Претражи Живе Речи Утехе

Архимандрит Алексеј: Не можемо да замислимо Блиски Исток без хришћана Истичући да није први пут да су хришћани на Блиском Истоку прогоњени и да свакодневно бива убијено на десетине хришћана, архимандрит Алексеј Чехаде каже да је политичка, економска и пре свега ратна криза у Сирији почела 2011. године и да се од тада рапидно проширила на цео Блиски Исток. -Хришћани нису добровољно оставили Сирију. Конфликт се наставља из дана у дан, нарочито је ситуација критична у Алепу. До сада је ову земљу напустило од 50 до 80 одсто верујућих. Православни хришћани углавном остају у Сирији. Наравно, нико добровољно не иде из ове земље, већ зато што је присиљен. Они хоће и имају жељу да остану, њихова визија није да напусте земљу, али ситуација није једноставна. Ми морамо да их подржимо. Термин хришћанска мањина није добар и не волимо да га употребљавамо, јер хришћани нису мањина у Сирији, навео је отац Алексеј, 2. јуна 2018. године, током обраћања у Конгресној дворани Мастер-центра, где је у току заседање Генералне скупштине Конференције европских Цркава. Хришћани су највећи део своје историје на Блиском Истоку провели живећи као мањина, углавном маргинализована, а неретко угњетавана и потлачена од стране различитих (исламских) империја које су се постепено смењивале на историјској сцени. Архимандрит из Антиохијске Патријаршије, древне Цркве Истока, подсећа да је Блиски Исток колевка хришћанства. -Антиохијска Патријаршија је најстарија Црква на Блиском Истоку. Блиски Исток је колевка хришћанства: ту је Исус Христос благоизволео да се роди, живи, проповеда, страда и васкрсне. Морамо да нађемо начин како да преживимо у овим тешким временима. Сигурни смо да кроз молитву можемо да преживимо и померимо планине. Имамо проблема али не можемо да живимо у свакодневном страху. Божја је воља да живимо као мала група на Блиском Истоку. Важно је размишљати о будућности у Сирији после рата и размишљати о младим људима који морају да се образују, навео је отац Алексеј, уз громогласну поруку да је Блиски Исток незамислив без хришћана и да је неопходно окончати рат и пронаћи политички и економски мир у Сирији. Хришћанској заједници у Ираку прети нестанак. У древном сиријском Алепу, где се воде жестоке борбе, остало је мање од 40.000 хришћана од некадашњих 400.000. У Либији су стална мета припадника Исламске државе. Процене су да је до 2010. године проценат хришћана на Блиском Истоку, укључујући земље као што су Египат, Израел, Палестина, Јордан, опао са 14 на свега четири одсто. Томе нису кумовали само сукоби и грађански ратови, револуције арапског пролећа, већ и ниска стопа рађања, економска криза, непријатељско политичко окружење. Антиохијска Патријаршија, једна од пет древних Патријаршија, упркос сложеним и тешким условима и даље наставља мисију и проповедање вере и у Сирији из које свакодневно долазе вести о најжешћим окршајима од почетка сукоба. Богослужбена сабрања несметано се обављају у бројним парохијским црквама и манастирима, па чак и у оним насељима која су у непосредној близини ратних сукоба. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Генерална скупштина Конференције европских Цркава заседаће од 31. маја до 6. јуна у Новом Саду. Учествују: Патријарх Мар Игњатије Јефрем, предстојатељ Сиријско-јаковитске Цркве, Надбискуп кентерберијски Јустин Велби, Епископ бачки г. Иринеј, Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Бискуп Петра Босе-Хубер, и други. Генерална скупштина Конференције европских Цркава (КЕЦ) биће одржана на две локације у Новом Саду. Једна је Мастер центар, а друга је хотел Парк. Омладински предскупштински догађај, радионице и састанци Одбора биће одржане од 28. до 31. маја у хотелу Парк. Млади људи (између 18 и 30 година) имају значајну улогу на Генералној скупштини Конференције европских Цркава у Новом Саду 2018. Истражујући надахњујућу тему Генералне скупштине Бићете ми сведоци ови млади људи ће допринети својом визијом за сведочење, правду и гостољубивост, и шта то значи њима као младим хришћанима, активним у развоју позитивне будућности за Европу. Сви пленуми Генералне скупштине биће реализовани у Конгресном центруМастер. У оквиру Конференције биће одржана и три тематска дана: Дан посвећен Сведочењу своје вере, Дан посвећен Гостољубљу као хришћанској врлини а у светлу актуелне мигрантске кризе у Европи, и Дан посвећен правичности и томе колико је она присутна у Европи и њеним институцијама. Такође, црквене добротворне организације из целог света имаће прилику да представе своје поље деловања и досадашња постигнућа. Од српских верских установа, у великој дворани Мастер центра, 31. маја, 1, 2, 4. и 5. јуна, изложбени штанд ће имати Земља живих, Фонд Владика Платон Атанацковић, Привредник, Екуменска хуманитарна организација и Библијски институт. У четвртак, 31. маја, у 13.30 часова, у просторијама Мастер центра у Новом Саду, биће уприличена прес-конференција, на којој ће се обратити: Oтац Хеики Хутунен, генерални секретар Конференције европских Цркава, бискуп Кристофер Хил, председник Конференције европских Цркава, Беате Фагерли, бискуп у Норвешкој и теолог Данило Михајловић из Српске Православне Цркве. Истога дана, у 16.30 часова, у Мастер центру, Епископ бачки г. Иринеј, бискуп Кристофер Хил и председник Владе АП Војводине г. Игор Мировић отвориће свечаност и заседање Генералне скупштине Конференције европских Цркава. Програм ће бити настављен у вечерњим часовима, тачније од 19.30 часова, у Католичкој порти. Детаљнији програм доступан је путем следећег линка: https://assembly2018.ceceurope.org/sr/ На овом скупу у Новом Саду јавност ће имати прилику да чује и види каква је улога Цркава и чему то у Европи, ових дана, хришћанска Црква може да посведочи. Миграције су нешто са чиме становници Европе имају прилично потешкоћа, имајући у виду актуелна дешавања у Сирији, Ираку, Либану и у свету уопште. Такође, хришћанско поимање питања правде, како оне унутрашње, тако и оне економске правде, у смислу поседовања довољно средстава за живот - биће постављено пред учеснике догађаја. Процес консултација КЕЦ-а о будућности Европе имаће средишњу улогу у разговорима на Генералној скупштини у Новом Саду. Биће представљен нацрт поруке Скупштине на тему будућности Европе. Омладина и различите Цркве ће поделити своја виђења, узимајући у обзир искуство у Европској унији и ван ње, и одржаће се дијалог између протестантских и православних гледишта. Припремљен је и видео снимак КЕЦ о будућности Европе. Лого Генералне скупштине Конференције европских Цркава визуелно је осмишљен тако да је његов централни мотив мост. То је био предлог да би се сви присутни подсетили страдања нашег народа током НАТО бомбардовања 1999. године. То је био један од разлога који су допринели да се, током вишедневног заседања Генералне скупштине Конференције европских Цркава, организује једна врста молитвене шетње од једног новосадског моста до другог, како бисмо се сви подсетили неправедне трагедије која је задесила српски народ. Према програму Генералне скупштине, 3. јуна, у послеподневним часовима, учесници овог догађаја ће одржати молитвену шетњу од моста Дуге до новог Жежељевог моста, као један символ мира и изграђивања нових веза између Балкана и остатка Европе. Конференција европских цркава представља међународну организацију која посредује у међурелигијском дијалогу и заступа интересе Цркава пред међународним институцијама као што су Европска Комисија и Европски Парламент. Наведено Удружење броји 114 Православних, Протестантских, Англиканских и Старокатоличких Цркава из свих земаља Европе, као и још четрдесет националних савета Цркава и организација у партнерству. Српска Православна Црква је чланица ове међународне организације. Руска Православна Црква је 2008. године замрзла своје чланство у Конференцији. Римокатоличка Црква није чланица, али сарађује са Конференцијом на неким пројектима. Конференција европских Цркава је основана 1959. године и има канцеларије у Бриселу и Стразбуру. Ово је први пут да Конференција европских Цркава посећује Балкан, тачније Србију и Нови Сад, по питању одржавања Генералне скупштине. На овом догађају, који ће бити одржан од 31. маја до 6. јуна, у Српској Атини, заједнички ће бити разматрана библијска тема Бићете ми сведоци, уз додатне осврте и коментаре актуелних појмова правде, сведочења и гостољубивости из перспективе европских хришћана. Улога КЕЦ-а је да повеже Цркве и обезбеди њихов заједнички глас пред европским институцијама о најважнијим питањима која су од њиховог узајамног интереса. Од тренутка када је КЕЦ основан, у време Хладног рата, када је тежиште његове мисије било на повезивању хришћана Истока и Запада, па све до данас, прилике, како у друштву тако и у самим црквама, значајно су се промениле. Пред различитим изазовима, као што су секуларизам, пораст сиромаштва, корупције, урушавање глобалних климатских услова, кршење основних људских и верских права, Конференција европских Цркава тражи начин како да успостави комуникацију и донесе одредбе које ће саму организацију учинити ефикаснијом и тако испунити њен циљ, а то је да она буде призната и искоришћена као платформа која ће олакшати комуникацију, пружити неопходне информације и експертизу Црквама чланицама на локалном, регионалном и националном нивоу. Највише управно тело КЕЦ-а је Скупштина и одржава се на сваких 5 година. Ове године, домаћини Генералне скупштине су Цркве које су чланови КЕЦ-а у Србији, укључујући Српску Православну Цркву и Цркве у Војводини, Реформатску хришћанску Цркву у Србији и Црној Гори, Словачку евангеличку Цркву аугсбуршке вероисповести у Србији и Евангеличку методистичку Цркву у Србији. Учешће Српске Православне Цркве у раду ове европске платформе односило се и односи се на случајеве по питању прогона Архиепископа охридског Митрополита скопског г. Јована, односа Цркве и државе у Црној Гори, поштовања верских слобода и људског достојанства, положаја Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, као и по питању имовинских права. Током протеклих година Конференција европских Цркава је, у више наврата, подигла свој глас и посредовала код владе БЈР Македоније да се обезбеди фер суђење Архиепископу охридском Јовану и одбрана са слободе. Скупштина КЕЦ-а на заседању у Будимпешти 2013. године, позвала је комесара за људска права при Савету Европе и специјалног представника ЕУ за људска права да хитно размотре случај Митрополита Православне Охридске Архиепикопије, који је више година неправедно провео у затвору у Идризову. Конференција европских Цркава је апеловала на „прекид злостављања српске, ромске и других заједница" на Косову и Метохији, истичући да "скрнављење древних светиња представља губитак за културно и духовно наслеђе читавог света". У организацији Конференције европских Цркава, Радне групе Европског парламента за антирасизам и различитости, Верске комисије за мигранте у Европи и Митрополије загребачко-љубљанске, 2016. године у Православној гимназији у Загребу, одржана је Међународна конференција на тему Верске мањине као део културно разноврсних друштава. Разматрани су европски и правни стандарди о заштити права верских мањина, актуелни изазови верских мањина у Европи, најбоље праксе праведног поступања са верским мањинама у европској традицији, улога међународних фактора у борби против кршења права верских мањина, као и будућност верских мањина у Европи. Конференција европских Цркава је била једна од заиста ретких међународних организација која је 1993. тражила укидање санкција против Југославије. Ова организације позива све људе и институције на бољу сарадњу, како би се спречио прогон верских мањина, створили услови за миран суживот у различитим друштвима, и на крају, обезбедио стални дијалог између већинских и мањинских Цркава и заједница у целом свету. Претходне скупштине Конференције европских Цркава одржане су у Будимпешти (2013), Лиону (2009), Трондхејму (2003), Грацу (1997), Прагу (1992), Стирлингу (1986), Стирлингу (1986), Чанији (1979), и многим другим градовима широм света. Извор: Епархија бачка Хришћански свет |СПЦ View full Странице

Извор: Матица српска Одржано предавање „У потрази за рајем: представе рајског врта у уметности првих хришћана”, др Бранке Вранешевић У четвртак, 19. априла 2018. године у Матици српској, одржано је предавање др Бранке Вранешевић под називом „У потрази за рајем: представе рајског врта у уметности првих хришћана”. Предавање је обухватило различите историјске периоде, од антике па све до касног среднјег века, тако да је превазишло оквире дефинисане самим насловом, али се све време непрекидно бавећи константном човековом потрагом за рајем. Изванредно предавање које је инспирисало присутне слушаоце и оставило их са новим питањима, а пре свега са тим како та исконска чежња човековог духа кореспондира са савременим, модерним човеком. Уводни поздрав присутнима и завршну реч на овом догађају дао је Секретар одељења Матице српске за ликоне уметности доц. др Владимир Симић. Др Бранка Вранешевић је доцент историје уметности на Филозофском факултету у Београду. Афирмисала се истраживањем хришћанске уметности касноантичког периода на Балкану, и шире у области Средоземља, и то баш уметничке представе о Рају. СНИМАК ПРЕДАВАЊА: View full Странице

Атеизам дефинитивно представља један од највећих изазова данас, не само за хришћане, већ и за друге религије и њихове вернике. Проблем постаје још сложенији оног тренутка када схватимо да се ради о изузетно комплексној појави, за чије адекватно расветљавање би били потребни безмало томови књига. Сложеност поменутог феномена постаје очигледна већ при покушају дефинисања самог појма атеизам. На прву лопту помишљамо на људе који не верују у Бога, или, нешто прецизније, сматрају да Бог не постоји. Теолози додуше баратају разуђенијом терминологијом па разликују атеисте (људе који мисле да Бог не постоји), агностике (људе који верују да не можемо знати да ли Бог постоји), чак и антитеисте (људе који су, поред изостанка личне вере, агресивни борци против религије). Просечан пак човек кога бисмо могли сврстати у неку од поменутих категорија – веома често није свестан суптилних терминолошких дистинкција и себе сматра управо атеистом, или просто – нерелигиозним. Слично је и са „обичним“ верницима који такође припаднике три поменуте категорије најчешће сврставају под општи појам „атеисти“. Проблем се додатно компликује када сагледамо историју употребе појма атеизам. Иако се ради о прилично старом појму, начин на који се он употребљавао није био истоветан не само поменутој широј пракси која данас постоји у народу, него ни ономе што се сада сматра прецизном употребом. Један пример из ране историје Цркве то врло јасно приказује: Св. Поликарп, епископ смирнски, изведен је средином другог века на суђење, оптужен да је хришћанин. Како је већ био стар човек, судије су се сажалиле и биле спремне да га поштеде само ако призна божанство цара и узвикне „доле атеисти!“. Макар овај други захтев на први поглед не делује нимало проблематично за хришћанског епископа. Проблем је, међутим, био у томе што су судије пред којима је Поликарп стајао под атеистима подразумевале управо хришћане! Поликарп, међутим, искористивши мудру досетку, заиста није имао проблем да овај захтев изврши: окренуо се према присутној разулареној маси, која се окупила да прати гладијаторске борбе и јавна погубљења, и њима (=римским многобошцима) у лице узвикнуо: Доле атеисти! Поменути пример јасно показује да је разумевање појма атеизам заправо било питање перспективе, односно да се под њиме није подразумевало одсуство сваке вере у Бога, већ пре – одбацивање конкретне, неодговарајуће слике Бога (зарад неке друге, исправне). Атеизам као појава генералног одбацивања Бога (за ову прилику морамо додуше оставити по страни сасвим легитимно питање да ли такво апсолутно одбацивање Бога заправо постоји), дакле не зарад неке друге, боље идеје о њему, релативно је нова појава и истраживачи је већином везују за период око Француске револуције. О савременом атеизму могло би се, и морало, говорити из много различитих углова. Могли бисмо тако расправљати о атеизму као последици разочараности трагичним историјским збивањима („чему вера/теологија/Бог након Аушвица?“), или последици огромног технолошког развоја који чини да нам је све доступно на један „клик“, што онда има као резултат то да човек све мање промишља стварност, све мање се „чуди“ пред њом, а знамо да аутентично философско/теолошко чуђење пред тајном Бића („откуд уопште нешто, а не ништа?“) представља изворни подстицај за бављење философијом, па и теологијом. Могли бисмо расправљати и о недостатку самопоуздања савременог човека који, захваљујући огромном напретку природних наука, још боље и јасније него ранији људи зна да не постоји Бог који би био само једно од бића унутар овога света. Ако таквог Бога нема, ако Бог није само биће на врху пирамиде овосветских бића, већ трансцендентан и апсолутни Други у односу на нас – одакле онда човеку смелост да и помисли да би такво једно биће он могао спознати, чак и када би оно постојало? Сва ова важна и релевантна питања овом приликом ипак ћемо оставити по страни, а у овом есеју покушати да се позабавимо једним другим питањем: одговорношћу хришћана за настанак атеизма. Исувише често, наиме, приступ хришћана проблему атеизма своди се на ламентирање над „светом који у злу лежи“, који је временом све гори и, из чисте злобе, не жели да прихвати божанску истину и светлост које Црква изобилно излива у њега. Много ређе се, чини ми се, поставља самокритично питање које је, по мом мишљењу, далеко више у духу самог хришћанства. Не дакле: „како и зашто су све други криви што постоји атеизам?“, већ: „да ли смо и шта ми као хришћани томе допринели? Где можда нисмо били довољно верни Христовом јеванђељу, што је људе онемогућило да адекватно спознају ког и каквог то Бога ми проповедамо?“ Размишљајући управо у овом правцу, еминентни савремени хришћански теолог Ханс Кинг разликује три плана на којима су сами хришћани допринели развоју атеизма (хуманистички, политички и научни) при чему се они међусобно не искључују. Другим речима, човек се у хришћанство не мора разочарати на само једном плану. Иако су примери уз помоћ којих Кинг образлаже своју идеју везани за контекст живота Блеза Паскала и Римокатоличку цркву, поменуту поделу сматрам корисном, те ћу је искористити да, надовезујући се на Кингова размишљања, илуструјем појаве које су, верујем, општеприсутне, користећи се притом примерима који излазе изван поменутих оквира и релевантнији су за наш контекст: 1. Хуманистички атеизам се јавља онда када у својој проповеди ставимо претерани нагласак на „подвиг“ и „духовност“ и тиме их, заправо, суштински извитоперимо. Аскеза је добра, штавише неопходна и кључна у животу сваког хришћанина, о томе наравно нема спора. Њоме се учимо љубави и савладавамо сопствени егоизам. Међутим, уколико у промовисању подвижништва претерамо са извесним спољашњим, несуштинским елементима, и читаву ову велику и важну тему сведемо на питања попут нпр. у ово време поста актуелног „да ли једеш на води (или – не дај Боже! – у твом јелу има и нека кап уља)?“, онда заправо потпуно промашујемо њен смисао. Величање значаја „духа“, као нечег узвишеног и доброг, никада не сме ићи на рачун ниподаштавања „тела“, као нечег по себи лошег. Овакав дуализам одбацили су још рани Оци Цркве, одбијајући да са платонистима говоре о добром духу и телу као његовој тамници, верујући да је и тело од Бога створено као добро. Свакако, наше тело јесте „пало“ и изискује труд на пољу борбе са страстима, али упорно инсистирање искључиво на палости, слабости, греху, злу у свету, најчешће представља стављање претешког бремена на плећа народа. Све ово, не заваравајмо се, и те како постоји и у нашој средини, како изван канонских граница Цркве у разним зилотским покретима, тако и унутар ових граница, по правилу код самозваних „духовника“ који неретко системом додељивања или, још чешће, ускраћивања тзв. „благословâ“ теже да контролишу живот људи до најмањих ситница. Као да неретко заборављамо да је, упркос свим реалним проблемима и злу које у свету постоји, Бог кога исповедамо Бог живота, Бог победе над смрћу, а самим тим – Бог радости, а не вечне потиштености. Запитамо ли се понекад, сведочимо ли људима поред нас довољно очигледно овог Бога радости? И да ли ће они пожелети да „дођу и виде“ о чему им ми хришћани проповедамо, ако нас увек виде покуњене, намргођене, уплашене, у црнини? Није ли и сам Христос, мада је боље од свих нас знао колико и каквог зла има у свету, те како ће окончати овоземаљски живот, одбијао овај „мрачњачки“ приступ животу и зато од сличних „побожњака“ онога времена био називан изјелицом и пијаницом, који по кафанама једе са грешницима? Претераним, дакле, инсистирањем на подвигу, тј. извитоперењем идеје о њему, личимо пре на неке екстремне секте које су се одликовале чак и физичким самобичевањем, него на самога Христа. На тај начин најчешће постижемо да се идеја хришћанског живота у најбољем случају учини људима претерано узвишеном, а самим тим и недостижном за њих („добро је хришћанство, али ја нисам довољно добар да то могу да изнесем“), али врло често доводимо и до тога да се идеја хришћанства учини недовољно добром, да се човек запита „морам ли мрзети себе и свет и живот, да бих волео Бога?“, те да стога од хришћанства одустане. 2. Политички атеизам настаје онда када Црква пропусти да адекватно делује у друштвеној сфери. Ово се најчешће дешава на два плана: први се тиче тога да Црква пропушта могућност да на ширем плану, као институција, покушава да се избори са социјалним проблемима са којима се на свакодневном плану људи сусрећу. Узмимо за пример глад и сиромаштво. Свакако да ће се на појединачном плану решење често пронаћи, тј. да ће гладни појединац понекад закуцати на врата храма и ту сусрести неког доброг свештеника који ће бити спреман да му помогне и нахрани га. Али, оваква појединачна дела милосрђа, иако добра и важна, нису довољна, и од Цркве се очекује да покуша да на ширем плану допринесе системском решењу проблема, што је она, кроз историју, често пропуштала да чини, а то ју је, у очима многих, чинило лажном, тј. неаутентичном следбеницом поруке о љубави према ближњем, која се налазила у самој сржи Христове проповеди. Пример позитивног деловања у овом правцу је нпр. постојање јавних кухиња, где се потребити могу свакодневно бесплатно хранити на рачун Цркве. Стиче се, међутим, утисак да би оваквих кухиња, али и других сличних установа, могло и морало бити још више. Други проблематични аспект јавног деловања Цркве је њена афирмација власти и претерано везивање за њу. Уколико је власт у некој држави лоша, народ под њом тешко живи и доживљава је као непријатеља, а Црква се (без икакве суштинске потребе, тј. због одвећ људских разлога и овоземаљских интереса) стави на страну те власти, онда ће народ следећи просту логику „пријатељ мог непријатеља је такође мој непријатељ“ често бити приморан да се окрене против Цркве, а тиме, по аутоматизму, најчешће и против Бога. Можда је најрадикалнији пример овог типа била подршка великог дела Немачке евангеличке цркве Адолфу Хитлеру, што је за последицу имало то да су и многи теолози и свештеници осетили потребу да се од такве заједнице дистанцирају и оснују паралелну „Исповедну цркву“. Феномен подршке политичарима на власти од стране црквених поглавара присутан је и те како и данас, и у већински православним срединама, упркос приличном незадовољству овим политичарима које неретко постоји у народу. Морали бисмо бити свесни опасности и, што је још важније, неаутентичности, са хришћанске тачке гледишта, оваквог начина делања (јер, наравно, није лоше излагати се опасности ради одбране аутентичних хришћанских вредности) и трудити се да га максимално избегавамо. У сфери политичких искушења која могу водити одрицању од Бога можемо споменути и још увек врло болни и акутни (иако осуђен) проблем православних – етнофилетизам. Ова тема је врло комплексна и о њој је већ много писано, те је овде можемо само овлаш дотаћи и напоменути да се стиче утисак да људи често одлучују да одбаце веру јер им се чини да је она нужно повезана са афирмацијом једне по правилу искривљене и идеологизоване слике одређеног народа, која се у проповеди Цркве често намеће и као доминантна. 3. Научни атеизам, у крајњој линији, настаје у случајевима када Црква (погрешно) инсистира на подвојености и супротстављености вере и разума, када јој се чини да нека од сазнања до којих човек долази својим разумом/научним истраживањем морају бити одбачена као неусагласива са вером. Најчувенији пример овог типа, којим је заправо и отпочео расцеп између Цркве и науке (које дотад нису биле у сукобу), тиче се оштрог револта Римокатоличке црква према открићима научника попут Кеплера, Коперника и Галилеја, који је, због политичке моћи коју је у том периоду поседовала Римокатоличка црква, неретко резултовао и физичким страдањем људи од науке. Касније се наравно испоставило да је читав сукоб био непотребан, те да су тадашњи теолози наивно веровали да бране хришћанску веру, држећи се постулата дотад владајуће аристотеловске физике, од које, као што је данас врло јасно, темељи хришћанске вере ама баш никако не зависе. Иако су и хуманистички и политички разлози за атеизам и данас актуелни, чини ми се да је овај „научни“ аспект у нашој средини можда и најопаснији. Ово првенствено због тога што смо пречесто склони да га олако отпишемо тврдећи да „нисмо ми никад имали проблем с науком и спаљивали научнике на ломачи, већ су то радили католици“. Насупрот оваквом олаком одбацивању опасности, чини ми се да су сви суштински елементи онога што би могло да доведе до атеизма који подводимо под „научни“ и данас и те како присутни у нашој средини, чак и више него код католика, који су се, руковођени и горким искуствима из прошлости, потрудили да многе грешке исправе. Пре свега, присутан је, нарочито у горе спомињаним „духовничким“ круговима својеврстан презир учености и њено одбацивање као „неправославне“. Колико је овај приступ био присутан кроз историју Цркве, као и колико је суштински погрешан, најбоље нам сведоче речи које је над гробом Св. Василија Великог изговорио Св. Григорије Богослов: „Сматрам да свако ко поседује ум мора признати да је за нас највеће благо ученост, и то не само ова наша најплеменитија … него и ученост световна, које се многи међу хришћанима, због лошег разумевања, гнушају као злехуде, опасне и од Бога удаљавајуће. Но ми нећемо окретати творевину против Творца. Не треба понижавати ученост како то неки чине, напротив, треба рећи да су глупи и незналице сви они који држећи се таквог мишљења желе да и сви остали буду налик на њих, како би у општем мраку сакрили своје сопствене недостатке и избегли разобличавање свога незнања.“ Иза борбе против учености крије се, дакле, најчешће страх и манипулација оних који би да нас од учености одвоје. Још једно врло опасно искушење у које можемо упасти јесте то да као хришћани не одбацујемо категорички ученост и науку као такву, него чак и ступамо у дијалог са њом, али тај „дијалог“ више доживљавамо као монолог у коме неодговорно и одвећ олако допуштамо себи да изричемо судове о стварима које не знамо. О опасности оваквог приступа веома лепо говори Св. Августин: „Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима и другим елементима овога света, о кретању и орбитама звезда, и чак о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца … Срамотна је и опасна ствар да неверник чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама, и треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде срамота то што је та особа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши Свети Оци мислили то што та особа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у области коју они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади у вечни живот, и Царству Божијем, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума? Несмотрени и неупућени тумачи Светог Писма уваљују у неизрециве проблеме и тугу своју мудрију браћу онда када су ухваћени у неком од својих погрешних мишљења и када им задатак поставе они који нису омеђени ауторитетом наших светих књига. Јер тада, како би одбранили своје крајње неразборите и очигледно нетачне тврдње, они ће покушати да се за доказ позову на Свето Писмо, и чак да по сећању наводе многе пасусе за које сматрају да подржавају њихов став, иако не разумеју ни оно што кажу ни оно што доказују и бране.“ Упркос дужини, чинило ми се и те како важним и корисним да због његове актуалности наведем овај цитат, јер се најдиректније тиче искушења у које и данас пречесто упадамо. Запазимо да цитат почиње речима „Често и неверник зна нешто…“, одакле бисмо, као и из остатка навода додуше, могли извући закључак да је хришћански теолог дужан да поседује адекватно знање о свим релевантним „световним“ питањима. У том аспекту, чини се да се ситуација драстично изменила. Корпус научних знања данас је толико обиман да се заиста не може очекивати од ма како генијалног, вредног и образованог теолога да их темељно поседује (мада је наравно добродошло ако се труди да буде колико је могуће информисан). Међутим, тим пре он данас још мање има право на олаке закључке и то да суди о научним теоријама не поседујући о њима адекватно образовање и заснивајући своје ставове наводно на Светом Писму. Поступајући тако, ми практично људе образоване у науци стављамо у нужну (али непотребну!) дилему да морају бирати између Цркве и вере са једне стране и научних истина са друге стране. Оваква особа највероватније ће одбацити веру, јер тешко да ће при здравој памети моћи да се одрекне знања које је годинама мукотрпно стицала и за њега проналазила ваљане аргументе, или ће евентуално покушати да живи у неком схизофреном стању у коме рецимо теорија еволуције (да се опоменемо само најскорије дебате и горког искуства овог типа на нашим просторима) представља парадигму коју генерално прихватамо, у којој се на свакодневном нивоу мисаоно крећемо, али коју смо дужни да суспендујемо у тренутку када уђемо у храм, или можда на час веронауке, где бисмо онда били приморани да мислимо у неким сасвим другим категоријама. Наравно, када би наука дошла на позиције које су заиста неусагласиве са елементарним поставкама вере – хришћанин би био приморан да се определи, али истовремено тужна и радосна чињеница је то да се наука још увек не налази на том нивоу, те да је велико питање и може ли се замислити неко конкретно (природно)научно откриће које би нужно негирало хришћанску веру. Ову чињеницу називам и тужном због тога што указује на бесмисленост и непотребност сукоба у које неретко својевољно улазимо и дилема пред које стављамо (потенцијалне) вернике, доводећи се тако у опасност да сами будемо одговорни за њихово (беспотребно) одустајање од вере. Црква и теологија морају се одрећи претензије да буду врховни судија по свим могућим питањима, те бити спремне да уђу у искрени дијалог у коме ће умети да слушају и уче од других. * * * Да резимирамо, намера у овом есеју била ми је да се самокритички позабавим једним од интересантних аспеката проблема атеизма – одговорношћу хришћана за његов настанак. Не желим да тврдим да би без наших грешака сви људи били хришћани. Бог је човеку даровао слободу, а она подразумева могућност да се каже „не“. Уосталом, први човек управо је одбио самога Бога, а не неке његове несавршене посреднике. Дакле, потпуно сам сигуран да би и на нашу много бољу мисију понеко одговорио одрично. Верујем и да има и таквих који се против вере боре „из чисте злобе“. Једино што не верујем је да нам је корисно да на себе преузмемо улогу жртве и вечно ламентирамо над том чињеницом. Чини ми се да је много корисније да се критички загледамо у себе и сопствену прошлост, како бисмо сагледали има ли онога што бисмо могли да исправимо и адекватније сведочимо Бога у кога верујемо. И тада ће хришћани остати „мало стадо“, али ћемо се макар потрудити да га додатно не умањимо сопственим грешкама. У том смислу, ако атеизму приступимо како бисмо уочили сопствене промашаје, а опет не да бисмо над њима очајавали, већ се „преумили“, из њих учили и надаље их не понављали, онда ни атеизам и атеисте не морамо посматрати као смртне непријатеље, већ, заједно са чувеним православним теологом ХХ века Оливијеом Клеманом, можемо слободно говорити о „прочишћењу атеизмом“. Извор: Теологија.нет View full Странице

Марко Вилотић Атеизам дефинитивно представља један од највећих изазова данас, не само за хришћане, већ и за друге религије и њихове вернике. Проблем постаје још сложенији оног тренутка када схватимо да се ради о изузетно комплексној појави, за чије адекватно расветљавање би били потребни безмало томови књига. Сложеност поменутог феномена постаје очигледна већ при покушају дефинисања самог појма атеизам. На прву лопту помишљамо на људе који не верују у Бога, или, нешто прецизније, сматрају да Бог не постоји. Теолози додуше баратају разуђенијом терминологијом па разликују атеисте (људе који мисле да Бог не постоји), агностике (људе који верују да не можемо знати да ли Бог постоји), чак и антитеисте (људе који су, поред изостанка личне вере, агресивни борци против религије). Просечан пак човек кога бисмо могли сврстати у неку од поменутих категорија – веома често није свестан суптилних терминолошких дистинкција и себе сматра управо атеистом, или просто – нерелигиозним. Слично је и са „обичним“ верницима који такође припаднике три поменуте категорије најчешће сврставају под општи појам „атеисти“. Проблем се додатно компликује када сагледамо историју употребе појма атеизам. Иако се ради о прилично старом појму, начин на који се он употребљавао није био истоветан не само поменутој широј пракси која данас постоји у народу, него ни ономе што се сада сматра прецизном употребом. Један пример из ране историје Цркве то врло јасно приказује: Св. Поликарп, епископ смирнски, изведен је средином другог века на суђење, оптужен да је хришћанин. Како је већ био стар човек, судије су се сажалиле и биле спремне да га поштеде само ако призна божанство цара и узвикне „доле атеисти!“. Макар овај други захтев на први поглед не делује нимало проблематично за хришћанског епископа. Проблем је, међутим, био у томе што су судије пред којима је Поликарп стајао под атеистима подразумевале управо хришћане! Поликарп, међутим, искористивши мудру досетку, заиста није имао проблем да овај захтев изврши: окренуо се према присутној разулареној маси, која се окупила да прати гладијаторске борбе и јавна погубљења, и њима (=римским многобошцима) у лице узвикнуо: Доле атеисти! Поменути пример јасно показује да је разумевање појма атеизам заправо било питање перспективе, односно да се под њиме није подразумевало одсуство сваке вере у Бога, већ пре – одбацивање конкретне, неодговарајуће слике Бога (зарад неке друге, исправне). Атеизам као појава генералног одбацивања Бога (за ову прилику морамо додуше оставити по страни сасвим легитимно питање да ли такво апсолутно одбацивање Бога заправо постоји), дакле не зарад неке друге, боље идеје о њему, релативно је нова појава и истраживачи је већином везују за период око Француске револуције. О савременом атеизму могло би се, и морало, говорити из много различитих углова. Могли бисмо тако расправљати о атеизму као последици разочараности трагичним историјским збивањима („чему вера/теологија/Бог након Аушвица?“), или последици огромног технолошког развоја који чини да нам је све доступно на један „клик“, што онда има као резултат то да човек све мање промишља стварност, све мање се „чуди“ пред њом, а знамо да аутентично философско/теолошко чуђење пред тајном Бића („откуд уопште нешто, а не ништа?“) представља изворни подстицај за бављење философијом, па и теологијом. Могли бисмо расправљати и о недостатку самопоуздања савременог човека који, захваљујући огромном напретку природних наука, још боље и јасније него ранији људи зна да не постоји Бог који би био само једно од бића унутар овога света. Ако таквог Бога нема, ако Бог није само биће на врху пирамиде овосветских бића, већ трансцендентан и апсолутни Други у односу на нас – одакле онда човеку смелост да и помисли да би такво једно биће он могао спознати, чак и када би оно постојало? Сва ова важна и релевантна питања овом приликом ипак ћемо оставити по страни, а у овом есеју покушати да се позабавимо једним другим питањем: одговорношћу хришћана за настанак атеизма. Исувише често, наиме, приступ хришћана проблему атеизма своди се на ламентирање над „светом који у злу лежи“, који је временом све гори и, из чисте злобе, не жели да прихвати божанску истину и светлост које Црква изобилно излива у њега. Много ређе се, чини ми се, поставља самокритично питање које је, по мом мишљењу, далеко више у духу самог хришћанства. Не дакле: „како и зашто су све други криви што постоји атеизам?“, већ: „да ли смо и шта ми као хришћани томе допринели? Где можда нисмо били довољно верни Христовом јеванђељу, што је људе онемогућило да адекватно спознају ког и каквог то Бога ми проповедамо?“ Размишљајући управо у овом правцу, еминентни савремени хришћански теолог Ханс Кинг разликује три плана на којима су сами хришћани допринели развоју атеизма (хуманистички, политички и научни) при чему се они међусобно не искључују. Другим речима, човек се у хришћанство не мора разочарати на само једном плану. Иако су примери уз помоћ којих Кинг образлаже своју идеју везани за контекст живота Блеза Паскала и Римокатоличку цркву, поменуту поделу сматрам корисном, те ћу је искористити да, надовезујући се на Кингова размишљања, илуструјем појаве које су, верујем, општеприсутне, користећи се притом примерима који излазе изван поменутих оквира и релевантнији су за наш контекст: 1. Хуманистички атеизам Јавља се онда када у својој проповеди ставимо претерани нагласак на „подвиг“ и „духовност“ и тиме их, заправо, суштински извитоперимо. Аскеза је добра, штавише неопходна и кључна у животу сваког хришћанина, о томе наравно нема спора. Њоме се учимо љубави и савладавамо сопствени егоизам. Међутим, уколико у промовисању подвижништва претерамо са извесним спољашњим, несуштинским елементима, и читаву ову велику и важну тему сведемо на питања попут нпр. у ово време поста актуелног „да ли једеш на води (или – не дај Боже! – у твом јелу има и нека кап уља)?“, онда заправо потпуно промашујемо њен смисао. Величање значаја „духа“, као нечег узвишеног и доброг, никада не сме ићи на рачун ниподаштавања „тела“, као нечег по себи лошег. Овакав дуализам одбацили су још рани Оци Цркве, одбијајући да са платонистима говоре о добром духу и телу као његовој тамници, верујући да је и тело од Бога створено као добро. Свакако, наше тело јесте „пало“ и изискује труд на пољу борбе са страстима, али упорно инсистирање искључиво на палости, слабости, греху, злу у свету, најчешће представља стављање претешког бремена на плећа народа. Све ово, не заваравајмо се, и те како постоји и у нашој средини, како изван канонских граница Цркве у разним зилотским покретима, тако и унутар ових граница, по правилу код самозваних „духовника“ који неретко системом додељивања или, још чешће, ускраћивања тзв. „благословâ“ теже да контролишу живот људи до најмањих ситница. Као да неретко заборављамо да је, упркос свим реалним проблемима и злу које у свету постоји, Бог кога исповедамо Бог живота, Бог победе над смрћу, а самим тим – Бог радости, а не вечне потиштености. Запитамо ли се понекад, сведочимо ли људима поред нас довољно очигледно овог Бога радости? И да ли ће они пожелети да „дођу и виде“ о чему им ми хришћани проповедамо, ако нас увек виде покуњене, намргођене, уплашене, у црнини? Није ли и сам Христос, мада је боље од свих нас знао колико и каквог зла има у свету, те како ће окончати овоземаљски живот, одбијао овај „мрачњачки“ приступ животу и зато од сличних „побожњака“ онога времена био називан изјелицом и пијаницом, који по кафанама једе са грешницима? Претераним, дакле, инсистирањем на подвигу, тј. извитоперењем идеје о њему, личимо пре на неке екстремне секте које су се одликовале чак и физичким самобичевањем, него на самога Христа. На тај начин најчешће постижемо да се идеја хришћанског живота у најбољем случају учини људима претерано узвишеном, а самим тим и недостижном за њих („добро је хришћанство, али ја нисам довољно добар да то могу да изнесем“), али врло често доводимо и до тога да се идеја хришћанства учини недовољно добром, да се човек запита „морам ли мрзети себе и свет и живот, да бих волео Бога?“, те да стога од хришћанства одустане. 2. Политички атеизам Настаје онда када Црква пропусти да адекватно делује у друштвеној сфери. Ово се најчешће дешава на два плана: први се тиче тога да Црква пропушта могућност да на ширем плану, као институција, покушава да се избори са социјалним проблемима са којима се на свакодневном плану људи сусрећу. Узмимо за пример глад и сиромаштво. Свакако да ће се на појединачном плану решење често пронаћи, тј. да ће гладни појединац понекад закуцати на врата храма и ту сусрести неког доброг свештеника који ће бити спреман да му помогне и нахрани га. Али, оваква појединачна дела милосрђа, иако добра и важна, нису довољна, и од Цркве се очекује да покуша да на ширем плану допринесе системском решењу проблема, што је она, кроз историју, често пропуштала да чини, а то ју је, у очима многих, чинило лажном, тј. неаутентичном следбеницом поруке о љубави према ближњем, која се налазила у самој сржи Христове проповеди. Пример позитивног деловања у овом правцу је нпр. постојање јавних кухиња, где се потребити могу свакодневно бесплатно хранити на рачун Цркве. Стиче се, међутим, утисак да би оваквих кухиња, али и других сличних установа, могло и морало бити још више. Други проблематични аспект јавног деловања Цркве је њена афирмација власти и претерано везивање за њу. Уколико је власт у некој држави лоша, народ под њом тешко живи и доживљава је као непријатеља, а Црква се (без икакве суштинске потребе, тј. због одвећ људских разлога и овоземаљских интереса) стави на страну те власти, онда ће народ следећи просту логику „пријатељ мог непријатеља је такође мој непријатељ“ често бити приморан да се окрене против Цркве, а тиме, по аутоматизму, најчешће и против Бога. Можда је најрадикалнији пример овог типа била подршка великог дела Немачке евангеличке цркве Адолфу Хитлеру, што је за последицу имало то да су и многи теолози и свештеници осетили потребу да се од такве заједнице дистанцирају и оснују паралелну „Исповедну цркву“. Феномен подршке политичарима на власти од стране црквених поглавара присутан је и те како и данас, и у већински православним срединама, упркос приличном незадовољству овим политичарима које неретко постоји у народу. Морали бисмо бити свесни опасности и, што је још важније, неаутентичности, са хришћанске тачке гледишта, оваквог начина делања (јер, наравно, није лоше излагати се опасности ради одбране аутентичних хришћанских вредности) и трудити се да га максимално избегавамо. У сфери политичких искушења која могу водити одрицању од Бога можемо споменути и још увек врло болни и акутни (иако осуђен) проблем православних – етнофилетизам. Ова тема је врло комплексна и о њој је већ много писано, те је овде можемо само овлаш дотаћи и напоменути да се стиче утисак да људи често одлучују да одбаце веру јер им се чини да је она нужно повезана са афирмацијом једне по правилу искривљене и идеологизоване слике одређеног народа, која се у проповеди Цркве често намеће и као доминантна. 3. Научни атеизам У крајњој линији, настаје у случајевима када Црква (погрешно) инсистира на подвојености и супротстављености вере и разума, када јој се чини да нека од сазнања до којих човек долази својим разумом/научним истраживањем морају бити одбачена као неусагласива са вером. Најчувенији пример овог типа, којим је заправо и отпочео расцеп између Цркве и науке (које дотад нису биле у сукобу), тиче се оштрог револта Римокатоличке црква према открићима научника попут Кеплера, Коперника и Галилеја, који је, због политичке моћи коју је у том периоду поседовала Римокатоличка црква, неретко резултовао и физичким страдањем људи од науке. Касније се наравно испоставило да је читав сукоб био непотребан, те да су тадашњи теолози наивно веровали да бране хришћанску веру, држећи се постулата дотад владајуће аристотеловске физике, од које, као што је данас врло јасно, темељи хришћанске вере ама баш никако не зависе. Иако су и хуманистички и политички разлози за атеизам и данас актуелни, чини ми се да је овај „научни“ аспект у нашој средини можда и најопаснији. Ово првенствено због тога што смо пречесто склони да га олако отпишемо тврдећи да „нисмо ми никад имали проблем с науком и спаљивали научнике на ломачи, већ су то радили католици“. Насупрот оваквом олаком одбацивању опасности, чини ми се да су сви суштински елементи онога што би могло да доведе до атеизма који подводимо под „научни“ и данас и те како присутни у нашој средини, чак и више него код католика, који су се, руковођени и горким искуствима из прошлости, потрудили да многе грешке исправе. Пре свега, присутан је, нарочито у горе спомињаним „духовничким“ круговима својеврстан презир учености и њено одбацивање као „неправославне“. Колико је овај приступ био присутан кроз историју Цркве, као и колико је суштински погрешан, најбоље нам сведоче речи које је над гробом Св. Василија Великог изговорио Св. Григорије Богослов: „Сматрам да свако ко поседује ум мора признати да је за нас највеће благо ученост, и то не само ова наша најплеменитија … него и ученост световна, које се многи међу хришћанима, због лошег разумевања, гнушају као злехуде, опасне и од Бога удаљавајуће. Но ми нећемо окретати творевину против Творца. Не треба понижавати ученост како то неки чине, напротив, треба рећи да су глупи и незналице сви они који држећи се таквог мишљења желе да и сви остали буду налик на њих, како би у општем мраку сакрили своје сопствене недостатке и избегли разобличавање свога незнања.“ Иза борбе против учености крије се, дакле, најчешће страх и манипулација оних који би да нас од учености одвоје. Још једно врло опасно искушење у које можемо упасти јесте то да као хришћани не одбацујемо категорички ученост и науку као такву, него чак и ступамо у дијалог са њом, али тај „дијалог“ више доживљавамо као монолог у коме неодговорно и одвећ олако допуштамо себи да изричемо судове о стварима које не знамо. О опасности оваквог приступа веома лепо говори Св. Августин: „Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима и другим елементима овога света, о кретању и орбитама звезда, и чак о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца … Срамотна је и опасна ствар да неверник чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама, и треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде срамота то што је та особа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши Свети Оци мислили то што та особа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у области коју они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади у вечни живот, и Царству Божијем, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума? Несмотрени и неупућени тумачи Светог Писма уваљују у неизрециве проблеме и тугу своју мудрију браћу онда када су ухваћени у неком од својих погрешних мишљења и када им задатак поставе они који нису омеђени ауторитетом наших светих књига. Јер тада, како би одбранили своје крајње неразборите и очигледно нетачне тврдње, они ће покушати да се за доказ позову на Свето Писмо, и чак да по сећању наводе многе пасусе за које сматрају да подржавају њихов став, иако не разумеју ни оно што кажу ни оно што доказују и бране.“ Упркос дужини, чинило ми се и те како важним и корисним да због његове актуалности наведем овај цитат, јер се најдиректније тиче искушења у које и данас пречесто упадамо. Запазимо да цитат почиње речима „Често и неверник зна нешто…“, одакле бисмо, као и из остатка навода додуше, могли извући закључак да је хришћански теолог дужан да поседује адекватно знање о свим релевантним „световним“ питањима. У том аспекту, чини се да се ситуација драстично изменила. Корпус научних знања данас је толико обиман да се заиста не може очекивати од ма како генијалног, вредног и образованог теолога да их темељно поседује (мада је наравно добродошло ако се труди да буде колико је могуће информисан). Међутим, тим пре он данас још мање има право на олаке закључке и то да суди о научним теоријама не поседујући о њима адекватно образовање и заснивајући своје ставове наводно на Светом Писму. Поступајући тако, ми практично људе образоване у науци стављамо у нужну (али непотребну!) дилему да морају бирати између Цркве и вере са једне стране и научних истина са друге стране. Оваква особа највероватније ће одбацити веру, јер тешко да ће при здравој памети моћи да се одрекне знања које је годинама мукотрпно стицала и за њега проналазила ваљане аргументе, или ће евентуално покушати да живи у неком схизофреном стању у коме рецимо теорија еволуције (да се опоменемо само најскорије дебате и горког искуства овог типа на нашим просторима) представља парадигму коју генерално прихватамо, у којој се на свакодневном нивоу мисаоно крећемо, али коју смо дужни да суспендујемо у тренутку када уђемо у храм, или можда на час веронауке, где бисмо онда били приморани да мислимо у неким сасвим другим категоријама. Наравно, када би наука дошла на позиције које су заиста неусагласиве са елементарним поставкама вере – хришћанин би био приморан да се определи, али истовремено тужна и радосна чињеница је то да се наука још увек не налази на том нивоу, те да је велико питање и може ли се замислити неко конкретно (природно)научно откриће које би нужно негирало хришћанску веру. Ову чињеницу називам и тужном због тога што указује на бесмисленост и непотребност сукоба у које неретко својевољно улазимо и дилема пред које стављамо (потенцијалне) вернике, доводећи се тако у опасност да сами будемо одговорни за њихово (беспотребно) одустајање од вере. Црква и теологија морају се одрећи претензије да буду врховни судија по свим могућим питањима, те бити спремне да уђу у искрени дијалог у коме ће умети да слушају и уче од других. * * * Да резимирамо, намера у овом есеју била ми је да се самокритички позабавим једним од интересантних аспеката проблема атеизма – одговорношћу хришћана за његов настанак. Не желим да тврдим да би без наших грешака сви људи били хришћани. Бог је човеку даровао слободу, а она подразумева могућност да се каже „не“. Уосталом, први човек управо је одбио самога Бога, а не неке његове несавршене посреднике. Дакле, потпуно сам сигуран да би и на нашу много бољу мисију понеко одговорио одрично. Верујем и да има и таквих који се против вере боре „из чисте злобе“. Једино што не верујем је да нам је корисно да на себе преузмемо улогу жртве и вечно ламентирамо над том чињеницом. Чини ми се да је много корисније да се критички загледамо у себе и сопствену прошлост, како бисмо сагледали има ли онога што бисмо могли да исправимо и адекватније сведочимо Бога у кога верујемо. И тада ће хришћани остати „мало стадо“, али ћемо се макар потрудити да га додатно не умањимо сопственим грешкама. У том смислу, ако атеизму приступимо како бисмо уочили сопствене промашаје, а опет не да бисмо над њима очајавали, већ се „преумили“, из њих учили и надаље их не понављали, онда ни атеизам и атеисте не морамо посматрати као смртне непријатеље, већ, заједно са чувеним православним теологом ХХ века Оливијеом Клеманом, можемо слободно говорити о „прочишћењу атеизмом“. http://teologija.net/ateizam/

Изјава поводом општинских претњи и дискриминаторског „Закона о црквеној имовини“ 26. Фебруар 2018 - 12:43 Ми, поглавари Цркава који управљамо Светим Гробом и Статусом Кво и другим хришћанским светим местима у Јерусалиму – Грчка Православна Патријаршија, Старатељство (Кустодија) Свете земље и Јерменска Патријаршија – пратимо с великом забринутошћу систематску кампању против Цркава и црквених заједница у Светој земљи флагрантним кршењем постојећег Статуса Квоа. Недавно, систематска и офанзивна кампања достигла је ниво без преседана када је Општина Јерусалим објавила скандалозну збирку упозорења и наредби о преузимању црквених средстава, имовине и банковних рачуна због наводних дугова казнених општинских такси. Корак који је у супротности са историјским положајем Цркава унутар Светог града Јерусалима и њиховим односом према грађанским властима. Ове акције руше постојеће уговоре и међународне обавезе које гарантују права и привилегије Цркава, у ономе што изгледа да је покушај да се ослаби хришћанско присуство у Јерусалиму. Највеће жртве у овоме су оне осиромашене породице који ће остати без хране и крова над главом, као и деца која неће бити у могућности да похађају школу. Систематска кампања злоупотребе Цркава и хришћана достигла је сада врхунац пошто се промовише дискриминаторски и расистички закон који циља само на некретнине хришћанске заједнице у Светој земљи. Овај грозни закон је стављен на дневни ред данас на састанку министарске комисије који, ако се усвоји, може омогућити експропријацију поседа Цркве. Ово нас све подсећа на законе сличне природе који су донесени против Јевреја током мрачних периода у Европи. Овај систематски напад без преседана на хришћане у Светој земљи крши најосновнија, старинска и суверена права, већ деценијама газећи на деликатном ткиву односа између Хришћанске заједнице и власти. Стога, и подсећајући се изјаве Патријараха Локалних Цркава у Јерусалиму од 14. фебруара 2018. године и њихове претходне изјаве из септембра 2017. године, одлучили смо да, као меру протеста, предузмемо корак без преседана и затворимо Цркву Светог Гроба. Заједно са свима Поглаварима Цркава у Светој земљи ми стојимо удружени, чврсти и одлучни у заштити наших права и наше имовине. Нека Дух Свети одговори на наше молитве и донесе нам решење ове историјске кризе у нашем Светом граду. Теофило III, Патријарх јерусалимски Франческо Патон, Старатељ Свете земље Нуран Манугијан, Јерменски Патријарх Јерусалима Извор: Јерусалимска Патријаршија (са енглеског: Информативна служба СПЦ) фото: Gali Tibbon/AFP/Getty Images View full Странице

Свети апостол Павле вели:„Знамо да сва твар заједно уздише и тугује сада“ и да „творевина жарко ишчекује да се јаве синови Божји“. Од 1989. године, 1. септембар се, на предлог Његове Свесветости Васељенског Патријарха, обележава као Дан твари Божје, односно свега од Бога створеног. Спада ли поштовање твари у саму срж нашег Православног Предања? Како данас изгледа однос човека према природи? У име чега непрекидно напредује еколошка криза? Који је савремени начин изражавања благодарности Богу за творевину? Да ли је екологија питање свих хришћана, има ли посебно место у међурелигијском дијалогу и сарадњи светских религија? На ова и многа друга питања, у емисији "Оче, да те питам", одговарао је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику. Емисија је емитована 1. фебруара 2018. године. НА ЗВУЧНОМ ЗАПИСУ БЛАГОДАРИМО РАДИЈУ БЕСЕДА, ЕПАРХИЈЕ БАЧКЕ! View full Странице

Јеромонах Доситеј Хиландарац одржао је, 30. јануара 2018. године, предавање у дворани биоскопа Југославија у Врбасу, на тему: „Подвиг у свакодневном животу хришћана”. Извор: Радио Беседа View full Странице

ЈАНУАР 26, 2018 У четвртак, 25. јануара, Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски Господин Андреј, у својству потпредседника Екуменског савета аустријских цркава, позвао је представнике цркава чланица овог високог тела из Беча у нови Богородични храм у 16. округу аустријске престонице, на традиционалну заједничку молитву, која се одржава крајем јануара сваке године (Ökumenische Gebetswoche für die Einheit der Christen). Молитва је почела у 18 часова уласком у храм свих представника Православља, на челу са Владиком Андрејем, представницима дохалкидонских цркава, као и Римокатоличке, Евангелистичке, Реформатске, Баптистичке, Методистичке, Англиканске и Старокатоличке цркве. У име Српске Цркве све присутне је најпре поздравио Епископ Андреј, на првом месту бискупе Франца Шарла из Католичке цркве, Хајнца Ледерлајтнера из Старокатоличке цркве и Михаела Бинкера из Евангелистичке цркве, као и чланове управног одбора савета. Такође, старешина храма високопречасни протојереј-ставрофор о. Петар Пантић изговорио је срдачну добродошлицу и нарочито нагласио потребу свехришћанске солидарности у савременом свету. Прочитани су молитвени стихови из Светог Писма. И овог пута су учесници обавештени о страдању и прогону хришћана у земљама широм Васељене, између осталог у крајевима карипског мора, због чега је на крају сакупљен прилог у циљу ублажавања њихових патњи. Беседу у духу чувене реформатске традиције, пред верним народом добре воље, одржао је велечасни пастор Томас Хенефелд, председник Савета аустријских цркава и припадник Реформатске цркве швајцарске вероисповести. У својој беседи, пастор Хенефелд је упозорио јавност од растућег расизма и антисемитизма. Јевреји у аустријској престоници могу да очекују подршку и заштиту од своје хришћанске браће. Цркве су дужне да недвосмислено одбаце појаве расизма, национализма и верске мржње, а представници државе и цркве су позвани да тесно сарађују на том пољу. На крају су свештенство Богородичног храма и верни народ Српске Православне Цркве позвали све присутне на припремљену вечеру љубави (Агапе) у црквеној сали испод храма. Са много љубави су чланови Богородичног храма припремили разне врсте традиционалних српских јела. Тиме је Српска Православна Црквена општина у Бечу, као многобројна и веома жива и организована, била достојан домаћин овогодишњег међуцрквеног сабрања поводом традиционалне заједничке молитве за јединство хришћана. View full Странице

На почетку 2018. године у западној Уганди, у провинцији Ntungamo (градић Rubaare), становници тог места, њих око стотину одлучили су да приме Хришћанство. Послије дужег поучавања о основним истина хришћанске вјере, примили су свету тајну Крштења и тиме постали чланови Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Са благословом Митрополит Уганде Јована, а трудом оца Аристотела Асибебе, изграђен је привремени храм и поред њега је у плану да се гради школа и болница. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

У среду, 22. новембра 2017. године, у просторијама библиотеке СКД-а Просвјета у Загребу, одржано је последње предавање у оквиру циклуса предавања „Црква и друштво“, које је ове јесени организовала Црквена општина загребачка са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина др Порфирија. Последње предавање у овом циклусу одржао је доцент на Православном богословском факултету у Београду, презвитер др Александар Ђаковац, а његова тема је гласила: „Одговорност хришћана у савременом свету“. На самом почетку предавања ђакон Драган Радић је поздравио све присутне и, пожелевши срдачну добродошлицу уваженом госту и предавачу, најтоплије му је заблагодарио на труду и љубави да се одазове на позив Црквене општине и да одржи предавање. Отац Драган је изнео основне биографске податаке о оцу Александру упознавши аудиториум са предавачем. Отац Александар је одмах на почетку заблагодарио Митрополиту Порфирију и Црквеној општини загребачкој на позиву и срдачној добродошлици, али и свима присутнима што су издвојили од свог драгоценог времена и дошли да послушају његово излагање. Одмах потом отац Александар је одржао веома запажено и инспиративно предавање говоречи о томе каква је улога и одговорност хришћана у савременом друштву. После предавања, као и обично, уследила је дискусија у којој су присутни постављали питања на која је отац Александар са стрпљењем и љубављу одговарао. Са радошћу обавештавамо све пријатеље и заинтересоване да Црквена општина загребачка наставља са предавањима и у периоду божићног поста, када ћемо имати прилику да чујемо еминентне предаваче који ће говорити на теме везане за овај велики хришћански празник. Божићни циклус предавања отвориће Митрополит Порфирије, у среду 06. децембра 2017. године. Добро нам дошли! Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице

Ноћ вештица је светковина која се обележава 31. октобра, на дан када наша Света црква прославља светог апостола Луку и светог Петра Цетињског. У данашњем времену лако је убедити многе, а младе поготово, да је порекло оваквих светковина безначајно. Међутим, да ли је баш тако? На ову тему разговарали смо са презвитером Игором Игњатовим, парохом ветерничким. Извор: Радио Беседа View full Странице

Извор: https://mospat.ru/ru/2017/08/23/news149436/ 22. августа 2017. године у Патријаршијској и Синодалној резиденцији московског Даниловског манастира сусрели су се Свјатејши патријарх московски и све Руси г. Кирил и Његова Еминенција кардинал Пјетро Паролин, државни секретар Свете Столице, службено други по положају челник Римокатоличке цркве после папе, са својим претњама. Разговор је био необично дуг, срдачан и садржајан и готово у потпуности званично пренесен штампи, а 15 минута уводног сусрета је приказано на видеоснимку на сајту патриархија. ру (доносимо у наставку). Поздрављајући високог госта Свјатјејши патријарх Кирил је нагласио да је његовим сусретом са папом Франциском у Хавани отворена нова етапа у односима Руске и Римске цркве, јер се показало да се може постићи заједничка позиција по многим важним питањима савременог света. Највећи значај је имало особено историјско догађање доношење честица Светог Николаја Мирликијског у Москву и Санкт Петерсбург којима се поклонило 2,3 милиона људи који стајали и по 6,8, 10 сати у реду да се поклоне моштима. Патријарх је подсетио на своју изјаву из Санкт Петерсбурга да ниједан државник, црквени великодостојник и дипломата итд не би могао толико да учини за приближавање приближавање православног и католичког света као Свети отац Николај. Ми сада доживљавамо ситуацију хришћана првог миленијума, обједињеног Истока и Запада, и то доживљавама у реалном времену, нагласио је патријарх Кирал. Патријарх је нагласио значај сарадње Москве и Ватикана у помоћи хришћанима Блиског истока и северне Африке. У том смислу, навео је конкретне акцију Руске православне цркве хришћанима и свим грађанима Сирије, помоћи у коју се укључују и друге традиционалне религије у Русији. Патријарх је изразио наду да ће се створити заједнички програми Римске и Руске цркве за помоћ пострадалима у Сирији. Говорио је и о значају односа са Египтом и тамошњом хришћанском заједницом. Заједнички мировни напори, често се нажалост, суочавају са изазовима антируске пропаганде у медијима. Говорећи о ситуацији у Украјини, патријарх Кирил је изразио задовољство што све већи број људи у тој земљи схвата миротворачку позицију и улогу канонске Украјинске православне цркве, коју је подржао и папа одазивајући се позиву патријарха да се спречи усвајање антицрквеног закона у Украјини. Са своје стране, кардинал Паролин је истакао све битне акценте патријарха Кирила и у свему се сагласио са њим. Нарочито је подвукао да све верске организације у Украјини морају да имају миротворну улогу и да ће Ватикан да у то уложи све снаге. *** У првим коментарима медија нагласак је био на састанку кардинала Паролина са председником Путином. То је најбоље демантовало лажне вести које су објављивале поједини западни извори да је Путин осудио папу као зато што наводно папа жели да буде вођа новог "светског комунизма"! Такве "екслузивне" информације је најбоље демантовао сусрет Путина са кардиналом Паролином, што је практично прва посета државног секретара Ватикана Руској федерацији (раније је у посети био кардинал Содано, али тада је још постојао СССР), на којој је руски председник изразио задовољство напредком односа Руске и Римокатоличке цркве. У коментарима црквених аналитичара истиче се да масовна подршка украјинског народа канонској цркви возглављеној Блажењејшим митрополитом г. Онуфријем (само је у Кијеву на дан Светог Владимира у канонској литији од Дњепра до Кијевско-печорске лавре било 100 000 људи, а у "литији" државно подржаног Дионисенковог "Кијевског патријархата" мање од 2 000 људи укључујући чиновнике присутне по задатку) и доследно негативан однос папе Франциска према настојањима да се законски практично разбије канонска православна цркра у Украјини, знатно утицали на побољшање односа Ватикана и Московске патријаршије. View full Странице

Често људи, који су тек поверовали у Христа, на “коренит” начин мењају однос према самима себи. Уместо да се поправе, да се доведу у ред, да пазе на своју чистоћу, свој изглед, новокрштени се у мислима пењу у ону древну “пећину”, где су се, по њиховом мишљењу, спасавали Божији људи. Неочешљана глава, неопране уши, неуредна одећа, погрбљеност, црно испод ноктију - ево свима познатог “портрета” новокрштеног ревнитеља који излазећи на љути мраз, без капе, философира: “Бог је милостив” – на примећујући да немилостиви симптоми менингитиса почињу да окивају његов мозак. Тема овог предавања ће заинтересовати оне, који пажљиво прате оно што се дешава у њиховим сопственим душама и који су узнемирени моралним страдањем наших савременика. Апостол Павле у једној од посланица заповеда свом ученику да епископ не треба да буде “новокрштен, да се не би погордио и упао у осуду ђавољу”. Управо ова гордост, ово самољубље, које се у паганској средини негује, и изазива све грешнике, својствене новокрштенима. У Богопоштовању и Богопознању новокрштених долази до различитих духовних подметања: оно, што проистиче из видљивог света, па чак и из света злих духова, преноси се на божанске ствари. Извитоперује се улога људског разума, осећања и воље: Богопознање и Богоопштење изгледају час сувише доступни, час сувише онострани. У односу према ближњима људско замењује Божанско; у појединим лицима, нарочито духовног звања, новокрштени почињу да виде “надауторитете”. Због недостатка духовног искуства, новокрштени често преноси своје искуство општења са светом на надсветовног Господа Бога. Он често не примећује скраћивање дистанце између Свесветога Бога и палог срца свога. Таква блискост са Богом у уму оставља својеврстан печат на стање новокрштенога, али не сваког, већ на оног који пада у своју саблазан. Човек се нехотице осећа, а затим и почиње да схвата себе као особу, блиску цару, и бави се “духовним” измишљањем : види пројаву Божанског Промисла, тамо где га и нема.