Претражи Живе Речи Утехе

Са званичне интернет презентације Епархије жичке доносимо видео запис филма о храму Светих цара Константина и царице Јелене у Ивањици, који ове године прославља јубилеј 180. година постојања. View full Странице

Дана 17 јула у поштански промет пуштена је маркица посвећена Храму – споменик на Крви у Јекатеринбургу. На поштанској маркици приказан је Храм - споменик у име Свих Светих у земљи Руској. Он је подигнут на месту где се налазила кућа рударског инжињера Николаја Ипатјева, у којој су држани у притвору и у ноћи између 16. и 17. јула убијени последњи руски император Николај II и чланови његове породице. Маркица је штампана у тиражу од 270 хиљада примерака. Маркице ће бити у продају на шалтерима Поште Русијe. Извор: Православие.ру View full Странице

Православна Црква широм васељене молитвено се сећа мученичког страдања Светог цара Николаја II и чланова царске породице Романов које су, пре 100 година, тајно и мучки убили бољшевици у Јекатеринбургу. Свети мученик цар Николај је посебно поштован у српском народу као заштитник и одани пријатељ у најтежим историјским тренуцима. Недвоумећи се, одмах после аустроугарске објаве рата Србији, Цар је стао у одбрану српске православне браће и то по цену великих жртава у сопственом народу. У светој царској српској лаври Хиландару на Светој Гори Атонској сваке године се прославља празник Светих царских мученика. Ове године по одлуци Свештеног сабора стараца на стогодишњицу страдања богољубивог Цара и његове породице у Хиландару је 14. јула 2018. године служено свеноћно бдење, а сутрадан и света Литургија. Датум молитвеног спомена је померен у односу на сам дан празника у календару, 17. јул, како би служба била свечанија и пала у недељу. Након торжествене службе, за празничном трпезом читана је беседа Светог владике Николаја Велимировића о Светом цару Николају II коју је одржао у Београду 1932. године на празник Светог равноапостолног кнеза Владимира. Хиландарско братство на челу са игуманом, архимандритом Методијем, сјединило се са целим српским родом у радосном прослављању мучеништва великог заштитника и исповедника православне вере, коме кличе: Радуј се, страдалниче све земље руске! Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога Живога! Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Српска и Руска Црква ће 17. јула 2018. године обележити стогодишњицу мученичког страдања Светог цара Николаја Другог Романова. Тога дана ће Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј у храму Подворја Руске цркве на Ташмајдану служити Свету архијерејску Литургију од 9 ч, потом ће кренути Литија у част Свете породице Романов улицама Београда ка споменику Светом цару Николају, који се налази у Улици краља Милана, где ће бити служен молебан и где ће Његова Светост беседити о Светом цару. View full Странице

Очекујем рецензију @Ћириличар и @Zoran Đurović Константин Бодин – први српски цар, 274 године пре цара Душана http://www.rasen.rs/2017/08/konstantin-bodin-prvi-srpski-car-274-godine-pre-cara-dusana/ Време у којем Срби играју значајнију улогу на историјској позорници најчешће се рачуна од година владавине Стефана Немање. Шта се дешавало пре овог периода? Ко су били српски владари и које су титуле носили? Постоје ли о њима писани подаци? Бодинов печат; Археолошки музеј у Истамбулу Историја средњовековне Србије за већину почиње Стефаном Немањом. О српским владарима и великашима који су ранијим вековима постављали темеље српској држави веома мало се зна ван уског круга историчара. Јавност је често окупирана данас популарним и потпуно ненаучним теоријама о Србима као „народу најстаријем“. Трагајући за наводном античком прошлошћу Срба, заборављамо на документоване личности из наше историје које су неоправдано запостављене. Мало ко је чуо за Јована Владимира, првог српског свеца, или Михајла, краља Дукље и првог српског краља. Међу заборављеним јунацима српске средњовековне историје је и његов син, Константин Бодин. Константин Бодин Један од најчешће навођених и тумачених писаца историје народа је Константин Порфирогенит, византијски цар из династије Македонаца, који је живео у десетом веку. Порфирогенит је написао важно дело, „Спис о народима“ или „О управљању царством“, у којем се, између осталих, помињу и Срби. Описујући догађаје који су предходили његовом рођењу, аутор са незадовољством истиче да: „Тамошња племена Хрвати и Срби и Захумљани и Травуњани и Конвљани и Дукљани и Пагани, одвојивши се од царства Ромеја, постадоше самостални и независни, не покоравајући се никоме. Ова племена, како кажу, немају архонте (тј. кнезове), већ само старце жупане, на исти начин као и остале Склавиније.“ Овај пасус Порфирогенитовог дела важан је за разумевање титула које су српски владари уживали у десетом веку. Привилегију старца или жупана носио је и Стефан Немања. То наводи на закључак да се све до краља Стефана Првовенчаног, владар Срба називао старцем или жупаном. Зетски краљ Михајло, отац Константина Бодина – ктиторски портрет из цркве Св.Михајла у Стону, XI век Међутим, новооткривени печат из истамбулског археолошког музеја сведочи да је Константин Бодин, српски владар из друге половине XI века, носио краљевску титулу. Бодин је био син првог српског краља – Михајла, па се намеће мишљење да је титулу задобио правом наследства. Међутим, овакве привилегије је могао да одреди само византијски цар и оне нису део наследне традиције. Како је онда овај српски владар постао краљ? Грб Војислављевића Михајло Војислављевић је крунисан 1077. године, за шта је добио потврду од папе Гргура VII. Средиште српске државе тада је било нешто јужније од простора на коме се касније уздигао Стефан Немања и његови наследници, у области Дукље или Зете. О његовом сину, Константину Бодину многи уважени хроничари XI и XII века су писали са посебним уважавањем. Ана Комнина, ћерка једног од највећих византијских царева Алексија I, уврстила је Бодина у своје хронике. Пишући о акцијама противника свога оца, Константина Мономахата, она каже да је он: „Бодина и Михајла, егзархе Далмата, учинио је својим пријатељима, помоћу писама и поклонима придобио њихову наклоност, отварајући тако себи многа врата.“ Константин Бодин Бодинов утицај и углед у царству можемо читати између наведених редова. Један од највећих царевих противника потрудио да задобије пријатељство српских владара. Хроничари са царског двора извештавају и о великој побуни против царске власти која је избила на простору данашње Македоније. На њено чело је стао Константин Бодин. „Прве године његовог царства народ Срба, крену да потпуно освоји Бугарску. . . Истакнутији људи бугарске замоле Михајла, који је био владар, да им помогне и с њима се удружи и да им свога сина да га прогласе царем Бугарске и да се тако ослободе превласти и окрутности Ромеја. Он им се радо одазове и сабравши 300 својих људи предаде их своме сину Константину, званом и Бодину и пошаље их у Бугарску. . . И наста страшна битка и још страшнији пораз Ромеја.“ Црква Светог Мартина у Шумету, Локрум – Бодинов поклон Дубровнику Након велике победе, Бодин је проглашен у Призрену за цара, под именом Петар III, у покушају да се обнови Самуилова држава која је срушена пола века раније. У почетку је имао успеха. Његова војска је освојила Скопље и Ниш. Међутим, показало се да побуњеници немају довољно снаге да се дуготрајно супростављају византијском цару. У бици код Пауна на Косову Бодин је поражен, заробљен и одведен, најпре у Цариград а потом у Антиохију. Међутим, успео је да се ослободи и врати у своју престоницу Скадар. Политику је ипак променио и византијском цару више није, макар јавно, одрицао послушност. Највећи непријатељ Византије у том периоду су били Нормани, предвођени неустрашивим Робертом Гвискардом. Алексије I Комнин је уврстио Бодинов одред у своју војску. Гласине о приступању Бодинових трупа, истих оних који су потукли Византинце у Бугарској, значиле су подизање морала византијској војсци и веће шансе у даљем ратовању. Као награду за верност и помоћ српске војске Константин Бодин је проглашен за краља. Овај податак нам потврђују и каснији догађаји. Почетком XIII века жупан Стефан Немањић и његов брат Сава траже краљевску круну од римског папе Хонорија III. Папа је прихватио њихов захтев па је средњиНемањин син постао Првовенчани краљ. У свом захтеву, Сава и Стефан Немањић истичу да им право на круну припада још од „првог отачаства краљевства“, која се зове „велико краљевство од прва“. Немањини синови, дакле, указују да је Србија већ била краљевина, те да је титула коју траже припадала њиховом претходнику – Константину Бодину. Печат српског владара из друге половине једанаестог века представља праву малу револуцију у откривању историје преднемањићких Срба. Оскудни писани подаци и непостојање споменика културе који би сведочили о поменутом периоду у великој мери су успоравали пут историјске науке. То, међутим, не значи да археолошка испитивања у будућности неће довести до нових сазнања која би могла да прошире интересовање за српску историју и у овом правцу. Историја нашег народа пре Стефана Немање мора и може бити проучавана и публикована озбиљније него данас. Подела Бодинове државе; фото: Википедија Колико је чврста граница између родоначелника династије Немањићаи његових предака показује чињеница да се чак и данас не може поуздано говорити о оцу Стефана Немање, из уџбеника свима познатог Завиде. Родослови Немањића започињу Немањом или ређе његовим оцем. Сви иза ове замишљене црте као да не постоје. Питање које понекад многима прође кроз главу налази се у наслову овог текста, и гласи „Постоји ли историја Срба пре Немањића?“ Примери као што је Константин Бодин дају одговор и показују континуирани правац напредовања српских владара. Титула коју је понео Бодин поново је припала Стефану Првовенчаном. Касније су исту титулу уживали краљеви Владислав,Урош, Драгутин, Милутин и други. На послетку, краљ Душан се 1346. године крунисао за цара. На путу од варварског племена Срба, како нас је Порфирогенит описао, па до царства које је закуцало на врата Цариграда, заслуге имају и данас помало митске личности као што је Константин Бодин. Заборављен и велики! Извор „Српски академски круг

Октобарска револуција у Русији, чија се 100. годишњица управо обележава, дуго је припремана, а онда је све изненадила. Зашто је то тако и зашто је треба сагледавати у целини са Фебруарском револуцијом? Које су последице тих „10 дана који су потресли свет“? Део одговора нуди управо објављена књига познатог руског историчара Олега Ајрапетова, чији је превод на српски објавила издавачка кућа „Клио“. Књига је допринос дискусији о 1917. години која је неисцрпна тема, јер су ти догађаји били важни и за Русију и за цео свет, рекао је директор и главни уредник „Клија“ Зоран Хамовић на округлом столу организованом у Историјском музеју Србије. О узроцима и последицама Револуције говорили су професор Московског државног института за међународне односе (МГИМО) Јарослав Вишњаков и домаћи историчари Алексеј Тимофејев, Небојша Дамњановић, Горан Милорадовић и Милан Ристовић. Тимофејев је истакао да се Октобарска револуција не може посматрати одвојено од Фебруарске револуције, а обе је довео у контекст Првог светског рата. Није случајно што су бољшевици, који су обећавали мир, добили подршку народа, док су организатори Фебруарске револуције тражили наставак рата, рекао је овај историчар у дискусији чији је модератор био новинар Времена Филип Шварм. За Дамњановића нема сумње да је Фебруарска револуција значајнија од Октобарске револуције и да је, како је рекао, она прокрчила пут за њу. „Читајући ову књигу имате доживљај чуда. Фебруарска револуција, рећи ће неко, могла се предвидети, али видимо да су сви актери били затечени. Међутим, Русија се истрошила, војска се истрошила. Организам умире кад му откажу унутрашњи органи, па тако умире и организам државе. Ово је први пут да нису официри извели војнике, него су војници извели официре на улице, а иза свега стоји страшна замореност ратом“, оценио је Дамњановић. Руси у рату, према речима Милорадовића, нису били без успеха — до 1917. године заробили су два милиона аустро-угарских војника и „тој војсци ишчупали срце“, али цена је била страшна и руска војска била је такође исцрпљена. То је ферментисало дубоко незадовољство и у војсци, и код народа, рекао је српски историчар. Он је такође указао на неуспели покушај спровођења политичких и економских реформи у Русији које су покренуте усред рата. Учесници округлог стола осврнули су се и на улогу Владимира Иљича Лењина и теорије завере да је он био оруђе страних обавештајних служби. На питање да ли су Лењин и бољшевици били нека врста оруђа Централних сила или су били прагматичари који су по сваку цену желели да изврше социјалну револуцију не бирајући средства, професор Ристовић је оценио да се може рећи и једно и друго. За кратко време бољшевици су постали снага и највећи профитери кризе јер користе оно што је „већ било на столу“, а то је неуспех политичке елите да реформише друштво. Велике реформе се не праве у време рата, приметио је Ристовић и додао да је то био један од окидача кризе. Немачка, са друге стране, има јасну рачуницу и стало јој је до даље дестабилизације Русије и ту свако има свој рачун и гледа да профитира, додао је Ристовић. Алексеј Тимофејев, коментаришући за Спутњик теорије завере у вези са Октобарском револуцијом, каже да у свакој револуцији има пуно завера, али да не треба полазити од гласина. „Нису бољшевици свргли цара, нису бољшевици поделили Русију на више аутономних покрајина, то је тековина Фебруарске револуције. Бољшевици су успели да их задрже у оквиру једног контекста. Сад на који начин, то је као хемиотерапија, неки болесник од хемиотерапије не преживи. Русија је преживела“, каже Тимофејев. Он подсећа да је Аустроугарска монархија те 1917. године била пандан Русији, а доживела је другачију судбину и распала се. „Бољшевици су успели не само да задрже све што је имала Руска царевина, него да након 30 година контролишу и много већи простор него царска Русија. Грубо говорећи, бољшевици су успели да одговоре на изазове на које је царска власт хтела да одговори и вероватно би одговорила, у сваком случају планирала је. А привремена влада не само да није могла него није ни хтела да их решава. Фактички, амбис у који је ишла Русија дефакто је био заустављен Октобарском револуцијом“, сматра Тимофејев. На питање Спутњика да ли је, из перспективе савремене историографије, Револуција била катастрофа или не, професор Вишњаков наводи да је у години обележавања века од Октобарске револуције, то предмет озбиљних дискусија, конференција и округлих столова, а Ајрапетовљева књига се може сматрати доприносом томе. „У савременој Русији не кажу да ли је то било лоше или добро, да ли је то била трагедија или је напротив Совјетски Савез био велика држава. То су крајње тачке гледишта. Ми сада уз помоћ Револуције покушавамо да постигнемо унутрашњи консензус у друштву, да заједно схватимо шта је то било, како је то стварно утицало на државу, друштво, културу. Она је заиста била кључни догађај. Узгред, није случајно што се у научној и историјској средини термин Октобарске револуције не издваја, него се говори о Великој руској револуцији, тј. то су сви догађаји, и Фебруарска и Октобарска револуција заједно. У том контексту се сада сагледава Револуција, као покушај да се нађе нека консолидација различитих слојева друштва, и либерала, и патриота, најразличитијих слојева становиштва“, навео је Вишњаков. Није случајно, истиче наш саговорник, што руски политичари, па и председник Владимир Путин кажу да треба имати одмерен приступ и да не треба упадати у крајности. „Ја бих то упоредио са Француском револуцијом. Без обзира на све крваве догађаје, јакобинску диктатуру, 14. јул и пад Бастиље је дан обједињавања француске нације. Није важно како се односимо према томе што се дешавало. Тако треба радити и да Руска револуција буде неки обједињавајући моменат свих нас, независно од наших погледа и политичких убеђења“, закључио је Вишњаков. Тања ТРИКИЋ