Претражи Живе Речи Утехе

Очекујем рецензију @Ћириличар и @Zoran Đurović Константин Бодин – први српски цар, 274 године пре цара Душана http://www.rasen.rs/2017/08/konstantin-bodin-prvi-srpski-car-274-godine-pre-cara-dusana/ Време у којем Срби играју значајнију улогу на историјској позорници најчешће се рачуна од година владавине Стефана Немање. Шта се дешавало пре овог периода? Ко су били српски владари и које су титуле носили? Постоје ли о њима писани подаци? Бодинов печат; Археолошки музеј у Истамбулу Историја средњовековне Србије за већину почиње Стефаном Немањом. О српским владарима и великашима који су ранијим вековима постављали темеље српској држави веома мало се зна ван уског круга историчара. Јавност је често окупирана данас популарним и потпуно ненаучним теоријама о Србима као „народу најстаријем“. Трагајући за наводном античком прошлошћу Срба, заборављамо на документоване личности из наше историје које су неоправдано запостављене. Мало ко је чуо за Јована Владимира, првог српског свеца, или Михајла, краља Дукље и првог српског краља. Међу заборављеним јунацима српске средњовековне историје је и његов син, Константин Бодин. Константин Бодин Један од најчешће навођених и тумачених писаца историје народа је Константин Порфирогенит, византијски цар из династије Македонаца, који је живео у десетом веку. Порфирогенит је написао важно дело, „Спис о народима“ или „О управљању царством“, у којем се, између осталих, помињу и Срби. Описујући догађаје који су предходили његовом рођењу, аутор са незадовољством истиче да: „Тамошња племена Хрвати и Срби и Захумљани и Травуњани и Конвљани и Дукљани и Пагани, одвојивши се од царства Ромеја, постадоше самостални и независни, не покоравајући се никоме. Ова племена, како кажу, немају архонте (тј. кнезове), већ само старце жупане, на исти начин као и остале Склавиније.“ Овај пасус Порфирогенитовог дела важан је за разумевање титула које су српски владари уживали у десетом веку. Привилегију старца или жупана носио је и Стефан Немања. То наводи на закључак да се све до краља Стефана Првовенчаног, владар Срба називао старцем или жупаном. Зетски краљ Михајло, отац Константина Бодина – ктиторски портрет из цркве Св.Михајла у Стону, XI век Међутим, новооткривени печат из истамбулског археолошког музеја сведочи да је Константин Бодин, српски владар из друге половине XI века, носио краљевску титулу. Бодин је био син првог српског краља – Михајла, па се намеће мишљење да је титулу задобио правом наследства. Међутим, овакве привилегије је могао да одреди само византијски цар и оне нису део наследне традиције. Како је онда овај српски владар постао краљ? Грб Војислављевића Михајло Војислављевић је крунисан 1077. године, за шта је добио потврду од папе Гргура VII. Средиште српске државе тада је било нешто јужније од простора на коме се касније уздигао Стефан Немања и његови наследници, у области Дукље или Зете. О његовом сину, Константину Бодину многи уважени хроничари XI и XII века су писали са посебним уважавањем. Ана Комнина, ћерка једног од највећих византијских царева Алексија I, уврстила је Бодина у своје хронике. Пишући о акцијама противника свога оца, Константина Мономахата, она каже да је он: „Бодина и Михајла, егзархе Далмата, учинио је својим пријатељима, помоћу писама и поклонима придобио њихову наклоност, отварајући тако себи многа врата.“ Константин Бодин Бодинов утицај и углед у царству можемо читати између наведених редова. Један од највећих царевих противника потрудио да задобије пријатељство српских владара. Хроничари са царског двора извештавају и о великој побуни против царске власти која је избила на простору данашње Македоније. На њено чело је стао Константин Бодин. „Прве године његовог царства народ Срба, крену да потпуно освоји Бугарску. . . Истакнутији људи бугарске замоле Михајла, који је био владар, да им помогне и с њима се удружи и да им свога сина да га прогласе царем Бугарске и да се тако ослободе превласти и окрутности Ромеја. Он им се радо одазове и сабравши 300 својих људи предаде их своме сину Константину, званом и Бодину и пошаље их у Бугарску. . . И наста страшна битка и још страшнији пораз Ромеја.“ Црква Светог Мартина у Шумету, Локрум – Бодинов поклон Дубровнику Након велике победе, Бодин је проглашен у Призрену за цара, под именом Петар III, у покушају да се обнови Самуилова држава која је срушена пола века раније. У почетку је имао успеха. Његова војска је освојила Скопље и Ниш. Међутим, показало се да побуњеници немају довољно снаге да се дуготрајно супростављају византијском цару. У бици код Пауна на Косову Бодин је поражен, заробљен и одведен, најпре у Цариград а потом у Антиохију. Међутим, успео је да се ослободи и врати у своју престоницу Скадар. Политику је ипак променио и византијском цару више није, макар јавно, одрицао послушност. Највећи непријатељ Византије у том периоду су били Нормани, предвођени неустрашивим Робертом Гвискардом. Алексије I Комнин је уврстио Бодинов одред у своју војску. Гласине о приступању Бодинових трупа, истих оних који су потукли Византинце у Бугарској, значиле су подизање морала византијској војсци и веће шансе у даљем ратовању. Као награду за верност и помоћ српске војске Константин Бодин је проглашен за краља. Овај податак нам потврђују и каснији догађаји. Почетком XIII века жупан Стефан Немањић и његов брат Сава траже краљевску круну од римског папе Хонорија III. Папа је прихватио њихов захтев па је средњиНемањин син постао Првовенчани краљ. У свом захтеву, Сава и Стефан Немањић истичу да им право на круну припада још од „првог отачаства краљевства“, која се зове „велико краљевство од прва“. Немањини синови, дакле, указују да је Србија већ била краљевина, те да је титула коју траже припадала њиховом претходнику – Константину Бодину. Печат српског владара из друге половине једанаестог века представља праву малу револуцију у откривању историје преднемањићких Срба. Оскудни писани подаци и непостојање споменика културе који би сведочили о поменутом периоду у великој мери су успоравали пут историјске науке. То, међутим, не значи да археолошка испитивања у будућности неће довести до нових сазнања која би могла да прошире интересовање за српску историју и у овом правцу. Историја нашег народа пре Стефана Немање мора и може бити проучавана и публикована озбиљније него данас. Подела Бодинове државе; фото: Википедија Колико је чврста граница између родоначелника династије Немањићаи његових предака показује чињеница да се чак и данас не може поуздано говорити о оцу Стефана Немање, из уџбеника свима познатог Завиде. Родослови Немањића започињу Немањом или ређе његовим оцем. Сви иза ове замишљене црте као да не постоје. Питање које понекад многима прође кроз главу налази се у наслову овог текста, и гласи „Постоји ли историја Срба пре Немањића?“ Примери као што је Константин Бодин дају одговор и показују континуирани правац напредовања српских владара. Титула коју је понео Бодин поново је припала Стефану Првовенчаном. Касније су исту титулу уживали краљеви Владислав,Урош, Драгутин, Милутин и други. На послетку, краљ Душан се 1346. године крунисао за цара. На путу од варварског племена Срба, како нас је Порфирогенит описао, па до царства које је закуцало на врата Цариграда, заслуге имају и данас помало митске личности као што је Константин Бодин. Заборављен и велики! Извор „Српски академски круг

Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Свети цар Константин и Јелена - равноапостолни светитељи" Свети равноапостолни цар Константин и његова света мајка Јелена од деветог века у Православној Цркви прослављају се као велики угодници чије је житије саображено са житијима Светих славних и свехвалних апостола, јер својим безбројним богоугодни делимâ и светим животом проповедаше свету веру Христову. Свети благоверни и равноапостолни цар Константин рођен је 27. фебруара 271. (или 273) године у римском граду Наису (лат. Naissus) који се налазио на месту данашњег града Ниша, у провинцији Горња Мезија (лат. Moesia Superior) која је отприлике обухватала територију данашње централне Србије. Рођен је од благочестивих родитеља Константина Хлора и Јелене. Свети цар Константин научио је основе латинског језика и стекао прва војничка искуства. Кад је постао део царског колегијума, он је имао око двадесетак година. Писани извори и новчићи из тог периода сведоче да је цар Константин веома личио на свог оца, и да је имао јако изражене физичке црте својих илирских предака. Око 293. – 296. године, послан је на Диоклецијанов двор, како би стекао војна и административна знања. Године 293. његов отац Констанције проглашен је за цезара, и тада се Константин раздваја од свог оца отишавши на исток, а многа историјска сведочанства казују да је са њим пошла и његова благоверна мајка Јелена. Прве три године Константин је провео у Диоклецијановој свити, путујући на потезу од Никомидије на истоку до Сирмијума на западу, где је учио о администрацији и одбрани ових крајева. По смрти свога оца он је постао савладар и цезар да би касније напредавао у сваком смислу. Многи извори сведоче да је његова мајка Јелена живела са њим на двору и да је свету тајну крштења примила у познијим годинама. Ови равноапостолни светитељи Константин и Јелена прославише Господа безбројним богоугодним делима која су златним словима записана у историји Свете Цркве, као би и Господ њих прославио подаривши им дар светитељства. Међу овим делима на првом месту свакако неизоставно своју пажњу би требало да обратимо на милански едикт 313. године којим је у духовном и телесном смислу престало гоњење Хришћанâ, а Хришћанска вера проглашена за слободну. Познато нам је да су хришћани пре Константиновог миланског едикта били на сваки начин гоњени и да су своје богослужење и заједничарење савршавали у катакомбама и скривеним местима јер није било могуће да граде велелепне храмове. Значај светог цара Константина исказан је и сазивањем првог Васељенског Сабора у Никеји 325. године на коме је осуђено јеретичко учење презвитера Арија, али и на коме је састављен први део никео-цариградског символа вере. У химнографији појемо да је до доласка Константиновог Црква Христова била разапета, а да је његовим доласком доживела свој препород. У једној богослужбеној песми богонадахнути црквени песник је записао да је трудом и добротом равноапостолног цара Константина након миланског едикта засијало сунце радости, весеља и празновања за све хришћане Како Свети цар Константин тако и његова мајка Јелена тек у познијим годинама примили су свету тајну крштења, али и поред тога њихово целокупно живљење на земљи било је прожето дубоким и делатним служењем Богу, а центар тог служења јесте Константинова борба и победа за слободу хришћанске вере. Са друге стране, Света Јелена као и њен син, Господа је прославила многобројним делима, међу којима центарлно место заузима проналажење Часног и Животворног Крста Господњег, али и подизање многобројних храмова у којима се и до данас приноси бескрвна жртва. Због свих споменутих богоугодних делâ, али и због оних нама знаних и незнаних, Црква Христова им је као брижна мајка подарила епитет равноапостолних светитеља, упоредивши њихове свете животе са животима ученика Христових, светих славних и свехвалних апостола. Према сведочанству поузданог црквеног историчара Јевсевија, свети цар Константин се упокојио 337. године у последњи дан празника Свете Педесетнице, те је стога за дан његовог богослужбеног спомена одређен 21. мај/3. јун. Јевсевије наводи и да се цар Константин упокојио у тридесет другој години своје владавине, а у шездесет петој години живота. Богату химнографију саставили су знаменити химнографији: Цар Лав мудри саставио стихире на Господи возвах и једну стихиру на литији, док је цариградски патријарх Методије саставио славу на хвалитним стихирама. Када је у питању канон празника неке напомене казују да је он дело Теофана химнографа, али у данашњој служби немамо записаног аутора канона. Једна међу стиховњим стихирама за нас има посебан значај јер нам својим текстом сведочи о целебној сили моштију светог цара Константина јер појемо да „кивот његових моштију дарује безбројна исцељењаˮ. Целокупна химнографија, али и светописамска читања прописана за овај празнични дан, светог цара Константина у свему упоређују за великим апостолом Павлом. У еванђељу читамо перикопу о Христу добром и једином истинском Пастиру, што свакако поручује свакоме он нас да је свети цар Константин својом владавином био истински пастир угледајући се на Христа Доброг Пастира. У славу Божју, а у част светих цара Константина и Јелене, као израз великог молитвеног поштовања према овим угодницима Божјим наш благочестиви и христољубиви народ принео им је многобројне свете храмове који красе нашу помесну цркву. Међу значајним храмовима који су подигнути у њихову част треба споменути Вождовачки храм који је 2011. лета господњег прославио велики јубилеј стогодишњицу свога потојања, а који својом светошћу и живом литургијском заједницом обасјава Богом чувани првопрестони град Београд. О значају Вождовачке светиње и историји овог дивног храма Божјег, а поводом стогодишњице његовог постојања дивно је беседио наш угледни професор и познати теолог протођакон Радомир Ракић, који је и дугогодишњи свештенослужитељ олтара Божјег при Вождовачком храму. Значајно је нагласити да овај храм красе две велике светиње које се у њему налазе благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, а то су: Честица Часног и Животворног Крста Господњег и омофор Светог Василија чудотворца острошког. Година 2013 остаће златним словима записана у историји Српске Православне Цркве. Наиме, наша помесна црква је 2013. годину прогласила Константиновом годином. Тим поводом Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве упутио је свештенству, монаштву и верном народу посебну Посланицу. Ову годину обележили су многобројни духовни и културни садржаји, али и многобројна нова издања теолошких и историјских књига у част Светог цара Константина и његовог миланског едикта. Централно сабрање поводом 1700-годишњице Миланског едикта била је света архијерејска литургија којом је у граду Нишу началствовао Његова Свесветост Васељенски Патријарх Вартоломеј, уз саслужење предстваникâ свих помесних Цркавâ. Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, беседећи на празник Светих равноапостолних цара Константина и Јелене поучава: -Заиста, часна је пред Господом смрт преподобних, Светих, Њиме освештаних, Његових. Часна је зато и смрт равноапостолног цара Констатина, и мајке његове, царице Јелене. Цар Констатин је знаком Часнога Крста на Мирлијском мосту у Риму победио незнабожног и безбожног, многобожног цара Максенција. Цар Констатин је, просвећен силом Духа Светога, донео онај чувени Милански едикт – Милански закон, 313. године, којим је дао слободу вери хришћанској. До њега ( првих 300 година ), Црква Христова је била распета Црква, гоњена Црква, прогоњена Црква украшена крвљу десетина, стотина, хиљада мученика Христових. Од Палестине до Антиохије, од Антиохије до Јеладе, од Јеладе до Рима, од Рима до ових наших крајева, свуда је мученичка крв, крв оних који су се жртвовали из љубави према Христу, покропила и освештала земљу. Тек је од времена цара Констатина, Црква Божија могла у миру да сведочи име Господње. Тај његов едикт је био повод великих духовних промена и великог узраста Цркве Христове на сва три континента у Азији, Африци и (нарочито) у Европи. Благодат те слободе Цркве Христове се дотакла и ових наших крајева. У то време, наши крајеви су били под влашћу самога цара Констатина, родом из Ниша. Цар Констатин и његова мајка Јелена, давши слободу хришћанима, истовремено су пренели престоницу из Старога у Нови Рим у Свети град Цариград. Тако је Цариград после њега, хиљаду година господарио судбинама Европе, Азије и Африке, а вера хришћанска је цветала. Видевши знак Крста Твога на небу, и као Павле примивши позив не од људи, међу царевима апостол Твој, Господе, царствени град положи у руке Твоје: Чувај га увек у миру, молитвама пресвете Богородице, Једини Човекољупче.(тропар) Константин данас с матером Јеленом показује Крст, свеславно дрво, истинско посрамљење свих Јевреја, оружје против противника верних царева: Нас ради се јавило ово велико знамење и штити нас од навале зла. (кондак) катихета Бранислав Илић View full Странице

Данас Света Црква празнује дан Светог праведног Јова Многострадалног. Он је прошао страшни пут богоостављености и патње, прошао је пут испуњен таквим мукама да његови ближњи нису могли то ни да гледају. Прошао је пут, може бити, још страшнији, пут потпуног неразумевања и издаје од стране оних који су га окруживали, укључујући и његову жену, пријатеље. Сачувао је само наду и ослонио се на Бога да је све што му Господ шаље неопходно за нешто у свету. Неопходно и за њега самог. Или за људе који заједно са њим живе на овом свету, или за људе будућег доба. Кроз све то велико трпљење, правду и уздање у Бога, Јов је добио то о чему машта сваки поштовалац Господа – добио је општење са Богом. Бог је лице у лице разговарао са њим. Говорио му о путевима Своје Промисли. Многа покољења гледају на Светог праведног Јова као на учитеља трпљења и учитеља приближавања Богу. Праведни Јов је био на ивици страшног бездана очајања када је говорио: «Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић» (Књига о Јову 3:3). Изгубио је све: децу, здравље, дом и имовину. А после је изгубио и последњу везу са овим светом – разумевање пријатеља и истомишљеника. Три његова најближа друга, уместо да га утеше, како су искрено желели, су му нанели нове духовне ране, тражили су у њему греха због којих би га Господ тако казнио. А Јов знајући свој пут и не одричући се својих грехова свеједно је говорио: «Не, немам тако страшних грехова због којих би се на мене могле сручити тако страшне муке. Али Господ је милостив и човекољубив, не шаље ми Он све то узалуд». Пријатељи тако и нису успели да га утеше, све док га није утешио Сам Бог. Јов је спознао да је Господ увек био уз њега и да га Господ разуме, жали и воли. Иако је он, Јов, нико и ништа пред Богом. Као и сваки од нас. И на врхунцу тих страшних искушења Господ му се Сам јавио… Умножио је дане Јовове, даровао му децу и благостање… Јов, примиривши се с Богом, с животом и са самим собом, завршио је свој пут. Данас славимо дан човека о коме се воде разне расправе и распредају разне приче у народу. Данас је дан када се родио убијени Страстотерпец цар Николај Други. И данас, као некада пријатељи Јова, многи наши савременици, размишљајући о том човеку, спотичу се и не виде Промисао Божији и посебни пут тог мученика, не само да га не разумеју, већ га страшно и хуле. Данас, када се приближава време његовог убрајања у сабор Новомученика руских, када су у Русији позната многобројна сведочанства о чудима, која се дешавају по молитвама њему, када се љубав пуна поштовања и молитве њему умножавају, неки почињу да причају како не може бити ни речи о канонизацији овог свеца, новомученика, страстотерпца, исповедника и приписују му исте грехе, као и Јову. Он је тако и тако згрешио, причају, он је у том и том случају неправилно поступио. Говоре да се он одрекао од престола. И да су у његовом животу присуствовале извесне људске слабости. Зато је и њега и Русију, мисле они, задесила казна Божија. И почињу да скрећу тему са његовог животног пута, чије житије је пут великог подвижника, великог исповедника и старатеља Руске земље и Руске Цркве, почињу да скрећу тему на поље политике, која је сасвим страна том Небеском Царству, у коме пребивају људске душе, душе људи који одлазе са овога света. Баш тако као и Јов Многострадални, на чији се дан родио цар Николај Други, наш господар је знао да се ништа не дешава случајно и предосећао је да ће после благостања и мира, настати време тешких искушења за њега, за целу Русију и за његову породицу. Баш тако као и Јов Многострадални, најстрашнија искушења које је претрпео Николај била су «издаја, кукавичлук, обмана» и потпуно неразумевање готово свих који су били у његовом окружењу. Долазили су људи, покушавали да га утеше, давали му којекакве савете, али сви ти савети су били празни… недуховни. Сви су ти савети били, као савети змије, сви су ти савети убијали и њега, и Русију, и Православље. Кукавичлук, обмана, издаја – ето шта је царовало око њега, вероватно, јединог Цара Русије који је до краја разумевао свој позив Помазаника Божијег, до краја схватао да је он постављен Богом на престо, како би у скрушености, кроткости и љубави водио руски народ у Царство Небеско кроз овоземаљски пут. Допустите, нико од оних које је Господ позвао на ту узвишену службу није, у тој мери као император Николај Други, разумевао то. И наш се господар удостојио највеће милости Божије – да пострада за Христа и за Његову Цркву. За оне које муче недоумице и сумње по поводу тога да се он одрекао од престола у најстрашнијем тренутку у историји Русије напомињем: када се цар враћао у већ побуњени Петроград, био је у пуној изолацији, окруживали су га издајнички генерали, који су му давали лажне информације о томе шта се заиста дешава, који су само чекали његову абдикацију, који су мрзели руско самодржавље, који су били жедни рушилачких «слобода», чије су последице на својој кожи убрзо и осетили. «Посвуда издаја, кукавичлук и обмана», – ето шта је дан пред абдикацију записао цар. Посвуда издаја, кукавичлук и обмана. Као што је Спаситеља издао Његов ученик, а апостоли испуњени љубављу према Њему се дали у бег, тако су и раба Божијег, слугу Господњег и подражатеља Христа, Николаја издали и побегли од њега. И да ли га ми можемо зато осудити? У данашњем Јеванђељу о слепом чули смо како је Спаситељ рекао: «Мени ваља радити дела Оног Који ме посла док је дан: доћи ће ноћ кад нико не може радити» (Јн. 9:4). То исто се десило и 1917. године – настала је ноћ и већ ништа није могло да се учини, осим тога да се са скрушеношћу и трпљењем даље носи свој страшни крст. Када су 1918. године официри дошли једном од тадашњих највећих стараца јеросхимонаху Аристоклију и рекли: «Благословите нас оче, да ратујемо против побуне, како бисмо вратили Русију на претходни пут», – он им је одговорио: «То је бескорисно, гнев Божији је пао на Русију због тога што је одступила од Бога, и ништа ви не можете да учините осим да пролијете још крви». То исто је говорио и старац отац Алексеј (Мечов). И у истом том духу, духу прозорљивости, пророчком духу је боравио и наш цар у те дане. Он је разумео да се испуњава судбина коју је Господ наменио Русији и да би брзоплетост и непромишљена дејства само начинили штету. Он није напустио Русију – цар је остао да до краја са својим народом носи свој крст. Тако је и говорио: «Ако је сада Русији потребна жртва, онда ћу та жртва бити ја». Император Николај је и постао та жртва 1918. године у Ипатијевском дому у Јекатеринбургу, када је примио мученичку смрт: он сам, његова супруга и деца. Он је знао да се није случајно родио на дан Многострадалног Јова. Свети праведни Јов добио је једину праведну награду који му је Господ могао дати у време Старог Закона (тада се само на овом свету могла даривати радост праведне награде људима), – умножио се његов живот, и деца, и имање. Али следбеник Светог праведног Јова Многострадалног, цар Николај Други, који је страдао и за своје грехе и за грехе повереног му народа, добио је заслужену награду у Царству Небеском. И данас је највећа срећа за њега да се моли за руски народ, за који он и сада носи одговорност као последњи Цар и Самодржац Русије. И то страшно велико послушање он је носио кроз читав свој живот, кроз смрт и носи га у вечном животу. Зато се помолимо и ослонимо на Господа да Он просветли наше слепе духовне очи, да просвети наш ум, како бисмо могли да разликујемо неразумно, лажно благочестије од истинитог пута Божијег, који јесте крст, трпљење и жртвена љубав. Данас после Божествене Литургије служимо панихиду и чврсто ћемо се надати да ће у своје време Господ у Цркви Својој прославити мученика и исповедника, последњег руског Цара, и тада ће се његова особена молитва, верујем, на посебан начин одразити и на живот Русије, и на живот Руске Цркве, и на живот сваког од нас. Извор: Православие.ру View full Странице

Био је последњи српски цар, једини син српског цара Душана Силног и царице Јелене (сестре бугарског цара Јована Александра). Супружници годинама нису имали деце, што је код цара Душана изазивало велико незадовољство супругом, али је она, као веома побожна жена, свој бол претварала у молитве Богу и Богородици, молећи их да им подаре дете. Након пет година проведених без деце у браку са Јеленом, Душан је решио да раскине брак са својом супругом и да се ожени неком другом, како би себи и свом потомству обезбедио наслеђе на престолу Српске државе. Но, Бог се тада смиловао и услишио молитве благочестиве Јелене, па је она коначно родила сина, Стефана Уроша, 1337. године. ЗадужбинеКао веома начитана, побожна и духовна жена, Јелена је и сина Уроша васпитала у вери Христовој, а и мужа Душана је учвршћивала у Православљу. Цар Душан је подизао цркве и манастире, дарујући им велике дарове, а давао је прилоге и за светогорске манастире, македонске и друге, широм света, као што је српски манастир Св. Арханђела Михаила у Јерусалиму. Душан, Јелена и Урош подигли су своју задужбину, манастир Светих Арханђела на Бистрици, изнад Призрена (1348-1352). Заједно са царским великашем, деспотом Јованом Оливером, подигли су манастир Св. Арханђела у Леснову (1347-1349), завештан манастиру Хиландару. Саградили су и манастир Пресвете Богородице, звани Матејич, у Скопској Црној Гори код Куманова, као и цркву Свете Тројице у Скопљу. Њу је млади цар Урош украсио и даривао светим иконама, одеждама и богослужбеним предметима, а у њој се неко време чувала и чудотворна икона Богородице Тројеручице.Долазак на престоНакон одбијања Урошеве женидбе са кћерком француског краља, будући да је овај тражио да Урош промени веру, Урош је на крају оженио православну невесту, Анку, кћер влашког кнеза и војводе Александра Басараба. Када је Душан овенчан за цара Срба и Грка, на сабору у Скопљу, 1346. године, млади Урош је од оца проглашен за "краља све Српске земље" и тако постао савладар своме оцу. У то време, свим хришћанима и владарима на Балкану је претила велика опасност од Турака, који су из Азије продрли и у Европу. Цар Душан је са својом војском кренуо на Турке, али се на путу изненада разболео и умро, крајем 1355. године. Тако је Урош, са непуних 19 година, морао да преузме управу над великим очевим царством, а то је био превелик и претежак терет за његова нејака плећа. Млади Урош није жудео ни за влашћу ни за материјалним добрима. Красило га је велико милосрђе, кротка и блага нарав. Будући да није желео силом да влада и потчињава моћне и необуздане српске великаше, наносили су му штету, многа зла и неправде, заједно са његовим дворским људима. Многи великаши почели су да се одвајају од младога цара и цепају Српско царство, велику Душанову царевину. Први се одвојио Урошев стриц Симеон Синиша, Душанов полубрат. Великаши су самовољно узимали део по део власти, а неки од њих и позивали српске непријатеље да својим војскама ударе на Србију.Царица Јелена – Св. Јелисавета Да би помогла Урошу, његова мајка Јелена је узела да управља источним делом царевине, признајући врховну царску власт свога сина. Она је мудро управљала овим крајевима Српског царства и тако веома помогла Урошу. Више од свега, била му је ослонац у духовном животу. Оставши удовица, убрзо се замонашила, добивши име Јелисавета, маја 1356. године. Наставила је да помаже сину и као монахиња, упућујући га да даје дарове црквама и манастирима. Урош је богато даривао манастире Светих Арханђела у Призрену, Пресвете Богородице Синајске, Светих Арханђела у Јерусалиму; као и православне митрополите и светогорске монахе и манастире, понајвише Хиландар. Урошевим прилозима урађене су у Хиландару прекрасне велике иконе на иконостасу хиландарске Саборне цркве, док је његова мајка, Св. Јелисавета, била ктиторка запустеле Карејске келије Св. Саве, богато дарујући и светогорски манастир Кутлумуш. Постала је и "други ктитор" манастира Св. Николе под Кожљем, на реци Пчињи. Измирење са Цариградском патријаршијомСв. Јелисавета и Св. цар Урош довели су до измирења Српске и Цариградске патријаршије, након одлучења које је изрекао Васељенски патријарх Калист над царем Душаном, услед Душанове самовољне одлуке да прогласи српског архиепископа за патријарха. Патријарх Калист је пристао на измирење и праштање, али се изненада разболео и умро ту у Серу, јуна 1369. године. Благочестива царица-монахиња Јелисавета, свештенство и народ Српске цркве достојно су сахранили Васељенског патријарха. Неколико година касније, царица Јелисавета је, уз помоћ светогорских монаха и Св. кнеза Лазара, издејствовала пуно и јавно помирење Српске и Цариградске патријаршије (будући да, због изненадне смрти Патријарха Калиста помирење није јавно обзнањено). Доглавници и рана смртНајвише зла цар Урош је претрпео од лукавог Вукашина Мрњавчевића. Вукашин је намерио да одузме сву власт од нејаког цара Уроша, чинећи то насилно и подмукло. Проширивао је све више своју власт, али су му се у томе супротстављали остали српски великаши, међу којима и Св. кнез Лазар, до краја одан цару Урошу. Млади и неискусни цар Урош настојао је да се супротстави Вукашиновом насиљу, али је српска неслога и овога пута однела превагу, а лукави Вукашин злоупотребио Урошеву доброту. Ускоро се Вукашин, и поред законитог цара Уроша, прогласио за Српског краља и савладара, 1365. године. Но, његов циљ је био још виши: хтео је да свргне са власти светородну династију Немањића и да српски престо обезбеди за своју породицу. Тако је самовољно прогласио свога сина Марка за "младог краља", чиме је припремао збацивање и укидање власти лозе светих Немањића. Под таквим невољама и злим ударима, цар Урош је изгубио земаљско царство, али је задобио вечно Царство Божије. Предао је своју свету душу Господу 2/15. децембра 1371. године, са непуних 35 година. По речима његовог животописца, Патријарха Пајсија и неких од каснијих српских летописаца, цар Урош је био убијен руком Вукашина Мрњавчевића. Најстарији српски летописци и родослови кажу да је Вукашин био, ако ништа друго, посредни убица Урошев.Свете моштиСв. цар Урош, седми и последњи владар из светородне лозе Немањића, погребен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Неродимљу, код данашњег Урошевца, града који је по њему и добио име. Његове свете мошти чудесно су објављене од Бога 211 година после његове смрти, око 1584. године. Светим моштима је у Неродимље долазио верни народ, многи су од њих добијали помоћ и исцељења. Маја 1705. године, монах Христифор је пренео мошти у сремски манастир Јазак, а део моштију је донет у манастир Студеницу. Из Јаска су мошти преношене у манастире Врдник и Крушедол, па опет враћане у Јазак. За време Другог Светског рата, 14. априла 1942. године, мошти Св. цара Уроша је, пред зликовачким усташким скрнављењем православних светиња, прота Радослав Грујић тајно узео из манастира Јазак и, заједно са моштима Св. цара Лазара и Св. кнеза Стефана Штиљановића, пренео у београдску Саборну цркву. Повратак моштију Св. цара Уроша у Јазак догодио се 17. септембра 2001. године. Тада је Патријарх српски Павле, у присуству епископа сремског Василија и свештенства Саборне цркве, пресвукао сакос на моштима Св. цара Уроша и Св. Стефана Штиљановића. Након молебана Св. цару Урошу, док су храм и црквена порта били препуни верног народа, мошти Св. цара Уроша су положене у нови кивот и свечано испраћене најпре за Нови Сад, а затим у манастир Јазак, где и данас почивају. У олтару Саборне цркве чувају се данас делови моштију Св. цара Уроша. View full Странице

петак 27. новембар (уље) СВЕТИ АПОСТОЛ ФИЛИП Родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Од малена научен Св. Писму Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јов. 1, 43). По силаску Св. Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. У Грчкој хтедоше га Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики, и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове. И друга многа чудеса збише се, нарочито исцелења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду Фригијском Јерапољу св. Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Туде би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу. Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи. И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, по том распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип пак беше издахнуо. Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије 40 година слеп. Мошти св. Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. год. у време цара Дометијана. Св. Григорије Палама, ариепископ солунски Отац Григоријев био знатан чиновник на двору цара Андроника II Палеолога. Даровити Григорије свршивши светске науке не хте поћи на дворску службу него се удаљи у Свету Гору и замонаши. Подвизавао се у Ватопеду и Лаври. Водио борбу са јеретиком Варламом и најзад га победио. Посвећен за митрополита Солунског 1347. год. Прослављен и као подвижник, и као богослов, и као јерарх, и као чудотворац. Јављали му се наизменично: Пресвета Богородица, св. Јован Богослов, св. Димитрије, св. Антоније Велики, св. Златоуст, ангели Божји. Управљао црквом Солунском 13 година, од којих једну годину провео у ропству код Сарацена у Азији. Упокојио се мирно 1360. год. и преселио у царство Христово. Мошти му почивају у Солуну, где се налази и красна црква његовог имена. Св. Јустинијан, цар византијски Пореклом Словенин, вероватно Србин, из околине Скопља. Словенско му је име Управда. Наследио на престолу стрица свога Јустина. Свуколика величина овога цара везана је неразделно са његовим дубоким православним веровањем. Веровао је и живео је по вери. Уз Часни Пост није јео хлеб нити пио вино, но хранио се зељем и пио воду и то преко дана. Заратио против варвара Дунавских само за то што су ови шкопили заробљенике. То показује његов узвишен осећај човекољубља. Срећан и успешан и у ратовима и у радовима. Саградио је велики број прекрасних храмова, од којих и најлепши од најлепших – Св. Софија у Цариграду. Сабрао и издао римске законе. Сам он издавао је многе строге законе против неморала и распутства. Саставио црквену песму „Јединородни Сине и Слове Божји” која се почела појати на литургији од 536. год. Сазвао Пети васељ. Сабор 553. Скончао мирно 14. нов. 565. год. у 80. години свога живота и преселио се у царство Цара небескога. View full Странице

Дан после канонизације цара Николаја Другог и његове породице настао је интервју са професором Московске духовне академије протојерејем Валентином Асмусом. Он је угледни специјалиста у области историје монархије у Русији. Отац Валентин је дао исцрпне одговоре на питања о личности и духовности новопрослављеног цара, као и његовој државној делатоности. Цар Николај Други Духовни живот мученичког цара – Странице дневника цара Николаја Другог исупњене су именом Божијим. Колики значај је православна вера имала у његовом животу? – Без сваке сумње, вера и Црква су заузимале најважније место у животу Николаја Другог. Он не само да спомиње име Божије, већ из његових дневника сазнајемо да никада није пропуштао недељна и празнична богослужења. Можемо рећи, да су вера и молитва заузимале све више простора у његовом животу, како се приближавао зрелом узрасту. Он је несумњиво доживљавао царевање као служење Богу, и истовремено је своју власт схватао као дар од Бога. Његова одговорност пред Богом је подразумевала да он није био дужан да полаже рачуне пред било каквом овоземаљском инстанцом. То осећање одговорности пред Богом је код цара било врло развијено. – Позната је посебна улога Николаја Другог у прослављању Преподобног Серафима Саровског, његова помоћ манастирима и мисионерским друштвима, православним братствима. Какво је било његово залагање у области Цркве? – Николај Други је веома активно учествовао, не само у прослављењу Преподобног Серафима Саровског, већ и у целом низу канонизација, које су обележиле његово царствовање. Канонизације су биле врло ретке у Руској Цркви од Петра Првог до револуције. За цео 19. век до Николаја Другог спроведене су свега две канонизације: Митрофана Вороњешког за време Николаја Првог и Тихона Задонског за време Александра Другог. А за време владавине Николаја Другог, канонизације су се низале једна за другом, притом су неке спроведене углавном захваљујући залагању цара. Николај Други је много урадио на изградњи храмова и манастира. Подржавао је ширење мреже парохијских црквених школа, које су биле важна карика у систему народног образовања Руске Царевине. – Николају Другом је био близак период руске историје до Петра Првог, волео је тадашњу уметност, обичаје, па чак и оне који су се тицали политичког живота. У којој мери су се његови вредносни оријентири поклапали са уверењима политичке елите Русије његовог времена? Како је руско друштво гледало на тежњу цара Николаја ка повратку духовној и политичкој традицији Свете Русије? – Николај Други није само на емотивном нивоу волео Русију пре Петра, већ је био један од највећих поштовалаца древног руског иконописа и умногоме је утицао да се и у друштву побуди интересовање ка иконама. Он је био иницијатор рестаурирања древних икона и изградње нових храмова у истинском древноруском, а не неоруском стилу, као што је тад било прихваћено. То се односило и на осликавање цркава у стилу 16. века. Можемо навести као пример Теодоровски царски саборни храм у Царском селу и цркву Светитеља Алексија у Лајпцигу, која је подигнута на стогодишњицу Битке народа 1913. године. Таква интересовања цара Николаја дошла су на добар одзив код људи у уметничким круговима, али су на нивоу друштва била осуђена да буду непопуларна. Уопштено говорећи, интересовање друштва је било устремљено на супротну страну. Стога можемо рећи да је Николај Други у духовном смислу био веома «старомодан» човек. – Како су личност Николаја Другог оцењивали православни подвижници тог времена и они чији ће духовни ауторитет доцније порасти? – Преподобни Серафим Саровски је предсказао: «Биће једном Цар, који ће ме прославити... Бог ће Цара величати.» Свети Јован Кронштатски је рекао: «Цар је наш праведан и живи благочестивим животом. Бог му је послао тешки крст страдања, као Своме изабранику и омиљеном чеду, као што су рекли тајновици.» А руски народ је упозорио пред револуцију: «Кога волим, тог разобличавам и кажњавам. Ако се руски народ не покаје, крај света је близу. Бог ће им одузети благочестивог Цара и послати им бич у виду нечасних, сурових, самозваних владара, који ће залити сву земљу крвљу и сузама.» Оптински старац Анатолије (Потапов): «Нема већег греха од противљења вољи Помазаника Божијег. Чувај њега, јер на њему почива земља руска и вера православна... Судбина цара је судбина Русије. Ако се радује цар, радоваће се и Русија. Заплаче ли цар, заплакаће и Русија... Као што човек одрубљене главе више није човек, већ смрдљиви леш, тако ће и Русија без цара бити смрдљиви труп.» Оптински старац Нектарије: «Овај цар ће бити великомученик.» Светитељ Тихон Московски: «Он се одрекао престола имајући у виду добробит Русије и волећи је. Он је после абдикације могао да живи релативно спокојним и безбедним животом у иностранству, али није то учинио, јер је желео да страда заједно са Русијом. Он ништа није предузимао како би побољшао свој положај и без роптања се покорио судбини...» Митрополит Антоније (Блум): «Цар је себе самога и целу своју породицу одао у мучеништво зато што је сматрао да, у виду њега и његове породице, на Крст иде Русија. Веровао је да ако је представљао Русију у мирно доба, сад мора бити нераздвојан од ње и у црна времена. О томе како су цар и његова породица завршили своје овоземаљско страдање, можемо да судимо из белешки, које су оставили на делима светих отаца, које су имали при себи... и писама царице и деце... Ти одломци говоре да се царска породица у потпунсти предала у руке Божије, без туге, с трепетом, који је тако дивно изражен у песми једној од великих кнегиња.» Цар Николај благосиља војнике у Руско-јапанском рату Николај Други у свакодневном животу – Многи мемоаристи су приметили да су цару Николају била страна осећања такозваног царског гнева, раздражљивости, и уопште оштре емоције. Често смо могли да чујемо да цар није волео свађе. Његови савременици су били склони да те карактерне особине тумаче као недостатак воље или равнодушност. У којој мери су те оцене оправдане? – Цару Николају је била својствена велика уздржаност, и због тога је то некоме могло да личи на апатију и равнодушност. Али то заиста није био случај. Требало му је пуно снаге да не покаже осећања, када су се она сама борила да се пробију на површину. Та уздржаност је понекад могла и да шокира, али можемо рећи да је за време последњих месеци живота цара, када је са својом породицом био у заточењу, та уздржаност пројавила све своје добре стране, јер цар буквално није направио ниједан погрешан корак. Он је подносио своје заробљеништво, с једне стране, са скрушеношћу, а с друге са највећим достојанством. Он никада није тражио ништа за себе, за своју породицу, у тим месецима је показао истинску царску величину. – У царевом дневнику се стално помињу читање извештаја и састанци са министрима. Да ли је цар пуно свог времена посвећивао државним пословима? – Цар је непрестано радио. Сваки дан је читао мноштво докумената и састављао одлуку за сваки од њих. Он је био обдарен свим неопходним умним способностима, које су биле потребне за тако велику одговорност, као што су сведочили њему блиски људи. Између осталог, њега је красило феноменално памћење, наследна особина Романових, тако да можемо рећи да је и то један од доказа да су његови преци Самим Богом били предодређени за тешки терет царске службе. – Чему је посвећивао своје слободно време? – Цар није имао пуно слободног времена. Проводио је то време у кругу породице, пуно пажње је посвећивао деци, читао им је белетристику или историјска дела. Веома је волео историју и читао је много историјских истраживања. Такође су му били својствени хобији, који приличе свим војним лицима. Волео је спорт и у неку руку и лов. У питању су древне војничке вештине, које су и за ратнике 20. века сачувале свој значај. – Какву улогу је у животу Николаја Другог играла његова породица? – Николај Други је био породични човек за пример. Као што сам рекао, цело своје слободно време је проводио са женом и децом. И међу свим члановима те велике породице владала је права љубав и духовни склад. Цар Николај у Главном штабу Окружење Николаја Другог – Многи мемоаристи су мишљења да су на цара, у различитим раздобљима његове владавине, вршиле утицај његова мајка царица Марија и његова жена Александра Фјодоровна. Да ли је то тачно? – Што се утицаја на Николаја Другог тиче, могуће је да су и мајка и супруга, две царице, имале неки утицај на њега. И ту нема ништа чудно. И једна и друга су имале не само право, већ и потребне особине, да би могле да учествују у државном животу Русије, коју су оне тако искрено волеле и којој су желеле да служе. – Посебно место у окружењу Николаја Другог зузимао је Распућин, као и други људи са стране, који су били у блиском односу са царем. Шта нам можете рећи о односу цара са њима? – Што се нашироко познатог Григорија Јефимовича Распућина тиче, њега су на двор довела веома поштована духовна лица, међу којима су биле врло утицајне фигуре Петербурга, као што је архимандрит Теофан (Бистров), ректор Петербуршке духовне академије, а касније и архиепсикоп Полтавски, и епископ Сергије (Старогородски), који је касније постао патријарх. За Николаја и његову супругу је однос са тим човеком означавао комуникацију са представником вишемилионског руског сељаштва, који је могао до царског престола да донесе жеље и надања тог друштвеног слоја. Што се тиче утицаја Распућина, ту је све претерано надувано путем злонамерне политичке пропаганде. Ако обратите пажњу на истраживање Олденбурга, видећете да Распућин није имао никакав значајан утицај на државна дела. Цар Николај и царевић Алексеј Одрицање од престола, револуција и цареубиство – Абдикација цара Николаја Другог изгледа као свесно уништење монархије од стране самог цара. Како Ви то тумачите? – Само људи који не знају ништа о историји и желе једино да оцрне цара, могу у његовој абдикацији видети намерно уништење монархије. Цар је учинио све у његовој моћи, како би војним средствима зауставио револуцију, и тек када је видео да се његова наређења не испуњавају, да генерали главнокомандујући фронтовима захтевају његову отставку, да му се нико не подчињава, био је принуђен да пристане на абдикацију. Абдикација је без сваке сумње била изнуђена, и ту је посреди била не заиста абдикација Николаја Другог, колико одрицање руског народа, у виду његових најистакнутијих представника, од цара и монархије. – Комунистички историчари су представљали монархију као деспотију и полицијску државу. Каква је била руска монархија тога доба? – Руска монархија није била никаква деспотија ни полицијска држава. Тог деспотизма и полицијског свевлашћа је у Русији било много мање, него у Западној Европи. Томе сведочи чињеница да је у Русији било мање полицајаца по глави становника, него у Француској, на пример. У Русији су биле незамисливе строге полицијске мере, какве су се тада примењивале у Француској. У Француској су почетком 20. века, могли да отворе ватру и на литију, ако је то по мишљењу неког полицијског сатрапа било окарактерисано као кршење реда и мира. А од почетка Првог светског рата 1914. године, у Француској је била дозвољена примена смртоносне силе као одговор и на најмању безбедносну претњу. Тамо је држава у толикој мери примењивала силу, да у Русији нико тако нешто није могао ни да замисли, до бољшевичке револуције. – Привремена влада, која је на власт дошла после Фебруарске револуције 1917. године, основала је Ванредну истражну комисију за ислеђивање наводних злочина царског режима. Какви су били њени закључци? – Ванредна истражна комисија за ислеђивање наводних злочина царског режима, коју је основала Привремена влада, почела је са радом одмах после Фебруарске револуције и радила је све до Октобарске револуције. Њу су чинили најбољи правници тадашње Русије, притом су у њен састав именовани, разуме се, најватренији непријатељи царског система. И та комисија, која је имала све ресурсе на располагању, на крају није открила никакве злочине царског режима. А најважнији злочин, за којим је трагала комисија, су биле оптужбе да је цар водио тајне преговоре о сепаратном миру са Немачком, иза леђа народа. Испоставило се да је цар Николај увек одлучно одбацивао такве предлоге, које је Немачка одиста и упућивала при крају рата. – Шта нам можете рећи о случају чудеса повезаних са поштовањем Николаја Другог и његове породице? – Заиста, поштовање цара Николаја се све више шири, и могу рећи да никога од новомученика народ не слави у тој мери, у којој слави мученичког цара и његову породицу, иако међу новим мученицима несумњиво има великих светаца. Чудеса повезана са поштовањем царске породице су несумњиво истинита, и у то се може убедити свако ко прочита дивне зборнике, које је сакупио протојереј Александар Шаргунов. Разговарали Семјон Соколов и Људмила Боњушкина С руског Александар Ђокић Протојереј Валентин Асмус 17 / 07 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/105182.htm

Земни остаци почивају у Цркви Светог Марка у Београду (Фото Д. Јевремовић) / Политика Српски владар Душан Силни, творац нашег најважнијег средњовековног законика, 1346. године у Скопљу овенчан је титулом цара Срба и Грка – Цариградска патријаршија бацила је на Душана анатему 1350. године која му је скинута тек 1375. у време кнеза Лазара Његово царство обухватало је централну и јужну Србију, целу Македонију и Албанију, без Драча, део Босне и Херцеговине, део Грчке до Тесалије, Црну Гору, и раме уз раме стајало са тадашњим царствима на Истоку и Западу. Није проглашен за светитеља Цар Душан није проглашен за светитеља. Спомиње се неколико разлога – од оцеубиства, довођења жене Јелене на Свету гору где женска нога никада није крочила – али се сваки од њих може сматрати спорним. Да би неко постао светитељ, његови остаци требало би да одају неки знак – да буду нетрулежни, да се над њима деси неко чудо или да га народ прихвати. За сада не постоји запис да је на његовом гробу забележено чудо, али се пре неколико година појавила иницијатива неких историчара да се прогласи светитељем.– Народ има велико поштовање према цару Душану и њему није важно да ли је он светитељ или није. Велики број верника приђе саркофагу и целива лик – каже свештеник Трајан Којић и истиче да се у Цркви Светог Марка сваке године 2. јануара по новом календару даје парастос цару. Oвај моћни српски владар творац је и најважнијег српског средњевековног закона. Његови земни остаци почивају у Цркви Светог апостола и евангелисте Марка у Београду, а тачно 16. априла 1346. године, у Скопљу, Душан Силни крунисан је за цара Срба и Грка. Живот Стефана Уроша Четвртог Душана Немањића пратила су освајања, богат политички живот, сукоби са црквом, Византијом... а његову смрт мистерија. Рођен је око 1308. године, од оца Стефана Уроша Трећег Немањића (краљ Стефан Дечански) и бугарске принцезе Теодоре. Већ са 14 година на двору Немањића нашао се у центру политичких збивања. – Краљ Стефан Дечански крунисан је 6. јануара 1322. године. Тог дана, одлуком Сабора одређен је његов наследник, млади краљ Душан. Већ са 22 године дошао је у сукоб са оцем када је, између осталог, погубио свог течу бугарског цара Михаила Шишмана у бици код Велбужда. Његов отац је после тога упао у Зету и спалио му двор. Млади краљ је успео да побегне преко реке Бојане. Покорио се оцу, али не задуго. Уз подршку властеле напао је очев двор и затворио га у Звечан, где је стари краљ умро, вероватно насилно – објашњава професор др Синиша Мишић, са одељења за историју Филозофског факултета. Душан је на престо ступио 1331. године у Сврчину, једном од краљевских дворова Немањића. Државу је проширио освајањима, а најважнија су се одиграла од 1342. до 1345, када је заузео и моћни град Сер, на северу Грчке. За цара је крунисан 1346. године у Скопљу, које је проглашено за његову престоницу. Душан је „заобишао” Васељенску патријаршију и неканонски прогласио Јоаникија за патријарха да би га овај крунисао за цара. То су признали бугарски патријарх и охридски архиепископ, док је цариградски патријарх Калист на Душана бацио анатему, али тек 1350.