереја да његову паству држе у милости, љубави и незаборавном молитвеном сјећању, дајући и сам ово обећање: „А ја заједно са мојом паством, која иако се далеко налази притискана од свуда различитим биједама, у истинском савезу вјере, љубави и наде сa вама до краја живота потрудићу се пребити и бићу“. У Патријаршијском двору у Сремским Карловцима чува се фелон у којем је хиротонисан Свети Петар Цетињски. Новембра 1785. године Свети Петар побожно приступа граду Петра Великог, као да је сав тај град једно велико црквено здање-сводови, кубета, крстови,звона у торњевима високим. И свакоме се смјерно уклања с пута. А мимо њега промичу брзе кочије и тешке рањаве ноге умотане крпама. „Челобитно падам пред ноге твоје, царице росијска, мајко наша премилостива, и доносим плач од све Црне Горе и Брда, и молим те да у своје добре руке узмеш нашу вјерност и да примиш наше молбе- оне су сиротињски вапај, који под овај трон приносим ја, тек настали владика црногорски Петар…да кажем још и Петровић, син Марка Дамјанова и Анђелије Мартиновић- нек се и њихова имена чују у раскошној царској одаји“. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Данас, на празник Светог свештеномученика Евтихија, 6. септембра 2019. године, Митрополију црногорско-приморску, Цетињски манастир и Богословију Светог Петра Цетињског, посјетио је Његово високопреосвештенство Митрополит кемеровско-прокофјевски Руске православне цркве г. Аристарх са сарадницима. Митрополита Аристарха свечано су дочекали професори и ученици Богословије Светог Петра Цетиињског и монаси Цетињског манастира у цркви Рождества Пресвете Богородице служењем мале доксологије. Митрополит се потом поклонио моштима Светог Петра Цетињског, руци Светог Јована Крститеља, честици Часног и живорворног крста Господњег и обишао ризницу Цетињског манастира, кроз коју је госте из Русије провео свештеник Анђелко Боричић. После обиласка ризнице госте је у митропололитској резиденцији примио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Потом су митрополити Амфилохије и Аристарх са професорима посјетили Богословију Светог Петра Цетињског, гдје их је на свечаном ручку поздравио ректор протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Овом приликом Митрополит Аристарх уручио је и икону Пресвете Богородице госпођи Сенки Вулетић, поводом одласка у пензију и поводом двадесетогодишњег рада у Цетињској богословији. Примивши дар од Митрополита Амфилохија и од Митрополита Аристарха, госпођа Сенка Вулетић је заблагодарила свима на љубави за све године проведене радећи у Цетињској богословији. Потом је Митрополит Аристарх упутио поуку богословима, говорећи им о важности њиховог служења и призвања. После Митрополита Аристарха, своје поучно слово богословима говорио је и Архиепископ и Митрополит Амфилохије, који је заблагодарио Митрополиту Аристарху и гостима из Сибира на доласку у Цетињску богословију. Извор: Митрополија црногорско-приморска