Претражи Живе Речи Утехе

http://www.pravoslavno-hriscanstvo.com/ Све на једном месту!

Филм који препоручује патријарх Порфирије: (Не)скривени живот Теренса Малика Недавно смо сведочили једној реткој појави у нашем јавном простору: у свом првом интервјуу за РТС као именовани наследник трона Светог Саве, Његова светост патријарх српски господин Порфирије цитирао је најновији филм Теренса Малика "Скривени живот". Тиме се открио као истински филмофил, али зашто је патријарх српски цитирао баш славног америчког редитеља асирског порекла, и о чему Маликови филмови заправо говоре? Скривени живот (2019) „Верујем, Господе; помози моме неверју" Јеванђеље по Марку 9:24 Упркос хвали критике и дугој каријери испуњеној најпрестижнијим филмским наградама (Венеција, Берлин и Кан), Малик је аутор који је и даље махом непознат широј публици - примера ради: мој први комшија у Бостону, где живим, један врстан музичар и пројектни менаџер у познатој болници, за њега никада није чуо! A Малик, свакако, припада пантеону филмских стваралаца попут Тарковског, Фелинија, Бергмана, Тара, Фон Трира, аутора који су филм уздигли до нивоа врхунске уметности - оних који су се у својим најбољим филмовима највише приближили „људским сновима", као што је говорио покојни Влада Пертрић, врсни познавалац и теоретичар филма. Или би, у Маликовом случају, човек могао тврдити да је реч о аутору који се највише приближиo искуству хришћанске вере. Свакако, вера је једна од тема која доминира читавим његовим опусом, у свим њеним облицима: страсна, пролазна, снажна, вера опхрвана сумњом, она која обеснажује, расте, опада, и она која гасне. Он изразе вере нуди кроз снагу филмског језика, откривајући уз то и лепоту овог света.

Много пута сам овдје на форуму прочитао мисао ( парафразирам ):"Ове нове вриједности које пропагирају заснивају се на неограниченој слободи која уништава, док се највећа слобода налази у "ограниченој" слободи која поштује одређена правила". У великој већини случајева та се мисао односи на неку нову друштвену промјену која се покушава успоставити у српском друштву, а у складу са неким савременим западњачким тумачењима начела слободе, једнакости, правде... Теме у којима је ово изречено варирају од геј брака до општег савременог менталитета. Неки у тим новотаријама препознају неки нови комунизам, други пак неолиберализам, трећи екстремни индивидуализам, а четврти у томе виде просто декаденцију без обзира на политичку подлогу. Колико је, дакле, хришћанство у сукобу са савременим западњачким вриједностима ( ако јесте у сукобу са њима )? На који начин, зашто?

Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић, према устаљеној дугогодишњој традицији, и сада, у сусрет Божићу, великом и радосном хришћанском празнику рођења Христовог, божићним интервјуом чини посебну част Печату. Својом пажњом издвајајући наш лист и његове читаоце, уважени и драгоцени саговорник у разговору с Милорадом Вучелићем и Љиљаном Богдановић промишља и коментарише не само актуелне догађаје већ и многа питања, у дугом временском периоду нерешена и нерешавана, премда за будућност српског народа судбински важна и одлучујућа. Ваше Преосвештенство, време протекло од нашег претходног разговора објављеног у Печату о прошлогодишњем Божићу било је време бурних догађања, немира и потреса. Геополитичке околности у минулим месецима постале су сложеније, тензије – наше унутрашње, као и оне светске – расле су и настављају да расту, претећи миру. Када се на размеђу година осврнемо на тај, за модерно рачунање времена – „дуги период“, шта бисте издвојили као догађања, или процесе који су за српску нацију у историјском смислу најзначајнији? Ако би прошла година била пресудна за будућност, на каквом смо путу сада у својој историји? Силазном или узлазном? Време између два празника Рођења Христа Богомладенца испуњено је многим бурним дешавањима, немирима и потресима, али и лепим и радосним догађајима, како на личном плану, тако и на плану мањих заједница, породица и парохија, као и на ширем друштвеном плану. А онда, како се година ближи крају, очекујем да ми стигну ваша умна и зналачка питања, која та дешавања целовито формулишу, те то буде повод за мој поновни сусрет са читаоцима вашег часописа. На моју велику радост и задовољство, осим што сажимају дешавања протеклог периода и што се, увек ослушкујући глас јавности, одликују објективним сагледавањима, та питања одишу добронамерношћу, које је све мање у медијском простору Србије. Домећући националној самосвести ону актуелност у којој би она и иначе морала да функционише и без које би била лишена животности и историчности, ваша питања садрже и нешто још важније – јасну поруку афирмације српског националног идентитета у свим сферама нашег друштвеног живота, идентитета који се у пуној мери прожима са његовим верским идентитетом. Суочавање са изазовима стварности, из године у годину, уколико нема у себи такав приступ, што ће рећи уколико дешавања не доводимо у непосредну везу са оним што је битно у историји, вери и култури нашег народа, могу довести најпре до погрешног процењивања самих догађаја, а затим и до губљења органске везе са његовим историјским бићем. Због тога са великом радошћу прихватам ове божићне разговоре у Печату, са надом да могу дати бар мали допринос откривању узрока и смисла догађаја у којима као реална бића и као заједница историјски учествујемо. Минула година била је и пуна искушења не само за Српску Православну Цркву него и за свеукупно Православље. Сведоци смо да се политика поново сурово меша у освештани црквени поредак, да поједине политичке снаге са светске политичке сцене настоје да тај поредак прилагоде својим потребама, тачније речено својим геостратешким плановима. Православље је настојало (и успевало) да се успешно бори с таквим појавама и у двадесетом веку! Може ли то искуство да помогне у новим околностима? О овом великом проблему говорите, чини ми се, можда превише еуфемистички, а и птице на грани знају о чему се ту тачно ради. О томе смо разговарали и уочи прошлог Божића и ја сам проблем дефинисао, начелно, у три нивоа: као неканонске поступке Цариградске Патријаршије на канонском подручју Московске Патријаршије, потом, последично, као проблем нарушених односа у православној васељени у целини, а на крају и као озбиљно угрожавање аутентичности сведочења васељенског Православља о себи као Цркви, и пред инославним хришћанима и пред људима других вера. У међувремену се само разоткрива оно што смо претпостављали или наслућивали јер протагонисти више не осећају потребу да ишта крију: на отвореној сцени, увек документовано и понеком фотографијом, високи чиновници америчке администрације посећују православне првојерархе и архијереје, срећу се са игуманима древних манастира, и отворено захтевају да се прикључе Цариградској Патријаршији у несумњивом кршењу устројства и канонског поретка Православне Цркве. У томе, бар наизглед и засад, имају извесног успеха: Александријска Патријаршија и Грчка Црква су признале лажну „Цркву Украјине“. Није, нажалост, искључено и да им се прикључи још нека помесна Црква. Фанарским архијерејима је и то мало и споро, те на подручју Православне Цркве чешких земаља и Словачке оснивају тобожње удружење грађана које вероватно, макар у прво време, треба да маркира прави циљ, а то је успостављање паралелне јерархије. Дакле, Кијев није коначни циљ него тек успутна станица. С обзиром на то да праве паралелну јерархију на историјским подручјима аутокефалних Цркава, значи да им циљ није чак ни само васцела православна дијаспора. Докле намеравају да стигну, верујем да ни сами још не знају. Дешавало се понекад, и дешава се, да појединци или групе у оквиру неке од помесних Цркава греше, дајући предност интересима политике, страначке или, чешће, државне, над интересима Цркве, имајући или немајући илузију да се ти интереси поклапају. Али то да једна помесна Црква, иако заиста прва по части и рангу, која себе кити називима Васељенска Патријаршија или чак Мајка свих Цркава, угрожава организам неке од помесних Цркава за које тврди да им је Мајка Црква, заиста је небивала појава у хришћанској историји. Узгред буди речено, Црква која добије аутокефалију није више „кћи“ него равноправна сестринска Црква, што и пише у сваком Томосу о аутокефалији. Али, мада небивала, ни ова појава нас не сме обесхрабрити. Морамо бити спремни да се и са њом суочимо. Наша помесна Црква и народ су савладали сва искушења кроз која смо пролазили у протеклих осам векова. Ви сте споменули само искушења присутна у двадесетом веку. Велики светски ратови, погибије, а затим, више од пола века, диктатура, која је и сама била својеврсно ропство. У том веку је изгледало да се све што је било везано за Цркву и веру ближи своме крају и потпуном нестанку. То се, Божјом милошћу, није десило. Напротив: оно немоћно, неугледно, слабо, оно што је изгледало превазиђено, застарело, презрено, неживо, велики број људи је носио дубоко у себи, чувао и сачувао. Не можемо рећи да су искушења била мала или мања него она кроз која данас пролазимо. Удар моћних светских сила на Православље у садашњем времену добија нову енергију и силовитост. Аналитичари кажу: „Религија игра водећу улогу у новом хладном рату између Запада и Русије.“ Како то објаснити? Зашто је Православље препознато као опасност за силе које већ владају светом? Нисам сигуран да ли силе које владају светом – или бар верују да владају светом – више нишане Православље или силна блага иза Урала, и то не само гас и нафту него и руде, а поготову питку и чисту воду, најважнији и најдрагоценији ресурс будућности. Не знам ни да ли им је стало да униште исламски свет или да подстичу сукобе и управљају сунитско-шиитским антагонизмима ради владања над изворима нафте и гаса. Ово последње већ отворено говоре: Трамп, за нас Србе светац у поређењу са масовним убицама Српства, Клинтоном и екипом, изјављује, искрено, без камуфлаже: „Ми контролишемо нафту, запамтите! Ми желимо да je задржимо.“ Ради се о похлепи гигантских размера. Моћници разликују римокатолике, протестанте, православне или нехришћанске религије само и искључиво уколико могу да међу њима изазову сукобе и несугласице које ће користити задовољењу њихове похлепе. Похлепа је њихова једина религија. Истина је да они, без обзира на моћ и богатство, не би могли да произведу актуелну кризу у православном свету да нису нашли одговарајуће „инсајдере“ , сараднике жељне власти, а конкурс је отворен и даље, не само на Босфору него и другде. Улога Православља у сукобу Русије и Запада манифестује се на најмање два начина. С једне стране, западним елитама је, с обзиром на приличну сличност политичких система у Сједињеним Америчким Државама и у Русији, било неопходно наметање идеолошког стереотипа којим би на месту дежурног страшила пред јавним мнењем био замењен комунизам. Са друге стране, упоредо са ступањем на власт председника Путина, у руској држави се васпоставља она улога коју је Црква имала до октобра 1917. године. Будући да сам повремено гост Руске Православне Цркве, могу да тврдим да је то очито у многим сферама јавног и приватног живота. Западу вероватно највише смета снажна веза Цркве са руском војском. Морам да признам да и ми у Србији негујемо присуство Цркве и у војсци и у свим установама од јавнога значаја. Али у Русији је то много наглашеније: сваки род војске има свога светитеља заштитника и нема касарне без храма и свештеника. Сваки војник зна кога и шта треба да брани. Руски војници, као православни верници, али и као муслимани, будисти или припадници неке друге међу многобројним религијским заједницама у Русији, знају вредност и цену слободе. Свештеници им у томе дају пример јер, раме уз раме, присуствују војним вежбама, на копну, у води и у ваздуху. На Западу су због тога неки чак сковали термин нуклеарно Православље. Ваше Преосвештенство, за нама је година у којој смо обележили осам векова од стицања аутокефалности наше Цркве. Јесмо ли, славећи велики јубилеј, достојно то учинили? Шта је у години јубилеја учињено што бисте издвојили као догађаје за памћење и понос роду српском? Значај личности и дела Светога Саве, како за истрију Српске Православне Цркве, тако и за историју и будућност српског народа, неупоредиви су. Стога, када дајемо суд о било чему везаном за тог анђела Српске Цркве и народа – како га је назвао један од великих јерарха 20. столећа, блаженопочивши владика шумадијски Сава – то ваља чинити са молитвеним трепетом, крајње скрупулозно, поготову када се ради о његовом највећем делу, о аутокефалности наше помесне Цркве. Из тога подвига проистичу сва друга његова дела, као и дела његовог брата, светог краља Стефана Првовенчаног, и потоњих светих из рода Немањића. Када се осврнем на протеклу годину, рекао бих да смо заиста свенародно, а по моме мњењу и достојно, онолико колико су наше моћи дозволиле, обележили јубилеј, осамстоту годишњицу наше црквене самосталности. То ћемо на различите начине чинити и у 2020. години. Направићу кратку, можда површну, рекапитулацију. Почели смо прославу великом међународном научном конференцијом одржаном пре равно годину дана на нашем Богословском факултету. Она ће донети вишетомни зборник научних радова. Уследили су други научни скупови и свечане академије и седнице у Академији наука, Матици српској, Народној библиотеци и готово свим другим институцијама културе у Србији и Републици Српској, посебни часови верске наставе и других предмета посвећени јубилеју, у основним и средњим школама, књиге и друга штампана издања, радијске и телевизијске емисије и слично. Предњачила је, по природи ствари, наша Црква, молитвеним и културним свечаностима од прве свечане академије у Марибору до Каруаруа у Бразилу. Практично нема већег или мањег црквеног седишта у којем није свечано прослављена годишњица самосталности Српске Цркве. У Бачкој је Епархија организовала централну прославу у Новом Саду, а у продужетку литургијске и културне свечаности у свим намесништвима. Потом су различите манифестације посвећене јубилеју одржаване на иницијативу локалних културних прегалаца. Слично се догађало и догађа и у другим црквеним областима. Сви ти догађаји, било да су се збили у неком маленом планинском селу или у црквеном и културном седишту, изузетно су важни и драгоцени зато што су израз већинске народне свести о значају Цркве и значају црквене самосталности (кажем већинске зато што овај јубилеј нити признаје нити празнује аутошовинистички део наше јавности, онај за који су се некад употребљавали оштри, али праведни изрази као изроди и одроди или некрсти и ђаволови шегрти). Није, међутим, тешко издвојити два догађаја која су заиста за памћење. То су свечана академија која је под именом Завет Светога Саве одржана 8. октобра у Центру „Сава“ и изложба Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве, која је одржана у Патријаршијском црквеном музеју. Оба догађаја потпуно премашују сличне до сада организоване, и то не само од стране наше Цркве. Догађај у Центру „Сава“ био је одраз наше историјске чежње за народним, односно црквеним и државним јединством. Заједно су, са око четири хиљаде верних, у програму уживали, јубилеј прослављали и радовали се Његова Светост наш Патријарх са архијерејима, свештенством и монаштвом; државни, војни и културни предводници српског народа из Србије и Републике Српске; духовне и политичке вође српског народа из Хрватске, Црне Горе и Северне Македоније. Сви којима је стало до Цркве и њене аутокефалије били су ту. Сви су били позвани, али нико коме самосталност Српске Цркве може бити повод за различите калкулације није био ту – и није недостајао. Сама представа право је упутство како се на сцени или на екрану представљају Свети Сава и свети Немањићи. Све је било беспрекорно: сценарио, костими, глума, анимирана сценографија, четири велика уметничка ансамбла, стотинак статиста и, као финале, осам стотина деце из читаве Србије која су са свима нама отпевала Светосавску химну. У припреми и остварењу ове свечаности учествовало је око хиљаду и сто људи, а њихов труд, знање и љубав су били очигледни. Изложба у Патријаршијском музеју сведочи о томе да велики труд, љубав и знање могу да надоместе недостатак услова. Наиме, наш Музеј ради у свега неколико патријаршијских просторија и ходника, у скученом простору и без одговарајуће опреме. Али то није било сметња да буде постављена заиста величанствена изложба на којој су представљени црквено-уметнички предмети непроцењиве вредности, настали од 13. до 20. века, сачувани у ризницама српских манастира и цркава. Прилика је да и на овај начин одам лично признање свима који су се старали o организацији ова два догађаја. Питању претећег раскола у Православљу посветили смо велику пажњу у нашем претходном разговору за Печат. У међувремену су се обистиниле и неке од најцрњих слутњи, тада опрезно поменутих и с надом да су претерано песимистичне. Ви сте, поводом ових, за православни свет неповољних историјских токова, касније изјавили: „Сматрам да у историји нема неповратних процеса, чак ни када су окончани, а камоли када су у току и тек треба да буду окончани.“ Можемо ли се данас надати да ће ова несрећна догађања – убрзани токови растакања светског Православља у догледно време бити заустављени? Сигурно ће бити заустављени. Да ли у догледно време, то не знам. Поменусмо да траје бојазан да ће дух раскола још дуго поживети, чак да ће бити продубљен у православном свету. Ако оваква страховања не дугујемо вишку песимизма карактеристичном за садашње раширено расположење наше нације, како објаснити, дозволите да то директно кажемо – слабост која чини да Православље буде немоћно пред перфидним рушилачким деловањем непријатељских сила? Ми старији смо склони песимизму. Код младих у мојој околини, непосредној и широј, то осећање не препознајем. Мислим да није карактеристично за наш народ и за нашу помесну Цркву везивати појам црквеног раскола и раскола у најширем смислу. Постоји, наравно, свест о потреби веће слоге међу Србима, а сам термин раскол, у дневном или медијском жаргону, колико до јуче је коришћен да се опишу страначке фракцијске борбе или сукоби у коалицији због поделе мандата, места у управним одборима, државног плена, чак и превласти у спортским клубовима. Изворно, термин раскол или шизма (грчки схизма) означава расцеп, било у Цркви било уопште. Али одмах и то да кажем: у нашој помесној Православној Цркви, Српској, све док на сцену нису ступили српски комунисти-титоисти није никада било раскола – никада, за безмало осам векова. И расколе у нашем исељеништву у Америци, Аустралији и Западној Европи, као, уосталом, и раскол у нашим јужним епархијама, на територији која се однедавно зове Северна Македонија, произвеле су комунистичке власти. О томе постоји веродостојна архивска документација. Исцељење америчког раскола се догодило Божјом благодаћу, трудом и молитвама блаженопочивших патријарха Павла и митрополита Иринеја Ковачевића, као и многих свештеника, српских домаћина и породица избеглих преко океана, прво од усташке каме, а после од комунистичких стрељања. О расколу у нашим јужним епархијама говорили смо и претходних година у више наврата. Али да поновим само најважније: тамо, од 2002. године, постоји Црква, Охридска Архиепископија, која је, у аутономном статусу, у органском јединству са Српском Црквом и свим Православним Црквама, тако да верни народ тамо може да приступи свим светим Тајнама Цркве које нам је Господ даровао. Треба да објасним да црквени раскол значи нарушавање јединства Цркве из разлога који, макар у почетку, нису доктринарне природе. Такав је случај и у поменутим примерима. Јединство Цркве људи нису нарушили због разлике у догматима, светим Тајнама и слично. Најчешће се ради о такозваном етнофилетизму: неки део помесне Цркве жели да се пошто-пото домогне пуне црквене самосталности или аутокефалије на основу националних разлика или стицања државног статуса. При томе се расколнички епископат мање-више труди да обмане сопствени народ, прећуткујући чињеницу да расколници нису чланови Васељенске Цркве и тврдећи да постоје само некакви ситни административни проблеми и нечија зла воља или неразумевање. Али, не да раскол није ситни административни проблем него вође раскола чине тако тежак грех да га, по учењу Отаца Цркве, ни мученичка крв коју расколник пролије не може опрати. Вође раскола читаве области и поколења одвајају, из себичних разлога, од саборног богочовечанског Тела Христовог, од Цркве. Како рекох, поводи за ступање у раскол могу се препознати у мотивима који су у основи политички или етнофилетистички, али, духовно и психолошки, ради се о греху гордости. И начин манифестовања и психолошки разлози исти су и у ономе што се дешава данас у вези са црквено-политичком идеологијом Цариградске Патријаршије и статусом Цркве у Украјини. Да подсетим: пре неславно окончаног Сабора на Криту био је успостављен консензус о начину проглашења аутокефалије. Тај консензус је заснован на светим канонима и саборној структури Цркве и, у главним цртама, изгледа овако: аутокефалност даје Цариградска Патријаршија, али у име читаве Цркве, а не у своје име, у договору са осталим Црквама, уз сагласност свих првојерарха, саобразно мишљењу њихових помесних Цркава. Томос о аутокефалији потписују, по рангу и реду, сви патријарси и предстојатељи Цркава, а не само цариградски патријарх. Сада имамо ситуацију да је цариградски патријарх доделио тобожњу аутокефалију не Украјинској Православној Цркви, која је није ни тражила, него расколничким групама, и то против њене воље и воље Руске Православне Цркве, чија је Украјина канонска територија. Због свега тога наша Црква је упозорила – и даље упозорава – да нам прети раскол можда тежи од оног између Истока и Запада из 1054. године. То је, нажалост, реалност од које не можемо побећи. Питање је: како се борити против политичких притисака, против силе која Бога не моли? Па, ето: неко се избори, као архиепископ Јован, по цену сужањства и здравља, неко се не избори и створи страшни грех раскола, који ни крв мученичка не може спрати. Пред свима је избор. Наша Светосавска Црква је изабрала: ми нисмо против своје Мајке Цркве, Цариградске Патријаршије, а за Московску Патријаршију из разлога словенске солидарности или пак из интереса (како нас неки неправедно оптужују) него смо за безусловну верност канонском поретку Цркве и њеном учењу о самој себи, без икаквих и ичијих варијација на тему некаквог „источног папизма“. Дакле: не за Москву, а против Цариграда, ни за Цариград, а против Москве! Само за Цркву Православну, чији поредак, на нашу огромну жалост, сада највише угрожавају управо тактика и стратегија Цариградске Патријаршије! ЛАЖНИ ЕПИСКОПИ Како гледате на појаву таквих „архијереја“ као што је Лав Лајовић, коме је високо црквено достојанство дала широј јавности непозната Италијанска Православна Црква, која га је припремила да делује у оквиру Мирашеве цркве у Црној Гори? Шта је, заправо, та Италијанска Православна Црква, и како оцењујете поступке попут случаја Лајовића? Може ли се догодити да се на традиционалном територијалном простору Српске Православне Цркве појави још неки Лав Лајовић? Има ли наша Црква одговоре на такве појаве? \Лав Лајовић, Мираш Дедеић, Борис Бојовић – све су то лажни епископи непостојећих Цркава, а прави инструменти и експоненти реалних антицрквених (у нашем случају и антисрпских) сила. Такве су и „Цркве“ из којих су се испилили: те „Италијанска“ , те „Црногорска“ , те ова, те она… Одговор наше Цркве? Жаљење, игнорисање, нада да ће се бар неко од њих кад-тад покајати за своје цркворушилачко деловање! Колико је прихватљива, и може ли бити делотворна, иницијатива Јерусалимске Патријаршије за сазивање свеправославног саветовања око украјинског питања? Та иницијатива је буквално богонадахнута и спасоносна. Наша Црква је ту идеју од самог избијања кризе доследно и одлучно заступала. Већина Цркава је за њу. Проблем је у томе што цариградски патријарх одбија да сазове такво саветовање, знајући да ће на њему остати у мањини, а неке Цркве грчког језика – Јеладска и Кипарска, на пример – не желе да учествују на свеправославном скупу који није сазвао Васељенски Патријарх као први по рангу међу предстојатељима Православних Цркава. Такав став лично сматрам неоправданим. Ствар је једноставна: ако он неће, неко хоће! Напомињем да од васељенских сабора прошлости, од којих су два држана у самом Цариграду, ни на једном није председавао цариградски патријарх. Његово канонско првенство части у Православној Цркви до сада нико није оспорио, а и кад би хтео, нико не може да га оспори без новог васељенског сабора. Ипак, постоји особено, духовно, благодатно првенство Јерусалима као „Мајке свих Цркава“, једине Цркве чији је непосредни Оснивач Сам Господ Христос, те стога сматрам да јерусалимски патријарх има и морално право и дужност да сазове све Православне Цркве на саветовање пред толиким изазовима и искушењима. Да ли су у праву они који данас закључују да Америка „покушава да ослаби супарничке цивилизације са циљем да у коначну битку уђе као најмоћнија сила и заједно са савезницима успостави ’хиљадугодишњу хегемонију Запада’“? Питање које Вам постављамо јесте сложена тема, поводом које одговор није лако „сузити“ и поједноставити према простору расположивом у околностима оваквог разговора. За наше читаоце било би, међутим, значајно да чују Ваш коментар о цитираном закључку, надахнутом иначе промишљањем утицајне студије конзервативног мислиоца Самјуела Хантингтона „Сукоб цивилизација“ (у којој се, према неким виђењима, „разрађује акцијски план деловања“ у поменутом правцу!). Одговорићу што сажетије могу, уз напомену да не желим да закључујем на основу геополитичких датости и геостратешких тежњи, мада су оне ту на делу, бесумње, него бих радије да ствар сагледам теолошки и историософски, у оној скромној мери за коју сам уопште способан. Сматрам, дакле, да Америка и сав Запад већ поодавно верују у своју цивилизацијску надмоћ над свима и да мисле, како се изразио њихов идеолог Фукујама, да је „крај историје“ већ наступио и да њихова цивилизацијска и свака друга хегемонија неће бити хиљадугодишња хегемонија већ да ће трајати док је света и века. Сваки религијско-културни идеал другачији од стандардног западног обрасца сматра се унапред инфериорним, беспризивно осуђеним на неуспех. Та врста самоуверености и апсолутизација властитих вредности представља јединствен феномен у историји цивилизација. На крају крајева, западна цивилизација и није сасвим бесадржајна, а још мање је склона скором паду, премда је у највећој мери обездуховљена, лишена било каквог религијског надахнућа или бар одређене метафизичке подлоге. Није, дакле, проблем у самоуверености и самообоготворењу већ у чудноватом секуларном месијанизму, у ирационалном веровању да је западна цивилизација заправо једина могућна, неупоредива, без премца и такмаца, а самим тим и једина дозвољена. Тешко народима и културама уколико мисле друкчије! Јер, у том случају ће им једини и незаменљиви модел бити силом наметнут, а њихов аутохтони духовни свет и из њега проистичућа организација друштва и јавног живота биће искорењена или, док се то не оствари, маргинализована и сатанизована. То се већ примењује на муслимански свет и на кинески духовни „пут свиле“ у друштву и култури, али и на свет Православља, нарочито на руски свет. Ваљда се бар неко од нас још сећа злокобне, злослутне и, изнад свега, ђаволски злобне изјаве једног врлог западног лидера, изречене за време НАТО агресије на нашу Отаџбину, по којој Европа престаје онде где почиње свет Православља. И поред свега реченога, не бих да Хантингтонов поглед на сукоб цивилизација у будућности тумачим у изразито негативном кључу. Пре бих га схватио као још не сасвим пригушени глас остатака савести „западног“ дела човечанства, као пледоаје или апел за прихватање других и другачијих онаквима какви јесу и какви желе да буду, а не како би Запад хтео да их клонира по својој слици и прилици. Хантингтон, чини ми се, посредно поручује да човечанство може – или мора – да изабере само једну од две опције: или да прихвати реалност симбиозе и прожимања различитих религија, традиција и култура или да се определи за сукоб цивилизација. Трећега нема. БИТКА НИЈЕ НОВА Недавним стварањем аутокефалне „Православне Цркве Украјине“, која намерава да делује независно од Московске Патријаршије, у Православљу је отворен процес стварања нових неканонских самосталних Цркава. Упућени и добронамерни нам предочавају: „После Украјине, Запад сада креће у битку у само срце православног хришћанства, на Балкан и Српску Православну Цркву.“ Колико је у таквим приликама заиста угрожена СПЦ, посебно њене Охридска Архиепископија и Митрополија црногорско-приморска? Упозорења попут овога које наводите ваља свакако прихватити као крајње добронамерна. Сама битка коју помињете није, међутим, уопште нова. То није превасходно ни битка Запада са Истоком, односно са Русима и, успут, са Србима као увек сумњивим „малим Русима“, иако геополитичка компонента постоји и нико је и не крије: кршећи сопствена начела о немешању државе у унутрашња питања Цркава и верских заједница, високи државни емисари, најчешће Американци, врло учестало су посећивали Фанар и Кијев, а однедавно и Атину, Александрију и друге православне црквене центре. Упркос сталном подстицању антируске хистерије на Западу (а добро знамо да су приликом натовске агресије против нас и многи западни политичари тобожњу агресивност, па и „геноцидност“ српског народа тумачили као последицу „православног фундаментализма“), ипак западна друштва, западни народи и њихове Цркве нису генератори наших трагичних неспоразума и подела. На делу јесу, додуше, неки моћни кругови грамзивих западних елита и квазиелита, али главни проблем јесте духовна криза, незрелост и неодговорност многих међу нама православнима, укључујући и појединце са највишим чиновима и на најистакнутијим положајима. Шта би нам ко могао кад бисмо ми сами били доследни, достојни предака и светих претходника, верни духу, истини, етосу и историјском искуству властите Цркве? С правом каже велики Његош: „Не бојим се од вражјега кота, нека га је ка на гори листа, но се бојим од зла домаћега.“ Дивних узора имамо напретек, у свим Православним Црквама и у свим временима. Сетимо се макар наших патријараха, епископа, свештеника, монаха и верника само из 20. века! Сетимо се светог мученика Вукашина из Клепаца који мирно каже усташи који га убија: „Само ти, дијете, ради свој посао!“ Па и данас, наш Патријарх, наш Архијерејски Сабор и наш Синод уживају неподељено поштовање и поверење у православном свету и у хришћанском свету уопште. Знамо колико Патријарх московски Кирил цени нашег Патријарха, а знамо и да га је папа Фрања назвао великим патријархом. Импонују и речи кентерберијског архиепископа о његовој личности. Запитајмо се: откуда та позитивна оцена? Да ли зато што српски Патријарх, а преко њега и Црква на чијем је челу, заузима двосмислене компромисне ставове, по познатој формули „помоз’ Бог, чаршијо, на све четири стране“? Не и не! Потпуно је супротно: његов и наш став је недвосмислен, кристално јасан, како о кризи саборности у Православној Цркви, о украјинској црквеној кризи или о проблемима наше Цркве на Косову и Метохији и у Црној Гори, тако и о неотуђивом праву нашег народа на своју јужну покрајину и на слободан и човека достојан живот у суседним државама. Све је казано јасно, гласно и часно, једноставно и поштено, хришћански и људски. То уважавају озбиљни људи и кад нису сагласни са ставовима нашег Патријарха и наше Цркве у целини. Али, нажалост, управо из тог разлога поједини политички и страначки кругови код нас – преко медија који су у њиховој служби, а добрим делом и преко појединаца из црквене средине, мотивисаних на различите начине – критикују и нападају и Патријарха, и Синод, и Цркву као такву, често не бирајући речи. Што се тиче угрожености епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, прилике су се измениле, и то, нажалост, у још горем смеру. Главна опасност није више секта Мираша Дедеића, бившег свештеника Цариградске Патријаршије којег је рашчинио сам патријарх Вартоломеј, него претња Мила Ђукановића, човека некрштеног и неверујућег, да ће он „створити“ неку нову – „црногорску“ – Цркву, вероватно са неким новим сценаристима и глумцима (можда Борис Бојовић, Лав Лајовић и компанија). То, разуме се, ако и буде остварено, неће бити никаква Црква. Цркву је, једанпут заувек, основао њен божански Оснивач, Исус Христос, и ниједан је човек не може основати. Уосталом, стриктно теолошки говорећи, ни наш Свети Сава није оснивач Српске Цркве (она је постојала и пре њега) него њен први поглавар у рангу аутокефалног архиепископа, дакле зачетник и творац аутокефалије, црквене самосталности. Неупоредиво је и од ове тежа најновија ујдурма г. Ђукановића и његове камариле, а то је намера да се озакоњеним безакоњем, упереним само и искључиво против наше Цркве, забрани њено постојање, поништи њено биће и преотму њене светиње и њена имовина. Не обазире се ни на кога и ни на шта – ни на међународно право, ни на став Венецијанске комисије, ни на апеле римског папе и православних патријараха, ни на протесте сопствених грађана, ни на извесност да ће насилничким понашањем према Српској Православној Цркви изазвати још дубље поделе и сукобе у својој земљи, нити – о ужаса! – на вероватноћу избијања братоубилачких ексцеса са несагледивим последицама. Упркос свему, надам се да ће се зауставити пред зјапећим амбисом, барем ради себе и свог даљег опстанка на власти. Положај Цркве у Северној Македонији није мање сложен и тежак. И то подручје је засејано немањићким задужбинама, скоро колико и Косово са Метохијом. Наша Црква је увек била и остала спремна да се, путем братског дијалога са црквеним структурама Скопља које се налазе у већ полувековном расколу са свим Православним Црквама, дође до решења прихватљивог за све, а утемељеног на начелима вековног канонског поретка. Дијалог је у један мах и уродио плодом – Нишким споразумом о успостављању најшире могуће аутономије за тамошњу Цркву и васпостављању литургијског и канонског општења. Нажалост, браћа епископи из раскола, по свему судећи под притиском политичара, одустали су од Споразума, са једним часним изузетком: митрополит Јован је жртвовао своју слободу и своје здравље, годинама тамнујући, увек у служби црквеног јединства. Он је данас канонски и законити Предстојатељ аутономне Охридске Архиепископије, која има свој епископат, свештенике, монаштво и вернике, тако да побожни народ није лишен духовне хране, свете Литургије, крштења и осталих светих Тајни Цркве. Дијалог је био прекинут док је трајао сурови прогон и тамновање архиепископа Јована, као и шиканирање Охридске Архиепископије у целини. Државне власти Северне Македоније још не извршавају одлуку Међународног суда у Стразбуру да су дужне да поштују верску слободу грађана и да региструју Охридску Архиепископију, а архиепископ Јован још није дефинитивно и безусловно ослобођен опасности да поново буде процесуиран. И поред свега тога, наша братска рука је и даље испружена, уз исту поруку коју од почетка упућујемо: дајмо све за Христа и за Цркву, а Христа и Цркву низашта, па ће бити добро и Србији, и Северној Македонији, и свима свуда! Чини нам се да су верници Српске Православне Цркве више него икада узнемирени због стварне или умишљене неслоге међу нашим владикама. Говори се да постоје снажна антагонистичка кретања и супротстављене воље у окриљу СПЦ. Ова унутрашња, понекад забрињавајуће уочљива неслагања, о којима и јавност све чешће бива обавештавана (посебна тема су путеви и начини овог медијског и чаршијског сплеткарења) не могу се објаснити сујетама и личним амбицијама, премда и тога има, као што има склоности да се оваква објашњења јавно устоличе као једино меродавна. Како коментаришете ову ситуацију? Има ли повода за озбиљну зебњу? Велики је проблем то што већина оних који код нас уобличавају јавно мњење, а под њиховим утицајем и многи други, међу којима и један број недовољно обавештених или заведених верника наше Цркве, не праве разлику између стварних чињеница црквеног живота и произведених (читај: исфабрикованих, измишљених, лажних) медијских вести и коментара о црквеном животу. Сама Црква није у том медијском огледалу приказана онаквом каква јесте – а јесте богочовечански организам – него као пирамидално устројена, чисто људска организација, и то на одређени начин милитаризована, тоталитарна, простор у коме нема слободног изражавања мишљења нити отклона од некакве „генералне линије“ или „директиве са врха“. У самој ствари, живот Цркве се представља као лоша копија или карикатурални одраз живота појединих политичких странака и „невладиних“ организација. Потпуно се апстрахује јединствена, ни са чим упоредива богочовечанска природа и структура Цркве (дакле, нити само божанска нити само људска!). Пројављивање природног људског понашања свештенослужитеља Цркве, од црквењака до патријарха, самоовлашћеним „чуварима чистоте“ већ делује крајње сумњиво, а случајеви људске слабости и недоследности, па и падова, промашаја и огрешења о стварна или претпостављена етичка начела, изазивају код њих „мистички ужас“, глумљену згроженост и, подразумева се, лавину осуђивања и пресуђивања. При свему томе замерају и закерају свештенослужитељима све што себи самима дозвољавају и чиме се редовно служе – лаж, клевету, мржњу… Строго говорећи, бране Бога од Цркве иако у Њега слабо верују или уопште не верују, а Цркву од оних који су јој посветили сав свој живот иако су сопствени живот „посветили“ таштини и испразности. У крајњој линији, како нас учи древна мудрост, свако по себи суди о другима. Црква је, дакле, по себи света, безгрешна и непогрешива јер јој је божанска Глава Сам Христос Богочовек, а душа – Дух Свети. Али ми људи, хришћани, нисмо по себи свети него смо позвани и призвани да будемо свети. То је наш „тесни и прискрбни“ пут који води у живот, прави и вечни живот. Ми смо несавршени, а хришћанство је савршено (Берђајев, Јеротић и други). Све ово важи од искони до данас и важиће до краја историје. С једне стране, међу првим хришћанима „беше једно срце и једна душа“ (Дела ап. 4, 32), а апостоли су одлучивали сходно начелу „угодно би Светоме Духу и нама“ (Дела ап. 15, 28). Са друге пак стране, већ међу апостолима сусрећемо различите ставове, па и размимоилажења, понекад и разлаз на извесно време: између апостола Павла и Варнаве, на пример, „наста распра, те се они раздвојише“ (Дела ап. 15, 39), а није непознат ни вербални сукоб између врховних апостола, Петра и Павла. Али на крају су увек тријумфовали мир и љубав у име Исуса Христа, личносне и оваплоћене Љубави. И међу великим Светим Оцима и Учитељима Цркве из послеапостолских времена долазило је до неспоразума и напетости (подсећам на однос између двојице богословских горостаса, Кирила Александријског и Јована Златоуста, а узгред и на држање Теофила Александријског). На завршетку спорова опет су преовлађивали мир и љубав, изражени као „сагласност Отаца“ (consensus patrum). Не би било поштено да не нагласим да ни много доцније, у српском средњем веку, није увек и све текло хармонично међу нашим светим Немањићима, премда су сви осим Душана Силног прибројани збору светих Божјих угодника. И ту је, после свега, последњу реч увек имао Светосавски Завет. Ни у најновије време наше, српске, црквене историје људи нису били лутке у луткарском позоришту него живи људи, људи од крви и меса, без обзира на то што су сви били изузетно заслужни за нашу Цркву и за наш народ. Навешћу само два примера – један из времена пре Другог светског рата, а други из времена после Другог светског рата. Велики и свети Владика Николај Велимировић и не мање велики патријарх Гаврило (Дожић) били су у сукобу за време и после конкордатске кризе (1937), али су потом нашли заједнички језик, а робовање под Немцима, од манастира Војловице до логора смрти Дахау, поново их је довело до тога да буду „једно срце и једна душа“. Свети Јустин Ћелијски и блаженопочивши патријарх Герман нису имали исти став према Брозовом режиму: ава Јустин је био за бескомпромисни исповеднички отпор ради одбране вере, а патријарх Герман, ни сам немајући никаквих илузија о српским комунистима, држао се народне максиме „змију глади, а испод ње се вади“. Међу њима ипак никад није дошло до прекида контаката нити је свети Јустин икад оспорио каноничност његовог избора за патријарха премда је добро знао за удбашке интервенције у циљу утицаја на избор патријарха. Када је изишао из штампе први том Јустинових Житија светих, један од првих примерака – ако не и први – послат је патријарху Герману са Јустиновом својеручном посветом. Ово је важна лекција за све нас, сада и овде, уколико је иоле схватамо. Дакле: и патријарх Гаврило, и патријарх Герман, чак и патријарх Павле, имали су један број неистомишљеника – па и опонената – у Сабору архијереја, али све дискусије су се завршавале у Сабору, а не у таблоидима. Новинари, било „режимски“ било „независни“ (!), нису имали ни једног јединог инсајдера међу епископима, а камоли директног доушника (данас, нажалост, то више није случај). Увек је тражено решење које ће бити најбоље за Цркву. Метод су били дуги разговори све до постизања консензуса. Ако тако није ишло, одлучивало се гласањем. Резултат гласања је био светиња. Њега су се сви држали и никад нико није јавно причао о свом личном неслагању са ставовима и одлукама већине. Тако су, ето, поступали одговорни архипастири Цркве. А шта имамо данас? Стање је суштински неизмењено: тада смо били суочени са Партијом, „верском комисијом“, Удбом, „Свештеничким удружењем“ и сличним „институцијама система“, а данас имамо посла са партијама (множина!), „невладиним сектором“, амбасадама, агентурама, „прогресивним“ представницима „научне теологије“, медијским „аналитичарима“ и другим чиниоцима ове врсте. Како тада, тако и сада, разне „социјалне групе“ (Александар Зиновјев) – политичке, пословне, идеолошке… – желе да утичу на одлуке Цркве, па, по могућности, и да добију „свог патријарха“ и „свој Синод“. При томе не бирају средства. Тачније речено, покушавају да пласирају „свога кандидата“ или „своје кандидате“. Ако им подухват пође за руком, постарају се да га, као готов маркетиншки производ, запазе и релевантни страни чиниоци, а онда се укључују медији, првенствено они „независни“, праве се „специјалне емисије“ и „ексклузивни интервјуи“, да би се најзад искристалисао „имиџ“ модерног, отвореног, прогресивног, европски оријентисаног српског епископа и теолога који је антипод својој заосталој, анахроној, превазиђеној, дугобрадој сабраћи. Понеко, нажалост, упадне у вешто постављену замку и узме на себе улогу која му је намењена. Огромна већина, срећом, препозна замку. На основу реченога да се закључити да различити нагласци – каткад и опречни ставови о појединим питањима – не значе дубинске и суштинске поделе, осим у равни медијског и чаршијског сплеткарења. Тако је сад и у нашој помесној Цркви: има разних приступа разним темама, али ће сви бити усаглашени и уједначени на следећем Архијерејском Сабору, укључујући и питање устројства наших епархија у Америци. На нама је да се држимо црквеног „златног правила“: у ономе што је битно потребно ваља нам се држати јединства (in necessariis unitas), у ономе што је споредно слободни смо (in dubiis libertas), а у свему треба да поступамо у духу љубави (in omnibus caritas). Јавност има разлог да верује да је за Српску Цркву питање Косова и Метохије недвосмислено решено! И да се то потврђује у једном сасвим посебном облику казивања. Патријарх српски господин Иринеј наиме понавља: „Могу да нам отму Косово и Метохију, могу да нас поробе, али све оно што се на силу отме то се и врати!“ Ви кажете: „Не могу отети Косово без нашег пристанка, а ми га не дамо.“ Да ли је наведени јасно изнесени став, Патријархов и Ваш, уједно и јединствен став епископата и свих других људи из Цркве? Што се тиче епископата, то је апсолутно јединствен став. Нема изузетака. А што се тиче „свих других људи из Цркве“, не могу да се изјасним са потпуном увереношћу. Рекао бих да има изузетака. Јер, „људи из Цркве“ – уколико су крштени, а нису атеисти – јесу и „другосрбијанци“, аутошовинисти, капитуланти, „пораженци“, заговорници безусловног чланства у НАТО-у и tutti quanti из тога света. У нашој Цркви није мало оних који су забринути за будућност Православља, и за чињеницу да се све више говори о увођењу новопапизма, тј. поретка иза кога стоје Цариградска Патријаршија и патријарх Вартоломеј. Како се на такве појаве гледа у Српској Православној Цркви? За време последњих сто година, од времена патријарха Мелетија Метаксакиса до времена данашњег патријарха Вартоломеја, заиста се, и у теорији и у пракси, са обала Босфора јављају повремени признаци „новопапизма“ или „источног папизма“ у покушају. Ту мислим на теорију да васељенски патријарх није само први по части него и први по власти, односно није „први међу једнакима“ (primus inter pares) него „први без једнаких“ (primus sine paribus); да је он „предстојатељ свеукупног Православља“, надређен осталим аутокефалним патријарсима и предстојатељима; да је Цариградска Црква „Мајка Православним Црквама“ (при чему се „случајно“ заборавља да су све древне апостолске Цркве Истока и Римска Црква на Западу пуна три века старије од ње); да Цариград има право јурисдикције над целокупном православном дијаспором на свету; да има право да прима жалбе (апелације) из свих Цркава и да о њима самостално и самовласно одлучује; да може да интервенише у унутрашњем животу аутокефалних помесних Цркава и без њихове жеље и пристанка, и тако даље, и томе слично. Посебно имам у виду праксу која из ове теорије произлази и која се у наше дане показала у Украјини, где су расколничке групације признате за нову аутокефалну Цркву, а да став канонске Цркве, највеће у Украјини, уопште није узет у обзир, што је, све заједно, проузроковало велики раскол у Православљу, највећи и најтежи у последњих хиљаду година. Надам се да бар неће предуго трајати… Званични став наше Цркве о свему овоме познат је јавности. Велику Христову Цркву у Константинопољу без икакве задршке признајемо за првопрестону Православну Цркву, а њенога часнога Предстојатеља за првог по части и рангу православног епископа. Свесни смо, са љубављу и захвалношћу, да нас је управо та мученичка Црква просветлила светлошћу Јеванђеља Христовог, да нам је, преко Свете Горе, вратила Растка Немањића као Светог Саву и да нам је пре осам векова преко њега даровала аутокефалију. Истовремено признајемо све ингеренције Васељенске Патријаршије које су у сагласју са вековним канонским поретком Православне Цркве и њеном еклисиологијом. Не признајемо, међутим, накнадно дописивана „специјална права“, прерогативе и повластице које излазе ван канонских оквира. Устројство Православне Цркве је утемељено на саборности, а не на издвојеном и апсолутизованом Првом, што и представља искушење папизма. Први по рангу постоји, али унутар сабора свих, никако изван или изнад сабора. У овом контексту је разумљив и наш став по питању Цркве у Украјини. Упамћено је да сте се својевремено критички осврнули на методологију рада Критског сабора. Четири помесне Цркве нису учествовале на њему. Шта бисте сада, после три године, могли рећи о томе? Исто што и пре три године. На том сабору је било свега и свачега, али, нажалост, мало или нимало саборности. Не заборављајмо: сабори су плод саборности Цркве, док саборност није тек механичка рецепција и потврда одржаних сабора. Критски сабор у мојим очима није друго до пропуштена историјска прилика за сведочење Православља ad intra и ad extra, пред Богом, Црквом и светом. Жали Боже његове полувековне мукотрпне припреме и, бићу нескроман, деценија мог учешћа у њој, уз учешће мога брата митрополита Амфилохија! Наша јавност пратила је Ваше полемике с Епископом западноамеричким Максимом. Јесу ли оправдане стрепње да је поново на проби јединство наше Цркве у Америци? Има ли разлога за такав неспокој? Јединство наше Цркве је свагда и свуда на проби, а не само у Америци. Неке исхитрене потезе наших епископа у САД Свети Синод је ставио ван снаге. Замисли и предлоге по питању организације наших епархија на америчком континенту размотриће Свети Архијерејски Сабор и донети коначне одлуке. Богословски факултет Београдског универзитета, који је истовремено и у надлежности наше Цркве, нашао се, због смене декана, епископа браничевског Игњатија, у центру пажње шире јавности. У причу о смени декана укључили су се и они који за себе кажу да су атеисти и којих се, по природи ствари, Црква не би требало толико да тиче. Очекујете ли да ће се стишати ова прича, тачније шта је потребно да се учини да би овај проблем постао – прошлост? Мислим да је овај излишни проблем већ прошлост. Ван сваке памети је била пропаганда да за Богословски факултет Црква уопште није надлежна и да је он тек један од факултета Београдског универзитета. Ко уопште може да тврди да је теологија могућна мимо Цркве, без Цркве, ван Цркве или, Боже ме сачувај, против Цркве? У Србији је однос Цркве и државе, вере и политике тема велике пажње и интересовања јавности. У минулој години било је неколико важних сусрета државног и црквеног врха који су изазвали много јавних и медијских спекулација, а понекад и веома критичких коментара, посебно оних о пресудном и наметнутом утицају политике, односно власти на прилике у СПЦ, на одлучивање и ставове клира. Како коментаришете ове сусрете и њихов поменути одјек? Једни говоре о „пресудном и наметнутом“ утицају политике, у првом реду државне власти, на Цркву, а други о малигном утицају Цркве на државу. Ко ту да буде паметан? Сматрам да је однос Црква – држава у принципу коректан и конструктиван, заснован на њиховој институционалној одвојености и истовременој потреби за сарадњом у областима у којима је она природна и потребна, као што је стање нашег народа свугде где је угрожен, првенствено на Косову и у Метохији, затим просвета, култура, социјална делатност и слично. Као истакнути епископ и великодостојник наше Цркве, Ви сте у фокусу пажње јавности, али понекад и мета отворених напада. Чини се, то заправо тврде упућени у ова догађања, да су у таквим приликама најчешће скривени стварни актери, они чији су интереси одлучујући у кампањи против Вас? Одавно сам се навикао на то да сам „мета отворених напада“ – много више него на то да сам „у фокусу пажње јавности“. Нападани су били, ружени, клеветани и злостављани и много бољи од мене, па зашто да мени буде нелагодно у њиховом друштву? Увек се тешим и бодрим речима Христа Спаситеља: „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене“ (Мат. 5, 11). Важно је да претрпимо ради Христа, а не ради својих сујетних циљева. Уосталом, „доста је сваком дану зла свога“ (Мат. 6, 34). Премда сте мета поменутих атаковања, за Вас је 2019. година била посебна година. Недавно Вам је у Москви патријарх Кирил доделио докторски напрсни крст који, према руској црквеној традицији, добијају нови доктори богословских наука. У септембру 2019. уручен Вам је, наиме, почасни докторат богословља Санктпетербуршке духовне академије. Захвалан сам из дубине душе Његовој Светости Патријарху московском г. Кирилу, Петроградској духовној академији и Руској Православној Цркви у целини за указану ми незаслужену част. Српска друштвена и интелектуална елита тема је честих јавних критичких промишљања. Суморне прилике и општа духовна дезоријентисаност и „запуштеност“ нашег народа потврђују да критички осврти нису без основа. Шта недостаје, откуда та слабост и недораслост наше елите захтевним приликама света у епохалним променама? Како објаснити евидентну немоћ да се прихвати и живи јединствена, дакле водећа и „просветитељска“ улога каква, по дефиницији, елити једног народа управо у том народу – припада? Ми, нажалост, немамо елиту. Имамо само остатке негдашње елите, елитне појединце и неке елитне установе. Наша елита је уништавана – и готово уништена – за време Балканских ратова и Првог светског рата, за време Краљевине Југославије, у току Другог светског рата и после њега, све донедавно. Обнова елите у српском народу представља императив наших дана за нашу Цркву и за читаво наше друштво. Али пошто је, како рекосте, друштвена и културна елита, ма колика и ма каква била, тема критичких промишљања, значи да има ко да промишља. То је, за почетак, више него довољно. Право питање гласи: ко данас игра улогу елите? Ко су ти изабрани, што реч елита, изворно латинска, значи? Да ли су изабрани они који су, стицајем ратних околности, уз туђе станове и куће у центру Београда, на Сењаку и на Дедињу, од својих родитеља и дедова наслеђивали, с колена на колено, уредничка места, катедре на универзитету и слично? Наследили су и борбу против „српског национализма“, заправо против било чега српског, само што су њихови дедови то чинили у име бољшевизма и Коминтерне, очеви у име братства и јединства и социјалистичког самоуправљања, а они, унуци и синови, то чине данас у име демократије и неолиберализма. Црква Православна, поготову зато што је Српска, за њих је била и остала црвена марама у арени за кориду. Видели смо то пре неки дан: статутарна комисија Универзитета у Београду, уз часни изузетак једног часног човека и врхунског интелектуалца, припадника истинске духовне елите, одлучује да Православни богословски факултет de iure и de facto мора, по њиховом мишљењу, да раскине било какву органску везу са Српском Православном Црквом. Никакви аргументи ту не помажу, па ни то да Факултет своје учење заснива на Светом Писму и Светом Предању Православне Цркве. Још мање их се тиче правно начело да се о истој ствари не може судити два пута, пошто је о том истом Статуту Богословског факултета, 2012. године, расправљало и одлучивало исто универзитетско тело у коме су они сада. Не хају ни за то што је Уставни суд Србије Статут потврдио 2014. године. Поготову су става да Богословски факултет треба да раскине везу са Црквом пошто се на њему школују будући свештеници и вероучитељи. Не занима њих то што њихова одлука, напослетку, неће имати никаквог ефекта. Факултет ће остати на Универзитету уколико то Црква буде хтела. Њима је довољно што нису изневерили своје претходнике из познатог периода и што настављају да шире нетрпељивост према Цркви. Да ли су овакви људи, без обзира на њихове академске титуле и звања, елита Србије? Каква је њихова просветитељска улога? Где је исходиште пута којим би нас ти људи водили? Одговор на ова питања дат је унапред, већ у њима самима. Свет се убрзано мења, стање које се назива епохалним цивилизацијским раскршћем дуго траје, а разрешење ове ситуације још увек није „ту, иза угла“. Шта Срби могу да очекују од будућности? Можемо ли се надати мање неповољном судбинском расплету и бољим приликама од ових у којима јесмо, и у којима бивамо осуђени на тражење разумевања од света који нам није посебно наклоњен? Могу само да се придружим вашим питањима, а одговора немам. Ипак, увек нам остају вера, нада и љубав. Бог увек помаже ако има коме, говорио је честити, скромни и мудри патријарх Павле. На самом крају нашег разговора хтео бих, драги пријатељи, да свим посленицима и читаоцима Печата, као и вама лично, честитам наступајуће божићне празнике, уз молитвену жељу да Христос, нас ради Рођени Спаситељ, свима подари Свој мир, благослов и љубав у новој години. Исто тако, са искреном радошћу, честитам Печату његов шестстоти број. Мир Божји, Христос се роди! Срећна Нова година! Недељник Печат бр. 600, Београд, 27. децембар 2019, стр. 6 – 19. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице

Моје гостовање на Радију Београд 2, у емисији "Речено прећутано". Разговор на тему односа хришћанства и јоге: Речено и прећутано WWW.RTS.RS Старешине горњоковиљске епархије позвали су православне вернике да не вежбају јогу.

Од васкрсења Господа Исуса Христа, кроз историју Црква је увек била прогањана јер је својим бићем и својим животом сведочила једну другачију истину, једну другачију слику и свест о животу која се у многоме косила са погледима искључиво светских, материјалистички окренутих људи. Ово потврђује крв мученика који су пострадали тешком смрћу из љубави према Христу, према правди, према истини, разобличавајући и осветљавајући таму греха која је одувек обузимала свет. Хришћани су гоњени јер се нису предавали страстима као други, јер нису дозвољавали да грех управља њиховим срцем. Док би се други опијали и блудничили они би тиховали и постили, док би други били неверни они би остајали верни до смрти, док би други крали они би давали и оно мало што имају. Рђав човек би имајући такво сведочанство, не желећи да се мења као непокајани разбојник, устајао против хришћана. У мрачно доба, непријатељ је један део Цркве успео да пороби и претвори у институцију која страхом успева да влада народом, при томе спуштајући се све више у домен овоземаљског и пролазног царства, занемарујући своју улогу утешитеља, учитеља и лекара. Након Велике шизме 1054. године, запад се полако али све више удаљава од оног Пута који је открио Христос, да би дошао до стања у којем је данас, преплављен лажним духовним учитељима и безбројем групација које себе називају црквама, насталих неуспелом реформацијом Римокатоличке цркве. Узевши у обзир опште духовно стање модерног човека, које све више поприма карактеристике “ја” генерације о којој је још средином прошлог века говорио отац Серафим Роуз, те да је човек данас слободан да се изјасни онако како хоће у већем делу западног света, о коме се овде у многоме и говори, можемо приметити да дух света све више продире у Цркву, или бар, међу оне који себе називају хришћанима. Како је говорио отац Серафим Роуз, када данашњи човек, део “ја” генерације покуша да упражњава религију, води духован живот, често не успева да погоди циљ, пада, греши, али често и креће на такав један пут из погрешних разлога. Хранећи сујету тиме што привидно постаје бољи од осталих, открива нека тајна знања, или као код неких - “духовне дарове”, он заправо све више тоне и затвара себи пут ка истинској духовности. На духовну науку гледа као и на све остало, као на нешто што може да “конзумира”, да искористи, да присвоји, исцеди до последње капи ради личне користи, ради личног напретка, не би ли се представио још бољим него што је већ умислио да јесте. Један од таквих облика духовне обмане, јесте потреба данашњих хришћана да по сваку цену убеде друге у истинитост њиховог учења, исправност њихове заједнице и обавезно придобијање нових обраћеника, не би ли се они нашли заслужни за тако нешто. Ова појава, из личног искуства, карактеристичнија је за западне хришћане, посебно протестанте, који су првенствено мисионарски настројени, али верујем да је свако ко иде овим путем, прошао и пролази кроз слична искушења, и та обмана, та потреба да будемо заслужни за нешто, да уздигнемо себе толико високо да чак и Богу самом желимо да одузмемо заслугу за привођење себи још једне залутале овце, само потврђује духовно сиромаштво модерног човека. Онај коме је циљ овакво “остварење” свог ја, при томе не мислим на мисионаре којима је то позив, нарушавајући слободу другог бића агресивним наметањем својих религијских убеђења, одбија људе од Христа и обмањује себе да чини добро, не видећи самољубље као покретач. Такво стање може бити још и опасније, јер чинећи то у тајности, кроз молитву за ближњег, али вођену, не љубављу већ, опет, жељом за постизањем самољубивог циља, човек и не може да се истински радује обраћењу другог уколико он, у својој умишљености, својом молитвом, није директно заслужан за то. Зато бих овакав вид хришћанства назвао “каријерно” – када се изгуби циљ, који је Христос, и сједињење са Њим у љубави остави пострани, зарад “евангелизације” других, а да при томе, ни сами нисмо достигли савршенство. Истина је, да Бог комуницира са нама преко других људи, и некада и ми сами можда послужимо другоме и чак и усмеримо на пут спасења својим речима, делима, али врлина је у томе да се увек радујемо обраћењу грешника не обазирући се на то да ли смо и колико ми сами заслужни, сећајући се да смо за свог живота, док смо још били несавршени, својим ставовима вероватно много више људи отерали од Христа него њему приближили. Истинска каријера не значи стицање користи, престижа или броја обраћених, већ бити спреман носити бремена ближњих, оних који не могу сами да их носе.

1. Говорићемо о хришћанству, не о религији као таквој. Главна разлика између хришћанства и других религија у нашој култури: све друге религије су биле или државне или националне, религије које су штитиле или град или један посебан народ. Ово је важно зато што оне, за разлику од хришћанства, нису биле антиполитичке по свом пореклу. Шематски говорећи, може се рећи да је током антике постојала та чисто есхатолошка, антиполитичка вера, а да је током средњег века, кад је црква била принуђена да на своја плећа прими терет владавине, религија освојила политичко подручје. Модерно доба карактерише еманципација политичког од религиозног. Резултат је могао бити повратак религиозног његовој изворној чистоти. То се није догодило. Претпоставимо као чињеничну позадину наше расправе следеће: наиме, да секуларизација није била само раздвајање државе и цркве, политике и религије, него и то да је сама црква била „секуларизована“ или пре социјализована – масовном инвазијом друштва у институционализовану религију. И то у толикој мери да се понекад питамо да ли се истинска вера можда налази изван цркве. 2. Можемо ли, у смислу горње претпоставке, идентификовати специфично религиозне бриге које не могу бити збринуте у друштву или јавном подручју? Да бисмо их идентификовали, не у њиховом теолошком него у њиховом општем значењу, окренимо се религиозним мистеријама антике јер ови тајни ритуали – тајни јер су држани у тајности од подручја које је припадало грађанима – изгледа указују на ограничења службене религије полиса. Имамо један Пиндаров фрагмент који каже: они се баве „крајем живота и његовим од Зевса датим почетком“. Они се баве оним што лежи изван живота и изван људске заједнице: inter homines ese значи живети. Мистерије: заједно искусити оно што се заправо тиче свакога у његовом сингуларитету. Одатле: myein, затворити очи за свет у коме се живи. 3. Ви ово не морате прихватити; међутим, непорециво је да, док је хришћанска вера жива, између ње и света постоји тензија. Исусове проповеди, проповеди јеврејских пророка или псалми. Политика има тенденцију да их све нивелише и да цркве користи у моралне сврхе, да би натерала људе да се пристојно понашају, било претећи им паклом или интегришући их у друштво са прихваћеним обрасцима понашања. Изван овога, знате да је – Лутеровим речима – „најперманентнија судбина божје речи да за свој властити рачун потреса свет. Јер проповед божја долази да би променила и оживела читаву земљу у мери у којој допре до ње“ (De Servo Arbitrio). Међутим, ова револуција може имати само посредан ефекат, зато што је антиполитичка по свом пореклу; нема полиса који би могао бити заснован на чисто хришћанским принципима. Ипак, ефекат може бити веома велики у смислу утицаја, под условом да превлада бар у црквама. 4. Пример: На антиратним демонстрацијама на Теолошком факултету говорило се да смо сви ми криви. Можете то рећи у религијском контексту – Avinu Malkeinu, Оче наш… итд. – зато што ви тада кажете: пред Богом, сви смо ми криви. Али ово „пред Богом“ нема никаквог права у политичком подручју и просто је погубно. Јер ту ви кажете да смо сви ми криви а да нисте у стању да кажете пред ким смо ми то сви криви, док за то време они који су стварно били узрочници онога што се догодило нестају у гомили. Можда смо сви ми потенцијалне убице (ја то не мислим), али то може тврдити само неко ко загледа у људска срца. За нас се рачуна само оно што можемо тврдити као стварност, а не као пуке потенцијалности и намере. 5. Другим речима, хришћани који се више не осећају као ходочасници на земљи него се ту осећају као код куће могу можда бити изврсни грађани и идеалисти и шта већ све не, али они тешко да су хришћани. Ви можете рећи да је ово веома застарео начин мишљења и говора; међутим, ово је једино гледиште које се слаже са историјом и текстовима. Ако желите да промените гледиште морате порећи откривење. Ово порицање, према мојој приватној књизи правила, још не баца веру кроз прозор, али оно баца кроз прозор саме темеље на којима религијске институције могу бити засноване. А без ових институција чак и утицај, који допуштам да имате, неће потрајати. Ви немате власт и немате ништа трајно, ништа што ће спречити да се данашње расположење за пет година промени. Извор: Теологија.нет View full Странице

Добијам недавно поруку да је плата легла и реагујем радосно. Неки познаник ме у полу-шали оптужи, као, какав сам то хришћанин и православац, а радујем се парама. Зар нисам чуо проповед недавно у цркви (он ју је сасвим погрешно схватио). „Дај мени твоје паре ако се теби гаде. Нећу се ја љутити. “, велим ја. Тајац. Радујем се парама. Искрен сам. Не волим паре, али су ми потребне. Мислим да се већина људи који имају породице овако осећа. Монаси, аскете, наравно, имају другачији призив, али и они се обрадују кад се после труда њихових руку на столу нађе векна хлеба, или се набави материјал за обнову храма. Сматрам да је веома лицемерно то што неки хришћани раде, па категорички осуђују труд за стицањем материјалних добара. Ако посматрамо причу о Христу и богатом младићу (Мт. 19, 16 -30), ту није осуђено младићево богатство, већ то што му је богатство било драже од Христа. Кад каже да је лакше камили проћи кроз «иглене уши» него богатоме ући у Царство небеско, Христос мисли на ниска царинска врата, кроз која је човек могао провести камилу само ако скине с ње терет, да би се царина пописала. Дакле, богаташ може ући у рај, али не док је сувише везан за земаљско богатство. Прича о човеку који сабира жито и износи велике планове (Лк. 12, 13 – 21), није прича против било каквог планирања у материјалном смислу, већ, опет, против похлепе. Узимајући историјске и кутуролошке околности написаног текста, он се директно противи особама које складиште летину да би сачекали повољно време и продали је по скупљој цени. У време оскудице храном, овакво злоупотребљавање потреба ближњих зарад сопственог богаћења и лакомства итекако је удаљено од Јеванђеља. Блажени Августин објашњава да је сељак „намеравао да испуни своју душу прекомерним и непотребним трбухоугађањем и био је охол не обазирући се на све оне празне трбухе сиротих. Он није схватао да су трбуси сиромаха много сигурније складиште него његови амбари.“ Исти пример налазимо и у причи о богаташу и Лазару (Лк. 16, 19 – 33). Дакле, Јеванђеље ни у једном тренутку не осуђује материјално богатство, нити потребу за основном сигурношћу. Оно позива сиромашне на труд, наду и поуздање у Бога, и категорички се противи лакомству. Ко има породицу, нарочито ко има децу, желеће да им пружи основну сигурност, не заборављајући при том да поуздање у Бога и скромност долазе пре свега. Било је и биће пуно имућних светитеља (Свети Никола и свети Немањићи су најпознатији међу њима). Примећујемо, међутим, да су се богатством служили и на добробит ближњих. Да не помињемо многе свете у чијим се житијама каже како су поделили сиромашнима своје имање и сво богатство. Дакле, били су имућни. Стицали су, зарађивали, трудили се, чували, али нису жалили да се свега одрекну зарад већег и далеко важнијег циља – Царства небеског (Мт. 13, 44). Тако и ђаво кад искушава Христа, нуди му сва богатства на свету (Мт. 4, 3-11) ако му се поклони. Христос то одбија. Кроз три описана искушења нам постаје јасно да се Он изборио против три најопасније страсти којој су склони људи, међу којима је и похлепа. Као дивну супротност раније наведеним лакомим људима, Христос наводи праведног Лазара и удовицу која је дала последњу лепту као прилог у храм (Мк. 12, 41 -44). Једни служе материји, други служе Богу. Но увек морамо имати на уму да материја није по себи зла, већ је зло обожавање материје. Она је дата човеку да се њоме служи, унутар ње живи, а она и чини његов саставни део (тело). Нисмо духови, но људи од душе и тела. Свет није црно-бео. Нити су сви богаташи лоши, нити су сви сиромашни добри. Све је до личности. Зависи шта особа сматра најважнијим, шта сматра даром од Бога – БОГатством, јер „где је богатство ваше, онде ће бити и срце ваше“ (Мт. 6, 19-21). Постоје људи који су постали сиромашни не због животних околности, или несрећа, већ што су, једноставно, лењи. Прокоцкали, пропили, били једнаки блудном сину из јеванђељске приче. И исто као и он, увек могу да се врате Оцу. У нашем народу постоји та нездрава завист, па чим је неко имућан, заживи презир, лаж и љубомора према њему. Ко је поштено стекао новац, свака му част, способан је и вредан, а вероватно ће и користити новац на добробит ближњих. Исто тако, није дужан да поклања новац онима који су беспослени и тобож јадни. Дариваће смислено, и то онима којима је заиста потребно. Ово говорим и у контексту разних оптужби на рачун свештеника, у чему се углавном претерује. Они имају своје породице и потребе као и сви други људи. Не треба бити лицемеран и очекивати да свештеник живи као монах у манастиру, на хлебу и води. Да ли би ико својој деци ускраћивао нормалан оброк? Наша вера не налаже сиромаштво, она позива на скромност. Друга је ствар што неки не признају за скромност ништа више од седамдесет кила тежине и осамдесет коњских снага аутомобила. Христос је имао благајника, и из те благајне делио сиромашнима. Нажалост, знамо да се благајник олакомио, те је Христа издао. Ту видимо колико брига за новцем може бити погубна. Да су људи бољи и свет лепше место, новац нам не би требао. Ова земља има довољно добара да нахрани сву своју децу. Због мањине похлепних, већина гладује. Хришћани, у суштини, не воле новац, али не могу сасвим одрећи потребу за њим. Новац је потребан да се сазида храм, да се нахрани гладан човек, да обуче своје дете, да га школује, лечи и изведе на пут. И нема ничег погрешног уколико видиш на столу плод својих руку и заблагодариш Богу на шанси да уживаш у Његовим добрима. А ако се неко гади пара, или мисли да су оне саме по себи тешко зло, озбиљно, нећу се ја љутити. http://avdenagom.blogspot.com/2018/09/blog-post_7.html

Од реформације и просветитељства до марксизма и психоанализе, критика хришћанства је најчешће била артикулисана као критика религије уопште. Рекло би се, кад се већ религији судило у доминантно хришћанским државама „Запада“ (уз етничко чишћенје Јевреја и Муслимана, и очистилачко освајање Америке), логично је било да конкретни предмет ислеђивања буде хришћанство, тачније црква и њене теолошке, правне и социоекономске структуре. Оно што, међутим, није баш тако логично како се на први поглед чини, јесте то да се таква критика ауторитета цркве уопште може сматрати критиком религије као такве. Ипак, то је био просветитељски тренд од почетка. Бизарни пример је Волтер који је своју критику верског фанатизма (инспирисану убиством Хенрија III од стране католичког фанатичног противника протенстантских Хугенота) започео писањем драме „Фанатизам прорка Мухамеда“! Али због специфичне само-секуларизирајуће тенденције хришћанства у коме јудео-хришћански месијански процес ауто-секуларизације, који Бенјамин назива „мека месијанска снага“ задобија конкретан ефективан историјски облик – не треба заборавити да Исус није био из свештеничког племена (Јев 7, 14), и да је својих дванаест најближих ученика изабрао из (пролетерске) класе сиромашних рибара као „револуционарни суд“ над племенском реакцијом (Мт 19, 28; Лк 22, 30), а осталих седамдесет из простог народа, управо као пандан јерусалимском санхедрину (сабору) седамдесеторице првосвештеника (по броју седамдесет „Синова Божијих“ покровитеља укупно седамдесет народа света, од којих је Израел наслеђе Јахвеа; 5Мој 32, 8–9) – узети хришћанство као религију уопште не може значити узети га као „case study“ апстрактне универзалне религије, него као конкретну универзалност сингуларног процеса. Дерида пише: „Чим… заснујем архив религије уопште, тренутак христијанизације је већ започео… Религије… имају универзални позив, али једино хришћанство има концепт универзалности разрађен у форму у којој данас доминира подједнако филозофијом и међународним правом. Код Св. Павла налази се концепт космополитизма, концепт светског грађанства, братства људи као деце Божије итд… Универзализам који доминира глобалним политичко-јуридичким дискурсом је фундаментално грко-хришћански… То је хришћанство које помало говори грчки.“ (Дерида, „Изнад свега, не новинари“). Он је, дакле, тврдио како је међу верама хришћанство изузетак, тако да, „или оно није религија, или је пак једино оно религија“ (слични су изрази били присутни у православној теологији XX века, али на једној другој основи, која се често може свести на оно Алтисерово: „Идеологија никада не каже за себе ја сам идеолошка.“). In saecula saeculorum (У векове векова) Марксу је, као ученику Хегела, ово било савршено јасно. Зато је разрачунавајући се у „Јеврејском питању“ са Бауеровим квази-еманципаторним анти-јудаизмом, он на уму имао хришћанство: „Од почетка хришћанин је био Јеврејин теоретичар, Јеврејин је зато био практични хришћанин, а практични хришћанин је сада (у капитализму) поново постао Јеврејин.“ Међутим, предмет Марксових „теолошко-критичких“ опсервација нису били површински верски садржаји, него хришћанско језгро модерне државе. У тим дубинским структурама угнездила се религија која је и излегла само то своје сопствено гнездо, а из ког се још може излећи свашта. Атеизам ту не помаже: „Чак и уколико се човек прогласи атеистом кроз посредовање државе, тј. ако државу прогласи атеистичком, остаје задржан у стиску религије.“ Наиме, религија је посредовање а модерна држава је посредничка инстанца грађанског друштва par excellence, и због тога је „политичка демократија као таква хришћанска.“ По Марксу, „политичка демократија је хришћанска јер се у њој човек, не један човек, него сваки човек рангира као суверен, као највише биће“. Али пошто буржујско друштво нема есхатологије (или у терминима XX и XXI века, „нема алтернативе“ пошто је ово „крај историје“) ту је овај суверен у маси суверена који је створен редукцијом феудалног друштва на њега, узет у свом индивидуалистичком егоизму као готова ствар и „предат владавини нехуманих услова“ у светском поретку таквом какав јесте, а оваква индивидуа „у демократији, постаје опипљива стварност, присутна егзистенција и принцип секуларизма.“ Према томе, пошто је секуларизација религијског посредовања то што државу чини модерном а тиме и „хришћанском“, моменат где државе „издају“ хришћанство поклапа се са моментом издаје секуларности, јер тада, са секуларизацијом, из државе ишчезава и оно што се у њој секуларизује – хришћански елемент. Ово се одиграва: или као (1) замрзавање процеса секуларизације (у данашњим западним демократијама) кроз нормализацију неправде оличене у постојећим социо-економским односима, у којима се крије истинска религија у коју више не сме да се дира, уз пратећи процват разноврсних приватних манифестација друштвено индиферентне религиозности која је пуки фолклор врло ангажоване вере у златно теле капитализма (Маркс је својевремено био веома живописан: „Сама проповед јеванђеља и хришћанско служење су, по себи, постали предмет трговине, и банкротирани трговац бави се јеванђељем, као што се проповедник јеванђеља који се обогатио бави бизнисом.“). Или као (2) псеудо теократизација секуларне државе (најизраженија у данашњој Русији), чије се секуларне структуре не доводе у питање, већ им се само још придодаје и „државна“ црква као додатни елемент. Тако се отуђење грађана подвостручује: они више нису само расцепљена створења, која су у стварном животу рангирана као власници и обезвлаштени, док су у идеалној сфери државе мђусобно једнаки грађани; они су сада: власници и обезвлашћени – који су једнаки грађани – који су браћа и сестре, верници државне религије која их све обједињује (Тако је у Русији постојала фантастична идеја у погледу еклисијалног статуса Чечена предвођених Путиновим верним слугом диктатором Кадировом, по којој су муслимани ако су верни православној руској отаџбини, у ствари, врста оглашених хришћана!). Ту је, наравно, и тенденцијска амбиваленција (карактеристична за тзв „земље у транзицији“) која осцилира између ова два доминантна облика капиталистичке суспензије „месијанског“ процеса секуларизације. Све ово, Маркс јасно формализује у свом „Јеврејском питању“ кроз разликовање „савршене хришћанске државе“ од „такозване хришћанске државе.“ Ево шта пише: „Савршена хришћанска држава није ‘такозвана хришћанска држава’ – која препознаје хришћанство као своју основу, као државну религију, и зато заузима ексклузивистички став према осталим религијама. Напротив, савршена хришћанска држава је ‘атеистичка’ демократска држава, држава… која религију прибраја свим осталим елементима цивилног друштва… Такозвана ‘хришћанска држава’… није ништа више од не-државе, јер није хришћанство као вера већ пука људска позадина хришћанске религије то што проналази свој израз у тој људској творевини… Такозвана ‘хришћанска држава’… има политички однос према вери и религијски однос према политици… деградирајући веру на пуки призрак… будући несавршена (она) хришћанску религију третира као додатак и освећење свог несавршенства, за (такву) ‘хришћанску државу’ религија нужно постаје тек њено средство и тако њен темељ… Савршена, пак, хришћанска држава се не обазире на религију… апстрахујући од свих суштинских веза са њом.“ Дакле, овде једна врло одређена несавршеност „хришћанске државе“ – њен верски фундационализам, прикрива „дефектност инхерентну општој природи државе“ која у савршеној хришћанској држави постаје јасна. Јасноћа држави иманентног антагонизма је почетна тачка јеванђеоског процеса који од секуларне државе иде даље и даље, све до одумирања државе. Маркс каже: „Држава која узима хришћанство као свој највиши критеријум, и Библију као своју повељу, мора се суочити са речима Светог Писма, јер свака реч Писма је света. Ова држава, као и људско смеће на коме се заснива, ухваћена је у болну контрадикцију, неразрешиву са тачке гледишта верујуће савести, упућене у оне речи Јевађеља које (држава) не само да не поштује, него их и не може испоштовати, уколико не жели да се сасвим расформира као држава.“ Политичка еманципација није исто што и људска еманципација. Политичка еманципација завршава у секуларној, а тиме и хришћанској држави, док људска еманципација подразумева еманципацију од државе и испуњује се у процесу њеног одумирања. Притом, не треба заборавити да би се сам концепт историје која тече „од – ка,“ могао сматрати за јудео-хришћански изум. Карл Левит пише: „Филозофија историје започиње са јеврејском и хришћанском вером у испуњење која завршава са секуларизацијом сопственог есхатолошког обрасца“ (Карл Левит, „Значење у историји“). Секуларизација је, према томе, испуњење хришћанске вере у испуњење, чији је крај укидање државе: „Онда крај… кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу“ (1 Кор 15, 24). Фармакон за народ „Критика је истргла имагинарно цвеће из ланца, не како би људи били увезани неукрашеним црним ланцем, него да би ланац збацили са себе и убрали живи цвет“ –поручио је Маркс атеистичким малдо-хегеловцима, критикујући њихову досадну критику религије, која је сводила проблематична „небеска питања“ на њихово, наводно непроблематично, земаљско језгро. Ови критичари су тако и сами завршили на свом критичком „небу“ са ког се уопште не виде истинске мистификације земаљских процеса економско-политичке доминације оних „сила које су под небом“, јер (како каже Маркс у „Јеврејском питању“): „Стварни бог буржујског друштва је новац који чак и све оно што се зове ‘Бог’ у традиционалним религијама деградира и претвара у робу.“ По Марксу, у таквом друштву робне производње су сви свакодневни односи (економски, правни, политички) религијски. Док је саму религију Маркс описао, развијајући Павлову мисао из Посланице Римљанима, „сва творевина заједно уздише… и ми сами уздишемо (Рим 8, 22–23) очекујући ослобођење“, познатим, пречесто злоупотребљаваним речима: „Религијска патња је у исто време и одраз истинске патње и протест против патње. Религија је уздах угњетеног створења, она је срце света без срца, она је душа бездушног света, она је опијум народа.“ (Маркс, „Прилог критици Хегелове филозофије права“) У стандардној интерпретацији, наведени изразито позитивни епитети приписани религији: „протест“, „уздах угњетених“, „срце“, „душа“, ишчезавају у корист једног јединог негативног: опијум! А и то се најчешће цитира у лењинистичкој варијанти као „опијум за народ“ (опиум для народа) – дакле, нешто што зле клике намећу народу, а не у Марксовој „опијум народа“ (Opium des Volks) – нешто народно, својствено самом народу. Притом, у Марксово време опијум није имао данашњу негативну конотацију, па је самом Марксу лекар ради реуме, зубобоље и проблема са јетром преписивао опијум. Према томе, Марксова дефиниција религије је на трагу не само Ап. Павла него и „апотекарске“ лексике раних отаца Цркве који су веру називали фармакон: „Лек-живота – φάρμακον ζωής“ (Серафима Тмуидског, „Евхолохион“), „Лек Божанства“ – φάρμακον της θεότητας“ (псеудо-Макарије Магнезијски, „Апокритика“), итд. Иста метафорика фармакона присутна је код Григорија Богослова (Омилија 8 ), у макаријевском корпусу („Духовне беседе“), код Јефрема Сирина („О бесквасном хлебу“), а Климент Александријски у свом „Протрептикосу“ дословно понавља заснивачку крилатицу којом је Свети Игњатије Богоносац у II веку први започео овај „фармаколошки“ семантички низ, описујући фундаменталну праксу цркве као „φάρμακον ἀθανασίας“ – „лек бесмртности“ (Посланица Ефесцима). Али пошто фармакон истовремено означава и лек и отров, „фармакон атанасија“ би могло значити и отров бесмртности: „Бесмртност“ као парализујући отров! Кривци Дуална димензија религије какву евоцира Маркс, „одраз стварне патње и протест против патње,“ савршено је сажета у „фармакону“ као средишњој тачки између крајности лека и отрова, која никада није неутралана, него је увек већ или лек или отров. Ова критчна тачка је знак алтернативних могућности на плану једне исте иманентне датости: „Јер смо ми Христов миомир Богу… Једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот“ (2 Кор 2, 15-16). У данашњем свету који је структурално „евангелизиран“, тако да у њему више не постоји ни једна тачка која би била сасвим спољашња хришћанству (апокалиптички знак из Мт 24, 14), ове се Павлове речи могу односити једино на исти подељени субјект, на исто расцепљено друштво, на расцеп као такав. У Новом Завету победа над смрћу никако не означава „врсту духовне цуге“ (Род духовной сивухи), како се презриво изражавао Лењин (таква интерпретација није нужна али је увек могућа и, нажалост, често оправдана жалосном праксом цркве), за утапање земаљске туге. Најпре, „смрт“ и „вечни живот“ овде нису пасивна својства, него термини борбе који се увек описују динамички: смрт „улази“, „влада“, „дејствује“ итд. Исто тако: у нераспадљивост се „облачи“, у „бесмртност“ се „одева“, тако да „победа прогута смрт“ (1Кор 15, 54). Дакле, победа над смрћу, у Новом Завету, није пита коју ћеш добити на небу кад умреш („You’ll get pie in the sky when you die“ – Џо Хил), то је победа са интензивним друштвеним последицама. По Ап. Павлу, смрт је φρόνημα, тј. мишљење: „Јер мишљење пути је смрт“ (Рим 8, 6), и живот је φρόνημα, тј. мишљење: „а мишљење духа је живот“ (Рим 8, 6). Док је мисаони ефекат доминантне идеологије страх, па је зато, у павловској визури, страх од смрти оно ропство којим нас силе света држе у области, наводно, једино „могућег“. Либерални израз за ово затварање свих у домен смрти је виталистички став по коме је „живот највећа вредност“ чија је граница неповредива – а граница живота је управо смрт као забрањена зона. Зато је за ослобођење од страха и субјективацију изван смрти неопходно прихватање смрти: „Да смрћу сатре онога који има моћ смрти… и да избави оне који из страха од смрти целога живота беху кривци за своје робовање“ (Јев 2, 14–15). Зар нисмо данас, више него икад, због страха од смрти („насиља“, „неизвесности“, „истог исхода у новом паковању“ итд) кривци за своје робовање? Без закључивања Уместо било каквог позитивног закључка, завршићу овај текст цитатом закључног пасуса из чланка „Чињенично стање“ раног Алтисера: „Већ смо ангажовани у овој борби. Будућност цркве зависи од бројности и храбрости оних хришћана који, из дана у дан, развијају свест о неопходности борбе и придружују се редовима светског пролетеријата (свих потлачених). Такође зависи од спровођења, од истих ових људи, конкретне редукције њиховог религијског отуђења. Црква ће живети захваљујући онима који, у борби и кроз борбу, још једном откривају да се Реч родила међу људима и обитавала међу њима – који већ припремају човечно место за њу међу људима.“ Извор: Теологија.нет View full Странице

Дакле, питање као из наслова. Глобализације, интеграције, миграције и остале "ЦИЈЕ"... Пред нашим очима, готово ухватљиво се дешавају промене. Код православних кршћана, један од интегративних фактора је и "национ". Да ли ће тако бити у сразу са променама и за два десетљећа (и даље) нпр. Не сумЉајући у речи апостола и самог ИСХС, шта за вас (и да ли) значи национално одређење Цркве? Како даље? Извол`те...