Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'целог'.
Found 4 results
-
Створитељ је створио свемир, Васиону, људе, видљиви и невидљиви свет. Он је творио дарежљиво, са безграничном љубављу, улажући сву Своју бесконачну величину и снагу, обилно удахнуо дух вечног живота. Господ је свако своје створење обдарио исконском лепотом, украсио небеским бојама, испунио добром, тако да би се сви радовали, ликовали, дивили једни другима и Њему. Слобода, дана људима као савез вјерности и вечне љубави, постала је круна Божје доброхотности према човеку. Шта је био резултат? Господ, који највише чезне за општењем и љубављу своје деце, понизно ишчекујући наше духовно стремљење, остаје сам. Мало људи ће се током дана сећати Бога, разговарати са њим од срца. Брзо нас тера река живота и покушавамо маневрисати, хватати се за обале, позивати помоћ. Слепи смо. Заборављамо да је Бог и само Он контролише ток ове брзе реке, заповеда олујама и ветровима, отвара хоризонте и уклања непредвиђене сметње. Наша сигурна пловидба не зависи од наших напора, знања, вештина, страних људи, већ искључиво од Његове воље и плана. У било којој ситуацији, најбоље је да пожуримо до Бога, тражимо Његову помоћ и заштиту, тражимо само у Њему утеху и умиривање, само Њему веруjемо и у Њега се поуздавамо. Господ нас воли беспоговорно, савршеном љубављу, и немамо право да је одбиjемо, одбацимо, јер је наша љубав према Богу плод нашег живота. Без испољавања и показивања те љубави, ризикујемо да постанемо дрво које је посађено, неговано, донело плодове, али нико није успео да их убере са њега. Шта ће бити са плодовима уколико их баштован не убере на време? Они труле. Иста ствар се дешава и с нашом душом, која Господару није на време дала плодове — своју љубав. Не обраћамо се Богу, игноришемо Његову помоћ и знакове, остајемо глуви за Његове речи. Ми немамо захвалност и саосећање према Господу, према Створитељу, који нас је створио из ништавила, удахнуо живот у нас, дао Себе за нас. Време лети неумољиво. Сва наша дела и догађаји пре или касније ће пасти у Лету, а само ће главни плод целог нашег живота остати за вечност — љубав према Богу. https://pravlife.org/sr/content/glavni-plod-celog-nasheg-zhivota
-
У миру Господу се помолимо - а нама бијес на ноздрве излази! За вишњи мир..., а ми се залијепили за земљу, за све трулежно, све пролазно, живимо на нивоу фудбалског стадиона. А, треба да се молимо за вишњи мир! За мир свега свијета - а ми осуђујемо сав свијет! Не можеш, просто, не можеш да примиш ту молитву! Нити она тебе може да прими као молитвеника. Зато је за Литургију потребно припремити се... Заједничке и сагласне молитве! Много је битно да смо сви у овом настројењу: да и ја немам непријатеља, али да ни ти немаш - или да не желиш да га имаш, ако га већ имаш, да не желиш да га имаш и да се подвизаваш у том правцу да промијениш однос, тј. ниво живота. Много је битно да се дигнемо на тај литургијски ниво јер се са њега све види. Непријатељ - међутим, промијениш ниво, дођеш до овог литургијског нивоа, и више га не видиш као непријатеља. Тек онда, ако смо тим духом преображени - а то је дух покајања, па онда сабрани - тек онда можемо да примимо ове заједничке молитве и сагласне молитве да имамо. Такве молитве нас сабраних, у таквом мирном, литургијском духу, такве молитве могу – све! Лепо стоји у тим заједничким и сагласним молитвама: шта год заиштемо од Оца, у име Сина, кроз Литургију, Духом Светим - све ће да нам да. Али, треба да постигнемо најпре ту, назовимо је - радну, литургијску температуру. А, ако ми дођемо, па ја пун мржње, а ти пун злопамћења, онај пун гњева, једа, зависти, осуђивања, па се као такви саберемо - нема од тога ништа, ми нисмо способни да примимо те молитве. Како ћемо онда имати заједничке и сагласне молитве? Како ми онда можемо да се молимо овим молитвама? У миру Господу се помолимо - а нама бијес на ноздрве излази! За вишњи мир..., а ми се залијепили за земљу, за све трулежно, све пролазно, живимо на нивоу фудбалског стадиона. На нивоу оне зелене траве, живот нам је оивичен оним бијелим аут-линијама. А, треба да се молимо за вишњи мир! За мир свега свијета - а ми осуђујемо сав свијет! Не можеш, просто, не можеш да примиш ту молитву! Нити она тебе може да прими као молитвеника. Зато је потребно припремити се. Припремати се за литургију... А, тамо нас очекују, браћо и сестре, неограничене могућности... То је већ хоризонт вјечности... Такве заједнице, таквих људи, мијењају... Оне могу да промијене ток историје! Како се мијења историја? Тамо негдје у Берлину, па тамо негдје у Лондону, у Вашингтону, сабере се десетак, или 20, или 50, или стотину људи, нешто прозборе и онда нам само јаве: “Бјеж’те у склоништа, биће пуцњаве...” Пале се авиони и лете пројектили. Тамо је неко сједео, мало су нешто договарали, било је мало коњака, неке мапе су ту биле, неки договори, закључено је и... ! Носачи авиона и - почиње! Пале се сирене и... како се ко снашао. А, видите, браћо и сестре, ми кад се саберемо - истина, нећемо се сабирати тамо, него се сабирамо пред Престо Живога Бога! Живога Бога! Па се ту саберемо заједно са свима - они су сви ту: мали сабор српских светитеља, они су сви око Литургије. А, гдје би друго могли бити? Гдје друго може бити Свети Сава? Свети Василије Острошки, Свети апостоли, Свети мученици, Свети архијереји - гдје они могу бити? Тамо гдје је Владика, гдје је Цар! А, гдје је Цар? Он се јавља на Светој Литургији. И, сви су ту; ту су и Свети ангели, и све небеске силе, и Мајка Божија! Ми се саберемо, и шта се од нас тражи? Никакви дипломатски пасоши, не. Само миран дух, да нисмо ни на кога љути, да немамо непријатеља, да не видимо као непријатеља оне који нас нападају, да смо задовољни и благодарни. И, онда, у миру, заједнички и сагласним молитвама, Господу да се помолимо. И, онда ће и да буде. Можемо да изазовемо мир, мир у свијету. Можемо да изазовемо позитивне промјене, и у овом граду, али и у сваком граду. Онда наша молитва досеже и до оних које никада нисмо видјели, али имају потребу, и вјером живе у тим градовима, селима и крајевима, болују по болницама, тамницама... Путници! ... Возачи камиона, па има ту доста тешких ситуација, напорни су то путеви, то су људи који живе на путевима - возачи камиона, шлепера... Тежак хлеб! Пратили смо једног камионџију, било је и лоше вријеме, киша, човјек се мучи... И, онда, кажеш: видиш, човјече, што је добра она молитва за путнике...! Ми се молимо у Цркви, а колико њих је на точковима! И на другим опасним путевима, по морима... Ми нисмо били по бродовима - то је тежак посао... Те прекоокеанске пловидбе, ти не видиш копно дааанима - али се неко моли за тебе... Црква никога не заборавља! Она не игнорише тај твој посао: ето, ти си камионџија, немаш везе са Црквом, ти нас уопште не интересујеш - не! Она дубоко проживљава, сам Господ дубоко проживљава твој живот, твоју патњу, ту твоју тешку деоницу - она се моли за тебе, покрива те тим молитвеним покровом. Зато, браћо и сестре, немојмо да смо неодговорни, немојмо да предајемо наш живот у руке оних које наш живот уопште не интересује! ... Бог нам је дао живот, хајде да ми будемо од користи - њима! Постајући не човјекомрсци, већ човјекољупци... О. Рафаило (Бољевић) Извор: saborna-crkva.com извор
-
У суботу, 19. октобра у Дубаију је одржано Интернационално такмичење менталне аритметике у склопу светског Браинобраин програма који сада већ три године послује и у Србији. Малишани из наше земље први пут су били учесници тог такмичења, а међу том децом нашао се и Ненад Димитријевић из Инђије. Са непуних 7 година, Ненад је сабирао и одузимао по 5 једноцифрених и двоцифрених бројева у низу за само три минута и показао невероватну брзину и тачност, те се кући вратио са трофејом – највреднијом наградом коју је могао освојити. У такмичењу је учествовало скоро 3000 деце различитог узраста из целог света, али нашег Нешу то није спречило да кући донесе трофеј, шта више изгледа да је деловало и подстицајно! Ненад тренутно завршава четврти ниво ‘Brain o brain’ програма, односно и множи и дели задатке, а убрзо почиње и пети ниво. Извор: Инђијатива
- 2 нових одговора
-
- генијалац
- математику
- (и још 8 )
-
У недељу, 20/7. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Милошеву. Дочекан од бројних верника и свештенства беличког намесништва, Владика је пре свете Литургије осветио нову палионицу свећа, која је сазидана прилозима мештана, а највише прилозима господина Митра Рајковића и господина Младена Стојановића. Звучни запис беседе Преосвећеном су саслуживали: игуман јошанички архимандрит Евтимије, протојереј Радосав Јаћимовић, протојереј Милан Радовић и протојереј Александар Гајић, помоћник беличког намесника, као и протођакон Иван Гашић и ђакон Далибор Нићифоровић. Литургију су певали свештеници беличког намесништва и хор Светих апостола Петра и Павла из Јагодине. На почетку своје беседе Владика је рекао: “Бог треба да нам буде Закон, треба да нам буде помоћник, да нас Господ Бог руководи и да нас упути на пут једини, пут који води у Царство небеско, а то је пут Христов, који је Истина и Живот. На здравље нека нам је света Литургија, јер нас позива хришћански да заблагодаримо Господу, пре него што почнемо да му се молимо, на данашњем дану. Неки нису ни били присутни данас, нису дошли по благослов Светиње, благослов који се огледа у томе што је света Литургија та која своди небо на земљу, Бога своди, а са Богом силазе и сви свети. Чега се ми лишавамо ако нисмо на Литургији, или чега се лишавамо, ако нисмо сабрани, већ само присутни, уђемо исти и изађемо исти... Литургија тражи целог, сабраног човека, који је икона и слика Божја, који то треба и да осети на светој Литургији. Уколико не осети, значи да је потпуно замрачио Бога у себи. Данашње Јеванђеље нам даје толико значајних поука, да су све подједнако важне. Народ се на Генисаретском језеру сабирао око Христа, да се храни духовном храном, речима Христовим. Када год се народ окупљао око Христа, заборављао је и није обраћао пажњу на себе, јер је за њих Христова реч била све. И на језеру се народ окупио да види и чује Христа, иако га носе у себи. Када је Христос ушао у Симонову лађу, хтео је да га народ види, јер је тај поглед на Христа појачавао њихову веру. Када су се апостоли пожалили да нису уловили ништа, он им каже да баце мрежу дубоко, а на ту реч Христову, која оживотворава, уловило се јато риба”. Потом је Владика нагласио: “Значајније од свега у овом Јеванђељу је то што су апостоли оставили све и пошли за Христом. Да ли би и ми тако сада, када би нам дошао и позвао нас? Апостоли нису питали ништа, нису тражили изговоре и оправдања. Ове речи су похвала апостолске одлучности, да крену за њим, без двоумљења, зато и ми треба да будемо такви, одлучни, да знамо коме припадамо, врући, или хладни, никако млаки, јер је то најстрашније стање. Господ одлучност тражи од сваког од нас, од родитеља, од деце, од свештеника, али нас уједно и позива да проверимо своју веру, своју молитву, свој живот, да види јесмо ли одлучни да будемо са Христом и за Христа. Сви хришћани су позвани, Он никог не присиљава, даје нам да одлучимо, даје нам слободу, али слободу са одговорношћу. Богочовечанска личност Христова је повукла апостоле ка Христу, они су у том позиву препознали Христов глас, као што деца послушају благи глас својих родитеља. У тим речима је било садржано све, они су знали да су Христови следбеници, одлучни да вером ходе, а не знањем. То и нама треба да да снагу да живимо вером својом. Христов позив је стварност и сигурност у сваком времену. Свако време је Јеванђељско време, од нас зависи колико и како ћемо се снаћи, јер без Бога не можемо. Наш живот цео треба да буде тежња да се сретнемо и сјединимо са Христом, јер само са њим добијамо вечност. Уколико се не одазовемо његовом позиву, као сада, на овој светој Литургији, онда смо губитници. Наше тежње треба да буду такве да се трудимо да задржимо Бога у срцу и ту благодат коју смо добили рођењем својим”. На крају свете Литургије одржан је парастос блаженопочившем Епископу Валеријану, првом епископу шумадијском, а потом су Архијерејским захвалницама награђени добротвори цркве: господин Митар Рајковић, господин Миодраг Лукић, господин Радосав Милојевић, господин Драган Миладиновић, госпођа Невена Величковић и орденом Вожда Карађорђа Младен и Радмила Стојановић, сви из Милошева. Црква, посвећена Светом пророку Јеремији, потиче из 19. века, из 1863. године, а обновљена је из темеља и освештана 14. новембра 1937. године, јер је прва црква била сазидана од дрвених греда, блата, сламе и трске. То уједно показује жељу Милошеваца да имају светињу за углед, како и данас изгледа, заслугом њиховог пароха, протојереја Светислава Радосављевића и његове попадије Биљане. Да Милошевци нису заборавили како се дочекује Владика, показали су не само на литургијском сабрању, већ и за трпезом љубави у парохијском дому при храму Светог пророка Јеремије у Милошеву. Извор: Епархија шумадијска
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.