Претражи Живе Речи Утехе

Нека нико не мисли, браћо моја Хришћани, да једино лица свештеничког достојанства и монаси имају дуг да се непрестано и стално моле, а не и световњаци. Не, никако. Сви ми, Хришћани,дужни смо да свагда пребивамо у молитви. Јер, погледајте шта најсветији патријарх цариградски Филотеј пише у житију светог Григорија Солунског.Светитељ је имао вољеног пријатеља, Јова, веома припростог, али веома врлинског. Разговарајући једном са њим, владика је рекао да сваки Хришћанин треба стално да се подвизава у молитви и да се непрестано моли, као што је заповедио апостол Павле свим Хришћанима: Молите се без престанка (1. Сол. 5, 17). И пророк Давид, иако беше цар и премда се бринуо за цело своје царство, говори о себи: Провиђам Господа преда мном свагда (Пс. 15, 8), тј. свагда мислено гледам Господа пред собом у својој молитви. И Григорије Богослов учи све Хришћане и говори им да треба у молитви да помињу име Божије чешће него што удишу ваздух. Говорећи још многе ствари своме Јову, светитељ је још додао да, повинујући се заповестима светих, ми не само да сами свагда треба да се молимо, већ да и друге учимо молитви – и монахе и световњаке, и мудре и просте, и људе и жене и децу, подстичући их да се непрестано моле.Слушајући га, старцу Јову се учинило да се ради о новој ствари, те је почео да се препире, говорећи владици да је непрестана молитва ствар само подвижника и монаха који живе изван света и његове сујете, а не световњака који имају много брига и послова. Владика је навео нова сведочанства која потврђују наведену истину и нове непобитне доказе, али се старац Јов није убедио. Потом је свети Григорије, избегавајући многословље и препирку, заћутао, те је сваки пошао у своју келију. Када је потом у својој келији усхтео да се помоли насамо, Јову се јавио анђео, кога је послао Бог, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (1. Тим. 2, 4). Он га је укорио што се препирао са владиком Григоријем и што се противио очигледној ствари, од које зависи спасење Хришћана. Он му је у име Божије саопштио да убудуће пази на себе, да се чува да не говори нешто против душекорисне ствари и да се не противи вољи Божијој. Он чак ни у уму свом не треба да има противну помисао, нити да себи дозволи да мисли другачије од светог Григорија. И припрости старац је одмах пожурио светом Григорију. Припавши његовим ногама, он је искао опроштај због противречења и склоности ка препирању, откривши му све што му је рекао анђео Господњи.Видите ли, браћо моја, да су уопште сви Хришћани, од малог до великог, дужни да се свагда моле умном молитвом: Господе Исусе Христе, помилуј ме, како би њихов ум и њихово срце навикли да увек изговарају свештене речи. Убедите се да се реченим много угађа Богу и да се њиме долази до великог добра. Он је, по свом безмерном човекољубљу, послао небеског анђела да нам објави речено, како више нико не би имао никакву сумњу.Али, шта говоре световњаци? „Ми смо обремењени пословима и бригама животним. Како можемо да се молимо непрестано“.Ја им одговарам да нам Бог не заповеда ништа немогуће, већ само оно што можемо да учинимо. Стога речено може да испуни свако ко ревносно иште спасење своје душе. Када би речено било немогуће, било би немогуће за све световњаке, услед чега се не би нашло ни једно лице које у свету остварује дело непрестане молитве као што приличи. Међутим, нека представник многих других сличних лица буде отац светог Григорија Солунског, дивни Константин, који је био непрестано уз Бога иако се кретао у придворском животу, називао се оцем и учитељем цара Андроника и свакодневно се занимао државним пословима, поред својих домаћих послова, а имађаше велико имање и мноштво робова, као и жену и децу. Он беше веома привезан за умну непрестану молитву, услед чега је често заборављао шта је цар са придворским велможама говорио са њим о царским пословима. Често је он два или више пута питао о једној истој ствари, услед чега су се друге велможе, не знајући за узрок, смућивале и прекоревале га што брзо заборавља ствар и што понављаним питањима обремењује цара. Знајући, пак, за разлог и штитећи га, цар је говорио: „Блажени Константин има своје мисли, које му понекад не дају да са пажњом прати наше речи које се односе на привремене и испразне ствари. Ум благословенога је прилепљен за истинске и небеске [ствари], услед чега заборавља приземне. Читава његова пажња је усмерена на молитву и на Бога“. Стога су Константина поштовали и волели и цар и сви великаши и начелници. Њега, незаборавнога, је волео и Бог, удостојивши га да чини и чуда.Једанпут је, наиме, ушао у чамац заједно са читавом породицом да би горе у Галати посетио једног усамљеника, тиховатеља и да би од њега затражио молитву и благослов. Док су пловили, он је своје слуге упитао да ли су узели неко предјело да би га дали оцу и да би имао чиме да их послужи. Они одговорише да су у журби заборавили да било шта узму.Благословени се ожалости, али ништа не рече. Он оде нешто напред, спусти руку у море и са тихом и умном молитвом мољаше Бога, Господара мора, да му подари неки улов. И убрзо (о, чудесних ли дела, Христе Царе, којима необично прослављаш слуге своје), он вади руку своју из мора држећи веома велику рибу, коју је бацио пред своје слуге и рекао: „Ето, Бог се побринуо да слугу свога оца и послао му предјело“. Видите ли, братијо моја, како Исус Христос прославља слуге своје, који су свагда уз Њега и који непрестано призивају свесвето и најслађе име Његово?Зар и онај праведни и свети Евдоким није био у Цариграду, усред дворца и царских ствари? Зар није сусретао цара и великаше у дворцу, имајући велике бриге и расејаност? Па ипак, он је увек имао уз себе неразлучну умну молитву, као што саопштава Симеон Преводилац у његовом животопису. И премда је живео у свету и светским околностима, триблажени је заиста живео анђелским и надсветским животом, удостојивши се да од Наградодавца Бога добије блажену и божанствену кончину. А беше велико мноштво и других сличних, који су живели у свету и свецело се предавали умној и спасоносној молитви, као што уверавају историјски записи о њима.Стога вас ја, браћо моја Хришћани, заједно са светим Златоустом молим да, ради спасења ваших душа, не будете немарни за дело молитве. Подражавајте оне које сам поменуо и по сили идите за њима. Спочетка вам речено може изгледати веома тешко. Ипак, будите уверени у име Сведржитеља Бога, да ће вам само име Господа нашега Исуса Христа, које непрестано призивате, помоћи да савладате све тешкоће, те да се током времена навикнете да на самом делу окусите колико је слатко име Господње. И ви ћете на опиту познати да поменуто дело не само није немогуће и тешко, него заправо могуће и лако. Знајући боље од нас велико добро које доноси поменута молитва, свети Павле нам је заповедао да се молимо без престанка. Он нас не би обавезивао на њу да је дело крајње тешко и немогуће, знајући унапред да бисмо се ми, немајући могућности да га испунимо, неизбежно показали као непослушни и као преступници његове заповести, услед чега бисмо постали достојни и осуде и казне. Рекавши да се молимо без престанка, он намераваше да каже да се молимо са умом, што је могуће свагда да чинимо. Јер, и када седимо за рукодељем, и када ходимо, и када примамо храну, и када пијемо, ми увек умом можемо да се молимо и да творимо умну молитву, тј. истинску молитву, која је угодна Богу. Телом ћемо радити, а душом се молити. Нека наш спољашњи човек испуњава своје телесне послове, а унутрашњи нека сав буде посвећен на служење Богу, никада не одустајући од духовног дела умне молитве, као што нам и заповеда Богочовек Исус, говорећи у Светом Јеванђељу: А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности(Мт. 6, 6). Клет душе је тело, а двери душе су пет чула телесних. Душа улази у своју клет када ум не блуди лево десно по светским пословима и стварима, већ се налази унутар срца. Наша чула се затварају и остају затворена уколико им не дозвољавамо да се прилепљују за спољашње чулне ствари, услед чега наш ум остаје слободан од сваког светског пристрашћа, те се скривеном умном молитвом сједињује са Богом Оцем својим. И Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6, 6), додаје Господ. Бог, који види све сакривено, види и умну молитву и награђује је јавним великим даровима. Јер, речена молитва је истинска и савршена молитва, која испуњава душу божанственом благодаћу и духовним даровима, слично миру које чини да је сасуд мириснији, уколико се боље затвори. Уколико се, дакле, јаче закључа у срцу, молитва постаје изобилнија божанственом благодаћу.Блажени су они који се навикавају на речено небеско делање, будући да њиме побеђују велико искушење злих демона, као што је Давид победио гордог Голијата. Њиме се гасе неприличне жеље тела, слично тројици младића који су угасили пламен пећи. Делањем умне молитве укроћују се страсти, слично Данилу који је укротио дивље звери. Њиме се низводи роса Духа Светога у срце, као што је Илија низвео кишу на гору Кармил. Умна молитва узводи до самог престола Божијег и чува се у златним чашама, као кадионица миришући пред Господом, као што је Јован Богослов видео у откривењу: Двадесет и четири старешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао гусле, и златне чаше пуне тамјана, а то су молитве светих (Отк. 5, 8). Умна молитва је светлост која просвећује душу човекову, док његово срце распаљује огњем љубави према Богу. Она је свеза која Бога сједињује са човеком, и човека са Богом. Уопште, благодат умне молитве се ни са чим не може упоредити. Она човека поставља у положај свагдашње беседе са Богом. Она је заиста дивно и прекрасно дело. Човек телесно општи са људима, а умно беседи са Богом.Анђели немају чулни глас, али умом Богу приносе непрестано славословље. У реченоме се састоји сво њихово дело, коме се посвећује читав њихов живот. Стога, када улазиш у своју клет и затвараш врата, тј. када се твој ум више не креће лево десно, него улази унутар свог срца, док су чула затворена и ограђена од ствари овога света, те молећи се на сличан начин, и ти брате постајеш сличан светим анђелима. И видевши твоју тајну молитву, коју му приносиш у скривености свога срца, Отац твој ће ти вратити јавно великим духовним даровима.Штавише, шта би више и боље желео од [околности], као што сам рекао, да се мислено свагда налазиш пред лицем Бога и да непрестано беседиш са Њим, без кога ни један човек не може бити блажен ни овде, ни у другом животу.Најзад, брате мој, ма ко био, узевши у руке нашу књигу и прочитавши је, пожелећеш да на делу испиташ корист за душу коју пружа молитва. Почевши да твориш молитву са једним призивом: „Господе помилуј“, ја те молим да не заборавиш да Богу узнесеш прозбу за грешну душу онога ко се потрудио на састављању књиге и онога ко се потрошио на њено тискање и издање. Јер, они имају велику потребу за твојом молитвом како би обрели милост Божију за своју душу, као и ти за своју. Нека буде. Нека буде. св Григорије ПаламаДобротољубље Том V https://dodjiividi.blogspot.com/2018/10/blog-post_28.html#more View full Странице

Наш назив, што се називамо Хришћанима, није довољан. Назив који смо примили приликом нашег крштења, треба да одговара и стварности. Као што на једној новчаници није довољно да се одштампа нека сума, већ да та сума која је одштампана на новачници заиста и одговара одговарајућој залихи злата. Дакле, у часу када треба да идемо у банку, да може банка да нам да сто златних франака, уколико је одштампано сто или хиљаду, уколико је одштампано хиљаду. Иначе ће то бити само један обичан папир. На исти начин није довољан наш назив, да нас називају Хришћанима да би оправдали наше постојање на овоме свету. Назив ствара обавезе, попраћен је обавезама и дужностима. То важи за сваки позив. Ако ти је позив инжењер, називаш се инжењером. Треба да си у стању да градиш чврсте и јаке куће. Ако се називаш учитељем, треба да си у стању да учиш децу словима. Ако си лекар, није само то довољно, треба да си у стању да даш неку дијагнозу, да пронађеш одговарајуће лекове, да одредиш одговарајућу дијету, тада ћеш бити лекар, није довољно само име и назив “ја сам лекар”. Називаш се капетаном брода, није довољно само име већ и да си командант на броду и на океану. Називаш се војником и официрем, нису довољни дугмићи и манжетне, нису довољне униформе, параде, трубе и гимназија, потребно је нешто више од тога. Шта је потребно? Храброст, одлучност у нужди да жртвујеш не један живот, већ хиљаде живота за домовину, то чини војника. Као што назив војника, лекара, учитеља или било којег другог стручњака на овом свету, ствара обавезу, још већу обавезу ствара назив Хришћанин. Од свих позива који постоје у овоме свету, од краљева, принчева, војсковођа и мудрих, ја не налазим ни један други узвишенији позив, који је достојан да испуни нашу унутрашњост и наше срце и да нас понесе до небеса, ни један други позив већи на овоме свету од имена « ја сам Хришћанин».

На почетку емисије Игуман Макарије тумачио је јеванђелску причу, која се чита на четрнаесту недјељу по празнику Педесетнице “О браку Царевог Сина“. ,,И како у древна времена, тако и данас, има оних који се само декларишу као Хришћани а има и оних који заиста живе у најдубљем односу са Богом. Е, то су истински Хришћани“-каже отац Макарије. Звучни запис емисије Често питање и недоумица која мучи наше слушаоце је које су то разлике између духовног и душевног, тако да је и отац Макарије, у одговору на прво питање наших слушалаца, говорио на ову тему. ,,Душевност је живот по палој природи а духовност је она истинска природа по којој је човјек назначен да живи“-каже отац Макарије. Отац Макарије нам објашњава и које су разлике између срца и ума и даје одговоре на још нека увијек актуелна питања наше вјере, на која ћете наћи одговоре ако чујете ову емисију коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора View full Странице

Помаже Бог, браћо и сестре, Ова тема је постала клише на друштвеним мрежама, али не бих је ни покретао да нисам ушао у озбиљну расправу са једном групом монаха и свештеника који су ме оштро искритиковали, упоредивши ме са "невјерујућим човјеком", јер сам подржао "теорију о еволуцији". Цијели живот сам учен да је теорија о еволуцији најлогичнија теорија о настанку живих бића и мислио сам да је то данас јасно већини људи, како у свијету, тако и у Цркви, али ме је сазнање да то није тако разочарало. Некада ми је било смијешно чути неке моје протестантске пријатеље, који су говорили да их њихови пастори уче да је свијет настао прије 10.000 година и да за то чак имају доказе. Увијек сам био поносан на православну отвореност ума. Свако спутавање науке и научних теорија ми је заударалао на инквизцију и римокатолички касносредњовјековни фанатизам, јер иза рата против науке се не крије вјера, већ увијек страх. Не знам зашто, али први пут сам се у Цркви осјетио као неко ко не припада том контексту, јер су моји саговорници тако брзо промијенили своја лица и постали немирни, као да сам за њих био искушење а не брат у Христу. Упорно сам им покушавао објаснити да та теорија, поред свих својих предности и мањкавости у мени није пробудила сумњу у Божије стварање свијета, већ ми је Бога представила још већег, љепшег, величанственијег - истог Бога који је представљен у Светом писму. То је за њих било неспојиво и сложили су се да се на мени "треба још радити"... Шта ви мислите о овом проблему?

Председник Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства каже за Блиски исток да је то област хришћанских мученика, као и „место наших корена и јединства“. Блиски исток је област хришћанских мученика, а с друге стране, и „место наших корена и јединства“, нагласио је кардинал Курт Кох у уторак. Председник Понтификалног савета за унапређење хришћанског јединства овако коментарише састанак црквених великодостојника источног Средоземља у суботу 7. јула 2018. у јужном италијанском граду Барију. „Блиски исток је завичај хришћанства“, рекао је овај куријски кардинал. „Зато има јединствено место у напорима ка хришћанском јединству“. Хришћанске мањине, али и многи други, много су пострадали кроз историју. Али управо у овој ситуацији екуменски односи су најјачи, додао је кардинал, посебно између католика и православних. Није случајно да је 6. јануара 1964. управо у Јерусалиму обављен први „мирни загрљај“ између папе Павле VI и православног патријарха Атхенагоре. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Гост емисије "Интервју" био је господин др Растко Јовић, доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Препоручујемо Вам да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама. View full Странице

Владика бачки Иринеј: Сведок Христов је данас распет између актуелне историјске стварности и стварности Царства Божјег које је дошло „у сили”, долази и доћи ће у пуноћи. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј обратио се у суботу, 2. јуна 2018. године, учесницима пленарне седнице Гeнералне скупштине Кoнференције европских Цркава поручивши да ми, хришћани, знамо зашто „гледамо у небо”. Знамо и зашто наша жалост аутоматски прелази у радост. -Знамо, наиме, о Коме и о чему смо призвани да сведочимо и у Европи и „до краја земље”. У Србији и околним земљама вишеструко је умножен број оболелих од канцера, што је директна последица бомбардовања осиромашеним уранијумом и разарања хемијских фабрика и постројења. Пре неколико дана наоружани војници усмрћују десетине, а рањавају стотине демонстраната. Свет као да је дошао до тачке са које нема повратка. А хришћани, заправо сви људи, вапију за миром, рекао је Епископ бачки. Такође, владика Иринеј је нагласио да представници европских Цркава који су сабрани на Генералној скупштини у Новом Саду, ни на тренутак не смеју да забораве да на Блиском Истоку читави народи, а посебно хришћанске заједнице, доживљавају мартиријум без преседана. -Слична је ситуација и овде у Европи, посебно у јужном делу Србије, који се зове Косово и Метохија. То је релативно мала територија, али се на њој налази око хиљаду и пет стотина манастира, цркава и других споменика хришћанске културе, као и историјско седиште српских архиепископа и патријараха. Многа од тих светих места су или потпуно уништена или оштећена и оскрнављена, а нека, иако под заштитом УНЕСКО-а као изузетно важни културни споменици, у сталној су опасности, као манастир Дечани, уз тешко објашњиво пасивно држање евроамеричких снага које се тамо налазе да обезбеде мир и живот за све. Већина православног српског становништва је прогнана, многи су побијени, имовина прогнаних је узурпирана, а њима је via facti одузето право на повратак. Чак су и многа гробља порушена, а када прогнани и расељени дођу да узнесу молитву Богу на гробовима својих предака и сродника за покој њихових душа, бивају изложени бруталним нападима локалних Албанаца, њихових некадашњих суседа. Поновљена је, једном речју, трагична судбина Кипра, објаснио је владика Иринеј, и додао да су све истинске вредности, уграђене у основе савремене европске цивилизације, потекле са Блиског Истока, из матице хришћанства. За седми дан Генералне скупштине Конференције европских Цркава, 3. јун, планирано је учешће у богослужењима и посета локалним црквама, док ће у послеподневним часовима, учесници Генералне скупштине узети учешће у литији која ће кренути од споменика Породица на Кеју и кретаће се ка новом Жежељевом мосту, показујући да разноликост мишљења и култура дијалога воде ка изграђивању нових веза између Балкана и остатка Европе. Историчар Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада ће се обратити присутнима код споменика Породица. Православни верници сутра ће узети учешће у светој Литургији која ће бити служена од 9 часова у Саборном храму у Новом Саду, као и у Николајевском храму; у 10 часова ће почети служба у храму Словачке евангеличке Цркве, у улици Јована Суботића; за верујуће Реформатске Цркве служба ће бити од 10 часова у храму у Марадику; у исто време ће почети и за методисте, у објекту у улици Лукијана Мушицког 7; од 10 часова служба ће почети и за римокатолике у цркви Имена Маријина (тзв. Катедрали), док ће англиканци имати прилику да учествују у служби у капели у Мастер центру. У послеподневним часовима, од 14 до 16 часова, биће одржано излагање о хришћанском присуству и сведочењу у европској будућности. Присутнима у Конгресној дворани Мастер-центра обратиће се Архиепископ кентерберијски Џастин Велби, бискуп Петра Босе-Хубер из Евангеличке Цркве у Немачкој, као и министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије г. Зоран Ђорђевић. Дискусије ће бити усмерене на визију будућности и покретање дијалога између главних говорника и вођства КЕЦ-а, са нагласком на надахнуће за будући рад КЕЦ-а. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

"Хришћанска породица – то је активна љубав која узраста у служењу једних другима. Сада сваки члан породице жели да би служили њему, и породица постаје невидљивим пољем за постојану борбу за власт и првенство. Горди жели да добије више, од онога што пружа, и вређа се када други не схватају његово умишљено првенство. Зато се тако катастрофално распадају породице, као да се стаклена посуда под ударцима чекића разбија на мале делове, остављајући после себе само остатке. Човек се не радује човеку. Рођаци не налазе времена да би се видели једни са другима. Хришћанин сусреће хришћанске празнике без духовне радости, скоро као да испуњава дуг. Чини се да је сву земљу прекрила сива, непровидна магла. Без љубави људска душа умире, и зато су савремени људи дубоко несрећни. Сама религија без љубави постаје туђа срцу и несхватљива души." Архимандрит Рафаил Карелин

Па да почнем. Што су се суочили са собом, што су схватили да су лоши негде, што су схватили да су болесни....да им много тога фали, што имају жељу да се ухвате у коштац са собом. ( забележила са једног предавања). И неко моје мало виђење...што знају да нису свети, да су мали слаби и пали и да им требају правила као ограда са којим лакше иду ка циљу. Што знају сврху, односно смисао и данас и јуче и сутра. Допуните....

До које мере је хришћанин обавезан да учествује у политичком животу и да ли је уопште обавезан да у њему учествује? Примера ради, да ли је гласање на изборима – обавеза или право, које можемо и да не искористимо? И да ли хришћанин може да гради политичку каријеру? Уопштено говорећи, шта један православац треба да очекује од политике, а шта не? Шта је то што политка не може да нам пружи, које су њене границе? Протојереј Александар Авдјугин: Мера учешћа у изборном процесу, што се свештенства тиче, почевши од ипођакона па све до архијереја, утврђена је одлуком Светог Синода од 4. октобра 2012. године. Најкраће речено, ако постоји жеља, можемо бирати власт, али не можемо у њој учествовати, то јест, цару дајемо шта му припада, али се за цара не кандидујемо. Ствари стоје другачије када говоримо о лаицима. Свако ко приступа исповести, свако кога покривамо епитрахиљем, има свој однос према власти, партијама, политичким процесима који теку око нас. Поменути односи не тичу се нечег што се дешава далеко од нас, нечег спољашњег и неважног, ради се о сасвим реалним догађајима, који утичу на наш живот, на благостање наше породице, на будућност наше деце. Људи имају право избора и право да путем свог гласачког листића утичу на резултат избора, али не дао Бог да неки свештеник људима прича за кога да гласају. Сваки човек на овом свету живи свој живот и креће се стазом која само њему припада, стога нико не сме да га лиши права на избор. Савети попут: «Гласајте за Петра Петровића, он нам је изградио звоник!» – носе страшне духовне последице. Личност се претвара у стадо, у једнолична, мукла, сива створења која не живе по својој вољи. И тада јеванђељски поступак Пастира (Христа), који тражи једну изгубљену овчицу, постаје непотребан и нелогичан. Политика – власт, чини једно од три искушења којима је ђаво покушао да заведе Сина Божијег. Хришћанство је показало једини пут спасења: оно преображава човека, под условом да он сам то жели. Политичка делатност је пуна искушења, али уколико политичар доноси решења која су христоцентрична, ако се његова обећања, програми и жеље подударају са његовим стварним делима, зашто онда он не би владао? Несумњиво је да су такозвана «правила политичке утакмице» далека од постулата Божијих закона, али шта је боље: одати се површном хуманизму и хедонизму, како нам предлаже данашњи свет, или постати узор за друге и подсетити их да сте Човек? Тако да, ако међу вашим парохијанима, православним пријатељима или познаницима, постоји неко ко може, заиста на хришћански начин, да ради на корист друштва и вас лично, онда нека буде политичар. Не да буде «свећњак» (како смо ми, не тако давно, звали функционере, који су долазили да се сликају на почасним местима у црквама за велике празнике), већ такав политичар који за свако своје дело тражи благослов од Бога. Свештеник Роман Савчук: Питање односа хришћана према политици је сложено и спорно. Пре свега, то питање вреди размотрити. Ми, хришћани, смо принуђени да одговоримо на њега узимајући у обзир чињеницу да политика, као део друштвеног живота, утиче на нас. Да ли је то питање важно и за наш духовни живот? Мислим да јесте. У супротном, ова тема не би била поменута у Светом Писму. Мени се чини да овде треба да спроведемо генерализацију примера које налазимо у тексту Новог Завета. Прво на шта указује реч Божија јесте да хришћани не треба да пренебрегавају своје грађанске дужности (види: Мк.12:13-17). Притом, главни циљ учешћа Христових следбеника у политичком животу једне државе треба да буде помоћ властима, чија је дужност да се брину о законитости и поретку (види: Рим. 13: 1-7). С друге стране, пример Светог Јована Крститеља, који је разобличио владара, као и примери ранохришћанских мученика, који се нису покорили заповестима власти да се поклоне идолима, сведоче о томе да на плећима хришћана почива велика дужност да у свакој сфери личног и друштвеног живота остану верни своме позиву, своме Богу. Ове две стране односа хришћана према грађанском животу налазе се у основи нашег учешћа у политици. Када судбина отаџбине виси о концу, хришћани не смеју остати по страни. Што се учешћа у политичком животу, које превазилази наш грађански дуг, тиче (изградња политичке каријере и слично), то је већ питање на које сваки хришћанин треба самостално да одговори. Ту је важно да на прави начин оценимо своју духовну снагу, а такође и исправност својих намера. Сматрам да је главни циљ политике, у идеалном смислу, направити такве услове грађанског живота, који барем неће сметати духовном животу сваког од нас, а у најбољем случају ће помагати развоју духовности. То можемо да прижељкујемо и томе треба да стремимо, а то треба и да захтевамо од власти, у оквирима закона. Притом, треба да држимо на уму да се, на крају крајева, спасење налази у власти Бога, Који зна како да спасе оне који Га воле, ма у каквим условима се налазили. Наш однос са Богом је много важнији од спољашњих околности у којима живимо. Свештеник Сергије Бегијан: Не можемо изаћи из оквира овога света, зато нам овај пали свет и намеће учешће у политичким процесима. Али ако сви верници, под образложењем одрицања од страсти, напусте политику, онда ће тамо остати све сами безбожници. Последице такве расподеле моћи смо већ видели у 20. веку. Па ипак, нико не може натерати хришћанина да учествује у политичким процесима. Ако му савест говори да је то штетно по његову душу, онда зашто ићи против савести? На примерима других држава видимо да свештенство учествује у политичком процесу. У парламенту Велике Британије одавно је представљена Англиканска црква. У данашње време то су «духовни лордови» – ради се о 26 људи, који су најутицајнији прелати њихове цркве: Кантерберијски архиепископ, Јоркшки, Лондонски и други. Истовремено, примећујемо да њихово присуство у парламенту није гаранција против усвајања антихришћанских закона. Мислим да је логично да у парламенту буду представљени интереси сваке значајне друштвене групе. Стога је неопходно да и интереси православних хришћана буду представљени. Тада ће постојати велика вероватноћа да се појаве добро осмишљени, и у границама могућности, праведни закони. Свештеник Димитрије Видумкин: У животу хришћанина има места за политичку, као и за сваку другу, делатност. У једном од основних докумената наше Цркве, а посебно у одељку: «Основе друштвене концепције РПЦ», у глави: «Црква и политика», налазимо аргументоване и моралне предуслове, којима треба да се руководи хришћанин који жели да учествује у политици: «V. 3. Ништа не спречава православне мирјане да учествују у раду законодавних, извршних и судских органа, те политичких организација. Тим пре, што такво учешће, уколико је оно у сагласности са учењем Цркве, њеним моралним нормама и званичном ставу о друштвеним питањима, представља једну од форми мисије Цркве у друштву. Мирјани могу и позвани су да испуњавају своју грађанску дужност, да учествују у процесима повезаним са изборима власти свих нивоа, и да учествују у свим морално оправданим подухватима државе.» То јест, није дозвољено хришћанима само да оду на гласање, већ и да се опробају у политичкој каријери, а то морају чинити у складу са «учењем Цркве и њеним моралним нормама». Али… да ли је тако нешто могуће? То је главно питање, на које сваки хришћанин, који види себе у политици, сам треба да пружи одговор. Да ли је могуће бити политичар, а истовремено и савесни хришћанин? Ако је могуће, онда да ли баш на сваком нивоу политике? Да ли ће испасти да зарад напредовања на каријерној лествици мораш да поступиш против савести и да не можеш да одолиш том искушењу, јер си све време тежио том месту дуги низ година? Сва та питања су актуелна за сваког човека, који је макар мало упознат са светом савремене политике. Али, с друге стране, у политици су хришћани потребни, као нигде другде. Ако је британски државник Клемент Атли био у праву када је рекао да је «политика вештина доношења важних одлука у условима непотпуних информација и недостатка времена», онда ко је други до хришћанина достојан да овлада том умешношћу, повезујући тај напор са молитвом Богу за дар мудрости у доношењу важних решења, која се тичу многих? А и када поразмислимо о томе ко је дорастао улози «слуге народа» схватамо да то може бити само савестан човек, који ће смоћи снаге да са те фразе стргне знаке навода и да са ње спере љагу ироније на коју смо толико навикли. И таквих је међу хришћанима више. Хришћанину, који је вољом Божијом, постављен на пут политичке делатности, желим да, пре свега, не изгуби свој прави оријентир. А он може бити само један: власт ти је подарена привремено и само зато да би савесно и улажући сву своју снагу служио ближњем свом. Свештеник Валерије Духањин: Ма шта год пробали, политика је незаобилазна. Она умногоме решава судбину наше отаџбине, а значи и судбину нама блиских људи, наше деце и потомака. Зар ми можемо бити равнодушни према нечему што очекује наше сроднике у будућности? Често чујемо да је политика прљава игра. Али све зависи од тога о коме се ради. У рукама неких људи, политика постаје систем манипулације над народом зарад достизања сопствених себичних циљева. У рукама других, политика представља инструмент служења Богу и ближњима. То значи да у првом случају, политика развраћује оног ко је већ био развратан. А у другом случају, политика лишава слободног времена оне, који ионако нису пуно мисли на себе. Добро је видети да се у последње време међу руским политичарима појавило више исправних, часних људи. У одређеном смислу, политика може постати посебно жртвено служење, када том служењу приступа искрени хришћанин. Он осећа одговорност за поверење које му указује народ. А сам пример минулих двадесетак година нам показује да је верност отаџбини оправданији пут за политичара, она у већој мери доприноси његовом ауторитету, него улагивање и слепо повођење за лидерима западних држава. Не прља политика човека, него човек прља политику – својом дволичношћу, обманама, користољубивошћу. Оцрковљени човек ће оцрковити и политику. Ако се присетимо историје хришћанства, онда ће нам бити јасно да су управо свети владари кардинално утицали на присуство хришћанства у држави и друштву. И император Константин, и кнез Владимир били су силни, мудри политичари, њихово обраћање Христу повукло је за собом обраћање Христу читавих народа. Слабљење хришћанске државе, по правилу, је доводило и до осиромашења хришћанског живота. Тако да никако не смемо да игноришемо ту страну нашег овоземаљског живота. Потребна нам је снажна држава, како би Православље било снажно. Што се избора тиче, гласање је, наравно, добровољно. Ако неко не буде учествовао на изборима неће престати да буде чедо Цркве. Али у неком смислу то је разочарање, јер се ту решава судбина наше отаџбине. Сада наступа тренутак када треба подржати јачање Русије на међународној сцени, не напуштати добијене позиције, већ супротно, утврдити наше успехе и наставити даље. Важно је да свако од нас стане у тај ред, часно испуњавајући свој дуг, и да пружи подршку онима који се налазе на челу колоне, а не да се равнодушно скрива и са подозрењем све посматра са стране. Мислим да је наступио историјски врло важан моменат. Нека нам Бог подари мудрости да не погрешимо при свом избору. Свештеник Димитрије Шишкин: Политички живот је неодвојиви део живота државе, повезан са програмом реализације разних националних идеја, чији је носилац, идеално говорећи, народ. Наравно, не можемо рећи да је православац обавезан да учествује у политичком животу. Али православац не живи изолован од света. Овде, на земљи, он је син свога отачаства, грађанин, и ако свом душом навија за своју отаџбину, ако жели да наша држава постане «пријатнија Богу», онда он, разуме се, може узети учешћа и у политичком животу, у тој мери у којој он сам сматра потребном и могућом, и у том степену који је предвиђен уставом. Надасве, можемо рећи да су велики руски свеци, као што су Сергије Радоњешки и Серафим Саровски (који су у одређено време напуштали друштво не би ли достигли «велико усредсређење»), својом духовном блискошћу Богу, несумњиво утицали на формирање националне политике Русије више него неки државници и политичари највишег ранга. Посебно ћемо попричати о људима, који се професионално занимају политиком као одвојеном облашћу друштвеног живота. Да ли је та област људске делатности иманентно грешна, неприхватљива с тачке гледишта православне вере и морала? Наравно да није! Православци могу ући и у политику, баш због тога да би испуњавали Христове заповести и учествовали у конкретном оваплоћењу моралних принципа, који су у сагласју са православном вером. Можемо то рећи и на овај начин: Православље у политици је предивно, али је политика у Православљу недопустива. Шта имам у виду када то кажем? Циљ духовног живота је у достизању Царства Небеског и то најважније уздизање човека не остварује се нигде другде осим у Цркви, која заиста јесте «пунина Оног који све испуњава у свему» (Еф.1: 23). У том смислу Цркви не треба ништа додавати, а не може јој се ништа ни одузимати. Једини додаци су могући у виду придобијања нових чланова, а до умањења (стриктно у спољашњем смислу) једино може доћи путем отпадања од ње оних који смртно греше. Може се рећи да духовни, црквени живот претходи свим сферама људске делатности. То је пуноћа, која се може изливати, условно говорећи, «споља», то јест на све сфере људског живота, које су у сагласности са Божијим Законом. Али самој пуноћи црквеног живота нису потребне никакве «допуне». Ако се вратимо расправи о политици, онда можемо констатовати да је тај појам вишезначан. У најмању руку можемо говорити о унутрашњој и спољашњој политици. То јест, једна је ствар штитити част отаџбине, као што се сада каже, «на међународној позорници». И то је прерогатив дипломата свих нивоа. Али постоји и друга област – то је унутрашња политика, са мноштвом институција и делатности, нарочито социјалних. Зато што постоји једна политика у сфери здравствене заштите, друга у сфери образовања, трећа у сфери културе… И ту се намеће занимљиво питање. А како се уопште формира државна политика у свим областима друштвеног живота? И одговор на све те компликације је суштински једноставан. Ту политику формирају конкретни људи. И ако се православци гнушају политике и одлазе из те сфере људске делатности, никако не утичу на дневни ред државног живота, онда не треба да се чудимо што се и државна политика у свим областима друштвеног живота све више удаљава од норми хришћанског морала. Ако директно одговоримо на питање: шта нам не може пружити политика? – онда је одговор очигледан: политика не може дати човеку пуноћу духовног живота у хармонији са Богом. То се остварује у Цркви. Али као израз и отелотворење тога може послужити организација друштвеног живота на начелима хришћанске духовности. И то је оно чему можемо и чему треба да тежимо. С руског Александар Ђокић 21 / 03 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/111623.htm

Инспајрд бај писанијима да човек може ово и оно да држи под контролом. Оно што мене занима овде је - одакле хришћанима та потреба за контролом. Извол'те.

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је 28. јануара са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог великомученика Димитрија Солунског у Колашину. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да се, попут Христових ученика, око Господа већ преко двије хиљаде година окупљају хришћани, а посебно дјеца. Звучни запис беседе „Ми и прослављамо управо ту и такву дјецу, Божју дјецу, какав је био и наш отац Свети Сава, који је још као мали заволио Господа и који је из те љубави према Господу оставио царски двор и отишао за Њим“, казао је Владика. Владика Амфилохије је додао да се Светио Сава највише прославља у Црној Гори. „Овдје има и оних који имају пост Светога Саве. На Дурмитору има оних који су Светога Саву прослављају као породичну крсну славу. А посебно је Свети Сава школска слава, био и остао. Нажалост, овдје код нас у Црној Гори су послије Другог свјетског рата забранили Светог Саву као школску славу, па су намјесто Светог Саве увели Јосипа Броза и његове следбенике које и дан-данас по школама прослављају. Али ми настављамо да славимо најбољега из нашега рода – Светога Саву и учимо се да идемо оним путем којим је он ходиоп“, поручио је Митрополит Амфилохије. На крају Литургије Владика је рекао да је у Колашину посебно потребно поменути Патријарха Гаврила Дожића, исповједника Цркве Божије. „Бојим се да ми понекад њега заборављамо. А он је наследник Светога Саве, једини одавде из овога краја, од Роваца и двије Мораче и из Колашина. Још овдје му нијесу дали ни улицу. А прва улица у Колашину треба да буде патријарха Гаврила Дожића. А биће, ако Бог да, кад мало и ми духовно сазримо… Патријарх Гаврило је једна изузетна личност у историји нашег народа“, казао је Митрополит Амфилохије. Потом су дјеца полазници вјеронауке при овом храму извела светосавски програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Председник Владимир Путин је у интервјуу за филм „Валаам“, чији је одломак приказан у програму „Вести недеље“ на телевизији „Россия 1“, упоредио комунизам са хришћанством, а поштовање Лењинове мумије у маузолеју са поштовањем моштију светитеља. Руском председнику је постављено питање како су се грађани Русије у моралном смислу изменили од периода када је земља била у расулу током револуције и после ње, када је манастир Валаам био затворен, и да ли је вера (не само православна) одиграла неку улогу у томе. „Можда ћу рећи нешто што се некоме неће допасти, али рећи ћу оно што мислим”, одговорио је Путин. „Пре свега, та вера нас је увек пратила. Она је постајала све јача када је нашој земљи и нашем народу било посебно тешко. Било је врло тешких година богоборства, када су убијани свештеници и уништавани храмови, али у исто време је стварана нова религија”. Шеф руске државе је додао да је комунистичка идеологија заправо веома слична хришћанству, јер проповеда слободу, братство, једнакост, правду, тј. све што је утемељено још у Светом Писму. „Тамо све то постоји. А какав је кодекс градитеља комунизма? То је сублимација, својеврстан примитивни извадак из Библије. Они нису ништа ново смислили”, рекао је Путин. Руски лидер је упоредио поштовање Лењинове мумије у тој „новој религији” са поштовањем светих моштију у хришћанству. „Тадашња нова власт у суштини није ништа ново смислила. Она је само прилагодила својој идеологији оно што је човечанству већ одавно било познато”, закључио је он. Иван Мељников, први заменик председавајућег Централног комитета Комунистичке партије Руске Федерације, прокоментарисао је ове Путинове речи, истакавши да оне „врло корисно и аргументовано ублажавају све крајности везане за тему маузолеја“. „У том смислу се његове тезе могу оценити само позитивно“, рекао је он за „РИА Новости“. Подсећамо да је питање сахране мумифицираних посмртних остатака предводника бољшевичке револуције већ годинама једна од актуелних тема о којима се расправља у руском друштву. Недавно је руководилац Чеченије Рамзан Кадиров предложио да се сахрани оно што је остало од Лењиновог тела. На тај предлог је реаговао председник Комунистичке партије Руске Федерације Генадиј Зјуганов позивајући на „смиреност” и тврдећи да се тело вође револуције чува у складу са православним канонима.