Претражи Живе Речи Утехе

Владика Јоаникије: -Црква Божја, саграђена на Христу као крајеугаоном камену, на живој вјери, на светим Апостолима и Пророцима, нас уздиже, подиже, преображава, очишћује и освећује. У 18. недјељу по Духовима, на празник Светих мученика Сергија и Вакха, 20. октобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије извршио је освећење храма Светог Василија Острошког у Горњем Заостру код Берана, а затим у новоосвештаној светињи и одслужио свету архијерејску Литургију. Саслуживало је свештенство и свештеномонаштво Епархије, а сверадосном чину освећења и богослужењу у новоподигнутој светињи присуствовао је, у великом броју, верни народ тог краја. Архипастирском беседом обратио се епископ Јоаникије, који се осврнуо на речи Светог апостола Петра: Ти си Христос Син Бога живога: -У тим речима сажета сва наша вјера. Христос значи помазаник, Онај Који је помазан Духом Светим, али не времено, него надвремено, јер Дух Свети на Њему почива од вјечних времена. Он је Син Божји, Син Бога живога. Треба имати у виду да је Петар исповједио тог Исуса Христа Кога види пред собом, оваплоћеног Који је Богочовјек у људској природи, али Бог живи и истинити. У том моменту Петар је заслужио похвалу, а преко њега сви они који имају вјеру, као што је имају и Свети апостоли: Блажен си Симоне сине Јонин. На том камену ћу саградити Цркву своју и врата пакла неће је надвладати, казао је Владика. За разлику од католика који говоре да се на Петру зида Црква, ми, по речима епископа Јоаникија, говоримо да се Црква зида на апостолској вери коју је имао Свети апостол Петар, вери сажетој у речима: Ти си Христос Син Бога живога, Спаситељ целог човечанства. -Ми никада нијесмо прихватили да се на било ком човјеку, осим на Христу Господу, зида Црква, а Он је, по Јеванђељу, крајеугаони камен на коме сва грађевина стоји. Овдје, прије свега, мислимо на Цркву у најдубљем теолошком и духовном смислу, којој је Господ Исус Христос глава, а сачињавају је анђели и Свети, Пресвета Богородица, Свети апостоли, светитељи Божји, сва Црква Божја и сви ми који смо крштени у име Оца и Сина и Светог Духа. То је Црква, али и храм, који се посвећује Богу ради служења Богу и вршења светих тајни у њему, беседио је Његово Преосвештенство и додао: -И овај храм се гради на крајеугаоном камену, Христу, на вјери апостолској. На камену живе, истините вјере подиже се сваки храм Богу и посвећује. Има ли ичега љепшег и узвишенијег на земљи него када ми људи дјело руку наших, које је намијењено слави Божјој, посвећујемо Богу и приносимо Богу на дар вјечном, живом и истинитом да бисмо и ми, преко тог дара и преко Божје милости, примили вјечност у себе и у душу своју је настанили, имали живу вјеру у срцима својим, као апостол Петар и остали Свети апостоли. Јесте наша вјера Петрова вјера, али и вјера свих апостола Христових, а знамо да је тај апостол, који је у том моменту био надахнут са Неба и од Бога Духом Светим, те је проговорио у славу Божју, исповједајући име Божје и праву, истиниту вјеру, имао слабости као и ми. Поколебао се као човјек, не од своје воље, него по људској слабости и издао Христа у једном тренутку. -Црква Божја, саграђена на Христу као крајеугаоном камену, на живој вјери, на Светим апостолима и пророцима, нас уздиже, подиже, преображава, очишћује, освећује и зато подижемо храмове да бисмо служили у њима Богу живом и истинитом, да бисмо вршили свете тајне у њима, да би свету службу вршили, светим тајнама се причешћивали, дјецу крштавали, младенце вјенчавали и остале свете молитве савршавали, хришћане испраћали са молитвом и вјером у свеопште Васкрсење из мртвих, заједно са Христом Богом распетим и васкрслим, рекао је Владика и наставио: -Горње Заостро је управо у овај дивни недјељни дан коначно добило заштиту од Светог Василија Острошког Чудотворца преко светог храма који му је посвећен. Ево великог и лијепог дана за ово мјесто. Као што ово сунце јесење тако лијепо грије и пријатно нам је, још је пријатнија Божја милост, која нас је данас помиловала и сабрала, сјединила нас у овом светом храму. Дуго се градио, али не мари, јер је грађен са вјером. Посвећен је Светом Оцу нашем Василију Острошком. Он је у нашем, српском роду онај светац, Божји угодник који је праву, светосавску, апостолску вјеру имао и свједочио, бранио, штитио и трпио многа искушења од османлија и католика, који су, тада, наш народ покушавали да превјере. Свети Василије Острошки је био као стуб огњени, заједно са Светим Патријархом Пећким Пајсијем, који га је рукоположио, који је, недавно, прослављен као светитељ. Благодарећи Богу, Светом Василију, Светом Патријарху Пајсију и Светом Стефану Пиперском, који су тада засијали у нашем роду и укријепили, утврдили наш народ у светој вјери православној, ми смо сачували вјеру и душу и светиње. Владика је, том приликом, за показану љубав и доброчинство према светој Цркви, нарочито, приликом изградње храма у Горњем Заостру, архипастирским граматама одликовао др Миодрага Боба Радуновића, г. Веселина Јанића, као и породице почивших Ђорђа (Вука) Вуковића и Драгана Шћекића. Захвалнице Одбора за изградњу храма добили су игуман Прокопије (Вуковић), ДОО Гранит, ДОО Елоксир плус, ДОО Дисконт пића Добрашиновић, братство Калач, почивши др Вучина Шћекић, Раде Вуковић, Ђуро Обрадовић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Вашој пажњи нудимо беседу игуманије Домнике (Коробејникове), настојатељице Александро-Невског Ново-Тихвинског манастира у Јекатеринбургу. На почетку беседе хтела бих да поменем једну занимљиву проповед светитеља Николаја Српског; њен назив је врло интригантан – „Жена као праобраз Христа“. Шта мислите: шта то значи? Жена представља Христа – чудно, зар не? Али ипак, то није нечија оригинална и дрска измишљотина. Сам Господ у Јеванђељу два пута говори о Себи помињући лик жене. У две приче Спаситељ говори о жени имајући притом у виду Самог Себе. Једна од ових прича је прича о жени која је ставила квасац у тесто. И смисао ове приче се, као што знамо из тумачења, састоји у томе да сам Господ ставља небески квасац у људску природу и тако човека чини новим. И постоји друга прича у којој Господ такође Себе приказује у лику жене. Желела бих да посебно обратимо пажњу на ову причу. То је прича о изгубљеној драхми. Жена која усрдно мете кућу тражећи драхму је управо Христос. Христос нас тражи. А шта је изгубљена драхма? То је човек. Свако од нас је управо ова драхма. Христос тражи баш нас. И као што каже светитељ Николај Српски: „Ова прича од нас захтева брзу одлуку, јер наш век брзо пролази: да ли ћемо дозволити Христу Који нас тражи да нас пронађе или ћемо се сакрити од Њега док нас смрт не сакрије и од Њега, и од овог света, ишчупавши нас из овог живота. Судбоносно питање гласи: хоћемо ли дозволити или не?“ Заиста, ово је судбоносно питање за сваког човека. И оно није упућено само људима који живе ван Цркве. Сваки човек може лако да се изгуби попут драхме која је пала у смеће или је нестала кроз рупу на поду. На пример, човек може превише да урони у овоземаљске бриге, може нешто да га заокупи, може да се ода страстима – и због тога постаје изгубљена драхма. Духовни свет је близу као и пре, Христос иде поред овог човека, свеци су око њега, благодат се излива. Али сам човек губи осећај блискости духовног света, почиње да живи тако да му свакодневица буде главна. Притом може да настави да обавља своје духовне обавезе, али то више ради по навици: чита зато што тако треба, моли се по бројаницама, али је његова молитва чисто спољашња. Свети оци често говоре о томе да монаси не треба да се задовољавају само спољашњим мољењем, односно читањем псалама и канона и да је њихово делање Исусова молитва, која представља унутрашње, истинско општење с Богом. На пример, преподобни Василије Пољаномеруљски каже да има монаха који се „по световном обичају држе само појања псалама, читања тропара и канона и задовољавају се само својим спољашњим молитвама. И не разумеју да су нам ове молитве у песмама оци дали на неко време, због наше немоћи и незрелости нашег ума како бисмо, обучавајући се помало, усходили ка истинском мољењу“, односно ка умној Исусовој молитви. Међутим, дешава се да чак и кад се моли Исусовом молитвом човек то чини само наизглед, односно умом изговара речи молитве, а његово срце не учествује у њој. И тако човек живи као изгубљена драхма, у некој тами. А Христос га за то време тражи, пали светиљку и мете собу. Да ли ће Му човек дозволити да га пронађе? То није тешко. Подједнако лако као што отварамо врата можемо да се отворимо за Господа, и да поново откријемо духовни свет, тако да ћемо у срцу осећати присуство Бога и светаца и сетићемо се зашто живимо. Господ има много путева. Он може да нам се открије кроз неке речи богослужења. Господ може да нам се открије и кроз сваку заповест коју испунимо, кроз смирење, покајање и самопожртвовање. Постоји још једно делање у којем нам се Господ такође открива. Ово делање је као нека врата која су врло близу нас. О овом делању говори преподобни Никодим Светогорац: „Кад читаш Божанско Писмо не гледај да само читаш лист за листом, већ са размишљањем проничи у сваку реч и кад те речи приморају да се удубиш или кад изазову скрушеност или духовну радост и кад испуне твоје срце љубављу, задржи се на њима. То ти се Бог приближава; смирено Га прими отворена срца, јер Сам жели да будеш Његов заједничар. [Тада остави читање и помоли се.] И ако због тога не испуниш све што треба, односно ако не прочиташ до краја толико и толико страница, не брини се због тога. Јер циљ свих духовних вежбања, укључујући и читања, јесте да се човек удостоји да окуси Бога, и кад ти је то већ дато немаш разлога да се задржаваш на средствима.“ Погледајте како су то дубоке речи! Преподобни Никодим нас доводи пред Бога, као да нам каже: ево, Господ је пред тобом. Он те тражи кроз књигу коју читаш, куца на твоје срце. И немој да читаш тако да само прочиташ све што треба. Нека учествује твоје срце, нека оно чека Господа. И Господ Који је увек с тобом дотаћи ће се твог срца, отвориће ти духовне очи. И то су једна од оних врата која воде у духовни свет и која су увек отворена за нас. Ако се десило тако да смо због нерада, страсти или непажње изгубили осећај за духовни живот, да смо све почели да чинимо по навици, формално, пред нама је отворен пут ка препороду, ка нашем личном васкрсењу. Почнимо с читања, дубоког и пажљивог. Читајмо као што саветује преподобни Исак Сирин: „Нека се твој ум удуби у изучавање речи Духа, док твоја душа дивљењем ка Домостроју не буде подстакнута на узвишено разумевање и док се на тај начин не покрене на славословље или душекорисну жалост.“ Наше срце није камен. Није могуће да се не одазива на живе и снажне речи светих отаца у којима дише Свети Дух! Ако читамо с таквим циљем – да ранимо и да пробудимо своје срце, сигурно ћемо то постићи. Читање заправо није тако једноставна ствар. Наизглед, шта има посебно у томе што отварамо књигу и читамо, добијамо задовољство? Али ако читамо улажући срце, очекујући речи од Бога, читање за нас постаје прави духовни подвиг. Јер да бисмо тако читали књигу позвани смо, као што каже старац Емилијан, да оставимо вољу свог срца и да будемо спремни да испуњавамо вољу Божију. За то је потребан херојски начин размишљања, духовна одважност. Ево шта старац каже: „Читамо духовне књиге остављајући вољу свог срца, читамо с поверењем, с херојским начином размишљања, као да на известан начин кажемо: ‘Господе, читам Твоју књигу и испунићу све што ми кажеш’.“ Читање је истинско општење с Богом у току којег дајемо Богу своје срце да Он учини с њим оно што хоће. И кад читамо књигу с таквим расположењем Господ у наше срце усађује ревност, жељу за духовним животом и љубав. И читамо управо зато да бисмо стекли такав плод. Читамо зато што не желимо да живимо у дремежу, у тами, већ желимо да наше срце буде живо, да се свом силом обраћа Господу, светлости и животу. И такво читање нас преображава, тако да у нашем срцу може да се запали изузетна љубав према Христу. Код старца Емилијана постоје следеће речи: „Као што су мученици стремили ка Христу и желели да пронађу неку ватру да уђу у њу и да што пре оду код Господа, тако и ти [читајући духовну књигу] осећаш како се у теби распаљује љубав према Христу.“ Заиста, кад наше срце учествује у читању, очекује речи од Господа, од читања се у нама распламсава мученички дух, храброст, извесно радосно стремљење ка Господу, жеља да све учинимо ради Њега. И такво темељно и дубоко читање нам помаже да поново пронађемо оно главно што нам је потребно за духовни живот, или да тачније кажемо, за спасење. Односно, помаже да стекнемо жив и срдачан осећај присуства Божијег, стајања пред Богом. Преподобни Јован Лествичник каже да је монах позван да све чини с осећајем срца. Ево шта он пише: „Монашки живот у погледу дела и речи, помисли и кретања, треба да се проводи с осећајем срца. Ако није тако, неће бити монашки.“ Прави монах ништа не чини без учествовања срца. Он и размишља, и говори, и ради, и чита, и моли се – све с осећајем срца, односно с извесним страхом, осећајем срца да је Велики Бог овде, поред њега, да га гледа. Овај осећај Божијег присуства свуда треба да буде са монахом: у келији, на послушању, у току разговора. С таквим осећајем су живели свети оци и они су га уткали у своја дела. И ја бих пожелела да нам свети оци постану блиски, да кроз читање примамо од њих овај осећај срца. И да се касније трудимо да сачувамо овај осећај корачања пред Богом и у току свих наших послова, а посебно за време молитве. У молитви је срдачан осећај стајања пред живим Богом – главна ствар. Чак и ако човек ништа не осећа, ако нема искуства у молитви, ако још нешто недостаје, једно увек може да чини: да се сећа присуства Божијег и да приморава себе да се срцем обраћа Богу као живој личности. Као што је, на пример, то чинио преподобни Нил Калабријски, о којем говори старац Емилијан: „Преподобни Нил није тражио никакву чулну утеху. Био је чврсто уверен у љубав Божију према њему, веровао је живом вером и познавао је невидљивог Бога као видљивог. Могло се десити да осети да га је Бог оставио, могло му се чинити да га Бог не чује и не види, да не слуша његову молитву, али је свеједно настављао да се моли, зато што је веровао да је Бог овде, поред њега, да је сав вид и слух. Благо ономе ко не види Бога, већ гледа на невидљиво као на видљиво. Тако и ми треба да верујемо у то да нам је Бог близак и да свако време, без обзира да ли спавамо или смо будни, да ли изговарамо молитву или ћутимо, осећамо да је пред нама. Речи ‘созерцавајући Бога’ значе: знам да је Бог овде. Бог је испред мене, Он је жив. Ако Невидљиви за мене постаје видљив, ако своје послове обављам тако као да Га видим пред собом, ако живим тако као да Га знам, доказујем да заиста волим Бога.“ Ако човек све обавља у таквом духу пред Богом Који је невидљиво присутан, он заиста живи духовним животом. Духовни свет му је близак. Господ нас тражи као што је жена у причи тражила изгубљену драхму. И као што је она, нашавши изгубљено, позвала све другарице и сусетке да се радују с њом – тако се и Господ радује с анђелима и свецима кад нас нађе, кад види да смо поново окренули своје срце према Њему. И хајде да дозволимо Господу да нас пронађе – кроз читање дубоких књига светих отаца обнављајмо у својој души осећај Његове блискости и чувајмо овај осећај у својој молитви и у свему што радимо. Извор: Православие.ру

На празник Усековање главе Светог Јована Крститеља, 11. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у Спасовој цркви манастира Милешеве. Саслуживали су духовник манастира Милешеве архимандрит Леонтије и протођакон Никола Перковић. Звучни запис беседе Говорећи о Светом Јовану, највећем од жене рођеном, Преосвећени Епископ Атанасије је рекао: – Свети Јован Крститељ се на данашњи дан прославио тако што је посведочио на најсавршенији начин Господа Христа, показавши своју веру у Њега и показавши да вреди себе Њему потпуно предати, да вреди испунити Његову вољу, Његове заповести, изразио је своје уверење да онај ко повери себе Христу има себе сачуванога за вечност. Ко себе предаје Христу тај ништа не губи. Губе само они који се од Христа удаљују. – Свети Јован показује нам данас да човек треба да се супротстави злу, сваком облику зла, и позива нас да сагледамо то што је он учинио. Да себе ту проверимо и да сами одлучимо шта ми треба да чинимо и како треба да живимо. Има оних који се супротстављају злу али само кад га примете и сретну код других док дозвољавају да се зло у њима разраста. И то је једна велика варка. Са злом се треба најпре супротставити у себи самом. – Људи који желе да себе усличе Светом Јовану Крститељу треба најпре да сагледају да ли има зла у њима самима. Свети Јован Крститељ није имао зла у себи. Потпуно безгрешан, безазлен, и као такав он се супротставио злу около себе, у заједници у којој је био. Дакле, најпре себе очистити од зла па онда, у љубави према ближњима, ослобађати своју околину, подсетио је Епископ Атанасије присутне. Извор: Епархија милешевска

Ако се у мислима пренесемо на догађаје који се описују у Јеванђељу, видећемо Галилеју, мноштво људи, врло простодушних, како су се окупили да би чули Христа, да би добили од Њега помоћ, исцељење својих болести и утеху у својој жалости. Окупило се 5 хиљада људи осим жена и деце. Пет хиљада људи! Можете ли да замислите? То је огромна гомила! Они су стајали гладни и уморни уперивши погледе у Христа како би добили све што им је потребно за живот, за радост и за срећу. И Господ је узео пет хлебова и три рибе, нахранио је све ово мноштво људи, сви су били сити и чак је још више хране остало. Људи су били толико одушевљени свим тим да су пожелели да учине Исуса царем. Ево нашег цара! Ево ко нам је потребан! Ево ко на земљи треба да води свој народ: он ће нам дати све, јер нам је дао храну! То су били прости људи. Али у животу Господа Исуса Христа било је и људи који нису били нимало једноставни, људи који су сањали о томе да имају јудејског цара. То су били фарисеји и садукеји. Они су сањали о томе да њихова владавина с јудејским царем који дође на власт буде непоколебљива у векове векова и да буде најмоћнија – то су највише желели. Међутим, Господ Исус Христос је отишао и од једних и од других. Не само то, они који су сањали о томе да учине Исуса Христа царем разапели су Га и наругали су Му се. Кад је Господ умножио хлеб и рибу и кад је нахранио гомилу народа удаљио је Своје ученике рекавши: „Идите. После ћу вас срести, а сад идите одавде,“ – и остао је с народом како би га учио о Небеском Царству, а не о земаљском царству, и о духу, а не о телу. Завршивши ову поуку и умиривши оне који су желели да одмах учине царем Онога Ко их је нахранио – а рећи ћу још страшније: свакога ко их нахрани! – свакога ко их нахрани људи желе да учине царем... – Господ је испратио људе, а Сам се попео на гору, на осамљено место како би узнео молитву Свом Небеском Оцу, како би увек пребивао у духу. И док су ученици пловили чамцем почела је бура. На малим језерима као што је Генисаретско, олуја понекад почиње практично изненада. Тако се десило и Господњим ученицима. Кад су кренули са обале време је било лепо, а кад су били насред језера почела је бура. Били су у недоумици, у страху, и одједном им се учинило да су угледали авет, човека како иде према њима по таласима. Међутим, одједном су зачули глас вољеног Учитеља: „Будите храбри, не бојте се!“ И апостол Петар се обрадовао и осмелио, али још увек сумњајући рече: „Ако си то Ти, заповеди ми да дођем код Тебе по таласима.“ Господ каже: „Дођи.“ Савладавајући страх Петар излази из чамца и вода га држи, он не тоне у пучину, иде у сусрет Христу, али га одједном обузима наша заједничка болест која се зове маловерје и он почиње да тоне, па виче: „Господе, спаси ме! Погибох!“ И Господ пружа руку и спасава га. Ова болест – маловерје – својствена је свима нама, а не само великом првоврховном апостолу. Ми смо пала људска бића, неукорењена у вери. Све време се колебамо између вере и маловерја. Господ је управо то и рекао апостолу: „Зашто посумња, маловерни?“ Колико нас често, кад се оствари наша молитва пуна и вере и маловерја, Господ утврђује у свом спасењу, спасава и од самих себе, и од околности, чак и ако смо страшно уплашени и скоро не верујемо, одједном се пред нама указује чврсто тло, видимо да се све остварило, да је Господ Својом Промишљу све усмерио на добро – и у својој савести чујемо глас: „Зашто посумња, маловерни?“ Ми припадамо и свету вере, и нажалост, свету маловерја и сумње. Наш стари човек се утврђује у старој вери, у вери управо оних људи које је Господ нахранио и који су викали: „Разапни Га, разапни!“ У вери фарисеја и садукеја, оних који су размишљали само у земаљским појмовима или оним одлукама које, премда су им и биле дате од Мојсија, нису биле главне, оних који су Суботу претворили у идол... Христос нас је позвао на слободу, али не налази свако истинску веру у слободи. И ми смо, драга браћо и сестре, призвани да на путевима свог живота тражимо и налазимо веру. Да сумњамо, да понекад падамо у малодушност – и да поново својом вером, малом као горушично зрно, побеђујемо свако наше искушење, призвани смо да поимамо Промисао Божију, сведобру и бесконачно милостиву према сваком од нас. То је наш пут, то је наше призвање, и немојте да нас збуњује кад видимо каква искушења вере је савладао велики апостол Петар – ми нисмо бољи од њега. Немојте дозволити да нас збуњују сумње, већ имајмо на уму да су вера и љубав апостола Петра према Спаситељу савладале чак и сумње које је он имао. Чувајмо као зеницу ока ову љубав према Христу, ову наду у Њега – на то нас позива Света Црква. У Евхаристијском канону, пред Причешће, на Литургији, свештеник за све вас чита молитву – размислите о њеним речима: „Теби дајемо сав живот свој и наду, Владико Човекољупче!“ Разумете? Теби дајемо сав свој живот и сву своју наду, човекољубиви Владико, и молимо, и преклињемо, и с умилењем говоримо: удостој нас да се причестимо од Твоје Свете Трпезе на остављење грехова, опроштај сагрешења, укључујући и грех маловерја. Апостол Петар је од Христа чуо: „Не бој се!“ – и ми Ти смело приступамо. За нас су данас главне речи: Теби дајемо сав живот свој и сву своју наду. Ако будемо живели у складу с овом надом, Господ ће учинити да све буде добро и ми ни на који начин нећемо спречити Христа да нас спаси из оне пучине овоземаљског мора по којој путујемо у пролазном животу. Нека би Господ спасио све вас! Нека вас Господ чува! Извор: Православие.ру

Налазећи се на прагу нове школске године, са званичне интернет странице Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске "Саборност" доносимо обраћање Његовог Преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског др Игнатија које је упутио свим полазницима Православног катихизиса. Ближи се дан када ћете са својим дететом кренути у школу ради уписа у први, или наредни разред. Том приликом ви ћете се у његово име или у договору с њим изјаснити да ли ће оно учити православни катихизис, односно веронауку, или неће. Размислите добро, на вама и на вашем детету је велика одговорност. Ваш избор или савет ће можда суштински определити животни пут вашег детета. У име наше свете Цркве упућујемо вам стога ово пастирско писмо са намером да вам помогнемо у доношењу важне одлуке у вашем животу и у животу вашег детета. Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је немогуће, чак опасно, без васпитања. Просто речено, да би човек могао да буде добар мајстор, лекар, државник, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не иде. Ми као Црква, заједно са вама родитељима, а уз пристанак ваше деце, позвани смо данас да васпитавамо децу за боље сутра и њихово и наше. Ако то ми не урадимо, тј. ако не васпитамо децу у духу наше вере, урадиће неко други, али на другим основама. На каквим то основама Црква жели да васпита своју и вашу децу? Црква полази од тога да је човек икона Божија. Бог је створио човека по своме лику као личност, тј. као апсолутно и непоновљиво биће да би се преко њега пројављивао у свету. То је, пре свега, суштина наше вере откривене у Исусу Христу, Сину Божијем који је постао човек и који је присутан преко људи у Литургијској заједници. Поштујући и волећи човека, поштујемо и волимо Бога. Човек и Бог су неодвојиви један од другог. Када, пак, одвојимо човека од Бога, човек постаје као и свако друго живинче и не разликује се од њих. С друге стране, кад одвојимо Бога од човека, онда Бог постаје идеја, која се често окреће против човека и његовог достојанства. Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути нашу децу, будуће генерације овог народа, на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Међутим, то се не може открити код човека другим методама осим кроз заједницу љубави с њим. Када некога волимо, онда откривамо да је он за нас личност, највредније биће које се ничим не може заменити. Другим речима, само љубав према човеку открива у њему икону живога Бога, као и то да је човек највредније биће на свету. Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих. Бесмртност свако биће жели, а пре свега човек који је ње једино и свестан. Без остварења овог циља није могуће остварити ни претходни циљ. Живот има смисла само онда када се не завршава смрћу. Ако човек пристане на то да је смрт свему крај, онда неће бити никаквог добра, никаквог напретка, онда живот неће имати никаквог смисла, па стога ни човек неће имати никакву вредност. Та заједница се може остварити једино у Литургији као заједници са другим људима, зато што се Бог открива једино у Христу као човеку, а Христос присуствује једино у Литургији и кроз Литургију. У обликовању наше будућности учествујемо сви, ви децо, ви родитељи, држава преко школе и ми као Црква. Једино сви заједно можемо стићи до циља. Милошћу Божијом, Ваш епископ и заступник пред Богом, Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије Извор: Саборност

У четвртак, дана 29. августа 2019. године, када мештани Габоша обележавају свој Заветни дан, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у габошком парохијском храму посвећеном Рођењу Пресвете Богородице. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Добривоје Филиповић, парох маркушички, протонамесник Немања Клајић, парох први даљски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Бранимир Михајловић, парох габошки и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Преосвећени Владика Херувим проузнео је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе и децо Божја, нека је на здравље наше сабрање овде у Габошу где прослависмо заветни дан овога села. Сабрала нас је благодат Светога Духа која нас увек сабира и даје нам пуноћу живота у Цркви Божјој. Заиста, ако живимо у благодати Божјој која нам је дана тада смо у благодатној заједници врлине и послушања. Послушање у духовном смислу, драга браћо и сестре, јесте веће од поста и молитве. Код Пресвете Богородице чије Успење смо јуче прославили можемо видети послушање када је прихватила Божји позив да буде она изабрана Жена кроз чију ће се утробу у свет уселити Спаситељ наш Господ Исус Христос. Видимо колика је послушност Пресвете Богородице, а са друге стране Христова послушност према Богу Оцу и Светоме Духу, јер Он долази да се разапне за свакога човека и спасе целокупно човечанство. Из свега овога знамо колико нас Бог воли и колика је Његова љубав. На овом се изграђује та велика врлина послушности. Морамо живети у послушности и благослову Божјем, следити пут Јеванђеља. Требамо да следимо тај пут и живимо начином живота који су по пустињама и гудурама земаљским посведочили монаси првих векова, остављајући своју телесност и распињући се за Христа и Цркву Његову. Таква љубав треба да се изграђује међу људима, таква љубав треба да буде према Цркви Божјој. Треба да се изграђује љубав из које се рађа послушност, врлина, нада и истина. То је прави пут нашега живота, Тајна којом требамо да ходимо у овом животу. Не требају нас замућивати лажна учења и лажне послушности које нас одвраћају од Цркве Божије и не воде нас никуда. То нас води у провалију, у вечно ништавило. Ако не живимо у заједници са Црквом тада смо индивидуалци без благодати, без благодатног дара Светога Духа на које нас упућује Јеванђеље. Тај пут није лак. Трновит је и омеђен разним животним искушењима. Та искушења требамо да превазилазимо, да нас изграђује љубав. Искушења не могу да буду трајна ако човек живи у заједници љубави Божје. Ако се човек причешћује и живи благодатним животом лако превазилази искушења. Човек у Цркви проналази наду и свој пут у оном духовном смислу. Наша душа и разум лутају, траже лакше путеве који нас најчешће одводе у индивидуалност, далеко од Цркве Божје и дешава се да човек пропада. Црква Божја је увек ту да пружи руку, јер човеку је дат онај најлепши цвет – цвет покајања. Ако смо кроз покајање поново ушли у благодатну заједницу Цркве знамо да смо на благословеном путу наде и истине која је у Господу нашем Исусу Христу. Господ Исус Христос се распиње за свакога од нас, даје се свакоме од нас. Као што сам напоменуо, тај пут никако није лак. Он са собом носи различита животна искушења, али ми не треба да посустанемо. Искушења нас не требају одвратити од Цркве Божје, јер Црква Божја није изграђена на делу само једног човека. Да је тако Црква не би ове године славила 800 година свог постојања. Црква је изграђена на Христу који је Глава Цркве и има своју вечну категорију – благодат Светога Духа. Благодат Светога Духа нас је и данас окупила овде да прославимо име Божје, да прославимо Заветни дан овде у Габошу, да се помолимо Господу да нас укрепи и умножи. Да ово село живи благодатним животом који проповеда наша Црква, да ходи путем светога Јеванђеља којим су живели наши свети угодници од светога Симеона и Саве који су нас изграђивали у миру. А мир је Христос, драга браћо и сестре! Ако се у Христу смирујемо Христом ћемо ходити, Христа ћемо носити. Христа сусрећемо на свакој Литургији примајући Тело и Крв Христову. Тако обнављамо заједницу и остајемо на путу истине, наде и вечнога живота. Велика је радост данас бити овде и видети вас овде окупљене око Цркве Божје, око Олтара Божјега. Нека је благословен данашњи дан и сви који сте сабрани, ваше породице, домови и њиве! Нека сте благословени и срећни од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

-Монашење у манастиру Дуга морачка- У навечерје празника Успења Пресвете Богородице Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на свечаном празничном бденију у манастиру Дуга морачка код Биоча, замонашио је искушеницу ове свете обитељи Марију Бошковић давши јој име Василија, по Светој мученици Василији Сремској. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Празнично бденије у Цркви Успења Пресвете Богородице служио је јереј Милош Лучић, парох кучко- братоножићки и лијево-ријечки, уз појање сестринства манастира Дуга морачка. Након монашења Митрополит црногорско-приморски је казао да као што је Тајна крштења ново рођење водом, огњем и Духом Светим, тако је и Тајна пострига, такође, ново рођење. У сестри Василији умро је стари човјек и све оно што се са њом догађало од њеног тјелесног рођења је престало да постоји и родило се нова Василија. „Наша Василија започиње један потпуно нови живот по Богу и Божијој истини, правди и љубави. Одрекла се старога човјека и свега онога што се са њом догађало од њеног рођења. Све је то збрисао Господ и очистио и она се поново данас родила“, казао је у архипастирској бесједи владика Амфилохије. Рођењем Духом Светим и огњем Небеским, примањем на себе ангелскога лика, што значи ангелскога живљења и ношења часнога крста по ријечи Христовој: Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нек узме крст свој и нека иде за Мном, она се одрекла себе и узела крст, појаснио је Митрополит и додао: „Монашко звање, као и хришћанско звање је сараспињања Христу да би заједно са Њим васкрсли. Ношење крста је ношење Христовога Крста и онај који прими Христов крст у Тајни крштења и Тајни монашења, он личи на Симона који је носио Христов крст кад је Он ишао на голготу и на све оне који су кроз вјекове понијели Христов крст.“ Високопреосвећени владика је даље у бесједи истакао да је монашење рођење за вјечни и непролазни живот, рођење силом Духа Светога, Божјом љубављу јер Бог је показао да је права истинска љубав тиме што је понио крст Свој и што се жртвовао за нас и што је сам посвједочио да је љубав Он и да није дошао да Му служе, него да служи и живот Свој полаже за народ Свој. Нагласио је владика да и онај ко узима Христов крст не чини то да би му служили, него да служи и живот свој као Христос Господ на христолики начин полаже за ближње Своје. Подсјетио је да је монахиња Василија постала младенац Господњи примивши име једне мало познате, али велике мученице Христове Василије која је мученички пострадала у древна времена у Срему. У исто вријеме заједно са Светом Василијом Сремском, која се прославља на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља 29. августа по старом календару, примила је и име Светога Василија Острошкога. „Нека би нашу нову Василију Света мученица Василија примила у свој загрљај вјечни,као и Свети отац наш Василије Острошки, који је од младости призивао да крене за њим. А и Свети Јован Крститељ нека би примио и благословио ово новорођенче – новорођену Василију, да остатак њеног живота буде заиста нов живот у Богу и по Богу, живот у Божијој љубави и вјерности Христу Богу и у служењу Њему и ближњима својим у све дане живота свога“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Вечерашњим празничним бденијем у манастиру Дуга морачка почела је прослава Успења Пресвете Богородице храмовне славе ове обитељи. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гост Јутарњег програма радија Беседе био је катихета Бранислав Илић, који је подсетио да се врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви, пре свега, сагледава и учешћу у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Корачајући благословеном стазом Божићног поста очистимо се покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела дочекали Сина Божјег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његову спасоносну науку, нагласио је катихета Бранислав. <iframe width="100%" height="166" scrolling="no" frameborder="no" allow="autoplay" src="https://w.soundcloud.com/player/?url=https%3A//api.soundcloud.com/tracks/541084452&color=%23ff5500&auto_play=false&hide_related=false&show_comments=true&show_user=true&show_reposts=false&show_teaser=true"></iframe> Извор: Радио Беседа ПОВЕЗАНИ САДРЖАЈ:

Предавање јеромонаха Макарија игумана манастира Савина у Херцег Новом на тему “У сусрет Богомладенцу Христу” које је одржао 2. децембра 2018. године у у храму Вазнесења Господњег на Топлој у Херцег Новом у оквиру циклуса предавања у божићном посту. Звучни запис беседе

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је у 27. недјељу по Духовима, 2. децембра са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Вјерном народу, сабраном у светој служби Божјој, архипастирским словом обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, који је казао да се са отпочињањем Божићног поста ми, унапријед, радујемо Рођењу Христовом. Спремајући своју душу и своје срце, спремамо се за сусрет са Богомладенцем Христом који се силом Духа Светог оваплотио од Пресвете Дјеве Богородице ради нас и ради нашег спасења. Звучни запис беседе „Тиме је Господ показао своје старање о роду људском, јер наш Отац Небески зажелио је да нам свима устроји спасење кроз свог јединородног Сина силом Духа Светог. Зато славимо Свету и Живоносну Тројицу Оца и Сина и Светог Духа, Бога Живога, Бога љубави и заједно са анђелима Божјим пјевамо ону радосну пјесму: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“, казао је Његово преосвештенство. По ријечима владике Јоаникија, Господ прима наше молитве као и од Светих анђела, који су бестјелесне небеске силе, испуњене божанском љубављу, и који се непосредно причешћују и испуњавају свјетлошћу и љубављу Божјом. Црква Божја свједочи да нашу пјесму, нашу хвалу, наше молитве Бог прима и услишава као и анђелске, као од умних својих бића. „Бог нас је почаствовао да се сједини са нама, да се оваплоти, постане човјек као један од нас, да се до те мјере са нама сједини па је узео нашу људску природу да би нас привео Богу и Оцу, да би нас усиновио Оцу нашем небеском. Зато имамо слободу да се обраћамо Богу, Творцу неба и земље, Оцу нашем небеском као свом оцу најближем и најмилијем. Ту молитву Бог прима као родитељ од своје љубљене дјеце“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки. Он је позвао вјерни народ да се за празник Рођења Богомладенца Христа спрема постом и молитвом. Пост, указао је владика, није само уздржавање од мрсне хране. „То је само прва до безброј степеница које овај подвиг има. Пост јесте, на неки начин, успињање духовном лествицом, али само једна у томе; неопходна је и не можемо је никако прескочити, јер нас она оспособљава да се попнемо на следећу и тако редом. Ко мисли да је пост само то, он ништа није схватио о посту.“ „За нас православне пост је дисциплина да постимо од злих мисли, злих сјећања, од злопамћења, мржње, свађе, препирке, од мисли која навлаче мрак на наш ум који треба да је свијетао, као и анђелски, а нарочито треба да се ослободимо од братомржње, од мржње и пакости према онима који другачије мисле, другачије живе, који су друге вјере“, поучавао је Преосвећени владика Јоаникије. Истакао је да се, осим поста, треба и заједнички Богу молити, јер Бог нарочито воли саборно славословље и молитву. „Цио свијет је, драга браћо и сестре, у неком врењу, кризи, проблемима. Цијело човјечанство је, заправо, један човјек, Адамово потомство, сви се сједињујемо у једном. Кад би Бог дао да повјерујемо у Христа Господа како ваља, онда би међу људима настало јединство, на земљи би настао рај, али, на жалост, нема те сагласности. Макар, мало, ми хришћани приближавамо се тој сагласности. То је наша дужност, да се Богу молимо за нас, наше породице, наше ближње, за Цркву Божју, за јединство Цркве Божје, за оне који су угрожени, који су сиромашни, који су одбачени, који су презрени, који су болесни, нарочито према њима да покажемо љубав, пажњу, саосјећање, самилост. То је оно што Бог прима као велики дар“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Сабрани који посте Божићни пост, приступили су Светом Причешћу. Након службе, владика Јоаникије је, у селу Главацама код Берана, обишао локацију, коју је за изградњу Храма Светог Николе, нашој Цркви приложио г. Предраг Божовић. Надлежни парох, јереј Ненад Бубања са иницијативним Црквеним одбором припрема превод земљишта у власништво Епархије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Звучни запис беседе оца Драгана Након читања зачала из Светог Јеванђеља о. Драган је бесједећи сабранима рекао да се на Светој служби сабирамо да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо. – То је смисао Божије службе, Божијег сабрања, да једним устима и једним срцем кличемо и говоримо Оче наш који си на небесима, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим – казао је о. Драган објашњавајући прочитану јеванђељску причу о господару и његовом дужнику који опрашта дуг, док овај свом дужнику не опрашта много мањи дуг. Данашње Јеванђеље говори о праштању, казао је о. Драган и рекао да данас имамо много господара, али да у Царству Божијем има само један Господар. – Ми сви колико нас има дужни смо према том Господару. Јеванђељска ријеч нас данас овдје учи да треба да имамо срца, да имамо душу, да имамо милости једни према другима – казао је о. Драган. Сабрани, који су из разних крајева васељене дошли у острошку светињу на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотоврцу, великом Божијем угоднику, који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Извор: Манастир Острог

У литургијској бесједи Преосвећени Владика Јоаникије је казао да многи знају податке али да је потребно знати и смисао страдања и да нас велички мученици позивају не на освету и злочин него нас призивају Христу распетоме. Преосвећени Владика Јован подсјетио је на страдање нашег народа кроз бурну историју. Светом богослужењу присустовао је велики брј вјерног народа који је дошао да се поклони иконама Величких мученика. Нацистичка Принц Еуген Дивизија је, на празник Светих мученика Кирика и Јулите, за само два сата у овим селима (према непотпуном списку) звјерски поклала или живе у ватру бацила 427 нејачи – дјеце, жена, стараца и осталог ненаоружаног становништва. Само дјеце и омладине до 20 година је 171 на правди Бога побијено. Велика, као најстрадалније село у Горњем полимљу, постала је мјестом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог свјетског рата. Са надлежним парохом оцем Бојаном Радуновиће разговарали смо о томе како је протекла прослава Величких мученика а доносимо и бесједе са Светог богослужења. Извор: Радио Светигора

У току Литургије он је миропомазао новокрштеног слугу Божјег Огњена. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је казао да сјеме апостолске науке посијано на овоме мјесту наставља да се сије у Подгорици и у наше вријеме. „И кроз њега да васкрсава све што је свето и честито овдје било кроз вјекове, кроз хиљаду и седамстотина година. Да васкрсава и овај свети храм овом молитвом и овом заједницом, као и други храмовови овдје, чији остаци још постоје, да би кроз њих и преко њих и ми постали жива заједница и били са свима онима који су се сабирали у име Господње, у име Христово кроз вјекове“, казао је он. Митрополит црногорско-приморски се помолио да се сви Подгоричани врате Христу Господу. „Да темеље свој живот на ономе што је вјечно и што је непролазно“, рекао је он. Он се у том контексту осврнуо и на данашње предсједничке изборе и позвао вјерне да сви гласају за оно што је вјечно и што је непролазно. „Па и они који данас гласају нека гласају за оно што је вјечно, што не пролази, што остаје и што опстаје. И за оне који су свједоци и носиоци тога вјечнога људскога достојанства, вјечне и неразориве заједнице, а не онога што данас јесте а сјутра није“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након Светог причешћа Митрополит Амфилохије је Златним ликом Светог Петра II Тајновидца Ловћенског одликовао супружнике Рада и Весну Рајковиће, родитеље седморо дјеце „зато што су испунили Божју заповијест: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом“. Уз одликовање Митрополит Амфилохије им је уручио и новчани дар Митрополије црногорско-приморске у износу од седам стотина евра, по стотину за свако дијете. Он се помолио Богу да у Црној Гори буде више оваквих мајки. Рекао да би боље било да црногорска власт не даје народне паре НАТО пакту, него мајкама. „Видите шта НАТО ради. Ево сад бомбардује и сиријски народ. Боље би, дакле било да те паре што их је народ сабрао дају мајкама. То су они давали мајкама, па су им то сад одузели. Није то благословено ни за њих ни за Црну Гору“, поручио је Митрополит Амфилохије Потом је благосиљан славски колач и приређена богата славска трпеза хришћанске љубави, а дјеца полазници подгоричких школа вјеронауке приредила су празнични програм. По благослову Митрополита Амфилохија на овом мјесту ће се од наредне Томине недјеље сваке године одржавати дјечји сабор. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Први човјек кога је Бог створио, Адам, у рају се гријехом одвојио од Творца. Нарушивши ту рајску заједницу – Цркву, Адам је постао смртно и трулежно биће. Отуда смо и ми људи потомци првозданог Адама и Еве биолошким рођењем наслиједили ту смртну природу. То је један од разлога да Бог из своје очинске љубави пошаље Сина свога у свијет, да би се родио као човјек Исус Христос. Христос нам враћа изгубљену заједницу са Богом, дарујући нам бесмртност и Царство небеско. Не чини, дакле, Божић само славље, бадњаци, јелке, укусна јела, честитања... То је људска компонента овог празника, која на жалост може да прогута и замијени суштину данашњег догађаја. Божић је првенствено богочовјечански – онтолошки догађај. Ми на овај дан празнујемо оваплоћење Бога Логоса - Господа Исуса Христа, који у свијет долази као Спаситељ, као Цар и као Судија. Свето Јеванђеље каже да оним људима, који вјером, надом и љубављу примише Сина Божијег који се у тијелу јавио, Бог даде власт да буду дјеца Божија. Можемо и овде поставити једно питање: па, зар нису сви људи, пошто нас је све Бог створио, дјеца Божија? Да, али у релативном смислу. Истински, пак, само су они људи дјеца Божија, они од нас, који по својој слободи вјерујемо да је Исус Христос - Син Божији, који је ради нас постао човјек, да би нас привео Богу. По чему се, дакле, дјеца Божија, синови и кћери Божији, разликују од синова и кћери овога свијета и вијека? По вјери у Христа. По љубави према Христу. По животу сходно закону Божијем. По доброти, по милосрђу, по љубави... према Богу и ближњима. То су јеванђелске особине дјеце Божије. Живимо ли тако, имамо право називати себе синовима и кћерима Божијим. Међутим, ако не живимо тако, то право на жалост губимо. Људи везани једино и искључиво за овај свијет живе противно Богу. Противно Његовој јеванђелској истини и љубави. Таквим животом они се већ овдје на земљи удаљују од Бога, а тиме и од ближњега. Свети оци отуда говоре да ће Суд Божији, који ће бити на крају људске историје, бити ништа друго до одвајање синова и кћери Божијих – Божијих људи, од синова и кћери овога свијета и вијека. Библијским језиком речено, Бог ће на Суду коначно одвојити добре од злих људи – као што пастир одваја јагањце од јаради и првима ће даровати живот вјечни, а други ће остати вјечно удаљени од Бога и Његове љубави. Божић је празник када и о овоме треба да размишљамо, како би откривали пуни смисао и циљ свога живота на земљи. Божић нас позива да се заједно са ангелима Божијим и пастирима витлејемским поклонимо Богомладенцу Исусу Христу и да живимо Њиме. Да од Божића Христос постане наш Живот – то је истински призив данашњег празника и дај Боже да тако буде. Нека вас све овде сабране Богомладенац Исус Христос благослови, благослови вас и ваше породице. Нека се у душе и срца ваша усели дар Божића – небески мир и добра воља. Мир Божији – Христос се роди! Епископ зворничко-тузлански Фотије Бијељина, о Божићу 2017. године Извор: Епархија зворничко-тузланска

Да бисмо разумели значење везе Великог поста са молитвама за умрле, потребно је да имамо на уму да је хришћанство религија љубави. Христос није оставио својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу већ заповест да љубе један другога. Љубав представља основ и суштину Цркве. Грех је увек одсуство љубави а самим тим и одвајање, изолованост, рат против свих. Молећи се за мртве ми их сусрећемо у Христу. У Христу нема разлике између живих и мртвих, јер су у Њему сви живи. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Наша љубав у Христу одржава их живим. Извор: Парохијски гласник храма Светог Димитрија, Нови Београд Вера